A.S.Puškin-Istorija Pugačova

pomoćnika. Za mesečni ili dvomesečni rad dužan je da mu plati
od sedamdeset do sto rubalja.

»4. Alovom počinju da love zimi, takođe po nalogu kancelarije; ali
ne skupno, već pojedinačno, gde ko želi. Alov se spušta pod led na
motki pošto se probije otvor na željenom mestu.

»5. Lov meredovom obavlja se naročitim mrežama; obavlja se
sredinom decembra, i to samo u moru, tj. nedaleko od Gurjeva.
Označenog dana za početak ove vrste ribolova, načelnik žrebom deli
određene parcele svima koji to žele i koji imaju pravo da učestvuju u
lovu. Deonice su sve jednake, tj. svakom kozaku pripada podjednak
prostor na određeni broj meredova, takođe određene veličine.
Prema svojim činovima, činovnici dobijaju po dve, tri i više parcela.

»Meredov se spušta u more pod led, veša se u perpendikularnom
položaju prema površini i pridržava se na oba kraja i na sredini trima
uzicama ili petljama, radi kojih se probijaju tri otvora, u koje se
zatim udevaju štapovi ili motke, postavljene na ledu iznad otvora.

»Tako postavljeni meredovi iziskuju samo da ih vlasnik s vremena
na vreme obilazi, izvlačeći onaj iz srednjeg otvora ili, kako ovde kažu,
osluškujući; ako po težini oseti da se uhvatila neka riba, vadi ga, izvlači
plen i potom ga opet vraća u vodu. Ovaj način lova izvanredno je
pogodan za one koji se njime bave; međutim, on pričinjava štetu
onima koji ribare kukom, jer zadržava ribu na ušću Urala.

»6. Lov bubnjem obavlja se obično s proleća i samo na moru, bolje
reći, u primorju. On se obavlja pomoću mreža, koje se u
perpendikularnom položaju prema površini vode vezuju na
krajevima i sredini uz tri pritke, pobijene u morsko dno. Ribu koja
dolazi iz mora i zapliće se u ove mreže izvlače u čamce, na kojima
ribari kruže oko svojih snasti.

»7. Lov kukicama, okačenim o uže, koje takođe drže tri petlje ispod
leda; on je ponajmanje značajan od svih vrsta lova koje smo nabrojali.

»O lovu udicama i si. ne vredi ni govoriti, jer je beznačajan.
»Počev od 1821. godine, s dozvolom viših vlasti, kozaci su prvi put
počeli da love ribu u Čalkaškom jezeru ili, kako ga ovde nazivaju,
moru, koje se nalazi osamdeset vrsta od Uralska u kirgiskoj stepi.
»U Uralu se najčešće hvataju sledeće ribe: bela i rilasta jesetra,
kečiga, losos, smuđ, deverika, štuka, grgeč, šaran, som, linjak. Jesetre
su katkad teške sedam, osam i čak do devet pudi. Bele jesetre

101

dvadeset, trideset, rede i četrdeset; one prve — što su veće, to su bolje
i skuplje; druge — što su veće, to su lošije i jevtinije. Uopšte uzev, sva
riba je sada postala sitnija nego ranije, usled opadanja nivoa vode u
moru i Uralu. Cene ikre i ribe za vreme lova kukom ne mogu se
porediti sa cenama u vreme proletnjeg ribolova; u toku ovog
poslednjeg one su četvorostruko niže: u to godišnje doba riba se
ne može drugačije sačuvati nego usoljena.

»Uralski kozaci dobijaju so ili iz Inderskog i Grjaznog slanog
jezera, nedaleko od granice u kirgiskoj stepi, ili iz jezera na obalama
Embe. I u okolini Uzenja ima manjih slanih jezera.«

8 Najverodostojnijim i najobjektivnijim podacima o bekstvu
Kalmika zadužio nas je otac Iakinf, čija su duboka saznanja i savesni
radovi veoma rasvetlili naše odnose sa Istokom. Sa zahvalnošću
uvršćujemo ovde odlomak iz njegove neobjavljene knjige o
Kalmicima:

»Nema sumnje da su Ubasi i Serin naumili da se vrate u domovinu
pošto su najpre stupili u vezu sa svojim altajskim saplemenicima,
punim mržnje prema Kini. Verovatno su imali na umu i to da je
ova država, pošto je pokorila Čungariju, opozvala otuda svoju
vojsku, a u Ili i Tarbagataju ostavila slabe garnizone, koji se lako mogu
savladati ujedinjenim snagama; još manje su brinuli za prelaz preko
zemlje KirgizKajsaka, jer su ovi grabljivci, odvažni pred trgovačkim
karavanima, oduvek drhtali već pri pogledu na kalmičku vojsku.
Jednom rečju, Kalmici su zamišljali da će ovaj put za njih biti, kao što
je to i ranije bivalo, prijatna šetnja od peščanih nizija Volge i Urala do
planinskih visova Irtiša. Ali dogodilo se upravo obrnuto: jer su se
stekle takve okolnosti koje su bile izvan svih pretpostavki.

»Čungarska država na Istoku, nekada strašna za severnu Aziju,
više nije postojala, pa su volski Kalmici, budući dugo pod ruskom
vlašću, po prelasku granice smatrani beguncima, koje je ruska vlada
gonila oružanom silom, naređujući i Kirgiz-Kajsacima da ih na
svakom koraku zadržavaju oružjem. Kineske pogranične vlasti, posle
prvih vesti o pohodu Kalmika na Istok, preduzele su sve
mere predostrožnosti (Kina drži u Čungariji ne više od 35.000
graničara, koji su razvučeni duž triju puteva: od Kašgara do Halme,
od Ile do Barkjula i od Čugučaka od Uljasutaja, na prostoru od nekih

102

7.000 vrsta; zato pogranične kineske vlasti u Čungariji nisu
mogle mirno da gledaju približavanje volških Kalmika); takođe su
poručile kozacima i Kirgizima da im ne dozvole prolaz preko
pašnjaka; a u slučaju njihove upornosti, da odgovore na silu silom. Da
li je ijedan Kirgiz ili kozak mogao ostati ravnodušan u tako, za njih
neočekivanoj prilici da nekažnjeno pljačka? »Ruski odredi, određeni
da gone begunce, zavisno od raznih okolnosti, vremena i mesta, nisu
ih mogli dostići. Bivši jaički kozaci počeli su upravo u to vreme već
da se bune, otkazujući poslušnost. Orenburški kozaci krenuli su u
pohod i sredinom februara sjedinili se s Nuralihanom i njegovom
hordom, ali su zbog nestašice ispaše bili ubrzo prinuđeni da se vrate
na granicu. Posle uobičajene prepiske, koja je iziskivala prilično
vremena, već 12. aprila izmarširao je iz Orske tvrđave odred
regularne vojske i uspeo da se sjedini s Nuralihanom: međutim,
Kalmici su otišli dalje na jug i toliko se udaljili da je ovaj odred mogao
samo izvesno vreme, i to izdaleka, da uznemirava njihovu zaštitnicu;
u blizini Ulutaga, kad su i vojnici i konji od gladi i žeđi tako zanemogli
da nisu mogli ići dalje, zapovednik odreda Traubenberg bio je
prinuđen da okrene na sever i preko Ujske tvrđave vrati se na Liniju
(vid. opis kirgiskokajsackih hordi i stepa g. Levšina, t. II, str. 256).

»Kirgiz-Kajsaci, bez obzira na sve to, počeli su da se naoružavaju
sa velikom revnošću. Njihovi hanovi: Nurali u Maloj hordi, Ablaj u
Srednjoj i Erali u Velikoj, jedan za drugim napadali su Kalmike sa
svih strana; ovi begunci morali su čitave godine da se na svome putu
neprestano bore, braneći svoje porodice od ropstva i stada od pljačke.
S proleća sledeće godine (1772), Kirgizi (Buruti) dokrajčili su
nesreću Kalmika sateravši ih u prostranu peščanu pustinju sa severne
strane jezera Balhaši, gde su glad i žeđ uništili mnoštvo ljudi i stoke.

»Pošto su podneli neverovatne teškoće i pretrpeli nebrojene
nevolje, Kalmici su se najzad približili žuđenim granicama njihove
drevne otadžbine; ali tu ih je dočekala nova nesreća. Pogranični lanac
kineskih karaula preteći im je zagradio ulaz u staru domovinu, u koju
Kalmici nisu mogli drugačije ući nego uz gubitak svoje nezavisnosti.
Krajnja iznemoglost naroda prinudila je Ubašija i ostale kneževe da
se predaju kineskoj državi bezuslovno. On je izašao iz Rusije sa 33.000
kibitki, u kojima je bilo oko 169.000 duša oba pola. Prilikom ulaska u
Ilu, od navedenog broja preostalo je ne više od 70.000 duša (tako je

103

Ubaši sa ostalim kneževima izvestio kinesku vladu. U knjizi Si-juj-
Vinczjan-lu broj Kalmika koji su pobegli iz Rusije preuveličan je. Ova
greška potekla je otuda što je sastavljač navedene knjige pisao na
osnovu pričanja prostih Kalmika. Vid. Opis Čungurije i Ist. Turkestana,
str. 186. i dalje.) Kalmici su u toku jedne godine izgubili sto hiljada
ljudi, koji su pali kao žrtva mača ili bolesti i ostali u pustinjama
Azije kao hrana zverima ili su odvedeni u ropstvo i prodati u dalekim
zemljama kao roblje.

»Kineski imperator naložio je da se ovi nesrećni putešestvenici i
njegovi novi podanici prihvate s primernom humanošću. Kalmicima
su smesta u vidu pomoći dodeljene kuće, stoka, odeća i žito. Pošto
su smešteni, na ime pomoći još im je podeljeno:

Konja, rogate stoke i ovaca..... 1,125.000 grla
Čaja............. 20.000 bala
(bala ili sanduk sadrži 36 paketa čaja, od kojih je svaki težak oko 3
1/2 funte)
Pšenice i prosa.......... 20.000 merica
Ovčijih koža.......... 51.000
Beza (u Turkestanu bez je bela pamučna tkanina, koja može biti
razne veličine) . 51.000
Pamuka............ 1.500 pudi
Koliba............ 400
Srebra……….. oko 400 pudi

»U jesen iste godine, Ubaši i kneževi Cebok-Dorczi, Serin, Gunge,
Momintu, Šara-Keukin i Cile-Mupir pozvani su u kineski dvor, koji
se nalazio u Žehi. Ovi kneževi, osim Serina, bili su najbliži rođaci hana
Ubašija, potomci Čakdor-Čaba, najstarijeg sina Ajukihana. Samo je
Cebok-Dorczi bio praunuk Gunjčaba, najmlađeg sina Ajukihana.
Ubaši je dobio titulu Čoriktu-hana; a ostali kneževi, među njima i oni
koji su ostali u Ili, dobili su razne kneževske titule. Prilikom odlaska
iz Žehe ove velmože bile su obasute nagradama; a po njihovom
povratku u Ilu tri njihove divizije raspoređene su u Tarbagataj ili u
Hur-Hara-Usu, a Ubaši sa četiri divizije Torgota i Gunge sa Hošotima
smešteni su u Harašaru na obalama Velikog i Malog Juldusa (u
istočnom Turkestanu od Ile na jugoistok), gde je deo njihovih ljudi bio

104

obavezan da se bavi zemljoradnjom pod nadzorom kineskih
činovnika (povratak Torgota iz Rusije u Čungariju opisan je u Sin-
czjan-či-lao, tabak 51 do 56). Kalmici koji su prešli na kinesku stranu
podcijeni su na trinaest divizija.

»Na osnovu ugovora između Rusije i Kine, ruska vlada obratila se
kineskim ministrima, zahtevajući da se odbegli Kalmici vrate natrag
na Volgu; ali dobila je odgovor da kineski dvor ne može
udovoljiti molbi iz istih razloga iz kojih je i ruski dvor odbio da izda
Serina, koji je otišao iz Čungarije na Volgu da bi izbegao domašaju
zakona.

»Međutim, volški Kalmici su se očevidno i sami ubrzo pokajali za
svoj nepromišljeni poduhvat. Godine 1791. stigle su sa kineske strane
razne vesti da Kalmici nameravaju da napuste kinesku teritoriju
i opet postanu ruski podanici. U vezi s tim vestima bilo je već
naređeno sibirskom načelstvu da im pruži utočište u Rusiji i smesti ih
u prvo vreme u Kolivansku guberniju (vid. Zbirku rus. zak., t.
XXIII, N° 16937).

»Ipak, čini se da Kalmici, okruženi kineskim karaulama i
špijunima i međusobno znatno udaljeni, nisu imali nikakve
mogućnosti da ostvare svoju nameru.«

9 Poljski odredi sastojali su se od pet stotina pešadinaca, konjanika
i artiljerijskih poslužilaca. Godine 1775. oni su zamenjeni
gubernijskim bataljonima.

10 Svratišta — narodne gostionice.

105

BELEŠKE UZ GLAVU DRUGU

1 Pugačov je na salašu Šeludjakova kosio seno. U Uralsku još živi
stara kozakinja koja nosi opanke što ih je on napravio. Jednom,
pogodivši se da kopa leje u vrtu, iskopao je četiri groba. Ova okolnost
kasnije je protumačena kao predznak njegove sudbine.

2 Malikovski upravitelj Trofim Gerasimovič, nadzornik Mečetnog
naselja Fedor Fadejev i satnik Sergej Protopopov, za vreme njegovog
boravka u Mečetnom naselju pismeno su izjavili: seljak Semjon
Filipov iz Mečetnog naselja bio je u Jaicku da kupi žito, a vratio se
otuda sa raskolnikom Jemeljanom Ivanovom. Ovaj je u gradu Jaicku
podgovarao kozake da beže na reku Lobu, turskom sultanu,
obećavajući svakom po dvanaest rubalja plate i izjavivši da na granici
ima oko dvesta hiljada rubalja i espapa za sedamdeset hiljada, a da će
im, po dolasku, paša dati oko pet miliona. Neki kozaci hteli su da ga
vežu i privedu u komandantovu kancelariju, ali on se sakrio i nalazi
se, verovatno, u selu Malikovki.

U daljem postupku, povratnik iz Poljske, sa pasošem koji je dobio
u Dobrjanskoj karauli radi naseljavanja na reci Irgizu, raskolnik
Jemeljan Ivanov bio je pronađen i priveden zahvaljujući upravitelju
Mitrofanu Fjodorovu, monahu raskolničke bratije Filaretu i seljaku iz
Mečetnog naselja Stepanu Vasiljevu s drugovima; sumnjiv, bičevan je
knutom, pa je na saslušanju priznao: da je on zimovejski kozak
Jemeljan Ivanov Pugačov, star četrdeset godina; iz te stanice pobegao
je na veliki post ove, 1772. godine u selo Vetku preko granice, živeo
tamo petnaestak nedelja, a zatim se prijavio Dobrjanskoj karauli,
gde se predstavio kao iseljenik iz Poljske; i avgusta meseca, odsedevši
tu šest nedelja u karantinu, došao u Jaick i boravio nedelju dana kod
kozaka Denisa Stepanova Pjanova. Sve ono da je govorio u pijanstvu,
a o bekstvu sultanu, pašinom dočeku i pet miliona nije govorio — a
imao je nameru da se javi Simbirskoj provincijalnoj kancelariji, da bi
se nastanio na reci Irgizu. Odlukom načelstva, otpravljen je pod
stražom sa malikovskim seljacima, a ovo je saopšteno u
komandantskoj kancelariji, sa sedištem u gradu Jaicku, 19. decembra
1772 (Promemorija načelstva Malikovke komandantskoj kancelariji u gradu
Jaicku, decembra 18. god. 1772, pisao načelnik Ivan Rastorgujev).

106

Seljak Semjon Filipov ostao je u pritvoru sve do 1775. godine. Po
završetku istrage nad Pugačovom i njegovim saučesnicima naređeno
je da se on oslobodi i, povrh toga, nagradi kao dostavljač u Malikovki
prvih vesti o delovanju zlikovca Pugačova i da se u tom smislu da
preporuka Senatu (vid. Sentenciju od 10. januara 1775. godine).

3 »Da se onaj Pugačov, za bekstvo preko granice u Poljsku i za utaju
svoga pravog imena po njegovom povratku otuda u Rusiju, a još više
za kazivanje smutljivih i štetnih reči, kojima su svi jaički
kozaci nagovarani na bekstvo u državu Tursku, kazni šibama, i kao
skitnica koji je navikao na isprazan i pust život da se uputi u grad
Pelim na prinudni rad. Šestog maja 1773« (Zapisi o životu i službi A. I.
Bibikova).

4Budovinska karaula udaljena je 79 vrsta od Jaičkog gradića.

5 Ilecki gradić nalazi se 145 vrsta od Jaičkog gradića i 124 vrste od
Orenburga. U njemu se nalazilo oko tri stotine kozaka. Ilecke kozake
naselio je tu savetnik Kirilov, osnivač Orenburške gubernije.

6 Tvrđava Rasipna podignuta je na onom mestu gde Kirgizi obično
brode Jaik. Nalazi se 25 vrsta od Ileckog gradića, a 101 vrstu od
Orenburga.

7 Godine 1773. Orenburška gubernija delila se na četiri provincije:
orenburšku, isetsku, ufimsku i stavropoljsku. U prvu su spadali
dištrikti (okrug) orenburški i Jaički gradić sa svim karaulama i
stanicama, do Gurjeva, a takođe i Bugulminska mesna kancelarija.
Isetska provincija obuhvatala je Zauralsku Baškiriju i okruge isetski,
šandrinski i okunjevski; ufimska provincija — okruge osinski, birski
i menzelinski. Stavropoljsku provinciju sačinjavao je jedan prostrani
okrug. Povrh toga, Orenburška gubernija delila se još na osam linijskih
distancija (niz tvrđava, izgrađenih na obalama Volge, Samare, Jaika,
Sakmare i Uja); ove distancije bile su podređene vojnim
zapovednicima, koji su uživali prava provincijalnih vojvoda (vid.
Bišinga i Ričkova).

107

8 Stavropoljska kancelarija vodila je poslove pokrštenih Kalmika,
naseljenih u Orenburškoj guberniji.

9 NižnjeOzerna nalazi se 19 vrsta od Rasipne i 82 vrste od
Orenburga. Podignuta je na strmoj obali Jaika. — Sećanje na kapetana
Surina sačuvalo se u vojničkoj pesmi:

Iz trđave iz Zerne, Na ispomoć Rasipnoj, Jaše Surin kapetan Sam
sa četom ... itd.

10 Nepoznati autor kratke istorijske zabeleške: Histoire de la revolte
de Pougatschej — opisuje smrt Harlova na sledeći način:

»Nekoliko nedelja ranije major Harlov se oženio ćerkom
pukovnika Jelagina, veoma milom devojkom. Bio je teško ranjen
prilikom odbrane tvrđave, pa su ga odneli kući. Kad je tvrđava
zauzeta, Pugačov je poslao po njega, naredio da ga svuku s kreveta
i dovedu k njemu. Mlada žena je u očajanju pošla za njim, bacila se
pred noge pobednika i molila milost za muža. — Narediću da ga
obese u tvome prisustvu — odgovorio je varvarin. Na te reči mlada
žena je prolila potoke suza, ponovo obrglila Pugačovu noge i
preklinjala ga da se smiluje; sve je bilo uzalud, i Harlov je istog
trenutka obešen u prisustvu svoje supruge. Samo što je ispustio dušu,
kozaci su se bacili na njegovu ženu i prinudili je da utoli grubu
strast Pugačova.« — Autor nalazi tu neverovatnosti i upušta se u
razmatranje. — »I najprimitivniji narodi čuvaju do izvesne mere
moralnu čistotu, pa je i Pugačov imao dosta zdravoga smisla da ne
vrši pred vojnicima...« itd. Koješta; ali uopšte uzev, čitav zapis je
značajan, i verovatno potiče od diplomatskog agenta koji se u to
vreme nalazio u Petrogradu.

11 Tvrđavu Tatiščevu, na ušću reke KamišSamare, podigao je
Kirilov, osnivač Orenburške gubernije, i nazvao je KamišSamara.
Tatiščev, koji je došao namesto Kirilova, nazvao ju je svojim imenom:
Tatisčeva luka. Nalazi se 28 vrsta od NižnjeOzerne i 54 vrste (u pravoj
liniji) od Orenburga.

12 černorečenska je 36 vrsta od Tatiščeve i 18 od Orenburga.

108

13 Sakmarski grad, osnovan kraj reke Sakmare, nalazi se 29 vrsta
od Orenburga. U njemu je bilo oko trista kozaka.

14 Izjava seljaka Alekseja Kirilova od 6. oktobra 1773. godine (iz
Orenburskog arhiva).

15 Obešena su dva kurira koji su putovali u Orenburg, jedan iz
Sibira, drugi iz Ufe, garnizonski kaplar, tumač Tatarin, stari baštovan
koji je nekada bio u Petrogradu i poznavao cara Petra III, te pisar
iz Tverdiševskih rudnika.

109

BELEŠKE UZ GLAVU TREĆU

1 Manifest od 15. oktobra 1773. godine, o upućivanju na Jaik General-
major a Kara radi umirenja buntovnika.

»Objavljujemo svima kojih se to tiče. Iz dobijenih raporta od
kazanjskog i orenburškog gubernatora sa žalošću smo doznali da je
odbegli kozak Jemeljan, Ivanov sin, Pugačov bežao u Poljsku u
raskloničke ćelije i, vrativši se otuda pod imenom iseljenika, boravio
u Kazanju, a otuda po drugi put otišao, okupivši bandu sebi sličnih
lopova i skitnica iz jaičkih naselja, drznuo se da uzme ime pokojnog
imperatora Petra III, opljačkao i razorio nekolike tvrđavice na reci
Jaiku u blizini Orenburga, te ovim predstavljanjem dovodi
maloumne ljude u razvrat i potpunu pogibelj. Žaleći takve
materinski, ovim putem mi ih milosrdno upozoravamo, a
neposlušnima najstrože naređujemo da se smesta odreknu toga
bezumlja, jer mi tu nečuvenu drskost ne pripisujemo samo
malim ljudima koji žive u prostoti i neznanju, već jedino njihovoj
neobaveštenosti i podlom zavođenju pomenutog zlikovca i lopova.
Ali, ukoliko se i posle ovog našeg milostivog upozorenja i
imperatorske zapo vesti neko usudi da ostane u njegovoj bandi i ne
pokaje se istinski odmah kao naš verni podanik, biće smatran za
buntovnika i smutljivca protiv naše imperatorske volje, i kao šušti
narušitelj svoje zakletve i opšteg mira, ni na koji način neće izbeći
zakoniti naš gnev i najtežu kaznu koja sleduje. Radi uspostavljanja
poretka i spokojstva u tim krajevima, uputili smo našega General-
major a Kara, kome smo naredili da ovaj manifest obnaroduje,
zapovedajući i nadajući se da će svako ko je dospeo u zabludu sam
spoznati težinu svoga prestupa, vratiti se zakonitoj pokornosti i
zajedno sa svim našim vernim podanicima nastojati i potpomagati,
prema svojim moćima i po svome zvanju, kao svaki koga zakletva na
vernost obavezuje, da se ova bezbožna smutnja u narodu uguši i da
se našem General-major u pruži podrška u istrebljenju pobunjenika i
hvatanju glavnoga zlikovca, smutijivca i samozvanca.«

2 Dnevnik opsade, vođen u gubernatorskoj kancelariji, nalazi se u
zanimljivom rukopisu akademika Ričkova. Čitalac će ga naći u

110

Prilogu. Imao sam u rukama tri prepisa, koje su mi dostavili gg.
Spaski, Jazikov i Lažečnikov.

3 Bilov je izmarširao iz Orenburga 24. septembra. Toga dana
gubernator je priredio bal. Vest o Pugačovu raširila se na balu.

4 Ovaj narednik zvao se Ivan Kosticin. Njegova sudbina je
neizvesna. Saslušavao ga je potpukovnik V. Mogutov.

5 Rejnsdorpov manifest:
Po ukazu njenog imperatorskog veličanstva, manifest Orenburške
gubernijske kancelarije
Poznato je svima da se o zlikovcu sa jaičke strane među ovdašnjim
građanima šire lakomiselne glasine da je dotični nešto drugo nego što
stvarno jeste. Ovaj zlikovac, međutim, nije niko drugi do odbegli
donski kozak Jemeljan Pugačov, koji je za svoja zločinstva kažnjen
šibama i žigosanjem lica; a da ga ne bi prepoznali, pred svojim
ljudima nikada ne skida kapu, o čemu svedoče neki ovdašnji očevici
koji su bili u njegovim rukama, među njima i vojnik Demid Kulikov,
koji je juče prebegao. A kako on, Pugačov, pošto je naneo štetu nekim
tvrđavama, dolazi ovamo sa svojom izdajničkom ruljom, u vezi s tim
lažnim glasinama obznanjuje se svim ovdašnjim građanima da svako
iz njegovih postupaka može razumeti da je on, Pugačov, zlikovac,
otpadnik od poštenog sveta, koji nastoji da verne podanike njenog
imperatorskog veličanstva pokoleba i baci u bezdan pogibelji, a pri
tom da se njihovim imanjem obogati, kako u razorenim mestima i
čini; da bi se tome stalo na put, upozoravaju se svi blagovremeno da
se pripreme za doček njegove izdajničke rulje, kako bi sačuvali
zajednicu, domove i imanja, boreći se protiv rulje do poslednje kapi
krvi, kao što i pristoji vernim podanicima njenog imperatorskog
veličanstva i kao što svakoga zakletva obavezuje, te da ne nasedaju
nikakvim lažnim glasinama. Dne 30. septembra 1773. godine.

6 U izveštaju Malikovske mesne kancelarije rečeno je o Pugačovu:
sumnjiv, bičevan knutom. Vid. Beleške uz II glavu, prim. 2

111

7 Padurov, koji je kasnije obešen, pisao je Martemjanu Borodinu,
savetujući mu da se pokori Pugačovu: »Sada ga vi nazivate
(samozvanca) donskim kozakom Jemeljanom Pugačovom, koji je,
tobože, žigosan i da su mu nozdrve istrgnute. A ja sam se lično
uverio da u njega tih znakova nema.«

8 Po savetu jednog činovnika (kaže Ričkov).

9 Menjačnica, u kojoj se preko celog leta sve do jeseni obavljaju
trgovina i trampa sa azijatskim narodima, sagrađena je na stepskoj
strani reke Jaika, na vidiku iz grada, dve vrste od obale; nije sa
mogla bliže sagraditi jer je čitav kraj u niziji i vodoplavan. U njoj se
nalazi pogranična carinarnica; uokolo ima 246 dućana i 140 ambara.
U sredini je izgrađena posebna zgrada za azijatske trgovce sa 98
dućana i 8 ambara. Godine 1762. promet u dućanima iznosio je 4.854
rublje. Menjačnica je utvrđena baterijama (Topografija Orenburske
gubernije).

10 »Žalosno stanje Orenburške gubernije mnogo je opasnije nego
što se može opisati; mene ne bi uplašila regularna neprijateljska
armija od 10.000 ljudi, međutim, jedan izdajnik sa 3.000 buntovnika
drži u strahu čitav Orenburg . .. Moj garnizon, koji se sastoji od 1.200
ljudi, jedina je vojna sila u koju se mogu pouzdati. Po milosti božjoj,
uhvatili smo 12 špijuna, itd.« (Rejnsdorpovo pismo grofu
Cerniševu od 9. oktobra 1773, orig. nem.). U broj
pobunjenika Rejnsdorp nije uračunao Baškirce.

11 Berdsko kozačko naselje, na reci Sakmari. Bilo je ograđeno
palisadima i preprekama. Po uglovima su bile razmeštene baterije.
Imalo je oko 200 kuća. Aktivnih kozaka oko stotinu. Oni su imali
svoga atamana i pojedine starešine.

12 U gradu je ubijeno 7 ljudi, među njima jedna žena, koja je išla po
vodu.

13 Drugom prilikom je Pugačov, pijan ležeći u kolima, za vreme
bure zalutao i stigao pred orenburšku kapiju. Stražari su ga pozvali.

112

Kozak Feduljev, koji je upravljao konjima, ćutke je okrenuo i uspeo
da umakne. Feduljev, nedavno preminuo, bio je jedan od kozaka koji
su predali samozvanca u ruke vlastima.

14 Ovo sam lično čuo od Dimitrija Denisoviča Pjanova, koji i danas
živi u Uralsku.

15 Čini se da Pugačov i njegovi saučesnici nisu pridavali značaj toj
parodiji. Oni su u šali nazivali Berdsko naselje — Moskvom, selo
Kargale — Petrogradom, a Sakmarski gradić — Kijevom.

16 Tako piše Kar u pismu grofu Černiševu od 11. novembra 1773.

17 Ovzjanopetrovska tvornica pripadala je trgovcu Tverdiševu,
čoveku preduzimljivom i mudrom. Tverdišev je stekao ogroman
imetak u toku sedam godina. Potomci njegovih naslednika i danas
spadaju u najbogatije ljude Rusije.

18 Selo Juzejeva nalazi se 120 vrsta od Orenburga.

19 Tj. deputat Komisije za novo uređenje. Bila su 652 deputata.
Podeljene su im zlatne ovalne medalje na zlatnom lancu. Na jednoj
strani bio je ugraviran monogram njenog imperatorskog veličanstva,
a na drugoj piramida, ovenčana imperatorskom krunom, s natpisom:
Blaženstvo svakoga i sviju; a dole: God. 1766, dne 14. decembra.

20 Od ovog kalmičkog pukovnika napravili su kapetana
Kalmikova.

21 U ovoj bici uhvaćen je jedan od prvih začetnika bune — Danilo
Šeludjakov. Stari konjanik pomislio je od orenburških kozaka da su
njegovi i dojahao do njih s porukom. Kozak ga je zgrabio za vrat;
Pugačov, koji je nekada živeo kod njega kao radnik, voleo ga je i
nazivao svojim ocem. Sutradan, ne našavši ga među ubijenima,
mnogi su prilazili gradu i tražili da ga oslobode. Dva dana kasnije, u
svitanje, tri čoveka dojahala su do gradskog bedema zahtevajući opet
da se Šeludjakov pusti. Odgovorili su im: dovedite nam i njegovog

113

sina (Pugačova), i obećali za to 500 rubalja nagrade. Oni su odjahali
ćutke. Šeludjakov je mučen i umro je pet dana kasnije.

114

BELEŠKE UZ GLAVU ČETVRTU

1 Dekalong i Stanislavski imali su oko 5.000 vojnika. Ali svi su oni
bili rasuti na velikom prostoru od Verhnjejaičke do Orske tvrđave.
Dekalong ih nije koncentrisao bojeći se da ostavi granične tvrđave bez
odbrane.

2 Orska tvrđava na stepskoj strani reke Jaika, dve vrste od reke Ore,
sagrađena je 1735. godine pod nazivom Orenburg. Imala je zemljane
utvrde. Zbog hordi koje su lutale okolinom, u njoj se uvek
nalazio komandir orske distancije i dvostruki garnizon.

3 Posle bitke, 14. novembra, Korf je poslao Pugačovu kozaka s
predlogom o predaji Orenburga i obećanjem da će mu izaći u susret.
Pugačov je oprezno prilazio Orenburgu i, sumnjajući u
iskrenost predloga, brzo se vratio u Berdu.

4 Izgubivši nadu da će pobediti Pugačova silom oružja, Rejnsdorp
se upustio u ne baš doličnu polemiku. Odgovarajući na drske poruke
samozvanca, poslao mu je pismo sa sledećom adresom:
»Preispoljnom zlikovcu i otpadniku od boga, sataninom
unuku, Jemeljki Pugačovu.« Pugačovljevi sekretari nisu mu ostali
dužni. Prilažemo ovde pismo Padurova, kao primer njegovog
kancelarijskog stila:

»Orenburškom gubernatoru, sataninom unuku, đavolskom sinu.
Vaš lupeški manifest stigao je do nas, za šta vam, kao skrnavom
sveopšteg mira mrzitelju, blagodarimo. Ma koliko ti, po nagovoru
sataninu, mudrovao, vlast božju nećeš nadmudriti. Znaj, lopužo:
poznato je (i tebi samom, beštijo, valja da je poznato), koliko god ti
kušao svoju skrnavu sreću, vaša je sreća jedino u službi oca tvoga,
satane. Razumi, beštijo, i ako si ti po nagovoru sataninu na
mnogim mestima postavio kljuse, sav vaš trud ostao je uzaludan, a
ako nam ovde nedostane užadi za omče, mi ćemo u Mordvina za groš
dovoljno like nabaviti da za tebe ispletemo konopac; ne sumnjaj u to,
lopužo, od g . . . napravljena. Naš premilostivi monarh, kanoti orao
podnebesni, u svim armijama u jedan dan biva; i s nama uvek
prebiva. Pa bismo vam lepo savetovali da ostavite svoj vilajet i priđete

115

našem čedoljubivom ocu i premilostivom monarhu: i ako pokorno
priđeš, ma koliko grehova imao, ne samo da će vam sve krivice
premilostivo biti oproštene već i ranijeg dostojanstva nećete biti
lišeni; a ovde nije nepoznato da vi i crkotine već jedete, i tako ovo vam
se daje na znanje, te ostajmo po želji vašoj na usluzi. Dne 23. februara
1774. godine.«

5 Nisam imao prilike da čitam taj govor. Ovde prilažemo pismo
koje je tim povodom takođe napisao Deržavin:

»Previšnja gospodarice, premudra i nepobediva carice!
Dražajše nama i potomcima našim neprocenjivo slovo, taj prijatni
i za potomke roda kazanjskog plemstva tamjan, taj glas radosti, večne
slave naše i večnoga našeg veselja, u visočajšem vašeg
imperatorskog veličanstva blagovoljenju prema nama čujući, ko
od nas ne bi osetio ushićenje u duši svojoj, čije se srce ne bi razigralo
pri tolikom blagopolučju? Obasja nas u skrbi našoj i pečali svetlost
milosrđa tvoga! I da neko od nas ne bi izostao u radosti svojoj,
hitaše svak iskazujući pravu usrdnost svoju prema otečestvu i vašem
imperatorskom veličanstvu, prilogom izvesne česti imanja svoga na
sostavlenije našeg korpusa. I bi ugodna žrtva naša pred tobom; sreća
naša, ushićenje duša naših!
Premilostiva gospodarice, vaše imperatorsko veličanstvo izvolelo
je naviknuti da na male znake usrdnosti gleda kao na velike: izlivajući
oko prestola štedrosti blagoutrobija svojega, izlivate iste i u strane
udaljene; ogrevajuči lučama milosti svoje i čovekoljubljem svojim sve
i sva; pa tako, najzad, i nužno naše davanje duga, nama samima
polezno, vaše imperatorsko veličanstvo je tako milostivo i
blagougodno od nas primiti izvolelo.
,Upravo ovaj lik misli blagorodnih’ — vaše imperatorsko
veličanstvo izvolelo nam je na diku podati. I šta smo mi iz rečenoga
previšnjega priznanja nama učinjenog zaključiti dužni? Nije li to
samo materinska pobuda za ispunjenje duga našeg? Nije li
samo milosrđe? Zato mi pohvalu polučismo što je pravedna stvar
naša! Ali sem osobite počasti, koja prevazilazi zaslugu, da li se hvali
sveštenik za to što svenarodno boga moli? Kromje neopisane vašega
imperatorskoga veličanstva za nas milosti, da li su i plemići
dostojni osobite pohvale što žele otečestvo svoje braniti? Oni su štit

116

njegov, oni su potpora prestola carskog. Pepeo predaka naših vapije i
zove nas da porazimo samozvanca. Glas potomstva već nas kori što
se u eri preslavne, velike Katarine moglo poroditi ovo zlo; krv braće
naše, koja se još puši, goni nas na istrebljenje zlikovca. Šta smo čekali?
Šta nam je to nedostajalo da složno isturimo grudi svoje protiv
grabljivca? Ako u plemića ima duše, onda ima sve što mu je potrebno
da se naoruža. Šta je nedostajalo? Nije li usrdnost naša? Ne! mi smo
odavno njome plamteli, mi smo se odavno okupljali, hoteći život svoj
prenebregnuti; a sada, po milosti vašeg imperatorskog veličanstva,
javio se u nas i sjedinitelj misli naših. Pod rukovodstvom njegovim
obrazovan je u nas korpus. Izabrani načelnik stara se, njegovi drugovi
usrdni su, sve je u redu. Naše imanje spremno je za žrtvu, krv naša
spremna da poteče, duše naše da polete; umrećemo — ko tako ne
misli, plemić nije.

Ali ma koliko veliko bilo ushićenje dužnosti naše, ma koliko žarko
bilo stremljenje srdaca naših, slabe bi bile snage naše za istrebljenje
gnusnog neprijatelja da vaše imperatorsko veličanstvo požurilo nije
sa vojskom svojom da nas zaštiti, a najpače upućivanjem njegovog
visokoprevashodstva Aleksandra Iljiča Bibikova. Može biti, mi bismo
i do dana današnjeg neodlučni bili da sastavimo korpus naš da
nam on nije dao svoje blagorazumne savete. Dolaskom svojim on je
rasejao magle očaja koje su se nadvile nad gradom ovdašnjim. On je
obodrio duše naše. On je okrepio srca, pokolebana u vernosti bogu,
otečestvu i tebi, premilostiva carice; jednom rečju, on je oživotvorio
zemlju koja je več bila na umoru. Veličina monarha pače ispoljava se
i u tome što ume da odabere ljude i upotrebi ih blagovremeno: i
u ovom slučaju pokazala se tanana pronicljivost vašeg imperatorskog
veličanstva; ovde je bio potreban ministar, vojnik, sudija, počitatelj
svete vere. Po dalekovidom blagoizvoljenju vašeg imperatorskog
veličanstva, mi sve to nalazimo u Aleksandru Iljiču Bibikovu; i zato
iz dubine srdaca naših ljubomudroj duši tvojoj ispisujemo
blagodarenje.

Jedva uspevamo da ovde iskažemo, premilostiva carice, vašem
imperatorskom veličanstvu duboka čuvstva iskrenosti naše za milost
tvoju; jedva dospevamo da pred likom tvojim, velika imperatorko,
nama sveštenim i ljubeznim, zapalimo kandilo srdaca naših za
blagovoljenja tvoja, a već čujemo novi glas, nove od tebe radosti, nove

117

tvoje velikodušnosti i snishodljivosti. Šta činiš s nama? Ti, koja vladaš
na četiri strane sveta, slavljena u svim krajevima zemlje, dika careva,
ukras kruna, iz bogoleposti veličanstva svoga, iz bleska slave tvoje
silaziš i nazivaš se našom spahinicom kazanjskom! O radosti za nas
neizrecive, o sreće za nas neizmerne! To je pravi put u srca naša!
Preslavno preuznošenje praha našeg i potomaka naših! Ona, koja daje
zakone polovini vaseljene, potčinjava se našoj volji! Ona, koja vlada
nama, podražava primeru našem! Utoliko si bolja,
utoliko veličanstvenija.

Tako, dakle, ispunjenjem duga našega premda ne zaslužujemo
osobitog priznanja vašeg imperatorskog veličanstva, ljubeznog i
nama dražajšeg prijateljstva tvoga; ipak, previšnju volju tvoju
primamo od srca i smatramo blagopolučnošću, urezujući
neprocenjive reči dobrohotnosti tvoje sa strahopoštovanjem u
svest našu. Priznajemo te spahinicom svojom, primamo te u svoju
družbu. Kada je tebi pravo, izravnjavamo te s nama. Ali i ti se pobrini
za nas u prestola veličanstva tvoga. Ako nam sile preslabe budu da
izvrše usrdnost našu, pomozi nam i zastupaj nas kod sebe. Mi se više
u tebe negoli u sebe uzdamo.

Velika carice! Čime ćemo mi tebi uzvratiti za materinsku ljubav
tvoju, za ova tvoja neizreciva dobročinstva? Ispunjavamo srca naša
svetim ognjem da iskorenimo iz sveta zlobu, carstva tvoga
nedostojnu. Molimo cara careva da nam podari u tu svrhu
pomoć svoju, a vašem imperatorskom veličanstvu, istinskoj materi
otečestva, i ljubeznom vašeg imperatorskog veličanstva sinu, toj
predragocenoj nadeždi našoj i dražajšoj njegovoj supruzi, želimo
mnogaja ljeta blagodejanija u spokojnom carstvu.«

6 Monahinja Jevpraksija Kirilovna, baba Aleksandra Iljiča. Ona ga
je vaspitala; u svojoj porodici ona je smatrana pravednom.

7 Pismo A. I. Bibikova grofu Z.G. Černiševu iz Kazanja, 21. januara 1774.
godine.

»Milostivi gospodine, grofe Zahare Grigorjeviču! Iz moga izveštaja
njenom imperatorskom veličanstvu izvolećete videti da su trupe koje
su ovamo stigle počele da dejstvuju, te da je pukovnik Bibikov sa
svojim detašmanom, koji se sastoji od četiri pešadijske i tri husarske

118

čete, razbio zlikovačku rulju ne izgubivši nijednog čoveka i
oslobodivši grad Zainsk od zločinaca. Nadam se da ću očistiti ovaj
kutak; ali od sibirske strane dobijam žalosne vesti: gospodin Kalong
ne samo da ne nalazi načina da organizuje transport provijanta i
furaža u Orenburg već i sam izbegava da ide, navodeći mnoštvo
prepreka. On mi savetuje da ja organizujem ovaj transport. Ja i
bez toga dajem sve od sebe, ali vreme prolazi, a ono je dragoceno.
Pisao sam mu da bar izvrši jednu diverziju u Baškiriju u vreme kad ja
krenem na Orenburg krajem ovoga meseca ili početkom februara.

»Jekaterinburg je u opasnosti od izdaja iznutra. O Kunguru ništa
ne čujem od 10og. Zlo se širi nadaleko. Dozvolite da i ja ponovim
vašem sijateljstvu: nije neprijatelj opasan, ma kako on bio brojan,
već narodno kolebanje, duh bunta i smutnja. Da se tome stane na put,
ne vidim u ovaj mah drugih načina osim vojne sile, a može li vojska
na takvom prostoru svuda da stiže i da se deli, možete zamisliti i
bez moga objašnjenja. Hitam i sve činim da obezbedim provijant i
furaž, kao i kola za vojnu komoru. Ali i sami možete zamisliti na
kakve sve teškoće nailazim, utoliko više što i spolja i iznutra vladaju
izdaja, zločinstvo i neposlušnost žitelja. Dok se ovaj opaki gubar ne
uništi, ne može se ni korak napred učiniti. Na tome sada nastojim, a
vojska kreće napred. Očekujem s nestrpljenjem Čugujevski kozački
puk, za koji čujem da je već stigao u Moskvu. Eto,
milostivi gospodine, to je sve što vam zasad mogu javiti; završavam
sa istinskim visokopočitanjem, itd. (vlastoručno): PS. Priloženu
relaciju molim najpokornije da podnesete njenom veličanstvu.«

Dne 5. januara iste godine pisao je on Filosofovu: »Sve više gubim
strpljenje očekujući pukove, jer svakog časa dobijam strašne vesti; s
druge strane, Baškirci sa svakojakim ološem hajdukuju, pljačkaju
tvornice i naselja i ubijaju. Vojvode i načelnici beže sa svih strana
prestrašeni, a sledi ih glupa svetina koju zlikovci zavode. Ne mogu ti,
prijatelju moj, podrobno opisati jad i bedu ovdašnjeg kraja, po čemu
možeš suditi i o mom položaju. Gadovi i bednici iz ovdašnjih
garnizona boje se svega, nikuda nosa ne pomaljaju, sede na svojim
mestima, kao mrmoti, i samo šalju strašne raporte. Drskost Pugačova
i njegovih saučesnika prešla je svaku meru; na sve strane
šalju manifeste, ukaze. Radim dan i noć kao robijaš, kidam se,
dirinčim i izgaram kao u paklenom ognju; ali još ne vidim kraja

119

varvarstvu, izdaji i zločinstvu, još ne prestaju zlo i svirepost, a da li je
moguće i sačuvati se dovoljno od domaćeg neprijatelja, rulja je sva
ogrezla u izdaju, zločin i bunt. Sam je bog svemoguć, on će obratiti
sve nabolje. Ja mu se u brizi neprestano molim« itd.

8 Sneg u Orenburškoj guberniji napada katkad do tri aršina.

9 U pismu A. I. Bibikova grofu Z. G. Černiševu od 30. decembra
1773. stoji: »Zlikovačka Pugačovljeva rulja, razume se, ne može imati
čestitog naoružanja ni poretka osim svojstvene takvim lupežima
drskosti i pustolovnosti; ali, sudeći po svim izveštajima, njih ima više
od šest hiljada, a ako tu uračunamo i lopove Baškirce, krajnja cifra
mora biti velika. Ne smatram da će biti teško, milostivi gospodine, da
se ova rulja razbije, ali je izvanredno teško okupiti vojsku, obezbediti
ne samo provijant i furaž već i drva, prolaziti u ovo vreme kroz stepu
i pusta mesta s korpusom; a istovremeno sprečavati na sve strane
ubistva i razaranja i spašavati od zaraze proste ljude, sklone strahu i
zavođenju.«

10 Ne treba gubiti iz vida tadašnju podelu države na gubernije i
provincije.

11 Godine 1774. Kirgizi su odveli u ropstvo oko 1.380 ljudi.

12 Vid. u Zapisima Hrapovickog (iz 1791. godine) veoma zanimljiv
razgovor carice o Gustavu III.

13 Vid. prepisku Voltera sa caricom [cit. mesta u prevodu glase]:
»Očevidno, ta se farsa odigrava po volji viteza de Tota, ali mi ne
živimo više u vreme Dimitrija, i komad koji je imao uspeha pre
dvesta godina, sada je izviždan.« — »To samo novine dižu buku zbog
razbojnika Pugačova, koji nije ni u posrednoj ni u neposrednoj vezi sa
g. de Totom. Topovi koje je izlio jedan, za mene znače isto
onoliko koliko poduhvati drugog. Gospodin de Pugačov i gospodin
de Tot imaju, uostalom, to zajedničko što jedan iz dana u dan plete
sebi uže od konoplje, dok drugi u svakom trenutku reskira da dobije
svileni gajtan.«

120

14 Donosimo ovde izjavu Pugačovljeve žene, Sofije Dmitrijeve, u
onom obliku kako je dostavljena Vojnoj kolegiji.

Opis poznatog zločinca i samozvanca, njegovih svojstava i osobenih
znakova, sačinjen na osnovu izjave žene njegove Sofije Dmitrijeve.

1. Muž njen, bivši kozak donske vojske, iz Zimovejske stanice,
zove se Jemeljan, Ivanov sin, prezimenom Pugačov.

2. Otac njegov bio je takođe kozak Zimovejske stanice, Ivan,
Mihajlov sin, takođe Pugačov, koji je odavno umro.

3. Tome mužu sada će biti oko četrdeset godina, u licu je suvonjav,
nema prednjeg zuba, koji mu je izbijen još u detinjstvu u igri i od tada
više nije narastao. Na levoj slepoočnici ima okruglu belu mrlju
od bolesti, koja odudara od lica, veličine dvoparca; na prsima s obe
strane imao je čireve pre tri godine, koji su, misli ona, verovatno
ostavili trag. Na licu ima žute pege; inače je crnomanjast, mrkorusu
kosu striže na kozački način, srednjeg je rasta, nosio je neveliku
klinastu bradu, crnu.

4. Vere je pravoslavne; išao je u crkvu božju, ispovedao se i primao
sveto pričešće, pa je imao i svoga duhovnog oca, sveštenika Fjodora
Tihonova iz iste, Zimovejske stanice; krstio se sastavljajući palac i
dva poslednja prsta.

5. I njemu i njoj bio je to prvi brak, a venčali su se pre deset godina,
izrodivši petoro dece, od kojih je dvoje umrlo, a troje i sada žive. Prvi
sin Trofim ima deset godina, kći Agrafena ima sedam, a Hristina četiri
godine.

6. Rečeni njen muž bio je pre tri godine upućen na službu u Drugu
armiju, gde je proveo dve godine, i bio otpušten zbog grudne bolesti,
koja je ranije spomenuta, a zatim je boravio kod kuće jedno leto, za
koje vreme je umesto sebe najmio u službu u Bahmutu na Doncu
kozaka, a kako se ovaj zvao i gde se sada nalazi, ne seća se; — a posle
ovoga

7. Oktobra meseca 1772. napustio je nju i decu, otišao neznano
kuda, a gde je bio, kakvim se poslom bavio, budući da sam ništa nije
pričao, nije znala; a

8. Godine 1773, o velikom postu, njen muž je tajno došao noću do
njihove kuće na salašu, pokucao na prozor, i ona ga je pustila; ali istog
časa javila je kozacima, a oni su ga uhapsili, priveli staničnom
atamanu, a ovaj ga otpravio u Verhnju Cirsku stanicu starešini, čijeg

121

se imena ne seća, a otuda u Čerkaski; ali do njega nije uspeo da ga
doveze, jer je ovaj u Cimljanskoj stanici pobegao, i gde se sada nalazi,
ne zna.

9. U vreme hvatanja njenoga muža kazivao je on atamanu i svim
kozacima na zboru da je bio u Mozdoku, ali šta je radio, ne zna.

10. Pisma joj nikada nije slao, kako iz službe u armiji, tako i iz
svojih bekstava, a ne zna ni da je ista pisao nekome drugom u stanicu;
uostalom, on je sasvim nepismen.

11. Da je njen muž upravo dotični Jemeljan Pugačov, pored nje
lično i dece njihove mogu posvedočiti i njegov rođeni brat, takođe
kozak Zimovejske stanice, Dementije, Ivanov sin, Pugačov (koji se
trenutno nalazi na službi u Prvoj armiji), kao i rođene sestre, Uljana
Ivanovna, udata u istoj stanici za kozaka Fjodora Grigorjeva
Brikalina, i Fedosija Ivanova, takođe udata za kozaka iz Prusaka
Simona Nikitina, čijeg se prezimena ne seća, a koji sada živi u Azovu;
svi oni poznaju njenog muža dovoljno.

12. Maternji jezik njenoga muža bio je kozački, a stranog jezika
nikakvog nije znao.

13. Stanovali su u Zimovejskoj stanici u sopstvenoj kući, koju je
posle muževljevog bekstva (pošto nije više imala čime da prehranjuje
decu) prodala za 24 rub. i 50 kop. kozaku Jesaulovske stanice
Jerjomi Jevsejevu, koji ju je srušio i građu prevezao u Jesaulovsku
stanicu; a sada je, po naročitom naređenju, opet prevezena u
Zimovejsku stanicu i, na istom onome mestu gde je stajala i gde su
oni živeli, spaljena; a njihov salaš, koji se nalazi u blizini Zimovejske
stanice, spaljen je takođe.

14. Pugačovljeva žena je i sama kozačka kći, i otac joj je bio kozak
Jesaulovske stanice Dmitrij Nedjužin, a očeva se srednjeg imena ne
seća, jer je bila mala kad je umro; za njim su ostale i danas žive kćeri
njegove, a njene sestre rođene, Ana Dmitrijeva, udata za kozaka
Fomu Andrejeva Piljugina, koji služi vojsku već osmu godinu, a u
kojoj armiji, ne zna; Vasilisa Dmitrijeva udata je za kozaka
Grigorija Fjodorova Mahičeva, takođe iz Jesaulovske stanice; treći sin,
a njen rođeni brat Ivan Dmitrijev Nedjužin živi u Jesaulovskoj stanici
kao aktivni kozak, i po njenom odlasku u sadašnje prebivalište bio je
kod svoje kuće u pripravnosti za službu.

122

Donosim ovde ne manje zanimljiv izvod iz svedočenja kozaka
Trofima Fomina, koji je g. 1771. bio ataman Zimovejske stanice:

»Godine 1771, februara meseca, Jemeljan Pugačov otputovao je u
grad Čerkask na lečenje, sa propusnicom koju je dobio od mene, i
posle mesec dana vratio se na konju mrkovu. Na moje pitanje gde
ga je dobio, odgovorio je (na staničnom zboru) da ga je kupio u
Taganroškoj tvrđavi konjičkog kozačkog puka od kozaka Vasilija
Kusačkina. Ali kozaci mu nisu poverovali, pa su ga uputili da donese
pismenu potvrdu od četnog komandira. Pugačov je otputovao, a pre
njegovog povratka zet mu Prusak, bivši kozak Zimovejske stanice,
sada u Taganroškom kozačkom puku, došao je k nama i na staničnom
zboru izjavio da je on sa ženom i Vasilijem Kusačkinom i
nekim trećim, po nagovoru Pugačova, bežao preko Kuhana na reku
Kumu, gde je on (Prusak) boravio neko vreme, a zatim ih ostavio i
vratio se na Don. Zato sam ja napisao raport i otpravio Prusaka sa
ženom i njenom majkom u Čerkask. Decembra iste godine Pugačov
je uhvaćen na njegovom salašu i uhapšen. Nameravao sam da ga, kao
skitnicu i besposličara, predam starešini Mihajlu Makarovu, koji je u
to vreme vodio istragu o beguncima razne vrste. Ali Pugačov je
pobegao iz staničnog zatvora i već posle tri meseca na istom salašu
ponovo uhvaćen, pa je na staničnom zboru izjavio da je bio u
Mozdoku, zbog čega sam ga sproveo starešini Makarovu u
Nižnju Čerkasku stanicu, a ovaj ga je preko naše stanice poslao sa
raportom u Čerkask. Kad su ga priveli, video sam iz sprovodnog lista
da je bio poslan u kladama, kojih, međutim, više nije bilo na njemu,
pa sam naredio da mu se stave druge i poslao ga u gornju
Kurmojarsku stanicu, od koje sam dobio potvrdu o prijemu istoga
Pugačova. Dve nedelje kasnije starešina Makarov je svim stanicama
uputio proglas da je onaj Pugačov uz put pobegao, te da ga uhvate
ako se negde pojavi; a kako je pobegao, ne znam.«

15 Gospodin Levšin piše da je samozvanac pokazivao ove mrlje
svojim lakovernim saučesnicima tumačeći ih kao nekakve carske
znake. To nije sasvim tačno: samozvanac ih je pokazivao, hvališući se,
kao ožiljke od rana koje je zadobio.

123

16 Mnogi su se i koristili ovim dopuštenjem; no bez obzira na to,
istorija Pugačovljeve bune malo je poznata. U Zapisima o životu i službi
A. I. Bibikova nalazimo najpodrobniji prikaz bune, ali autor je doveo
svoju priču samo do Bibikovljeve smrti. Knjižica pod naslovom
Mihelson u Kazanju nije ništa drugo do veoma zanimljivo pismo
arhimandrita Platona Ljubarskog, štampano gotovo bez ikakve
izmene, uz neke beznačajne dodatke. Gospodin Levšin se ovlaš
dotakao Pugačova u svome Istorijskom i statističkom pregledu uralskih
kozaka. Ova krvava i zanimljiva epizoda iz vremena carice Katarine
još uvek je malo poznata.

124

BELEŠKE UZ GLAVU PETU

1 Pokršteni Kalmici, naseljeni u Orenburškoj guberniji, delili su se
na orenburške i stavropoljske. Vid. kod Ričkova (u njegovoj
Orenburškoj topografiji) podrobnije o njima.

2 U beleškama uz svoja dela Deržavin kaže da je imao sreću da
oslobodi oko 1.500 zarobljenih kolonista od Kirgiza. Deržavinovi
Zapisi, na žalost, još nisu objavljeni.

3 Pobunjene Baškirce surovo je umirio generallajtnant knez
Urusov, prozvan, kao Sila, srećnikom, jer mu je sve išlo od ruke.

4 Pismo A. I. Bibikova D. I. Fonvizinu iz Kazanja, 29. januara 1774. god.
»Blagodarim ti, ljubezni moj Denise Ivanoviču, za prijateljsko i
drago pismo od 16. januarija i za sve vesti koje ste mi poslali. Laskavo
je čuti da svi polažu nadu u uspeh moga sadašnjeg dela.
Odgovaram za sebe da ću upotrebiti sve načine i brinuti se neprestano
da istrebim duh meteža i bunta koji se razlio na tolikom prostranstvu.
Mi smo svuda počeli da bijemo zlikovce, ali taj se gubar namnožio u
neverovatnom broju. Ja ne sumnjam da ćemo ih pobiti, ali predstoje
nam velike teškoće da ugušimo gotovo sveopštu pobunu rulje.
Najneprijatnija je ogromna rasprostranjenost ovog zla. Ali neka bude
volja gospodnja! Činim i činiću sve što mogu. Da li će se prokleti ološ
urazumiti? Jer, nije Pugačov važan, važno je sveopšte negodovanje.
A Pugačov je strašilo kojim se poigravaju lopovi jaički kozaci.
Obavesti me, prijatelju moj, što brže možeš o tamošnjim
novostima. Zar ne pomišljate sada na mir! Eh, vreme je,
vreme! Novine sam dobio; nadam se da ću ih tvojom dobrotom i
nadalje dobijati. Ja sam se vraški bojao za svoje vojnike da se ne ponesu kao
garnizonski i da ne polože oružje pred buntovnicima. Ali ne, oni ih tuku kako
valja i postupaju s njima kao sa rebelima. To mi daje snagu [kurziv je u
originalu na francuskom jeziku — prim. prev.J. Na nesreću, sve kao
da se zaverilo protiv nas: i snegovi, i mećave, i bespuće. Ali ipak ćemo
odoleti. Zbogom, prijatelju moj; budi uveren da te volim srcem i
dušom.
»Podseti, prijatelju moj, grofa Nikitu Ivanovića na barona Aše. On

125

mu je obećao da nešto isposluje bar do saziva sejma. Ti ćeš me mnogo
zadužiti ako ovom čestitom čoveku pomogneš.«

Ovo pismo, sa drugim dragocenim papirima, predali su rođaci i
naslednici Fonvizina knezu Vjazemskom, koji je pisao biografiju
autora Maloletnika. Nadamo se da će uskoro izaći na svetio dana ovo,
u svakom pogledu znamenito delo.

5 Maloletni dečak, koji još nije navršio četrnaest godina.

6 Ilecka Zaščita nalazi se 62 vrste od Orenburga, u stepi, iza reke
Urala, upravo na onom mestu gde se vadi čuvena ilecka so. »Vađenje
soli«, piše Ričkov, »obavljano je od davnina na tome mestu; najpre su
to činili Baškirci, a zatim i stanovnici tvrđave, koja je sagrađena 26.
oktobra 1753, po ukazu Senata od 24. maja iste godine, kojim se
određuje osnivanje državnih magacina soli u Orenburgu i novim
tvrđavama i naseljima koja njemu pripadaju, te prodaja ilecke i
ebelejske soli po tadašnjoj ceni od 35 kopejki za pud; u tu svrhu
osnovana je i uprava solana u gradu Orenburgu. Tada se satnik
orenburških kozaka Aleksej Uglicki obavezao da za četiri godine
o svom trošku priprema i dostavlja u orenburški magacin 50.000 pudi
godišnje, a ako ustreba i više, po ceni od 6 kopejki za pud; osim toga,
da iduće, 1754. godine u leto izgradi tamo o svom trošku, po
uputstvima Inženjerijske komande, manje utvrđenje sa gnezdima za
topove, zatim nekoliko prostorija i kasarnu za garnizon, provijantski
magacin, da za sve stambene prostorije u zimsko i jesenje vreme
pripremi drva, a da, za onoliko vojnika koliko se tu zatekne, prevozi
provijant iz Orenburga svojim kolima, što je sve i učinjeno; za
garnizon je određena jedna četa u punom sastavu iz Aleksejevskog
pešadijskog puka; prema potrebi, upućuje se i više vojnih lica, za
koje, kao i za radnike koji tamo vade so (oko dve stotine i više ljudi),
postoji crkva i sveštenik sa pomoćnim osobljem (Orenburska
topografija).

7 Točka tvrđava, na ušću reke Soroke, 206 vrsta od Orenburga.
Izgrađena je za vreme Kirilova, 1736. godine. — Soročinska tvrđava,
glavna na samarskoj distanciji, nalazi se 176 vrsta od Orenburga i 30
vrsta od Točke tvrđave.

126

8 Novosergijevska tvrđava leži 40 vrsta od Soročinske, a od
Orenburga 136 vrsta. Sagrađena je za vreme tajnog savetnika
Tatiščeva pod imenom Tevkeleva Broda i prekrštena za vreme
Nepljujeva u Novosergijevsku.

9 Perevolocka, udaljena je 78 vrsta od Orenburga idući putem, a
stepskom prečicom 60 vrsta. Sagrađena je u gornjem toku reke
Samare.

10»Buntovnici su bili tako tihi u Tatiščevoj da je knez posumnjao da
li su oni stvarno tamo. Da bi to doznao, poslao je tri kozaka koji su se
približili tvrđavi ne primetivši ništa. Buntovnici su im poslali ženu
koja im je iznela hleb i so, po ruskom običaju, i uverila ih da su svi
buntovnici otišli, pozabavivši se neko vreme u tvrđavi. Smatrajući da
je obmanuo kozake ovim lukavstvom, Pugačov je poslao iz tvrđave
nekoliko stotina ljudi da ih zarobi. Jedan od trojice je ubijen, drugi
uhvaćen, ali treći je umakao i javio Galicinu o svemu što je video.
Knez je smesta odlučio da udari na tvrđavu istog dana i
napadne neprijatelja« (Histoire de la revolte de Pougatschef).

11 Bibikov u pismu od 26. marta:
»Izgubili smo: devet oficira i sto pedeset poginulih vojnika;
dvanaest ranjenih oficira i sto pedeset vojnika. Eto kakva je bila
svetkovina! A jadni moj Košeljov ranjen je teško u nogu; bojim se da
ne umre, iako Galicin piše da nije opasno.«

12 Ričkov piše da je Šigajev naredio da se Pugačov i Hlopuša vežu.
Podatak je neverovatan. Videćemo da su Pugačov i Šigajev zajednički
dejstovali malo posle njihovog bekstva ispod Orenburga.

13 Uprkos opštem mišljenju, Pugačov nikada nije kovao novac sa
likom cara Petra III i natpisom Redivivus et ultor (kako tvrde strani
pisci). Nepismeni i polupismeni buntovnici nisu mogli izmišljati
visprene latinske sentencije i zadovoljavali su se već postojećim
novcem.

14 »Pobeda Vaše svetlosti nad buntovnicima vraća u život

127

stanovništvo Orenburga. Grad koji je izdržao šestomesečnu opsadu i
užasno gladovanje sada je pun likovanja, a njegovi žitelji mole se za
sreću svoga slavnog oslobodioca. Pud brašna stajao je već 16 rubalja,
a sada izobilje dolazi na smenu bedi. Izvezao sam transport od 500
merica iz Kargalea i očekujem drugi od 1.000 iz Orska. Ako odred
Vaše svetlosti uspe da zarobi Pugačova, ne preostaje nam da
želimo ništa više, i Baškirci će požuriti da mole pomilovanje«
(Rejnsdorpovo pismo knezu Galicinu od 24. marta 1774, orig. franc.).

15 Seitovsko naselje (i Kargalinsko), koje se često spominje u ovoj
Istoriji, nalazi se 20 vrsta od Berde, a 18 od Orenburga. Nazvano je po
imenu kazanjskog Tatarina SeitaHajalina, prvoga koji je orenburškoj
kancelariji podneo molbu da se naseli na toj zemlji. U Seitovskom
naselju bilo je oko 1.200 duša, a svi su uživali posebna prava.

16 Pošto su razbijeni, Čika i Uljanov zastali su da prenoće u
Bogojavljenskoj livnici bakra. Nadzornik ih je ugostio, opio i po noći
svezao, a zatim sproveo u Tabinsk. Mihelson je poklonio 500 rubalja
nadzornikovoj ženi, koja je savetovala da se begunci opiju.

17 Razina.

18 Sledeće zanimljive podrobnosti uzeo sam iz veoma
instruktivnog članka »Odbrana Jaičke tvrđave od grupe buntovnika«,
štampanog u listu »Oтeчecтвeнныe зaпискы« P. P. Svinjina. Neke
podatke saopštio sam prema dnevniku Simonova, pretpostavljajući
veću verodostojnost službenom dokumentu nego starčevim
uspomenama. Ali uopšte uzev, članak nepoznatog očevica nosi
dragoceni pečat istine, nedoterane i jednostavne.

19 Ove reči sačuvao je Deržavin u svojoj odi povodom Bibikovljeve
smrti. — Poslednja strofa trebalo je da bude urezana na njegovom
grobu:

Bio je iskusan vožd u ratu,
Mudri muž, ljubitelj muza,
Otečestva potpora čvrsta,

128

Branič vere, prijatelj pravde;
Katarina ga poštovaše za odanost,
Za zdravi um, za dobročinstvo,
Za iskrenost duše njegove.
Umro je, braneći tron.
Stoj, putniče! zastani smerno.
Prah Bibikova ovde počiva.

20 Carica je naredila da se pokojnikova udovica pita šta bi naročito
želela za sebe; Bibikovljeva supruga molila je da se obezbedi jedan
rođak njenoga muža, koji je služio pod njegovom komandom.

21 Deržavin, koji je do kraja života negovao sećanje na svoga prvog
pokrovitelja, saznavši da je sin A. I. Bibikova nameravao da izda
knjigu o očevom životu i službi, napisao je o njemu sledeće
redove: »Posvetivši kratak, ali pun slave život svojoj domovini,
Aleksandar Iljič Bibikov zaslužio je istinsko poštovanje i priznanje
svojih zemljaka; oni neće prestati da s pijetetom spominju dela ovoga
znamenitog muža, korisna domovini, i blagosiljaće
njegovu uspomenu.

Čitajući o službi i peripetijama ovog primernog državnika, svak će
lako opaziti njegove neobične sposobnosti: odvažnost, uviđavnost,
preduzimljivost i okretnost, tako da je on mogao izvrsno obavljati sve
dužnosti koje je vršio; svuda je ispoljavao veštinu i revnost, ne samo
ranije, za vladavine carice Jelisavete, već i u mnogim misijama
Katarine Velike, koje je ovenčao uspehom. Bio je dobar general,
u civilnim poslovima muž pronicljiv, pravedan i častan; fini političar,
obdaren prosvećenim umom, svestranim, gipkim, ali uvek
blagorodnim. Njegovo dobro srce bilo je gotovo da pomogne
prijateljima, čak i uz sopstvenu žrtvu; snažan moral, potkrepljen
verom i plemenitošću, pribavljao mu je kod svih poverenje, u kome
je bio nepokolebljiv; voleo je književnost i veoma dobro pisao
maternjim jezikom; znao je nemački i francuski, a malo pre smrti
naučio je i engleski jezik; umeo je da bira ljude, bio je pristupačan i
prema svakom srdačan; istovremeno je znao da energičnim i blagim
ponašanjem drži svoje potčinjene u strahopoštovanju. Važnost nije
umanjivala veselje u njemu, a jednostavnost nije unižavala važnost.

129

Svaki niži i viši njegov činovnik voleo ga je i bojao ga se. Vršeći
poslednji podvig u zaštitu prestola i za spas otadžbine, uvenčao je
smrću svojom dobročestivi život, presečen tada na žalost
čitave imperije.«

130

BELEŠKE UZ GLAVU ŠESTU
1 Vid. Ričkovljevu Orenburšku istoriju.
2 Histoire de la revolte de Pougatschef.
3 Troickosatkinska tvornica, jedna od najvažnijih u Orenburškoj
guberniji, na rečici Satki, 254 vrste od Ufe.
4 Zelairska tvrđava nalazi se u samom centru Baškirije, 229 vrsta
od Orenburga. Sagrađena je 1755. godine, posle poslednje baškirske
bune (pre Pugačovljeve).
5 U beleškama uz svoja dela Deržavin kaže da su se knez
Sčerbatov, knez Galicin i Brant posvađali, nisu jedan drugom izašli u
susret, dozvolili su novim zlikovačkim snagama da se konsoliduju i
pokvarili početnu pobedu.

131

BELEŠKE UZ GLAVU SEDMU

1 U sentenciji je bilo rečeno da se Pugačov probio u grad
zahvaljujući izdaji suknara. Istraga je dokazala da ovi nisu izdali;
naprotiv, oni su poslednji bacili oružje, prepuštajući se nadmoćnoj
sili.

2 Kasnije je Venijamina oklevetao jedan buntovnik (Aristov) i neko
vreme nalazio se u nemilosti. Uverivši se u njegovu nevinost, carica
ga je nagradila mitropolitskim činom i poslala mu beli klobuk
uz sledeće pismo:

»Preosvećeni mitropolite kazanjski Venijamine!
Po mome dolasku, prva mi je briga bila da se upoznam sa
predmetom protuve Aristova; i doznala sam, na svoje veliko
zadovoljstvo, da je nevinost vaše preosvećenosti potpuno dokazana.
Pokrijte svoju čestitu glavu ovim odličnim znakom časti; neka on
svakoga zauvek podseća na trijumf dobročinstva vašeg; zaboravite
uvredu i jad koji su vas ranili; pripišite to volji božjoj, koja je
blagoizvolela da vas proslavi u nesrećnim i tužnim okolnostima
tamošnjeg kraja; prinesite molitve gospodu bogu; a ja ostajem sa
dobrohotnošću .
Katarina.«

Odgovor Venijamina, mitropolita kazanjskog »Premilostiva carice!
Milost i sud vašeg imperatorskog veličanstva besprimerni su, oni
su me uzdigli pred celim svetom, vaskrsli iz groba, vratili u život, koji
sam od malih nogu posvetio službi i nepokolebivoj vernosti vašem
vladarskom prestolu i polzi otečestva, prema moći svojoj; a ona traje
pedeset tri leta; kleveta, naglosti zloba protiv savesti i čovečnosti hteli
su da je sruše. Pokrivam se neprocenjivim štedrosti vaše
vladarskim zalogom, koji sa neiskazanim čuvstvom srca udostojih se
primiti na glavu svoju, i nesta sramote moje, sramote pred ljudima.
Šta da ti uzvratim, najpravednija na svetu vladarko, na toliku brigu
za spasenje moje? Sav darovan mi vašom visokom
vladarskom velikodušnošću život neće dostati da žrtvovan bude u
znak blagodarnosti; ali do poslednjeg daha neću prestati da molim
Višnjega dan i noć da sačuva dražajši život vaš za tako srdobolno

132

očuvanje moga do poznih leta, dostižnih čoveku; da pošalje sa
svoje svete visine na ovenčanu glavu vašu sve blagoslove, kojima
bejaše blagoslovljen Solomon. Krepka desnica Gospoda da celog
života odvraća od blagoga zdravlja vašeg bolesti, od neumornih
trudova umor, od rastuće i cvatuće slave zavist i zlobu; da dom
vaš, država i presto budu kao lice neba. S takvom usrdnošću i
podaničkom vernošću, sve dok duh u meni prebiva, ostajem vašeg
imperatorskog veličanstva odani rab i bogomoljac, preponizni
Venijamin, mitropolit kazanjski.«

3 General-major Nefed Nikitič Kudrjavcev, sin Nikite Alferjeviča,
pouzdanika Petra Velikog, učestvovao je kao poručnik
Preobraženskog gardijskog puka u prvom persijskom pohodu; za
vreme carice Ane Joanovne borio se protiv Turaka i Tatara, a za
vladavine carice Jelisavete protiv Prusa; demobilisao se za vreme
carice Katarine II. Telo mu je sahranjeno u onoj crkvi u kojoj je bio
ubijen (izvađeno iz neobjavljenog Istorijskog rečnika, koji je sastavio D.
N. BantišKamenski).

4 Tako kaže autor istorijskog zapisa Histoire de la revolte de
Pougatschef; u službenim dokumentima, koje sam imao u rukama,
ništa o tome nisam pronašao. Verodostojno je samo to da je
Pugačovljeva porodica bila uz njega do 24. avgusta 1774. godine.

5 Ivan Ivanovič Mihelson, general kavalerije i glavnokomandujući
Moldavske armije, rodio se oko 1735. godine, a umro 1809. Pod
njegovom komandom nalazio se u početku svoje slavne službe knez
Varšavski. Mihelson je u dubokoj starosti sačuvao mladićku živost,
voleo je ratne opasnosti i još posećivao isturene linije.

133

BELEŠKE UZ GLAVU OSMU

1 Bilo ih je tri brata. Najstariji je poznat po drskom atentatu na
ličnost kralja Stanislava Ponjatovskog; mlađi se od 1772. nalazio u
ropstvu i živeo u gubernatorovom domu, gde je bio primljen kao član
porodice.

2 Ovo sam čuo od K. F. Fuksa, doktora i profesora medicine na
Kazanjskom univerzitetu, čoveka veoma učenog, ljubaznog i
predusretljivog. Njemu sam obavezan za mnoga zanimljiva
obaveštenja koja se tiču epohe i događaja ovde opisanih.

3 Pre toga cena soli, koju je ustanovio Pugačov, bila je po 5 kopejki
za pud; porez po glavi 3 kopejke; vojnim licima obećao je da
utrostruči platu, a regrutaciju da vrši svake pete godine.

4 Za uvid u hartije koje otkrivaju odnose Perfiljeva sa vladom (što
je potpuno nepoznata okolnost), obavezan sam zahvalnošću A. P.
Galahovu, unuku gardijskog kapetana kome je vlada u to vreme
poverila važnu misiju.

5 Grof Petar Ivanovič Panjin, generalanšef, vitez Ordena sv.
Andrije i sv. Đorđa prvog reda itd., sin generallajtnanta Ivana
Vasiljeviča, rođen je 1721. godine. Počeo je karijeru pod komandom
feldmaršala grofa Miniha; 1736. god. nalazio se kod zauzeća Perekopa
i Bahčisaraja. U vreme sedmogodišnjeg rata služio je kao General-
major i bio glavni vinovnik za uspeh frankfurtske bitke. Godine 1762.
dodeljeno mu je zvanje senatora. Godine 1769. naimenovan je za
glavnokomandujućeg Druge armije. Godine 1770. zauzeo je Bendere;
iste godine napustio je vojsku. Pugačovljeva buna dovela je ponovo
Panjina iz zasenka na poprište političke borbe. Preminuo je u Moskvi
1789, u šezdeset devetoj godini starosti.

6 Deržavinovo pismo pukovniku Bošnjaku iz Saratova, 30. jula 1774.
»Visokoblagorodnom i visokopočitajemom gospodinu
komandantu grada Saratova i vršiocu vojvodske dužnosti u istom
gradu.

134

»Milostivi gospodine! Budući da vam njegovo prevashodstvo
gospodin astrahanski gubernator P. N. Krečetnikov, odlazeći odavde,
nije stavio do znanja zašto sam ja poslat u ove strane, to ovim
putem imam čast saopštiti vašem visokoblagorodiju da je mene
ovamo poslalo njegovo visokoprevashodstvo pokojni gospodin
generalanšef i vitez A. I. Bibikov, po ličnoj previšnjoj zapovesti njenog
imperatorskog veličanstva, u tajnu misiju, sa preporukom da se svim
mojim zahtevima izlazi u susret; u vezi sa pojavom poznatog
buntovnika Pugačova, ja sam 16. o. m. doputovao u Saratov i
zahtevao da se u ovom gradu preduzmu potrebne mere
predostrožnosti protiv ovog zlikovca, usled čega je 24. o. m. na
našem zajedničkom savetovanju u kancelariji Kuratorijuma doneta
odluka, koju su svi prihvatili i potpisali, da se oko magacina i na
mestu koje nađe za shodno visokorodni gospodin državni savetnik
M. M. Lodižinski, kao štapski oficir Inženjerijskog korpusa,
radi zaštite ljudi i državne imovine, načini poljsko utvrđenje i
preduzmu ostale mere, što je sve naznačeno u mome raportu koji je
glavnokomandujući već uputio na dalju nadležnost, pa se moglo
očekivati da je sve što je u ranije spomenutom uputstvu napisano
već izvršeno. Ali kada sam 30. o. m. stigao u Saratov, ne samo da
nisam zatekao obavljene pripreme već i nikakve mere
predostrožnosti; a kako vidim iz vašeg raporta kancelariji
Kuratorijuma od 29. o. m., vi ste odstupili od svoje odluke, te ne želite
da izvršite retranširanje prema projektu visokorodnog
gospodina državnog savetnika M. M. Lodižinskog, već nameravate,
propustivši tako dragoceno vreme i ne znajući uopšte pravila vojne
arhitekture, da gradite bedem oko grada Saratova, ne uzimajući u
obzir loš položaj terena u podnožju visoke planine, odsečenog od
vode i tako prostranog da se bez tri hiljade regularnih vojnika i velike
artiljerije ne može braniti, držeći se slepo pravila da vi kao komandant
grada ne možete napustiti božje crkve u njemu: na ovo, u ime sve g.
g. štapskih i viših oficira koji se ovđe nalaze, saglasnih sa mnom,
imam čast da vam objasnim da komandant do poslednjeg daha ne
srne napustiti poverenu mu tvrđavu osim onda kada je ova dobro
obezbeđena i utvrđenjima i ljudima; a ako svega toga nema, kao što
je slučaj sada sa spaljenim gradom Saratovom, kome je jedino
preostao naziv grada, onda mora naći način da se utvrdi na

135

pogodnom mestu, po pravilima vojne arhitekture i tu sačeka
neprijatelja. Mi smo se u spomenutoj odluci složili da manji broj
vojnika ostavimo kao zaštitnicu u retranšmanu, a sa ostalim snagama
da krenemo u susret zlikovcu; a čime ćete vi braniti svoj ogromni
bedem izlazeći zlikovcu u susret? To nikome nije jasno. A tek kako
ćete napraviti bolje utvrđenje kad nemate inženjerijskog iskustva,
nikom pametnom nije poznato. Razume se, božje hramove treba
braniti; ali pošto crkva nije ništa drugo do sabor pravovernih ljudi,
proizlazi da ako blagorazumno štitite njih, zaštitićete i crkve,
a crkvene utvari možete smestiti u tom retranšmanu. Molim vaše
visokoblagorodije za što brži odgovor na ovo, kako bih mogao
izvestiti njegovo prevashodstvo gospodina General-major a i viteza
P. S. Potemkina, kao neposrednog predstavnika najviše vlasti njenoga
veličanstva, poslanog u misiju u vezi sa buntovnikom Pugačovom
najvišim ukazom njenog veličanstva. A mi, štapski i viši oficiri koji se
ovde nalazimo, primamo svu težinu odluke na sebe ako vi ostavite
svoj pusti, ogromni i za utvrđivanje nepogodni komadić zemlje, koji
vi nazivate Saratovskom tvrđavom; bolje je da se odlučite da
zajedničkim snagama i bez odlaganja učinimo ranije opisani
retranšman, te porazimo zločince, i u vezi s tim naredite svim ljudima
pod vašom komandom da sprovedu projekat gospodina državnog
savetnika Lodižinskog, u čemu su se u vašem prisustvu i ovdašnji
trgovci odavno već saglasili.«

7 Svedočenje kozaka Fomina i Lepelina. Oni ne znaju imena
gardijskog oficira koji je s njima bio upućen u Petrovsk; ali Bošnjak u
svome izveštaju imenuje Deržavina.

8 U to vreme bio je objavljen spisak Pugačovljevih žrtava i njegovih
drugova: Opisani je, sabrano iz izvestaja raznih gradova, koliko je
samozvanac i buntovnik Jemeljka Pugačov sa svojom zlikovačkom družinom
oskrnavio i opljačkao božjih hramova, te pobio plemića, duhovnika, građana
i ljudi pročih zvanja, sa naznakom koga poimence i u kojim gradovima. [Ovaj
izvanredno opširni faktografski spisak izostavljen je u našem izdanju.
— Prim. prev.].

9 Vid. Benjamin Bergmann’s nomadische Streifereien itd.

136

10 Mavrin se od 1773. godine nalazio kod Bibikova; njega je uputila
tajna komisija u Jaički gradić, gde je vodio istragu. Mavrin se
odlikovao umerenošću i razboritošću.

11 Carica je 22. oktobra 1774. pisala Volteru: »Rado ću udovoljiti,
gospodine, vašoj radoznalosti u slučaju Pugačova; meni je to utoliko
lakše što je već mesec dana proteklo otkako je on uhvaćen ili, tačnije
rečeno, vezan i okovan; to su učinili njegovi vlastiti ljudi u
nenastanjenoj pustari između Volge i Jaika, kuda ih je sagnala vojska,
poslata protiv njih sa svih strana. Lišeni hrane i mogućnosti de je
nabave, sem toga, prezasićeni surovostima koje su izvršili i nadajući
se da će dobiti oproštaj, njegovi drugovi izručili su ga komandantu
Jaičke tvrđave, koji gaje otpravio u Simbirsk generalu grofu Panjinu.
Sada se nalazi na putu za Moskvu. Pošto je priveden Panjinu, on
je prostodušno priznao na saslušanju da je donski kozak, naveo je
mesto gde se rodio, rekao da je bio oženjen ćerkom donskog kozaka,
da je imao troje dece, da se za vreme bune oženio drugom, da.
su njegova braća i rođaci služili u Prvoj armiji, da je i on sam
učestvovao u dve prve kampanje protiv Porte itd. itd.

»Budući da je general Panjin imao uza se mnogo donskih kozaka i
budući da se vojnici te narodnosti nikada nisu uhvatili na
razbojnikovu udicu, sve je to bilo ubrzo provereno kod Pugačovljevih
zemljaka. On ne zna ni čitati ni pisati, ali to je čovek krajnje smeo i
odlučan. Do ovog trenutka nema ni najmanjeg traga pomisli da bi on
mogao biti oruđe neke države ili da je dejstvovao po nečijoj sugestiji.
Valja pretpostaviti da je gospodin Pugačov naprosto pravi razbojnik,
a ne nečiji sluga.

»Meni se čini da posle Tamerlana još niko nije uništio toliko ljudi.
Pre svega, on je naređivao da se bez milosti i bez ikakvog suda vešaju
sva lica plemićkog porekla, muškarci, žene i deca, svi oficiri, svi
vojnici koje je uspeo da uhvati; nijedno mesto kroz koje je prošao nije
bilo pošteđeno, on je pljačkao i uništavao čak i one koji su, da bi
izbegli nasilje, nastojali da ga odobrovolje dobrim prijemom: niko se
nije mogao spasti od pljačke, nasilja i ubistva.

»Međutim, do koje mere može čovek da se zavarava, vidi se iz toga
što se on usuđuje da gaji neku nadu. On uobražava da ga ja mogu
pomilovati zbog njegove hrabrosti i da će njegove buduće zasluge

137

učiniti da padnu u zaborav njegovi raniji prestupi. Da je on, uvredio
samo mene, takvo rezonovanje moglo bi biti' realno, i ja bih mu
oprostila. Ali to je stvar imperije, koja ima svoje zakone« (orig. franc.).

12 »Markiz Pugačov, o kome ponovo pišete u pismu od 16.
decembra, živeo je kao zlikovac i završio kao kukavica. U tamnici se
pokazao tako plašljiv i slab da su ga morali oprezno pripremiti na
izricanje smrtne kazne, iz bojazni da na licu mesta ne umre od
straha.« (Pismo carice Volteru od 29. decembra 1774, orig. franc.)

13 »Ubrzo po našem dolasku u Moskvu video sam prizor za sve
nesvakidašnji, a za mene potpuno nov: smrtnu kaznu; sudbina
Pugačova bila je rešena. Osuđen je na čerečenje. Mesto pogubljenja
bilo je na takozvanom Blatu.

U čitavom gradu, po ulicama, kućama, samo se govorilo o
očekivanom pozorju. Brat i ja nestrpljivo smo čekali da se pridružimo
posmatračima; ali moja mati dugo nije htela da pristane. Najzad, po
nagovoru jednog našeg rođaka, poverila nas je njemu pod strogim
uslovom da se od njega ne udaljujemo ni za korak.

Taj događaj tako se urezao u moje pamćenje da se uzdam da ću ga
i sada sa svom mogućom vemošću opisati, u krajnjoj liniji, onako kako
sam ga tada doživeo.

Desetog dana januara hiljadu sedamsto sedamdeset pete godine, u
osam ili devet sati izjutra dovezli smo se na Blato; u centru je bio
podignut podijum, ili stratište, oko koga su stajali postrojeni
pešadijski pukovi. Komandiri i oficiri nosili su oznake i ešarpe preko
bundi pošto je stegao žestok mraz. Tu se nalazio i načelnik policije
Arharov, okružen svojim činovnicima i ordonansima. Na uzvišenju
ili podijumu stratišta ugledao sam s odvratnošću prvi put dželate. U
pozadini su svi kutovi Blata ili, bolje reći, ledine, a zatim svi krovovi
kuća i dućana sa obeju strana bili načičkani ljudima oba pola i
različitog staleža.

Ljubopitljivi gledaoci čak su se uzverali na sedišta i točkove kola i
karuca. Odjednom se sve uskomešalo i prostrujao je glas: idu, idu!
Ubrzo se pojavio odred kirasira, a za njim saonice neobične visine, u
kojima je sedeo Pugačov; nasuprot njemu sedeo je sveštenik i još

138

jedan činovnik, verovatno sekretar tajne policije; saonice je pratio
odred konjice.

Pugačov se gologlav klanjao na obe strane dok su ga vozili. Na
njegovom licu nisam primetio ništa svirepo. Na izgled je imao oko
četrdeset godina, srednjeg rasta, crnomanjast i bled, oči su mu
svetlele; nos je imao širok, kosu, sećam se, rusu i neveliku klinastu
bradu.

Saonice su se zaustavile pored stratišta. Pugačov i njegov ljubimac
Perfiljev, u pratnji duhovnika i dvojice činovnika, stupili su na
podijum, i u tom trenutku odjeknula je komanda: mirno! i jedan
činovnik počeo je da čita manifest. Do mene je dopirala gotovo svaka
reč.

Kad je čtec izgovorio ime i prezime glavnog zločinca, kao i stanicu
gde se rodio, načelnik policije upitao ga je gromko: ,Da li si ti donski
kozak Jemeljka Pugačov?’ On je takođe gromko odgovorio: ,Da,
gospodaru, ja sam donski kozak Zimovejske stanice, Jemeljka
Pugačov.’ Zatim, za sve vreme čitanja manifesta, on je gledao crkvu,
često se krsteći, dok je njegov sabrat Perfiljev, povisok, poguren, rošav
i svirepa izgleda, nepokretno stajao, uperivši pogled u zemlju (po
rečima drugih svedoka, Perfiljev je na stratištu zanemeo od užasa;
njegova otupelost mogla se shvatiti kao ravnodušnost — prim.
Puškina). Pošto je manifest pročitan, sveštenik im je rekao nekoliko
reči, blagoslovio ih i sišao s postolja. Za njim je sišao i onaj što je čitao
manifest. Tada se Pugačov nekoliko puta poklonio prema crkvama,
krsteći se, a zatim užurbano stao da se oprašta s narodom; klanjao se
na sve strane, govoreći isprekidanim glasom: ,Oprosti, narode
pravoslavni; pomiluj za sve što sam zgrešio prema tebi; oprosti,
narode pravoslavni!’ Na te reči egzekutor je dao znak; dželati
su navalili da ga svuku; strgnuli su mu beli jagnjeći kožuh; počeli su
da cepaju rukave kaftana malinove boje. Tada je on pljesnuo rukama
i pao ničice; za tren, okrvavljena glava već je visila u vazduhu: dželat
ju je držao za kosu. Sa Perfiljevom se dogodilo isto« (iz neobjavljenih
zapisa I.I. Dmitrijeva).

Detalji ovog pogubljenja poražavajuće podsećaju na pogubljenje
drugog donskog kozaka, koji je harao sto godina pre Pugačova
gotovo u istim mestima i sa isto tako užasnim uspesima. Vid. Relation
des particularites de la rebellion de Stenko-Razin contre le grand Duc de

139

Moscovie. La naissance, le progres et la fin de cette rebellion; avec la maniere
dont fut pris ce rebelle, sa sentence de mort et son execution, traduit de
l’Anglais par C. Desmares MDCLXXII. — Ova knjiga je veoma retka;
video sam jedan primerak u biblioteci A. S. Norova, koji sada
pripada knezu N. I. Trubeckom.

140

OPASKE O BUNI

1
Pugačov je bio već peti samozvanac koji je uzeo ime imperatora
Petra III. Ne samo u prostom narodu već i u višim slojevima postojalo
je mišljenje da je car živ i da se nalazi zatočen. Sam veliki knez
Pavle Petrovič dugo je verovao ili želeo da veruje u ovu famu. Po
dolasku na presto prvo pitanje carevo grofu Gudoviču bilo je: da li je
moj otac živ?

2
Pugačov je govorio da mu je sama carica pomogla da se sakrije.

3
Prvi Pugačovljev poziv na bunu jaičkim kozacima izvanredan je
primer narodne krasnorečivosti, ako i nepismene. On je delovao
utoliko jače što su Rejnsdorpovi manifesti ili proklamacije pisani
beživotno, sa velikim digresijama i glagolima na kraju stava.

4
Jadni Harlov je uoči zauzeća tvrđave bio pijan; ali ja se nisam
usudio da to kažem iz obzira prema njegovoj hrabrosti i divnoj smrti.

5
Ovaj Naščokin bio je onaj isti koji je opalio šamar Suvorovu (posle
toga je Suvorov, krijući se čim ga ugleda, uvek govorio: bojim se,
bojim se! on se tuče). Naščokin je bio jedan od najvećih osobenjaka
svoga vremena. Njegov sin objavio je njegove zapise: u životu nisam
čitao ništa zabavnije. Car Pavle Petrovič ga je voleo i po dolasku na
presto pozvao ga u službu. Naščokin je odgovorio caru: vi ste prgavi
i ja sam prgav; služba mi neće ići od ruke. Car mu je poklonio sela u
Kostromskoj guberniji, kuda se on zatim povukao. Bio je kumče carice
Jelisavete i umro je 1809. godine.

6
Černišev (isti onaj o kome carica Katarina II govori u svojim
beleškama) bio je ranije kamerlakej. Udaljen je iz Petrograda po

141

zapovesti carice Jelisavete Petrovne. Stupivši na presto, carica
Katarina je obasula njega i brata mu svojom milošću. Stariji je umro u
Petrogradu kao komandant tvrđave.

7
Pre ovih događaja Kar je radio na poslovima koji su iziskivali
čvrstinu, čak i surovost (što još ne pretpostavlja hrabrost, a to je Kar i
dokazao). Pošto su ga potukla dva robijaša, pobegao je izgovarajući
se groznicom, kostoboljom, fistulom i vrućicom. Došavši u Moskvu,
hteo je da se opravda kod kneza Volkonskog, koji ga nije primio. Kar
je otišao u plemićki klub, ali njegova pojava izazvala je takvu buku i
proteste da je bio prinuđen da se žurno udalji. Današnje javno
mnenje, ako i postoji o tome, mnogo je ravnodušnije nego onda. Ovaj
čovek, koji je žrtvovao čast radi svoje bezbednosti, ipak je završio
nasilnom smrću: ubili su ga njegovi seljaci, koji više nisu mogli da
podnose njegovu surovost.
Carica je poštovala Bibikova i bila uverena u njegovu usrdnost, ali
nikada ga nije volela. Početkom njene vladavine on je bio poslat na
tajne pregovore u Holmogore, gde je živela porodica nesrećnog Joana
Antonoviča. Bibikov se vratio do ušiju zaljubljen u princezu Katarinu
(što se nimalo nije dopalo carici). Sumnjalo se da je Bibikov naklonjen
partiji koja želi da dovede na presto velikog kneza.
Ovim izmišljotinama neprestano su plašili caricu i tako zatrovati
odnose između majke i sina, koga su dražile i ljutile svakodnevne
sitne trzavice i podlosti favorita. Bibikov je često bio posrednik
između carice i velikog kneza. Evo jednog od hiljade primera.
Razgovarajući jednom prilikom o vojnim manevrima, veliki knez je
pozvao pukovnika Bibikova (brata Aleksandra Iljiča) i zapitao ga za
koje vreme bi mogao njegov puk (u slučaju uzbune) da stigne
u Gatčinu. Sutradan je Aleksandar Iljič saznao da je o pitanju velikog
kneza podnet izveštaj i da njegovom bratu oduzimaju puk.
Porazgovaravši s bratom, Aleksandar Iljič je otišao carici i objasnio joj
da reči velikog kneza nisu bile ništa drugo do vojna pretpostavka, a
ne zavera. Carica se umirila, ali je rekla: reci svome bratu da u slučaju
uzbune njegov puk treba da ide u Petrograd, a ne u Gatčinu.

142

9
Gustav III, tumačeći 1790. godine sva svoja nezadovoljstva, hvalio
se što se, bez obzira na sve mogućnosti, nije koristio smutnjom koju
je izazvao Pugačov. — »Ima i čime da se hvali«, kazala je carica,
»zaboga, kralj nije sklopio savez sa bednim robijašem, koji je vešao
žene i decu.«

10
Uralski kozaci (naročito stariji ljudi) i danas sa simpatijama
spominju Pugačova. »Greh je reći«, pričala mi je osamdesetogodišnja
kozakinja, »na njega se mi ne žalimo; on nam nije činio zla.« —
»Ispričaj mi«, zamolio sam D. Pjanova, »kako ti je Pugačov bio stari
svat.« — »On je za tebe Pugačov«, odgovorio mi je starac srdito, »a za
mene je on bio veliki car Petar Fjodorovič.« Kad sam spominjao
njegovu skotsku surovost, starci su ga pravdali govoreći: »Nije to bila
njegova volja; naši pijanci su ga smutili.«

11
I.I. Dmitrijev je uveravao da je Deržavin obesio ona dva seljaka
više iz pesničke radoznalosti nego iz istinske neophodnosti.

12
Pogubljenja koja je general knez Urusov izvršio u Baškiriji prosto
su neverovatna. Oko sto trideset ljudi bilo je usmrćeno u
neshvatljivim mukama! »Preostalih oko hiljadu ljudi (piše Ričkov)
bilo je pomilovano, samo su im odrezani nosevi i uši.« Mnogi od ovih
pomilovanih morali su biti živi za vreme Pugačovljeve bune.

13
Knez Galicin, koji je naneo prvi udarac Pugačovu, bio je mlad
čovek i lepotan. Carica ga je primetila u Moskvi na balu (1775) i
kazala: »Kako je lep! prava lutkica.« Ta reč ga je uništila. Šepeljev
(kasnije oženjen jednom Potemkinovom rođakom) izazvao je Galicina
na dvoboj i proburazio ga, kažu, mučki. Javno mnenje okrivljavalo je
Potemkina ...

143

14
Zanimljiva je razlika koju je vlada pravila između ličnog i
naslednog plemstva. Zastavnik Minjejev i nekoliko drugih oficira bili
su proterani kroz šibe, kažnjeni batinanjem i si. A Švanvič je bio
samo osramoćen lomljenjem špade iznad glave. Katarina se već
pripremala da oslobodi plemstvo telesne kazne. Švanvič je bio sin
kronštatskog komandanta, koji je nekada u kafanskoj tuči rasekao
mačem obraz Alekseju Orlovu (Česmenskom).

15
Ko su bili ovi dovitljivi saučesnici što su upravljali akcijama
samozvanca? — Perfiljev? Šigajev? — to bi se moralo videti iz procesa
Pugačovu, ali, na žalost, ja ga nisam čitao, jer ga nisam smeo
raspečatiti bez dozvole sa najvišeg mesta.

16
Mladi Pulavski bio je u vezi sa ženom starog kazanjskog
gubernatora.

17
U Saransku je arhimandrit Aleksandar primio Pugačova sa krstom
i jevanđeljem, i za vreme molepstvija na jektenijima spominjao caricu
Ustinju Petrovnu. Arhimandrit je bio predan građanskom sudu u
Kazanju. Dne 13. oktobra 1774. godine, u podne, doveden je u
okovima u crkvu. Odveli su ga u oltar i navukli mu odeždu. Kraj
severnih dveri stajali su vojnici sa isukanim bajonetima. Protopop i
protođakon postavili su ga nasred crkve u punoj odeždi i okovima.
Posle liturgije izveden je na trg; pročitali su mu njegove krivice. Posle
toga skinuli su mu rizu, ostrigli mu kosu i bradu, navukli seljački gunj
i poslali u večito zatočenje. Narod je bio užasnut i sažaljevao je
prestupnika. U naredbi je bilo rečeno da se Aleksandar izvede u
monaškoj odeždi. Ali Potemkin (Pavel Sergejevič) odstupio je od
ovog, radi većeg efekta.

18
Pravi razlog zbog koga Rumjancov nije hteo da otpusti Suvorova
bila je zavist koju je gajio prema Bibikovu, kao uopšte prema svim

144

ljudima čije mu je suparništvo izgledalo opasno.
19
Padurov, kao deputat, prema privilegijama koje mu je davao ukaz

o imenovanju, nije mogao ni u kom slučaju biti kažnjen smrću. Ne
znam da li je potražio zaštitu ovoga zakona; možda nije ni znao za
njega; možda se toga ni sudije nisu setile; no sve to ne umanjuje
protivzakonitost pogubljenja ovog zlikovca.

145

OPŠTE OPASKE

Prost narod bio je listom za Pugačova. Duhovnici su mu bili
blagonakloni, ne samo popovi i monasi već i arhimandriti i arhijereji.
Samo je plemstvo bilo odlučno na strani vlade. Pugačov i njegovi
saučesnici hteli su isprva da i plemiće privuku na svoju
stranu, međutim, interesi su im bili i suviše suprotni. (N. B.: Klasa
službenika i činovnika bila je još malobrojna i pretežno regrutovana
iz prostog naroda. To isto može se reći i za oficire koji su avanzovali
od vojnika. Mnoštvo ovih poslednjih bilo je u bandama Pugačova.
Jedino je Švanvič bio pravi plemić.)

Svi Nemci koji su imali niže činove obavili su časno svoj posao:
Mihelson, Mufel, Melin, Dic, Demoran, Duve etc. Ali svi oni koji su
imali brigadirske i generalske činove dejstvovali su slabo, plašljivo,
bez požrtvovanja: Rejnsdorp, Brant, Kar, Frejman, Korf, Valenštern,
Bilov, Dekalong etc. etc.

Analizirajući mere koje su preduzeli Pugačov i njegovi saučesnici,
valja priznati da su buntovnici izabrali najpouzdanija i najefikasnija
sredstva za svoj cilj. Vlada je, naprotiv, dejstvovala slabo,
sporo, pogrešno.

Nema zla bez dobra: Pugačovljeva buna uverila je vladu u
neophodnost mnogih promena, i već 1775. godine usledilo je novo
uređenje gubernija. Državna vlast bila je centralizovana; gubemije,
odveć prostrane, podeljene su; saobraćaj između svih delova države
postao je brži etc.

146

DODATAK

ZAPISI USMENIH OBAVEŠTENJA, PREDANJA, PESAMA

I
SVEDOČANSTVO KRILOVA (PESNIKA)

Krilovljev otac (kapetan) bio je kod Simanova u laičkom gradiću.
Njegova čvrstina i razboritost imali su veliki uticaj na tamošnje
događaje i silno su pomogli Simonovu, koji se u početku preplašio.
Ivan Andrejevič nalazio se tada s majkom u Orenburgu. na njihovu
kuću palo je nekoliko đuladi, on pamti glad i to da je za vreću brašna
njegova majka platila 25 rubalja, i to kradom! Pošto je čin kapetana
u laičkoj tvrđavi bio zapažen, među Pugačovljevim papirima, u
rasporedu koga treba obesiti u kojoj ulici, pronađeno je i ime Krilove
sa sinom. Rejnsdorp je bio veoma glup čovek. Za vreme opsade palo
mu je na um da lovi kozake pomoću kljusa, čime je nasmejao ceo grad
iako nikom nije bilo do smeha. Posle bune Ivan Krilov vratio se u
Jaički gradić, gde su se deca igrala pugačovštine. Podelili su se u dva
tabora: gradski i buntovnički, i tuče su bile veoma ozbiljne. Krilov,
kao kapetanski sin, bio je predvodnik jednog tabora. Oni su
naumili, razmenjujući zarobljenike, da suvišne poseku, usled čega je
među dečacima, a među njima je bilo i odraslih, došlo do takve
ostrvljenosti da su roditelji bili prinuđeni da zabrane igru. Žrtva igre
umalo nije postao neki Ančapov (koji i danas živi). Uhvativši ga
prilikom jedne ekspedicije, obesili su ga za pojas o drvo. — Skinuo ga
je vojnik koji je slučajno prolazio.

11. aprila 1833.

II
IZ PUTNE BELEŽNICE

Čuguni — Kar etc.
Vasiljsursk — predanje o Pugačovu. On je u Kurmišu obesio
majora Jurlova, jer se ovaj usudio da ga raskrinka, pa su ga mrtvog
sekli nagajkama. — Njegovu ženu spasli su njeni seljaci.
Čuo od starice, njene sestre — koja živi od milostinje.

147

Pugačov je prolazio pored stoga sena — pas se bacio na njega.
Naredio je da se rasturi seno. Našli su dve gospođice — I on je,
razmislivši, naredio da se obese.

Čuo od nadzornika iz Čeboksara.
U Berdi je Pugačov živeo u kući Kondratija Sitnikova, u Ozernoj
kod Poležajeva.
Harlova je streljana.
Vasilije Plotnjikov. Pugačov njegov nadničar. Karnicki. Ilecki
gradić.

Iz Gurjeva gradića
Tekla reka krvava.
Iz tvrđave iz Zerne
Na ispomoć Rasipnoj
Ide Surin kapetan
Sam sa svojom četom.
On bezbrižno u tvrđavu uđe,
Načelnike sve poveša,
Atamana pet-šest,
A redova sto i šest.
Uralski kozaci
Bili su luđaci,
Generala ubili
Car...

Pugačov obesio akademika Lovica u Kamišinu. Inohodcev
pobegao.

Ocjuš kajbas, bog. Panjin. Dom Pustinjikova, Smišljajevka.

III
KAZANJSKI ZAPISI

Kazanj 6. septembra V. Petr. Babin.
Pugačov je sa Arskog polja poslao svoju rulju na treće brdo ili na
nemačko groblje. Tamo se nalazilo naselje suknara. Radnici su bili
različitog zvanja, strelci, građani etc. Neki u cipelama s kopčama,
u trorogim šeširima etc. Baškirci su ih zasuli strelama kao hmeljem. Tu

148

je bio i jedan gvozdeni top, koji je eksplodirao, a tobdžija poginuo —
jedva su uspeli da ispale jedan hitac. Suknari, koje je obodrio
preosvećeni Venijamin, hteli su da se brane močugama i čime bilo, ali
Baškirci su zapalili naselje i pokuljali na ulice. Pugačov je zabranio da
se narod tuče, ali Baškirci ga nisu slušali. Babinova mati, koja je u raži
ostavila dve kćeri i nosila u skutu jednogodišnjeg sina, bacila se pred
noge kozaku. »Matuška«, rekao joj je on, »ta Baškirac će te ubiti.«
Kazanka je bila zajažena telima stanovnika koje su gonili u
logor. Kudrjavcev, stodesetogodišnji starac, na nosilima je donet u
crkvu, koja se nalazila u blizini njegove prigradske kuće. Ubijen je
nagajkama.

Narod koji je doteran u Pugačovljev logor postavljen je ničice pred
topove, žene i deca počeli su da vrište. Objavljeno im je pomilovanje
od cara. Svi su povikali ura! i navalili u njegov glavni stan. Zatim su
pitali: ko želi da služi caru Petru Fjodoroviču? Našlo se mnoštvo
dobrovoljaca.

Prema Šarnoj gori kod Gorlove krčme bio je postavljen top.
Pugačov je prišao gori kroz šumu, razvio vojsku po Arskom polju i
trećem brdu i provalio u Kazanj.

Pogubljenja posle Pugačova bila su užasna, vešali su za rebro,
nabijali na kolac (?) etc. Vešala su stajala deset godina posle Pugačova
i njihale se omče. Fabrički radnici, vični tuči, dočekali su do
zuba naoružanu rulju motkama, puškama i sabljama, ali Pugačov je,
zauzevši Sarnu goru, raspalio po njima kartečom. Venijamin je uspeo
da umakne iz arhijerejskog doma i skloni se u tvrđavu.

Vrativši se iz ropstva, narod je našao sve tumbe okrenuto. Ko je bio
bogat, postao je siromah, ko je oskudevao, obogatio se.

Kozak je pred Pugačovom počeo da skida cipele ocu Babinovu —
i pošto mu nisu bile po meri, bacio ih je njemu u lice.

IV
ORENBURŠKI ZAPISI

Buntovnici su 1771. godine bili zatvoreni u dućane Menjačnice.
Oko Sergijeva dana, kad je počela žetva, pustili su ih da se vrate na
Jaik. Sedajući u kola, govorili su svima preteći: »Čekajte samo,
zadrmaćemo mi i Moskvu!« — »Kuš, kurvini sinovi«, uzvraćali su

149

orenburški kozaci koji su ih sprovodili, ali ovi se nisu obazirali.
Papkov u (Perevolockoj) Soročinskoj.

On je doveo kneza Galicina u Soročinsku tvrđavu, ali ona je već
bila spaljena. Galicin mu je napunio rukavicu novcem.

Došavši po drugi put u Tatiščevu, Pugačov je pitao atamana ima li
u tvrđavi provijanta. Ataman, koga su upozorili stari kozaci, bojeći se
gladi, odgpvori da nema. Pugačov lično pođe da proveri magacine
i, našavši da su puni, obesi atamana pod strehom.

Jelaginu su razrezali kožu na grudima i zgulili je preko lica.
Liza Fed. Jelagina udala se u Ozerni za Harlova s proleća. Bila je
lepotica, ovalna lica i nevelika rastom. Matrona u Tatisčevoj.
Iz Ozeme je Harlov poslao svoju ženu četiri dana pre dolaska
Pugačova, a svoju imovinu i sve stvari od vrednosti sakrio u
podrumu kod Kiseljeva. Kozaci su izašli u sretanje Pugačovu čitavih
deset vrsta. Harlov (pijan) ostao je sa šačicom garnizonskih vojnika.
Pred veče je počeo da puca iz topova. Bilov je začuo paljbu iz
Česnokovke (15 vrsta) i vratio se, smatrajući da je Pugačov već zauzeo
tvrđavu. Izjutra je Pugačov došao. Kozak ga je opominjao da se čuva.
— »Vaše carsko veličanstvo, ne prilazite, mogu vas iz topa ubiti.« —
»Star si ti čovek«, odgovorio mu je Pugačov, »zar topove liju za
careve.« Harlov je naređivao da se puca — niko ga nije slušao. On je
sam dohvatio fitilj i opalio na neprijatelja. Zatim je pritrčao i drugom
topu, ali u tom trenutku buntovnici su se probili. Harlova su uhvatili
i izranjavili. Oko mu je visilo na obrazu, izbijeno udarcem koplja.
Nameravao je da se otkupi i poveo kozake Kiseljevljevoj kući. »Kume,
daj mi četrdeset rubalja«, rekao je, »domaćica mi je sve odnela u
Orenburg.« Kiseljev se zbunio. Kozaci su razvukli sav
imetak Harlova. Ćerka Kiseljeva pala im je pred noge govoreći:
»Gospodo, ja sam nevesta, ovaj sanduk je moj.« Kozaci ga nisu dirali.
Zatim su poveli Harlova i još šestoricu u stepu da ih obese. Pugačov
je sedeo pred vešalima — primajući zakletvu. Garnizon je počeo
da moli za Harlova, ali Pugačov je bio neumoljiv. Tatarin Bikbaj,
osuđen za špijunažu, popeo se na lestvice upitavši ravnodušno koju
omču da nađene. — »Nadevaj koju hoćeš«, odgovorili su kozaci
(nisam lično video, ali drugi su pričali da se pri tom prekrstio).
Pugačov je bio tako hitar da narod nije uspevao trkom da ga stigne
kad bi išao ulicom u obilazak radnji. Prolazeći kroz Ozernu na putu u

150