Sasa Edi Djordjevic - Cetnik

Saša Edi Ðorđević

ČETNIK

Treća knjiga Trilogije o slobodi

Beograd, avgust 2018

By

2

Glavni i odgovorni urednik:
Sanja Ðurković
Urednik izdanja:
Gordana Subotić
Lektura:

Aleksandra Sulović
Tehnički urednik:
Vesna Pijanović
Likovna oprema:

www.nebojsazoric.com
www.evrobook.com

[email protected]
[email protected]

[email protected]

3

Prolog

Kroz krvave ustanke i ratove za nezavisnost, Srbija je povratila
državnost. Od zlostavljane, zapuštene turske domaćice
postala je gizdava princeza oko koje su se sa svih strana sjatili
prosci, neki sa cvećem, neki sa trnjem u rukama. No ona je bila dovoljna
sama sebi, željna da uživa kao svoja na svome i u toplo majčinsko krilo
uzme i onu svoju decu koju su još uvek čvrsto stezale turske kandže. A
narod? Dočekao je slobodu, ali se nije otarasio muka. Dok su se neki
basnoslovno obogatili, većina je dopala teške bede i živela tek da bi
preživela, uboga i često neuka, svakodnevno bolno podsećana da
zulumćari i dalje postoje, samo što govore i oblače se drugačije od
Turaka. Za vlast u oslobođenoj Srbiji godinama su se bespoštedno borile
iz seoskog blata ponikle srpske dinastije čija je krv naprasno poplavela.
Potomci dvojice vođa srpskih ustanaka, Karađorđevići i Obrenovići,
kovali su zavere, dizali bune, svrgavali i ubijali jedni druge. Tako je
počeo i 20. vek…

4

Stača

Seoski kmet u Dobrom Dolu kod Smedereva, Draga, trčao je u
jutro poslednjeg dana maja 1903. kroz središnji deo sela brže i
dozivao seljake glasnije nego ikada ranije.
– Brzo, ljudi, svi pred moju kuću! Požurite, ostavite to što radite!
Pozovite i ostale! Brzo, brzo! – vikao je koliko ga grlo nosi, znojav i
zadihan.

Nije odgovarao na pitanja i psovke koje su mu usput dobacivali
vredni seljaci što su u dvorištima radili po baštama i oko stoke. Njegovi
sinovi Radiša i Boriša činili su isto što i on u zaseocima Gitarići,
Čairovići i Milutinovići. Njihovo siromašno selo, poslednje u
smederevskoj opštini na putu prema Smederevskoj Palanci, bilo je
raštrkano po brdima i kmetu je, bez crkve čiji bi zvonar mogao
zvonjavom da pozove narod na okupljanje, uvek bilo teško da dozove
ljude kada je trebalo da saopšti neku važnu vest. Ušao je bez daha u
svoje dvorište, naslonio se šakama na kolena, pognuo glavu i kašljao
unedogled…

– Ubi me krdža, sunce joj njeno! – rekao je kroz kašalj mladom
oficiru vojske Kraljevine Srbije koji je stajao pored njega.

Bio je to stasit, lep mladić u svečanoj uniformi, sav važan, utegnut,
visok i prav kao jablan. Rasan vranac na kojem je dojezdio u selo čupkao
je nisku, retku, bezmalo suvu mladu travu, vezan za krivudavo drvo
jabuke nedaleko od Draginog bunara. Odasvud je ka dvorištu hitalo i
staro i mlado, svi usplahireni, svesni da ne sluti na dobro to što ih kmet
u nevreme okuplja, još onako uznemiren. Dovikivali su se i zapitkivali
jedni druge, ali niko nije naslućivao o čemu se radi. Dvorište se brzo
napunilo. Seljaci su okružili seoskog i vojnog starešinu, zbunjeno zureći
u njih, gurkajući i sašaptavajući se.

– Dobro, Drago, brate, čemu ova uzbuna?! Jel’ poč’o rat? Ajde, pričaj
sad, šta si zanemeo! – dreknu prvi koji je izgubio strpljenje.

Kmet, sav smeten, što je brže mogao, kao da treba da ispljune vreo

5

krompir, reče:
– Braćo moja mila, gospodin poručnik nam donosi važne vesti iz

Beograda! Čujte šta ima da kaže!
Narod se utiša i upilji u mladića, koji se nakašlja, stade skoro u stav

„mirno”, zateže krajeve mundira, pa grmnu:
– Narode, čuj me dobro! Kralj Aleksandar je mrtav! I kraljica Draga!

Sa dinastijom Obrenovića je svršeno!
U narodu nastade komešanje, vika i kuknjava.
– Jel’ će sad da bidne rat? Ko i’ pobi? Kako i’ garda ne odbrani? Šta

ćemo sad, kukavni? Sad si se nakinđurio, a di si bio da braniš kralja?! –
ljutito navališe na poručnika.

– Izvršen je puč! Kralja tiranina i njegovu prefriganu gospođu
likvidirali su oficiri i preuzeli vlast! – vikao je poručnik pokušavajući da
nadglasa seljake.

Njegove reči izazvaše gnev u narodu, polukrug oko njega i kmeta se
odjednom suzi a narod stade da psuje i preti. On bez oklevanja izvadi
revolver iz futrole, podiže ga visoko iznad glave i opali dva metka u
vazduh, pa spusti ruku i okrete cev naniže, prema nogama najbližih
seljaka. Nastade muk, seljaci ustuknuše i umiriše se.

– Sve urađeno jeste za dobrobit kraljevine i naroda! – reče oficir
nešto tiše, vraćajući oružje na bok. – Srbija nije ni bez glave, ni bez
vladara! Novi kralj je Petar Karađorđević, unuk velikog vožda
Karađorđa! Tako je vojska odlučila, a narodna skupština će to ovih dana
da potvrdi!

– Jel’ sad vojska ubiva i postavlja kraljeve kako ona ’oće? – dobaci
neko iz mase.

– Sve je učinjeno u dogovoru s vodećim srpskim političarima!
Pripreme za smenu dinastija su dugo trajale! Nije vojska banda pa da
čini po svome!

– E, baš ti verujemo! – začu se ponovo glas onog seljaka skrivenog
iza prvih redova.

– Ama, izađi ovamo da te vidim pa onda gukni, golube! – naljuti se
oficir i ponovo se maši za futrolu.

– Polako, sinko, polako! – umiri ga kmet, pa se obrati seljacima. –
Ljudi, ne čačkajte mečku! Nit je ovo momče šta krivo, nit šta može sada
da se promeni! Molimo se dragom bogu da ovo iziđe na dobro i da krv
koja je pala na dvoru bude i poslednja!

Nasta tajac, a onda ljudi počeše ćutke da se razilaze odmahujući
rukama, oborene glave, zabrinuti za svoju i sudbinu otadžbine. Malo je
među njima bilo pismenih i školovanih, ali su svi znali da su dinastičke

6

igre bile opasne a ubistva vladara dovodila do promene politike, što je
opet vodilo ka promenama odnosa velikih sila prema još uvek nejakoj
mladoj srpskoj državi, a takve igranke su mogle da se završe naopako.
Tako je uvek bilo i biće, toga su bili svesni.

– Ne brini, sinko! – reče kmet poručniku kad u dvorištu ostadoše
samo njih dvojica i njegovi sinovi. – Brzo će briga da ih prođe.
Smederevcima su Karađorđevići vazda bili miliji od Obrenovića.

Mladi poručnik odahnu sa olakšanjem, skide šapku i čojanim
rukavom obrisa znojem orošeno čelo.

– Učinjenom poslu mane nema, moj kmete! Uradismo najbolje što
smo znali i mogli, sa verom da činimo pravu stvar. Bi šta bi, a šta će biti
– videćemo! – odgovori oficir i salutira.

Potom odveza uzde, skoči u sedlo, pljesnu konja po sapima i odjaha
dalje, da po drugim mestima pronosi glas o Majskom prevratu, kako je
ubistvo vladarskog para i njima bliskih ljudi nazvano.

U svoje dvorište, prekoputa kmetovog, ode i Stojimir Marković
zvani Stača, naočit momak od dvadeset godina, svetlosmeđe kose i
plavih očiju, sa uredno potkresanim brčićima ispod tankog i malo
povijenog nosa. Bio je srednje visine i ne baš krupnog stasa, ali nekako
stamen i žilavih mišica, oblikovanih teškim težačkim radom od
detinjstva. Zahvaljujući žrtvovanju roditelja, željnih da im sin bude
uspešan i živi bolje i lagodnije od njih samih, završio je osnovnu školu i
gimnaziju u Smederevu, boraveći tokom školovanja kod majčine sestre.
Ta nekadašnja pariska studentkinja se zbog nedostatka novca vratila iz
Francuske bez diplome i živela u iznajmljenoj skromnoj kućici u
predgrađu. Nije bila udata i izdržavala se tako što je skorojevićkoj deci
davala privatne časove francuskog, onog pravog, govornog, a ne
nepraktičnog, školskog. Po završetku školovanja, Stača je pokušavao da
nađe posao u sreskoj upravi, sudu, kod gradskih trgovaca, notara ili
advokata, kucao na mnoga vrata, ali nije uspeo da se uhlebi u gradu i na
kraju se, posle tetkine iznenadne smrti, vratio na selo.

Za njim kroz trošnu kapiju uđoše njegovi otac i majka, Miloje i
Ruža, već starci, ruku podruku, takoreći naslonjeni jedno na drugo,
zabrinutih lica. Oni su Staču gledali kao svetinju jer je jedini od njihovo
osmoro dece preživeo sve bolesti, bedu, muke i dorastao do ženidbe.
Očekivali su da, pošto se vratio kući iz Smedereva, uskoro preuzme
imanje i poslove, oženi se nekom vrednom mladicom, napuni dvorište i
skromni dom dečurlijom i tako im ulepša poslednje dane, za koje su bili
svesni da im se bliže. I njima je vest o ubistvu kralja i kraljice, iako ih
nisu voleli, mirisala na nevolje i rat te su se uplašili za sudbinu svog

7

jedinca. Mladić uđe u kuću, zahvati bakarnim lončetom malo vode iz
vedra i popi, pa izađe napolje kod Miloja i Ruže, koji su sedeli na
tronošcima.

– Kako se vama čini ova pretumbacija na prestolu? – upita ih.
– Ni prva ni poslednja, dete moje! Samo da ne bidne pucnjave međ
narodom! – odgovori mu majka.
– Jašta! Neka se kraljevi i dinastije gone kako znaju, samo da narod
zbog nji’ ne strada! Malo nam je bilo bitke s Turcima, pa sad treba jedni s
drugima da se bijemo?! K’o da je seljaku bitno kuj je kralj! – reče Miloje.
– Ovog puta je, čini mi se, stvar gotova… Kada krunišu Petra,
Karađorđevići će konačno da preuzmu vlast i biće jedina srpska dinastija
jer ne ostade niko više od Obrenovića ko bi mogao da ih ukloni sa
prestola. Tja, ovolicki narod i zemlja, a dve dinastije… – nasmeja se
kiselo Stača. – Možda je ovako i najbolje: pobedniku vlast, poraženom
istorija, nema više borbe, mir narodu!
– Misliš, sinko, da neće da bidne više gužve? – upita ga otac.
– Mislim da neće. Nema, oče, radi koga da je bude!
– Daće dobri bog da si u pravu! – reče Ruža. – Ne bi’ volela da se
zapuca pa da i tebe zovnu na oružje!
– Neće, majko, ne boj se! – umiri je mladić pa se zamisli. – Jedina
borba koja nas čeka jeste ona sa suvom zemljom, nema prave kiše već
dugo…
Oboje starih pognuše glavu. Za srpskog seljaka, koji je večito gledao
u nebo i molio se višnjoj sili čas za kišu čas za sunce ne bi li njegovi usevi
dali bogat rod, loše vremenske prilike značile su pravu propast: slabu ili
nikakvu berbu ili žetvu, glad, rasprodaju teško stečene imovine,
zaduživanje kod kamatara koji su sirotinji drali kožu sa leđa…
– Valjda neće ta muka da nas zadesi. Prošlu godinu jedva
preterasmo bez duga. Ako i ove rod podbaci, biće čupavo! – reče Miloje
jetko.
– Nadajmo se najboljem… Hajde da doručkujemo pa da sredimo
plot, bar za to nam vreme nije bitno – blago im reče Stača, zagrli ih i
uvede u kuću.
Njihove nade u dobro vreme behu uzaludne. Prvo je sredinom maja
iznenada zahladnelo a tmurni oblaci su doneli kišu nalik na biblijski
potop. Plavila je njive te je većina još nejakih biljaka istrulila pod vodom.
Nedugo zatim je nastupila suša i skoro potpuno dokrajčila useve. Stača
je očajnički pokušavao da nađe posao u gradu, ali mu to nije polazilo za
rukom jer u državnim službama nije imao prijatelja, a kod privatnika je
sve bilo popunjeno ili im se jednostavno nije sviđao. Markovići su

8

požnjeli ono malo žita što ga surovo vreme nije uništilo, udarali
motikama u okamenjenu zemlju oko preostalih tanušnih stabljika
kukuruza, isterivali krave, svinje i ovce da po livadama čupkaju
poslednje vlati suve trave, svakoga dana sve više svesni da je propast na
pomolu. Krajem jula, Stača je odlučio da pokuša da spase stvar.

– Boli me vrat od svakodnevnog gledanja u nebo! – reče jednog jutra
roditeljima dok su se spremali da izvedu stoku u potragu za kakvom-
takvom ispašom. – Odlučio sam da odem u grad i pronađem novac koji
nam treba da isteramo ovu godinu, a onda ću naći nekakav posao, da
zaradim i za vraćanje duga i za sledeću godinu. Potom ćemo, nadam se,
biti bolje sreće sa vremenom.

– Ju, sine, kako da pronađeš pare?! Di se to pronalazi?! Nećeš valjda
da kradeš, ljubi te majka?! – zavapi uplašena Ruža, a Miloje se na te
njene reči samo grohotom nasmeja.

– Ma, kakvi, majko, nisam ja taj! – nasmeja se i mladić. – Imam
školskog druga iz gimnazije, njegovi su dobrostojeći, zatražiću pomoć
od njega.

– Kuku, što me prepade! – uzdahnu ona. – Znam da si brzak, reko’ –
sad će da napravi neku glupost!

– Ja sam školovan čovek, majko, znam šta je red i šta ne treba da se
radi. Ništa ne brini!

– Nemo’ da pristaješ na veliku kamatu! Opasni su ti zelenaši! –
upozori ga otac.

– Znam ja kako to ide, tajo, ne sekiraj se! Krećem odmah, videćemo
se večeras! – reče Stača pa obukavši čiste pantalone i košulju i obuvši
cipele koje mu je pokojna tetka kupila tokom školskih dana u
Smederevu da ne bi nosio opanke među gradskom decom, poljubi
roditelje i ode u Smederevo.

Njegov školski drug Milorad, sin bogatog smederevskog trgovca
Janaćija Konstantinovića zvanog Džandar, bio je dobar, duševan momak
i Stača je verovao da će mu, uz razumnu kamatu, pomoći da prebrodi
nevolju u koju je njegova porodica zapala. Žurio je prašnjavim drumom i
nešto pre podneva stigao u centar grada, pred Miloradovu kuću, u čijem
dvorištu se nalazio i čuveni dud, nazvan Karađorđev, pod kojim su
Turci u Prvom srpskom ustanku predali Voždu ključ grada. Stao je na
kapiju i pozvao gazdu. Iz velike, lepo uređene dvospratnice od crvene
cigle i kamena, na trem je izašla oniža, starija žena vedrog lica, s belom
keceljom preko tamnoplave haljine kratkih rukava.

– Šta ti treba, mladiću? – pitala je ljubazno.
– Tražim Milorada, treba nešto da ga pitam. Da li je kod kuće? Ja

9

sam Stača, njegov drug iz gimnazije.
– Samo trenutak, unutra je, pozvaću ga. Uđi, sedi ovde i sačekaj! –

pokaza mu rukom na klupu na tremu kuće i nestade u senci hodnika.
Stača otvori masivnu kapiju od kovanog gvožđa, koja ni ne škripnu,

uđe u dvorište, prođe ciglama popločanom stazom i skloni se sa sunca u
hlad trema, ali ostade da stoji. Gledao je onaj dud i divio se koliko je
narastao. Ubrzo kroz vrata istrča Milorad i široko se nasmeja kada
ugleda druga, iskreno obradovan što se ponovo sreću.

– Stačo, druže moj stari, otkud ti?! – upita iznenađeno dok su se
grlili.

Potom se uozbilji, uhvati ga za ramena, odmače od sebe i pogleda
pravo u oči.

– Mnogo mi je drago što te vidim i bilo bi mi još draže da ne
pretpostavljam kako te je neka muka naterala da dođeš kod mene.

Stača uzdahnu i bez oklevanja istrese sav očaj iz sebe:
– I meni je drago što te vidim, ali jesi u pravu: muka me naterala da
te potražim! Voleo bih da se viđamo pod drugim okolnostima, moj
Milorade! Suša nas ubi, ostaćemo bez roda i stoke! Treba mi novac na
zajam, da preživimo godinu, da ne rasprodajemo imanje. Vratiću sa
poštenom kamatom!
– Moj otac ne daje novac na kamatu! No, mogu da ga pitam za
pozajmicu ako je stvar tako ozbiljna. Odmah ću pokušati da rešim stvar!
– reče Milorad sa brigom u glasu. – Koliko ti novca treba?
– Bar trista dinara.
– Nije malo… Čekaj!
Milorad uđe u kuću, a ona žena izađe sa poslužavnikom u rukama i
ponudi gosta medom, vodom i rakijom Dok se služio, kratko popričaše o
stanju na selu. Iznutra su dopirali muški glasovi, ali nedovoljno
razgovetno da bi Stača mogao da razume šta pričaju. Drug, selo, kriza,
pošten, zajam, poverenje – bile su reči koje je uspeo da čuje jasno. Žena
se vrati u kuću, a Stača sede. Razgovor dvojice muškaraca više se nije
čuo. Za tren, na vratima se pojavi Milorad sa svežnjem novčanica u ruci.
Pruži ih Stači:
– Evo, druže moj! Tata je pristao da ti pomogne. Imaš ovde pet
stotina dinara! Apoeni su sitni, da ti bude lakše da ih raspoređuješ. –
Milorad namignu. – Žao mi je što si u takvoj situaciji, ali mi je drago što
si došao baš kod mene!
Stači se oči ispuniše suzama, ganuo ga je postupak Milorada i
njegovog oca, ali ne dozvoli sebi da zaplače. Došao je kao ozbiljan čovek,
ozbiljnim poslom, i nije želeo da dopusti da ga osećanja načisto

10

savladaju.
– Hvala tebi kao bratu i njemu kao ocu! – rekao je drhtavim glasom

pružajući ruku da uzme novac. – Kolika je kamata i kada treba da vratim
dug? Treba i ugovor da napravimo…

– Nema kamate, rekoh ti već, nije moj otac od tih derikoža – nasmeja
se Milorad i dade mu novčanice. – Vratićeš kad budeš mogao, ali ne pre
novembra naredne godine, a najkasnije do Božića devetsto sedme.
Pošteno?

Stača uze novac pa snažno zagrli druga.
– I više nego pošteno! – uspeo je da izgovori gutajući suze. – A
ugovor?!
– Kaže tata da ne pravi ugovore sa dobrim ljudima. Ti si moj drug,
ja sam tvoj ugovor – reče Milorad pošto se odmakoše, i dalje se smejući.
– Nego, imam ja jedan dodatni uslov…
– Kakav? – sad se i Stača smejao.
– Moraš danas da ručaš sa mnom i mojim roditeljima. Pod
Karađorđevim dudom!
– Eh, koji bi Srbin odbio takvu čast?! Još ako vaša služavka servira
jela koja su dobra kao med i rakija kojima me je poslužila, pristajem bez
razmišljanja!
– Služavka?! To je bila moja majka, Jelena! – smejao se grohotom
Milorad. – Kaže da neće da ima poslugu sve dok je ruke i noge služe. A
kuva prste da poližeš! Videćeš već.
Stača gurnu svežanj u džep pantalona pa obojica sedoše na klupu.
Pričali su o dogodovštinama i nestašlucima iz školskih dana, strogim i
smešnim profesorima, planovima za budućnost… Oko četrnaest sati
Jelena ih je pozvala da joj pomognu da iznese sto i stolice pod dud i
postavi tanjire i escajg. A onda je sto zatrpala svakojakim đakonijama,
od pršuta i sireva, preko teleće čorbe do pečenog mesa, raznih salata i
slatkiša. Pre ručka, Stača je još jednom zahvalio Janaćiju i Miloradu na
pomoći.
– Pomoć prijatelju u nevolji je, po mom skromnom mišljenju, deco
moja, stvar koja više čini onome koji pomaže nego onome kome se
pomaže – odgovorio je Janaćije. – Sve se čoveku u životu vrati, čak to ne
mora da učini onaj kome čovek čini. Pomozi kome možeš, pomoći će ti
ko može. Tako ja to gledam. Čitavog života radnike dobro plaćam,
nikome nisam zakinuo nijednu dnevnicu, nijedan dinar. Dajem i
unapred ako im zapne, sve mi je pošteno odrađeno i vraćeno. Kao
predsednik opštine, nisam pokušao da smotam nijednu državnu paru i
radio sam za ovu varoš najbolje što sam znao. Sve to bog vidi! Imam pet

11

ćeri, četiri sina i ovog klipana! – on se nasmeja i pokaza na Milorada. –
Imam i gomilu unučadi. Svi su zdravi i srećni, a i moja Jelena i ja s njima.
Zar mi nije vraćena dobrota?! Imam sedamdeset pet godina, ostavio sam
mnogo lepih tragova za sobom. Dok sam vodio opštinu, napravljen je
smederevski kej, izgradnju sam lično nadgledao. Doveo sam železnicu u
naš grad. Bosiljak miriše kao cveće i kad uvene! Tako ću i ja, nadam se.
Pamtiće me ljudi po dobru. Čupaj se ti, sinko, iz bede, a za novac ćemo
lako! Ako ja ne preteknem do povratka duga, novac daj Miloradu. A
sada – ručak!

Obed i prijatno ćaskanje potrajaše skoro dva sata. Stača se u početku
snebivao, ali ga je Jelenino majčinsko nutkanje brzo opustilo, pa je jeo
sve po redu, u popriličnim količinama. Mnoge od posluženih đakonija
nikada nije ni video ni probao pa mu je ručak bio i ukusan i zanimljiv.
Kad su na red došli kolači, razgovor je već stigao do šala i anegdota, pa
Milorad nagovori oca da im ispriča o čuvenom govoru na dočeku kralja
Milana.

– Jaoj, kad tad ne izgubih glavu, živeću kao gavran! – smejao se
mršavi starčić. – Nego, da vam objasnim čitavu zapetljanciju!
Sedamdeset prve je knez Milan posetio Smederevo, gde nikada nije bilo
mnogo ljubavi za Obrenoviće. Izgleda da je neko prestrugao daske u
poljskom klozetu uređenom za kneza, pa je ovaj upao, da izvinite vi i
ova sofra, u govna do usta! – nastade gromki smeh slušalaca. – Srećom,
poneo je pištolj zbog straha od atentata, pa je pucao u vazduh te su ga
čuli i izvukli. Smrdelo je oko njega a smrdelo je i po celoj zemlji kad se
pročulo! Sprdali su se ljudi sa tim događajem, koji su prozvali
Smederevski nameštaj. Od tada je Milan zamrzeo i Smederevo i
Smederevce. E, kad sam ja bio predsednik opštine, hteo sam da
napravimo prugu ovde pa sam zvao tada već kralja Milana u goste, jer
bez njega takav posao ne biva. Razumljivo, on nije mario za moje pozive,
pa sam na kraju otišao u Beograd, na dvor, i nekako ga namolio da dođe.
Spremili smo mu veličanstven doček, a ja sam držao pozdravni govor.
Kao Cincarin, malo mešam srpski i cincarski, naročito kada sam
uzbuđen. Počnem nešto tuc-muc, zapetljam se kao pile u kučine, jedva
izgovorim nekoliko rečenica, poželim kralju prijatan odmor u vili na
Plavincu i govor završim rečima: „Pozdravljam i vašu milu vam sestru i
vašu milu vam majku!”. Kralj pobesne, reče da će to da mi zapamti i ode
u vilu kod majke i sestre.

– Svima za stolom udariše suze na oči od smeha. – Treba li da
napomenem da nikada više nije došao u Smederevo?

– A pruga je ipak stigla u grad? – upita Stača kroz smeh.

12

– Stigla, jašta! Bio je to državni interes, a i kralj je malo smekšao
kasnije, shvatio je moju grešku.

– Ako je bila greška! – smejao se i Milorad.
– Greška, derane, greška! – vragolasto namignu Janaćije, pa ustade
od stola. – Toliko od mene, treba danas nešto i da se uradi!
Stača ustade da ga pozdravi i pođe da mu poljubi ruku, ali je ovaj
izmače.
– Neka te, sinko, neka! Da si ti meni živ i zdrav! – rukovaše se pa on
ode u kuću.
Stača se onda pozdravi s ljubaznom domaćicom i Miloradom,
zahvali im na svemu, obeća da će prvom prilikom opet da ih obiđe i
pođe u selo. Stigao je po mraku, kad je dvoje starih pod slabom
svetlošću sveće grebalo poslednje mrvice kačamaka i sira iz drvene
činije. Kad se pojavi na vratima, oboje skočiše sa hoklica, bacajući kašike
na sto.
– Di si, mili sine?! Uplašili smo se da ti se nešto desilo!
povika majka, a otac samo huknu s olakšanjem.
– Desilo mi se da sam se prejeo na ručku kod Milorada
Konstantinovića! – smejao se mladić zavlačeći ruku u džep. – Srećom, do
Dobrog Dola ima dosta da se šipči, pa mi je stomak malo splasnuo. Evo
rešenja naših nedaća, bar za neko vreme!
On baci svežanj novčanica nasred stola, a starci razrogačiše oči.
– Šta je ovo, sunce ti žarko?! Kol’ko ima ovde? – upita Miloje.
– Petsto dinara! Dovoljno za naredne dve godine taman da ni
prstom ne mrdnemo!
– Kuku, a kako čemo to da vrnemo? – ote se Ruži, koja dlanom
pokri širom otvorena usta.
– Ja ću to da vratim, imam rok od preko tri godine da skupim
novac! Razmislio sam dobro o svemu. Počinje sezona seče drva za zimu
po šumama na jugu, na granici. To je težak posao i dobro se plaća, a ja
sam zdrav i jak, pa ću koliko sutra da stavim neki dinar u džep i
zapucam u planine! Po ovoj suši ovde nema mnogo posla, moći ćete vi
sami da se snađete. Imaćete skoro sav ovaj novac na raspolaganju, a ja ću
na jesen, bože zdravlja, da se vratim sa dobrim delom ove svote u
džepu. Najvažnije je da nećemo morati da prodamo stoku i zemlju.
Možda ćemo čak dokupiti još koje njivče. A onda, ako nas vreme
posluži, lako ćemo vratiti dug. Sada, pošto ste vi završili večeru a ja
nisam gladan, vreme je za počinak! Ujutro ustajem rano i krećem na put!
– Zar nema drugog posla, sinko? – zabrinuto ga upita otac, svestan
koliko je opasno lomatanje po planinskim vrletima.

13

– Možda ima, dobri moj oče, ali je do njega teško doći i manje se
plaća. Doneo sam odluku, nema svrhe raspravljati!

Oni slegoše ramenima, svesni da je razgovor završen. Stača uze
trideset dinara i stavi u džep, a ostatak Ruža po – deli i posakriva na
nekoliko po njenom mišljenju sigurnih mesta u kući. Onda odoše na
spavanje, ali san nikome ne dođe brzo na oči. Stača je bio uzbuđen zbog
pustolovine koja mu je predstojala, a njegovi roditelji zabrinuti zbog
brojnih opasnosti kojima će se njihov jedinac izložiti tokom rada u
pograničnim šumama. Čim je sunce izgrejalo, mladić skoči iz postelje,
umi se, obuče, natuče opanke, proguta malo proje i sira na brzinu, ubaci
u torbu gunj i nešto malo hrane zavijene u staru tkaninu, pozdravi se s
roditeljima i pođe drumom na jug skakućući, čio i vedar, spreman da
naporno radi da bi porodicu izbavio iz bede. Starci su ga pratili
pogledima.

– Išo bi’ ja mesto njega il’ s njim samo da me noge i leđa služe ko
nekad… – procedi tužni Miloje kroza zube.

– Znam, Miloje, znam! Sve u svoje vreme. Ti si teglio, nosio
domaćinstvo dok si mogo, dođe čas da naš sin, dika majkina, uzme teret
na svoja leđa! – reče Ruža sa ponosom i brigom u glasu.

Stajali su zagrljeni i gledali za njim sve dok nije zamakao za obližnje
brdo.

14

Početak

Početkom 20. veka, prilike u Staroj Srbiji, delovima
srednjovekovne srpske države koji su i dalje bili pod
Turcima, bile su veoma napete, naročito u oblastima gde su
većinsko stanovništvo činili Srbi i Bugari. Podanici turskog sultana čije
su nacije u prethodnim decenijama uspele da zbace ropski jaram i stvore
nezavisne države teško su se mirili sa tim da se krajevi u kojima žive i
dalje nalaze pod šapom carevine koja je već čitav vek poražavana u
mnogim ratovima, komadana i smanjivana. Ni same novonastale
lokalne sile, Srbija i Bugarska, nisu lako podnosile to što su delovi
njihovih naroda i teritorije koje su smatrale istorijski svojim i dalje u
sastavu Turske i čekale su priliku da konačno oteraju tuđine i oslobode
svoje potlačene sunarodnike. Sa reči na dela prvo su prešli Bugari, koji
su počeli da stvaraju manje ili veće odrede dobro naoružanih boraca,
komita. Oni su se gerilskim ratovanjem, iznenadnim napadima, hrabro
borili protiv Turaka od granice čak do Vranja, Ohrida i Soluna.
Sukobljavali su se i sa mnogobrojnim arnautskim bandama i štitili
bugarska sela od njihovog terora. Bugarska je bila svesna da nekada
moćno Osmansko carstvo neumitno propada i želela je da napravi za
sebe što bolju poziciju pred konačni obračun kako bi zagrabila i pripojila
što veći deo teritorije zapadno od svoje granice. I vekovima ugnjetavani
grčki narod iznedrio je junačne pobunjenike željne slobode, andarte, čiji
su ciljevi bili slični kao komitski. Arnauti su pak priželjkivali da i oni
stvore nekakvu državu kada Turci odu sa Balkana. Iako kroz istoriju
nisu bili državotvoran narod, gorštacima koji su živeli po drevnim
običajima nije padalo na pamet da u novoj podeli krvavih karata padnu
pod vlast Srba, Bugara ili Grka, jer su svi ti narodi bili vekovni
neprijatelji protiv kojih su se borili kao pripadnici turske vojske,
zlostavljali ih i pljačkali pa su se plašili odmazde. Srbi nisu dizali
pobune, svesni da mlada, još uvek nejaka kraljevina ne bi mogla da im
pomogne u borbi i da bi njihove žrtve verovatno bile uzaludne.

15

Međutim, mnogi su odande išli u maticu na školovanje i tamo od
rodoljuba dobijali uverenja da će do rata za oslobođenje njihovog
zavičaja uskoro doći, da treba da budu spremni i strpljivi. Konačno, na
tom tlu je nastajala nova, makedonska nacija, sačinjena od ljudi koji nisu
želeli da budu Srbi, Bugari, Turci, Grci ni Arnauti. Svi su ih svojatali i
osporavali im posebnost, a oni su tražili svoje mesto pod suncem i
osećali se drugačijim, ubeđeni da vode poreklo od Makedonaca koje je
pre mnogo vekova predvodio čuveni Aleksandar Makedonski. U takvim
okolnostima, na tom obodu carevine na kojem je međusobna
netrpeljivost naroda neprestano rasla i pretila da izazove krvoproliće,
svako je zazirao od svakoga i svako je petljao sa svakim. Tako su i
komite često, umesto kod jataka u okolnim selima ili u samoj Bugarskoj,
zimovale u Beogradu i drugim srpskim gradovima, gde su nalazile i
vrbovale bugarske studente, ali i dolazile u dodir sa srpskim vlastima i
govorile o svojim iskustvima i potrebi zajedničke borbe protiv Turaka i
Arnauta. Svesni da Bugari nisu iskreni srpski prijatelji i da će preko
komita steći bitnu prednost na terenu, računajući tu i bugarizaciju
nezaštićenog srpskog življa, desničarski krugovi u Srbiji došli su na
zamisao da formiraju srpske gerilske jedinice, četnike, kako bi oni u
početku sarađivali sa komitama, ali da budu spremni i samostalno brane
Srbe, da onda kad izbije rat protiv Turaka, budu na licu mesta, da
sabotažama i neočekivanim udarima ometaju manevrisanje turske
vojske te da prime prvi udar neprijateljskih snaga i zaštite nejač do
dolaska regularnih srpskih trupa.

Prve odbore Srpske četničke organizacije ili akcije osnovali su
najvatreniji rodoljubi tokom 1902. godine u Beogradu, Vranju, Skoplju i
Bitolju. Pomagali su malim grupama boraca koje su u tim prvim danima
imale dobre odnose sa komitama. Međutim, bugarski nacionalizam je
bujao i uskoro su se Srbi i Bugari našli na suprotnim stranama, kao i
mnogo puta ranije. Septembra 1903, u tajnosti od vlasti, koja nije
podržavala pokret, u kući penzionisanog generala srpske vojske Jovana
Atanackovića, bivšeg ministra vojnog, u Krunskoj ulici u Beogradu, svi
lokalni odbori su ujedinjeni u Srpski komitet. Uživajući podršku
rodoljubivih udruženja, osnivači i glavni ljudi četničke organizacije,
pored domaćina, bili su rodonačelnik pokreta i odličan poznavalac
prilika na jugu, doktor Milorad Gođevac, koji je kao mladić došao iz
Valjeva u srpsku prestonicu i stekao mnogo prijatelja poreklom iz Stare
Srbije, a imao i brojne kontakte sa komitskim vojvodama; zatim njegov
prijatelj, trgovac Luka Ćelović, Trebinjac, jedan od najbogatijih ljudi u
Beogradu, glavni četnički finansijer koji je ulagao pravo bogatstvo u

16

opremanje jedinica, advokat Vasilije Jovanović zvani Vasa Maćedonac
jer je bio rodom iz Skoplja, mason i briselski đak te nekolicina uglednih
ljudi. Po osnivanju komiteta, počelo je ozbiljnije i masovnije delovanje
pokreta i okupljanje dobrovoljaca, pre svega odvažnih mladih oficira i
mladića poreklom iz onih krajeva. Već tokom jeseni, u Staru Srbiju je, da
bi ispitao stanje i pripremio prihvat četa, upućen najljući četnički
operativac, dokazani srpski patriota, crnorukaš i jedan od glavnih
zaverenika protiv Obrenovića, opasni i nemilosrdni potporučnik srpske
vojske Vojislav Voja Tankosić, čovek o kojem su širom Balkana kružile
razne i istinite priče i legende, od one da je lično komandovao
streljanjem braće kraljice Drage do one da je u kafani usred Beograda
išamarao engleskog oficira i vojnog novinara, izvesnog Vinstona Čerčila,
zbog nekakvog pogrdnog teksta o Srbima. Gospodin Čerčil će kasnije
postati premijer vlade u Londonu i umnogome uticati na tešku sudbinu
Srbije u Drugom svetskom ratu, možda baš zbog šamara koje je dobio od
Voje. Četnici su se tokom jeseni i zime opremali, obučavali i uvežbavali,
a prva četa je ubačena u Staru Srbiju u zoru 22. maja 1904.

17

Milan

I na jugu Srbije siromaštvo je pritiskalo narod. Dobro su živeli
samo bogataši koji su se ogazdili od sirotinjske muke, slabo
plaćenih nadnica i visokih kamata, kao i korumpirani
državni službenici koji su svoje blagostanje dugovali mitu uzetom od
jadnika čijom su sudbinom upravljali. Većina je grcala u dugovima i
bedi jedva se prehranjujući, rastežući svaki dinar da traje onoliko koliko
bi trebalo da traju dva, tri ili pet. Suša je i tamo bila nemilosrdna, jača od
seljačke marljivosti. Zemlja je otvrdla, ispucala, lakše je bilo iscediti vodu
iz suve grane nego uzgajiti i ubrati kakav plod na njivi. Leto je odmicalo,
usevi su propadali, postajalo je izvesno da če jesen i zima doneti glad i
oskudicu kakvu ljudi ne pamte. Državne rezerve hrane, propisane još za
vreme Obrenovića, nisu bile dovoljne da podmire potrebe sve gladnijeg
naroda. U poslednje nedeljno jutro jula te godine, na stepeniku trema
ispred skromnog kućerka u Ladovici, brdskom selu pored Vlasotinca,
sedeo je Milan Ðorđević, ubog seljak, i nemoćno gledao u retke, suve i
žute vlati trave po dvorištu. Taj čovek, krupan, viši za glavu od bilo kog
drugog muškarca u srezu, snažan kao medved, brkat, prodornih plavih
očiju, gustih veđa, namršten, strah i trepet za čitav kraj, sada se nekako
pokunjio, smanjio, činilo se da kopni u sopstvenom odelu. Pošto je
zapao u dug i kasnio s otplatom, očekivao je da će u dvorište svakog
časa banuti sudski činovnik, panduri i zajmodavac.

‘Bem te, majko Srbijo! – opsova naglas, a žena i deca u kući iza
njegovih leđa bezmalo prestadoše da dišu, bojeći se da ne naprave nešto
što bi izazvalo njegov bes.

Milan se udubi u misli.
– Rutovao sam s Turci, jedva živu glavu izvuko’, nagluv sam od
pucnjavu na oba uva, a niko me nikad ne pofali. Radeo sam ko mrav od
deteta, a ništa si svojo nemam, sve uzeše gazde i država. Kad danas
dođu, načisto će me oljušte, do golu kožu, će mi ostane samo ova
straćara, kukavna žena i jadne ćerke. Ni drvo neću si imam pred kuću,

18

da se obesim o njega! E, Milane, govedo, di ti pamet beše dok si bio u
punu snagu, da otimaš ko drugi pa da sad živiš ko čovek?! Pedeset
godine si nabio u guzicu, a ostade si gološijan!

Dok se on tako prekorevao, kroz otvorenu, trošnu i rasklimanu
kapiju u dvorište uđoše dva pandura: stariji, Žika, Milanov ispisnik i
ratni drug, visok i vitak, i mlađi, Sreten, sin siromašnog seljaka iz
leskovačkog kraja, mlad ali već gojazan. Nosili su šapke nemarno
zabačene unazad i puške obešene o rame. Za njima se ušunja Brana,
pisar i izvršitelj leskovačkog suda, suvonjav, oniži čovek koji se plašio
vlastite senke. Naposletku, pred kuću dođe i zajmodavac, gazda Trifun,
nekadašnji beogradski đak, sada trgovac i zemljoposednik iz Leskovca,
izvoznik žita, kukuruza i svinja, cicija i zelenaš, lovac na tuđe žene i
tuđu nesreću. Milan ostade da sedi, gotovo da ih i ne pogleda.

– Oprosti, brate Milane! – reče Žika umesto pozdrava, sav smušen,
nezadovoljan što mora da učestvuje u radnji koju je smatrao nečasnom i
nepoštenom.

– Oprošteno ti je, bata Žiko! Ti si siroma’ ko i ja, i ti s muku ’raniš
decu.

Žika obori glavu i od muke čvršće steže remnik puške.
– Što ga pitaš za oprost ko da… – Sreten ne završi rečenicu jer ga
Žika lupi šakom po glavi, umalo mu skinuvši kapu.
– Kuš, mali, ne trči si pred rudu! Kad smo se nas dvojica ganjali s
Turci, ti nisi bio ni kod tatka u gaće! Ćuti, gledaj i ne trtljaj! – progunđa
stariji pandur.
Nasta tišina i potraja duže nego što se sviđalo Trifunu, koji poče
nestrpljivo da cupka te konačno ćušnu Branu laktom u rebra.
– Gos’n Milane Ðorđeviću! – proguta Brana knedlu pa poče
službeno. – Dug koji imate prema ovde prisutnom Trifunu Pantoviću
niste blagovremeno izmirili, to jest tri rate kredita, odnosno zajma…
– Šta si kokoliš oči, sinovac? Rabotiš si u nedelju kad ti neje vreme,
pa ti neje dobro? Ne ga tupi i ne oteži! Ne se znamo od juče! Tatko ti
poginuo u rov između mene i ovoga Žiku! A ti? Ide si u beogradsku
školu, rabota si tam’ u sud, al’ ostade ajvan! ’Oćeš da si uzneš troške od
ovoga bezdušnika?! Kazuj šta reši sudija!
Brana se promeškolji i nakašlja, beše mu mnogo neprijatno.
– Na osnovu uvida u ugovor koji je gos’n Trifun dostavio sudu uz
tužbu i činjenice da se vi niste pojavili na ročištu na koje ste uredno
pozvani, čime ste pokazali nepoštovanje suda i nezainteresovanost za
ishod postupka, sud je presudio da ste dužni da odmah izmirite čitav
dug. Ako nemate novca, dužni smo da, u ime suda, popišemo svu vašu

19

imovinu u vrednosti duga i predamo je gos’n Trifunu. U popis ne ulazi
samo kuća s okućnicom.

– Na toj fala knjaz Milošu! – promumla Milan, aludirajući na
činjenicu da je nekadašnji vođa Drugog srpskog ustanka i potonji srpski
knez zabranio da se za namirenje duga sirotinji oduzima kuća sa
okućnicom. – Da je do vas, isterali bi nas gole na sokak!

Brana se nakašlja i nastavi:
– Ako rečeno ne bude dovoljno za namirenje, za ostatak duga ćete
biti ponovo tuženi i možete i robiju da zaglavite. Predlažem da, ako
imate neki novac u slamarici…
Milan podiže ruku i Brana ne dovrši rečenicu.
– Ja uze’ na zajam malko pare, tek za jedno njivče, da lakše ’ranim
decu. Sad treba da mu dam sve što imam i opet ostanem dužan?! Ne
otido’ na sud jer sam nadničio, da si skupim pare bar za jednu ratu, da
mi se ne popisuje i otima zemlja do koju moji stari i ja jedva dođo’mo. A
i da sam iš’o, ništa mi ne bi pomoglo, sud i zelenaši šuruju! Ete, osudiše
me na prvo ročište, brže nego preki sud u rat! – jetko je govorio Milan.
– Vređanje vlasti, čika Milane, neće da popravi stvar – pomirljivo
reče Brana, u dubini duše svestan da je seljak u pravu. – Po katastarskim
knjigama, vi ste vlasnik četiri njive u ataru Ladovice, ukupne vrednosti
pet stotina dinara, po proceni sudskog veštaka. Kako vaš dug po presudi
iznosi osamsto dinara, moramo da popišemo i vašu stoku, a po potrebi i
drugu pokretnu imovinu. Ako ni to ne bude dosta…
– Dug bi’ vratio, al’ već je druga-treća godina kako rod podbacuje…
Trifune, daj da se dogovorimo ko ljudi, da ne ide stvar ovako! Nikad
nikog nesam oštetio ni za dinar, bre, pa neću ni tebe! – okrete se očajni
Milan čoveku koji mu je pre tri godine pozajmio novac za parče zemlje i
zauzvrat dobio dvostruko, ali ni približno sumi koja je bila zapisana u
zelenaškom ugovoru o pozajmici.
– Nemam ja šta da se dogovaram s tebe, u ugovor sve lepo piše! –
osorno mu odgovori bogataš. – Nesi platio rate na vreme, ja sam se
obratio na sud a sud je presudio po zakon. Dođo’ si po svoje!
– Aman, čoveče, ubivaš mi porodicu, neće za ’leb da imamo! Imaš li
dušu? Već ti dado’ mnogo više nego što mi pozajmi’. Strpi se još malko,
bre, ću ti vratim sve do zadnju paru!
– Kad bi’ se ja sa svakoga ovako natezao, brzo bi spao na prosjački
štap! Brano, molim te, postupi si po presudu!
Ne mogavši više da izdrže mučnu neizvesnost, Milanova žena Janja
i ćerke Zorica i Zdravka izađoše na trem i stadoše iza njega, dajući mu
tako podršku. Zorica je bila mlađa, bezmalo još dete, a Zdravka odrasla

20

osamnaestogodišnja lepotica, visoka, vitka, duge prave kose boje zrelog
žita i očiju plavih kao more. Kad je ugleda, Trifun upilji u nju
poluotvorenih usta i zažari očima. Brana se taman spremao da počne
popis stoke.

– Stani malko, Brano sine, stani! – reče mu Trifun. – Pominješ si
porodicu, Milane, brineš! Bogme, svako bi brinuo da ima ovakvo blago u
kuću! U ovakvu čatrlju si odgajio ovakav biser! Pituješ me za dušu…
Imam si dušu, imam, jašta! Možda bismo mogli da se nagodimo nekako,
da još neko tvoj uzne da vraća dug.

– Tvoji su sinovi poženjeni, Trifune, ne mož’ se nagađamo! –
pogleda ga Milan ispod oka i procedi kroz zube, što bi svakom
pametnom bilo dovoljno jasno upozorenje, ali ne i bahatom Trifunu,
naviklom da ljudi pred njim puze.

– Ma, koj priča o sinovi?! Oni su svoji ljudi, brinu si sami za sebe.
Meni treba posluga u kuću, žena mi načisto zanemoćala. Mogla bi ova
tvoja starija da si dođe kod mene u najam, da si odradi del duga.

Milan lenjo ustade sa panja i protegnu se. Lice mu je bilo bezizrazno
dok se polako približavao posetiocima istežući vrat čas u jednu čas u
drugu stranu tako da su pršljenovi krckali.

– Loš ti je račun, gazdo – govorio je suvo. – Moja Zdravka je ubavica
i neje za sluškinju. A tek neje za drtinu kakva si ti!

Pre nego što je iko uspeo da makne, on skoči, zgrabi Trifuna levom
rukom za košulju na grudima i udari ga dva puta desnicom u lice. Stare
kosti ne izdržaše udarce masivne pesnice, nos i donja vilica pukoše kao
staklo, krv linu iz nozdrva i usta, a lice postade neprirodno iskrivljeno
toliko da je bilo mučno gledati ga. On zakoluta očima i onesvesti se,
viseći na seljakovoj levoj ruci. Ovaj ga pusti i oklemebešeno telo se sruši
u prašinu kao vreća. Sreten smače pušku s ramena i pokuša da je uperi u
Milana, ali ga ovaj preduhitri i udari pesnicom posred čela te mladi
pandur pade onesvešćen pored Trifuna, a na čelu mu izbi čvoruga.

– Eto kako mladi badava stradaju! Lepo sam mu kazo… – reče Žika
sa osmehom gledajući mladog kolegu na zemlji. – Šta ćeš sad, brate
Milane? Prekarao si merku…

– Znam, Žiko, znam! Begam si, nemam nameru da idem u ćorku!
Brano, sinko, šta ti kazuješ?

– Zvekni i mene jednom, čika Milane, ali nemoj jako, pa beži! Za ovo
ti ne gine robija! – jedva izgovori prebledeli pisar, koji je do tada sav
ukočen gledao šta se dešava.

– Ne mogu, tvoj pokojni tatko beše moj ratni drug. Zaslužio si
prekonosnicu, al’ rat ne se zaboravlja! – reče Milan, pa ga dohvati za

21

košulju i svu je iscepa kao hartiju. – Ete, legaj si sad tuj u prašinu!
Žika mu pruži pušku.
– Nosi, ako ti treba!
– Jok, vala! Imala bi potera za što da me utepa ako se naoružam. –

Uze pušku, raspali njom o panj na sredini dvorišta i prebi je napola, a
onda isto učini i sa onom Sretenovom. – Tako! Sad si i ti, Žile, miran!
Nesi mogao da me savladaš bez pušku.

Žika se uhvati za revere uniforme, cimnu ih i pokida dugmad iznad
opasača, pa leže u prašinu pored onesvešćenih.

– Sad je dobro! Brano, glumi da si u nesvest! A ti, Milane, preripuj
tarabu, ovija počinju da se meškolje! Srećan put! I ne se vraćaj skoro!

Brana leže pored trema, a Milan izljubi ženu i ćerke pa gologlav, u
čakširama, košulji i opancima zaždi niz dvorište prema njivama i šumi.
Janja, Zdravka i Zorica zagrljene zaplakaše na tremu, svesne da dugo
neće videti muža i oca. Trifun je prvi došao sebi i video državne
službenike razbacane po dvorištu i Milana kako u daljini preskače živicu
i zamiče u šumu. Pridigao se nekako i izbauljao na sokak, oteturao do
svojih karuca i otišao pravo u Leskovac, gde je svog lekara odveo sa
svadbe nekog njegovog rođaka i nije ga puštao nazad sve dok mu nije
ispravio nos i lice. Kad je Trifun pobegao, ustali su i Žika i Brana,
osvestili Sretena i otišli u najbližu žandarsku stanicu da prijave slučaj.

Strahujući od begunčeve osvete, Trifun je nekoliko dana kasnije
odustao od naplate duga. Preko advokata je poslao dopis sudu u kojem
je sebe okrivio za nemili događaj i naveo da će napraviti nov ugovor o
namirenju duga s Milanom kada ovaj bude uhapšen. Nesrećni Milan za
to nije znao, već je namerio da što duže ostane daleko od sela i čitavog
kraja, kako bi se prašina malo slegla i vlast prestala da ga traži.

22

Rudari

Putujući pešice na jug, Stača se jedne večeri, nekoliko dana
posle odlaska iz sela, obreo pred nekakvom krčmom usred
nigdine, nadomak Ćuprije. Bila je to prostrana zgrada na
sprat, od pečene cigle i drveta, sa dotrajalim prozorima i vratima, sa
krovom od biber-crepa. Slaba svetlost fenjera osvetljavala je iskrivljenu
drvenu tablu iznad ulaznih vrata na kojoj je nekada bilo napisano ime
krčme, a sada je ostalo nekoliko jedva vidljivih slova na osnovu kojih
mladić nije mogao da dokuči kako se to svratište zvalo. Unutra je čuo
galamu i smeh, pa odlučio da tu potraži prenoćište. Otvorio je vrata i
ušao u salu dobro osvetljenu sa nekoliko lampi na gas. Iznenadio se
kada je video koliko ima ljudi. Svi stolovi, a bilo ih je više od deset, bili
su zauzeti, tek pokoja stolica je bila slobodna. Zastade, neodlučan da li
da proba da se pridruži gostima za nekim stolom ili izađe. Krčmar ga je
primetio i pozvao rukom da priđe za kelneraj, što ovaj i učini. Gosti nisu
obraćali pažnju na njega, već su nastavili da larmaju.

– Dobro veče, sinko! – nagnu se preko šanka krčmar, stariji, visok,
suvonjav čovek. – Dobro došo! Šta ti treba?

– Dobro veče, gazda! Bolje te našao! – odgovori učtivo mladić. –
Treba mi večera i prenoćište, ako je moguće.

– Naravno da jeste! Imaš li pare?
– Dovoljno da podmirim račun.
– E, tako, sokole! Volim goste s pare! Mnogi ovde dolaze s prazni
džepovi, pa se onda natežemo i svađamo, ponekad i pobijemo… – on
izvadi skraćenu dvocevku ispod šanka, pogladi je rukom i nasmeja se. –
A često moram i ovog advokata da pitam za mišljenje!
– U ovoj pustari je sigurno neophodno da čovek ima dobrog
zastupnika! – nasmeja se i Stača. – Ja sam školovan čovek, razumem se u
pravo donekle, za mene ti ta argumentacija neće biti potrebna.
– Odlično! Dakle, sobe su na sprat, možeš da dobiješ i toplu vodu da
se plakneš malo, a noćenje će te košta jedan dinar. Za večeru sam

23

spremio jaku teleću čorbu, a preteklo i pečenje. ’Leba je svež, mek ko
duša… Od pića imam šta god ’oćeš!

– Sve mi odgovara, samo što ne znam gde da sednem… – reče Stača
osvrćući se.

– Odma’ će to da rešimo! – namignu mu krčmar. – Ljudi, ima li
mesta kod vas za momče koje ’oće da večera i plati turu pića za drugari
za astalom?

Na te reči galama utihnu i većina glava se okrete prema šanku.
Ljudeskara za jednim stolom u sredini sale za kojim beše prazno mesto
tresnu šakom o sto tako da se prazne čaše na njemu ispreturaše a prazni
tanjiri i escajg zazvečaše.

– Davaj ga ovamo! – grmnu. – Nosi ovija tanjiri, mi smo gotovi, nek
sedne dečko da si jede! A za piće lako će se dogovorimo!

Gosti nastaviše da galame, a gazda preko šanka potapša Staču po
ramenu i namignu mu, pa mladić ode do onog stola.

– Ja sam Stojimir, Stača, iz okoline Smedereva – reče pružajući ruku
krupnom sredovečnom čoveku i dvojici muškaraca približnih godina
koji su bili u njegovom društvu.

Čovek prihvati pozdrav i Stači se učini da mu je šaka u mengelama,
takav je stisak bio. Kad se pozdravljao sa ostalima, nije osećao ništa, ruka
mu je bila utrnula.

– Ja sam Milan, od Vlasotince, zvani Mile Mečka. A ovija dvojica su
Branko od Vranje i Slobodan od Pirot – predstavi rmpalija društvo. – Sve
domaćini ljudi, nemaj si brigu! Tražimo si rabotu u ovaj kraj. A ti?

– I ja tražim posao – odgovori Stača kad sede, trljajući šaku. –
Zalutah malo s glavnog puta pa stigoh ovde. Ima li šta da se radi? Suša
nas upropasti u selu…

– Će nađemo nešto. Rudnik, ako može. Ako ne – šuma nam neće
utekne – reče Slobodan. – Za piće beše šala. Ako si nemaš pare, zaboravi
si turu! Svi smo mi ovde isti, nema kuče za šta da nas uape.

– Za večeru cepa’mo drva iza krčmu cel’ d’n! – nasmeja se Branko. –
Al’ dobro i pojedo’mo!

– Imam za toliko, red je da popijemo nešto za poznanstvo! – nasmeja
se Stača pa mahnu krčmaru. – Daj tu večeru, gazda, i ponovi piće za ove
ljude, a i meni daj jedno crno vino.

Za stolom se razvi prijatan razgovor, a porudžbina brzo stiže.
Stačini novi poznanici bili su veseli ljudi, spremni u svakom trenutku na
šalu, bez obzira na težak život koji su vodili. Posle nekog vremena,
Milan reši da ispriča smešnu priču iz svoje mladosti.

– Ljudi, slušajte ovoj, ne može se često čuje! – viknu on i svi u krčmi

24

se utišaše i okrenuše prema njemu. – Pre dvaes’ godine beše u Vlasotince
vašar, a na njega neki Cigani sa svakojake životinje. Majmuni, zmije,
ptičurine, pseta… Imaše i pogolem medved s potkresane kandže i s jaku
kožnu korpu na njušku. Pozadi glavu mu na korpu beše zakačen lanac
ko ruka i svrzan za čekrk na debel direk poboden u zemlju. Njega je
gazda naučio da se obara s ljudi. Platiš dva dinara, dobiješ dukat ako
oboriš mecu u prašinu. Narod se okupi oko njega, silna momčad dade
pare i izgubi, niko ne preturi zver. Nabra si Ciga lepu svotu. Posle nekoj
vreme, prorediše se bojdžije, pa Ciga digne nagradu na dva dukata, da
namami još nekoga da ubaci parice u njegovu medveđu kasicu. E, tuj si
uripuje ovaj bata Mile! – on se snažno udari desnicom u grudi. –
Izvadim si zadnje pare iz džep, uđem u krug, među onaj narod, tutnem
Cigi u šaku, pa pravac na mečka! On se uspravi na zadnje noge, visok
kol’ko ja! Opa, bato! Reži, mumla, frkće, zakrvavio s oči, seva vatra iz
nji’!

– Dobro ti ne izgoreše obrve! – dobaci neko iz ugla kod kelneraja, pa
se svi u kafani zasmejaše.

– Čekaj, bre, čekaj! – nastavi Milan kroz smeh. – Priskočim ja i
u’vatim ga oko grudi, odozdol, pod miške, sastavim mu šake na leđa. A
on mi spusti šape na ramena pa počne da pritiska. Koske mi škripe,
kolena klecaju! Duva u mene, bazdi ko sam đavo, učini mi se – ću
padnem od onaj smrad! – opet nastade smeh. – Toj ne potraja dugo,
ostado’ na noge. Onda ja zapnem od svuj snagu, dignem ga malko od
zemlju, potkačim ga s desnu nogu preko zadnje noge i gurnem, prući se
meda kol’ko je dug! Al’ odma skoči i krene na mene! Ciga vikne, švićne
ga s bič i namota lanac na čekrk te ga pribije uz onaj direk. Ja si pružim
ruku i – zvec! Dva dukata! Ciga sav smrknut promumla kako je pošteno
zarađeno. Ja mu kažem da ga vežba još malko, možda dođem i sutra,
turim si dukati u džep i odem kući pevajući!

– I, vrati li se sutra? – upita neko.
– Nego šta! Sutradan ga obori’ još lakše, ko da se medved uplašio.
Al’ dobi samo dukat, Ciga me video u gužvu pa neje smeo da podiza
nagradu – opet su se svi tresli od smeha. – Kad me video treći dan, dade
mi pet dukata samo da više ne dolazim! Tako ja od mečku dobijem silne
pare i nadimak!
– A, zatoj te zovu Mečka! – kroz smeh reče Branko.
– Jašta! – s ponosom reče Milan. – Nego, prijatelji moji, nemoj se
varate da je Ciga bio na gubitak! Već prvo veče se pročulo po Vlasotince
da je neki čovek oborio medveda i uzeo dukati, pa su momci navalili da
i oni probaju… Ciga je uzimao dinari i trljao ruke. Pričalo se posle da je

25

zaradio tri’es’ dukata. Pa ti vidi, bato moj! Ja napravi’ ćar i sebi i njemu!
Stača, brišući suze, ustade od stola.
– Hvala ti, Milane, slatko se ismeja’! Vreme je za spavanje, idem u

sobu. Gde vas trojica spavate?
– Mi smo na drva zaradili i spavanje u štalu – reče Slobodan.
– Ma, kakva štala! – brecnu se Stača. – Gazda, koliko da platim da

ovi moji drugari spavaju kod mene u sobi, na podu?
– Ceo račun za danas i noćas će ti bude sedam dinara, sinko! A ja

častim doručak! Može li tako?
– Može! Ujutro plaćam sve na gomilu. Idemo, ljudi!
– Pravi si drugar, momče! – Milan ga prijateljski tresnu po leđima

tako da mu zvecnuše zubi a koža mu se prosto zapali. – Blagodarimo!
– Nema na čemu, sve je u redu! – reče mladić pokušavajući da se

počeše po plećkama.
U sobi je Stača pustio Milana i Slobodana da se, kao stariji, zguraju

na krevetu, a on se s Brankom smestio na pod, gde su napravili postelje
od ćebadi koje je u ormaru bilo napretek. Dok nisu zaspali, Milan im je
pričao još neke dogodovštine iz svog burnog života te Stača saznade da
je ovaj pedesetogodišnjak, bežeći od južnjačke sirotinje, mnoga leta
proveo idući za poslom od nemila do nedraga, radio čak i na izgradnji
pruge u Smederevu, a na sever stigao do baranjskog Belog Manastira i
na zapad do bosanskog Prijedora, gde je upoznao svoju Janju i doveo je
u Ladovicu. Slušajući ga, mladić je zaključio da je njegov zanimljiv nov
poznanik, živeći po tim oblastima, usvojio i u svoj govor utkao mnoge
tamošnje izraze te da je stoga bilo teško da se po njegovom naglasku sa
sigurnošću odredi kraj iz kojeg dolazi.

Ustali su rano, okupali se u daščanom kupatilu iza krčme,
doručkovali, oprostili od ljubaznog gazde i pošli da traže posao.

– Najbliži je Senjski rudnik, kod Despotovac, mislim da probamo
prvo tamo da se u’lebimo. – predloži Branko.

– Kol’ko nam treba do taj rudnik? – upita Milan.
– Će stignemo za tri-čet’ri sata.
– Može! Šta vas dvojica kažete?
– Idemo! – odgovoriše Stača i Branko uglas.
Nešto iza podneva stigoše do rudnika, jednog od najvećih u
ondašnjoj Srbiji. Bilo je to naselje u kojem je u memljivim kućicama od
dasaka i blata živelo oko četiri stotine stalno zaposlenih rudara, mnogi
od njih sa porodicama, i oko dve stotine sezonskih radnika. Radili su u
smenama za koje im se činilo da nemaju kraja, a od njihovih bednih
nadnica uprava rudnika im je odbijala za ulje i karbit za rudarske lampe,

26

popravke i pripremu alata za kopanje, dinamit kojim su minirali jame…
Neki rudari koji su upravo završili jelo i pošli nazad u jamu s
radoznalošću su posmatrali pridošlice.

– Šta je, momci, došli ste ovde da potražite sreću? Baš će se ovajdite!
– reče im jedan smejući se tako da su mu još uvek zdravi, beli zubi sijali s
lica crnog od ugljene prašine.

– Da probamo, možda nam se i svidi… – reče Stača s osmehom. –
Kome treba da se obratimo za posao?

– Upravniku Savi Novakoviću.
Pokaza im upravnu zgradu od pečene cigle, greda i dasaka.
– Hvala, prijatelju! Doviđenja! – reče mu Milan.
– Srećno, bratac! Ovde se kaže srećno! – ispravi ga rudar. – Mnogo
sreće treba da se svakog dana iznese živa glava iz jame!
– Onda, srećno! – pozdravi ga Milan, pa rudari odoše u jamu, a njih
četvorica kod upravnika.
Stača pokuca na vrata i na njima se brzo pojavi upravnik, čovek
srednjih godina, jake građe i odlučnog, strogog lica.
– Kojim dobrom, ljudi? – upita ih bez oklevanja.
– Dobar dan! Jeste li vi upravnik Novaković? – upita ga Stača.
– Dobar dan! Jesam. Izvolite, recite šta vam treba.
– Tražimo posao, rekli su nam da vas pitamo.
– Dobro su vam rekli. Nemam vremena za mnogo priče: nadnica je
jedan dinar po odrađenoj smeni, od čega se odbija deo za troškove,
slobodan dan je nedelja, spavate u barakama sa drugim sezoncima… To
je sve, za početak. Odgovara?
Četvorica pridošlica se pogledaše i klimnuše glavom.
– Odgovara, upravniče! – reče Stača. – Kome da se javimo za
raspored?
– Uđite na susedna vrata! – pokaza rukom. – Tamo je blagajnik,
Ratko, on vodi radne liste. Upisaće vas na spisak radnika i rasporediti u
smene. Toliko! Srećno! – okrete se da uđe u zgradu, pa zastade. – Hm…
Da vas upozorim… Ovde je nedavno osnovano nekakvo radničko
udruženje, kao sindikat, savetujem vam da se ne petljate s tim ljudima! –
dobaci preko ramena.
– Mi gledamo svoja posla… – Stača ne završi rečenicu jer je
upravnik nestao iza zatvorenih vrata.
Začuđeno se zgledaše, slegnuše ramenima, pa pokucaše na
blagajnikova vrata.
– Napred! – čulo se iznutra i oni uđoše.
– Dobar dan! Posl’o nas upravnik… – poče Stača.

27

– Jasno, jasno, niste mi došli na slavu! – odseče mrzovoljni, sitni
čovek s naočarima navrh nosa, jedva digavši pogled s hrpe papira da ih
osmotri. – Vaša imena i prezimena?

– Stojimir Marković.
– Branko Pešić.
– Slobodan Stojković.
– Stanko Milenković – reče Milan poslednji, a ostala trojica ga
upitno pogledaše, na šta im on samo namignu.
Blagajnik ih upisa na listu sezonaca i odredi da sva četvorica
zajedno rade u smeni koja je trebalo da siđe u jamu u četrnaest sati.
– Ako imate para, možete da jedete u kantini, potražite je u
dvorištu. Budite pred ulazom u okno neki minut pre dva. Pre toga se
javite Milivoju Ristanoviću, vođi smene, on će vam dati radno odelo i
lampe. I pazite: ne upuštajte se s njim u sindikalne priče, on je u
rukovodstvu bundžija, sigurno će gledati da vas odmah zavrbuje!
– U redu. Upravnik nam već reče… – poče Branko.
– Nego šta! – preseče ga Ratko. – Oni su dosadni, uporni, samo
prave probleme i uzbunjuju radnike. Ako hoćete da zadržite posao, ne
hvatajte se u njihovo kolo!
Četvorica novopečenih rudara klimnuše glavom i izađoše u
dvorište.
– Šta bi ono s imenom? – upita Slobodan Milana.
– Ja, braćo moja, begam od vlas’, jer prebi’ neki ljudi. Bojim se da
žandari ne pogledaju spisak.
Ostala trojica se nasmejaše.
– Ma, ne beri brigu, neće ovde niko da te traži! – reče mu Stača. –
Nego, daj da pojedemo nešto u toj kantini, nemamo mnogo vremena. Ja
častim!
Upitaše neke rudare gde se nalazi kantina i odoše na ručak. To je
bila velika daščara sastavljena od dve prostorije, od kojih je prva služila
kao trpezarija, a druga, manja, kao kuhinja. Unutra je bio polumrak i
smrdelo je na duvan i zapršku. Stolovi i stolice su bili od grubih,
nedovoljno osušenih dasaka, a stolnjaka nije bilo. Nekoliko rudara koji
su obedovali pozdravi ih klimnuvši glavom, bezmalo ne dižući pogled
od tanjira. Njih četvorica priđoše ženi koja je sipala hranu, uzeše limene
poslužavnike i odabraše pasulj s kobasicom. Ona im nasu poprilične
porcije, Stača plati, pa sedoše za jedan sto da jedu. Pasulj je bio veoma
ukusan, kao i većina jela koja se kuvaju u velikim sudovima, ali kobasica
nije bila baš najbolja.
– Pasulj je odličan, al’ kobasica je ko od neku ragu! – smejao se

28

Milan. – Al’ ako, žilava je, dugo će gu varimo!
– Koliko para, toliko muzike! – nasmeja se i Stača pa se obrati dvojici

rudara za susednim stolom. – Izvinite, ljudi, mi smo ovde novi. Po
podne počinjemo da radimo, treba li da nosimo hranu u rudnik?

– Obavezno! – reče jedan pošto proguta zalogaj. – Kod kuvarice
uzmete vojničke porcije i pravac u jamu! Odande nema izlaska do kraja
smene! Kada pokusate to, potražite vođu smene, da vam da opremu!

Kad završiše jelo, četvorica novopečenih rudara uzeše na Stačin
račun i obroke za jamu, opet pasulj, pa odoše da potraže Milivoja, vođu
smene, da uzmu odelo, lampe i alat. Nađoše ga u baraci nedaleko od
ulaza u podzemlje.

– Dobar dan, šefe! – rekoše uglas s vrata.
– Dobar dan! – odgovori krupan čovek, naizgled nešto stariji od
trideset godina. – Čim me tako zovete, mora da ste novi, a?
– Jašta smo! – grmnu Milan. – Novi, jaki i puni s pasulj, sve će
pogušimo u jamu!
– Ne brini, dole je tol’ko zagušljivo da nikakav pasulj ne mož’ da se
primeti! Ma, prdež dođe prosto ko osveženje! – nasmeja se Milivoje
kiselo. – Ene na onoj gomili radni’ odela, tu su i cokule, nađite šta vam je
od toga taman! U ćošku su šlemovi, tamo krampovi i lopate. – Pokazivao
je rukama na gomile traljavo opranih bluza i pantalona, iznošenih
kožnih dubokih cipela sličnih vojničkim, limenih šlemova s malim
lampama na čelu i alatki s drvenim držaljama. – Idite u baraku broj tri,
to je desno, u dnu dvorišta. Nađite slobodne krevete, presvucite se i
dođite pred jamu malo pre dva. Dobro nam došli i srećno!
– Bolje vas našli! Srećno! – odgovori Slobodan.
Ispreturaše gomilu gurajući se i šaleći, nađoše odgovarajuća odela i
cipele, uzeše opremu, nađoše onu baraku, smestiše se, presvukoše pa s
alatom i porcijama hrane odoše pred jamu. Tamo je već bilo oko sto
pedeset ljudi spremnih za težak rad u utrobi zemlje. Vođa smene je
proveravao da li su prisutni svi koji su na spisku. Uskoro, iz okna izađe
prva velika grupa rudara prethodne smene. Oni pognutih glava prođoše
pored Milivoja i njegovih ljudi, umorni, očiju, usta, ušiju i kose punih
ugljene prašine, crnih lica.
– Srećno! Srećno! Srećno! Srećno! – čulo se sa svih strana.
– Idemo! – viknu Milivoje i pođe u jamu, a za njim njegova prva
grupa, paleći lampe na šlemovima.
Dođe red i na Staču, Milana, Slobodana i Branka. Silazili su u mrak
jednostavnim liftom koji je škripao, cvileo i podrhtavao.
– Da bog prosti, silazimo ko u pakao! – prošaputao je Branko.

29

– Baš vala! – složi se Milan.
Konačno, stigoše na dno jame. Osvrtali su se oko sebe, čudeći se gde
su došli i šta ih je snašlo. Videli su šine sa vagončićima za ugalj, ručna
kolica i beskrajne hodnike jedva osvetljene retkim i škiljavim zidnim
lampama. Ukrštene debele grede i daske sprečavale su zemlju da se
obruši. Milivoje je već rasporedio grupe koje su prethodno sišle.
– Žutokljunci, vi ćete sa mnom! – reče četvorici novopridošlih i pođe
niz šine u jedan hodnik. – Da vas uputim u pos’o, da neko ne nastrada
prvog dana!
Oni samo klimnuše glavom i pođoše za njim kao pilići za kvočkom.
Narednih nekoliko sati objašnjavao im je osnove ponašanja i rada u jami,
kopanja, tovarenja i transportovanja uglja i posebno mera bezbednosti
koje su se uglavnom odnosile na rukovanje alatom i zabranu upotrebe
otvorenog plamena, a ostatak vremena su dirinčili punom parom.
Kopali su ugalj, tovarili ručna kolica, punili vagončiće i gurali ih šinama
do lifta koji je ugalj izvlačio na površinu. Bilo im je zanimljivo jer im je
sve bilo novo, vreme je brzo prolazilo, ali je posao bio vraški naporan i
kraj smene su dočekali s velikim olakšanjem, štrokavi i premoreni. Pošto
su u jami jeli tokom noći, svratili su u kantinu samo da vrate porcije i
kašike, podmili se pored bunara u dvorištu gacajući po blatu, otišli u
sobu, presvukli se, pali u krevete i utonuli u san kao novorođenčad.
Popodne je poodmaklo kad su ustali, tako da su imali vremena samo da
nešto pojedu i pripreme opremu i alat pre ponovnog ulaska u rudnik. Po
izlasku iz jame opet su se sručili u krevet. Tako su prošla njihova prva
dva-tri rudarska dana, a onda je došla nedelja, slobodan dan, pa su se
malo odmorili i prikupili snagu. U ponedeljak je trebalo da rade po
podne, ali ih je rano ujutro probudila galama iz dvorišta. Na brzinu su se
obukli, izašli napolje i na platou između kantine i spavaonica videli oko
dvesta radnika okupljenih oko Milivoja i dvojice-trojice njima
nepoznatih ljudi, sudeći po odelu, očigledno rudara, koji su žustro
gestikulirali i vikali.
– Sindikalci. To su oni što gi je pominj’o ćata – nasmeja se Milan.
– Da čujemo o čemu se radi? – namignu Stača.
– Da čujemo! – reče Slobodan.
– Nego šta! – dodade Branko. – Nesmo strine da se sklanjamo u
stranu!
Priđoše okupljenima, koji su pažljivo slušali govornika, bravara
Dobrivoja Trninića, predsednika nedavno osnovanog Rudarskog
radničkog udruženja Senjskog rudnika, u koje je već bila učlanjena skoro
polovina rudara.

30

– Eto, sirotinja u Staroj Srbiji se juče digla protiv turskih okupatora,
da se izbori za svoja prava i slobodu! Doduše, to su pogurali Bugari, ali
nije važno, bitno je da ugnjeteni dižu glavu! I mi treba da dignemo glavu
i borimo se za svoja prava! Da se borimo za veće nadnice, za bolje uslove
života i rada u rudniku! Da se borimo da se ne odbija od naše sirotinje za
osvetljenje i oštrenje alata i da nam se plaća u pravim dinarima, a ne u
tantuzima, kojima ne možemo ništa da platimo van rudnika!

– Tako je! – viknu Milivoje. – Mi idemo pod zemlju i siroti smo ko
crkveni miševi, a gazde se bogate na našoj muci! Ne može više tako!
’Oćemo poštene plate!

– Mi ćemo ove zahteve da saopštimo rukovodstvu rudnika! Ako
ništa povodom toga ne urade do srede, možda ćemo stupiti u štrajk!
Dotle, radite uobičajeno! – zaključi Dobrivoje skup, pa rudari pođoše
svaki svojim poslom, a on sa Milivojem i rudarom iz uprave udruženja,
Davidom Sekulićem, ode kod upravnika Novakovića.

Nešto kasnije, u kantini, dok su Stača i ostali doručkovali, za stolom
im se pridruži Milivoje.

– Šta to bi na jugu? – upita ga Stača čim je seo.
– Bugari i nji’ove pristalice digoše juče, baš na Svetog Iliju, ustanak
protiv Turaka. ’Iljade izbeglica prelaze u Srbiju.
– Au! – ote se Branku. – ’Oće li da počne rat?
– Ma, neće! – odgovori Milivoje. – Nije Srbija još spremna. Turci će
da razbucaju bundžije i gotova stvar!
– Sila je to – reče Stača. – Treba ceo Balkan da se digne na njih da bi
ih najurili.
– Neće to skoro da se desi. A mi ovde treba da se pobrinemo za
svoju sudbinu! – završi Milivoje i zabode viljušku u vreo đuveč.
– Misliš li da će da ispune zahteve? – upita Stača, a Milivoje samo
odmahnu glavom i dunu u zalogaj pred ustima, pa svi nastaviše da jedu
bez reči.
Tri dana su brzo prošla i njihova smena u četvrtak, šestog avgusta,
izađe iz jame u šest sati ujutro. Pred oknom ih je umesto uobičajene
gužve čekalo tek nekoliko rudara iz naredne smene.
– Ne razilazite se! – reče Milivoje. – Idem do Dobrivoja, da vidim šta
se dešava.
On skoro trkom ode do barake u kojoj je rukovodstvo radničkog
udruženja održavalo sastanke. Tamo je bilo mnogo ljudi i vodila se
burna rasprava.
– Šta se dešava? – pitao je s vrata.
– Znaš da je juče po podne uprava rudnika imala sastanak sa

31

okružnim načelnikom Cerovićem. Presudili su na našu štetu. Naši
zahtevi su odbijeni, a sinoć smo, samo što ste vi sišli u jamu, dobili
upravnikovo rešenje o otkazu za Davida, tebe i mene. Dao nam je
dvadeset četiri sata da napustimo rudnik. Kaže da smo glavne bundžije,
štetočine i neće da trpi rovarenje van jame! – nasmeja se od muke
Dobrivoje. – Celu noć većamo šta da radimo.

– I, šta ste izvećali?
– Vido si da skoro nema rudara pred jamom. Počinjemo štrajk! Kaži
svojim ljudima da se srede i odmore malo, taman dok mi saopštimo
Novakoviću odluku. Onda ćemo da vidimo šta ćemo dalje.
– Dobro! Slažem se! Ko ide kod upravnika?
– Conić, Aleksić i Saboljević – pokaza Dobrivoje na trojicu članova
rukovodstva udruženja i štrajkačkog odbora. – Da ne idemo mi… Moglo
bi da ispadne kako se borimo sami za sebe i kako smo jedini
predstavnici rudara.
– Pametno! Idem da obavestim i pripremim ljude, pa ćemo da se
vidimo!
Milivoje se vrati pred jamu i ispriča rudarima šta se dešava. Svi se
složiše sa odlukom da se stupi u štrajk, pa odoše da se urede i presvuku.
– Ovo baš i nije naša borba… Juče smo došli u rudnik, ne znamo
ljude, možda nije dobro da se mešamo? – reče Branko prijateljima u
spavaoni dok se oblačio.
– Nismo babe pa da se u borbi držimo po strani! – brecnu se
Slobodan.
– Ja sam već u rat s vlast! – smejao se Milan. – Mislim da treba da
budemo u stroj s rudari, pa kako ispadne!
– I ja tako mislim – dodade Stača. – Ovi ljudi su nas primili kao
svoje, red je da se tako i ponašamo. Na kraju krajeva, oni bolje od nas
znaju ovdašnje prilike.
– Dobro – složi se Branko. – Samo sam pitao.
Oni izađoše u dvorište, gde se okupila masa radnika i čekala
delegaciju koja je otišla kod upravnika. Bilo je skoro podne kad se ona
trojica vratiše smrknutih lica te svi stadoše da ih zapitkuju šta je bilo kod
upravnika.
– Polako, ljudi, polako! – reče Vasa Conić, pa se pope na klupicu
pred kantinom. – Upravnik je odbio da nas primi! Neće da razgovara s
nama! Pričali smo s blagajnikom! Rešenja o otkazu za naše kolege ostaju
na snazi, a za naše ostale zahteve nikoga nije briga! Čuli smo da se
Novaković žalio okružnom načelniku Ceroviću. On je uputio žandare i
vojsku u rudnik, da uspostave red i nasilno prekinu štrajk!

32

Nastade silan žamor među okupljenima pa se začuše povici,
psovke, pretnje i kletve na račun upravnika, njegovih ljudi i vlasti. Masa
okupljenih rudara, njihovih žena i dece bila je sve veća.

– Očekujemo da stignu u rudnik za koji sat! Predlažemo da svi
zapucamo u Ćupriju, kod Cerovića, da mu u lice kažemo šta nas muči i
šta mislimo o njegovom naređenju!

– Tako je! Idemo! Štrajk do pobede! Nećemo da nas panduri i vojnici
teraju u jamu! Dole uprava rudnika! – vikali su rudari.

– Ako je tako, braćo, spremajte se! Krećemo za dva sata! Dobro
jedite i ponesite hranu i vodu, ne znamo šta nas čeka na putu!
Novaković je zabranio da voz ide za Ćupriju, tako da moramo pešice!
Neka ostanu samo bolesni i majke s malom decom! – dodade Conić.

Malo posle dva po podne, kolona od preko pet stotina rudara,
boraca za radnička prava koji nisu bili svesni da učestvuju u istorijskom
događaju, s mnoštvom žena i dece, napustila je rudarsko naselje i
krenula drumom ka Ćupriji. Tek što su zamakli iza prvih brda, u rudnik
je sa suprotne strane ušlo desetak žandara koje je predvodio komandir
ćuprijske stanice i vod od tridesetak vojnika kojim je komandovao mlad
potporučnik. Njih je iz Ćuprije dovezao voz, tako da nisu mogli da vide
kolonu rudara na obližnjem putu. Naselje je bilo avetinjski prazno, tiho,
nalik nekom napuštenom gradu duhova. Nesuđeni rasturači štrajka
javili su se upravniku, koji je mogao samo da ih obavesti da su rudari
otišli prema Ćupriji. Budući da nisu imali naređenja za postupanje u
takvim okolnostima, žandari i vojnici su se smestili po spavaonama i
čekali da Novaković od načelnika Cerovića dobije dalja uputstva. Posle
nekoliko sati, stiglo je naređenje da se vozom vrate u Ćupriju, u stanicu i
kasarnu, te da ostanu na bezbednoj udaljenosti od rudara, kako ne bi
isprovocirali sukob. Načelnik Cerović je shvatio da je stanje napeto i
opasno, da su radnici ujedinjeni, mnogobrojni i odlučni, da gušenje
štrajka silom ne bi imalo smisla te da bi izazvalo velike i nepotrebne
žrtve. Zato je, posle razgovora s nadležnim ministrima iz Vlade u
Beogradu, odlučio da ne blokira ulazak rudara u grad i naredio da
gradske kafane budu otvorene i spremne da ih prihvate. Skoro u
svanuće, rudare je pred Ćuprijom sačekalo tek nekoliko pandura i
ponudilo im da se smeste po gradskim kafanama dok se problem ne
reši. Međutim, ovi su to odbili, smestivši se u šumi nadomak varoši. Taj
dan su iskoristili za odmor, a pokušaj ljudi iz štrajkačkog odbora da
dođu do Cerovića bio je neuspešan. Već sutradan, štrajkačima su u
pomoć pritekle gradske pekare i sami građani, snabdevajući ih hranom i
vodom. Narod je prepoznao iskrenu borbu rudarske sirotinje za

33

osnovno ljudsko dostojanstvo i pružio joj bratsku ruku. Možda je i
Cerović kao čovek razumeo i podržavao radnike, ali kao političar i
načelnik okruga nije sebi mogao to da dozvoli, tako da su rudari danima
boravili u šumi bez ikakvog rezultata. Konačno, štrajkački odbor je
doneo odluku da uputi delegaciju u Beograd, u Ministarstvo građevine,
kako bi se stvari pokrenule s mrtve tačke. Dok je delegacija boravila u
prestonici, rudari su u ćuprijskoj šumi čekali i pratili dešavanja u Srbiji,
ali i u okruženju. Tako su čuli i da je komitski Ilindenski ustanak ugušen
u krvi posle samo deset dana i da su Turci počeli surovo da se svete
svima koji su s njim imali bilo kakve veze. Nakon razgovora sa
delegatima, ministar je naložio načelniku Ceroviću da sa Novakovićem
uredi da zahtevi štrajkača budu ispunjeni, da se stanje u rudniku
normalizuje i proizvodnja uglja što pre pokrene. Štrajk je prekinut posle
deset dana, petnaestog avgusta, a štrajkači su se, svaki zakićen tračicom
od crvenog platna u znak radničke pobede, pešice vratili u rudnik, pošto
im je ponovo zabranjeno da putuju vozom. To je bila sitna osveta
okružnog načelnika za poraz koji je pretrpeo od rudarskih siromaha. Ni
upravnik Sava nije mogao da savlada svoju sujetu i bez ikakve osvete
izvrši nalog dobijen iz Beograda. Naložio je da se nadnice povećaju za
dvadeset para i isplaćuju u dinarima, da se sredstva za osvetljavanje više
ne naplaćuju i poništio rešenja o otkazu Milivoju i Davidu, ali Dobrivoja,
po njegovom mišljenju glavnog krivca za štrajk, ne samo da nije vratio
na posao već se preko svojih veza postarao da ne može da nađe posao
nigde u Srbiji te je jadnik morao da se pati po Bugarskoj i radi u
tamošnjim rudnicima. Kad je Stača čuo da je Dobrivoje posle svih muka
ipak otpušten, pobesneo je.

– Ja, braćo, odlazim odavde! – rekao je Milanu, Slobodanu i Branku
pre prvog ulaska u jamu posle štrajka. – Težak je posao, mala je plata, ali
to bih izdržao! No ne mogu da trpim nepravdu! Idem kod blagajnika po
zarađene pare pa pravac na jug, da sečem drva po šumama!

Njih trojica se zgledaše.
– Vala, sinko, i ja ću s tebe! Bolje u šumu s tice nego pod zemlju s
krtice! – nasmeja se Milan.
– Ustanak je gotov, valjda je sad na granicu mirno… Idem i ja! – reče
Slobodan.
– Ovaj pos’o se radi i zimi, a šumski samo leti… Ja ostajem! – na
kraju se oglasi i Branko. – Da uzmem i ja dnevnice, da ti dam pare za sve
što si dosad plać’o…
– Ma kakvi! – odbi Stača i zagrli ga. – To sam častio! Srećno ti bilo u
rudniku!

34

Trojka se pozdravi sa Brankom i ode kod blagajnika. Dobili su onih
nekoliko zarađenih dinara i izašli u dvorište, slobodni.

– Samo trenutak! Da obiđem prijatelja… – reče Stača, namignu, otrča
do upravnikove barake, pokuca i uđe.

– Izvoli! – reče Novaković, zadubljen u papire, kao obično.
– Odlazim, gos’n upravniče, pa htedoh samo da kažem da sam u
početku, kada sam došao u rudnik i video kako se teško radi u jami za
sitne pare i živi u kaljuzi i memli, mislio da ste loš čovek. – Sad ga je
upravnik gledao sa pažnjom. – Međutim, posle ovog štrajka i svih teških
odluka koje ste pre i posle njega doneli, ja sam shvatio da vi u stvari
niste loš čovek. – Upravnika obli prijatno rumenilo. – Ti si, Savo
Novakoviću, obično govno!
Sava skoči sa stolice i pođe oko stola ka Stači, crven kao bulka.
– Ti, bezobrazniče mali…
– Stani! – prosikta Stača. – Ako priđeš još korak, polomiću ti drške
tih đozluka i nabiti u uši i oči, da stvarno budeš gluv i slep kao što si
gluv i slep za sirotinjske muke!
Upravnik stade, svestan da mladić ne preti uprazno.
– Zvaću pandure! – jedva izgovori.
– Čik pozovi pa me posle čekaj kada me puste iz bajboka! – tresao se
Stača od besa.
Stajali su tako jedan naspram drugog nekoliko trenutaka, a onda
mladić pljunu na sto, okrete se i izađe.
– E, budale! – reče s olakšanjem upravnik, sede i zabaci glavu,
duboko uzdahnuvši.
Stača otrča do Milana i Slobodana pa zajedno odoše iz rudnika na
ćuprijski drum. Njih dvojica ponudiše da mu daju zarađeni novac na
ime svega što je ranije za njih plaćao, ali mladić odbi. Dogovoriše se da
troškove, dok ne pronađu posao, plaćaju oni, a Stača tek ako njima
ponestane novca.
Šesti avgust, dan kada su senjski rudari stupili u štrajk, u Srbiji je
kasnije proglašen za Dan rudara.

35

Šuma

Danima su trojica prijatelja putovala na jug, obilazeći Leskovac
u širokom luku, kako ne bi naišao neki lokalni žandar koji bi
mogao da prepozna Milana. Od varoši do varoši, od sela do
sela, od gazde do gazde, bezuspešno su tražili posao. Novac koji su
zaradili u rudniku nestajao je. Konačno, jednog prepodneva dođoše u
Sijarinsku Banju, nadomak Kosmeta, gde su se poslednjih godina
masovno naseljavali Srbi pošto su Arnauti, bežeći pred srpskom
vojskom posle Srpsko-turskog rata, napuštali sela koja su njihovi preci
nekada zauzeli i ostavljali ih pusta. U tom kraju su podizane mnoge
kuće i druge zgrade te je bila potrebna raznovrsna drvena građa za
njihovu izgradnju. Pošto saznaše od meštana da u pilani stalno traže
ljude, odoše da tamo okušaju sreću.

– Trebaju mi jaki ljudi za seču šume, a vi izgledate ko da možete
konju rep da iščupate! – dočeka ih sa osmehom Jordan, gazda pilane u
kojoj su ljudi užurbano radili a moćne mašine dimile i uz veliku buku
pretvarale ogromna debla u grede i daske. – Plaćam dinar i po na dan, a
za pola dinara davam smeštaj i dva dobra obroka dnevno, prvi ujutru
oko deset, drugi popodne oko šes’. Prvi obrok nosite u šumu, drugi je
ovde. Posla će da bidne bar još tri meseca. Ako se pokažete, će vam
ostane u džep po stotinak dinara. Šta velite?

Oni se zgledaše, klimajući glavom.
– Prihvatamo posao! – reče Stača. – Da ti pošteno kažemo, gazda,
plaćaš bolje nego u rudniku.
– Ništa nije džabe, sinko! Ovde zna da bude opasnije nego u
rudniku! Posao je težak, a ima i bandita. Al’ ne brinite, imamo stražu!
– Snaći ćemo se mi. Kada počinjemo?
Gazda izvadi srebrni sat iz džepića na prsluku i pogleda vreme.
– Danas ste malko odocnili, već je i doručak proš’o, al’ nema veze!
Ću da dam punu dnevnicu, za dobrodošlicu! Radiša! – pozva jednog od
radnika pilane. – Vodi gi u kujnu da nešto izedu, pa posle u šumu na

36

rabotu!
Zahvališe gazdi i pođoše za Radišom u kuhinju. Dobroćudna,

debeljuškasta kuvarica im dade velike komade proje i nasu prepune
tanjire ukusnog, mesnatog lovačkog gulaša, pojedoše skoro sve što je
preteklo od doručka. Onda ih Radiša odvede u planinu širokom i
utabanom šumskom stazom. Usput su sreli nekoliko volovskih zaprega
koje su vukle debla ka pilani. Hodali su skoro ceo sat dok konačno nisu
stigli na odredište – krčevinu usred guste hrastove šume, dugu i široku
više od sto koraka, na kojoj je grupa ljudi velikim testerama, sekirama i
klinovima obarala debela stabla, kresala s njih grane pa ih pomoću konja
i lanaca izvlačila do čistine odakle su ih volovi vukli u podnožje, na
obradu. Stači upade u oči da na ivici krčevine stražare dvojica s
puškama.

– Ono su stražari? – upita vodiča.
– Eh, da, čuvaju radnici… Navukle se arnautske bande na granicu,
naročito sad posle Ilindenske bune, valjda begaju od Turci. Tamo se
svako sa svakim bije, ne zna se ni koj pije ni koj plaća! S ovu stranu
otimaju seljaci, i muški i ženski, i prodavaju u roblje po Staru Srbiju. –
Videlo se da je Radiša zabrinut.
– Zar se to još radi?! Trgovina robljem?! – začudi se Stača.
– E, moj sinko! Nego šta nego da se radi! Arnauti više vole srpske
žene neg išta! A radnici skoro za džabe niki ne odbiva! Ajd srećan vi rad!
– odmahnu on glavom, predade ih Blagoju, vođi radnika, pa pođe nazad
u pilanu.
Pošto ih pozdravi, Blagoje im dade alat i reče šta da rade, pa se i oni
prihvatiše posla. Nije im teško padalo testerisanje i udaranje sekirama,
bilo je približno naporno kao rad u rudniku, samo je vazduh bio čistiji i
okolina lepša. Tako je počela njihova šumska pustolovina. Posle
nekoliko dana, potpuno su se navikli na rad, šalili se sa ostalim
mučenicima koji su pored njih žuljevitim rukama teško zarađivali novac
i čekali da hladnoća dođe i kaže da je vreme za povratak kući.
Jednog dana, malo posle doručka, dok su stražari ćaskali i pušili
krdžu smotanu u pocepane listove neke knjige koja je ljudima kakvi su
bili mogla da posluži samo kao cigaret-papir a radnici punih stomaka
lenjo zauzimali svoja mesta po radilištu, iz šume, sa više strana, gotovo
istovremeno poleteše jata ptica. Milan pođe ka stražarima koji se nisu
obazirali na to, da ih upozori da nekoga ima u šumi, ali ne pređe ni tri
koraka kada zapraštaše puške sa svih strana. Stražari padoše mrtvi,
pogođeni sa po nekoliko zrna. Nastade strka i vika po krčevini. Svi su
gledali kako da spasu živu glavu, svesni da su ih napali banditi.

37

Uplašeni konji su njištali, propinjali se i poskakivali, ali nisu mogli da se
istrgnu iz lanaca. Iz šume se pojavi desetak Arnauta u prepoznatljivoj
nošnji, s belim kečićima na glavi omotanim šarenim šalovima, puškama
u rukama i revolverima i noževima zataknutim za pojas. Krčevina je bila
opkoljena. Ipak, nekoliko radnika uspe da pobegne u šumu iako su
napadači pucali za njima. Slobodan i Blagoje, koji su bili blizu mrtvih
stražara, skočiše u travu i počeše da puze k njima ne bi li se dokopali
oružja. Blagoja najbliži Arnaut pogodi u leđa i usmrti, a Slobodan pod
paljbom srećno stiže do puške, uze je, repetira, uperi u onog bandita što
ubi Blagoja, ali ne opali jer ga sa dva metka pogodiše drugi Arnauti. On
ispusti pušku i klonu, teško ranjen. Bandit mu pritrča i odgurnu nogom
pušku u stranu. Pucnjava naglo prestade, kao što je i počela. Ko je
umakao, umakao je, banditi nisu jurili u šumu za beguncima. Bili su
zadovoljni, dobar plen je zadobijen bez gubitaka: pet snažnih
zarobljenika, među kojima su bili i Stača i Milan, četiri zdrava, jaka konja
i dva dobra karabina.

– Gore ruke! Budite mirni, će sačuvate život! – vikao je na srpskom
arnautski vođa.

Taj sredovečni čovek, Daut, bio je otpadnik od plemena sa obronaka
Šar-planine, buntovnik protiv svake vlasti i poretka, surov, gramziv i
samoživ, okružen istim takvim ljudima, među kojima se po
bezobzirnosti naročito isticao Enver, onaj koji je ubio Blagoja.

– Da vidim kako je ranjenik? – upita Stača, koji je čuo da Slobodan
jauče.

Bandit ga mrko pogleda.
– Njemu nema pomoć! Al’ pogle’j!
Stača priđe prijatelju, kleknu pored njega i okrete ga na leđa. Ovaj je
bio bled, jedva svestan.
– Šta ti bi, crni Slobodane?! – zaplaka mladić.
– Ne plači… – prošaputao je ranjenik poslednjom snagom.
Trznu se samo jednom i upilji staklast pogled u nebo. Stača obori
glavu i nastavi da plače. Enver pokupi stražarske puške i nabaci ih na
rame pored svoje, izvadi i uperi revolver u Staču, zgrabi ga za kosu,
podiže na noge i gurnu u leđa prema ostalim radnicima kojima su na
sredini krčevine banditi jakim kanapima već svezali ruke na leđa.
Vezaše i Staču, a onda svu petoricu jednog za drugog omčama oko
vrata. Na kraju im staviše na glavu kapuljače od jutenih džakova, bez
proreza za oči. Pretresoše ih i nađoše im u džepovima dve-tri britve, koje
baciše u travu.
– Brzo, idemo! – požurivao je Daut svoje ljude. – U selu su sigurno

38

čuli pucnjavu! Ilir, ti i Skender poterajte konje onuda, mi čemo za vama!
– obrati se zameniku, svom najpouzdanijem čoveku, pokazujući rukom
ka proređenom delu šume. – Gledajte da ne odmaknete mnogo i
izviđajte put, da ne upadnemo u zasedu! Držite se naših sela!

– Jasno, Daute! – reče Ilir i s najmlađim banditom povede konje na
zapad, kako mu je vođa naložio.

Ubrzo, u travi na krčevini ostadoše samo tela četvorice ubijenih
Srba, odbačeni alat, britve, zaprežni lanci i čaure iz banditskih pušaka, a
u hladu na ivici šume drvena kutija za hleb i proju, čuture za vodu,
manjerka, porcije i pribor za jelo. Pešačka potera od skoro trideset
naoružanih žandara, pandura, radnika pilane i seljaka stigla je posle sat
vremena. Prekasno. Mogla je samo da uredi da onim volovskim
zapregama leševi budu prevezeni kako bi sutradan bili dostojno
pokopani jedan pored drugog na seoskom groblju, samo sa imenom na
krstovima, pošto niko nije znao kako se prezivaju ni odakle su došli.
Kolona nesrećnih zarobljenika je daleko odmakla, iako su se teško i
nespretno kretali onako vezani i pokrivenih očiju. Banditi su bili iskusni
u svom poslu, poznavali su teren i koristili to da umaknu pred poterom.
Uzalud je poslat telegram svim žandarmerijskim stanicama, uzalud su
obavešteni graničari. Sve do predvečerja otmičari su skoro bez predaha
vodili zarobljenike šumskim stazama, kroz vrleti, pored arnautskih sela,
u koja su neki od njih svraćali da bi se snabdeli hranom i municijom
zauzvrat dajući dva ukradena konja. Za preostala dva su dobili novac.
Put su nastavili i kada je pao mrak. Na čelu i začelju kolone išao je po
jedan otmičar sa upaljenom bakljom kako bi imali kakvo-takvo
osvetljenje. Pred jutro su stigli do nekakve pećine, gde im se priključilo
još nekoliko bandita, koji su grupi pridodali trojicu zarobljenika: dva
sredovečna muškarca i dečaka od desetak godina, smeđe kose i zelenih
očiju, nežne, vitke građe. Tokom čitavog puta Srbi nisu ništa jeli, jedino
što su, s vremena na vreme, dobijali pomalo vode. Ruke su im utrnule
od jakih veza i postale potpuno neosetljive. Većina njih je i malu i veliku
nuždu izvršila u pantalone, pa su smrdeli kao pokretni klozet. Oko
podne, kolona je prešla granicu na nekoj čuki gde su banditi turskim
vojnicima delom novca dobijenim za konje platili da okrenu glavu na
drugu stranu. Najzad, kasno po podne dođoše do planinske kolibice u
dubini šume i vođa bande naredi da se zaustave.

– Skinite im kapuljače i odvežite ruke, neka ih malo protrljaju, pa
vežite napred, da mogu da jedu – rekao je Daut.

Dvojica Arnauta, praćeni cevima pušaka ostalih razbojnika,
poskidaše zarobljenicima kapuljače i razvezaše im ruke. Oni stadoše da

39

trljaju zglobove i jauču od bola koji je izazvao nagli priliv krvi u oduzete
šake. Uzalud su se osvrtali ne bi li koliko-toliko odredili gde su. Pošto je
šuma bila prilično gusta a krošnje nad njima isprepletene, bezmalo nisu
mogli da vide ni nebo ni bilo šta oko sebe sem prvih redova drveća.
Ubrzo im nešto labavije povezaše ruke napred a Daut im kao psima baci
nekoliko komada suve, otvrdle pogače koju je jedan od bandita nosio u
torbi.

– Jedite, đukele! Vodu će dobijete posle!
Izgladneli ljudi žurno podeliše hleb na približno jednake delove i
stadoše da jedu, teško žvaćući tvrde i bezukusne komade, psujući kroza
zube između zalogaja.
– Skendere, daj ovamo onog malog! – pokazujući glavom prema
kolibi zapovedi Daut banditu kome tek što su počeli da rastu brkovi i
brada.
Skender skide dečaku omču s vrata pre nego što je završio jelo,
uhvati ga za kragnu, podiže na noge i povede prema kolibi. Dečak se
opirao, ali uzalud. Nekoliko godina stariji Arnaut ga je ugurao u kolibu,
a za njima uđe Daut. Ubrzo se otud začu plač i preklinjanje dečaka,
šamaranje, vika bandita i neljudski krici zlostavljanog. Onda nasta teška
tišina, koju bi tek ponekad prekidao neki jecaj mališana ili uzvik
njegovih mučitelja. Milan u jednom trenutku pokuša da ustane, u
nameri da skine kanap s vrata i uleti u kolibu da prekine grozotu koja se
tamo dešavala, ali ga Stača zgrabi za ruku i zadrža na zemlji odmahujući
glavom. Konačno, vrata kolibe se odškrinuše i dečačić prvi izađe. Bio je
uplakan, obraza podnadulih od šamara i plača, krvavog nosa i usana.
Pogleda zarobljenike, pognu glavu, pokri lice desnom podlakticom pa
jedva koračajući pođe prema potoku, kao da će tamo moći da opere svoj
bol i sramotu. Pantalone je pridržavao levom rukom, jer je učkur bio
pokidan. Za njim izađoše Arnauti, smejući se.
– Eto, sad si muškarac! – reče Daut Skenderu, koji je sav zajapuren
nameštao čakšire.
Zarobljenici videše da je dečaku tur na pantalonama krvav i da
mrlja postaje sve veća sa svakim njegovim korakom. Očiju punih suza,
ukočiše se od besa i nemoći. Škrgutali su zubima i oborili glavu da ne bi
više gledali siroto dete.
– Zlotvori! Stoko ljudska! – viknu Stača kroza suze.
– Ajde, ajde, nije mu ništa! – cerio se Daut. – Će ga prodamo u
Avganistan, da pleše ko devojčica!
Milan ne izdrža, skide omču s vrata i ustade, otresajući sa sebe
Stačine ruke, jer je ovaj ponovo pokušao da ga zadrži. Kad videše

40

ogromnog čoveka užarenog pogleda kako se uspravlja, banditi uperiše
puške u njega, ali on ne pođe prema njima, već prema dečaku koji se
teturao duž zida. Priđe mu, kleknu pored njega, prebaci još uvek utrnule
ruke preko njegove glave i zaštitnički privi malo drhtavo telo na grudi.
Suze su mu lile niz lice i natapale guste brkove.

– Ne boj se, sine moj, ne mogu ti oni ništa! – režao je. – Ne boj se!
Iznenada, kriveći neprirodno zglobove, obuhvati šakama dečakovu
glavu, cimnu snažno i slomi mu vrat. Dečak bez glasa ispusti dušu, telo
klonu i Milan ga nežno spusti pored zida. Tek tada banditi shvatiše šta
se dešava, počeše da viču i petorica njih, među kojima je bio i Skender,
pođoše prema Milanu. Srbin ustade, okrete se da ih dočeka pa,
ispravivši se u svoj svojoj veličini i keseći zube kao zver, prosikta:
– Neka vaše sestre plešu, govna svinjska!
Stača i ostali poskakaše na noge, ali ih preteće cevi banditskih
pušaka zadržaše na mestu. Ona petorica jurnuše na Milana.
– Pazite da ga ne ubijete! – upozori ih Daut.
Oni okružiše grmalja i stadoše da ga udaraju kundacima po telu i
rukama, kojima je štitio glavu, ali on kao da nije osećao udarce. Sastavio
je šake kao malj, zamahnuo što je jače mogao i tresnuo Skendera u glavu.
Bandit pade kao gromom pogođen, onesvešćen, izobličenog lica, s
donjom vilicom izvaljenom iz ležišta. Udarci nastaviše da pljušte po
gorostasu. On pokuša poslednjom snagom da udari još nekoga, ali
bezuspešno, jer su banditi bili oprezniji posle udarca koji je oborio
Skendera. Konačno, Milan klonu i pade na kolena, pognute glave, teško
dišući. Jedan Arnaut zamahnu jako da ga udari kundakom u glavu, ali
ga Daut s leđa snažno povuče za kragnu i odgurnu u stranu.
– Hoćeš da ga ubiješ pa da sutra prodamo tebe umesto njega,
budalo?! – viknu.
– Ne, gazda! – odgovori bandit i obori pogled.
– Tako! A sada da vidimo šta je sa Skenderom!
On priđe onesvešćenom mladiću, uhvati ga levom rukom pod glavu
a desnom za iskrivljenu vilicu, jako cimnu, zglob škljocnu kao brava i
vrati se na mesto. Skender zaječa i otvori oči. Otok na njegovom levom
obrazu bivao je sve veći.
– Diži se, muškarčino! Pao si kao baba! Sve ti je na mestu! Samo ćeš
narednih dana da piješ mleko umesto da jedeš meso! – sprdao se Daut
na njegov račun i poslao jednog bandita da dečakovo telo odvuče dublje
u šumu, što dalje od kolibe.
U međuvremenu, Arnauti su Milanu vezali ruke na leđa kako bi ga
sprečili da opet nekoga napadne, podigli ga na noge i vratili među

41

zarobljenike, stavivši mu ponovo omču na vrat. Zatim su i ostalima
vezali ruke pozadi i svima stavili kapuljače.

– Idemo dalje, gospodo Srbi, trgovina ne sme da ćeka! – podsmevao
se Ilir zarobljenicima.

Banditi poteraše kolonu prema jugu. Išli su i dalje šumskim
stazama, pored arnautskih sela, što dalje od srpskih, turskih, bugarskih i
onih koja su većinski naseljavali pripadnici nove, makedonske nacije.
Zarobljenici nisu imali pojma gde se nalaze i kuda ih vode, ali su
pretpostavljali da sve dublje zalaze u Tursku. Četvrtog dana kolona je
stigla u neko selo, po mraku, u dvorište ograđeno visokim kamenim
zidom. Smestili su ih u veliku sobu bez prozora u kojoj je već bilo
dvadesetak drugih zatočenika, muškaraca i žena, i oslobodili kapuljača i
konopaca. Sobu su osvetljavale dve sveće, u jednom uglu se nalazila
kofa za vršenje nužde, a u suprotnom veliko vedro s vodom i limeno
lonče.

– Ovo je smeštaj do sutra. Imate vodu. Budite mirni i ništa neće vam
se desi! – rekao je Daut suvo, izašao i zalupio vrata.

Čuli su škljocanje brave i lupanje reze. Pogledali su se, znani i
neznani. Bili su štrokavi, smrdljivi, uplašeni, izmučeni, utučeni, gladni i
žedni, svesni da im se loše piše. Jedan po jedan, dajući prednost ženama
i mlađima, odoše do onog vedra i napiše se vode.

– Odakle ste, ljudi? – odvaži se Stača da prvi progovori, a onda poče
dug razgovor polušapatom u kojem se pokazalo da su svi Srbi, oteti na
granici Srbije i Turske ili na Kosovu i Metohiji.

Muškarci su birani da budu zdravi i jaki, a žene lepe. Sve su bile
više puta silovane, uglavnom grupno, pre nego što su stigle u onu kuću.
Zatočenici su znali da će biti prodati u roblje i nisu mogli ama baš ništa
da učine da se spasu tog zla. Jadali su se jedni drugima do kasno u noć,
pričali o zavičaju, porodicama i ljubavima te koliko-toliko olakšanih
duša utonuli u san daleko iza ponoći. Rano ujutro probudilo ih je
lupanje reze i škljocanje brave. Sveće su odavno izgorele i u sobi je bio
potpuni mrak pa ih je jako jutarnje sunce zaslepilo kad je Daut otvorio
vrata.

– Izađite i budite tihi! – upozorio ih je stavljajući prst na usta. – U
dvorište je sapun i voda za kupanje, da se operete. Odelo bacite, drugo
će dobijete. Ajde!

Svi izađoše napolje. Veliki čardak, visoka ograda, popločano
dvorište, sve od mlečnobelog kamena, zaslepljujuće su bleštali, pa
zatvorenici zaštitiše oči rukama. Kad su se privikli na jaku svetlost,
shvatiše da se preko ograde ne vidi ništa sem dalekih planinskih vrhova.

42

Nasred dvorišta se nalazilo nekoliko buradi s vodom a pored njih grubi
domaći sapuni i drvene posude za polivanje.

– Kako ovako, svi, sramota je… – reče neko.
– Nema ništa što nismo već videli! – odbrusi Daut. – Skidajte se!
Nemajući kud, crveneći i gledajući u zemlju, poskidaše se i pobacaše
svoje smrdljive prnje na gomilu, pokrivajući rukama intimne delove tela.
Priđoše burićima i okupaše se hladnom vodom i sapunom, drhteći.
Ostaviše ih da pola sata stoje promrzli i drhtavi, dok se nisu osušili.
Niko nije podizao pogled, bilo ih je sram i od sebe i od drugih. Konačno,
Arnauti donesoše gomilu košulja, čakšira, haljina, sukanja, dimija, jeleka,
cipela, opanaka, papuča, nanula i baciše ih pred onu golotinju.
Osramoćeni ljudi žurno ispreturaše one stvari, izabraše šta im odgovara
i navukoše na sebe, tek tada se usuđujući da se pogledaju. Bili su uredni,
oslobođeni smrada uneređenog odela, sa makar malo ljudskog
dostojanstva. Dadoše im neku suvu proju da doručkuju i vodu. Uskoro,
neko stade da snažno udara u kapiju. Arnauti je otvoriše i kočijaš utera u
dvorište konjsku zapregu s visokim i dugim kolima nalik na drveni
sanduk, bez prozora. Daut ga pozdravi, pa otvori vrata sa zadnje strane
kola.
– Ulazite! Mrtva tišina da bude! Ako ćujem jedan glas, jedan ćovek,
pucamo u kola, pa koga pogodimo!
Zarobljenici se bez reči popeše u kola kroz uska vrata. Žene i oni
nešto stariji posedaše na klupe koje su bile napravljene uz bočne strane.
Kad se one popuniše, preostali sedoše na pod. Bilo ih je skoro trideset.
Konji cimnuše i kola pođoše. Srbi opet nisu znali gde ih ni ko ih vodi, ali
je bar putovanje bilo lakše i udobnije. Putovali su dugo u zagušljivom
furgonu, uz povremene odmore po nekim pustarama, na svaka dva-tri
sata, gde su pod budnim okom bandita mogli da vrše nuždu i popiju
malo vode. Videli su da ih čuva petnaestak konjanika. Neko bi možda i
pokušao da beži ili napadne nekog Arnauta, otme oružje, ali nije smeo
jer se bojao više za tuđe živote nego za svoj. Dok su boravili van kola,
mogli su da približno, po dobu dana i položaju sunca, shvate da se kreću
prema jugu. Kada su ih poslednji put izveli iz kola, bio je već mrak. Opet
su videli prostrano dvorište opasano visokim zidom i raskošne kamene
zgrade. Uveli su ih u podrum, gde su, kao i prethodne noći, bile sveće,
kofa za nuždu, posuda sa vodom i slamarice. Nikome nije bilo do
razgovora. Posle nekoliko dana zatočeništva povukli su se u sebe i borili
sa sopstvenim mislima i mukama. Iscrpljeni od puta, brzo su pospali.
Probudila ih je larma u dvorištu. Zarobljenici su ležali ili sedeli u
mraku, bez reči, bez volje da ustanu. Ubrzo neki nepoznat čovek,

43

odeven u tursko odelo, otvori vrata i pusti svetlost u podrum.
– Napolje! Da niste pisnuli! – dreknu na srpskom.
Oni u tišini poustajaše i trljajući oči izađoše u dvorište, gde su ih na

sredini čekale od dasaka sklepane klupe, stolice i nešto nalik na malu
pozornicu. Svuda naokolo bili su naoružani ljudi i pomno ih posmatrali.

– Tamo! – viknu onaj čovek i pokaza rukom gde treba da stanu. – U
red!

Oni se postrojiše pored pozornice, gde im odmah priđe krupan,
sredovečni čovek s bradom, u skupocenom odelu, spustivši se niz široko
kameno stepenište sa sprata čardaka. Bio je to Vahid, trgovac robljem,
nekadašnji turski oficir, školovan na akademiji, učesnik ratova protiv
Srba i drugih neprijatelja i pobunjenika. Kupovao je ljude kao stoku od
bandi koje su ih otimale širom uzavrelog oboda carstva i prodavao
bogatašima ili drugim prodavcima. Obavljao je svoj prljavi posao u
najvećoj tajnosti i punio dukatima vreće i škrinje u svojim odajama,
sakriven iza visoke ograde i prestrašenih komšija, koji nisu smeli ni da
ga pogledaju kada bi na rasnom vrancu projahao selom praćen
namrgođenim čuvarima. Bogato je potplaćivao carske činovnike kako
mu se ne bi našli na putu, a mala privatna vojska ga je čuvala od
bugarskih komitskih četa koje su mu radile o glavi. Polako je prošao od
zarobljenika do zarobljenika pažljivo ih zagledajući, terajući da mu
pokažu zube ili mišice, zadižući ženama suknje i košulje… Niko nije ni
pokušao da se pobuni. Popisao je u tefter njihova imena, mesta odakle
su, poslove koje znaju da obavljaju…

– Sve Srbi ovaj put – reče za sebe češkajući bradu. – Dobro! Danas će
vas prodam kako sluge, radnici il’ kurve. To zavisi od kupci. Da ne
stradate džabe, će govorite samo kad vas neko pita! Ima li neko od vas
rodbinu koja može da ga otkupi za pare il’ zlato? – govorio je na
srpskom. – Sve je za mene rabota, i robljenje i oslobađanje! Ne mrzim
vas niti volim svoje mušterije! Ko šta plati, to i dobije! Samo, nemoj da se
neko igra s glavu i da laže oko otkup!

Mučenici postrojeni pred njim se zgledaše odmahujući glavom.
– Sve je ovo sirotinja, gospodine! – odgovori otresiti Stača u ime
svih. – Zlata za otkup nema, biće šta biti mora!
Kad je Turčin dao ponudu za otkup, mladić je pomislio da bi možda
mogao pozajmljenim novcem koji je ostao kod njegovih starih u Dobrom
Dolu da oslobodi sebe i Milana, možda i još nekoga, ali je odmah
odbacio tu pomisao, svestan da Turcima nije verovati i da bi verovatno
samo uzalud ostavio roditelje bez ičega.
– Ako je tako, stojte tu i čekajte svoju sudbinu, pijac se uskoro

44

otvara! – smejao se Vahid zlobno.
Okrenuo se i vratio u kuću. Ubrzo kupci ispuniše dvorište – turski

bogataši, zanatlije, industrijalci i zemljoposednici. Zauzimali su mesta na
onim klupama i stolicama, gledali postrojene robove, osvežavali se
kafom, ratlukom, medom i vodom, ćaskajući. Vahid je s balkona pratio
šta se dešava i zadovoljno trljao ruke pošto je video mnogo vernih
mušterija među pridošlicama. Kad je procenio da su tu svi koje je
očekivao, sišao je među njih i svakoga ponaosob ljubazno pozdravio i
pitao za zdravlje. Onda se popeo na pozornicu.

– Gospodo, prijatelji moji, današnja ponuda je odlična! Muškarci jaki
kao volovi, žene lepe kao iz sultanovog harema, ima i pismenih među
njima! – govorio je turski, tako da su robovi mogli da razumeju tek
pokoju reč. – Drešite kese, ne snebivajte se!

Naredna dva-tri sata protekla su tako što su se robovi jedan po
jedan, kako ih je Vahid prozivao, penjali na pozornicu i stajali pored
njega da bi ih predstavio kupcima. Pokazivao je njihove zube, snažne
ruke, gole grudi, noge i zadnjice dok su oni skrušeno stajali, bez nade i
volje za životom, ponovo posramljeni i poniženi, pretvoreni u robu
najniže vrste. Kupci su licitirali, nadmetali se i nadmudrivali, skupo
plaćajući novu radnu snagu za svoja imanja i zdravo mlado meso.
Nekima od njih se činilo da su pojedinci tu samo kako bi suludim
ponudama podizali cenu robova, ali nisu za to mnogo marili jer je taj
pazar za njih istovremeno bio i posao i zabava, a zabava uvek košta.
Kako je vreme odmicalo, Vahidova kesa za pojasom je postajala sve teža
a dvorište sve praznije. Konačno, većina robova je prodata, a nekoliko
preostalih vraćeno u podrum, da čeka sledeću prodaju. Staču i Milana je
za pozamašnu svotu novca kupio Turčin, zemljoposednik koji se bavio
stočarstvom, poljoprivredom i sečom šuma, bezmalo oronuo starac koji
se trudio da se u njegovom držanju ne primeti da su ga godine stigle. On
i njegovi stražari poveli su dvojicu nesrećnih Srba iz dvorišta.

– Ja sam Latif-aga. Ne brinite za svoji životi i zdravlje, kod mene će
rabotite obični poslovi oko kuću. Neće idete u šume i na njive. Ja danas
kupi’ slobodu za vas. Kad odradite pare što dado’ na Vahida, će bidnete
slobodni. Toj važi za vsičke, pa i za vas! I ima da bidne desetog leta od
danas! – govorio je čudnom mešavinom srpskog, bugarskog i
makedonskog jezika.

Stača i Milan progutaše knedle i pogledaše se. Deset godina je
izgledalo kao… kao protraćen život!

– Neje li toj mnogo, ago? – upita jetko Milan.
– Neee! – odseče Turčin. – To e pošteno!

45

– Pošteno do mo’ega! – promumla stariji Srbin sebi u bradu, a Stača
se od muke nasmeja.

– Gunđanje ne pomaga! – završi aga razgovor i naredi da se kreće. –
Ne zborite ni reč dok vas az i samo az nešto ne pitam! Mislim deka e
suvišno, al’ će vi ipak kažam – ne pokušavajte da begate ni danas ni bilo
kad jer će bidnete u’vaćeni i kažnjeni! Uši će vi okrešem!

Ponovo put, ponovo na jug. Aga na čelu, iza njega dva čuvara, za
njima Stača i Milan, a na začelju još dva čuvara. Turci na konjima, pod
oružjem, Srbi pešice, vezani jednim konopcem oko pojasa. Nisu mnogo
pričali, samo je aga postavio svojim novim robovima nekoliko pitanja o
porodici i mestima odakle su, kao i o poslovima koje znaju da rade. Bilo
mu je zanimljivo što je jedan običan seljak, kakav je bio Stača, pismen i
prilično načitan. Budući i sam školovan, ljubitelj knjiga i umetnosti,
voleo je ljude bogate duhom. Satima su išli od sela do sela, srećući usput
carske vojnike koji su listom srdačno pozdravljali agu ne pitajući ko su
vezani ljudi koje vodi. U podnožju neke planine siđoše sa glavnog puta
te kroz šumu, širokom i vijugavom utabanom stazom s tragovima
kolskih točkova, posle podužeg penjanja uz blagu uzbrdicu, izbiše na
prostranu zaravan na kojoj se nalazila agina kuća, u dvorištu veličine
omanjeg sela, lepo uređenom, odvojenom od šume iskrčenom travnatom
čistinom širine pedesetak koraka. S unutrašnje strane čistine dvorište je
oivičavala ograda od neobrađenih stabala pobijenih u zemlju na svakih
nekoliko koraka i debelih dasaka zakucanih popreko između njih.
Imanje su čuvali stražari naoružani puškama i krupni, kudravi smeđi psi
vezani debelim lancima za kolje pored kućica na uglovima dvorišta.
Kuća se nalazila naspram kapije i izdvajala od ostalih zgrada izgledom i
veličinom. Bila je to velika dvospratnica od drveta, crvene cigle i
kamena, sa zastakljenim prozorima. Severno od nje su bile velike barake
namenjene za smeštaj čuvara, slugu i robova, štale, torovi i pojila za
stoku, ambari, plastovi sena… Na nekoliko mesta u dvorištu su bile
gomile uredno spakovanih drva za ogrev. Tu i tamo je bilo voćki i
grmova cveća, a između njih pokošena trava. Videlo se da je imanje
održavano s velikom pažnjom. Jedan stražar otvori kapiju i propusti ih u
dvorište, klanjajući se agi. Na tremu kuće, u senci, stajala je mlada
aginica. Više je ličila na aginu ćerku ili čak unuku nego na njegovu ženu.
Bila je nešto najlepše što su dvojica sapatnika ikada videla.

46

Aginica

Skoplje je krajem devetnaestog veka bilo važno trgovačko i
kulturno raskršće evropskog dela turskog carstva, odmorište
trgovaca, vojnika, putopisaca i drugih putnika koji su
pristizali sa svih strana, živopisna varoš prepuna raznih zanatlijskih
radnji, dućana, mehana, prenoćišta, kasarni, škola, dom ljudi raznih
nacija i veroispovesti, ali i stecište svakojake bagre koja je živela u
udžericama po sirotinjskim četvrtima i bavila se krađama i prosjačenjem.
Nad gradom je dominirala drevna tvrđava, smeštena na brdu na levoj
obali Vardara, vijugave reke koja je ponekad divljala kao bujica, a
ponekad jedva prekrivala kamenito dno, duž čije široke doline se
pružalo Skoplje. Danju je bilo prijatno šetati se po gradskim ulicama i
sokacima, provlačiti se između gomila izloženih tkanina, koža, posuđa
od bakra ili pečene zemlje, astala sa đakonijama koje su svakome terale
vodu na usta i cenkati se s brbljivim, razmetljivim trgovcima, slušati
njihove dosetke i hvalisanje. Noću, kada bi vreva utihnula, ti sokaci su
postajali opasna mesta na kojima bi zalutali stranac mogao da zapadne u
ozbiljne neprilike, da očas izgubi imovinu, čast, pa čak i život. U toj
varoši je živela Selma, devojka čudesne lepote, nežnog, milog lica, duge,
guste crne kose, bademastih očiju, punih rumenih usana, vitka, ne
mnogo visoka ali zgodna kao da je vajana, slobodoumna i gorda. Nikada
nije nosila burku ili feredžu, ništa što bi skrivalo njeno lice ili stas, čak ni
maramu ili kapu koja bi joj sakrila kosu. Hodala je skopskim ulicama
uspravna, isturenih grudi, raspuštene kose, otkrivenog lica, uvek
odevena u neku haljinu s bogatim naborima i ukrašenu srmom,
zategnutu u struku, više nalik na damu sa nekog evropskog dvora nego
na Turkinju. Još kao devojčurak, u domu svog oca, bogatog skopskog
trgovca kojem je bila najmlađe dete, mezimica, jedina ćerka pored trojice
sinova, prkosila je i odbijala da nosi odeću kakvu su nosile muslimanske
žene. Govorila je da ju je Alah stvorio da bude lepa, da joj se svi dive te
da nije red da na silu pokriva tu lepotu, to božje umetničko delo. Otac se

47

u početku ljutio, kažnjavao je, ali kako je curica rasla, bilo je sve teže da
se izbori s njenim jogunastim duhom. Na kraju je odustao i pustio joj na
volju. Čitavo Skoplje se okretalo za njom, staro, mlado, muško, žensko…
Gunđali su, iščuđavali se, neki dobacivali i psovali, neki se oduševljeno
došaptavali, čak i pljeskali, ali se ona nije obazirala, već je u pratnji svoje
nane Mile, Srpkinje, ponosno i drsko isturala bradu i kuckala
nanulicama po kaldrmi, graciozna, svesna svoje lepote i pažnje koju
privlači. Mnogi su dolazili kod njenog oca da je prose čim se zadevojčila
i bili odbijeni. Kada je prešla osamnaestu, postalo je jasno da će uskoro
morati da napusti roditeljski dom. Jednog letnjeg dana te 1898. godine,
otišla je na pazar sa nanom. Posle obavljene kupovine, vraćale su se kući
i ruku podruku veselo čavrljale, smeškale se i pravile da ne vide i ne
čuju prolaznike koji bi se odvažili da ih pogledaju ili im se obrate. Dok
su prolazile pored jedne mehane u najživljem delu varoši, Selmu je
ugledao Latif-aga, čije se imanje nalazilo nedaleko od Velesa, u
podnožju planine Babune. Bio je stariji od nje više od četrdeset godina,
ali i dalje držeći, snažan čovek. U mladosti je bio veoma lep, junak i
ratnik, megdandžija, pustahija koji je slamao ženska srca i ostavljao za
sobom izvezene svilene maramice natopljene suzama. Nije hteo da se
ženi sve dok nije počeo da stari i poželeo da ima pokraj sebe nekoga
kome bi ostavio bogatstvo. Decu ili bar ženu. Kada je video zanosnu
lepoticu, otvorenih usta je ispustio kašiku na sto, namah izgubivši apetit.

– Koje je ovo devojče? – upitao je društvo za stolom, sav unezveren.
– To je Selma, trgovačka kći, najbuntovnije čeljade u varoši! –
odgovori mu jedan od Skopljanaca, dok su ga svi začuđeno gledali. –
Nemoj ni slučajno da ti padne na pamet da tu nešto petljaš!
– Njen je otac odbio mnoge viđene delije koje su je prosile! – dodade
drugi, a onda se i ostali nadovezaše i stadoše da mu pričaju sve i svašta
o Selmi samo da ga odvrate od suludog nauma koji su naslutili.
– Ah, pusta lepoto, gde si dosad bila? Lepa, zamamna, gorda,
dostojna sultana! – uzviknuo je aga. – Takvu sam tražio do dana
današnjeg! Nema se više šta čekati!
Kao oparen skoči od stola, baci na trem mehane punu šaku dukata,
dovoljno da podmiri račun za sve goste ne samo za taj dan već i za
naredna tri, pa otprati devojku i njenu pratilju sve dok nisu ušle u
dvorište. Priđe masivnoj kapiji i uze jako da udara zvekirom u debela
drvena vrata sve dok ih dva ljutita čuvara nisu otvorila. Kad su na ulici
ugledali krupnog, snažnog agu, odevenog u bogato odelo, sa ukrštenim
kuburama za pojasom, ljutnja im namah splasnu.
– Čestiti efendijo, kakva te je muka pritisla te tučeš u ta vrata?

48

Trebaće nam ona i sutra! – našalio se stariji čuvar.
– Je li gazda tu, momci? – upita aga nestrpljivo.
– Eno ga u kući – odgovori momak pomirljivo.
– Deder ga zovnite, imam nešto da ga pitam! Recite mu da ga traži

Drbač Latif-aga, od Velesa! – reče i tutnu im po dukat u ruke, a oni ga
uvedoše u dvorište, uređeno i čisto, s velikim čardakom u dnu, te odoše
po gazdu, koji se uskoro pojavi na doksatu.

– Ja sam Senad, gazda ovog domaćinstva, običan trgovac – reče
čovek ne silazeći u dvorište. – Čime sam zaslužio da me poseti čuveni
Latif-aga?

– Koliko vidim, domaćine, nisi ti običan trgovac, nego dobrostojeći,
da ne kažem baš bogat! – osvrtao se aga i razgledao zgrade, staze,
travnjak i vrt. – Sve je ovde uređeno, čisto, raskošno… Alal vera!

– Hvala ti, ago, onoliko! Nego, čisto sumnjam da si došao da hvališ
moje imanje.

– Jašta da nisam! Dođoh da ti prosim kćer! – Prozori na kući se na
ove reči za tili čas nakitiše muškim i ženskim glavama, a Senad se
nalakti na ogradu doksata.

– Za sina? A gde je taj junak?
– Ne, vala, nemam sina! Za sebe! – odseče aga isprsivši se.
– Dobri moj ago, da nisi malo odocnio? – našali se domaćin, nimalo
zbunjen aginom izjavom, odavno svestan da njegova Selma privlači
pažnju.
– Nisam, nisam, taman je ovo. Uradih sve što je trebalo, ostade mi
još ženidba, da i to obavim pa da mogu mirno da mrem – prihvati aga
šalu.
– Pa nemaš kud drugde u prošnju, nego baš kod mene?
– Sam si me zvao, Senade! – namignu aga mangupski.
– Otkud to?! Koliko mi je u pameti – nisam!
– Jesi, jesi! Pustio si Selmu da talasa kosom po Skoplju kao arapski
konj grivom, videh je malopre u varoši i evo me pred tvojom kućom! –
smejao se aga.
Devojka je iz prikrajka virila kroz prozor i beše joj privlačan taj
odvažni čovek koji pred njenim ocem nije ponizno saginjao glavu i
crveneo kao mlađani prosci koji su ranije pred njega izlazili.
– I, šta predlažeš? – upita Senad Latifa i dalje ne silazeći u dvorište.
– Ja sam suviše star da bih bio pravi mladoženja. Ne želim da
pravim svadbu, iako to običaji nalažu. Nisam ni dosad baš sve terao po
običajima, pa ne moram ni odsad. Znam da si bogat, ali ne tražim
nikakav miraz. Selma je desetostruko vrednija od svakog blaga! –

49

Devojka se nasmeši u senci prozora. – Upravo zato nudim tebi i
sinovima zlata otprilike koliko je teška! Recimo, umesto svadbenog
ručka i veselja… Eto!

– A što se ženiš kada si star? – bocnu ga Senad.
– Zato što sam živ! – odgovori kroz osmeh aga, naglašavajući
poslednju reč.
– Dobro, čestiti ago! Sve je ovo iznenadno i čudno, ali je ponuda
skoro pa takva da ne može da se odbije. No, sa Selmom nikada ništa nije
bivalo bez njenog pristanka, tvrda je to glava. Velim da i nju pitamo.
– Da pitamo! – viknu aga, ni sam ne znajući zašto je bio tako
samouveren.
Senad pljesnu rukama i Selma se očas nađe pored oca na doksatu,
sva ustreptala, crvena kao bulka, uzbuđena što treba naprečac da donese
odluku koja će joj zauvek promeniti život i odvesti je iz mira i sigurnosti
porodičnog doma u nepoznato.
– Ćeri moja, čula si ovaj naš divan! – reče on, znajući da je njegova
ljubimica slušala razgovor koji je vodio sa proscem, kao što je vazda
činila. – Šta ti kažeš?
Devojka pogleda oca, agu, pa opet oca. Još dok su njih dvojica
razgovarali, ona je donela odluku, kao vođena rukom sudbine, bez
imalo dvoumljenja.
– Pristajem, dobri moj oče! Došlo je vreme da svijem svoje gnezdo –
reče mu tiho.
– Postariji je… – reče joj on tiše, sa suzama u očima.
– Neka je! Znam ja ko je Latif-aga. Valjda je do sada završio sa
ludostima, pa može da bude dobar muž… – našali se ona i natera oca da
se nasmeje premda mu nije bilo do smeha.
– Dobro, luda moja glavo, dobro! – zagrli je nežno, poljubi u kosu i
posla u sobu.
Okrete se agi, koji je stajao pod doksatom s rukama prekrštenim
preko grudi, laktova oslonjenih na ukrašene, srebrom okovane kubure.
– Smatraj se od danas mojim zetom, čika Latif-ago! Baš si, vala, i
hrabar i lud kad si rešio da u tom dobu krotiš divljeg konja! – ne
propusti Senad priliku da se još jednom našali na račun aginih godina.
Ovaj poteže kubure, ispali ih u vazduh i baci Senadu pravo u ruke.
– Evo ti kubura, da mi lakše pričuvaš ženu do nedelje, mlađani moj
taste! – nasmeja se i ponovo namignu. – Doći ću po nju oko podne, sa
obećanim tovarom zlata.
– Dobro mi došao! – reče Senad, a aga se okrete, izađe iz dvorišta i
cupkajući ode niz ulicu.

50