Sasa Edi Djordjevic - Cetnik

Onda poče da se sa obe pesnice, kao maljem, svom snagom udara u
stomak.

– Neće biti po tvom, ago! Neće! – ponavljala je između udaraca.
– Odvucite ovo đubre u šumu i zakopajte duboko! – naredi aga
stražaru i robovima koji su zbog pucnja dotrčali pred kuću, baci kuburu
i potrča ka sobi iz koje su se čuli neljudski krici.
Drhtavim rukama jedva ubaci ključ u bravu, otključa vrata i ulete u
sobu. Zateče Selmu kako sedi na podu, u lokvi krvi, zadignute haljine, sa
krvavim nedoraslim plodom među butinama. Gledala ga je ludački i
smejala se izbezumljeno. Aga pade na kolena, iskolači oči, zgrči se i
uhvati za grudi. Potom pade licem na pod, trznu dva-tri puta i ispusti
dušu. Selma se dovuče do njega, izvuče handžar iz kanije, preseče
pupčanik i baci plod svoje utrobe na agino telo. Prestade da se smeje.
– Eto ti naslednika, ago! Dobro ga čuvaj! – reče promuklo.
Ustade, izađe iz sobe i nesigurnim koracima siđe niza stepenice,
skoro ležeći na gelenderu. U dvorištu su stražari i sluge taman
pripremili alat za Milin pokop. Ukopaše se u mestu kad ugledaše
krvavu i raščupanu aginicu iskolačenih očiju.
– Aga je mrtav! Ja sam sada gazdarica! – jedva je izgovarala reči dok
je prilazila telu. – Moju majku pokopajte pored kuće! A u šumu nosite
agu i ono što nađete na njemu!
Kako to reče, izgubi svest i pade preko Milinog tela. Stražari
priskočiše, podigoše je, odnesoše do fijakera pa jedan od njih potera kola
u Veles kod lekara.

Čim se udaljio od imanja nekoliko stotina koraka koje je sa bolom
prešao po kamenitom terenu, Stača obu opanke da bi se kretao lakše i
brže. Držao se što dubljih, skrovitijih delove šume, daleko od naselja u
kojima bi mogli da ga opaze psi ili stražari koje je imalo svako selo ili
pastirski katun. Onako golom, samo u gaćama i opancima, beše mu
hladno iako je bilo leto, planina nije bila milostiva. Tresao se kao prut i
cvokotao, ali je grabio napred što je brže mogao, najpre se satima penjući
uz goru a zatim satima silazeći niz nju. Svežina mu je pomagala da lakše
podnosi žeđ koja ga je sve više mučila. Nekoliko puta je čuo kako u

101

blizini životinje trče oko njega i penjao se na drvo, misleći da su vukovi.
Međutim, ništa se nije dešavalo i on je s većim oprezom nastavljao dalje.
Kad god je vršio nuždu, posipao je mesto nekim od onih ljutih začina da
bi omeo pse, za koje je bio siguran da će mu vrlo brzo, već od svitanja,
biti na tragu. U podnožju planine je pred zoru konačno naišao na neki
potok. Legao je na travu i slatko se napio vode. Onda je izuo opanke,
ostavio zavežljaj i začine pored njih i psujući i proklinjući ušao u ledenu
vodu, svukao štrokave gaće i pustio da ih voda odnese. Izvršio je veliku
nuždu, a zatim se ukočenih vilica i udova navrat-nanos okupao ne bi li
nekako sa sebe uklonio smrad balege. Ustao je iz potoka, razvezao
zavežljaj i stavio hranu na obližnji kamen. Obrisao se onim ćebetom,
obukao košulju i čakšire, stavio začine u džep i obuo opanke. Vrećicu s
novcem je vezao oko vrata onom oputom, a kamu zadenuo za pojas.
Pojeo je deo hrane, ostatak smotao u ćebe, povezao platnenim trakama i
ponovo se napio vode. Bio je spreman da nastavi dalje. Svitalo je.

„Uskoro će otkriti da me nema”, mislio je. „Selma će poslati za
mnom kuso i repato pre nego što se aga vrati.”

Posuo je ostatak začina po onom mestu i krenuo u dolinu, gde je
ubrzo naišao na nekakav put. Po položaju sunca tačno je utvrdio gde je
sever. Trebalo je samo da prati taj drum da bi se kretao ka Srbiji. Zašao je
u šumu tek toliko da se sakrije od pogleda ljudi koji bi mogli da naiđu i
oprezno produžio dalje. Izračunao je da će mu možda trebati čitave dve
nedelje da se domogne otadžbine, ali i mnogo sreće da ga ne uhvate ili
ubiju. Išao je napred gonjen nagonom za samoodržanjem, strahom od
progonilaca i željom da vidi roditelje, za koje je bio veoma zabrinut jer je
znao da im je teško padalo to što nije došao kući toliko dugo i što
sigurno nisu ništa znali o njegovoj sudbini. Nedelju dana je prošlo bez
većih poteškoća, držao se planina i brda, obilazio sela i katune u širokom
luku, spavao više danju nego noću, po jarugama, žbunju i pećinama, do
granica izdržljivosti razvlačio ono malo hrane što je imao, krao plodove
iz voćnjaka na koje nailazio, pio vodu iz potoka… Jednog jutra se popeo
na najviše drvo u šumi i ugledao veliki grad u dolini pred sobom.

„Ovo mora da je Skoplje!”, pomislio je s olakšanjem i odlučio da
skrene malo na istok čim ga prođe. „Tamo negde je Kumanovo, ima
mnogo srpskih sela, a ni otadžbina nije daleko… Molim te, dobri bože,
pomozi, daj mi još malo snage i okončaj uskoro moje muke!”

102

Stražari i sluge su se vratili iz potere već prve večeri, svesni da će
teško ući u trag lukavom Srbinu. Došli su do vrha planine iscrpljeni, bez
hrane i vode, ruku žuljevitih od lanaca koje su cimali razdražljivi psi što
su u dva navrata naletali na biber i papriku koje je posipao Stača i dugo
kijali i cvileli, posle čega su postali neupotrebljivi za poteru.

– Nedaleko odavde je katun – reče Sabahudin. – Idemo tamo da
pitamo jesu li nešto primetili i malo se okrepimo. Ako nam ne kažu ništa
korisno, vraćamo se kod age pa neka on vidi šta će dalje! Svi se složiše te
odoše do onog katuna. Pastiri saslušaše njihovu priču, nahraniše ih i
napojiše, ali ne rekoše ništa što bi moglo da im pomogne u poteri.
Sabahudin naredi da krenu nazad jer se već smrkavalo te pohitaše niz
planinu i stigoše na imanje s prvim mrakom. Dočeka ih tišina i prazne
barake. Siđoše niz dvorište do kuće, gde na tremu zatekoše dvojicu
stražara i robove.

– Šta radite tu? – upita Sabahudin, iznenađen što ih vidi na tom
mestu u to doba. – Šta se desilo?

– Bolje pitaj šta se nije desilo! – umorno reče onaj stražar što je bio
ostao sa robovima na imanju.

– Gde je aga?! Aginica?! Mila?! – čudio se vođa potere što ne vidi
nikoga od ljudi koji su upravljali imanjem.

– Agu smo sahranili, bolje reći zakopali u šumi. Milu onde. – Pokaza
rukom svežu humku pored kuće, na čijoj je istočnoj strani bio poboden
krst sklepan od dasaka. – Tako je aginica naredila pre nego što se
skljokala nasred dvorišta, polumrtva. Sada je u varoši kod lekara, njen
život je u Alahovim rukama.

– Ko ih pobi?!
– Aga Milu, njega bes. Aginica je iskrvarila zbog pobačaja.
– Aman, čoveče, deder nam potanko ispričaj kakvu je igru šejtan
danas ovde odigrao! – reče zapanjeni Sabahudin, skide fes i sede na
basamake.
Stražar poče naširoko da pripoveda o svemu što se zbilo posle
odlaska potere, često prekidan pitanjima slušalaca. Priča i rasprava koju
je ona potakla potrajaše do duboko u noć, kada se konačno odvukoše u
barake, a kuća osta pusta. Niko nije mogao mirno da spava. Stražari i
sluge su se pitali kako li će da im bude pod ćudljivom aginicom, a robovi

103

strahovali da će im biti mnogo teže bez dobrog i pravednog age, koji ih
nikada nije kinjio. Još više su se bojali mogućnosti da budu prodati
nekom drugom.

Čim su oteli konja od Miralema i prodali ga, Daut i njegovi ljudi
pohitaše ka severu, s namerom da jednim udarcem surovo osvete
drugove izginule na aginom imanju i zarade sto dukata.

– Oni agini nesposobnjakovići ga sigurno neće uhvatiti. Lukav je
kaurin, pobeći će im kroz planine i šume – predviđao je Daut na početku
lova na čoveka. – Brže njega goni strah nego njih nagrada koju će dobiti
ako ga stignu! Nema svrhe ni da ga mi jurimo po planini. Preveliko je to
prostranstvo. On će da beži prema Srbiji, na sever, pored Kumanova.
Tamo ga treba čekati! To je mnogo teži teren za begunca, sa mnogo
manje mesta za skrivanje. Mogao bi čak da se pojavi u nekom srpskom
selu i potraži pomoć. Da, da, tamo ćemo da se podelimo u grupe i
čekamo!

Pet dana su žurili glavnim putem ne pokušavajući da pronađu
Staču po vrletima i stigli do Skoplja. Usput su smišljali kako će da muče
begunca, prosto se nadmećući ko će da smisli suroviju grozotu.

– Kad mu napokon odsečemo glavurdu, poslaćemo nekoga iz varoši
da je odnese agi. Možda baš Šemsedina… – rekao je Daut smejući se. –
Niko od nas ne bi mogao da se pojavi tamo, nismo ih baš dobrim
zadužili.

Šestog dana su prošli i Kumanovo, gde su se mogući pravci
Stačinog bekstva naglo sužavali prema granici sa Srbijom. Vođa bandita
je podelio ljude u tri grupe od po četiri čoveka i odredio koja će sela da
pokrivaju. Njegova grupa išla je najbliže Skoplju, u Lipkovo i Slupčane,
Bilalova severno od varoši, u Vaksince i Tabanovce, a najmlađi
predvodnik grupe, Ferhat, Dautov prvorođeni sin, poslat je u Staro
Nagoričane i Makreš. Trebalo je da prave zasede i osmatraju brda i
šumarke u blizini tih sela pošto je Daut bio siguran da će begunac tuda
pokušati da se probije do granice. Dva-tri dana su proveli u busijama,
prepadali pastire i seljake, ali niti su šta videli niti saznali. Daut je počeo
da gubi strpljenje.

104

– Tako mi boga, ako se ne pojavi uskoro, biće da je utekao! – reče
jednog dana oko podne i povede grupu od Slupčana u brdo više
Lipkova.

Stigoše tamo za sat-dva i namestiše zaklone od granja približno na
istim mestima gde i prethodnih dana, udaljene međusobno po nekoliko
desetina koraka, na padini pokrivenoj žbunjem i retkim četinarima,
odakle je pucao pogled prema jugu i omogućavao im da osmatraju veliki
prostor. Zalegli su, osmatrali i čekali. Nisu znali da se Stača kretao
pretežno od sumraka do svanuća, kada je bilo teže da naiđe na seljake,
pastire ili vojnike. Zato je nešto sporije napredovao, ali ga je bilo teže
otkriti. Danju se skrivao i prikupljao snagu. Upravo toga dana je dremao
na skrovitom mestu u senci trulog debelog stabla koje je odavno palo na
neko veliko kamenje. Prenuli su ga muški glasovi u neposrednoj blizini.
Bez ikakvog šuma, skoro ne dišući, gvirnuo je iz skloništa i video
četvoricu muškaraca kako se, rašireni u strelce, spuštaju niz brdo ka
njemu. Prepoznao je dvojicu najbližih i sledio se. Bili su to Daut i jedan
od njegovih ljudi. Pretpostavio je da su i ostala dvojica banditi, ali nije
mogao da im vidi lica. Napravili su zaklone i zalegli. Vratio se u senku i
skoro zaplakao.

„Sigurno mene traže i čekaju, što bi inače ležali u busijama?! Kud
sad da me nađu kad sam nadomak cilja?!”, mislio je sav očajan. „Ko zna
koliko ih ima naokolo?”

Pošto mu nije bilo druge, odlučio je da se pritaji na tom mestu sve
dok banditi ne odu. Međutim, oni se nisu pomerali, već su satima
strpljivo šetali pogledom tamo-amo niz cevi pušaka, osmatrajući šume i
proplanke, nadajući se da će ugledati begunca. Stača je nekoliko puta
mokrio ležeći na boku. Molio je boga da odnekud ne dopuzi neka zmija
ili ne naiđe kakva zverka koja bi ga isterala pred gonioce. Najzad, u
sumrak, Daut nešto viknu i banditi se okupiše oko njega, na svega
tridesetak koraka od Stače. Posekoše granje, napraviše ležajeve, zapališe
vatru, povadiše nekakvo meso iz torbi i stadoše da ga peku na žaru i
jedu. Galamili su i smejali se. Opojni miris je golicao nozdrve
izgladnelog mladića i sažizao mu stomak. Vatra je gorela još neko vreme
i Stača vide da su Arnauti legli da spavaju, svi sem jednog koji je
stražario. U najvećoj tišini se okrenuo na stomak da ne bi slučajno
zahrkao ako ga san prevari. Ćebe je onako smotano stavio preko lica.
Ali, strah, neizvesnost i hladnoća činili su svoje te je bezmalo čitave noći
bio budan i molio se da jutro donese neku promenu u njegovu korist.
Zadremao je nekoliko puta, ali to nije bilo dovoljno da bi se odmorio,
tako da je prve sunčeve zrake dočekao zakrvavljenih očiju. Čuo je da

105

banditi razgovaraju i još jednom provirio iz skrovišta. Daut se izdvojio iz
grupe i pošao pravo prema njemu, bez kečeta na glavi. Ostali su krenuli
prema jučerašnjim busijama i mladić shvati da će nastaviti da drže
zasedu.

„Ne mogu više da čekam!”, pomisli sav očajan. „A ovo đubre mi je
dužno za Milanovu smrt! I za onog malog!”

Od te misli ga obuze bes. Daut mu priđe skoro nadohvat ruke,
smače čakšire sa zadnjice, čučnu i poče da vrši nuždu. Stača tiho kao
senka izvuče kamu iz kanije, išunja se ispod onog debla, prikrade se
Dautu s leđa, zgrabi ga levicom za kosu, cimnu svom snagom i obori u
izmet te stade da ga nemilice ubada u vrat i leđa.

– Kao govno si živeo, kao govno i umri! – režao je zverski dok je
Daut krkljao i jaukao pokušavajući da se zaštiti rukama.

Posle desetak uboda, Stača pusti umirućeg dušmanina i stušti se
kroz šumu što dalje od bandita, dok mu je vrećica sa dukatima
poskakivala na grudima. Najbliži Arnaut, koji je čuo komešanje i video
šta se desilo, skoči na noge i zapuca za njim, pa zatim i druga dvojica, ali
ga ne pogodiše. Stača je, gonjen strahom i besom u isto vreme, uzavrele
krvi, grabio uzbrdo hitro kao zec. Onaj što je prvi otvorio vatru na
begunca pritrča izbodenom vođi, a oni udaljeniji pojuriše za Srbinom i
dalje pucajući. Odustadoše vrlo brzo, na vrhu brda, svesni da neće moći
da ga stignu kroz mnogo gušću šumu koja je rasla na drugoj strani
padine. Čuli su šuštanje lišća i kršenje grana koje se sve više udaljavalo.
Vratiše se do Dauta, koji je nepomično ležao širom otvorenih očiju u
kojima nije bilo života.

– Gotov je! – reče im onaj što je pokušao da pomogne vođi. – Šta
ćemo sad?

– Napravićemo nosila i odneti ga u najbliže selo – reče najstariji od
njih. – Onda će jedan od nas otići po Ferhata, pa neka on odluči šta ćemo
dalje.

– A kaurin?
– Neka ide kud zna, ja sigurno neću da ga jurim! Ne bi’ da prođem
ovako! – reče onaj, pokazujući glavom na krvavo telo.
Učiniše kako je rekao, napraviše nosila od granja, staviše mrtvog
vođu na njih, pokriše mu glavu i grudi kaftanom i odnesoše ga u
Lipkovo. Najmlađi od njih onda uze konja od nekog bogatog seljaka i
odjaha da pronađe i dovede ostale bandite.
– Bilo bi dobro da se selo digne i pođe sa nama u poteru za
kaurinom! – rekao je najstariji bandit seoskom plemenskom vođi. –
Nagrada za njegovu glavu je sto dukata! Lak je posao, treba samo da ga

106

stignemo pre granice…
– Vidim kako je lak posao! – podiže starac ruku i ućutka ga. – Ako je

ovako udesio čoveka kakav je bio Daut, šta bi tek bilo s mojim seljacima?
Oni su samo stočari. Trebaju nam ti dukati, ali nam više trebaju glave! Iz
ovog sela niko neće s vama! Budite zadovoljni što smo vam dopustili da
ovde sačekate vaše ljude! Kad oni stignu, vidite šta ćete dalje, a nas
ostavite na miru!

Banditi slegoše ramenima i sedoše na tronošce pred starčevom
kućom da čekaju Ferhata. Ovaj je uskoro dojezdio sa svim ostalim
banditima i pobesneo kada je video mrtvog oca, na čijem su vratu zjapile
sasušene rane a krvave šake i prsti bili puni uboda i posekotina. Kao
mahnit išiba bičem onu trojicu bandita koji su bili u grupi sa Dautom,
ispsova ih, izvređa te naredi da mu nikad više ne izlaze pred oči. Onda
odbra četvoricu najspremnijih ljudi i povede ih galopom prema granici.

U međuvremenu, Stača je trčao na sever kroz šumu, preko vrhova
brda, kao vuk, bez imalo odmora. Naiđe na veliku livadu gde ugleda
mladog pastira odevenog u arnautsko odelo, više dečaka nego
muškarca, koji je čuvao ovce. Ne želeći da gubi vreme, svestan da je već
blizu granice a da je moguće da ga potera stigne svakog časa te da može
da zaluta na Kosovo ako izabere pogrešan put, zatrča se kroz granje na
pašnjak pa pravo na ono pastirče, koje se prepade, ukoči kao pred
zmijom otrovnicom i ispusti štap u travu. Stača ga zgrabi za gunj, unese
mu se u lice i sav zadihan upita:

– Gde je Srbija?
Momče sleže ramenima i odmahnu glavom, pokazujući da ga ne
razume. Ne časeći časa, usplahireni Stača poteže kamu čija je oštrica bila
prekrivena sasušenom krvlju i stavi mu je pod gušu.
– Gde je Srbija? Govori, zaklaću te!
Preplašeni, prebledeli pastir rukom pokaza da je Srbija odmah iza
brda koje se dizalo nad pašnjakom. Stača ga gurnu na zemlju i potrča
uzbrdo, dahćući i stenjući. S vrha je mogao da vidi dve zgradice u dolini,
udaljene jedna od druge tek nekoliko desetina koraka. Karaule! Bezmalo
je stigao do cilja. Gladan, žedan, iscrpljen, izranavljen, ali nadomak
slobode. Turski graničari, njih trojica, lenčarili su na suncu razdrljeni,
zavaljeni u drvene stolice i spokojni, budući da se na tom delu graničnog
pojasa skoro nikada ništa opasno nije dešavalo. Sa srpske strane se samo
jedan vojnik šetao od karaule do velikog, bleštavobelog graničnog
kamena i nazad. Bez oklevanja, Stača strča kroz makiju u dolju pa se
mirnim korakom, prikupljajući snagu, uputi prema graničnoj liniji. Turci
ga nisu odmah primetili dok se sve više približavao kamenu koji je delio

107

carevinu i kraljevinu. Skoro da je stigao bočno od karaule kada se jedan
Turčin protegli i okrete glavu ka njemu, ugleda ga, poče da viče, skoči i
dohvati pušku. Stača se sagnu i potrča ka srpskoj karauli kao bez duše,
crpeći iz sebe poslednju snagu. Onaj Turčin zapuca, a za njim i druga
dvojica. Iznenađeni i bunovni, nisu baš bili sposobni da precizno
nanišane, a mladićev vijugav trk dodatno im je otežavao da ga pogode.
Na srpskoj strani granice iz karaule izbauljaše još dva vojnika pa zajedno
s onim što je čuvao stražu, s puškama na gotovs, pođoše prema Turcima.
Stača nepovređen dotrča do graničnog kamena i zaleže iza njega, sa
srpske strane, zaklonjen od kuršuma. Srbi pritrčaše kamenu sa svoje
strane, a Turci sa svoje, udaljeni međusobno tek nekoliko metara.

– Pomagajte, braćo! – zavapi Stača dahćući, sklupčan na zemlji. –
Bežim iz ropstva!

– Odakle?! – upita ga srpski graničar, kaplar Danilo.
– Od Velesa!
– Vratite tog dripca nazad, sigurno je napravio nešto loše sa ove
strane čim beži kao da ga sam šejtan goni! – pozva vođa turskih vojnika
srpske kolege.
– Kaže da beži iz ropstva! – odseče kaplar.
– A šta ako laže? – upita Turčin. – Možda je pobegao s robije! Ko zna
šta je radio…
– Lagao – ne lagao, naš je, Begzade, a sada je već sa naše strane! –
nasmeja se kaplar i namignu starom poznaniku sa one strane granice.
Uto se začu topot kopita i svi pogledaše ka jugu, odakle je, dižući
oblak prašine, pristizala grupa od pet naoružanih konjanika. Turci
uperiše puške k njima, ali i Srbi. Kad priđoše blizu, vođa konjanika,
Ferhat, podiže ruku i zaustavi svoje ljude. Zapenušali konji se ukopaše u
mestu a prašina natera ljude da žmirkaju.
– Šta se dešava, što ste potegli puške? – upita Ferhat na turskom.
– Neki mladić je pobegao preko granice – odgovori Begzad.
– To je sigurno onaj kojeg mi gonimo!
– Što ga gonite?
– Ubio mi je oca! I ko zna kakva je druga zlodela napravio!
– Ko ti je bio otac?
– Daut! – s ponosom reče Ferhat.
– Onaj Daut? – Begzad značajno podiže glavu. – Razbojnik?
– Nije bio razbojnik, nego junak! – naljuti se Arnaut i zaškrguta
zubima. – To pseto ga izbode s leđa!
– Šta god da je bilo, sad je gotovo! On je na srpskoj strani, kao što
vidiš, čuva ga srpska vojska. Vrati se u Kumanovo i prijavi slučaj kadiji!

108

– Ma, kakav kadija, lično ću kožu da mu oderem naživo! – Ferhat
skoči s konja a ostali za njim te svi digoše puške prema vojnicima koji su
ih već držali na nišanu, spremni da pucaju.

– A, ne, sinko, neće na mojoj granici neki bandoglavko da pravi belaj
zbog mrtvog bandita! Samo korakni napred ili napravi pogrešan mig,
sastaviću te sa zemljom!

Nastade tajac. Jedanaest pušaka je bilo spremno da grune, čekalo se
samo da neko prvi počne. Svestan da će on i njegovi ljudi verovatno
izvući deblji kraj, besni Ferhat ustuknu.

– Idemo! – naredi banditima te uzjahaše, obodoše konje i odjuriše
prema Kumanovu.

Stača iza onog kamena zaplaka od sreće.
– Vodite tog vašeg i neka mu je srećan put ako je zaista poslao onog
zlikovca na drugi svet! – nasmeja se Begzad. – Bre, umalo da izginemo
zbog njega! Sledeći put kad priđemo ovako blizu, Danilo, dođi sa flašom
rakije mesto s puškom!
– Ne pijem na dužnosti! – smejao se kaplar podižući na noge
mladića, koji je od sreće grebao srpsku zemlju i utrljavao je u kosu i lice.
Turci se vratiše pred svoju karaulu, a Srbi povedoše begunca do
svoje, gde mu dadoše da jede i pije, a zatim ga podrobno ispitaše o
svemu što mu se dešavalo, sačiniše zabelešku i pustiše ga dalje. On ode
do prvog sela i kupi osedlanog vranca. Potom odjaha do Vranja, gde se
obrija i ošiša kod berberina, okupa u krčmi pa ode u dućan da kupi crne
kožne cipele i tamnoplavo štofano odelo i šešir, te se obuče kao pravi
gospodin. Od svega što je doneo iz Turske zadržao je samo kesu s
novcem i aginu kamu. Udešen, uspravan u sedlu kao kraljev gardista,
pođe da pronađe Milanovu porodicu u Ladovici.

109

Novi život

Kad Stača ujaha u brdovito vlasotinačko selo beše sunčano
nedeljno jutro. Seljaci nisu bili na njivama već po sokacima i
dvorištima. Ne beše ni muškog ni ženskog čeljadeta koje se
ne okrete ili ne nakači na plot da vidi lepog pridošlicu na vrancu čija je
dlaka sijala. Veoma retko se dešavalo da ladovičkim sokacima projaše
tako odeven momak, sa leptir-mašnom oko vrata i hamburg šeširom na
glavi. On zaustavi konja pored grupe muškaraca, nazva im dobar dan i
upita za kuću Milana Ðorđevića, Mileta Mečke.

– Ti li si neko pandurče? – upita jedan od njih podozrivo ga
gledajući. – Mi s panduri ne pričamo!

– Što bih bio pandur? – nasmeja se mladić.
– Mileta Mečku samo panduri tražiše, a i oni batališe! Ne videsmo
ga iha-haj otkad! – reče drugi.
– Zar je bio toliko loš da su ga samo vlasti tražile?
– Mile?! Lele, sinko, kak’i loš?! Golem ko planina a dobar ko lebac!
Ma, nema na koga neje pomagao! Al’ ako li mu zgaziš na žulj – begaj
kol’ko te noge nose! Ima da te utepa i upljeska da zapamtiš do smrt!
Stači se pojaviše pred očima slike Milanovih dela kojima je svedočio
i suze mu same pođoše. On obori glavu i neko vreme ostade tako. Oni
ljudi se začudiše kada ga videše da plače.
– A be, sinko, ne boj se! Tebe neće da tepa, stvarno neje u selo
odavno! – pokuša jedan da ga oraspoloži šalom.
– Znam. Nikoga više on neće da tepa, braćo! – reče tužno Stača. –
Ostadoše mu kosti kod Velesa.
– Kako?! Toj li beše u Maćedoniju?! Otkude on čak tamo?! Koj ga
ubi?! – začudiše se svi i stadoše da zapitkuju.
– Duga je priča… Eto, pamtite ga po dobru! Gde mu je kuća?
Seljaci mu pokazaše put i ostadoše da gledaju za njim, vrteći glavom
u neverici. On stiže do dvorišta, sjaha, priveza konja za plot, otkači onu
kesu sa sedla i obesi je na rame. Videlo se da domaćinstvu nedostaje

110

muška ruka a onima koji tu žive volja za životom. Plot je bio trošan,
skromno imanje pod nepokošenom travom, krov na kućerku ulegao,
crepovi popucali… Stača otvori kapiju koja se umalo ne raspade čim je
dotakao i uđe u dvorište.

– Gazdarice! – viknu.
Na tremu se pojavi zarozana mršava žena duge sede kose i tužnih
očiju.
– Što ne vikaš gazdu nego gazdaricu? – upita dok mu je prilazila,
predosetivši nesreću.
– Zato što znam da gazdu ovde neću naći – reče on tiho.
Ona iskolači oči i stavi šake na obraze.
– Kude je moj Mile? – suze joj navreše.
– Ubi ga Arnaut u Turskoj – reče on stežući zube do pucanja.
Ona pade na kolena, zakuka da se čulo do neba i stade da se udara
pesnicama u grudi.
– Lele mene do boga! Mile moj, dušo moja! – ponavljala je kao u
bunilu.
Stača joj pritrča, naže se nad njom i zagrli je ne bi li je smirio. Ona
poče da rida i cvili, a iz kuće istrčaše Zdravka i Zorica, uplašene i
unezverene.
– Mamo, šta je bilo? – viknu starija ćerka i potrča k njima, a mlađa za
njom.
– Tatko vi je mrtav, deco! – ciknu Janja.
Obe devojke padoše u prašinu pored majke i sve tri zakukaše uglas.
Stača ih nekako obgrli i zaplaka s njima. Iz okolnih dvorišta počeše da
dolaze uznemirene komšije. Mladić pusti uplakane žene, ustade, obrisa
suze, dočeka one ljude i zamoli ih da odu, da dođu kasnije kada se Janja
i devojke malo smire. Kada ovi napustiše dvorište, Stača ponovo zagrli
Janju, Zdravku i Zoricu, pusti ih da se dobro isplaču, ispsuju Turke,
Arnaute, Trifuna, vlast i boga, a onda ih zamoli da uđu u kuću. Tek tada
dobro pogleda Zdravku i ona njega. Pored sve tuge i muke koja im je
razdirala duše, među njima tog trena sevnu iskra. Njih četvoro sedoše na
hoklice oko klimavog stola u nevelikoj sobi. Stača smače kesu sa ramena,
otvori je i izruči dukate. Većina je i dalje bila zamotana u platno
robovske ponjave te ih razmota i stavi na gomilu dok su one sa
čuđenjem gledale zlato, brisale suze, jecale, uzdisale…
– Milan i ja smo se slučajno sreli, sprijateljili, zajedno radili i dopali
ropstva. Bio mi je kao stariji brat ili otac. Kasnije ću sve da vam ispričam
potanko – uzdahnu. – Ovo zlato smo zaradili. Doduše, ukrao sam ga od
turskog age, ali je pošteno zarađeno. Ja sam radio malo duže i moj deo je

111

malo veći, ali to sam već potrošio na konja i odelo – reče on, podeli
dukate na ravne časti, jednu gomilicu vrati u kesu a drugu gurnu prema
Janji. – Ovo je za vas, da imate za život. Pričao mi je Milan o dugu zbog
kojeg vas je tužio neki gazda Trifun. I to ću ja da rešim!

– Fala ti, dete! Neka ti bog da zdravlje i sreću! – reče Janja, podiže
pogled od stola i vide da se on i Zdravka netremice gledaju te se nakašlja
a oni se prenuše. – Jesi gladan, žedan?

– Nisam, hvala! – odgovori on pa ispriča kako se upoznao s
Milanom i o svemu što su zajedno preturili preko glave.

Dok je pričao, zajedno su plakali.
– Osvetio sam ga! Ubio sam Dauta u šumi, aginom kamom! To neće
da vrati Milana, ali će mu duša na onom svetu biti mirnija! – završi, sav
u suzama, gledajući Zdravku.
– Don’o si lošu vest, al’ bar si znamo istinu. Don’o si zlato, lakše će
živimo. Će rešiš dug, da se oslobodimo od Trifuna. S koje da ti vratimo?
– upita Janja.
On je pogleda pa vrati pogled na njenu stariju ćerku.
– Dajte mi Zdravku za ženu, ako ona pristane! – reče. Devojka
poskoči na stolici, zbuni se i porumene, ali ne skloni pogled. Zorica i
Janja otvoriše usta, bez glasa.
– Tek tako?! – reče iznenađena Janja.
– Pristajem! – odgovori devojka na prosidbu i dodatno iznenadi
majku, a Stača pomisli kako ima topao glas. Nasmeja se, ponovo pogleda
Janju i upitno podiže bradu.
– Deco, prvi put se videste… Ne li se plašite da ne bidne po onuj –
što je brzo, toj je kuso?
– Ne! – reče Stača.
– Ne, majko! – odgovori Zdravka.
– Ako je tako, da ne kvarim! I Mile bi sigurno odobrio da može… –
reče Janja. – Kako će si toj napravimo?
– Lako! Popnem je na konja i odvedem kući! Nije vreme za svadbu i
slavlje… A ni za čekanje! Ako nešto treba da se desi, neka se desi sad ili
nikad!
Sve tri klimnuše glavom pokazujući da se slažu. Janja podeli ono
zlato na stolu na dva podjednaka dela pa jedan utrapi Zdravki u šake.
– Ovoj si je za tebe, ćerko, da si imaš za decu!
Drugu polovinu dade Zorici.
– Ovoj si je pa za tebe, Zoko, će ti treba! A ja… Neću još dugo pa ću
kod Mileta.
– Ma, živećeš ti nama, nano, još dugo! – nasmeja se Stača. – Nego,

112

Zdravki miraz ne treba! Imamo mi dosta, a imaćemo i više. – Gurnu
prema Janji one dukate što je namenila starijoj ćerki. – Trebaće ovo vama
dvema, da popravite kuću.

– Fala ti za ovi dukati, sinko! Kači si Zdravku na konja pa putujte!
Živite si, uživajte si u mlados’ i lepotu! Ja sam bolna i bila, a ovoj danas
me skroz dokrajči! Još malo će me Zoka pripazi, pa će si ostane
gazdarica…

– Nemoj tako, mamo! – rasplaka se opet Zorica.
Zdravka, kojoj se majka ranije poverila o svojoj bolesti, obori glavu,
obiđe sto i zagrli je.
– Fala ti! – reče i poljubi je nežno u smežurani obraz.
Onda se poljubi sa sestrom, okrete prema Stači i odlučno reče:
– Idemo!
– Ništa ne pojedoste i ne popiste! – doviknu Janja za njima dok su
izlazili iz kuće i dvorišta. – Nesi ponela stvari!
– Ništa joj i ne treba! – odgovori Stača, okači kesu na sedlo, pope
svoju mladu na konja, odveza ga, uzjaha iza nje, cimnu uzde i povede je
u novi život.
Zdravka se osvrte i vide kako majka i sestra mašu pred kapijom.
Odmahnu im i posla poljupce pa nasloni glavu na Stačine grudi i suze
joj opet krenuše niz lice. Prolazili su kroz selo polako, praćeni pogledima
radoznalih meštana. Posle nekog vremena, izmučena bolom i tugom
zbog saznanja o očevoj strašnoj sudbini i plačem, uljuljkana sporim
konjskim hodom i ravnomernim Stačinim disanjem, ona zaspa. On dugo
ostade uspravljen u sedlu, skoro ukočen, trudeći se da je ne probudi, sve
do ulaska u Leskovac, gde ulična graja učini svoje. Ona sanjivo protrlja
oči.
– Gde smo? – upita, osvrte se oko sebe i nasmeja kada poznade
mesto u kojem je završila školu. – Leskovac!
– Da. Treba da svratim do jednog gospodina.
– Malko sam ogladnela… – reče ona, setivši se ćevabdžinica u koje je
često svraćala kao đače.
– Ne brini, to ćemo uskoro da rešimo! Kako sam čuo, u ovoj varoši
putnik mora da svrati na pljeskavice i ćevape! – smejao se mladić koji je
takođe osećao prazninu u stomaku.
Zastadoše kod grupe sredovečnih ljudi koji su posmatrali šahovsku
partiju dvojice prijatelja na klupi pred nekim dvorištem.
– Dobar dan! – nazva Stača te se svi okretoše prema njima i zbuniše
kad ugledaše čudan par, nacifranog gospodičića i lepu siroticu. – Tražim
gos’n Trifuna Pantovića. Možete li da mi pomognete da ga nađem?

113

– Trifuna? Sinko, ako si tražiš pare, kod njega neće se ovajdiš! – reče
jedan od onih ljudi.

– Zašto?
– Taj si ne dava pare na kamatu već neko vreme! Neki seljak mu je
malko popravljao glavudžu, izgleda da mu je skršio računaljku! – Čitavo
društvo se zaceni od smeha.
Zdravka uzdahnu i sakri lice u Stačine grudi jer se seti oca.
– Nije to, dobri ljudi, druga me muka muči. Kako da ga nađem?
– On ti je nedeljom posle crkvu u crvenu zgradu pored pijac, svodi
si računi. – Pokaza čovek kuda treba da idu i izvuče džepni časovnik iz
pantalona da pogleda koliko je sati. – Tamo će ga nađeš, još si nije otišao
na ručak, mislim.
– Fala, gospodo! – Stača mamuznu konja.
Ubrzo stigoše pred lepo uređenu dvospratnicu od crvene opeke.
Mladić priveza konja za kandelaber nedaleko od ulaza u zgradu, skide
Zdravku s konja, uvede je u hodnik i smesti na klupu.
– Sačekaj me tu – reče joj nežno pa pogleda oko sebe i oslušnu ne bi
li utvrdio u koju kancelariju treba da uđe.
Uto iz jedne izađe neki čovek i ode na ulicu. Stača kucnu na vrata
sobe iz koje je izašao.
– Napred! – začu se muški glas iznutra.
Mladić uđe i zatvori vrata za sobom. U kožnoj naslonjači za
masivnim stolom na sredini prostorije sedeo je stariji čovek, koji je
izgledao tačno onako kako mu ga je Milan opisao.
– Dobar dan, gazda Trifune! – reče Stača prilazeći stolu.
– Dobar dan, momče! Koj si ti i otkud ispade u nedelju, kada vreme
nije? – upita ovaj, podižući pogled sa hartija koje je listao.
– Ne znamo se. Ja sam Stojimir Marković, Smederevac.
– Nesam imao pos’o sa Smederevci… – počeša se čovek po glavi
pokušavajući da se priseti da li zna nekoga iz tog kraja.
– Sada imaš! – Stača bez oklevanja poteže kamu i preko stola je
uperi ka Trifunu, koji se uplaši i trznu, ali ne ustade. – Ja sam zet Milana
Ðorđevića iz Ladovice!
– Misleo sam da je Milan dovoljno muž da si. sam dođe ovdeka, a
ne da mi šalje žutokljunče! – brecnu se Trifun.
– Došao bi on da može! Nažalost, ubiše ga razbojnici u Turskoj! –
Trifun ne oseti nikakvo olakšanje zbog saznanja da čovek kojeg se bojao
više nije među živima. – Ti si ga tamo oterao svojom pohlepom i
bezobrazlukom! Pošto je mrtav, računaj da ti je dug vraćen i ne
pokušavaj da ga naplatiš od njegove žene i ćerke! Ako mi se požale na

114

tebe, kunem ti se svime što imam, pomešaću arnautsku krv njegovog
ubice, koja je još na ovoj kami, s tvojom!

Trifun uzdahnu duboko i teško.
– Ne mi preti, bre, sinko! Ja se dosad sto put’ pokaja’…
– Od straha? – upita Stača uvredljivo.
– Od sramotu! Tek posle njegovo bekstvo ču’ kakav to čovek beše.
Pravi div! Al’ beše kasno! – reče, obori glavu i odmahnu rukom. – Idi si i
ne brigaj!
Stača vrati kamu u kaniju, okrete se i izađe bez reči, uze Zdravku
pod ruku i izvede je pred zgradu.
– Mislim da smo obavili što smo mogli. Idemo kući! – reče i pope je
na konja.
Odoše na ručak u njenu omiljenu ćevabdžinicu, a onda produžiše ka
Smederevu. Nekoliko dana su putovali, konačeći u mestima gde bi ih
zatekao sumrak. U prvoj krojačkoj radnji na koju su naišli, Stača kupi
ženi tamnoplavu haljinu od debele svile, a zatim kod obućara i crne
cipelice s mašnom. Pazariše i jake opanke i odeću koja će im trebati za
rad na zemlji i oko stoke, maramu sa cvetnim šarama za Ružu i belu
košulju za Miloja. U bakalnici kupiše i kesicu karamela, da se malo
zaslade. Prve dve noći su spavali odvojeno, a onda odlučili da
iznajmljuju jednokrevetnu sobu i uživaju jedno u drugom budući da su
već bili muž i žena. Tako je u nekom konačištu u Jagodini začeto njihovo
prvo čedo, što oni tada nisu znali. Poslednjeg dana putovanja, mrak ih
zateče u Smederevskoj Palanci, a ujutro pođoše na poslednji deo puta,
jedva čekajući da stignu. Stača je žudeo da vidi svoje stare, a Zdravka da
upozna svekra i svekrvu, o čijoj dobroti joj je muž toliko pričao.
Konačno, nešto pred podne, skretoše sa puta za Smederevo u brdo, ka
selu. Na drumu ne beše žive duše, marljivi seljaci su bili po njivama.
Stača izdaleka vide majku kako sedi na kućnom pragu, sva u crnom, sa
crnom maramom na glavi. Srce mu se steže te obode konja i galopom
stigoše pred kapiju. Skoči iz sedla i utrča u dvorište, a Zdravka sama
sjaha i uvede vranca.
– Majko! Majko moja mila! Stigao sam! – vikao je. – Gde je otac?
Ruža s mukom ustade i dočeka ga u zagrljaj, a suze joj potekoše niz
lice. Jedva ostade na nogama.
– Sine, srećo moja, di si dosad? Kako si? Ko je ovo čeljade s tebe? –
nije znala šta pre da ga pita, grlila ga je slabim rukama i ljubila u oči,
čelo, lice…
– Sve ću da ti potanko ispričam, silne sam muke vido, majko! Ovo ti
je snaja. Što sediš sama ovde? Što si u crnini? Gde je otac? – uzvraćao je i

115

pitanjima i poljupcima.
– Miloje je pored oca i majke… Zato sam u crnini, sine! – zaplaka

ona još jače.
Stača oseti bol u grudima kao da mu se srce cepa. Ne zaplaka. Samo

zagrli majku snažnije i steže vilice.
– Kud odoh, kud vas ostavih… – šapnu joj.
– Mislio si najbolje. On se brzo razbole i ode. Još prve zime. Čuo je

šta se sve dešava po tim šumama, ti se nisi vratio ni javio, slutio je…
– Ja se vratih, a on neće nikad… – Stača se jedva suzdržavao da ne

zaplače kao dete.
– Sudbina… Nemo’ da cmizdrimo, ne bi to Miloje voleo! Ćero! –

obrati se Zdravki, koja je vezala konja za debelu jabuku naspram kuće i
ćutke čekala da se njih dvoje smire. – Dođi, ljubi te majka, nemo’ da
stojiš sama!

Devojka priđe i sve troje se zagrliše.
– Zove se Zdravka, majko! Iz domaćinske je kuće, iz Vlasotinca.
Moje Vrcanče! – Stača poljubi ženu u kosu.
– Dobro mi došla, dušo! Joj, kak’i ste mi lepi, ne mogu da ve se
nagledam!
– Volela bi’ da kažem: bolje te našla, nano! Al’ vidim da to nije
slučaj. Nadajmo se da ćemo od danas svi samo da se radujemo!
– Pametno kažeš! Ajdemo sad unutra, da se okrepite! Vidiš, kuća je
skromna…
– Ako moja nije bila gora, bolja sigurno nije! – uzdahnu Zdravka i
tužno se osmehnu. – Navikla sam ja na nemaštinu.
Njih dve uđoše, a Stača rasedla konja, uze zavežljaje i kesicu s njega
pa im se pridruži. On i Zdravka skidoše lepu odeću sa sebe i obukoše
onu za rad. Prezalogajiše malo proje i sira.
– Majko, treba da vratim dug – reče mladić pošto proguta poslednji
zalogaj. – Ima li šta od onih para što vam ostavih?
– Skoro sve je tu, u slamarici. – Ruža pokaza gde je sakriven novac.
– Nismo mi trošili ništa. Kad Miloje ode, ja dado’ samo nešto malo za
popa. Potom sam pomagala po selu di šta kome treba, zarađivala za
’ranu i drva… Drugo mi nije ni trebalo.
Stača je pomilova po glavi i izvadi svežanj novčanica iz slamarice.
Bilo je preko četiri stotine dinara u njemu.
– Kad sutra vratim šta smo dužni, ostaće dosta za pristojan život,
bar za neko vreme. A ja ću odmah da potražim posao, da ne trošimo s
gomile više no što je moranje. Idemo sad na groblje, ženo, da odamo
poštu ocu – reče i uze dve sveće i šibicu iz rasklimanog kredenca. –

116

Majko, ti ostani ovde, brzo ćemo mi!
Dvoje mladih odoše na seosko groblje, koje beše na brdu nedaleko

od kuće. Grubi krst od čamovih dasaka na Milojevom grobu već je bio
skoro truo. Prekrstiše se i poljubiše ga, zapališe sveće i postojaše malo u
tišini. Onda Stača zagrli Zdravku i vratiše se kući.

U nedelju ujutro, Stača istimari konja, uparadi se u odelo s mašnom
i šeširom, stavi u džep četiristo dinara i dukate u vrednosti od bar
stotinu, uzjaha konja i ode u Smederevo da vrati Konstantinovićima
dug. Uvede konja u njihovo dvorište, priveza ga pod onaj veliki dud i
pozva Milorada. Ovaj prepoznade dragi glas, silno se obradova i izlete
na trem umalo oborivši majku u predsoblju.

– Stačo, mangupe, vratio si se! Pobogu, šta ti se desilo, kud nestade?!
– izgrli ga kao najrođenijeg i odmače se da ga bolje pogleda, kao i
životinju iza njegovih leđa. – Vidi ti njega, gospodin u odelu kao iz
Pariza! A vranac kao đeneralski! Sedi i pričaj šta je bilo! – pokaza rukom
na trem.

– Duga je priča, brate mili… Ja bih sada samo da vratim tvom ocu
novac pa da idem da tražim posao, a za priču ćemo se naći drugom
prilikom.

– Ne dolazi u obzir! – reče s vrata Jelena smešeći se. – Toliko dugo te
nije bilo, Milorad je mnogo brinuo, stalno te pominjao, a ti bi sad da odeš
tek tako. Neće moći, gospodičiću!

– Jašta! – ubaci se u razgovor Janaćije pojavivši se iza nje okružen
unučićima koji su mu se besili na pantalone. – Svi za sto, da popijemo po
čašicu i prezalogajimo!

Očas se za stolom pod tremom napravi gužva oko gosta: Milorad,
Janaćije, petoro dece i Jelena, koja je donosila tanjire, pribor za jelo, čaše,
meze, rakiju i vino. Stača nadugačko i naširoko ispriča šta je sve
proživeo otkako je prošli put bio kod njih, često prekidan pitanjima,
uzdasima, smehom… U neko doba on završi pripovedanje i ustade.

– Čika Janaćije, od srca vam hvala na pomoći! Vreme je da vratim
dug. – Izvadi novac i dukate iz džepa pa ih pruži domaćinu. – Sve je tu,
kako smo se dogovorili. U znak zahvalnosti, poklanjam vam ovog

117

vranca! – pokaza rukom na konja, koji je mirno čupkao travu pod
krošnjom i povremeno tresao glavom i mlatio repom terajući dosadne
muve.

– Ni slučajno! – odgovori Janaćije prihvatajući svežanj i zlato
jednom rukom i odmahujući drugom. – Dao sam ti novac bez interesa i
tako će da ostane! Zar posle svih muka treba mene da častiš?!

– Ovo je plemenita životinja, vi Konstantinovići ćete bolje da je
čuvate, ima vas više, moći ćete svakodnevno da je jašete… Kod mene bi
ovakav konj samo čamio u štali. Molim vas da prihvatite dar, od srca je!

– Deda! Deda! Uzmi ga! Baš je lep! – zacičaše dečica.
Janaćije sleže ramenima i pruži Stači ruku.
– Ubediste me… Hvala ti, sinko! Nego, treba i ti da putuješ…
Milorade, skokni u šupu! – nasmeja se i namignu sinu.
Ovaj shvati šta je otac mislio, otrča iza kuće i dogura nov-novcat crn
bicikl, s lancem za pogon, kožnim sedištem sa oprugama, ručnom
kočnicom, dinamom i sijalicom za vožnju po mraku, korpom iznad
zadnjeg točka i velikom kožnom torbom obešenom o šipku rama
između sedišta i upravljača. Stača razrogači oči.
– Stigao je pre neki dan iz Švajcarske – reče Janaćije. – Kao poručen
za tebe! Lakše se održava nego vranac!
Svi prasnuše u smeh.
– Ima čika Džandar još iznenađenja! Hitno ću da popričam s
predsednikom opštine. Posle svega što si preturio preko glave, red je da
ti se nađe neki posao. Pre neki dan je pisar iz katastra, moj stari prijatelj,
otišao u penziju i mislim da si pravi čovek za to mesto. Dođi u utorak u
osam u opštinsku upravu, ako bog da, počećeš odmah da radiš.
– Hvala do neba, čika Janaćije, to bi mi mnogo značilo! Učio sam
školu za takav posao!
Stača priskoči i snažno ga zagrli, a onda se srdačno pozdravi sa
svima, potapša vranca po sapima, sav srećan uzjaha bicikl pa
krivudajući i nespretno se ljuljajući na sedištu pođe u selo. Do kuće se
već izveštio, a po podne je i Zdravku provozao po selu, na korpi.
U utorak je uranio i pola sata pre rečenog vremena bio pred
zgradom smederevske opštine, uparađen najbolje što je mogao. Taman
što je prislonio bicikl na žardinjeru sa cvećem, iza ugla se pojavi Janaćije.
– Ti si poranio, momčino! – reče kroz smešak. – Ako, ako, to je za
pohvalu! Sačekaj me u hodniku na klupi, brzo ću ja!
– Čekaću koliko god treba, nije žurba!
Uđoše u zgradu, gde Stača ostade da se vrpolji na klupi i bori s
neizvesnošću, a Janaćije bez najave ode kod prvog čoveka Smedereva.

118

Njih dvojica u kancelariji popiše kafu i rakijicu pa gost domaćinu ispriča
sve o Stačinom stradanju i junaštvu u Turskoj te ga predstavi kao
dobrog i vrednog momka, školovanog, odgovornog, tek oženjenog,
kome treba izaći u susret i pomoći da izdržava porodicu.

– Takve momke valja dovoditi u državnu službu, moj prijatelju, koji
hoće, mogu i znaju! – reče na kraju.

– Slažem se! Sve si mi lepo izložio, sad samo još kaži gde si planirao
da ga postavim, jer si sigurno i o tome mislio! – smejao se predsednik.

– U katastar, na mesto penzionisanog Dobrivoja – namignu Janaćije.
Predsednik se počeša po glavi.
– Da vidiš, tamo bi baš mogao da bude koristan! Gde je taj junoša?
– Verovatno se preznojava od muke pred vratima – pokaza palcem
preko ramena.
– Vera! – pozva predsednik sekretaricu. – Uvedi tog momka iz
hodnika!
– Staču! – dodade Janaćije.
Vera izađe i dovede mladića, koji je bio crven kao bulka.
– Dobro jutro! – reče on i nakloni se držeći šešir na grudima.
– Vidi ti njega, utegnut kao pravi opštinski službenik! – reče
predsednik pošto ga dobro osmotri. – Dobro jutro, mladiću! Čujem da si
raspoložen da staviš svoje znanje u službu države.
– Jesam, gospodine! Ako me zaposlite, nećete se pokajati!
– Onda, dobro došao u smederevsku opštinsku upravu! Javi se Veri,
eto je ispred, nek ti pomogne oko papira, a posle odmah idi u katastar,
od danas si referent.
– Fala vam obojici, trudiću se da opravdam vaše poverenje! –
nakloni se mladić i izađe.
– Verujem da smo učinili dobro delo u opštem interesu – reče
Janaćije ustajući i rukujući se sa predsednikom pa ode za svojim poslom.
Vera je provela Staču kroz opštinske službe nadležne za vođenje
evidencije o zaposlenima, a zatim ga je u katastru predstavila kolegama i
ostavila za nedavno ispražnjenim stolom. Bio je u kancelariji sa dva
sredovečna muškarca, koja su ga prijateljski dočekala, srećna što su
dobili mladog saradnika, raspoloženog da preuzme deo posla. I da
svakog dana ide po doručak, kako je rekao jedan od njih. Sutradan je
Stača doneo vešalicu i seljačko odelo. Po završetku posla se presvukao,
odelo stavio na vešalicu i okačio u prazan deo ormara, cipele gurnuo
pod sto, obukao čojane čakšire, košulju, nazuo opanke i tako otišao kući.
Nadalje je stalno tako putovao.
– Neću da cepam novo odelo! Odraće mi se tur na sedištu! – rekao je

119

kolegama. – U kancelariji ću biti gospodin, kako i priliči, a na biciklu ne
marim da budem seljak.

Stača se na poslu pokazao kao vredan i pedantan, slušao je starije i
brzo naučio sve što je trebalo da zna o poslu koji je obavljao. U selu je sa
ženom i majkom obrađivao zemlju i čuvao stoku, tako da su uz njegovu
platu imali i više nego dovoljno. U kasnu jesen, samo u prisustvu kuma
Radiše, sina seoskog kmeta Drage, i Milorada Konstantinovića kao
drugog svedoka, venčao se sa Zdravkom u crkvi u Mihajlovcu, prvom
selu na putu od Dobrog Dola ka Smederevu. Od dela para koje je doneo
iz Turske kupili su dobar komad zemlje pored dvorišta i posadili šljive,
kako bi od nje pravili rakiju. Popravili su i zamenili sve što na kući nije
valjalo i tako je pripremili za dolazak prinove. Sredinom proleća,
Zdravka je na svet donela plavooku devojčicu, kojoj je kum dao ime
Dragana, sa željom da bude dobra i svima draga. Sve je u tom domu išlo
kako treba, napredovalo, raslo… Sreća ih je ogrejala.

Državne prilike pak nisu bile tako dobre. Početkom te 1906. godine,
zbog davnašnje želje da bude gospodarica evropskog jugoistoka,
odnosno krajeva kojima je donedavno vladala turska carevina, te kako bi
neposlušnu malu kraljevinu odvojila od Bugarske, Francuske i Rusije,
Austrougarska je Srbiji nametnula Carinski rat, poznatiji kao Svinjski rat
zato što se srpski izvoz najviše zasnivao na trgovini svinjama i drugim
stočarskim i ratarskim proizvodima. Verovala je da će još uvek
nedovoljno snažnu i samostalnu zemlju brzo ekonomski oboriti na
kolena i potpuno staviti pod svoj uticaj. Međutim, Srbija se pokazala
žilavijom nego što je Beč očekivao i tako je otpočeo ekonomski dvoboj
neravnopravnih protivnika. Kako velike sile, pa čak ni glavni
austrougarski saveznik, Nemačka, nisu dale podršku Austrougarskoj,
ona je odlučila da, kako zna i ume, okonča neugodnu napetost i već u
martu popustila pritisak. Odnosi carevine i kraljevine prividno su se
vraćali na staro. No međusobno poverenje je bilo trajno poljuljano, a
saradnja bilo koje vrste skoro nemoguća. Austrougari su Srbima po ko
zna koji put pokazali svoju netrpeljivost i neiskrenost, što je uzrokovalo
svakojake i zakulisne i javne političke igre predstavnika dveju zemalja i
spletke koje su potrajale narednih godina.

120

Nemir

I pored dobrog porodičnog života i napretka, ljubavi kojom je
bio okružen, mira i lepote koje je nesebično nudila brdovita,
blagorodna Šumadija, Stača nikako nije bio spokojan. Često
su mu na pamet dolazile strahote koje je preživeo u tuđini, zlikovci
protiv kojih se borio, ubistva koja je počinio te planinski krševi i
nepregledne šume po kojima se lomatao na putu spasenja iz ropstva.
Nemir je raspirivala i njegova radoznalost, želja da bude u toku sa svim
dešavanjima u Srbiji, okruženju, svetu… Svakodnevno je na poslu od
prvih do poslednjih strana čitao štampu koju je dobijao predsednik
opštine, pratio šta se dešavalo u Srbiji i oko nje, uveravao se da srpski
narod u Turskoj i dalje trpi surova tlačenja. Pritiskale su ga muke ubogih
i nezaštićenih, sve se više osećao krivim pred samim sobom zbog lepog
života koji je vodio dok su drugi jedva spasavali živu glavu, a mnogi čak
ni to nisu mogli. Branio se od takvih misli, ali one nisu odlazile, nisu ga
puštale da uživa u zasluženom miru. Ponekad je sanjao sapatnika
Milana, silovanog dečaka, agu, Selmu, krvavog Dauta, bandite koji ga
gone kroz šume i pucaju za njim ili mu sapinju ruke i noge kanapima i
lancima, stavljaju nož pod grlo… Zdravka ga je budila iz tih noćnih
mora okupanog znojem, grlila i tešila, bojeći se da će sam sebi slomiti
zube škrgućući i škljocajući kao zver. Vreme je prolazilo i činilo svoje za
sve sem za Stačinu dušu. Mala Dragana je rasla, prohodala, progovorila,
postala prava gospojica s plavim uvojcima i mašnicama, bistra i živahna.
Zdravka je vredno radila oko deteta i u domaćinstvu, a ono malo
slobodnog vremena što je imala provodila je čitajući knjige koje joj je
muž donosio iz gradske biblioteke. Stača je učvrstio položaj u opštini,
postao jedan od najpouzdanijih službenika, smešilo mu se unapređenje,
a i na selu je radio kao mrav. Ruža je pomagala u svemu koliko je mogla,
ali njena snaga je brzo venula i sve češće je odlazila i uređivala Milojev
grob, pripremajući tako i svoju večnu kuću.

– Da se vi, deco, ne mučite kad dođe moj dan… – često je govorila

121

sinu i snaji.
U leto 1908. godine je došao taj njen dan. Preminula je ne mučeći se,

u snu, mirno kao što je i živela. Sahranili su je uz skromnu pratnju, u
raku pored njenog čoveka, u grob koji je samo nekoliko dana ranije,
jedva smogavši snage, poslednji put očistila od korova. Stača i Zdravka
su ubrzo posle Ružine smrti počeli da razmišljaju o preseljenju u grad.
Nije ostalo mnogo toga što ih je vezivalo za selo.

– Mogli bismo da prodamo sve što imamo ovde, dodamo
ušteđevinu i kupimo kućerak u gradu – rekao je Stača jednom prilikom.
– Ne bih morao svakoga dana da jašem bicikl, škola za Draganu bi nam
bila pred nosom kada za to dođe vreme… Volim gradski život, sve je
nekako čisto, lepo i šareno. Svuda su radnje, kafane, nasmejani ljudi…
Nije kao ovde, samo muka i znoj. No… – počeša se po bradi i pogleda
kroz vrata u dvorište po kojem je devojčica veselo skakutala jureći
mačku. – Ako napustimo selo, zavisićemo potpuno od moje službe i
plate, a to može očas posla da se okrene. Ovako smo sigurni bar za
hranu i ogrev.

– Da sačekamo mi još malo, nije žurba! Gaga je mala, ima vremena
dok ne pođe u školu.

– Da. I nije samo to, dušo moja! – zabrinuto huknu Stača. – Znaš da
pratim sve političke zavrzlame, i domaće i strane. U Turskoj je, na moje
veliko čuđenje, pre neki dan izbila revolucija. Nekakav mladoturski
pokret je okrivio sultana Abdula za sve loše što se dešava u carevini i
prinudio ga da vrati vrhovnu vlast skupštini i omogući donošenje
ustava. Okupilo se oko te ideje i kuso i repato, i turski prozapadnjaci i
nacionalisti. Ko bajagi brinu za sav narod! – pokušavao je da politički
neukoj i nezainteresovanoj ženi u najkraćem objasni stanje. – Turcima ja
ništa ne verujem, ni starim ni ovim mladim! – nasmeja se od muke. – To
je opet neko njihovo zamešateljstvo! E sad, čim se u Turskoj nešto
zatalasa, Austrougari pokušavaju da ućare nešto za sebe. Tako je vazda
bilo. Stoga ne verujem da će sada mirno da gledaju i bojim se da će da
ispadne gužva. Ako se to desi, za nas je mnogo bolje da budemo na selu
nego u Smederevu, baš na švapskoj granici. Čak i da mene pozovu u
vojsku, vas dve ćete ovde biti bezbedne i imaćete ono osnovno za život.
Dakle, lepo si rekla, pametna moja glavo – da sačekamo još malo!

Stača nije ni slutio koliko je bio u pravu. Vrlo brzo se pokazalo da
Turcima nije do revolucije kako bi se u carevini bolje živelo. Ona je
trebalo da im posluži da nametnu turski nacionalni osećaj i jezik svima
koji žive pod njihovom vlašću. To je izazvalo jak otpor i nezadovoljstvo
kod nemuslimanskog stanovništva. Tek što je došla jesen, početkom

122

oktobra, za samo dva dana počele su da se otvaraju karte i pokazuju
težnje i velikih i malih. Najpre je Bugarska proglasila nezavisnost i
umesto turske kneževine postala nezavisna kraljevina. Već sutradan je
Austrougarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, čiji su stanovnici
pravoslavne i islamske veroispovesti, svaki iz svojih razloga, teško
podneli taj nasilni akt. Od evropskih sila, Nemci su podržavali potez
južnog suseda, a Francuska i Velika Britanija su se otvoreno protivile
takvom pokazivanju sile i nepoštovanju međunarodnih ugovora. Rusija
je mirno propratila dešavanja budući da je znala austrougarske planove i
nije negodovala, nadajući se da će i sama izvući neku korist. Aneksijom
su najviše bili pogođeni Srbi te su burno protestovali širom Evrope. U
samoj Srbiji je bečko samovlašće za tren oka podiglo borbeni duh čitavog
naroda i ujedinilo stranke bez obzira na njihove političke razmirice.
Razbesneli narod održao je najveće do tada zabeležene demonstracije u
Beogradu. Na njima je učestvovao svaki peti žitelj grada, odnosno njih
preko dvadeset hiljada. Najvatreniji govornik je bio ni manje ni više
nego prestolonaslednik, sin kralja Petra, princ Ðorđe Karađorđević,
buntovan i prek mladić, karakterom nalik na pradedu Karađorđa više
od bilo kog drugog Voždovog potomka. Svoju vatrenost je toga dana i
doslovce pokazao spalivši austrougarsku zastavu pred okupljenim
narodom. To ga je označilo kao glavnog neprijatelja Crno-žute
monarhije u srpskoj vladarskoj dinastiji. Austrougarska je u februaru, ne
bi li umirila zapad, platila Turskoj odštetu za otetu teritoriju i tako
pokušala da se prilično jeftino izvuče iz neugodnog položaja u koji je
zapala idući za svojom davnom željom da se preko Bosne i Raške raširi
do juga Balkana. Da li je još uvek nejaka Srbija, da bi umirila Beč,
naterala princa Ðorđa na odricanje od prava na presto, proglasila ga za
ludaka i zatvorila u sanatorijum te iz Petrograda dovela novog budućeg
vladara, Aleksandra, mlađeg kraljevića, to nikada nije sa sigurnošću
utvrđeno. Sigurno je jedino to da je, samo nekoliko dana posle Ðorđevog
nestanka s političke scene, koncentraciona vlada Stojana Novakovića
objavila da aneksija nije protivna srpskim interesima i da Srbija na svojoj
teritoriji neće dozvoliti delovanje protiv Austrougarske. Tako je Srbija
podvila rep pred gramzivom carevinom koja je mnogo puta prevarila
srpski narod i uvela ga u rat protiv Turaka, svaki put ga ostavivši na
cedilu posle nagodbe sa sultanom i Portom, nikada mu se ne oduživši za
savezništvo. Svi ti događaji predstavljali su početak novog poglavlja u
odnosima na Balkanu, ali i šire. Ponovo su igre velikih sila povele
Evropu u susret krvavim sukobima. Srbi su stalno od moćnih naroda
očekivali priznanje za svoju borbu protiv islamskih osvajača, smatrajući

123

da su najkrvavije među evropskim nacijama platili vekovnu tursku
okupaciju. Uvek su bili na prvoj liniji odbrane hrišćanstva i civilizacije,
osim kada su ih, pred Kosovski boj, velike sile ostavile na cedilu, da bi
bili poraženi i poniženi te postali turski vazali koji su učestvovali u
ratovima protiv hrišćana. Čak i kada to priznanje nije stizalo, oni su se,
shvativši da su drugi napredovali i odmicali dok su oni gacali po
turskom blatu, nadali makar da im niko neće zabijati trn u oko ili nož u
leđa. Ali evropske sile i njihove ohole dinastije, zaslepljene bleštavilom
svojih dvorova, otuđene i od muka sopstvenih podanika, a kamoli nekih
štrokavaca s turske granice, nisu marile što balkanski lonac ključa na
večnom plamenu verskih i nacionalnih netrpeljivosti i svakojakih težnji,
među kojima se posebno izdvajala ona srpska za slobodnom i velikom
zemljom. Nije ih zanimalo što su Srbi smatrali da, zbog žrtava koje su
bili podneli, zaslužuju uvažavanje i pošten komad kolača od teritorija i
moći koji se uveliko delio. Gnušali su se nadanja Srba da će ih njihovo
elitno društvo prihvatiti kao ravnopravne u bilo čemu, kao star narod s
bogatom državotvornom tradicijom.

Srbi su veoma teško podnosili da se, po krajevima gde su pre više
od hiljadu godina i tokom mnogo vekova imali veliku kraljevinu, i posle
pobede nad mrskim okupatorom ponovo šire tuđini i guraju ih u
zapećak. Talas nacionalnog zanosa i mržnje prema svima koji su Srbiji
na bilo koji način stavljali klipove u točkove poneo je i Staču. Čitao je
novinske napise o arnautskim i ostalim zločinima nad srpskim
stanovništvom u Staroj Srbiji, pa su njegov bes i mržnja protiv ugnjetača
nezaštićenog i nedužnog naroda rasli iz dana u dan. Sve više se osećao
beskorisno kao činovnik koji ne preduzima ništa dok srpsku nejač na
jugu tlače Bugari, Arnauti i Turci. Znao je da Srbe bez razloga tuku,
otimaju i ubijaju te da za to niko ne biva kažnjen. Kap koja je prelila čašu
bio je slučajan susret na gradskoj pijaci jednog četvrtka, baš na njegovu
krsnu slavu, Ðurđevdan. Toga dana je izašao s posla da po tezgama i
bakalnicama pronađe sitnice koje su nedostajale za slavsku trpezu i kupi
osveštanu sveću u Crkvi Svetog Ðorđa. Grad je bio pun ljudi i prijalo mu
je da se vrzma po gužvi i ćaska sa znanima i neznanima. Pazario je
najpre ren i tucanu papriku, a onda i svilene bombone i alvu, da
iznenadi Draganu i dečicu koja će im doći u goste. Spustio se do crkve,
na čijem je stepeništu, pognute glave, kao da se stidi, sedeo sredovečan
crnpurast muškarac odeven u odrpanu košulju i pantalone, s pocepanim
opancima, čupav i neobrijan. U koščatim rukama je držao nekoliko pari
dugih vunenih čarapa koje je nudio prolaznicima po bagatelnoj ceni. Ali
zimske čarape su se teško prodavale u maju. Stača zastade i sa izvesne

124

daljine posmatraše kako ovaj bezuspešno pokušava da zaradi neku paru
i prinosi rukav košulje licu svaki put kada neko odbije njegovu ponudu.
Uparađena gospoda i gospođe su ga obilazili praveći se da ga ne
primećuju, oni mlađi i obesniji su mu u prolazu psovali majku cigansku
i prosjačku i terali ga da se skloni od crkve, dečurlija ga je gađala
kamenčićima. Svega je tu bilo sem lepe reči. Stača ne izdrža da dugo
gleda taj prizor nego mu priđe i zaštiti ga od obesnih prolaznika.

– Prijatelju, kakva je tebe muka naterala da sediš tu i uoči leta
prodaješ zimske čarape ovoj naduvenoj gospodi? – upita ga pokazujući
rukama na ljude na trgu.

– Ne pitaj me, prijatelju! Golema muka! – odgovori čovek i
odmahnu rukom.

– Ako će ti biti lakše, kaži mi!
– Isteraše dušmani celu moju familiju iz selo Morani kod Skoplje! Mi
smo Dejanovići. Ja sam Ðorđe. Naši stari dođoše nekad davno tamo iz
Niš. Besmo gazde, bogati… Ja i školu završi’. Otimasmo plodnu zemlju
od brdo, lomismo prsti da izvadimo kamenje, da sazidamo kuće.
Zasadismo voćnjaci… Čita’ knjige o voće i unapredi’ imanje, posle
otvori’ i kafanče. Živesmo lepo i mirno. No, pre mesec dana, taman što
svanu, upadoše nam na imanje naoružani ljudi i ’tedoše sve da nas
potepaju! Dvaes’ duša u tri kuće! Kuku i lele! – čovek se uhvati za glavu.
– A zašto? Samo zato što smo Srbi!
– Jesu li to bili Turci, Bugari ili Arnauti?
– Muslimani nesu, nego pravoslavci! Bugari, Makedonci, koj će ga
znae, meni je to isto!
Staču nasmeja čovekova prostodušnost.
– Šta se na kraju desilo? Kako ste se spasli?
– Teraše nas da menjamo prezime. Odma’! Može Dejanov ili
Dejanovski, Dejanović ne! Kazaše – sa vić na putić, pa u Srbiju! Al’ s
prazne ruke! Dadoše nam pet minuta da se dogovorimo. Odlučismo da
begamo kol’ko nas noge nose! Nesmo ’teli da budemo drugo nego onoj
što jesmo! Sabrasmo se u zbeg pa put pod noge! Sve nam ostade tamo!
Dabogda im za spomenici trebalo! – poslednje reči procedi kroza zube. –
Jedva žene sakriše neki dukati u gaće!
– Što ne odoste u Niš? Imate li neku svojtu tamo?
– Nemamo. Utekosmo što dalje od Bugari i Turci, ali stadosmo kod
Dunav, da ne odemo opet kod tuđini. Usput ostavi’ tri sina da služe kod
neki bogataši… – čovek zaplaka kao dete. – Ej, takoj spasavasmo decu,
ostavljasmo i’ da služe, ko najgora sirotinja!
Stača priđe i stavi mu ruku na rame, koje se treslo od plača.

125

– Dobro je, živi ste, to je glavno! – pokušavao je da ga smiri.
– Eto, takoj ti je to, prijatelju! – nastavi čovek priču kad su mu suze
presahnule. – Obrte se pusti život za tren oka! Kupismo parčence zemlju
za oni dukati i napravismo blataru. Sad prodavam ove čarapke što moja
žena ponese u nedra… Nemamo od što da živimo ona, ja, dve ćerke i
najmlađi sin. Nema ni pos’o za mene, nesam baš u najbolje godine,
nikom ne trebam. Svi me psuju i ćuškaju ko šugavo pašče! Čuo si, vikaju
da sam Ciganin, a ja sam samo crn od maćedonsko sunce – završi čovek
priču i zagnjuri lice u ispucale ruke.
Stači se grlo steže, umalo zaplaka. Izvuče iz džepa novčanik, otvori
ga i istrese sve do poslednje pare, više od svoje mesečne plate, odvoji
jednu kovanicu za sveću pa novac tutnu Ðorđu u ruku i podiže ga na
noge.
– Idi kući, dobri moj brate! Došao si baš pred crkvu sveca čije ime
nosiš. Nije to slučajno! Sačuvaj čarape za zimu, a ovo što sam ti dao biće
dovoljno da bar neko vreme ne brinete za hranu.
– Mnogo je ovoj!
– Malo je, prijatelju, malo! – jedva izgovori Stača, pruži mu i kesu sa
onim slatkišima, okrete se i pope stepenicama do crkvenih vrata, stade,
vrati novčanik u džep, pognu glavu i natuče šešir na čelo, da sakrije
suzne oči od ljudi koji su ulazili u crkvu i izlazili iz nje. Kad se malo
smirio, skinuo je šešir, prekrstio se, ušao u hram, kupio sveću i pošao
nazad na posao. Ðorđa više nije bilo na stepeništu.
Uveče, pošto su ispratili goste i uspavali Draganu, Stača posadi
ženu za sto i ispriča joj šta se dogodilo pred crkvom.
– Ja sam običan mastiljavko, moja Zdravka! Sedim u opštinskoj
stolici ko neki vajni okrajak vlasti, mlad, zdrav i prav, a naš narod dole
pati! Bio sam u ropstvu, znam kakva je to strahota! Stid me je od sebe što
ne preduzimam ništa povodom toga! – rekao je gorko.
– Ako si dao pare na tog sirotog Ðorđa! Razumem tvoju muku! Al’
pričao si mi o četnici… Brana i Hajnc, eto, hrabro izgiboše. Kaži mi, duše
ti, da l’ je njihovo junaštvo išta promenilo, da l’ je njihova smrt pomogla
na srpski narod? ’Oćeš i ti njihovim putem? – zabrinuto ga je upitala.
– Da ti kažem, možda i ’oću! – reče bez oklevanja i njoj se učini da joj
se tavanica ruši na glavu, ali ne reče ni reč, ne napravi mig ni pokret,
samo joj se srce steže. – Čitao «am danas u novinama da je Babunski u
Beogradu! Šenluči po kafanama, kažu, čeka dan kada će da se vrati u
borbu. Odlučio sam da ga potražim, da vidim kakve su mu namere, da
mu se ponudim za četu, pa ćemo videti!
Zdravka obori glavu, suza joj kanu na ruke prekrštene preko grudi.

126

– Ne znam da l’ nas to bog za nešto kažnjava… – maglilo joj se pred
očima. – Ti si mi sve! Gaga će izabere svoj put kad dođe vreme, će da
poraste i ode. Vreme leti, to će brzo da dođe. A di ću ja? Ako te izgubim,
Stačo, ne znam kako ću dalje – govorila je tiho, trudeći se da joj glas ne
drhti. – Al’ ako tebe srce vuče tamo, idi! Valjda ću te dočekam opet na
ovaj prag.

Ona se okrete, izađe na trem, u mrak, sede na tronožac i obrisa suze,
čvrsto rešena da ne protivreči mužu, da ničim ne baksuzira njegov
naum. On joj priđe, čučnu iza nje i nežno je zagrli.

– Sve će biti dobro – prošaputa. – Ajde da spavamo, vreme je.
U subotu, ranom zorom, Stača obuče odelo i obu cipele koje je za tu
priliku poneo iz kancelarije, uze nešto para iz drvene kutijice sakrivene
među peškirima u kredencu, poljubi ćerku i ženu, stavi šešir na glavu,
uzjaha bicikl i pođe za Beograd. Okretao je pedale i truckao se po
prašnjavim i kamenitim putevima sve do popodneva, kada je napokon
stigao u glavni grad srpske kraljevine. Beograd je odavno prestao da
bude blatnjava turska kasaba i ni po čemu nije zaostajao za drugim
evropskim prestonicama. Bio je prošaran tramvajskim šinama, noću
osvetljen električnim sijalicama, pun hotela i bogataških vila. Stača je
odseo u nekoj jeftinoj krčmi u predgrađu koja je imala šupu gde je
mogao da ostavi bicikl bez bojazni da će ga neki mangupčić oterati.
Pojeo je skroman, jeftin ručak, a onda se pešice uputio u centar grada da
traži Babunskog. Ostao je bez daha kada je ugledao velelepni vladarski
dvor, podignut na isušenoj močvari za vreme Obrenovića. Na širokom
prostoru naspram njega građevinari su užurbano zidali ogromnu
zgradu, za koju mu upućeni prolaznici rekoše da će biti nova srpska
skupština. Obilazio je hotele, kafane, pečenjare, pekare, dućane, pitao i
staro i mlado o čuvenom vojvodi, ali ga nije pronašao. Ovaj ga je video,
onaj misli da ga je video, oni su za njega samo čuli, onu gospođu je
jednom posetio, onaj pandur ga je umalo odveo u aps… Uprkos tome
što je lutao čitavog dana, nije bio ni korak bliže cilju. Odavno je pao
mrak kada je, već umoran i neraspoložen zbog neuspešne potrage,
krenuo sa Terazija prema krčmi u kojoj je odseo, na konak. Odlučio je da
još jednom prođe Skadarlijom, za svaki slučaj. Kretao se kaldrmom po
slabo osvetljenoj ulici oprezno, plašeći se da se ne oklizne na neki kamen
i prostre koliko je dug. U središtu beogradskog noćnog života bilo je
življe nego usred dana, muzika je pozivala na pijanku sa svih strana,
mešali su se zvuci svakojakih orkestara i instrumenata, orila se larma
pripitih gostiju i cika i smeh animir-dama. U jednom trenutku, u svoj toj
gunguli, Staču privuče pesma iz obližnje kafane koju je izvodio pevač

127

moćnog glasa praćen trubačima. Uspeo je da razazna reči:

– Srpska mi truba zatrubi
iz toga sela Drenova.
Sprem’te se, sprem’te, četnici,
silna će borba da bude.

Grmeo je gromoglasan bariton i nadjačavao trube i goč.
Stača na pomen četnika sav ustrepta te stade da čuje nastavak
pesme i odredi odakle se čuje.

– Oj, napred ide pred četom
Jovan Babunski vojvoda.
Za njim ide pred četom
Vasil Veleški vojvoda.

U jednoj kafani neko zapuca, olovna zrna kroz tavanicu i crepove
odleteše k nebu, krhotine popadaše po krovu i kaldrmi, a muzičari
zasviraše još jače.

– Glavu dajem da je ovde! – promrmlja Stača pa poskoči, potrča,
okliznu se i saplete na kamenje, ali ostade na nogama te grunu na vrata i
kao bez duše ulete u kafanu.

Silina zvuka ga skoro obori s nogu, uši mu zapištaše, a duvanski
dim, miris svakojakih jela, vina, rakije i ustajali vazduh zaparaše
nozdrve. Odmah ugleda Babunskog u sredini omanje sale, samog za
stolom, pretrpanim ovalom pečenog mesa, projom i bocama vina.
Vračao je revolver za pojas i smejao se.

– Vojvodo! – viknu on što je glasnije mogao, iznenadivši samog
sebe.

Muzičari u trenu prekidoše svirku, taman kad je pevač uzeo vazduh
da nastavi pesmu. Babunski se okrete prema njemu i upitno ga pogleda,
ne prepoznavši ga u prvi mah. Maši se za dršku oružja, pomislivši da ga
je pronašao neki neprijatelj zbog osvete.

– Vojvodo, ja sam, Stača!
Četnik se zapanji i silno obradova, skloni ruku sa revolvera, skoči sa
stolice, dođe do mladića u tri koraka i snažno ga zagrli.
– Stačo, živ si, sunce ti žarko poljubim!
– Živ, živ, jašta! A i ti si, vojvodo, živ, zdrav i veseo!
– Eh, koliko mi je drago što te vidim! Otkud ti ovde, života ti?! – reče
drmusajući ga za ramena.

128

– Tražio sam tebe!
– Otkud to?! Kako si znao gde sam?
– Novine svašta pišu… A muzičari svašta pevaju! – široko se
nasmeja Stača. – Kakva je ono pesma bila malopre?
– Eh, to je spevao šašavi Gapon prošle godine, posle bitke kod
Drenova, u čast Vasiliju Trbiću i meni jer smo vodili četu do pobede
protiv bugarskih komita. Tada pogibe njihov čuveni vojvoda Stefan
Dimitrov. Silan boj beše! Nisam ja tu bio ništa više hrabar ni zaslužan za
pobedu od bilo kog drugog četnika, ali znaš i sam kako je – vođe
dobijaju slavu i pesme, a vojnici samo rane i grobove.
– More, ne budi skroman, ne bi te Gapon metnuo u pesmu da nisi
zaslužio!
– Ej, znaš dobro kakvi su Srbi, vole junačke pesme – glasno se
nasmejaše. – Nego, kazuj kako si se izbavio od age i što si me tražio!
– Poduža je priča, ako imaš vremena da sednemo, pa…
– Nego šta! U Beogradu sam mnogo duže nego što mi se sviđa i
jedino čega imam napretek jeste vreme. I dokolica, naravno. A dobrog
društva mi manjka. – Raspali ga šakom po leđima. – Sedaj! Šta piješ?
– Isto što i ti, da ne kvarim!
– Konobar, daj čašu za mog druga! Muzikanti, bež’te u drugu
kafanu, da nam ne smetate! – Babunski mahnu rukom i konobar dolete
sa uglancanom čašom u ruci, a muzičari se pokloniše i pokunjeni jedan
za drugim odoše, nezadovoljni što im izmiče dobar bakšiš.
Kad sedoše, vojvoda nali Stači vino pa nazdraviše za dobro zdravlje
i srpsku slobodu.
– Kazuj sad sve, od Latif-age naovamo!
– Živeo jednom na srpskoj zemlji turski aga… – poče Stača i obojica
se zaceniše od smeha.
Onda se mladić uozbilji i potanko, uz nekoliko čaša vina, malo proje
i mesa, naizmenično žvaćući i pričajući, ispriča sve o životu na imanju
posle vojvodinog odlaska, pritisku koji je trpeo od Selme, bekstvu,
Dautovom ubistvu, ženidbi i životu u selu i Smederevu, povremeno
prekidan od sagovornika pitanjima ili odobravanjem.
– Konačno, presabrah svoj život i osetih se potpuno beskorisnim te
odlučih da te pronađem i pridružim se.
– Eh, kao što vidiš, trenutno nisam baš neka prilika za
pridruživanje! – jetko reče Babunski. – Utekoh iz zatvora, u koji me Turci
na prevaru nabiše posle mladoturskog prevrata prošle godine, pa pravac
u Srbiju, da me ne ucmekaju negde kao kera. Obećaše amnestiju i mir, ali
nema vere u Turaka! Sada obilazim beogradske mehane, trošim

129

ušteđevinu i pare koje mi daju prijatelji, čekam da mudre glave skuju
neki plan i donesu odluku, da skupim četu i vratim se u borbu!

– Nema veze, čekaću ja! Bolje ću se osećati i od samog saznanja da
ću uskoro moći da učinim nešto za naš narod na jugu, da računaš na
mene i da ćeš me pozvati kada bude trebalo.

– Dobro, sokole! Idi ti u to svoje selo, piskaraj po opštini, a ja ću
poslati čoveka po tebe čim počnem da okupljam ljudstvo. Može?

– Ih, ne može bolje! Fala ti, vojvodo! Nećeš da se pokaješ!
– Siguran sam da neću, ti si junaštvo već dokazao!
Stača pocrvene od stida, ustade i potapša vojvodu po ramenu.
– Idem sada da dremnem, još malo pa će zora. Treba sutra da
kotrljam točak do sela!
Babunski ustade, zagrli ga bratski i izljubi.
– Dvoumim se da li da ti kažem… – reče mu držeći ga za ramena i
gledajući u oči. – Možda bi trebalo da znaš. Ono imanje gde si bio u
ropstvu odavno su uništili Arnauti. Aga je mrtav. I Mila, čuvari, sluge,
robovi… Išao sam tamo jednom, sve je spaljeno, nema više nikoga koga
si poznavao. Vlasnik zemlje je sada neki bakalin iz Velesa.
– Selma? – Staču nešto žacnu u grudima kad se seti aginice.
– Niko ne zna šta se sa njom desilo. Obojica dobro znamo Arnaute,
mora da je ostala negde u šumi, raskrečena i preklana.
– Tako je to kada neko sadi tikve sa đavolom! – Stača sleže
ramenima. – Odoh! Do skorog viđenja, vojvodo!
– Ako usput sretneš one muzikante, pošalji ih ovamo! – dobaci mu
Babunski kad je već bio na vratima, a ovaj izađe smejući se i odmahujući
glavom.
Bio je srećan što je tako brzo i uspešno završio posao zbog koga je
došao u Beograd pa je do konačišta otišao sve poskakujući. Kad dumnu
na vrata krčme pred svanuće, sanjivi gostioničar skoči sa stolice i poteže
ga povećom džezvom te mu umalo razbi glavu.
– Polako, gazda, polako! – povika Stača kroz smeh. – Odocnio sam
malo, ali nisam zaslužio da budem biven!
– Uh, bre sinko, izvini! Sanjao sam da napadaju Turci kao onomad u
ratu, baš si uleteo kada ne treba! – tresao se od smeha dobroćudni
gostioničar. – Idi, spavaj! Lako ti jutro!
– A tebi dobro jutro! Ne spremaj mi doručak! – reče mladić i ode u
svoj sobičak.
Nenaviknut na noćni život i dočekivanje zore u kafani, zaspao je
kao klada i probudio se tek po podne, bezmalo se ne okrenuvši u
postelji. Pojeo je na brzinu porciju ukusne mućkalice spremljene za

130

ručak, platio račun, pozdravio se sa ljubaznim domaćinom pa uzevši
bicikl iz šupe pošao kući. Vozio je što je brže mogao, ali već kod
Smedereva se smrklo. Oborio je dinamo na prednji točak i nastavio dalje,
malo sporije, jer nije bilo mesečine a slabo je video put pod slabašnom
svetlošću male sijalice. U selo je stigao skoro u ponoć. Šarke na kapiji od
dasaka glasno škripnuše kad ju je otvorio i skoro istog časa se sa prozora
skromne kućice začu Zdravkin glas.

– Stoj! Ne ulazi, pucaću! – pretila je polušapatom uprazno, gurnuvši
kroz prozor nekakvu šipku ne bi li uplašila uljeza.

– Ja sam, ženo, ne pucaj! – smejao se Stača znajući da u kući nema
vatrenog oružja.

– Ih, što me uplaši, đavo te odneo! – ljutnu se ona. – Kud se smucaš
po noći ko avet, što ne dođe za videla?!

– Nisam hteo da čekam do sutra, žurio sam da ti što pre dođem! –
odgovori dok je naslanjao bicikl na zid na tremu.

– Čuj ga kako laže! – nasmeja se i ona pa otvori vrata, izađe i obisnu
mu se oko vrata nežno ga poljubivši. – Al’ lepo je da te čujem! I još lepše
da te dočekam. Ulazi u kuću, skitaro! I tiho, da ne probudimo Gagu!

Uđoše i upališe sveću pa Stača priđe krevetu, naže se i najnežnije što
je mogao poljubi usnulu devojčicu. Brkovi je zagolicaše i ona se
promeškolji počešavši se po obraščiću.

– Jesi gladan? – upita Zdravka.
– Jesam, daj nešto na brzinu!
– I društvo ću ti pravim. – Nasmejala se dok je postavljala proju,
kajmak, sir, suvo meso i luk na sto.
– Ništa nisi jela dva dana, jelda? – pogleda je ispod oka.
– Jesam, al’ odavno! – smeškala se mažući kašičicom kajmak na
parče proje. – Kako beše u Beograd? Nađe li vojvodu?
– Nađoh.
– Šta kaže? – uozbilji se ona.
– Očekuje da se vrati u četu. Pozvaće me.
Oči joj zasuziše, zalogaj joj zastade u grlu, ali ne reče ništa. U tišini
završiše jelo i legoše. On navi sat pored uzglavlja da ga probudi za
posao i zaspa, a ona ostade da prebira misli po glavi i san je savlada tek
pred svanuće. Vekerica je jedva probudila Staču, koji se na brzinu
spremi i odjuri u Smederevo, gde se kolegama čitav dan hvalio kako je s
vojvodom Babunskim pio rujno vino u beogradskoj kafani.

131

Pod oružjem

Mala porodica je nastavila miran seoski život. Dragana je
izrasla u živahnu, milu i poslušnu devojčicu. Roditelji su je
odgajali s mnogo ljubavi i pažnje i radovali se danu kada će
da krene u školu. Dokupljivali su zemlju i vredno radili na njivama i oko
stoke. Ništa im nije teško padalo. Pored sveg posla u domaćinstvu, Stača
je bio i savestan državni službenik. Posle razgovora s Babunskim bio je
mnogo mirniji, srce mu je bilo na mestu, jer je slavni četnički vojvoda
obećao da će ga pozvati kada ponovo pođe u borbu. Prateći štampu,
shvatao je da se prilike zaoštravaju i zapetljavaju ne samo na Balkanu
već u čitavoj Evropi te je znao da se to neće rešiti bez oružanog sukoba.
Pošto je bilo samo pitanje trenutka kada će i kako početi, još uvek nije
hteo da proširi porodicu iako je to bila Zdravkina velika želja. Nije želeo
da ode u četnike i ostavi je kod kuće samu s decom. Na poslu je najavio
da će otići u rat ako do njega dođe te da će biti s dobrovoljcima ako se ne
pojavi u kancelariji tri dana. Uz manje ili više zatezanja i popuštanja,
posle Aneksione krize i svega što je ona donela, Svinjski rat između
Srbije i Austrije završen je početkom 1911. godine, kada je srpska
skupština potvrdila sporazum dve zemlje potpisan prethodnog leta.
Srbija je prividno izgladila odnose sa Bečom i dobila priliku da okrene
glavu sa zapada na jug i pogleda srpske krajeve u sastavu Osmanskog
carstva i narod koji su ugnjetavali i vlast i razni nacionalisti. Pošto su
shvatali da bi problem s Turcima najbolje mogao da se reši sklapanjem
saveza s Bugarima, srpski političari su pokrenuli inicijativu da se ta
zamisao sprovede u delo. Predsednici vlada dve kraljevine, Milovan
Milovanović i Ivan Gešov, sreli su se tajno u vozu negde na srpskim
šinama i započeli teške pregovore o budućnosti Balkana. Njihovo
natezanje i nadmudrivanje je trajalo mesecima i konačno urodilo
plodom trinaestog marta 1912. godine. Potpisali su ugovor o
prijateljstvu koji je podrazumevao proterivanje Turaka s Balkana,
proširenje Srbije na krajeve nastanjene Arnautima i njen dugo željeni

132

izlazak na Jadransko more. Dogovorili su liniju razgraničenja dve zemlje
u Makedoniji, uz njenu podelu na tri dela. Tako su ostavili prostor da se
i Grčka pridruži savezu. Kako je Turska u međuvremenu zaratila sa
Italijom u Severnoj Africi, u Tripolitaniji, bilo je jasno da treba što pre
napasti njene balkanske granice, dok su joj snage razvučene. Srbija je
ubrzo posle dogovora sa Bugarskom započela prikrivene pripreme za
rat u kojima su četnici dobili važnu ulogu. Vrlo brzo, Srbiji i Bugarskoj
su se pridružile Grčka i Crna Gora i tako je stvoren Balkanski savez,
skup malih zemalja rešenih da oteraju Turke nazad u Aziju.

Bilo je avgustovsko nedeljno popodne kada je u Dobri Do uleteo
crni automobil i podigao oblak prašine kakav meštani dotad nisu videli.
Zaustavio se usred sela, pred kafanom na čijem tremu je sedelo nekoliko
gostiju. Vozač, brkat čovek od tridesetak godina, otvori vrata kad se
prašina malo sleže i upita za Stačinu kuću. Pokazaše mu kako da je nađe
i on odjuri dalje, a oni ostadoše da vrteći glavom gledaju za njim i drže
dlanove na čašama kako im prašina ne bi upala u vino. Stača je sedeo na
tremu kuće sa Draganom u krilu, a Zdravka je postavljala sto za ručak.
Kada je video limuzinu kako uz škripu kočnica staje ispred kapije, srce
mu zadrhta.

„Da li je ovo dan koji sam čekao?”, pomisli.
Poljubi devojčicu u kosu, spusti je s krila, ustade i pođe ka ulici.
Vozač izađe iz automobila i stade da maše rukama i šeširom, rasterujući
prašinu.
– Dobar dan! – nazva. – Ti li si Stača Marković?
– Dobar dan! – otpozdravi ovaj. – Ja sam taj! Ko si ti i kojim
dobrom?
– Šalje me vojvoda Babunski – odvrati čovek ulazeći u dvorište i
Stača ga tek tada poznade.
– Jovane! – viknu koliko ga grlo nosi i polete mu u zagrljaj. – Jovane,
brate mili, kako mi je drago što te vidim!
– I meni je, Stačo! – reče ovaj jedva dišući od čvrstine zagrljaja. –
Pričo mi je vojvoda kako si utek’o od Turci i Arnauti. Junački! Svaka ti
čast!
Stača ga konačno pusti iz čeličnog stiska.
– Eh, lako je biti hrabar kada se spasava živa glava! Nego, jesi li ti
ovo došao po mene? – upita ushićeno.
– Jesam, ako nesi odustao od onoga što se dogovoriste ti i Babunski.
Treba odma’ da pođeš s mene u Beograd. Dođe vreme za velika dela,
brajko moj!
– Ma kakvi odustao! – nasmeja se Stača radosno. – Jedva sam čekao

133

poziv!
Zdravki, koja je u međuvremenu izašla iz kuće, zasuziše oči. Ona

podiže Draganu u naručje, čvrsto je zagrli i odnese u kuću, krijući lice u
njenu kovrdžavu kosu kako devojčica ne bi videla da plače. Stača i gost
se popeše na trem, u hlad.

– Došao si baš kad treba, taman je žena zgotovila ručak. Zdravka,
stavljaj još jedan tanjir, danas će nas za trpezom biti više! Ovo je čuveni
Jovan Gapon! – viknu ulazeći u dnevnu sobu.

– A od sutra manje, možda i doveka! – odgovori ona kroz suze,
spusti Draganu i posla je u sobu.

– De, de, ne plači i ne baksuziraj! – reče Stača mirno i zagrli je. –
Neće mi se ništa desiti! Čim rasteramo Turke na buljuke, eto mene
nazad!

– Daće bog da budeš u pravu! – poljubi ga u obraz.
’Oće, snajka, ’oće! – ubaci se Gapon u razgovor. – Ovo neće bude
nekakva nepromišljena pustolovina. Država se ozbiljno sprema za rat,
uskoro će udarimo na Turci. Nadam se – poslednji put!
– Lako je državi… – odmahnu Zdravka glavom. – Ona ima na ’iljade
muževa, a ja samo ovog jednog brljivka!
Pored sve muke, njih troje se nasmejaše na te reči.
– Vratiću se živ i zdrav! Obećavam! – uhvati je nežno dlanovima za
obraze i pogleda u oči. – Jesam li te ikada slagao?
– Koliko ja znam, nisi!
– Tako će i da ostane! – poljubi je u čelo i pusti, pa pokaza Gaponu
mesto za stolom. – A sada – da ručamo!
Ona postavi tanjir i pribor za jelo i za neočekivanog gosta, uze šerpu
s punjenim paprikama sa šporeta i stavi je nasred stola, naseče pogaču i
luk, nasu im vino, posadi ćerku na stolicu i sede te počeše da jedu. Nisu
mnogo pričali, tek nekoliko rečenica o stanju u Beogradu i preganjanju
vlasti i opozicije. Posle ručka, pošto je pohvalio Zdravkina jela, Gapon
izađe na trem, a Stača obuče odelo i pozdravi se sa ženom i ćerkom.
– Uzeo sam nešto para. Neće mi, verujem, ni trebati. Imaćete
dovoljno za vas – šaputao je Zdravki. – I ne brini, sve će biti dobro!
– Kako da ne brinem, crni ti?! Ne ideš na bal, nego u rat!
– Kada sam preživeo ropstvo, preživeću i taj rat!
– Da ne iskušavaš sreću više nego što bi trebalo?
– Možda. Ali ovo je jače od mene, nemam izbora, shvati me!
– Shvatam. – Razbaruši mu kosu, natuče šešir na glavu i poljubi ga.
– Idi, junače!
Dragana ga obuhvati oko nogu.

134

– Tata, tata, donesi mi bombone iz Beograda! – smejala se.
– Hoću, zlato tatino! – podiže je i poljubi u čelo. – Slušaj majku, tata
će brzo da se vrati!
Spusti dete na pod, hitro se okrete i izađe, da ne vide da mu je suza
zasjala u oku. Nakašlja se i lupi Gapona po leđima.
– Idemo, bratac!
Sedoše u automobil, koji Gapon vešto okrete, pa odjezdiše niz drum
praćeni oblakom prašine i pogledima Stačinih najmilijih kojima on
mahnu ne okrećući se, iz straha da ne pusti suzu pred budućim
saborcem. Sada, kada je došao taj dugo iščekivani trenutak, nije se
kolebao, bio je siguran da je doneo dobru odluku, ali mu je ipak bilo
veoma teško što ih ostavlja same, bez muške ruke za teške težačke
poslove. Znao je da je natovario poprilično breme na nejaka Zdravkina
pleća i bio beskrajno zahvalan što je junački to podnela, skoro bez reči.
Stigli su u Beograd predveče, pošto su usput svratili u Mladenovac
po još dvojicu vojvodinih ljudi. Gapon ostavi automobil u Ulici kralja
Milutina i uvede ih u veliko dvorište nalik na vojni logor. Pored kuće, u
njemu se nalazilo nekoliko šatora, a svuda naokolo su se vrzmali mladići
ozbiljnih lica, odeveni kao četnici, samo bez oružja i redenika.
– Gde smo ovo? – upita Stača.
– Ovo je imanje od vojvodu Voju Tankosića. Nema mnogo tak’i
junaci! – odgovori Gapon. – Sve što ima dava za borbu za slobodu!
– Hoćemo li da ga vidimo?
– Ne, jer je već na jug. Al’ će bude prilike, će ga upoznate. Živa
vatra!
On ih provede kroz dvorište i uvede u kuću.
– Dobro došli, sokolovi! – dočeka ih Babunski sa vrata i skoči na
noge da ih pozdravi.
– Bolje te našli, vojvodo! – odgovorili su grleći se s njim.
– Hvala na ukazanoj časti da se nađemo ovde, u tvojoj jedinici! –
reče Stača.
– Svi ste vi ovde zasluženo! Hvala vama što ste odlučili da rizikujete
život za dobrobit srpstva! Nemam mnogo toga da vam objašnjavam, svi
znate kakvo je stanje i šta se sprema. Sutra krećemo u Staru Srbiju.
Odmorite se noćas, ujutro ćete dobiti odgovarajuće odelo. Polazimo
veoma rano, zato lezite na vreme. Putovaćemo vozom. Tamo ću vam
potanko izložiti naš zadatak, biće dug put do Vranja.
Četvorica mladića se pogledaše i samo klimnuše glavom.
– Dobro! Jovane, odvedi ih u sobu i predstavi ostalima! Večera će
biti za sat vremena, vidimo se u trpezariji!

135

– U redu, vojvodo! – reče ovaj i odvede trojicu mladića u prostranu
sobu u potkrovlju, uređenu nalik na vojničku spavaonicu, sa drvenim
krevetima na sprat.

Staču pogled na onu sobu podseti na robovsku baraku na aginom
imanju i pred očima mu proleteše sve strahote koje je tamo preživeo.
Strese se i pomisli kako je bio u pravu što je poslušao srce i pridružio se
vojvodi jer je to bila jedina mogućnost da pomogne onima koji su
svakodnevno stradali kao što je nekada on. Na krevetima su se već
protezala trojica muškaraca tu negde Stačinih godina. Oni ustadoše i
pozdraviše se sa novopridošlima.

– Sada smo svi na okup! – reče Gapon.
– Samo nas sedmorica?! – izlete Stači.
– Osmorica! Ne zaboravi Babunskog! – nasmeja se Jovan. – Četa
mala, al’ odabrana! Sve će čujete, samo polako!
Stača sleže ramenima. Shvatio je da oni ne pripadaju masi
dobrovoljaca koju je video u dvorištu. Kopkalo ga je kakva im je misija
namenjena, ali nije dozvolio radoznalosti da ga povuče za jezik te nije
ništa pitao Gapona iako je pretpostavljao da ovaj sve zna. Proćaskali su
malo dok su se odmarali, upoznali se koliko-toliko i ubrzo sišli na
večeru. Vojvoda ih je brzo poslao na počinak jer je trebalo da ranom
zorom budu spremni za put. Čim su ustali, Gapon ih odvede u sobu
pored spavaonice, punu svakojakih odevnih predmeta, nalik na pravi
magacin.
– Ovak’e stvari se nose u Staru Srbiju. Neki od vas to znaju. –
Nasmeja se i namignu Stači. – Požurite, navukujte što vi je taman, a vaša
odela kačite na vešalice i turite u ormar. Tu će vas dočekaju kad se
vratite.
– Ako se vratimo! – našali se jedan od one dvojice Mladenovčana.
– Bre, bre, će se vratite, nego šta, i to ovenčani sa slavu! – reče
Gapon.
Izabraše odeću i obuću koja im je odgovarala, obukoše se i siđoše u
vojvodinu sobu. On ih pregleda i beše zadovoljan kako izgledaju.
– Pravi ste skopski derani! – nasmeja se. – Sada brzo na doručak, pa
na put!
Na brzinu prezalogajiše nešto i siđoše na ulicu, gde su ih čekala dva
automobila s vozačima. Po trojica se naguraše na zadnja sedišta, a
Babunski i Gapon sedoše kao suvozači. Posle kratke vožnje izađoše iz
vozila i uđoše u železničku stanicu. Vojvoda priđe nekom čoveku i uze
od njega kožnu oficirsku torbu, a onda ih uvede u jedan od vozova.
Uđoše u rezervisan kupe sa osam sedišta, navukoše zavese na vrata i

136

smestiše se. Gapon podiže velik, težak kofer koji je poneo iz vile i tresnu
ga na rešetku iznad njih.

– Ako ogladnite ili ožednite, samo recite, ima svačega u ovoj
torbetini! – reče lupkajući po onom koferu.

Kad je voz izašao iz stanice, Babunski otvori oficirsku torbu i podeli
im vozne karte i dokumenta s lažnim imenima i drugim podacima.

– Pročitajte te papire i dobro zapamtite šta u njima piše! Sada ste
učitelji i trgovci koji zbog posla obilaze Srbe u Makedoniji. Ako vas
otkriju i uhvate Turci, ni pod kakvim mukama ne smete da odate ko ste,
kako ste i zašto tamo dospeli!

– Nije to teško, svakako ne znamo zašto idemo dole! – Stačina
upadica izazva opšti smeh.

– Evo, evo, saznaćete! – smejao se vojvoda. – Naš zadatak je da
pripremimo četnike za predstojeći rat i ispitamo teren – poče pošto se
uozbiljio, ne želeći da pomene da iza njihove akcije stoje Voja Tankosić,
koordinator četničkih akcija, i Dragutin Dimitrijević Apis, načelnik
obaveštajne službe srpske vojske, nekada jedan od glavnih zaverenika
protiv Obrenovića. – To treba da obavimo u tajnosti, idući od grada do
grada i od sela do sela, kao što je nekada Karađorđe okupljao ustanike. –
Na pomen imena slavnog vožda Prvog srpskog ustanka mladići se
naježiše. – Od starih četnika idemo samo Gapon i ja te će biti teže da nas
Turci otkriju, vi ste im nepoznati. Stača je boravio dole, doduše, ali pod
drugim okolnostima, tek ga je nekolicina razbojnika videla. – Ovaj
klimnu glavom. – Podelićemo se u dve grupe. Jednu ću voditi ja, sa
mnom ćete biti vas trojica. – Pokaza na Staču i Mladenovčane. – Drugu
grupu vodiće Gapon. Utanačićemo gde ćemo se i kada naći radi
objedinjenja prikupljenih informacija. Podići ćemo što više ljudi na
oružje, napraviti jedinice, izvestiti komandu o njihovom broju i
rasporedu pa čekati da se zapuca. Naše čete treba da prihvate prvi udar
neprijatelja i zaštite goloruki narod od odmazde. Kad pristigne vojska,
pridružićemo se regularnim jedinicama i raditi što nam se naredi. Ima li
pitanja?

– Hoćemo li u Tursku ovako nenaoružani? Da li ćemo preći u
Tursku na graničnom prelazu ili ilegalno? Ko će da nam priskoči u
pomoć ako budemo uhapšeni? – počeše da pljušte pitanja.

– U Vranju ćemo dobiti revolvere od grupe Stojana Korube. To će
nam biti jedino oružje, do daljeg. Latićemo ga se samo ako nam životi
zaista budu ugroženi. Preko granice će nas prebaciti Stole i njegovi,
nema boljih od njih za taj posao. Pazite, braćo, ko bude zarobljen,
prepušten je sam sebi! Nema pomoći! Turci ne smeju ni u kom slučaju

137

da povežu nas i srpsku državu! Ova naša stvar je najstroža tajna! Ako se
neko plaši, neka siđe na prvoj stanici! – namršti se vojvoda. – Je li sada
sve jasno?

– Jasno je! – odgovoriše uglas.
– Ima li koga da odustane?
– Nema! – viknuše.
– Blagoslovi ih, oče Gapone, pa da dremnemo! – našali se Babunski i
smeh se opet prolomi kupeom.
Zavališe se u sedišta, pokriše oči kapama i pospaše kao jaganjci.
Nisu ih uznemirile vojvodine reči. Bili su odvažni, svesni opasnosti i
spremni na žrtvu. Posle nekog vremena, probudi ih kondukter radi
kontrole. Kada izbuši karte i ode, prihvatiše se jela i pića iz Gaponovog
kofera. Uživali su u ukusima suvog svinjskog i goveđeg mesa sa
Zlatibora, pirotskog sira i vina iz smederevskog i župskog vinogorja,
šalili se i smejali, uspostavljajući tako međusobnu bliskost neophodnu za
uspešno savladavanje teškoća koje su ih čekale već koliko sutra. Put je
trajao dugo, satima i satima, budući da je voz klizio po šinama tek dva
puta brže nego što bi konj kaskao. Povremeno ih je obuzimao dremež i
napadi zevanja od dosade. Ustajali su i šetali se kroz vagon ne bi li bar
malo protegli noge i razbili ukočenost tela. Konačno, u sumrak, stigoše
na odredište. Gapon ispražnjeni kofer pokloni kondukteru. Na stanici ih
dočeka lično čuveni četnik Koruba, vitak i simpatičan
četrdesetogodišnjak pronicljivih očiju. Srdačno se pozdravi, izgrli i
izljubi sa Babunskim i Gaponom a zatim rukova sa ostalima. Odvede ih
na večeru u obližnju krčmu u kojoj su se okupljali srpski rodoljubi i
tamo im, ispod stola, podeli revolvere i municiju koje je nosio što za
pojasom što u pletenoj torbi.
– Ne mogu si više teglim ovoj torbiče s ovl’ko gvojze! – reče. –
’Tedo’ da vi ga dam tek na granicu, al’ otkide mi rame!
– Nosićemo ga sami, nema brige! – prihvati Babunski šalu. – Nama i
treba!
Zatakoše oružje za pojaseve, a municiju, koje nije bilo mnogo, tek za
po dva-tri punjenja, potrpaše po džepovima. Kad završiše jelo, odoše u
sobe na spratu krčme, na konak. Ranom zorom ustadoše, spremiše se i
popeše na dvoja zaprežna kola kojima malo iza podneva stigoše u
Buštranje, gde ih Koruba smesti u kuću tamošnjeg četničkog poverenika,
da čekaju noć. Oko ponoći ih, ustreptale i spremne za akciju, stazama i
bogazama poznatim samo njemu i njegovim kozama, bezbedno prevede
preko granice. Stača je bio malo uznemiren zbog povratka u Tursku, gde
je robovao, ali nije to pokazivao. Iskusni vodič ih je bezbedno sproveo

138

do Starog Nagoričana i predao seoskim četnicima, pa se vratio u Srbiju.
Odspavali su nekoliko sati u kuči nakraj sela, pod jakom stražom. Već
od podne su, podeljeni u dve grupe, počeli da obilaze četnike i druge
pouzdane ljude po srpskim selima i gradskim naseljima. Prenosili su im
naloge srpskog vojnog vrha, prikupljali podatke o broju i naoružanju
četnika, sokolili ih i pripremali za predstojeće bitke. Takođe, uhodili su
turske jedinice i osmatrali njihov raspored i snage. Bio je to dugotrajan i
mukotrpan posao. Trebalo je izbeći turske uhode i patrole, bugarske
komite i arnautske bande, stići i do najudaljenijeg četničkog vojvode ili
poverenika, zapamtiti sve brojeve, naći za svakog Srbina lepu i
ohrabrujuću reč… Sa vođama kakvi su bili Babunski i Gapon, koji su
poznavali teren, mentalitet i jezike lokalnog stanovništva, činilo se da
ništa nije nemoguće. Počeli su zajedno u kumanovskom kraju, a onda je
vojvoda sa svojom grupom obišao Skoplje, Tetovo, Gostivar, Kičevo i
Bitolj. Gapon je svoje ljude proveo kroz Štip, Strumicu, Kavadarce,
Prilep i Veles. Po dogovoru, našli su se sredinom oktobra u Tabanovcu,
u kući pokojnog Trajka Ðorđevića, jednog od četnika iskasapljenih u
Kumanovu. Njegova porodica je bila naročito kivna na Turke i ostale
muslimane. Dočekao ih je lično vojvoda Vuk, odnosno major Vojin
Popović, jedan od četnika s najvećim borbenim iskustvom, o kojem je
narod ispredao legende.

– Reko bi’, braćo, da ste dobro obavili pos’o! Čestitam! – odao je
major priznanje Babunskom i njegovim ljudima posle večere, pošto je
saslušao izveštaje obe grupe. – Imamo oko ’iljadu i po četnika pod
oružjem, spremni su da dočekaju neprijatelja i zaštite nejač u prvim
danima rata. Dična Crna Gora, svetionik srpstva, već je objavila rat
Turskoj! Verujem da će i ostale tri zemlje uskoro da učine isto. Srbija je
podigla čitavu vojsku, gorele su vatre po srpskim brdima pre neki dan,
da označe mobilizaciju! Nama je ostalo samo da jedan od nas ode kod
Voje u štab graničnih trupa i podnese izveštaj o svemu što smo postigli
sa našim rodoljubima i saznali o stanju u turskoj vojsci.

– To ćeš biti ti, Stačo! Sabajle ćeš nazad u Srbiju! – reče Babunski i
zastade kako bi dao na značaju sledećim rečima. – Braćo moja mila, ja
svim srcem verujem da će to biti poslednji put da Stača na ovom mestu
prelazi granicu! Kad sledeći put krene na jug, ovo će biti Srbija!

Svi oduševljeno poskakaše sa stolica i stadoše da nazdravljaju,
nehotice isprolivaše vino po stolu i podu te razbiše nekoliko čaša,
izgrliše se i izljubiše tapšući se po leđima. Nedugo potom već su bili u
postelji. U gluvo doba noći, Babunski prodrmusa Staču i probudi ga.

– Vreme je, sokole! – šapnu mu da ne probudi ostale.

139

Išunjaše se iz sobe i izađoše pred kuću, gde ih je čekao major. Bilo je
prohladno i maglovito oktobarsko praskozorje. Sanjivi Stača se strese,
zakopča gunj i stavi kapu na glavu. Vojvoda Vuk mu dade redenike s
municijom da ukrsti preko grudi i tutnu pušku repetirku u ruke. Na
kraju mu sa nekoliko bombi okiti pojas, za koji Stača zatače onaj revolver
dobijen od Korube i aginu kamu, od koje se nije odvajao.

– Eto, konačno si pravi četnik! – potapša ga Babunski po ramenu.
– Jedva dočekah! – odgovori nasmejani Stača.
Priđe im vodič, sredovečni lokalni pastir, ali i četnički borac, i on sa
redenicima na grudima, revolverom i bombama o pasu i puškom o
ramenu.
– Ako naiđete na turske vojnike, pucajte i bežite! Stača ne sme živ da
im padne u ruke! – reče mu major.
– Ne se sekiraj, vojvodo! Ja mogu si poginem, al’ ovoj momče će
stigne kude treba! Idemo! – očinski pljesnu Staču po vratu.
Pozdraviše se s vojvodama i pođoše preko njiva u brda. Skrovitim
putićima, daleko od turskih posada, brzo pregaziše onih nekoliko
kilometara do granice. U jednom trenutku, tek što se malo razdanilo,
pastir stade na vrhu nekog brežuljka.
– U Srbiju smo! Ono je Svinjište. Po ime se vidi da neje muslimansko
selo. – Smejao se pokazujući rukom na obližnju grupu kuća. – Tamo te
predavam na kmeta, on će te vodi dalje.
Siđoše u selo, do kuće seoskog starešine, koji ih bratski dočeka,
nahrani i napoji. Onda se pastir vrati u Tursku, a Staču strpaše u
automobil koji je čekao četničkog kurira i povezoše na sever, u blizinu
Prokuplja. Tu se nalazio logor za obuku dobrovoljaca koji je neukrotivi
Voja Tankosić samovoljno osnovao.

140

Pobratim

Još se od marta čuveni oficir bio potpuno posvetio odabiru i
uvežbavanju junačnih mladića koji su svakodnevno u
desetinama pristizali sa svih strana i prijavljivali se u
dobrovoljce. Voja, ozbiljan i strog kakav je oduvek bio i prema sebi i
drugima, svestan kakvi su izazovi i borbe stajali pred njima i kakvog bi
kova trebalo da budu ljudi kadri da iz njih izađu kao pobednici, bez
oklevanja je odbijao da primi bilo koga kome bi se imalo i najmanje
zameriti kao budućem vojniku te je tek svaki deseti novajlija zaista i
postajao deo njegove jedinice. Tako su Vojini četnici postali elita srpskih
snaga. Stača je dremao na suvozačkom sedištu skoro do samog logora,
gde su stigli malo posle podneva. Bio je to pravi vojni logor u kojem je
vrvelo kao u košnici, sa stražom, barakama i šatorima. Vozač zaustavi
vozilo pred šatorom ispred kojeg se tiskala nekolicina momaka.

– Voja je verovatno unutra! Rasteruje dobrovoljce kud kojeg! –
smejao se vozač pokazujući saputniku na onaj šator.

Ovaj ga upitno pogleda.
– Ispraća ih nazad odakle su došli koliko god dug bio put koji su
prešli dovde! Prima samo najbolje, pravi udarnu srpsku jedinicu!
Stača klimnu glavom, izađe iz limuzine i pođe u šator iz kojeg je
dopirala dreka i rasprava. Kad ga ugledaše onako nakićenog oružjem,
oni momci se razmakoše i pustiše ga da uđe. Za stolom je stajao oficir
kojeg je prepoznao s novinskih fotografija uprkos gustoj, urednoj crnoj
bradi koja mu je pokrivala lice, čuveni Voja Tankosić, sav nakostrešen i
zajapuren. Pored njega je na stolici sedeo čovek tu negde njegovih
godina, u četničkom odelu. Naspram njih se bio isprsio sitan, mršav
momčić, živahnih očiju, tek izniklih brčića, više nalik na školarca nego
na ratnika. Voja pogleda pridošlicu koji stade u stav mirno i udari
kundakom u zemlju pored stopala.
– Pomoz’ bog, vojvodo! Ja sam Stojimir Marković zvani Stača! Šalje
me vojvoda Babunski! – grmnu.

141

– Bog ti pomog’o, sokole! – vojvoda klimnu glavom Stači, koji se
opusti i nasloni pušku na velik sanduk pored sebe. – Ček samo tren, da
rešim ovu muku! Sinko! – obrati se onom momčiću. – Idi kući, sačekaj
koju godinu, biće prilike da se javiš u vojsku!

– Rekoh da nisam mali! – usprotivi se ovaj. – Imam osamnaest
godina! Hoću odmah u vojsku, da dobijem uniformu i pušku!

– Odmah možeš samo ćušku da dobiješ! Imaš osamnaest godina i
osamnaest kila! – vikao je Voja a četnik pored njega se nasmeja. – Rano ti
je, neću da ponavljam! Vrati se kući i uči školu!

Momku se oči napuniše suzama, steže pesnice i vilice od besa i
nemoći.

– Čuće svi za Gavrila Principa! – govorio je drhtavim glasom. – Još
ćemo se mi videti, gospodine!

Okrete se i izjuri iz šatora brišući oči grubim rukavom bluze. Voja
priđe Stači i pozdravi se s njim.

– Izvini zbog ovoga i dobro mi došao! Ovo je naš brat, dobrovoljac,
Milan Rakić! – pokaza glavom na borca koji je sedeo pored stola. –
Možda si čitao njegove pesme?

Stača se naježi, sav ozaren priskoči Milanu i srdačno se rukova s
njim.

– Čast mi je da upoznam čuvenog srpskog pesnika i stisnem ruku
koja je napisala „Dolap” i „Na Gazimestanu”! Ima li pismenog Srbina
koji ih nije pročitao?!

– Eh! Nije to baš tako… – skromno reče Milan.
– Jeste, jeste! Tvoje reči, brate Milane, i drugih, tebi sličnih, pale
plamen slobode u grudima svakog našeg čoveka do koga stignu! Još
jednom, čast mi je što smo se upoznali! – Stača tek tada pusti pesnikovu
ruku.
– I meni je čast da upoznam nekoga ko je imao hrabrosti da se
zaputi u bespuća Stare Srbije, u tursku pozadinu, da širi taj plamen!
– Inače, svakoga dana je ovako s dobrovoljcima! – prekide ih Voja. –
Vraćam ih nemilice, ne mogu da budem odgovoran za dečurliju pod
oružjem. Ali ovaj mali je nekako drugačiji, najteži slučaj… Ma, podseća
me na mene kad sam bio mlad. – Smejao se i vrteo glavom. – Šaka jada,
još dete, a tvrdoglav ko mazga! Zapeo da bude vojnik pa to ti je! Jedva
ga oterah, uskopistio se pa ne popušta! Lepo vidiš da mu gore oči! Ljudi
od njegove sorte, sokole, sposobni su da pomere planine! Biće prilike za
njega… Gavrilo Princip… Nego, šta poručuje Jovan?
– Obavili smo zadatak, vojvodo! – s neskrivenim ponosom odgovori
Stača. – Širom Makedonije imamo oko hiljadu i po četnika spremnih za

142

borbu u svakom trenutku! Kada otadžbina naredi, udarićemo na
dušmane!

Stača potanko ispriča sve o rasporedu četničkih odreda i manevrima
turske vojske koje su primetili. Voja i Milan su ga pažljivo saslušali.

– Odlično, odlično… – češkajući bradu jedva promrsi Voja kada ga
je saslušao.

Staču iznenadi što je ovaj odjednom postao zamišljen i zabrinut
umesto da bude radostan zbog dobrih vesti. Nije znao da je stari
obaveštajac nedavno dočuo da su Bugari i Grci bili otpočeli tajne
pregovore sa Turcima i da je postojala mogućnost da izbegnu rat, a da se
čak i srpska vlast nećkala oko čitave stvari. Jednostavno, zemlje
saveznice, budući pod stalnim pritiskom velikih sila, posebno Francuske
i Austrougarske, bile su na korak od odluke da odustanu od napada na
Tursku. Posle crnogorske objave rata Osmanskom carstvu, sve tri zemlje
su bile poslale svoje uslove carevini i čekale odgovor. Voji je to ličilo na
bespotrebno otezanje, plašio se mogućeg nepovoljnog ishoda i zbog toga
je već nekoliko dana često bio neraspoložen i zadubljen u teške misli.
Nije voleo kolebljivce i kukavice i užasavala ga je pomisao da bi sve što
je s bratijom iz Crne ruke i Narodne odbrane do tada preduzeo na
pripremama za rat i konačno oslobođenje srpskih zemalja od Turaka
moglo da padne u vodu. Gledao je negde kroz Staču i sukao brkove. Bio
je čovek od dela, časti i reči, ozbiljan, odvažan, promišljen i lukav, iako je
često izgledalo da odluke donosi plahovito i stihijski. Sada, kada je čuo
da su i Srbi u Turskoj spremni za borbu i puni nade, još strašnije mu je
izgledala pomisao o mogućem odustajanju balkanskih zemalja od udara
na okupatorsku carevinu.

– Neće tako moći, gospodo! Neće dok je bata Voja živ! – mrmljao je.
Iznenada izađe iz šatora i rastera sve one momke koji su čekali da
budu primljeni u dobrovoljce. Njihovo negodovanje bilo je uzaludno.
Priđe automobilu kojim je Stača stigao a vozač iskoči napolje i stade
mirno da ga pozdravi.
– Kreni odmah za Beograd! Javi tamo našima da smo danas,
petnaestog oktobra, izvešteni da je oko Skoplja sve u redu! Babunski i
njegovi su uspešno izvršili zadatak!
– Razumem, gos’n kapetane! – vozač salutira, sede u vozilo i punom
brzinom pođe prema srpskoj prestonici.
Stača je stajao na ulazu u šator i gledao kako automobil diže prašinu
dok napušta logor.
– Vojvodo, zar nije trebalo da me ovaj vrati dole do granice? – upita.
– Ima važniji posao. A ti si među četnicima, svejedno u čijoj četi. Ne

143

treba da žuriš, ovde će uskoro da postane veoma zanimljivo… –
smeškao se zagonetno i namignuo Rakiću dok se vraćao u šator.

Stača sleže ramenima, i ne sluteći da je Voja doneo odluku da ne
posluša naređenje komande. Naime, bilo mu je naređeno da sa svojim
četnicima pređe granicu i pripremi se za dejstva u turskoj pozadini. Ali,
on je odlučio da počne borbu pre naređenja iz Beograda, koje, istini za
volju, možda nikada ne bi ni stiglo. Naruku mu je išlo to što je baš toga
dana završeno raspoređivanje mobilisanih jedinica regularne srpske
vojske duž granice.

– Očekivao sam da ću u logoru da vidim i upoznam čuvenog
gospodina Apisa. Da li je ovde negde? – upita Stača za jednog od
najmoćnijih ljudi Srbije.

– Eh, on je na lečenju, u Beogradu – odgovori Voja. – Pregovarao je
u septembru s arnautskim vođom Isom Boljetincem, pokušavao da
ugovori da Arnauti ne uđu u rat na turskoj strani, a oni ga otrovaše
hranom, jedva je pretekao! Obiđi logor, momčino, upoznaj četnike, oni
će ti biti drugovi i saborci!

– Mogu li prvo da dobijem parče hartije i koverat, vojvodo, da
napišem pismo ženi? Nisam se javio kući od letos – stidljivo reče Stača.

– Naravno, naravno! Evo, sedi za sto, ja sam završio za danas. Tu
imaš sve što ti treba. Moj kurir će poneti pismo ovih dana, zajedno s
poštom za komandu. Hajdemo, Milane!

Vojvoda i pesnik izađoše iz šatora a Stača sede za sto i napisa pismo
Zdravki.

„Najdraža moja, dobih napokon priliku da ti se javim! Ne
mogu da dužim, da napišem sve lepo što bih hteo niti sve
zanimljivo što bih mogao. Ovo je vojničko pismo, možda će ga
neko čitati pre nego što dođe do tebe. Znaj da sam dobro i da
sam ponosan što sam ovde! Nadam se da ste ti i Gaga dobro.
Mnogo mi nedostajete! Dobri bog će dati da ne potraje dugo do
našeg ponovnog susreta. Volim vas beskrajno i jedva čekam da
vas zagrlim!

Tvoj Stača!”

Presavi hartiju, spakova je u koverat, napisa adresu i ostavi pošiljku
na stolu. Nakašlja se da opusti stegnuto grlo, okači pušku o rame i izađe
u dvorište. Besciljno se vrzmao između grupica četnika dok ne zastade
kod one gde je vladala najveća galama. Jedan visok i krupan momak
trudio se da nešto objasni okupljenima, koji su se smejali i odmahivali

144

rukama.
– Kunem se očevim grobom da je istina! – vikao je mladić.
– Evo, verujemo ti! – namignu jedan od njegovih drugova, a ostali

prasnuše u smeh.
Kad se malo primiriše, obratiše pažnju na nepoznatog posmatrača.
– Pomoz’ bog, braćo! – nazva ovaj.
– Bog ti pomogo, brate! – odgovoriše uglas. – Koji si sad pa ti?
– Ja sam Stača, došao sam iz Stare Srbije – reče ponosno. – Čuo sam

vaš smeh, pa rekoh da vidim čime vas to ova momčina zabavlja.
– Ma, priča bajke, al’ je zaboravio da mi nismo deca! – smeh se opet

razleže logorom, a mladići sa svih strana počeše da im se pridružuju i
napravi se povelika grupa.

– Da čujemo i mi šta je to tako smešno! – dobaci neko.
Onaj mladić pocrvene i ljutito poče još jednom svoju priču.
– Ja sam Petar Milutinović, iz Zemuna, trgovački sin! – vikao je iz
petnih žila da bi svi mogli da ga čuju. – Moj čukundeda Dragutin je
osnovao našu trgovinu! Bio je saradnik vožda Karađorđa i pomagao mu
da nabavlja džebanu i sve ostalo za ustanak. Jednom prilikom je od
Vožda umesto novca dobio ovaj handžar – podiže oružje ukrašeno
zlatom i dragim kamenjem, da svi okupljeni mogu da ga vide. – Dao je
svoje dukate Austrijancima, a handžar je zadržao za uspomenu!
Prenošen je s kolena na koleno u našoj familiji! Otac mi ga je dao za
sreću kad sam pošao ovamo! Šta je tu čudno?!
Četnici su sumnjičavo odmahivali glavom, činilo im se da je mladić
smislio priču kako bi se pravio važan. Stači se, dok je slušao Petra, činilo
da mu se čitav logor okreće pred očima. Sav unezveren, progura se i
stade pored njega.
– Ja sam Stača Marković, iz Dobrog Dola kod Smedereva! Mnogi iz
moje porodice već čitav vek nose nadimak Turčin! To je zato što poreklo
vodimo od Turčina, koji pak vodi poreklo od Srba!
– Kakve to sad veze ima?! Otkud ti ispade?! – čuo se smeh i
dobacivanje.
– Ima veze, ima! Taj moj predak zvao se Osman! Bio je jedini
preživeli Turčin iz hana u Sibnici, pod Beogradom, koji su ustanici
spalili na početku bune! Od njega je Karađorđe uzeo baš ovakav
handžar i dao ga za džebanu! A on je poticao od njegovog dalekog
pretka, janičara, Srbina, koji ga je dobio od turske carice! Ja zato čvrsto
verujem da ovaj naš brat govori istinu! I da je to baš ovaj nož! – stavi
ruku Petru na rame.
U gomili nasta tajac. I prostodušni Petar je stajao neko vreme

145

otvorenih usta gledajući Staču. Onda mu iznenada pruži handžar.
– Ako je tako, onda on pripada tebi više nego meni!
– Nikako! – Stača mu zadrža ruku. – Davno je to bilo i tvoj ga je

čukundeda sigurno pošteno platio! Ali može da nas zbratimi! Ja sam
jedinac, nemam brata, možeš ti da mi budeš brat ako hoćeš!

– Hoću, jašta! I ja sam jedinac, pa…
Stača trznu handžar iz korice, napravi oštricom mali rez na desnom
dlanu i vrati ga Petru, koji učini isto pa obrisa sečivo od krvi i vrati
oružje za pojas.
Rukovaše se da simbolično pomešaju krv, izgrliše i izljubiše, dok su
svi okolo klicali, pljeskali i čestitali im pobratimstvo. Već se većina
četnika bila okupila oko njih te larma privuče i kapetana Tankosića.
– Šta je to bilo, vojsko? – upita on strogo, probijajući se prema
sredini gužve. – Ako je kakva tuča, biće batinanja!
– Nije, vojvodo, taman posla! – reče nasmejani Stača. –
Pobratimismo se Petar i ja! Čudna je priča…
– Neka vam je sa srećom, mada mi ništa nije jasno! – prekide ga
Voja. – Nažalost, nemam vremena da čujem o čemu se radi. Stačo,
pridruži se pobratimu Petru, podnaredniku u četi poručnika Milana
Popovića! – Stača salutira. – Proverite oružje i spremajte se za pokret,
četnici! Uskoro polazimo u borbu!
Svi stadoše oduševljeno da uzvikuju vojvodino ime i bacaju kape i
šubare u vazduh. Konačno je došao čas zbog kojeg su se prijavili u
dobrovoljce.

146

Za krst časni i slobodu zlatnu

U pripremi operacija, vrhovna komanda srpske vojske,
smeštena u Vranju, s komandantom na čelu, kraljem Petrom,
načelnikom štaba, generalom Radomirom Putnikom, i
njegovim pomoćnikom, generalom Živojinom Mišićem, podelila je snage
na tri glavna i dva pomoćna dela. Levo krilo, od bugarske granice preko
Štipa ka Jedrenu, činila je Druga armija, pod komandom generala Stepe
Stepanovića, sa skoro sedamdeset pet hiljada vojnika, uključujući i
bugarsku Sedmu diviziju. Glavninu snaga predstavljala je Prva armija,
pod komandom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i
načelnika štaba, generala Petra Bojovića, usmerena prema Kumanovu,
Skoplju, Velesu i Prilepu, sa preko sto trideset hiljada vojnika. Deo Prve
armije činile su i stotine četnika koje je predvodio vojvoda Vuk, a među
kojima su bili i Babunski, Gapon i mnogi drugi slavni i iskusni borci.
Desno krilo, Treću armiju, snage od više od sedamdeset pet hiljada ljudi,
namenjenu za oslobađanje Prištine, Prizrena, Tetova i Bitolja, predvodio
je general Boža Janković. U njenom sastavu bili su i četnici Voje
Tankosića. Pored njih, preko Novog Pazara ka Jadranskom moru trebalo
je da dejstvuje Ibarska vojska, nazivana i Četvrtom armijom, snage oko
dvadeset pet hiljada vojnika, pod komandom generala Mihaila
Živkovića, a u oblasti Raške Javorska brigada, od oko dvanaest hiljada
ljudi, sa pukovnikom Milivojem Anđelkovićem – Kajafom na čelu.
Mobilizacija srpske vojske išla je mnogo brže nego što je planirano, ljudi
su se i bez poziva javljali na zborišta, željni da jednom zasvagda
okončaju tursku vladavinu nad Srbima. Srpski gradovi i železničke
stanice bili su zakrčeni vojnicima, konjima i volovima. Moral vojske i
naroda bio je viši nego ikada ranije. U isto vreme, dizanje turskih snaga
na oružje išlo je traljavo i sporo, rezerviste su u vojsku terali bajonetima i
korbačima, ko god je mogao bežao je u planine i krio se od vojnih vlasti.
Posebno je teško bilo kod Arnauta, gde se na poziv odazvao tek svaki
četvrti, iako su od Turaka dobili oružje za preko šezdeset hiljada vojnika.

147

Zbog svega toga je prednost srpske vojske u ljudstvu i konjici bila
višestruka. Jedino moćnije što je Turska imala pred početak rata bila je
artiljerija, ali ona nije bila dovoljna da odnese prevagu i obezbedi
pobedu.

Posle ručka tog petnaestog oktobra, šezdesetak dobro naoružanih
četnika pođe na poduži marš preko Kuršumlije ka Merdaru, s vojvodom
Tankosićem i još nekoliko oficira na čelu. Usput su ih zaustavljale i
propuštale straže regularne srpske vojske. Negde pred samu granicu,
nedaleko od karaule Vasiljevac, sat-dva pre ponoći, pred njih se ispreči
rezervni pešadijski poručnik Petko Ilić, komandir čete čiji su vojnici bili
okupljeni oko nekoliko velikih vatri na kojima su se grejali.

– Kuda, braćo? – upita strogo, skupljajući oči ne bi li u polumraku
poznao nekoga iz grupe koja se iznenada pojavila pred njim.

– U rat, brate, u rat! Kucnuo je čas! – odgovori mu vojvoda.
– Nismo dobili nikakvo naređenje iz komande… – beše zbunjen
poručnik.
– Nismo! – odseče Voja. – Zato ću ja, Voja Tankosić, sada i ovde da
izdam naređenje koje će važiti i za kolebljivce u Vladi! Za mnom, braćo
četnici! I za nama, vojsko srpska! Da oteramo dušmane sa svete srpske
zemlje!
Voja kao vetar prođe pored poručnika koji ga tek tada poznade, a
četnici kao jedan za njim. Vojnici stadoše da se zgledaju ne znajući šta da
čine.
– Gos’n poručniče, di ćemo mi? – upita jedan dok su četnici zamicali
u mrak.
– Nigde, do daljeg! Čekaćemo! Možda ovo Vojino iziđe na dobro. –
Češkao se po glavi.
Pod zaštitom mraka i gustiša, borci Lapskog četničkog odreda
dođoše na granicu, pred zbunjenu posadu vasiljevačke karaule. Podeliše
se u četiri grupe, prema Vojinom planu, a onda raširiše u strelce,
pređoše graničnu liniju i primakoše na svega nekoliko desetina koraka
od turske karaule Mirovce, u čijim su redovima bili uglavnom Arnauti.
Kada dobi potvrdu da su njegovi ljudi raspoređeni i spremni za napad,
vojvoda Voja ustade i viknu:
– Juriš, braćo! Za krst časni i slobodu zlatnu! Sloboda ili smrt!
Vođa jedne od one četiri grupe, Vlado Voskar, baci prvu bombu a za
njom poleteše i druge, zapraštaše srpske puške sa svih strana, zrna i
geleri zaparaše vazduh. Arnautski stražar pade u prašinu pred
karaulom. Iznenađenje je potpuno uspelo. Iako svesni da je rat na
pomolu, graničari nisu očekivali srpski napad pre njegove objave i nisu

148

bili dovoljno oprezni. Iznenadna pucnjava je napravila pometnju u
njihovim redovima, bez ikakvog reda su istrčavali na vrata i iskakali
kroz prozore zgrade, pokušavajući da sačuvaju goli život. Tek poneki je
uzvraćao paljbu dok se nisu malo pribrali. U pomoć su im sa svih strana
brzo pristizali sunarodnici iz susednih karaula te je oko četnika za sat
vremena bilo više od hiljadu neprijatelja. Skoro potpuno opkoljeni i
brojčano daleko nadjačani, morali su da se povuku na srpsku stranu
granice. Povlačenje je bilo teško i opasno, pod neprestanom puščanom
vatrom i eksplozijama ručnih granata. Stača i Petar su išli među
poslednjima, a pored njih je bio i neki povisok mladić koji je pucao i
puštao sve četnike da odu pre njega, kao da se ne boji metaka.

– Hajde, sokole, izgubićeš glavu, eto Arnauta među nama za tren
oka! – viknu Stača na njega.

– Takav je Mustafa, ima srce za trojicu! – reče mu Petar dok je punio
brzometku.

– Mustafa? I on ima nekog pretka Turčina? – nađe Stača snage i da
se nasmeje uprkos tanadi koja je fijukala oko njih.

– Nemam! – oglasi se i onaj mladić. – Ja sam Mustafa Golubić, Srbin
musliman iz Hercegovine! Četnik i ratni dopisnik srpskih novina!

Stača se počeša po glavi i iskrivi usta, iznenađen što se među
srpskim dobrovoljcima, četnicima, najljućim turskim i uopšte
muslimanskim neprijateljima, nalazi i Hercegovac islamske
veroispovesti.

– Bre, brajko, kad si dopisnik, što ne čuvaš malo glavu nego se guraš
na prvu liniju?

– A kako da pišem istinu ako nisam među prvima?! – odgovori
Mustafa pitanjem.

– Povlačite se! Svi su već otišli! – naredi tada poručnik Popović i
desetak poslednjih četnika pođe ka srpskoj karauli.

Vatrom su ih pokrivali oni koji su se ranije povukli i zauzeli dobar
zaklon, podalje od Arnauta. Malo-pomalo, četnici se povukoše do
karaule, praćeni Arnautima kojima su se pridružili i pešadinci iz turskih
redovnih jedinica. Četnicima u pomoć priskočiše graničari, a zatim i
pešadijska četa poručnika Ilića, koji je morao da komanduje pokret kada
je video da turska vojska prelazi granicu i napada karaulu. Tako se prvi
put u novom ratu sudariše redovni vojnici srpske i turske vojske. Razvi
se teška, krvava borba između nekoliko stotina boraca, srpskih četnika,
graničara i pešadinaca s jedne strane i turskih pešadinaca i arnautskih
graničara s druge. Plamen iz cevi pušaka i detonacije bombi osvetljavali
su poprište bitke kratkotrajnom, sablasnom svetlošću, koja je mnogima

149

što bi je videli donosila večni mrak, a jezivi krici pogođenih prolamali su
se kroz noć. Iako brojčano slabiji, Srbi su pružali dobar otpor i nanosili
poprilične gubitke napadačima. Puškaranje potraja dugo bez ikakvog
rezultata, niko ne napravi ni korak napred. U onom metežu, obilazeći i
hrabreći četnike i vojnike, Voja naiđe na poručnika Ilića.

– Dobro došao u rat, poručniče! – smejao se i tapšao ga po leđima
klečeći pored njega u zaklonu iza debelog stabla.

– Kapetane Vojo, čuo sam da si ludo hrabar, ali ovol’ko… – vrteo je
glavom i smejao se i Ilić. – Ako nas zbog ovoga ne postreljaju, biće
dobro!

– Ne boj se! Uradili smo pravu stvar! – vikao je Voja.
Bitka je postajala sve masovnija i krvavija, rasplamsala se u pravi
rat. To nije bila tek čarka kakvih je i do tada bilo duž granice i kakvima
nije pridavana naročita pažnja. Potraja naredna tri dana uz promenljivu
ratnu sreću i naizmenično napredovanje i povlačenje Srba i Turaka. Već
su hiljade vojnika sa obe strane učestvovale u borbi, tutnjali su topovi,
kopita i čizme, front se širio, žrtve padale… Konačno, osamnaestog
oktobra, budući da carevina nije mogla da pristane na ultimatum
saveznica i da su borbena dejstva praktično već otpočela, i Srbija je
objavila rat Turskoj. Želja vojvode Tankosića i stotina hiljada Srba iz svih
krajeva bila je ostvarena. Vojini četnici su uvek bili na prvoj liniji i bez
straha od smrti jurišali na neprijatelje. Iako uvežbani i spremni za borbu,
mnogi su stradali tih dana upravo zbog borbenosti i neustrašivosti, zbog
želje da prvi zauzmu neku čuku, uđu u selo, otmu neprijateljsku
zastavu… Tako je i hrabri poručnik Popović, drugog dana borbe, idući
pred svojim ljudima na granici, neoprezno pošao prema četi od stotinak
Arnauta i Turaka sateranih u tesnac koji su mahali belim maramama u
znak predaje. Kada im se približio, video je među njima Arnauta kojeg je
znao još iz dana kada je četovao u Turskoj. Prišao je da se pozdravi s
njim, bez oružja u rukama, ali ga je ovaj kukavički izbo nožem naočigled
iznenađenih četnika i srpskih vojnika koji nisu mogli da ga odbrane.
Tako je poginuo prvi srpski oficir u Prvom balkanskom ratu. Turci i
Arnauti su, čim je poručnik pao, izbliza zapucali na Srbe pre nego što su
ovi uspeli da se sklone sa brisanog prostora i tako na prevaru ubili i
teško ranili još nekolicinu, a među njima i Petra Milutinovića, kojeg je
Stača pod kišom metaka uspeo da odvuče u zaklon.
– Pobro, nije strašno! Bićeš dobro! – vikao je dok mu je raskopčavao
krvavu bluzu i košulju.
Krv je curila iz izrešetanih prsa a s njom i Petrov život.
– Gotov sam, pobro… – šaputao je mladić dok ga je snaga napuštala.

150