Sasa Edi Djordjevic - Cetnik

– Nisi, izdrži samo malo, poslaću te u bolnicu! – plačnim glasom je
rekao Stača, svestan da mu pobratim umire na rukama.

– Gotov sam… – poslednjom snagom je dotakao handžar za
pojasom. – Uzmi ovaj nož! Sada je tvoj. Nemam kome drugom da ga
ostavim.

Glava mu klonu na stranu, oči postadoše bezizrazne. Stača ga jako
zagrli i zaplaka kao dete. Znali su se tek dan-dva, ali mu je pobratim
Petar prirastao za srce jer je bio hrabar, pošten i dobroćudan. Bes ga
namah obuze, um mu se pomrači. Spusti pobratimovo mrtvo telo na
zemlju i osvrte se oko sebe. Četnici i vojnici su se u neredu povlačili,
moglo bi se reći bežali pred nadirućim neprijateljem, prevareni onim
belim maramama i uhvaćeni u unakrsnu vatru. Stača sklopi Petrove oči,
iščupa handžar iz njegovog pojasa, zatače ga za svoj, zgrabi pušku i
potrča za ostalim Srbima. Meci su zviždali oko njega, ali se nije plašio,
bes i tuga zbog Petrove smrti su nadjačavali strah. Posle izvesnog
vremena, turska potera stade pred glavninom srpskih snaga. Ubrzo se
smrklo i borba je prestala. Stača je i dalje bio besan zbog turske prevare i
mučkog ubistva njegovih saboraca, osveta je bila reč koja mu je najčešće
padala na pamet. Dok je sedeo sam na panju nedaleko od četničkog
šatora, priđe mu Milan Rakić.

– Šta je bilo, momče, što si se izdvojio? Kakva te muka pritiska?
– Eh, brate Milane, borim se s mislima… – duboko uzdahnu Stača. –
Znaš, preživeo sam ropstvo u Turskoj i ubio arnautskog bandita koji me
je zarobio, ali nikada nisam osetio bes i mržnju kao danas, želju da na
bilo koji način, bilo kojim oružjem, pobijem one govnare koji su nas
lažnom predajom namamili u klopku. I evo, prošlo je nekoliko sati a ja
sam i dalje besan, čini mi se da bih mogao da se umivam njihovom
krvlju! Ovo nisam ja, pretvaram se u zver!
– Sve je to razumljivo, moj Stačo! Rat iz čoveka izvuče ono najgore,
tako je od pamtiveka. Teško je sačuvati razum, ostati nepovređene duše,
u okolnostima koje su protivne svemu dobrom što ljudsko biće u sebi
nosi.
– Izgleda da je tako… – Stača ustade, klimnu glavom, dodirnu
pesnika po ramenu i ode u šator.
Sutradan ujutro, vojvoda je Staču vanredno unapredio u čin
narednika i dodelio mu vođstvo nad bivšom Petrovom desetinom. Borbe
su nastavljene a srpske snage su imale sve više uspeha. Turci su, čak i
kada su pobeđivali na nekim delovima fronta, po svom običaju iz
davnina gubili vreme i rasipali snagu pljačkajući i paleći zaposednuta
sela, dozvoljavajući srpskoj vojsci da se pribere, manevriše i ostvari

151

prednost na terenu. Konačno, uz mnogo muka i gubitaka, Srbi su za
manje od nedelju dana pobedili u pograničnim borbama i razbili
poredak turske vojske. Mnogi Arnauti su se razbežali kućama iz jedinica
desetkovanih svakodnevnim pogibijama i ranjavanjima. Oni nisu bili
naviknuti na frontalno ratovanje i teške posledice koje ono donosi.
Odgovaralo im je da napadaju iz zasede, na prepad, u kratkotrajnim
borbama, nisu bili ljudi za vojsku i pravi rat. Budući da su oni činili
osnovu turskih snaga na tom delu ratišta, srpskoj vojsci se otvorio put ka
Prištini i ona je dvadeset prvog oktobra krenula u ofanzivu. U početku,
borbe su bile žestoke, ali već u popodnevnim časovima Turci su počeli
da se masovno povlače. Srpska vojska je napredovala brzo i bez milosti,
predvođena četnicima, koji su naplaćivali svoje žrtve i onu tursku
prevaru s lažnom predajom. Zarobljenika bezmalo nije bilo, vatra je
gutala muslimanske kuće, ponegde i čitava sela, a stanovništvo je
najčešće bežalo glavom bez obzira, ne čekajući da padne u srpske ruke.
Srbi su sa zemlje koju su vekovima ranije izgubili čistili Turke i sve koji
su ih ruku podruku s njima ugnjetavali. Do mraka su prišli na svega
petnaestak kilometara od Prištine. Prestravljeni Arnauti su masovno
dezertirali tokom noći, tako da je odbrana veoma oslabljena. Ujutro su
srpski četnici, pešadija, artiljerija i konjica napali preostale turske snage i
već u rano popodne umarširali u grad koji je turska vojska užurbano
napustila. Srce im je igralo od sreće a grudi se nadimale od ponosa,
osećali su da su vratili Turcima bar deo krvavog duga za Kosovski boj.
Prvi put posle više od pet vekova Srbi su pobednički marširali po
Kosovu polju. Ratne zastave srpske redovne vojske i crni četnički barjaci
su se vijorili. Sveta srpska zemlja bila je oslobođena!

I na drugim delovima ratišta srpska vojska je pobeđivala. Pošto je
snažna grčka mornarica blokirala pomorske puteve, Turska nije mogla
da prebaci snage iz Afrike na Balkan, tako da to što su Italijani prekinuli
afrički sukob odmah po izbijanju Balkanskog rata nije bilo od velike
pomoći. Ne samo zbog toga već i zbog loše mobilizacije, Turci su sa
nedovoljno snaga dočekali napad balkanskih saveznica. Druga armija je
s Bugarima napredovala duž istočne granice, a Prva je za svega dva
dana, dvadeset prvog i dvadeset drugog oktobra, slomila otpor
branilaca Kumanova i osvojila ga, otvorivši put ka Skoplju. Kako je istog
dana pala i Priština, postalo je jasno da se Turska nalazi pred potpunim
slomom. Turci su za katastrofalno stanje krivili Arnaute, pa je tih dana
komandant turske vojske na kosmetskom delu ratišta, Ali Riza-paša,
besan zbog kukavičkog gubitka Prištine, poslao pismo jednom od
glavnih arnautskih vođa, Isi Boljetincu, u kojem je stajalo samo:

152

„Vi ste do sada uzeli iz vojnih magacina šezdeset tri hiljade pušaka,
a niste ništa uradili. Priština je zauzeta i taj je poraz sram za državu i
narod, on je uvreda za osmanlijsko oružje. Gde su sada vaša obećanja?
Sada bar pohitajte da organizujete čete i da zbunjujete neprijatelje kada
već niste sposobni za rat!”

153

Priština

Inostrana štampa se u svojim izveštajima obrušila na srpsku
vojsku i optuživala je, naročito četnike, za najteža i
najsvirepija zlodela, počinjena navodno tokom osvajanja
Kumanova i Prištine. Na dušu su im stavljali proterivanja, prebijanja,
klanja, masovne grobnice u koje su zatrpavali i mrtve i žive, spaljivanja
kuća zajedno s ukućanima, silovanja žena i devojčica, ubijanje dece
bajonetima… U tim žestokim napadima, u toj nezapamćenoj novinarskoj
hajci, podjednako su učestvovali Englezi, Francuzi, Nemci, Amerikanci,
Austrijanci, čak i Rumuni i Rusi bugarofili. Da stvar bude gora, i srpska
opozicija levičarske orijentacije se pridružila tim napadima. Kabinetski
političari, koji su u Beogradu živeli u slobodi i miru i glancali lakovane
cipele, nisu mnogo brinuli o porobljenom delu vlastitog naroda. Kada je
rat već počeo protiv njihove volje, očekivali su da gegule, kako su
pogrdno nazivali srpske seljake, završe krvavi posao i pritom ne
isprljaju ruke. Čak su i levičari u srpskoj vojsci, kao što je bio Dimitrije
Tucović, govorili i pisali protiv takvog ratovanja. A u Srbiji je od početka
rata izlazilo nekoliko časopisa kako bi se podizao moral srpske vojske i
naroda. Bile su to ratne hronike bogato ilustrovane fotografijama bitaka,
zarobljenika i života stanovništva na oslobođenim i osvojenim
teritorijama. Strane novine koje su izveštavale o stravičnim srpskim
zločinima nisu napise potkrepljivale fotografijama. Srpska komanda je
znala da je bilo nekih zločina osvetnički nastrojenih vojnika, kao što ih je
bilo i biće u svakom ratu. Ali nije ih bilo onoliko i onakvih kako su
zlonamerni predstavljali, niti su ih srpske vlasti i starešine na terenu
organizovale ili podržavale. Niko nije pravdao zločine, ali teško da se
moglo očekivati da će bez ikakve osvete voditi rat pripadnici naroda koji
je, pred očima istog tog razvijenog i civilizovanog sveta, ali tada
nezainteresovanog, ni kriv ni dužan vekovima ugnjetavan i zatiran. Sve
dok nije smogao snage da se sam oslobodi osmanlijskog zuluma,
ugrađujući u temelje slobode krv, meso i kosti svoje lepote i mladosti,

154

svojih najboljih sinova i kćeri. Bes sakupljan i gušen stotinama godina
izlio se na okupatore i njihove saveznike kao talas žive vatre koji je
uništavao sve pred sobom.

U jeku tih dešavanja, Stača se našao u oslobođenoj Prištini. Prema
planu Vrhovne komande, trebalo je da oslobodioci Prištine odmah krenu
ka Uroševcu, ali je komandant Druge armije odlučio da odmori i
pregrupiše snage, tako da se srpska vojska zadržala dva dana u
oslobođenom gradu. Kao komandir odeljenja, Stača je bio odgovoran za
svoje ljude i trudio se da u toj maloj jedinici drži stvari pod kontrolom,
da njegovi četnici budu dobro opremljeni i spremni za borbu i da ne
učestvuju ni u čemu što bi se kosilo sa odredbama međunarodnih
konvencija o ratu, u koje je, kao radoznao i školovan čovek te radnik
državne administracije u Smederevu, bio odlično upućen. Dozvoljavao
je napuštanje jedinice, ali samo opravdano i nakratko, radi neke
kupovine ili posete lekaru. Čim bi primetio da se neko duže zabavio u
varoši, odlazio je da ga traži po dućanima, mehanama i burdeljima.
Mnoge radnje su bile zatvorene, radile su uglavnom one čiji su vlasnici
bili Srbi i tek poneka turska i arnautska. Drugog dana boravka u Prištini,
Stača je primetio da su se dvojica boraca malo duže zadržala van logora,
pa je pošao po njih, sam, naoružan revolverom, handžarom i kamom.
Išao je od mehane do mehane, od dućana do dućana skoro čitav sat, ali
od one dvojice ne beše ni traga ni glasa. U jednoj mehani je naišao na
grupu pešadinaca koji su mu bili poznati iz borbe.

– Gde ste, Piroćanci? – nasmejao se kada ih je prepoznao u
polumraku.

– Eve, brate mili, pustiše nas da se prošetamo, pa svratismo na
ručak. Nagovara’mo ovoga našega Aleksu da nam da tain da umačemo
u čorbu, da ga iz’edemo dok se ne ubuđa! – smejao se jedan od vojnika
zadirkujući mladića koji je sedeo pored njega. – Al’ on ne dava pa toj ti
je!

– Ne dam! – odseče redov Zdravković, prvopozivac Trećeg puka
Moravske divizije. – Majka mi kaza da prvi ’lebac čuvam jer će i on
mene da čuva, da me živog i zdravog vrne kući! Ima da ga nosim do
Stambol i nazad ako treba! A vi, gladnice, iskajte pogaču od mehandžiju!

Vojnici prasnuše u smeh i nastaviše da zadirkuju Aleksu. Stača im
samo mahnu izlazeći na ulicu. Ubrzo je u nekoj birtiji naišao na nekoliko
boraca iz svoje čete.

– Sedi s nama, naredniče, da popijemo neku! – povikaše kada su ga
ugledali. – Nemoj da si se uobrazio zbog unapređenja!

Nemajući kud, iako nije bio raspoložen za druženje i piće jer je baš

155

tog dana od jednog visokog pešadijskog oficira čuo priču o zluradim
napisima belosvetskih novinara o Srbima, sede za onaj sto pa naruči
čašu vina za sebe i ponovi turu pića za četnike za stolom, da ne kažu da
je cicija.

– Šta ima, junaci? Jagnjetina i pijanka, a? – reče šarajući očima po
stolu. – Sutra krećemo za Uroševac, vodite računa da vam se noge ne
prepliću!

– Ne beri gajle, be, naredniče! – smejao se najstariji među onim
četnicima podižući čašu piva koju je konobar upravo spustio pred njega.
– Stare smo mi kuke! Kako prekjuče u Prištinu, tako sutra u Uroševac, pa
redom do Stambol! Živeli!

Kucnuše se i nazdraviše za junačku sreću.
Pored onog za kojim su ručali četnici, u kafani je bio zauzet samo još
jedan sto, za kojim je sedelo društvo malo čudno za ono vreme i prilike:
četvorica muškaraca u odelima, izglancanim cipelama, s raznim šeširima
okačenim na naslone stolica, a s njima jedan srpski vojnik, očigledno
prvopozivac, budući da je bio odeven u kompletnu uniformu. Naime,
država je uniforme i čizme obezbeđivala samo za prvi poziv, a svi ostali
su nosili svoja odela, ko je šta imao, pa je bilo lako razlikovati pripadnike
prvog poziva od ostalih. Pogledali su povremeno ispod oka prema
četnicima i Stača vide da se domunđavaju, pa obrati pažnju na njih i u
jednom trenutku ču da je neko na nemačkom, koji je dobro znao još iz
gimnazije, rekao kako su to te pijane četničke svinje koje će sutra da
kolju nedužne albanske civile. Ne izdrža te reči, nego, ne rekavši ništa
četnicima da ne bi došlo do težeg sukoba, ustade, priđe onom stolu i
stade pored vojnika.
– Ponovite to što ste upravo rekli! – rekao je oštro na nemačkom.
Svi se za onim stolom zabezeknuše, zapanjeni što je neko u
četničkom odelu razumeo njihove reči.
– Ponovite to što ste rekli! – viknuo je i na francuskom, kojem ga je,
dok je bio gimnazijalac, učila tetka, nekadašnji student na Sorboni, što
dotuče neobično društvo i svi ostadoše da zure u njega otvorenih usta.
– Ma, učinilo ti se, brale… – pokuša onaj vojnik da smiri napetost.
Stača tresnu šakom o sto, tanjiri i čaše se isprevrtaše, hrana popada
po stolu i podu, vino se prosu i natopi stolnjak. Četnici poskakaše i
mašiše se revolvera, a gospoda za stolom se prestraviše i ukočiše, kao
pred zmijom otrovnicom. Stača diže ruku.
– Mir, braćo, mir! Odmah izađite i idite u svoj logor! – naredi
četnicima, koji su svi bili obični vojnici, bez čina, pa su morali da ga
slušaju iako nije bio njihov direktno nadređeni.

156

– Tek smo seli… – reče najstariji četnik.
– Znam. Ali ovo je naređenje – odmah u logor! Ja znam zašto! Vaš
račun ću ja da platim! – njegovo smrknuto lice i munje koje su sevale iz
očiju nisu ostavljali mesta raspravi.
– Kad se već mora… – progunđaše četnici i izađoše iz mehane.
– Gazda, zatvori krčmu!
– Al’, gospodin, mora radi… – odgovori ovaj na lošem srpskom.
– Zatvaraj! – zareža četnik. – Neće ovo dugo da traje!
Kad ga gazda posluša, Stača privuče stolicu i sede za sto s
petoricom preostalih gostiju.
– E, sad, remac, da čujem ko si ti i kakvo je ovo društvo! – obrati se
vojniku i bocnu ga kažiprstom u grudi.
– Gospodine, nije lepo ovo što radite! – poče ovaj drhtavim glasom.
– Ja sam redov Kosta Novaković, a ovo su strani novinari iz Engleske,
Francuske, Nemačke i Austrije. – Pokaza jednog po jednog iz društva za
stolom. – Izveštavaju o našoj borbi…
– Oho-ho! Stani! – prekide ga Stača. – Čuo sam ja kako oni
izveštavaju, moj Srbine Kosta! Znam kakve škrabotine pišu! Lažu, pljuju,
kite i preteruju! A ni ti nisi bolji, ako si s njima! – podizao je glas. – Sada
ću malo da prozborim s gospodom, a ti pomaži u prevodu ako zapnem!
I nemoj da se igraš glavom da nešto pogrešno prevedeš! – zapreti mu
prstom ispred nosa, već vičući.
– Dobro. – Nevoljno sleže ramenima uplašeni mladić.
Stača poče na nemačkom, francuskom i srpskom, kako je znao i
umeo, uz Kostinu pomoć, da objašnjava situaciju onako kako ju je on
video.
– Gospodo, mi nismo divljaci! Vaše kraljevine i carevine ostavile su
naš narod na milost i nemilost muslimanima posle krstaških ratova, koje
su vodile i izgubile na Svetoj zemlji! Muslimani su krenuli za vašima, a
oni su podvili rep, pretrčali preko nas do kuće i ostavili nas da se
koljemo s muhamedancima i za sebe i za druge. – Namršti se, oči mu
zakrvaviše. – Branili smo vašu usranu Evropu a zauzvrat dobili lažne
suze, obećanja, pretnje, poniženja, zakulisne radnje i dogovore. I što je
najgore, prezir! Prezir, gospodo! – viknu. – Uvrede, sprdnju,
podsmevanje zbog toga što smo bili kaljavi od turskog blata! A nema
srpske kuće koju Turci nisu bar jednom zavili u crno! Naše pobijene,
poklane, povešane i na kolac nabijene, naša popaljena sela i kuće, našu
otetu, ubijenu i raščerečenu decu, naše silovane majke, sestre i ćerke
niste videli, gospodo novinari! Ili ste videli, ali vas nije bilo briga! Čitav
svet tlačite i pljačkate! Ne osvrćete se na patnje porobljenih, jer od

157

njihovih muka potiču ta vaša lepa odelca, cipelice i šeširići! Na njihovoj
muci i krvi izgradili ste lagodan život! Jesmo kaljavi, gospodo novinari, i
bićemo još dugo! – klonu i obori glavu. – Ali nismo glupi! I nismo gori
od vas, majku vam ništačku! – završi kroz stisnute zube.

– Gospodine, vaša vojska čini neoprostive ratne zločine! – reče
Nemac oholo, kao da nije čuo ništa od onoga što je četnik izgovorio. – To
što su ih činili ili čine i drugi ne opravdava vaše postupke! Vaši ljudi iz
Šumadije dolaze da ubijaju i pljačkaju po Kosovu. A kakve veze oni
imaju sa Kosovom?

Stača shvati šta je ovaj hteo da kaže, podiže prkosno glavu i pogleda
ga.

– Kakve zločine?! Pobijeni su turski i arnautski vojnici u Prištini?
Jesu, jer su se malo zaigrali belim zastavama, gospodine, i na prevaru
pobili mnoštvo naših! Tome sam u jednoj borbi i lično svedočio! Stradali
su možda i neki nedužni kasnije, ali rat je to, teško je svaku glavu
izmeriti i proceniti! Šumadinci dolaze ovamo, kažete, da ubijaju i
pljačkaju?! Možda, nisam sve video pa ne znam, ali pitajte ih otkud oni u
Šumadiji, da nisu možda s Kosmeta pobegli pred Turcima i istim tim
Arnautima?! Arnauti su došli na srpsku zemlju na turskom oružju, za
turskim oružjem će i da odu!

– Ovaj sukob mora civilizovano da se reši! – oglasi se i Francuz
hladno, kao da izgovara zapovest koja se mora izvršiti bez pogovora.

– Da, da! Mislite onako kako vi rešavate stvari u Africi? – isceri se
Stača. – Rekoh vam, nismo glupi! Vi ste svi velike sile, carevine, otud ta
vaša oholost ima pokriće, gospodo, ali vaša pamet nije ništa veća od
naše. Duše nam se ne mogu porediti, mi smo naspram vas oličenje
dobrote i poštenja! Odavno smo prozreli vaše namere i vajno
prijateljstvo! Vašu lažnu brigu za ljudske sudbine! Vi ste prevaranti i
mešetari, gospodo Evropljani! Sve radite iz čistog interesa krijući se iza
humanizma! Najgore je što ste nepopravljivi i što ćete biti takvi dok je
sveta i veka!

Sagovornici su ga, posle svega što im je sasuo u lice, začuđeno
gledali, zapanjeni načinom na koji je razmišljao i govorio, činjenicom da
je jedan neobrijan, prašnjav borac iz balkanskih gudura sposoban da
vodi takav razgovor sa zapadnjačkim intelektualcima.

– Lanac nasilja mora da se prekine, ovaj sukob mora civilizovano da
se reši! – ipak je insistirao Francuz, praveći se da nije sasvim razumeo
Stačine reči.

– I ja sam za to da se sukob civilizovano reši – odgovori mu četnik. –
Većina Srba želi to. S Turcima je lako, kada se bude povukla granica, to

158

će biti kraj. Doduše, ostaće oni hrišćanima dužni Carigrad i Svetu Sofiju,
ali to neka drugi rešavaju. Što se tiče Arnauta, kada bi me neko pitao,
predložio bih rešenje u tri tačke: konačno razgraničenje, podizanje zida
od bar pet metara visine na liniji koja bi delila naša dva naroda, sa
stalnom stražom, i zabranu da arnautska noga kroči na našu, a srpska na
njihovu stranu! Bez ikakvog kontakta, trgovine, selidbe… Zauvek! Eto,
to napišite u vašim izveštajima!

– To nije civilizacija! – ukruti se Englez kao da je uvređen.
– To je najviši nivo civilizacije koji može da se dostigne između Srba
i Arnauta, moj gospodine! Eto, ja toliko, imam pametnija posla nego da
ovde naklapam sa vama. Znam da ćete da nastavite da pišete po svom,
ali ja vam rekoh šta mi leži na srcu! I da znate, kada vam dođe zadnji
čas, nećete moći lako da ispustite dušu! Zbog naše tužne istine i vaših
bestidnih laži! Zbogom! Hvala na pomoći, remac! – pljesnu Kostu po
glavi te mu pokvari frizuru. – Da je više Srba kao što si ti, gde bi nam
kraj bio! – isceri se podrugljivo, salutira, okrete se i pođe napolje, bacivši
desetak dinara u šank. – To ti je za račun i pauzu, gazda!
Otključa vrata i izađe. Još je bio dan a nebo sunčano. Seti se da je
došao u varoš da bi pronašao dvojicu svojih četnika. Ne znajući šta bi
drugo, zapuca u mahalu u najzabačenijem delu Prištine, tamo gde su se
smucali najgori probisveti, prosjaci, secikese, kockari i kurve. Nadao se
da će u tom leglu polusveta da nađe svoje ljude i vrati ih u logor kako bi
se pripremili za predstojeći marš. Uđe u jedan, drugi, treći burdelj, od
sobe do sobe, ali ne nađe četnike. Konačno, ulete u jednu patrljcima
sveća osvetljenu sobu u najštrokavijoj straćari i zateče svoje ljude gole,
jednog kako klečeći na kolenima nasred uleglog ležaja nateže zgodnu
ženu duge crne kose, koja je stenjala i vrištala pošteno zarađujući
dobijeni novac, dok je drugi sedeo samo u gaćama na stolici pored,
smejao se i tapšao čekajući red, polupijan.
– Šta sam rekao, sunce vam poljubim! – dreknu tako da obojica
skočiše kao opareni i stadoše mirno, bez reči, a onaj gologuzi pokri
rukama međunožje. – Hoćete neku zarazu da navučete?!
Prostitutka se okrete, sede na krevet i navuče čaršav preko grudi i
bokova. Podiže glavu i pogleda ljutitog mladića. I on nju. Ona razrogači
oči i prestade da diše, a njemu se učini da mu se tavanica ruši na glavu.
– Marš u logor, trčećim korakom! – strogo naredi četnicima.
Oni brže-bolje pokupiše odelo i oružje, istrčaše na ulicu cerekajući
se i navlačeći navrat-nanos pantalone, košulje i opasače.
– Bože, da li postoji još neka ludost koju ćeš danas da mi serviraš? –
promrmlja Stača gledajući uvis, a onda se obrati ženi istim tonom kojim

159

je četnicima izdao komandu. – Selma, šta ti radiš ovde?
– Robujem. I družim se s mladićima, nadoknađujem vreme

izgubljeno kod starog age – odgovori ona mirno, sa prezrivim smeškom,
kao da se radi o nekom drugom. – A ti, vidim, ratuješ, komanduješ,
verovatno se i svetiš za nekadašnje muke.

– Kako si dospela dovde? – pređe on preko njene zajedljive opaske.
– Što je tebe briga?!
– Po službenoj dužnosti, recimo!
– Idi dođavola! – odseče ona pa ustade i odgurnu ga, pokušavši da
izađe iz sobe pred koju je u međuvremenu došla vlasnica lokala,
nakaradno našminkana smežurana starica, s krupnim Arnautom, koji je
čuvao njene kurve.
Stača raspali Selmi šamar i obori je nazad na krevet. Ona vrisnu, a
Arnaut uskoči u sobu, maši se za nož, ali ga pusti kada vide otvor
revolverske cevi koju mu je četnik uperio u čelo.
– Ako te vidim još jednom, džukelo, prosviraću ti glavurdu! Gubi
se! – zaškrguta zubima na već preplašenog Arnauta, koji brzo izađe u
hodnik, šapnu nešto gazdarici i ode u mrak iza zgradice, da sačeka da
Srbin ode.
Stača proviri u hodnik da joj i on šapne nekoliko reči.
– Matora, idi u svoju jazbinu, da ti ne bih spalio ovaj ćumez!
Ona brže-bolje odgega u svoj deo zgrade mlatarajući rukama i
vičući nešto na turskom, svesna da se četnik ne šali. Kad ostadoše sami,
Stača ponovo upita Selmu kako je stigla u javnu kuću. Nevoljno,
pipkajući obraz na kojem su se jasno ocrtavali crveni tragovi njegovih
prstiju, ona mu ukratko ispriča šta se sve dogodilo posle njegovog
bekstva. Tako je Stača saznao da je, onog dana kada je pobegao, ubila
njihovo nerođeno dete, da je aga umro skoro odmah zatim i da su
nekoliko nedelja kasnije Arnauti predvođeni Dautovim sinom ponovo
napali imanje, opljačkali blago, oružje, konje i stoku, pobili sve ljude, a
nju poveli sa sobom i silovali nekoliko dana, dok im nije dosadilo, posle
čega su je kao krpu dovukli u Prištinu i prodali gazdarici javne kuće.
– Čini mi se da si dobila što si zaslužila – reče razdiran osećanjima
što je plod njihove grešne, kratke i burne ljubavi doživeo tako jezivu
sudbinu. – Ali svaka kazna treba da ima kraj. Ustaj!
– Pusti me, bre, i idi svojim putem! – zaplaka ona, slomljena
podsećanjem na strahote koje je preživela.
– Da nisi drugima zagorčavala život, sada bi se smejala, a ne bi
plakala! – Stača je uhvati za ruku, podiže, pomože da se obuče i izvede
na sokak. – Stoj tu!

160

Vrati se kod gazdarice.
– Baba, daj lire za jedno sto dinara, da pomogneš gospođi za put!
– Mnogo je to, sinko! Nije joj ona stvar od zlato da je tako ispraćam!
– usprotivi se ona.
– Ne bih da ponavljam! – reče on nešto oštrije.
Baba zavuče ruku u nedra i izvadi svežanj novčanica, odbroja
rečenu svotu lira i pruži mu.
– Evo ti, odn’o vas šejtan oboje! – smejala se od muke dok je u sebi
kiptela.
– Ne prizivaj ga, da te ne obiđe noćas! – dobaci Stača dok je izlazio
na sokak. Selma je stajala tamo gde ju je ostavio, uplakana.
On ode u malu krčmu prekoputa, gde zateče dva oficira čiji su konji
s vojničkim sedlima bili vezani pred tremom.
– Gospodo, mogu li da pozajmim vaše konje na sat-dva, ako ne
žurite? Plaćam tu večeru i piće! – pokaza prstom na sto prepun đakonija
pred njima.
Oni ga dobro odmeriše i setiše se da ga znaju sa fronta.
– Ako je tak’a stvar, ne žurimo! – reče stariji po činu, kapetan,
smejući se.
– Hvala! U pitanju je dobro delo, nije neka ludorija.
– Poteci, sokole, poteci! – namignu mu kapetan.
Četnik izađe na ulicu, dovede Selmu do konja i pope je na sedlo
tutnuvši joj one pare u ruku. Potom odveza uzde i uzjaha, pa potera
konje brzim kasom u pravcu turskih položaja. Usput odlomi nekakvu
granu, pocepa Selminu podsuknju te okači poveći komad platna na vrh
grane i tako napravi belu zastavu. Nisu mnogo pričali dok su jahali ka
turskoj predstraži. Oboje su bili tužni jer su im pred oči izlazile slike
lepih trenutaka koje su proveli zajedno.
– Šta bi bilo da…? – poče ona odjednom gledajući ga ispod oka.
– Ćuti! – odbrusi on. – Bilo je šta je bilo!
Ona obori glavu i odustade od razgovora. Posle malo više od pola
sata jahanja dođoše do srpske straže, koja ih propusti van odbrambene
linije pošto im on objasni o čemu se radi. Kad ugledaše Turke, bio je već
sumrak. Stača stade da maše onom zastavom i vojnici ih pustiše da
priđu. Ne beše mu svejedno, ali bio je odlučan da istera stvar do kraja.
Čekalo ih je pet stražara sa uperenim puškama.
– Da nisi malo zalutao? – upita ga na srpskom zapovednik straže
kada su prišli na svega nekoliko koraka od naslaganih džakova s
peskom, iza kojih su stajali stražari, svestan da je konjanik srpski četnik.
– Nisam! Vraćam vam ovu gospođu, vaša je. Našao sam je na lošem

161

mestu i ne mogu za nju da učinim ništa bolje nego da je predam vama.
– Aferim, kaurine, to je junački! Ostavi je i putuj s mirom nazad!
Selma sama sjaha s konja i pogleda bivšeg ljubavnika.
– Hvala ti – reče drhtavim glasom, sa suzama u očima. – I oprosti!
– Da ti nisam oprostio, ne bi sada bila ovde. Idi u slobodu, među

svoj narod! Zbogom! – reče, cimnu uzde i okrete konje ka Prištini.
Nije se okrenuo dok je odlazio, tako da nije znao da je gledala za

njim sve dok se nije izgubio u senkama i tmini.

162

Krakornica

Sa dva dana zakašnjenja, jedinice Treće armije su krenule na
jug sa zadatkom da oslobode krajeve zapadno od Skoplja i
potom ostvare jedan od glavnih ratnih ciljeva Kraljevine
Srbije – izlazak na obalu Jadranskog mora preko krajeva nastanjenih
Arnautima i uspostavljanje srpske vlasti u primorju. Srbi su mučili
muku s hranom, odećom i obućom, ali su zahvaljujući visokom moralu i
želji da neprijatelj što pre bude poražen vojnici lakše prevazilazili
teškoće. Pred njima su uglavnom bili Arnauti, među kojima se već bila
proširila istinita priča da je srpska vojska zarobljenike njihove
nacionalnosti oslobađala i puštala da se vrate kući, za razliku od
zarobljenih Turaka, koji su prebacivani u logore. To saznanje je dodatno
oslabilo njihov ionako poljuljan borbeni duh, tako da je do sukoba
dolazilo sporadično, u najljućim i najbuntovnijim arnautskim krajevima,
gde su vojnici u logorima ili u marševskom poretku napadani iznenada,
iz zasede, i trpeli velike gubitke. Pošto su znali da u frontalnim borbama
ne bi imali bezmalo nikakve izglede, Arnauti su se ređe u njih upuštali.
Čak su i Turci sve češće izbegavali okršaje i povlačili se pred Srbima,
svesni da je posle pada Kumanova, Prištine i Skoplja njihov konačni
poraz neminovan te da je samo pitanje koliko duboko će snage
balkanskih saveznica prodreti i koliki će komad posrćuće carevine
otkinuti njihovi naoštreni zubi. Treća armija je širila front, za nekoliko
dana zauzela je Ðakovicu i Prizren pa krenula na zapad, ka moru.
Njenim trupama pridružene su Ibarska vojska i Javorska brigada kako bi
Srbija što pre ponovo postala primorska zemlja.

Posle oslobađanja krajeva zapadno od Skoplja, jedan od zadataka
srpske vojske bio je da razoruža arnautska sela i stanovništvu povrati
mir. U skladu sa tim, Drugi bataljon Drugog puka Moravske divizije
drugog poziva, pod komandom majora Milosava Piletića, smešten je
početkom novembra u Mavrovske Hanove u gostivarskom kraju.
Razoružavanje Arnauta teklo je glatko, često uz pomoć uglednih

163

plemenskih i seoskih predvodnika koji su shvatali šta se dešava.
Međutim, vrlo brzo je komanda bataljona dobila upozorenje da su
Malisori, nepokorni brđani iz okolnih krajeva, okupili oko hiljadu i po
boraca sa namerom da pređu planinu Korab i podignu bunu protiv tek
uspostavljenih srpskih vlasti. Major je uputio jedno odeljenje od deset
vojnika i narednika Milosava Grubača da utvrde kakvo je stanje na
terenu, a njima se dobrovoljno priključio Stača sa trojicom četnika iz
svoje desetine. Petnaestočlana patrola je jedanaestog novembra u
večernjim satima stigla u selo Krakornicu, kod Sali-age, uglednog
starešine koji je prethodnih dana pomagao da Arnauti budu razoružani
bez otpora.

– Poštovani ago, čuli smo da su Malisori spremni da upadnu u ovaj
kraj i podignu pobunu protiv Srba po selima. Jesi li ti čuo šta o tome? –
pitao je narednik agu posle pozdrava.

– Ne, tako mi boga! Njih ovde nema, a nisam ništa ni čuo – odgovori
aga. – Kasno je, smestite se po srpske kuće, prenoćite, sutra će se malo
raspitamo okolo…

– Neka bude tako. Nadam se da će se ispostaviti da je vest netačna,
inače teško svima nama!

Vojnici napustiše agino dvorište i pođoše kod seoskog učitelja
Vasilija, koji ih srdačno dočeka.

– Braćo, mnogo mi je drago što ste u selu! – reče grleći četnike i
vojnike. – Arnautima i Turcima nije verovati, sam vas je dobri bog
poslao! Načuli smo da se sprema napad s planine.

– I naša komanda je to čula, učitelju, pa nas je poslala da ispitamo
kakvo je stanje.

– Ja, nažalost, mislim da je priča o pobuni tačna – huknu Stača. –
Brđani su poznati po nepokornosti.

– Nadajmo se najboljem! Učitelju, možeš li da nam pomogneš da se
smestimo po srpskim kućama? Da se odmorimo do jutra, pa ćemo videti
šta dalje – reče Grubač.

– Naravno, naravno! Četnici neka ostanu kod mene, a vi ostali
možete kod trgovca Save Ćiprovića, njegova kuća je velika, biće mesta
za sve. Odvešću vas tamo.

Nakon što im je učiteljeva majka postavila večeru, četnici su brzo
zaspali na posteljama koje je domaćica za njih napravila na podu.
Odeljenje vojnika je domaćinski dočekano kod Save i punih stomaka
smešteno na spavanje. Narednik je postavio stražara na raskrsnici
nedaleko od kuće da ih Arnauti ne bi iznenadili tokom noći. Već rano
ujutro svi su bili na nogama. Posle doručka su se postrojili pred Savinom

164

kućom i po gustoj magli krenuli iz sela. Bilo je tek sedam sati.
Odjednom, zapraštaše puške iz okolnih turskih i arnautskih kuća.
Srećom po Srbe, loša vidljivost je sprečavala napadače da precizno
nišane.

– Kod Save! Kod Save, brzo! – povika Grubač.
Klizajući se i posrćući po blatu, pojuriše natrag u trgovčevo dvorište
i nepovređeni uleteše u kuću, svi sem stražara, koji je bio malo dalje i
čekao da se priključi koloni. Njega jedinog pogodi kuršum i on se, ranjen
u bedro, zavuče u uzan prostor između dve kućice pa poče da uzvraća
paljbu. Savina kuća je bila prava mala tvrđava, građena poput onih
arnautskih, kao prostrana i visoka kula od klesanog kamena, sa
zidovima debelim skoro metar i uskim prozorima nalik na puškarnice.
Vojnici i četnici se rasporediše u prizemlju i na tavanu kuće, blokiraše
vrata i zauzeše prozore te zapucaše prema kućama iz kojih su napadači
otvarali vatru. Zrna su letela sa obe strane, ali bez ikakvog učinka.
Ukućani se smestiše u najbezbedniji deo kuće, na sprat, a domaćin je
trčao gore-dole i obilazio i vojnike i nejač.
– Štedite municiju! Ima li ranjenih? – vikao je Grubač.
– Nema! – odgovoriše borci iz prizemlja.
– Kod nas samo jedan, lakše, u nogu! Previli smo ga, spreman je za
borbu! – doviknu neko s tavana.
– Izgleda da je samo stražar u nezavidnom položaju – reče Stača,
stojeći na prozoru pored Grubača. – Čuo sam da je jauknuo, verovatno je
ranjen. Ali, eno, puca iz zaklona. Valja ga nekako izbaviti.
– Rešićemo to što pre. Nego, šta se ovo zbi?
– Mislim da su Malisori preko noći došli u selo i opkolili nas. Ne
znam da li ih je neko pozvao, ali znali su gde smo smešteni!
Grubač samo ljutito odmahnu glavom i procedi psovku kroza zube.
Uto iz obližnjih srpskih kuća u Savino dvorište nagrnu masa od
šezdesetak staraca, ljudi, žena i dece, Srba koje su Arnauti isterali iz
njihovih domova. Drugi su bežali ka okolnim srpskim selima
spasavajući živu glavu. Vojnici otvoriše vrata i pustiše one jadnike u
kuću, pa ponovo preprečiše ulaz. Preplašene i uplakane seljake poslaše
na sprat, kod Save i njegove porodice.
– Što su ih poslali ovamo? – češkao se vođa patrole po glavi.
– Da bi nam otežali odbranu – odgovori Stača. – Što je više nejači u
kući, teže ćemo da vodimo borbu, jer moramo i na njih da mislimo. I
brže ćemo da trošimo hranu i vodu. Lukavi su Arnauti!
Staču to podseti na davnašnji napad Dautovih bandita na agino
imanje.

165

– Izvukli smo se onda, izvući ćemo se i sada! – prosikta.
Neki napadači se, pod vatrenom podrškom, s upaljenim bakljama
prišunjaše do ograde i baciše ih na krov kuće ne bi li ga zapalili, ali im to
nije pošlo za rukom zbog kiše i vlage. Vatra je zahvatila samo jedan ugao
krova i vojnici je brzo ugasiše vodom u vedrima. Tada planuše srpske
kuće po selu. Arnauti su ih opljačkali i zapalili. Ljudi na spratu zakukaše
gledajući kako gori njihova s teškom mukom stečena imovina. I dalje se
povremeno čula puška ranjenog stražara. Redov Stanko Ločković priđe
Grubaču.
– Naredniče, moj pobratim Milosav je ranjen, neće moći još dugo da
se brani. Dozvoli da iziđem, da probam da ga izbavim!
– Opasno je!
– Znam, al’ ne mogu da ga ostavim tamo samog! Kako, bre, da posle
iziđem njegovima na oči?! Slabo se vidi, magla je, uz malo sreće…
– Dobro, kreni! Pokrivaćemo te paljbom!
Stanko odblokira vrata i izađe u dvorište pa se pod kišom metaka
zatrča prema mestu na koje se sklonio Milosav. Ali malo pre toga su
Arnauti odlučili da dokrajče ranjenog stražara i popeli se na krovove
onih kuća između kojih se mučenik bio sakrio. Stanko je bezmalo stigao
do cilja kad oni zapucaše i ubiše ranjenika. Nedaleko od Milosava ležala
su dvojica mrtvih Arnauta koje je ovaj pobio kada su pokušali da mu
priđu. Stanko priskoči mrtvom saborcu, uze njegovu pušku i municiju, a
Arnauti ponovo zapucaše i raniše ga u ruku. Ne obazirući se na ranu,
hrabri vojnik pojuri nazad i utrča u kuću praćen neprijateljskim
kuršumima.
– Mrtav je, siroma’! – skoro zaplaka pružajući Stači ruku da je
previje.
– Dobro si prošao! – reče mu četnik. – Zrno je prošlo kroz mišić,
brzo ćeš se oporaviti.
– Ma, važno je da mogu da pucam, za kasnije će da vidimo! –
odgovori Stanko, uze pušku, poteže dobar gutljaj rakije iz flaše koju mu
je ponudio Sava i ode na svoje mesto na tavanu.
Nastupilo je zatišje. Okolne kuće su gorele, magla se gdegde
podizala i ponovo spuštala i povremeno je padala kiša. Branioci su
grozničavo razmišljali kako da se izvuku iz obruča, a napadači su
pokušavali da ih izmame iz kuće pozivima na predaju i lažnim
obećanjima da će im životi biti pošteđeni. Dan je odmicao i ljudi u kući
su bili sve očajniji, ali su bez prestanka pevali junačke pesme kojima su
se sokolili i terali inat dušmanima. Puškaranja je bilo katkad, bez žrtava.
U popodnevnim satima je nekoliko Srba iz susednih sela Bogdeva i

166

Vrbena, čuvši za borbu, otišlo u komandu bataljona i obavestilo majora
Piletića o zasedi u koju je upala patrola. Ne znajući kakve su
neprijateljske snage i bojeći se da ne oslabi previše položaje koje je držao,
major je odlučio da sutradan pošalje u Krakornicu tri stotine
najspremnijih vojnika pod komandom oficira koji su se dobrovoljno
javili za zadatak – poručnika Dimitrija Barbulovića i potporučnika Ljube
Kojovića. Mrak je doneo potpun prekid borbe u selu.

Ujutro je pojačanje krenulo ka Krakornici. U isto vreme, vojnici u
klopci odlučili su da preduzmu nešto ne bi li se spasli.

– Treba nekako dojaviti komandi šta se dešava. Nema nam spasa
bez pomoći sa strane – glasno je razmišljao Grubač.

– Nema šanse da se neko od nas probije iz sela. Treba poslati civila
kao kurira – bilo je Stačino mišljenje.

– Slažem se! Ali koga i kako?
Sava i njegova majka su slušali razgovor dvojice narednika. Petkana
nešto šapnu sinu, koji odmahnu glavom, ali ga ona ščepa za ruku i
odlučno pogleda u oči. On sleže ramenima i priđe borcima.
– Kaže moja majka da će ona odneti poruku za komandu.
– Kako?! Ona je stara, nema snage za tako nešto, daleko su
Mavrovski Hanovi – reče Stača.
– Baš zato će je Arnauti pustiti da izađe iz dvorišta, a posle će se ona
već nekako snaći – reče Sava.
– Uh! Neka nam je bog u pomoći! Daj olovku i hartiju, da napišem
pismo majoru! – pristade Grubač.
Za pola sata je na malom parčetu hartije napisao, što je podrobnije
mogao, šta ih je zadesilo, kakvi su zločini počinjeni u selu te o položaju i
snazi neprijatelja. Pisamce je Petkana uplela u gustu pletenicu sede kose,
izljubila se sa svima i izašla iz kuće. Koračala je polako, pogrbljena,
oslanjajući se na štap, praveći se nejakom i nesposobnom. Čim je izašla
iz dvorišta, pred nju iskoči neki naoružani mladić, ščepa je za mišicu i
odvuče u susedno dvorište, pred poveću grupu Arnauta pored koje je
stajao i pokunjeni Sali-aga.
– Kuda, baba? – upita je jedan od njih, očigledno starešina.
– Stara sam i teško bolesna, dete! Moram da naberem trave za čaj,
inače ću još danas bogu na istinu.
Arnaut pogleda agu, koji klimnu glavom.
– Istina je – reče aga na turskom. – Već dugo boluje.
– Pretresite je dobro, pa neka ide ako je čista! – starešina odgurnu
staricu prema mlađim Arnautima.
Oni joj skidoše maramu, cerekajući se ispipaše od vrata do pete,

167

pregledaše odeću i obuću i na kraju pustiše, postiđenu i crvenu. Nogu
pred nogu, slušajući pucnjavu koja je ponovo počela, ona stiže do izlaza
iz sela i nastavi do Bogdeva, udaljenog jedva nešto više od kilometra,
gde ode pravo kod seoskog starešine, Srbina, i zatraži pomoć. Kad ču
koliko je hrabra, on je izljubi, izvadi onu ceduljicu iz njene kose i dade je
svom sinu da je odnese u komandu srpske jedinice. U međuvremenu,
poručnik Barbulović i vojnici stigli su u Vrben, nadomak Bogdeva. Tu su
im sveštenik i seljaci objasnili kuda je najbezbednije da priđu Krakornici
i obavestili ih da otprilike pet-šest stotina Arnauta opseda Savinu kuću.
Kad su krenuli iz sela, naiđoše na momka koji je nosio Grubačevu
poruku. On im je predade i oficiri je pažljivo pročitaše.

– Idemo u Bogdevo, a odande ćemo se podeliti u dve grupe i široko
opkoliti Krakornicu, da nas Arnauti ne bi primetili pre vremena. Ja ću
voditi jednu polovinu vojske, a ti, Kojoviću, drugu. Suzićemo obruč i
ostaviti izlaz samo prema planini. Kad zauzmemo okolna brda,
raspalićemo po bandi!

Ostvarenju ovog plana naruku je išla magla, zbog koje arnautske
straže nisu mogle da vide manevrisanje srpskih vojnika. S druge strane,
blato i magla su otežavali kretanje vojnicima, pa je opkoljavanje sela
potrajalo nešto duže iako su silno žurili jer je iz sela povremeno dopirala
žestoka pucnjava. Konačno, oko podneva, Barbulovićeva grupa je prva
zauzela željeni položaj. Iako nije mogao da vidi kretanje Arnauta, uočio
je Savinu kuću, pošto u tom delu sela jedina ona nije izgorela. Arnautske
kuće su im bile bliže, što je pogodovalo napadu. Izdao je naredbu da se
zapuca na njih, u plotunima po desetinama. Zapucaše vojnici, nasta
metež među iznenađenim Arnautima. No, brzo se pribraše i uzvratiše
vatru. Borba je trajala oko sat vremena i nije se štedela municija. Arnauti
se nađoše između dve vatre, pošto su ih gađali i Srbi iz Savine kuće. U
jednom trenutku, poručnik oseti bol u desnoj nozi i vide da mu je tane
probilo čizmu. Opsova, sede, izu se i sav srećan vide da je samo lakše
ranjen, takoreći okrznut. Četni bolničar mu na brzinu previ ranu pa
junačni poručnik natuče čizmu i nastavi borbu. Odličan položaj njegovih
vojnika počeo je da daje rezultate i grupe Arnauta počeše da odlaze iz
sela prema Korabu. Uto se spusti magla gusta kao testo i oružje utihnu.
Kad se posle izvesnog vremena magla podigla, Barbulović ugleda
Kojovića i njegove ljude na položaju, spremne za dejstvo. Dade znak
trubaču, razleže se po brdima znak za napad, zapucaše srpski vojnici iz
tri stotine pušaka, kiša olova sruči se na Arnaute. Rasplamsa se strašna
borba, u kojoj su doskorašnji nadmoćni napadači imali podređenu ulogu
očajnih branilaca i trpeli ozbiljne gubitke. Nije im trebalo dugo da shvate

168

da tu ne mogu da dobiju ništa sem stradanja i da se navrat-nanos
povuku iz sela. Oko četiri po podne srpski vojnici u širokom borbenom
poretku siđoše u selo, do Savine kuće. Grubač, Stača, njihovi ljudi i
prestravljeni seljaci koji su s njima proveli dva dana u iščekivanju smrti
istrčaše na ulicu i stadoše da grle i ljube svoje spasioce. Neki odoše po
telo sirotog Milosava, da ga pripreme za sahranu. Grupe vojnika pođoše
da po selu traže poginule Arnaute, kojih je bilo preko pedeset, i provere
da nema ranjenih ili pritajenih boraca. Stača sam pođe niz sokak prema
kući Sali-age, da popriča sa njim o tome kako su se pobunjenici iznenada
pojavili u selu i poharali ga. Odjednom, začu tup udarac u zemlju s leve
strane i zlokobno šištanje. U magnovenju vide da u šancu pored nečijeg
plota leži teško ranjen Arnaut koji je poslednjom snagom bacio bombu
između njih dvojice. Nije stigao da zalegne.

169

Princeza

Osetio je jak bol u glavi kada se probudio, učinilo mu se da mu
kroz glavu tutnji voz koji svakog časa treba da probije
lobanju i izleti napolje zajedno s njenom sadržinom. Bolela ga
je svaka koska, pa se pitao da li je to zbog rana ili dugotrajnog ležanja.
Mrštio se dok je bolno pulsiranje trajalo i nije pokušavao da otvori oči
niti da pomeri bilo koji deo tela. Čuo je jauke i ječanje ljudi u blizini.
Kada je bol malo uminuo, stigao je strah. Užasavajući strah da je oslepeo
i da nikada više neće videti nebo, Janju, Draganu, da nema ruke ili noge,
da je ostao nepokretan. Pomolio se u sebi, prikupio hrabrost i rešio da
najpre otvori oči. Polako je opustio stisnute kapke, dopuštajući zracima
svetlosti da ga kao igle ubodu u zenice naviknute na mrak.

„Bože, vidim!”, pomislio je prosto uživajući u neprijatnom
bleštavilu. „Vidim!”

– Probudio se! Probudio se! – prvo što je ugledao kad su mu se oči
privikle na svetlo bila je punačka devojka s belom keceljom umazanom
krvlju i kapicom u smeđoj kosi. Poskočila je pored njega pa vičući i
mašući protrčala kroz prostrani šator u kojem su se nalazili, između
nanizanih metalnih kreveta na kojima su ležali ranjenici pokriveni belim
čaršavima i grubom ćebadi. Dok je stigao da se osvrne oko sebe, ona se
već vratila do njegovog kreveta, praćena sredovečnim muškarcem u
belom mantilu, s naočarima navrh nosa i negovanom prosedom
bradicom i brkovima. S njima je došla i mlada žena u uniformi
bolničarke, tamne kose i živahnih crnih očiju, s licem koje mu se učinilo
poznatim. Svi su se blago osmehivali i gledali ga sa radošću.

– Dobro nam došao nazad iz carstva snova, junače! – reče mu čovek,
očigledno lekar.

– Bolje vas našao! – jedva se nasmeja i postade svestan da su mu
usne ispucale i bolne. – Gde sam?

– U Vranju, sinko! U ruskoj poljskoj bolnici naše premile princeze
Jelene Karađorđević. – Lekar pokaza rukom na crnokosu ženu.

170

Stača se seti odakle mu je poznata – iz novina. Ćerka kralja Petra,
udata u rusku carsku porodicu Romanov. Zausti da joj zahvali, ali ga
ona ućutka tako što mu vlažnom maramicom navlaži usta.

– Koliko sam postradao? – upita kada su mu se usne malo opustile.
Ono troje se zabrinuto pogledaše, a Stača proguta knedlu.
– Moglo je da bude mnogo gore – poče lekar tešeći ga. – Geler te je
dobro lupio u glavu s leve strane, zagrebao kost i napravio veliku
posekotinu. Imaćeš ožiljak, ali bez drugih posledica.
– To je, čini se, dobra vest. Ima li šta lošije od toga? – ranjenik i dalje
nije pokušavao da pomeri udove, bojeći se da bi to moglo da mu donese
strašno saznanje.
– Ima, nažalost – lekar klimnu glavom. – Drugi geler ti je prosvirao
levu nadlakticu, oštetio tetive, pokidao meso… Sredili smo ranu, ali ćeš
imati poteškoća dok koristiš ruku. Doživotno.
– Bojim se da to nije sve niti najgore – uzdahnu Stača pa desnom
rukom otkri levu, zavijenu od lakta do ramena zavojem kroz koji je
probila krv.
– Nije – uzdahnu i lekar. – Treća rana je na levom kolenu. Ono je
bilo skoro razneto. Jedva smo ti spasli nogu, visilo je o koncu da li ćemo
morati da je amputiramo. Ali, ostaće ukočena…
– Doživotno! – jetko Stača dovrši rečenicu, cimnu pokrivač pa otkri i
koleno debelo umotano u zavoj. – Eto, tri rane, tri puta bog pomaže!
– Ne huli, Stačo! Vojnici koji su te doneli rekli su nam da te prijatelji
tako zovu – obrati mu se blago Jelena. – Rekoše još i da si hrabar, borac
za primer, četnik otadžbini za ponos.
Stači zasuziše oči.
– Gotovo je moje četovanje – proguta suze. – Naplati mi Arnaut i
sebe i druge.
– Dovoljno si dao majci Srbiji, vreme je da se odmoriš.
Ona izvuče ispod njegovog uzglavlja handžar i kamu te mu ih stavi
na grudi.
– Ovo su doneli sa tobom. Rekli su da su u pitanju tvoje uspomene,
takoreći relikvije.
– Jesu, vaša visosti!
– Nisam ja ovde visost, junače! U krvi sam i blatu, kao svi vi! Nisam
muško pa da uzmem pušku u ruke, ali sam vojnik na ženski način! –
smešila se.
– Kamu sam doneo iz turskog ropstva, nema drugu vrednost sem
kao uspomena. Vratite je pod jastuk, molim vas! – ona ga posluša. – A
handžar… Duga je priča, nemam snage… – duboko uzdahnu. –

171

Pripadao je mom dalekom pretku, bio i u rukama vašeg pradede,
srpskog gorostasa, vožda Karađorđa. Sudbina ga je donela u moje ruke,
a sada i u vaše. Uzmite ga, prodajte! Iskoristite novac za bolnicu…

– Preskup je ovo dar, ne mogu da ga prihvatim. – Jelena odmahnu
glavom.

– Zar vi malo dajete? Čuo sam već na početku rata za vašu bolnicu.
Molim vas, dozvolite da bar ovako pomognem kada više ne mogu na
bojište! I sudbina i pravda kažu da tako treba da bude! – podiže handžar
s grudi i pruži joj ga.

Ona razmisli kratko, a onda prihvati dar i pomilova četnika po ruci.
– Hvala, značiće nam! I srećan put kući, sutra ideš bolničkim vozom
za Beograd!
– Hvala vam na svemu! Vašu dobrotu i trud srpski narod će pamtiti
doveka – reče, sklopi oči i u trenu zaspa.
– Neka ga, neka spava! – reče lekar i pođe da obiđe ostale ranjenike.
– Sačuvali smo ga u komadu. Biće invalid, ali s mnogo lakšim
povredama nego većina koju smo ovde lečili.
– Sam bog ga je pogledao! – dodade Jelena pa se obrati bolničarki. –
Miro, pazi na njega još ovo malo što će biti ovde! I dobro ga utopli sutra
pred polazak!
Sutradan ujutro su bolničari Staču na nosilima uneli u voz i smestili
u vagon, na pod, među ostale ranjenike. Bilo je tu vojnika iz svih srpskih
krajeva, iz svih armija, i lakše i teže ranjenih od njega. Nekima su bile
previjene samo butine, potkolenice ili nadlaktice, a drugi su bili bez
ruku, nogu, očiju… Krv je zaudarala, ljudi su jaukali truckajući se na
nosilima i tvrdim klupama, lekari i bolničari su ih obilazili i tešili,
nemajući dovoljno lekova da im svima ublaže bolove. Stača je uglavnom
dremao, a kada bi čvrsto zaspao, dolazili su mu u snove mrtvi i živi
drugovi, ćerka i žena, borbe i na kraju uvek blesak koji je od njega
napravio bogalja. Budio se unezveren i znojav, ubrzano i teško dišući.
Jednom ga iz dremeža prenu ranjenik koji ga je preskakao i slučajno
ćušnuo štakom. Mrzovoljno otvori oči.
– Pazi, bre, brajko, ne moraš ti da me dokusuriš kad već Arnauti
nisu – tiho progunđa.
Onaj ranjenik ga mrko pogleda stojeći na jednoj nozi i štakama,
oslonjen na gornji deo najbliže klupe.
– Izvini, bratac! Još vežbam da skakućem na jednu nogu! – gorko
reče.
Stača ga bolje pogleda, vide da nema desnu nogu do pola butine i
srce mu se steže. Podiže pogled ka njegovom licu i prepoznade Mikicu,

172

jednog od one dvojice Mladenovčana s kojima je bio u četi vojvode
Babunskog.

– Mikice, ti si? – zaječao je.
– Stačo, mili moj brate! – mladić pade na koleno, zagrli ga i
zaplakaše kao deca. – Kako si? Šta ti se desilo? – upita Mikica kada se
malo primiriše.
– Bomba! Malo glava, malo više leva ruka, najviše levo koleno. Biću
kljakav, ali pretekoh. A ti?
– Turska artiljerija pred Kumanovom. Ode noga… – tužno reče
Mikica brišući suze.
– A ostali?
– Vojvoda je dobro. Veseli Gapon pade pred Kumanovom onog
dana kad ste vi krenuli na Prištinu. – Stača dlanom zdrave ruke pokri
suzne oči. – Mnogi su izginuli. I moj zemljak. Nosim njegovima poruku.
Pred rat smo napisali i razmenili oproštajna pisma. Bog je odredio da ja
budem kurir, a on ostade pokopan u vrzini negde južno od Skoplja.
– E, moj ćopavi poštare, nije ni tebi lako! – huknu Stača. – On se
svojih muka rešio, a ti ćeš tako sakat da se patiš još pola veka, isto kao ja.
Živećemo od državne milostinje, više gladni nego siti, nesposobni da
stvorimo bilo šta za svoje porodice. Ne očekuj da bude drugačije, pa
nećeš ni da se razočaraš.
– Jesmo li pogrešili što…?
– Nismo! Neko je morao da gurne glavu u torbu.
– I to što kažeš. Deder, mrdni malo u stranu, da se smestim pored
tvoje postelje! – našali se Mikica od sve muke.
– Evo, odmah skačem! – prihvati Stača šalu.
Mikica gurnu sapatnikova nosila i napravi mesto za sebe te sede na
daščani pod vagona. Do Beograda su malo ćaskali o ratnim
dogodovštinama, malo dremali i put nekako prođe. Obojicu su ih
smestili u bolnicu za ranjenike s povređenim udovima, gde su dočekali
1913. godinu, kojoj se niko nije radovao. Mikica je operisan jednom i
početkom januara otpušten na kućno lečenje, a Stača nekoliko puta pa se
njegov oporavak protegao na nekoliko meseci koji su mu se činili dugi
kao večnost. Nije pisao kući jer nije hteo da sekira ženu i ćerku. Smatrao
je da će mnogo bolje biti da se samo pojavi u dvorištu pa da im sve
potanko ispriča pod krošnjom velike jabuke. Završetak njegovog lečenja
nekako se poklopio s krajem rata, koji je došao s Londonskim
sporazumom tridesetog maja. Balkanske saveznice su potukle Tursku i
otkinule joj veliki komad evropske zemlje. Velike sile, a naročito Italija i
Austrougarska, ponovo su promešale i po svom ukusu začinile krvavu

173

balkansku čorbu stvorivši izmišljenu državu, Kneževinu Albaniju. Srbija
je naterana da se povuče sa obala Jadrana, što je naljutilo glavnu silu
pobednicu i učinilo je veoma nezadovoljnom i spremnom za nov rat.
Tako je dopunjeno bure baruta na jugoistoku Evrope koje će, narednih
decenija, i na najmanju varnicu praskati i izazivati lančane eksplozije
potresajući čitav svet i uništavati i države i ljude.

174

Povratak

Stača je izašao iz bolnice u subotu, dan kasnije po potpisivanju
mirovnog sporazuma. Na glavi je imao samo mali ožiljak,
koji se bezmalo nije ni video od kose, ruku je koristio mnogo
bolje nego pre operacija, ali i dalje nedovoljno dobro da bi njom mogao
da radi nešto što zahteva veliku preciznost ili snagu, a na nogu je mogao
da se osloni i polako hoda, ali ne i da je savija u kolenu. Zato je bila
stalno opružena, ukočena kao drvo. Kako bi mogao da hoda, koristio je
štake i šalio se kako su mu bangava noga, drhtava ruka i štaka u njoj
taman dovoljni da lako padne. U maloj radnji nedaleko od bolnice kupio
je kesicu bombona za Draganu. U selo ga je limuzinom dovezao bogat
niški trgovac, otac prijatelja koji je istoga dana bio pušten iz bolnice.
Stača je tražio da ga ostave oko dve stotine metara od kuće, na mestu
odakle ona nije mogla da se vidi, i pešice, polako, korak po korak,
naslanjajući se na štake, pošao prašnjavim puteljkom ka svom dvorištu.
Želeo je da se bar malo prošeta selom i ponovo oseti i punim plućima
udahne dobrodolski vazduh. Nije bilo crveno slovo, seljaci su radili na
njivama, tako da nikoga nije sreo niz put. U daljini je video tek šačicu
ljudi kako orezuju voće i povijeni okopavaju bašte. Zaokupljeni poslom,
oni njega nisu primetili a nisu ni obraćali pažnju na put kojim je retko
prolazio neki putnik namernik. Stača izađe na zaravan više dvorišta i
srce mu se sledi. Video je Zdravku kako sedi na deblu pod velikom
jabukom, leđima okrenuta ka ulici, odevena u crninu. Setio se onog dana
kada se upravo s njom vratio iz ropstva i saznao da mu otac više nije bio
među živima. Još više je usporio, napregao oči i uši, gledao, osluškivao,
tražio bilo kakav znak Draganinog prisustva u dvorištu ili kući. Stigao je
do kapije i polako je otvorio drhtavom rukom. Šarke škripnuše a
Zdravka se ne okrete. Prišao joj je sa leđa i stao na korak od nje. Sedela je
povijena, s rukama na krilu.

– Ovu kapiju niko ne otvara – rekla je tužno. – Znam da si ti, Stačo!
Nemam snagu ni obraz da te pogledam. Nisam nam sačuvala dete.

175

Gutao je suze jedva stojeći na nogama. Tuga u njenom glasu i odjek
bola nataloženog u njenoj neutešnoj duši cepali su mu srce.

– Kada? – upita je tiho i sede pored nje.
– Bilo joj je četr’es’ dana prošle nedelje… – jedva je prošaputala
gledajući pravo pred sebe. – Bila je tako mala i nežna… – brada joj je
drhtala.
– Šta se desilo? – jedva je izgovorio.
– Niko ne zna. Sve smo probali. Nije joj bilo pomoći.
– Uzdahnu duboko. – Ne plačem više. Ne zato što sam prihvatila
sudbinu il’ što je moja tuga manja, nego što više nemam suze, moj Stačo!
Oči su mi izgorele.
Podiže pogled. Oči su joj bile podnadule, krvave, kapci crveni i
ispucali. On je nežno uhvati za ruku.
– Jel’ se mnogo mučila, duša naša? – cedio je reči kroz stegnuto grlo.
– Nije. Čak i onako teško bolesna stalno se smešila. Kopnela je ko
sneg u proleće. Jedne večeri je zaspala s anđeoski osmeh na lice. Ujutro
beše… – ramena su joj drhtala, ali suza na njenom licu nije bilo. – Ljubila
sam je, beše ’ladna ko kamen. – Skrhana bolom, nasloni se na njegovo
rame da se ne bi srušila. – Tamo je, kod baku i deku.
– Kako si prošla kroz sve muke?
– Došla je Zorica, pre neki dan otide. Bez nje… Ne znam…
– Idem na groblje – prošaputao je i nežno odmakao njeno lice.
Tek kada je ustao, Zdravka primeti štake.
– Kako si ti? – upita ga.
– Zar je važno? – odgovori on pitanjem. – Ispunio sam bar deo
obećanja koje ti dadoh, vratio sam se živ.
Ona samo sleže ramenima gledajući kako odlazi sa štakama
uglavljenim pod mišicama.
Činilo mu se da put do groblja traje večno. U glavi mu se mutilo,
teško je disao i grčevito stezao drške štaka. Zanosio se i saplitao gazeći
preko njiva po kojima se pre nekoliko meseci poslednji put šetao sa
svojom devojčicom i pokazivao joj biljke, bubice, glodare, ptice…
Nekako se dovukao do mesta na kojem su počivali njegovi najmiliji i pao
pored najmanje humke, na zdravo koleno. Poljubio je beli krst, prekrstio
se i spustio dlan na grob.
– Znam da si među anđelima, cvete moj mali! – Nije više mogao da
zadržava suze i one u potocima krenuše niz obraze. – Oprosti što nisam
bio tu! Da nisam otišao, možda bi sve bilo drugačije. – Pade licem na
grob i zakuka. – Išao sam da spasavam tuđu decu, zlato moje!
Grumenčići zemlje su mu se lepili za lice, ulazili u usta, oči i kosu.

176

– Oprosti mi što sam te ostavio! Oprosti mi, dušo moja! – ponavljao
je kao u bunilu.

Dugo je ležao s licem zarivenim u humku, jedva dišući. Želeo je da i
njega bog uzme, baš tu i odmah, da istog trena ode za svojim čedom.
Okrete se na leđa, trže kamu iz pojasa, prisloni oštricu na vrat i zagleda
se u beskrajno plavetnilo nad sobom. Oblaci su plovili nebom a on se
upinjao da tamo, gde treba da bude carstvo nebesko, ugleda svoje čedo
među anđelima. A onda će samo da trzne rukom kao što je već činio i da
joj se pridruži u večnosti. I zaista, učini mu se da vidi Gagu kako mu
ručicom pokazuje da ne čini što je naumio. Prenu se i skloni nož sa grla.

– Ako ti tako hoćeš, Gago, tako će i biti – prošaputa i vrati oružje u
kaniju. – Dolaziću ti svakog dana sve dok noge budu mogle da me nose.

Osovi se na noge, prekrsti, ponovo celiva krst pa se seti bombona u
džepu. Izvadi kesicu i spusti je na mali grob. Onda se istim putem vrati
kući. Zdravka je i dalje sedela na deblu, bezizraznog lica.

– Jesi li činio štogod nedolično u ratu? – upita kada joj je prišao.
– Ne znam… Rat je to! Barut, čelik i vatra. Nemaju ni oči ni dušu.
Uzimaju redom svakoga i sve na šta naiđu. Stradali su vojnici, žene,
deca, starci… Naši i njihovi. Ruke su mi krvave, ženo! Ne znam čija je
sve krv na njima!
– Razumem. Sedi pored mene.
On se sruči na ono deblo, a ona mu opet nasloni glavu na rame.
Sedeli su tako i ćutali, zadubljeni u teške misli, sve dok ih mrak i
hladnoća ne oteraše u kuću.
Svakog dana su išli na groblje, palili sveće i molili se za duše milih
pokojnika. Vreme je prolazilo a tuga nije jenjavala. Oko njih je svet
goreo, a njihova srca su tiho kucala u ledu kojim ih je okovala
neprebolna nesreća. Nije ih zanimalo što je već početkom leta zbog
svađe oko podele osvojene teritorije izbio i pobedom Srba nad Bugarima
brzo završen Drugi balkanski rat niti što su Srbija i Evropa satrvene u
ratu koji je počeo sledeće godine, navodno zbog onog malenog Gavrila
Principa, koji je u Sarajevu hicima iz pištolja ubio austrougarskog
prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Nisu
bežali pred Nemcima preko Albanije, sedeli su na svom deblu u Dobrom
Dolu i čekali da dođu i razreše ih muka. Nisu došli. Četiri carstva su
nestala u ratnom plamenu, Srbija je kao sila pobednica izranjavljenim,
krvavim krilima prigrlila dojučerašnju potlačenu južnoslovensku braću i
preko noći se prerušila u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, u kojoj
niko nije bio srećan ni zadovoljan, a Stača i Zdravka za to nisu marili.
Živeli su od danas do sutra od njegove skromne penzije i malo novca

177

dobijenog od seljaka kojima su dali zemlju u najam. Seljaci su ih retko
obilazili, a oni su izlazili iz dvorišta samo ako su morali. Ono je bilo
njihov mali svet u kojem su u miru tugovali, ne morajući da bilo kome
bilo šta objašnjavaju. Stača je najčešće sedeo na pragu skromnog kućerka
i pušio, uvek s jednom cigaretom među prstima i drugom zataknutom
za uvo. Nije brinuo za svoje zdravlje, ali ga je bolelo što je pred njegovim
očima lagano nestajala jedina preostala duša koju je voleo svim srcem –
Zdravka. Umirala je svakoga dana pomalo, sušila se kao cvet bez vode.
Nije bila bolesna, ubijala ju je tuga, tiho i nemilosrdno. Voleo je tu ženu
više nego sebe i bilo mu je sve teže da gleda kako se neumitno bliži
zadnjem času, nečujna kao senka. Danima, mesecima se lomio,
savladavao svoju obamrlost, tražio u najskrivenijim dubinama duše
neku novu snagu, neku iskru koja bi ponovo zapalila plamen života u
njemu i pokrenula ga da pomogne voljenoj i povrati je iz tame pre nego
što i nju izgubi. Prvo je prestao da koristi štake i naučio da hoda bez njih.
Onda je jednog jutra, s prvim junskim suncem, baš kao i svakog
prethodnog dana, seo na prag i zapalio cigaretu. Druge nije bilo za
uvetom. Povukao je nekoliko dubokih dimova, bacio opušak na pod i
zgazio ga petom.

– Toliko o meni i duvanu! – rekao je, lupio se po butinama, ustao i
ušao u kuću. – Zdravka, ti moraš da živiš!

Odmahnula je glavom.
– Sve sam izgubio, samo si mi ti ostala! Ne mogu da podnesem da
mi i ti iscuriš kroz prste! Nisi zaslužila da sveneš!
– Ne mogu ja dalje, Stačo…
– Moraš! – bezmalo viknu, pa priđe i zagrli je snažno. – Moraš!
U leto sledeće, 1920. godine, rođen je njihov sin, Dragomir.

178

Poručnik

Kao da je Srbima bilo malo ratovanja, kao da već nisu bili
satrveni u borbama za slobodu i odbranu od Austrougara i
njihovih saveznika u Velikom ratu, na prinudno napravljenu
Kraljevinu Jugoslaviju je u proleće 1941. svom silom navalio nacistički
Treći rajh pod komandom Adolfa Hitlera, umišljenog imperatora, kao
kaznena ekspedicija željna krvi malog, ponosnog, tvrdoglavog i
buntovnog naroda koji nije pristao da bude deo čelične mašinerije što je
mlela sve pred sobom koristeći silu kao jedini argument i zakon. Svega
dvanaest dana posle nemilosrdnog šestoaprilskog bombardovanja,
zemlja čiji je maloletni kralj sa čitavom svitom pobegao pred
nadolazećim neprijateljem bezuslovno je kapitulirala. I pre sramne
predaje bila je razmrvljena. Hrvati, silom uterani u tvorevinu koja je
stvorena pod engleskom dirigentskom palicom, navodno kao zemlja
slobode za sve Južne Slovene, dočekali su svojih pet minuta i priliku da
se oslobode Srba, udružili se sa đavolom, stvorili Nezavisnu Državu
Hrvatsku i u njoj Nemcima lojalnu zločinačku ustašku i mnogo
umereniju domobransku vojsku te kao nagradu za takvu izdaju dobili
na upravu najveći deo slomljene kraljevine, uključujući i srpsku
Vojvodinu. Bosanski muslimani, do juče Srbi muhamedanske vere,
masovno su pristupali ustašama kao „hrvatsko cvijeće”. Južnoslovenska
braća su se kao zveri bacila na umiruću žrtvu i udarila svom snagom na
narod, bez čije bi borbe i dalje bili tek turske ili švapske sluge. Čuvaj se
onoga koga si dobrim zadužio i ko je svestan koliko ti je dužan, kažu
mudri ljudi. Italijani su zauzeli Jadran od Slovenije do Albanije, Bugari
istočne delove Srbije, Albanci južne, a Nemci su, kako bi napravili mesta
za sebe, proterivali Slovence u Srbiju, gde ih je srpska sirotinja
dočekivala kao najrođenije.

Jugoslavija se raspala, a Srbija se zavadila sama sa sobom.
Nepokorni oficiri su već sredinom maja na Ravnoj gori ponovo digli
četnike na oružje i poveli gerilsku borbu za kralja i slobodu kao

179

Jugoslovenska vojska u otadžbini, na čije je čelo došao jedan od
najškolovanijih srpskih oficira, junak iz balkanskih ratova i Prvog
svetskog rata, pukovnik Draža Mihailović. Ugnjetavana sirotinja, koja je
do rata radila za crkavicu kod oholih i sve bogatijih gazda, naivno je
nasela na komunističke priče o ravnopravnosti i blagostanju za sve i
početkom jula podigla ustanak protiv okupatora i kapitalista
istovremeno. Predvodila ju je Komunistička partija Jugoslavije i njen
vođa Josip Broz Tito, Hrvat iz Zagorja, koji je u Prvom svetskom ratu
kao kaplar učestvovao u kaznenoj ekspediciji austrougarske vojske
protiv Srbije. Prve žrtve njene partizanske vojske bila su dva srpska
žandara. Političari su pokušavali da spasu što se spasti može pa su u
avgustu stvorili marionetsku vladu, koja je u Beogradu, pod vođstvom
još jednog heroja tri prethodna rata, generala Milana Nedića, sarađivala
sa Nemcima. Simpatizer fašista i nacista, Smederevac Dimitrije Ljotić,
sredinom septembra je preko organizacije Zbor stvorio svoju privatnu
vojsku podređenu okupatoru.

Tako su već od jeseni 1941. godine po Srbiji pod oružjem gazile
nemačka i bugarska vojska, četnici, partizani, nedićevci, ljotićevci,
ustaše, balisti… Svaki grad i svako selo imali su naoružanu formaciju
koja je vladala i delila pravdu po svom nahođenju. Što je mesto bilo dalje
od velikih centara, to je stanje bilo gore, bliže rasulu.

U Dobri Do Nemci nikada nisu ušli, nije ih zanimalo zabačeno
šumadijsko selo. U Stačino dvorište, nekoliko desetina metara od kuće,
došli su četnici i postavili logor od na brzinu sklepanih baraka i vojnih
šatora. Imanje starog četnika, junaka iz Prvog balkanskog rata, bilo je
pravo mesto da se nastavi oslobodilačka tradicija, smatrali su. Nije to
bila velika jedinica, tek manji pešadijski vod pod komandom Ljubiše
Stojanovića, poručnika raspale jugoslovenske vojske. Trebalo je da
čuvaju selo i spreče komuniste da šire uticaj. Domaćin se nije bunio, a ne
bi mu vredelo ni da jeste.

Nekoliko dana pošto je logor postavljen, noću, negde između
ponoći i zore, iznenada zarzaše četnički konji vezani za voćke nedaleko
od logora. Stražar koji je sedeo na zemlji pored skoro ugašene logorske
vatre, naslonjen na debelo stablo stare jabuke, prenu se iz dremeža, uze
brzometku s krila, repetira je, ustade i polako priđe uznemirenim
životinjama, gledajući pažljivo oko sebe i šetajući cev puške tamo-amo.
Nije bilo oblaka pa je pod jakom mesečinom mogao jasno da vidi teren.
U travi, blizu konja, ugleda obrise tela, a onda i beonjače trojice ljudi koji
su piljili u njega.

– Ustajte i ruke uvis! Pucaću! – zagrme i uperi pušku u njih, drhteći

180

od straha kao i oni.
U logoru nasta galama i komešanje, bunovni četnici poskakaše na

noge, zgrabiše oružje i potrčaše ka stražaru. Ona trojica ustadoše i
pribiše se jedan uz drugog, držeći ruke podignute visoko iznad glave.
Bili su to jedva punoletni, golobradi mladići tamnije puti, u ritama, sa
raspadnutim opancima na nogama. Tresli su se od straha i iznenadne
jeze koja ih je obuzela. Poručnik Ljubiša upali baterijsku lampu i osvetli
ih.

– Cigani?! Šta radite tu? – grmnu. – Špijunirate za partizane?
– Ne, gospodine, ljubim ti dušu! Kak’i partizani?! Mi smo braća,
sirotinja, gledali smo konji, mlogo su lepi! – reče najstariji među njima.
– Konjokradice, a? – namršti se četnički komandant.
– Jao, nismo! Kak’e konjokradice, kak’i bakrači, samo smo gledali!
Nismo mi lopovi! – zavapiše sva trojica.
– Što ne dođoste danju da gledate konje? – pitao je Ljubiša.
– Malopre stigosmo u selo, nismo znali čiji su konji… – poče
najstariji.
– Malopre?! Ko se, bre, pošten noću smuca po tuđim selima? –
prekide ga poručnik. – Odakle ste?
– Iz Selevac, gospodine! Ovde ima puno ljudi doseljeni’ iz naše selo,
došli smo da isprosimo nešto, će pocrkamo od glad! I gazda od ovo
dvorište je iz naše selo.
– Zar noću, usred rata, tražite zemljake?! Vi ste lopurde!
Konjokradice! A zna se šta se u ratu s takvima radi! Mora da se zna red i
disciplina! Rade! – pozva jednog četnika. – Vodite ove ništake i rešite ih
se zasvagda! Osuđujem ih na smrt! I štedite municiju!
Cigani zakukaše, padoše na kolena i stadoše da mole i preklinju
četničkog komandira za milost. Odjednom se u gužvi stvori Stača, kojeg
je probudila galama pa je izašao da vidi o čemu se radi.
– Šta to radiš, crni Ljubiša?! – dreknu. – Zar ćeš ovu decu tek tako da
pobiješ, dvorište da mi okrvaviš?!
– Uz dužno poštovanje, čika Stojimire, ovo su vojnička posla! Vrati
se u kuću! – odseče poručnik.
– Ama, čuješ li šta te pitam?! Kakva vojnička posla?! – vikao je Stača.
– Ovo je moje dvorište! – kuckao se vrhom desnog kažiprsta u grudi. –
Moje! Primio sam vas ovde da budete vojska, a ne neljudi!
– I da nas nisi primio, mi bismo se ulogorili! Mi smo vlast! –
poručnika je razbesnela Stačina drskost. – Vodite ga u kuču!
Dvojica krupnih četnika ščepaše razjarenog Staču za mišice i
bezmalo ga ponesoše ka kući iako se on batrgao kako bi se oslobodio

181

njihovog stiska.
– Serem ti se u vlast! – vikao je preko ramena. – Vlast ima sud i

zatvor za lopove!
– Sad smo u ratu! Ja sam preki sud! – vikao je poručnik za njim. – A

zatvor nemam, ni hranu da im dajem, ni stražu da ih čuva!
Zdravka i Draga, koji su se probudili kad je Stača izlazio iz kuće,

kroz prozor su gledali šta se dešava. Draga, tada već odrastao i snažan
mladić, pođe na vrata, ali ga majka svom snagom steže oko ramena i
zadrža.

– Da nisi makn’o! ’Oćeš i ti da izgubiš glavu?! – šapnula mu je.
Uto četnici uguraše Staču u kuću i zalupiše vrata, a jedan od njih
ostade na tremu da spreči da neko od ukućana izađe. U međuvremenu,
Rade i nekolicina četnika su zgrabili trojicu momčića i vukli ih kroz
travu ka dnu dvorišta. Ovi su se batrgali, vrištali i zapomagali sve dok
se četnici nisu zaustavili i pritisli ih na zemlju. Onda odjednom zaćutaše
i ukočiše se, pomućene svesti od straha, ne verujući da će tako izgubiti
glavu. Ljubiša i ostali četnici su iz logora mogli da vide kad je Radetova
kama blesnula na mesečini dok ju je izvlačio iz kanije i tri puta čuju
prigušeno krkljanje. Sve je brzo bilo gotovo, tela ostadoše u travi. Rade
obrisa oštricu o ostatke košulje poslednjeg zaklanog i vrati je u korice.
Četnici se vratiše u šatore, samo stražar ostade napolju. U kući se razleže
kuknjava zbog užasa koji se upravo odigrao takoreći na pragu njihovog
doma. Načičkani na prozor, gledali su šta se dešava nadajući se do
poslednjeg trenutka da će poručnik da se smiluje onim nesrećnicima.
– Neće ovo na dobro da izađe! – rekao je Stača brišući suze. – Ako
ovako budemo radili, bog će nam okrenuti leđa! Stradaćemo gore nego
ikada!
– Ne bi’ da hulim, ali čini mi se da nas ni do sad nije mazio! Pitam se
da l’ ga ima – uzdahnu zgranuta Zdravka.
– Sine, ujutru sedi na bicikl i idi u Selevac, u cigan-malu! Nađi
nekoga ko može da dođe po ove jadnike, da ih bar pokopa ko ljude!
– Hoću, čim svane!
Čim je svanulo, Draga učini što mu je otac rekao. Lako je u Selevcu
pronašao kuću poklanih momaka, bednu blataru u dvorištu ograđenom
prućem. Imali su oca i majku, a dvojica starijih i žene i decu. Saopštio im
je strašnu vest, ukratko objasnio šta se desilo i gde su tela a zatim
pobegao da ne sluša njihov lelek. Malo posle podneva, stari Ciga je
volovskom zapregom došao u Dobri Do. Uterao je mala kola u Stačino
dvorište i prošao pored logora ka mestu koje mu je opisao Draga, ne
okrenuvši glavu ka četnicima, koji su ga nemo gledali. Dok mu se srce

182

cepalo a poslednje suze koje je imao klizile iz podbulih očiju, drhtavim
rukama je podigao ukočena tela mrtvih sinova na kola i poterao ih iz
dvorišta. Ležali su jedan preko drugog iskolačenih očiju, sa zjapećim
grkljanima, krvavi, a noge su im virile s kola. Polako je proterao volove
kroz selo, praćen pogledima seljaka preko plotova. Svi su već znali šta se
prethodne noći desilo i listom bili protiv odluke koju je doneo poručnik
Ljubiša. Od toga dana, četnici su izgubili naklonost i podršku
Dobrodolaca. Ti mirni ljudi, s jakim, urođenim osećajem za pravdu, nisu
mogli da podnesu da neko, ma kakvo zlodelo počinio, bude kažnjen
tako surovo, a naročito da, u slučaju kada se nikakav zločin čak nije ni
desio, nesrazmerna kazna, doneta samovoljno i na brzinu, skoro zatre
jednu ubogu porodicu iz susednog sela.

183

Kokarda i petokraka

Bez obzira na prezir koji su seljaci jasno pokazivali prema
njemu i njegovim ljudima, poručnik Ljubiša se ponašao kao
zapovednik sela, držao čvrstu disciplinu i pazio da se
meštanima ništa loše ne dogodi. Četnike je postavljao da čuvaju stražu te
nikakva druga vojska nije mogla da uđe u Dobri Do. Skoro nikada nije
vodio svoje vojnike van sela i sačuvao ih je od ozbiljnih ratnih operacija i
stradanja u borbama. Bili su prilično bezbedni onako izolovani u malom
logoru u dvorištu prekoputa crkve, a glavna komanda je bila zadovoljna
njihovom ulogom da jedno selo drže podalje od komunističkog uticaja i
proleterske vojske. Poručnik je uspevao da podređenima sačuva glavu
na ramenima, nadajući se da će uskoro doći do odsudnog boja,
proterivanja okupatora iz zemlje i sloma „crvenih”, kako su četnici zvali
partizane. Mobilisao je seoske mladiće u svoju jedinicu i vršio s njima
pešadijsku obuku, učio ih da se bore u napadu i odbrani, onako kako su
njega učili dok je bio pitomac vojne akademije. Partizani su često
obigravali oko sela, ali su ih zabrinuti i lukavi meštani odgovarali od
napada na četnike i provodili po okolnim brdima, trudeći se da se dve
vojske nikako ne sretnu jer su znali da bi u slučaju borbe i pogibije
vojnika bilo koje strane selo trpelo tešku odmazdu. Stača, Zdravka i
Draga su, nemajući kud, teško podnosili četničko prisustvo u dvorištu.
Nisu razgovarali s poručnikom i njegovim ljudima, pravili su se da ne
postoje. Nisu želeli ni mogli da pređu preko činjenice da su na njihovoj
teško stečenoj zemlji, pred njihovim kućom i očima, mladići poklani kao
stoka, možda bez ikakve krivice. Stača je svakodnevno, kakvo god
vreme bilo, odlazio na Gagin grob stazicom pored samog logora, ali
nikada nije okrenuo glavu da pogleda četnike. Njegovim suseljanima
koji su bili u jedinici je bilo žao zbog toga, ali mu nisu zamerali. Ni
ponosni poručnik nije hteo da se potrudi da izgladi odnose, već se sa
svojima držao u delu dvorišta koje su bili zauzeli i nije pokušavao da se
približi domaćinima. Vreme je prolazilo, teške godine su se nizale, ratna

184

sreća se okretala, a Ljubiša je postajao sve nezadovoljniji i nervozniji. Do
njega su skoro redovno stizale vesti, tako da je znao da je, posle početnih
uspeha četničkih jedinica i oslobađanja nekoliko gradova u Srbiji, stanje
na ratištima postajalo sve teže i složenije za Jugoslovensku vojsku u
otadžbini te da su sredinom rata, a naročito posle kapitulacije Italije, čak
i prepredeni zapadnjaci, oni kod kojih se bio sklonio kralj, počeli da
okreću leđa oslobodilačkom pokretu generala Draže Mihailovića i
pružaju pomoć partizanima. To su dočuli i seljaci te su počeli da se sa još
manje poštovanja odnose prema četnicima, očekujući da će oni uskoro
biti najureni iz sela. Ne bi li nekako povratio poljuljani ugled, Ljubiša je
odlučio da u jedinicu pozove Dragu, kao sina starog četnika, i da mu na
glavu natakne šubaru sa kokardom. Verovao je da će ljudi drugačije da
ih gledaju kada se među njima nađe i naslednik učesnika davnog rata za
slobodu. Ostavio je ponos po strani i baš na Ðurđevdan 1944. zakucao
na Stačina vrata. U kući su bili samo domaćini, nije bilo gostiju. Kako je
bilo vreme ručka, sedeli su za stolom uz sveću i skromno obedovali.
Draga ustade od stola i otvori vrata.

– Srećna slava, domaćine! – rekao mu je oficir kada se pojavio na
pragu.

Mladić se zaprepasti i zbuni kada vide ko je na vratima te ništa ne
odgovori. Stača ču poznati glas, dođe iza Drage, uhvati ga za košulju i
uvuče u kuću, izađe napolje i zatvori vrata. Ne beše mu ni pravo ni milo
što je nezvani gost došao baš na taj sveti dan da im smeta.

– Idi u svoj brlog i ne dolazi više ovamo, Ljubiša! – rekao je grubo.
– Došao sam da se pomirimo, Stačo! – mirno kaza četnik, iako ga je
starac već bio naljutio. – Rat se bliži kraju, red je da i iz tvoje kuće neko
pristupi pobedničkoj vojsci! Ti si bio četnik, sada treba i tvoj sin da
postane!
Stači se smrče pred očima.
– Slušaj, bre, gibaničarski komandire, ne poredi vas, kod kojih se ne
zna ni ko pije ni ko plaća, sa mnom i junacima koji su ostavili kosti na
jugu! Mi…! – viknu koliko ga grlo nosi udarajući se desnicom u grudi. –
Mi smo bili četnici! A vi ste… Ne znam ni šta ste! Znam samo da niste
pobednička vojska! Popuštali ste te kosurde i bradetine da lakše zapatite
vaške! – odmahnu glavom, okrete se, uđe u kuću i zalupi vrata za
sobom.
Ljubišino lice pomodre i obuze ga bes. Bio je svestan da ga iz logora
posmatraju njegovi ljudi.
– Razmisli malo, čiča! Doći ću ja ponovo! – grmnuo je preteći i vratio
se u logor, gde se niko nije usudio ni da ga pogleda onako razjarenog,

185

već su se svi pravili da rade nešto važno i da ga ne primećuju.
Poručnik je sačekao više od mesec dana i jednog jutra sredinom juna

poslao dvojicu četnika da dovedu Dragu u logor. Vratili su se pokunjeni,
neobavljenog zadatka.

– Stari je izašao s kamom u ruci i rekao da će pre on da se pokolje sa
nama nego da dozvoli da mu se sin pridruži koljačima – izvestio je stariji
četnik komandira. – Nismo znali šta da radimo pa smo se vratili.

Ljubiša skoči sa stolice, pripasa opasač i otrča pred Stačinu kuću.
– Dragomire Markoviću, izađi! – viknuo je besno.
Na tremu se pojavi Stača.
– Tebi sam već rekao šta sam imao! – režao je držeći aginu kamu u
desnoj ruci a kanije u levoj.
– Čiča, ne budi lud! – oficir otkopča futrolu i uhvati dršku pištolja. –
Draga mora da pođe sa mnom!
– Nema sile! – starac ćopajući pođe prema njemu.
Nekoliko četnika potrča iz logora s puškama u rukama. Ljubiša
poteže pištolj, ubaci metak u cev i uperi ga u Stačine grudi. Kažiprst je
zgrčio oko okidača, spreman da puca. Zdravka je u kući bezuspešno
pokušavala da spreči sina da izađe na trem. On se otrgnu iz njenih ruku
i jurnu napolje.
– Stanite! Stanite! Idem! – vikao je istrčavajući.
Stao je ispred oca okrenut poručniku leđima.
– Oče, idem. Svakako će me odvesti, samo ćeš uludo izgubiti glavu –
rekao je tiho.
Starac klonu, obori glavu, zagrli ga jako i zadrža tako neko vreme.
– Ostadoh bogalj boreći se za otadžbinu i dočekah pod stare dane da
oni za čiju sam se slobodu borio potežu oružje na mene – tužno reče. –
Nadam se da ćeš ti biti bolje sreće.
Četnici se vratiše u logor, a Ljubiša ostade pred kućom, isprazni
oružje i vrati ga u futrolu.
– Za pet minuta se javi u moj šator, počinje obuka! Čika Stačo, ne
brini, ništa mu neće biti! – reče pa ode i on.
Draga uvede oca u kuću, obu cokule, upasa košulju u pantalone,
natuče šajkaču na glavu, poljubi roditelje i otrča kod oficira. Ovaj mu
dade kokardu da zakači na šajkaču i, za početak, pušku bez municije.
– Nisi rado došao među nas, ali niko neće da ti zameri. Javi se
Dobrici, kaplaru, on vodi grupu! – pokaza mu rukom sredovečnog
četnika pred kojim je u dvorištu bilo postrojeno desetak šaroliko
odevenih mladića, Draginih vršnjaka iz sela, na čijim su kapama sijale
kokarde.

186

Od toga dana, Draga je boravio i spavao u četničkom logoru i
marljivo učio vojničke veštine od Ljubiše i Dobrice, računajući da bi
trebalo da što bolje iskoristi vreme koje provodi u jedinici, nauči što više
i postane dobro uvežban vojnik, zlu ne trebalo. Tek ponekad je svraćao
kući da porazgovara s roditeljima, jer nije želeo da se izdvaja od drugih
momaka na obuci čije su kuće bile razbacane po obližnjim zaseocima i
brdima. Nekoliko dana posle Svetog Ilije u dvorište niotkuda banu
četnik na konju, sa zvezdicama na epoletama zategnute bluze. Sjahao je s
konja i smrknutog lica, bez reči, dao dizgine poručnikovom posilnom i
ušao u šator.

– Ovo je kurir kojeg šalje lično čiča Draža! – rekao je Dobrica
momcima koji su puzali po travi i na njegovu komandu zauzimali stav
za gađanje i nišanili u pravcu njiva i šuma. – Sigurno nosi važne i dobre
vesti!

Ðeneralov kurir je brzo izašao iz šatora, skočio na konja i odjezdio
dalje. Poručnik izađe iz šatora i sazva zbor. Četnici se brzo postrojiše a
on stade da s rukama na leđima hoda tamo-amo pred njima, čas
zagledajući nekoga od njih, čas upirući pogled u nebo ili zemlju.
Konačno stade ispred stroja.

– Braćo, prdnuli smo u čabar! – zagrme, a zaprepašćeni četnici
počeše da se zgledaju. – Rusi sa istoka prilaze granici, komunisti
pobeđuju! – U stroju nasta žamor. – Ðeneral je naredio povlačenje u
Bosnu! Treba da se što pre okupimo u Mačvi, ako bog da da stignemo
donde! Posle čemo preko Drine sve do pizde materine! – razočaranje ga
je lomilo kao slamku. – Ko hoće sa mnom, dobrodošao je! Ko neće,
srećan mu ostanak! Svi mladići koji su prošli obuku ili se još obučavaju
neka ostanu u selu, njih raspuštam! Ne treba da uludo gube glave!

Četnici su stajali u stroju pokunjeni, opuštenih ramena, kao da su ih
polili hladnom vodom. Oni koje baš i nije ispunjavao ponos što su bili u
Ljubišinom odredu osetiše olakšanje.

– Pripremajte se za pokret! – komandovao je Ljubiša.
Vojnici se trgoše. Mladići vratiše oružje i kokarde pa se raziđoše
kućama. Za njima pođe i nekoliko bolešljivih i plašljivih starijih četnika.
Dobrica, Rade i ostali odvažniji vojnici, njih ukupno dvadesetak,
pokupiše oružje, natovariše municiju na konje i stadoše pred
komandirov šator. Poručnik izađe utegnut, naoružan pištoljem i
automatom, sa dvogledom na grudima, uzjaha konja i komandova
pokret te pođoše da se kroz šumadijska brda probijaju prema Mačvi.
Dobrodolci su poverovali da će odlazak četnika vratiti spokoj u selo,
da će se rat brzo završiti i da će moći mirno da obavljaju svoje seljačke

187

poslove. Ali u vreme kada se sudbina čitavog sveta lomila što na zapadu
što na istoku Evrope, ništa nije moglo da se završi jednostavno. Krajem
septembra, jedinice ruske Crvene armije ušle su u Srbiju, pregazivši pre
toga Rumuniju i Bugarsku koje su sarađivale sa Nemačkom. Zajedno s
jugoslovenskim partizanskim jedinicama brzo su napredovale prema
Beogradu. Nezaustavljiv talas boraca željnih osvete za milione njihovih
najmilijih, izginulih zbog suludog pokušaja samozvane više rase da
porobi čitav svet, mleo je sve pred sobom kao žrvanj, bez ikakve milosti.
Pre kraja oktobra je čitava Srbija do Dunava bila oslobođena, uključujući
i Beograd. Ne bi li kako usporili napredovanje sovjetske mašinerije ka
Berlinu i omogućili izvlačenje svojih jedinica iz Grčke, Makedonije i sa
Kosmeta, Nemci su postavili poslednju ozbiljnu liniju odbrane na
južnoevropskom ratištu – Sremski front. Koristili su sve raspoložive
svoje i snage Nezavisne Države Hrvatske da brane Panonsku ravnicu,
svesni da će frontalni napad na takvom terenu predstavljati
samoubilačku misiju za napadače. Borci za komunizam i opšte dobro,
kako su se predstavljali, Titovi partizani, želeći da omasove svoju vojsku
pred odlučujuće bitke, počeli su da po srpskim selima i gradovima vrše
prisilnu mobilizaciju omladinaca, a naročito u onim krajevima gde se, po
njihovom mišljenju, nije vodila dovoljno masovna i oštra
narodnooslobodilačka borba ili gde su do oslobođenja gospodarili
saradnici okupatora, kako su oni nazivali sve one koji nisu nosili crvenu
petokraku.

– Smrt fašizmu! – viknu golobradi partizanski poručnik s leđa
rasnog belca i prinevši stisnutu pesnicu slepoočnici pozdravi narod
okupljen na raskrsnici u središtu Dobrog Dola.

Bilo je tu starih i mladih, muškaraca i žena. Sve što je moglo da stoji
na nogama, uprkos prohladnom novembarskom danu, moralo je da
izađe po naređenju vojnika narodne vlasti. Seljaci, pošto su bili čuli da
novi gospodari zemlje ne priznaju Boga, nisu bili oduševljeni što vide
mladića sa zvezdicama na ramenima i iza njega desetak vojnika s
petokrakama na kapama, naoružanih svakojakim oružjem i odevenih u
raznovrsne uniforme. Kada god je trebalo da im se saopšti neka važna
vest, pop ih je zvonjavom pozivao u portu, a ovi novi su ih, eto, okupili
na raskršću. Tek nekolicina mladića odgovori:

– Sloboda narodu!
– Slabo je to, drugovi seljaci! Slabo! – odmahivao je poručnik
glavom. – Mora to jače, gromko! Doneli smo vam slobodu, treba da
grmite!
– Nije nama bilo loše ni dok vi niste došli! – dobaci neko.

188

– Jasno! – namršti se partizanski oficir. – Dok smo mi krvavili gaće
po šumama i gorama naše zemlje ponosne, vi ste se krili pod ponjavama
i čekali da vas oslobodimo! Hranili ste četnike, narodne neprijatelje i
izdajnike!

– Nisu oni ni narodni neprijatelji ni izdajnici! – pobuni se mladić čiji
je otac otišao s poručnikom Ljubišom te ga oficirove reči pogodiše. – Oni
su kraljeva vojska! Čuvali su selo!

– Od koga?! Od nas?! Nemce ni videli nisu! Kraljeva vojska?! –
podrugljivo se isceri partizan. – Kakav kralj, pobegulja, takva mu je i
vojska bila! Nema više kralja, drugovi, niti njegove vojske! Sada smo svi
jednaki! Narod ima vlast! A mi smo narodna vojska!

Začu se slabašno tapšanje i tek nekoliko odobravajućih povika.
– Vidim da se ne razumemo najbolje… – odmahnu poručnik glavom
i odustade od političkog govora. – Mi smo ovde da bi neki od vas pošli
sa nama, u borbu! Prema broju stanovnika, vaše selo treba da da
dvadeset partizana! Ima li dobrovoljaca? – niko se ne javi, nije im se išlo
u stradanje kada je, kako su smatrali, rat već bio završen.
– Dobro! Junački! Na koga pokažem prstom, neka istupi! – u narodu
se začu negodovanje. – Ako odaberem dvojicu iz iste kuće, recite,
zameniću jednog!
On pokaza prstom jednog po jednog mladića koji mu se učiniše
sposobnim za vojsku i ne pogodi pritom dvojicu iz iste porodice. Oni
izađoše pred partizane i postrojiše se. Sve su to bili momci koji su prošli
četničku obuku i koje je Ljubiša raspustio pre no što je otišao iz sela.
Među njima je bio i Draga Marković.
– Drugovi, od danas ste pripadnici Narodnooslobodilačke vojske
Jugoslavije! Idemo u Smederevo, tamo ćete dobiti oznake i oružje, a
onda ćemo preko Dunava, u Vojvodinu, da dokrajčimo okupatore i
njihove sluge!
Narod poče da se buni. Roditelji, braća, sestre i supruge odabranih
stadoše da jauču, zapomažu, preklinju, ali to nije doticalo partizanskog
komandira. Vojnici stadoše između naroda i onih mladića te rasteraše
seljake kućama. Jedva im dopustiše da se pozdrave s mobilisanima i
izgrle ih drhtavim rukama.
– Ne brinite, biću dobro, čuvaću se! – rekao je Draga ocu i majci na
oproštaju.
Poručnik komandova pokret i kolona starih i novih partizana ubrzo
izađe iz sela te nestade u brdima.

189

Bilo je već leto 1945. kada se Draga jednog popodneva vratio u selo,
zdrav i prav, odeven u šarenoliku uniformu skrpljenu od delova
partizanske i nemačke, sa titovkom i petokrakom na glavi, ruskim
pištoljem tetejcem u futroli za pojasom i nemačkim šmajserom okačenim
o rame. Njegovo lice nije pokazivalo sreću dok je prašnjavim sokakom
hodao ka svom domu i zdravio se s komšijama koje su izlazile iz
dvorišta da ga pozdrave. Rekoše mu da su se i neki drugi već vratili, ali i
da se bar trojica nikada neće vratiti. Ušao je na kapiju i pogledao oko
sebe. Sve je bilo isto kao onoga dana kada su ga mobilisali, tiho i mirno.
Kućerak se belasao na suncu, trava je bila pokošena, nekoliko žbunova
ruža procvetalo, a stara jabuka se nakitila sitnim plodovima. Sve je bilo
isto osim njega. Nakon nekoliko meseci na frontu, postao je ozbiljan i
gorak. Strahote koje je video i činio otvrdle su ga i on je od seoskog
derana postao čvrst, nemilosrdan borac i čovek. Ušao je kroz širom
otvorena vrata i zatekao roditelje za stolom. Kada ga ugledaše,
poskakaše sa stolica i stadoše da ga grle i ljube dok su im suze kvasile
izborana lica.

– Sine, srećo moja, samo kad si nam se vratio! – rekla je Zdravka. –
Mnogo smo se plašili, čuli smo da je taj Srem bio prava klanica.

Draga ih je čvrsto zagrlio i priljubio glavu uz njihove.
– Sve je dobro, majko! Došao sam i ništa mi nije.
– Bogu hvala, imao si više sreće u ratu nego ja! – našali se Stača,
presrećan što vidi jedinca živog i zdravog. – Živi nismo bili. Strašne su
vesti odande stizale…
– Strašno je i bilo! Ispričaću vam sve, samo da se raskomotim.
– Eh, skidaj tu gvožđuriju, mi smo te spopali… – reče mu otac i
pomože da se oslobodi automata, pištolja, opasača, uprtača…
Sedoše za sto i najednom zavlada tišina. Oni su čekali da im nešto
kaže, a on nije znao odakle da počne.
– Srpska mladost je satrvena na vojvođanskim ledinama! Mogao je
rat i bez te pogibije da se završi! – konačno progovori. – Rekoše mi
komšije da su bar trojica od nas iz sela poginula. Daće bog da ostane
samo na tom broju! Strašno je i da je samo jedan, ali… – zastade. – Zašto
to kažem? Jedne noći, na brisanom prostoru, moja četa je jurišala na
ukopane Nemce i ustaše, bila je to ko bajagi neka mnogo važna tačka

190

usred nigdine. Pored Rusa i nas bio je i nekakav vlaški partizanski
bataljon od šesto četiri vojnika na brojnom stanju. Dobro sam zapamtio
taj broj, čuo sam ga sutradan ujutro. Strašna je borba bila! Do jutra smo
uspeli da potisnemo neprijatelja, uz ogromne gubitke. Podršku su nam
pružali i ruski višecevni bacači, kaćuše, koji su preoravali hektare kao od
šale. Vlaha je ostalo šest stotina na onom snegu, što mrtvih, što ranjenih!
Samo su četvorica prošla bez metka ili gelera u telu! Zato kažem da su
samo trojica od nas iz Dobrog Dola… – zaćuta i proguta suze. – A koliko
je Rusa ostalo po oranicama, broja im se ne zna! Bili su željni osvete i
švapske krvi, nisu žalili da izgube glave. Najedu se slanine, naloču votke
ili rakije, pa u boj! Padali su kao pokošeni, ali su nepokolebljivo išli
napred! To nije bilo ljudski! Kao da nisu osećali nikakav strah! Ponekad
me je bilo sramota da zalegnem i gledam kako gacaju po blatu i idu na
one plamteće cevi, kao da su od čelika, a ne od krvi i mesa! – opet
zastade, poćuta malo pa nastavi izmenjenim, ledenim glasom, gledajući
kroz vrata u daljinu. – Onda, posle takvih strahota i stradanja, posle
dvanaestog aprila i proboja fronta, povremeno se dešavalo da zarobimo
ustaše ili Nemce. Oficiri su naređivali da ih odvedemo u komandu i
predamo u neko zborište za zarobljenike. Mi ih povedemo, pa kad
odmaknemo dovoljno, skrenemo u šumu, repetiramo automate i sve ih
pobijemo! Ko zna koliko smo ih tako nepokopanih ostavili po
slavonskim šumama… Gonili smo ih kroz Hrvatsku i Sloveniju i
likvidirali kad god i gde god smo mogli. – Uzdahnu i obori glavu. – Ne
ponosim se time. Ne znam da li smo ispravno postupili. Tada smo
mislili da tako treba, da je to pravda…

Stača ustade i zagrli ga.
– Rat se ne vodi guščijim perom, sine moj! Čovek je životinja kao i
svaka druga, ubija neprijatelja kada može! Nekada to čini sa više, nekad
sa manje časti. Ostavi rat iza sebe kao da ga nije ni bilo! Digni glavu i
kreni napred! Život je pred tobom!
Draga klimnu glavom.
– Reci mi kakva je ta nova vlast i ima li negde mesta za tebe? – upita
ga otac ne bi li mu skrenuo misli.
– Eh, nova vlast… – odmahnu glavom. – Ista kao stara, dobri moj
oče! U početku sam poverovao da su priče o jednakosti i slobodi za sve
istinite. A onda sam na frontu video da obična vojska jede iz jednog
kazana, a oficiri iz drugog i sve mi je bilo jasno. – Kiselo se nasmeja.
– Nisam ni mislio da će biti drugačije. Znaš, nisu za pobedu
komunizma u Srbiji zaslužni partizani, Tito, Rusi… – Draga upitno
pogleda oca. – Krivi su predratni bogataši koji su pili krv običnom

191

narodu! Dok su se oni besramno bogatili, sirotinja je dirinčila za
crkavicu i gladovala! Znam žene koje su radile kod gazda po čitav dan
za parče proje i uveče ga donosile kući i delile s decom! E, kada je
potlačenima pružena nada da će im biti vraćeno ljudsko dostojanstvo,
oni su poverovali i uzeli to zdravo za gotovo pa krenuli u borbu. Mnogi
od njih su sada zaseli u bogataške kuće i čujem da se ponašaju kao viša
klasa. Ljudi su kvarljiva roba, nažalost. Upropastiće ono za šta su se
borili i sve će se opet okrenuti naglavačke. Pa opet! I opet!

– Rekao bih da si u da si u pravu.
– Ja to neću da dočekam, al’ ti ‘oćeš. Idi sada, lezi, odmori se! Majka
će da ti spremi nešto lepo za jelo. A sutra je nov dan i nov početak!

192

Epilog

Praunuk prognanika iz Makedonije, Ðorđa Dejanovića, Darije
Daki Dejanović, i potomak Mileta Ðorđevića, Stače i Zdravke
te njihovog sina Drage Markovića, Saša Edi Ðorđević, žive u
Smederevu i zajedno sviraju u rok grupi Patrias.

Potomak generala Jovana Atanackovića, jednog od osnivača
četničkog pokreta, Jovana Atanacković, živi u Smederevu sa autorom
ovog romana.

Nasilno stvorena Jugoslavija je uništena u krvavim ratovima
devedesetih godina dvadesetog veka. Malim državama koje su nastale
njenim raspadom svetski moćnici od tada upravljaju kao pionima na
šahovskoj tabli.

Kraj

Obrada: Disco Ninja

193

194

Beleška o autoru

Autor „Trilogije o slobodi”, čija su prva dva dela romani
„Janičar” (Evro Book, 2016) i „Ustanik” (Evro Book, 2017),
Saša Ðorđević – Edi, rođen je 7. 1. 1969. godine u Smederevu,
gde i danas živi. Završio je osnovnu školu i gimnaziju u rodnom gradu,
zatim Višu školu unutrašnjih poslova, a posle nje i Kriminalističko-
policijsku akademiju u Beogradu. Zaposlen je u Ministarstvu
unutrašnjih poslova Republike Srbije od 1993. godine. Ima ćerku Saru.
Pored policijske, uporedo je gradio i muzičku karijeru kao pevač,
basista, tekstopisac i kompozitor autorskog rok benda Patrias, koji za
sobom ima dva albuma: „Put” (Miner Records, 2014) i „Imperator” (One
Records, 2018) i brojne nastupe u Srbiji i inostranstvu.

195