Sasa Edi Djordjevic - Cetnik

Kako aga napusti dvorište, među ženama u kući nastade cika i
vriska. Sestre, snaje, tetke i služavke stadoše da zadirkuju i zapitkuju
Selmu o predstojećoj udaji. Sve one su se iskreno i neizmerno radovale
što će mlada lepotica otići u bogatu kuću, za uglednog zemljoposednika.
Jedino je devojčina nana Mila iz prikrajka, ispod oka, gledala šta se
dešava, ne rekavši bezmalo ni reči. Bila je to žena srednjih godina,
veoma lepih i prijatnih crta lica, sva nežna i mila, kao da je kum bio
vidovit kada joj je davao ime, duge prosede kose uvek vezane u punđu,
vitkog tela, vazda lepo odevena i uredna, pravoslavka koja je po imanju
i gradu, iako stalno među Turcima, hodala nepokrivena i tako uticala na
ponašanje svoje ionako jogunaste štićenice. Bila je poreklom iz učiteljske
porodice, školovana, otmena kao dvorska dama, gordog držanja i
prefinjenih pokreta. U kuću je došla dok je Selma još bila beba,
zamenivši joj majku koja je preminula nedugo pošto je devojčicu donela
na svet. Posle nekoliko godina, između nje i usamljenog trgovca se
rodila ljubav i on joj je ponudio brak, ali ona nije pristala da se uda i
promeni veru, poštujući svoje korene i uspomenu na roditelje, koje je,
dok je bila devojka, ubila banda arnautskih pljačkaša, muslimana.
Odbila je prosidbu rekavši da ne može i ne želi da se bori protiv svog
srca i osećanja, ali da će ostati ono što jeste, pravoslavna Srpkinja, makar
je to koštalo gubitka voljenog čoveka i svega drugog lepog što je u tom
domu imala. Nemajući kud, zaljubljeni trgovac je prihvatio njenu
odluku i oni su od tada živeli kao muž i žena po svemu sem po
hartijama. Za Selmu je ona bila majka, tako ju je i zvala, i nijednu važnu
životnu odluku nije donela a da prethodno nije zatražila Milin savet. Do
toga dana! Primetivši da Mila ne učestvuje u nastaloj gužvi i veselju,
devojka joj priđe, sede u krilo i zagrli je, dok su ostale žene nastavile da
galame.

– Majko, šta ti je? Što samo sediš tu u ćošku i ćutiš? Jesi li ljuta na
mene što te ništa nisam pitala? – upita je.

– Nisam, dete moje, kud bih se ja ljutila na tebe?! Brinem…
– Što brineš? Biće mi dobro kod age.
– Biće, neko vreme! – uzdahnu Mila. – Aga je još držeći, ali neće to
da potraje… Šta ćeš ti kad njega izda snaga?
– Ma, nije to najvažnije u životu, urediće se nekako, otkud znam! –
odvrati Selma pošto je shvatila šta je Mila želela da kaže.
– More, nema tu šta da se uređuje! Moraćeš da budeš mirna i
mudra, da se čuvaš da ne izgubiš glavu!
– Hoćeš li da pođeš sa mnom, da me ti čuvaš? – pitanje iznenadi
Milu i ona ostade bez reči, gledajući u devojku otvorenih usta. – Znam

51

da je možda sebično od mene što te ovo pitam, ali srce mi tako kaže.
Mila je dugo ćutala, gledala Selmu i mazila je nežnim rukama po

licu i kosi. Žene koje su pored njih skakutale, plesale i podvriskivale nisu
primećivale duševnu borbu koja se odvija.

– Ćeri moja! – progovori nana napokon, prekidajući tišinu koja je
kao kamen pritiskala grudi njene miljenice. – Kada sam došla ovde i prvi
put videla te tvoje okice, znala sam da ću da budem uz tebe sve dok
budem imala snage da te pratim. Znaš, dugo već dumam o onom što
imam s tvojim ocem. Čini mi se da nisam pravedna prema njemu.
Odbila sam da se udam a sa njim sam, i tako ga teram da živi u grehu.
Možda je vreme da potraži za sebe ženu kakva mu priliči, dok još može.
Patićemo oboje, ali i to će proći. A meni će srce ipak biti na mestu, jer ću
biti pored tebe. Da, poći ću sa tobom!

Devojku obliše suze radosnice, ona ciknu i steže ženu u jak zagrljaj.
– Hvala ti! Hvala ti! Hvala ti! – ponavljala je kroz suze i uzdisaje. –
Ne znaš koliko si me usrećila!
– Eto, u ovu kuću sam došla zbog tebe, zbog tebe ću i da je
napustim. Valjda tako i treba… – odgovori joj Mila, takođe sva u
suzama. – Idi sad, vriskaj i ciči s ovim ženetinama!
Obe se, pored sve muke, na to zasmejaše, pa devojka ode u gužvu, a
nana ostade na otomanu. Te noći je saopštila Senadu svoju odluku i nije
dozvolila da o njoj raspravljaju. Delili su postelju poslednji put,
uplakani, bez ijedne reči. Ujutro, Mila je iznela svoje stvari iz njegove
sobe i prešla da boravi i spava u sobičku koji joj je bio dodeljen kada je
pre mnogo godina došla u taj dom. Tu je, u samoći i tišini, patila za
ljubavlju koju je gubila, sve do odlaska.
Selmin odlazak je bio veličanstven, iako nije bilo svadbe. Aga je po
ženu došao raskošnim fijakerom, gizdav kao paun, u svili i kadifi,
okićen zlatnim i srebrnim lancima, narukvicama i prstenjem, praćen
napirlitanim momcima na konjima ukrašenim praporcima koji su
zveckali pri svakom koraku. Šenlučili su i uzbunili čitavo Skoplje, a pred
nevestinom kapijom napravili pucnjavu kao da je počeo rat. U dvorištu
su ih domaćini dočekali za stolovima pretrpanim slatkim i slanim
đakonijama, povrćem i voćem, pićima. Nije bilo jela, poslastice ili
kapljice koju bi čovek mogao da poželi a da je u činijama, na ovalima, u
krčazima ili bokalima ne pronađe. Otac je ispraćao ćerku u nov život i
nije žalio para. Aga je, pozdravivši se s ljudima u dvorištu, dao
momcima znak i oni skidoše sa tovarnog konja dva sanduka puna
dukata i zlatnog nakita, staviše ih na kameni pod i otvoriše.
– Verujem da sam malo precenio Selminu težinu, dobri moj Senade!

52

– smejao se aga. – Ali neka, neka, tako i treba!
I zaista, zlato u sanducima je daleko premašivalo ugovorenu

količinu.
– Šta da kažem, ago? Draža mi je jedna vlas Selmine kose od sveg

zlata na ovom dunjaluku, ali ona mora svojim putem… – odgovori otac,
kojem je i dalje teško padala ćerkina udaja.

– Ne brini, nigde joj ne bi moglo biti bolje nego kod mene! – tešio ga
je zet, stariji od njega skoro čitav jedan naraštaj.

– Kao i vazda, biće kako biti mora! – reče smušeni otac, pa pozva
goste za trpezu i dade sinovima znak da izvedu sestru iz čardaka.

Kada se mlada pojavi na stepeništu, svi zanemeše. Bila je kao
lepotica iz bajke, odevena u haljinu boje bistrog mora izvezenu zlatom,
okićena teškim đerdanom od dukata i filigranski ukrašenim zlatnim
narukvicama, puštene kose, kroz koju su se nazirale masivne zlatne
minđuše i biseri i drago kamenje koji su ih krasili. Sišla je niz basamake
praćena braćom i lagano pošla ka agi. Svi su ustali, oduševljeno klicali i
pljeskali. Gledala je čoveka s kojim će ubrzo izaći na kapiju i otići u život
potpuno drugačiji od onog koji je do tada vodila. Čekao je da mu priđe,
stamen, uspravnog držanja, preplanulog lica oštrih crta, izbrazdanog
ožiljcima i prošaranog sitnim borama, ukrašenog uređenom sedom
bradom i brkovima, duge sede kose vezane u rep. Svideo joj se, baš kao i
onog dana kad je došao da je prosi, i bila je sigurna da je dobro izabrala.
On prihvati njenu ispruženu ruku, prinese je ustima i nežno poljubi, a
muškarci u dvorištu zapucaše u vazduh i oštar miris baruta nadjača
aromu đakonija. Onda svi sedoše i poče gozba koja ne potraja, jer je pred
mladencima bio dug put koji je trebalo da okončaju pre mraka. Odmah
posle ručka, stari aga i novopečena aginica pozdraviše se sa Senadom i
ostalima iz familije. Otac je dugo držao Selmu u zagrljaju i pokušavao da
sakrije suze u njenoj kosi. Kada je napokon uspeo sve da ih proguta i
utopi u njene uvojke, šapatom joj požele sreću, okrete se i ode u kuću.
Mladenci sedoše u okićeni fijaker, Mila naspram njih, a kočijaš na
tovarni deo kola ubaci sanduke sa stvarima dve žene pa sede na svoje
sedište, cimnu uzde, protera fijaker kroz kapiju i okrete ka Velesu.

Udaja je donela velike promene u Selmin život, ne samo zbog toga
što je prestala da bude bezbrižna devojka i postala žena koja ima
mnoštvo obaveza prema mužu, već i zbog činjenice da više nije mogla
da izlazi iz kuće i šeta po Skopiju kada god joj se prohte. Pravila kod age
su bila potpuno drugačija nego kod oca, on nije imao razumevanja za
njenu vrcavost i slobodoumnost. Zatvorio ju je u kuću, pa aginica tokom
pet godina nikada nije otišla u Veles ili da obiđe rodbinu, niti joj je ko iz

53

Skoplja došao u posetu. Imala je svega u izobilju osim slobode i osećala
se kao ptica u zlatnom kavezu. I Mili se svakodnevnica mnogo
promenila. Dok je kod Senada bila voljena žena, otmena gospođa prema
kojoj su se svi ponašali kao prema dvorskoj dami, na farmi je postala
kuvarica, pralja i švalja, budući da je aga otpustio obe služavke i sve
njihove obaveze svalio njoj na leđa. Kada su se njih dve jednom
pobunile, Latif je suvo rekao da se oženio samo Selmom a da će Mila
morati da zaradi stan, hranu i sve drugo što će dobijati na njegovom
imanju. S vremenom su navikle na takav život, ali su agu počele da
posmatraju kao mučitelja.

54

Baklja

Sunce je zašlo bezmalo čim su novi robovi dovedeni na agino
imanje, tako da im je sluga Miralem, zadužen za nadzor
poslova u dvorištu, na brzinu pokazao pomoćne zgrade i
razdelio zadatke. Posle toga ih je odveo u zgradu namenjenu za smeštaj
robova, podalje od ograde imanja, naspram stražarske kuće.

– Ovde će spijete! Upoznajte se s ostali, dugo će se družite! – rekao je
na lošem srpskom. – Ne pokušavajte da begate, će bidnete debelo tepani!

– Koj’ moj si pa ti? – upita ga drsko Milan.
– Sluga, al’ upravljam s radovi na imanje! – isprsi se Miralem.
– Tuj priču o tepanje već čusmo od agu! – odbrusi Milan, pa se
preteći naže prema Miralemu i zareža. – Idi služi, slugo, i ne se kurči, da
neko tepanje ne dokači i tebe!
Nadzornika iznenadi tako otvorena pretnja, a vatra koja sevnu iz
očiju velikog roba ga uplaši te se brže-bolje okrete i ode u baraku za
sluge. Stača i Milan uđoše u neveliku, duguljastu, jednom svećom
osvetljenu skromnu prostoriju u kojoj su uz bočne zidove bila
postavljena četiri od dasaka sklepana kreveta na sprat, sa prostirkama
od rogozine i ponjavama. Na njima su ležala petorica muškaraca i piljila
u pridošlice. U jednom uglu se nalazio veliki bokal s vodom. To je bilo
sve. Kao u pravom kazamatu.
– Samo deset leta ovde, pa da se razilazimo – gorko procedi Stača
gledajući oko sebe.
– Neki manje! – nasmeja se s jednog od donjih kreveta punački
Bugarin, Boris, koji je razumeo srpski, pa im se i on obraćao mešavinom
dva jezika. – Dobro došli!
– Hvala. Bolje vas našli! – odgovori Stača.
– Odakle ste?
– Iz Srbije. Oteše nas u šumi…
– K’o i vsičke nas. Ja sum Boris, a ovo su moj bratko, Blgarin Hristo,
i Grcite Janis, Nikos i Dimitris, kog vikamo Dima. – Pokaza jednog po

55

jednog sapatnika, koji ih pozdraviše klimnuvši glavom.
– Ja sam Stanimir, Stača, a ovaj div je Milan.
– Legajte! Sutra nas čeka golema rabota – reče na kraju Boris i oni

legoše u slobodne krevete, a on dlanom sa žuljevitom, zadebljalom
kožom, ne osetivši bol, pritisnu fitilj i ugasi sveću.

Ovi stari su ubrzo utonuli u san, za razliku od novopridošlih, koji
dugo nisu mogli da zaspe ophrvani u tišini i mraku teškim mislima.
Tako je počelo njihovo robovanje na aginom imanju. Bugari i Grci su se
pokazali kao dobri ljudi te su tokom narednih meseci delili muke kao
braća. Najviše su radili oko stoke i konja, hranili ih, pojili, pomagali da
donesu mladunce na svet, čistili torove i štale, ispraćali na pašu na koju
su ih terale sluge i dočekivali sa nje, uređivali dvorište, a tokom zime
hranili životinje, čistili sneg, pripremali drva za ogrev, popravljali
zgrade i barake te pravili nove. Niko ih nije psovao ili mučio, hrana im
nije bila loša, dobili su od age čizme i zimsko odelo, baraku su grejali
vatrom koju su skoro po čitav dan ložili u maloj peći… Ali vreme je
sporo prolazilo a porodice i rodna sela su im svakog dana sve više
nedostajali. U dugim noćima pitali su se čime su zaslužili tešku sudbinu
koja ih je snašla i kako da se otmu iz njenih kandži. Pošto je vreme koje
im je aga prvog dana odredio da mu radom plate svoju slobodu činilo
kao večnost, bili su odlučni da pre ili kasnije učine nešto ne bi li se spasli
i dokopali majke Srbije.

Stačin položaj se popravio kada je aga u rano proleće odlučio da
njegovu pismenost i promućurnost iskoristi za svoje trgovačke potrebe i
počeo da ga uvodi u posao kao pisara, desnu ruku u vođenju knjiga.

– Ti, plavi, će bidneš moje pisarče! – samo je rekao jednog dana. –
Lošo me slušav oči, glava i prsti. Ti si dobro momče, znaem što će taj
pos’o da rabotiš kako treba!

Stari Turčin je bio u pravu. Mladić se odlično snašao i pokazao te je
sve manje vremena provodio radeći na imanju, a sve više u aginoj kući,
za stolom u radnoj sobi, među papirima. Pomagao je Latifu oko računa i
drugih poslovnih hartija, pisao pisma njegovim poslovnim partnerima,
pravnim zastupnicima i organima vlasti, brojao s njim novac i pakovao
ga u kese, čistio lovačko i drugo oružje… Aga mu je sve više verovao i
bezmalo ga učinio svojim pomoćnikom. Skoro potpuno ga je odvojio od
ostalih robova. Stača je s njima provodio samo noći, kada je spavao u
baraci. Starac je često i dugo izbijao iz kuće, najpre najviše zbog posla, a
kasnije zbog poseta lekarima. Godine su ga stizale i rušile, snaga mu je
kopnela, ali on ne samo da se nije mirio sa tim već je pokušavao da na
sve načine sačuva krepkost, koja je ubrzano iščezavala. U isto vreme,

56

pronicljiva hanuma Selma postajala je svesna da njegovo vreme prolazi,
da će ga uskoro izgubiti zauvek i svakodnevno mislila kako da obezbedi
svoj položaj posle njegovog odlaska. Pričala je i savetovala se o tome s
Milom, pravila planove u glavi i odbacivala ih. No, kada se mlada krv
uzburka, onda zbogom, pameti. Još prve večeri kad su Stača i Milan
stigli na imanje, aginica je zapazila koliko je mlađi Srbin lep. Krišom je
pogledao ka njoj dok ih je aga uvodio na imanje, pogledi su im se sreli
samo na tren, ali su od toga oboje osetili trnce. Kasnije, dok je mladič
radio po dvorištu, dalje od Selminih očiju, ona je bila mirna. A onda se
sudbina poigrala, promešala karte i aga je uveo Staču u kuću, u njenu
blizinu. Isprva ga je često gledala iz prikrajka ustreptala, rasejana i
uplašena sopstvenim grešnim mislima. Međutim, kada su joj drskost,
promućurnost i hrabrost usadile ideju da spoji lepo i korisno te udovolji
želji koja je bivala sve jača a neke stvari za budućnost postavi onako
kako bi joj odgovaralo, uplašila se. Odbacivala je takve misli, borila se sa
samom sobom, trudila da ne gleda Staču, izbegavala njegovo prisustvo,
ali uzalud. Sa agom ili bez njega, on je svakodnevno bio tu, kao upaljena
baklja pored plasta sena. Činilo joj se da vazduh treperi oko njega, da i
kroz zidove oseća silu kojom zrači taj Srbin lepog lica i ponositog
držanja. Mesecima se lomila i mučila, ali je svakoga dana bivala sve
slabija i svesnija da šejtan dolazi po svoje, da neće moći da odoli
iskušenju. U dubini duše nije bila vernica, ali je u očajanju, kada je bivala
sama, molila Alaha da joj da snagu i mudrost ili bar neki znak, da joj
pokaže pravi put. Odgovor od svemoćnog nije dobila, niti je mogla da
nasluti bilo kakav znak.

57

Šuplji Kamen

Stajali su u koloni u svežoj majskoj noći, skriveni od mesečine i
pogleda turskih graničara senkom guste šume nedaleko od
vranjskog sela Buštranja, tamo gde ih je doveo iskusni Stojan
Koruba, jedan od glavnih ljudi tamošnjeg četničkog odbora. Njih
dvadeset četvorica, odlučni i spremni da priskoče u pomoć vojvodi
Micku, koji je u porečkom kraju, između Skoplja i Prilepa, sa nekoliko
momaka branio srpsku nejač od Bugara, Turaka i Arnauta. Odeveni u
seljačka odela kakva su se nosila u Staroj Srbiji, u gunjeve, kratke bluze,
košulje, čakšire, sa čizmama ili cokulama na nogama i malim crnim
šubarama, okićeni redenicima i bombama, naoružani različitim
puškama, pištoljima i revolverima kako ne bi ličili na jedinicu koju je
kraljevina formacijski naoružala, čekali su pravi trenutak da neopaženo
pređu na zemlju koju je mrska carevina držala pod okupacijom već
nekoliko stotina godina. Vođa grupe, vojvoda Anđelko Aleksić, rodom
Starosrbijanac, donedavno beogradski konobar, stajao je na čelu kolone i
znakovima se sporazumevao s vodičem, Vasilijem Trbićem. Taj srčani
Slavonac je nešto ranije četovao oko reke Pčinje i čak kod manastira
Prohor Pčinjski ubio turskog zulumćara Šerif-bega, bio uhapšen, osuđen
na smrt i na kraju dobio pomilovanje od carskih vlasti. Komitet je imao
poverenje u njega jer se dokazao u borbama u pčinjskom kraju i odlično
je poznavao teren. Turska patrola je prošla mimo njih oko tri sata posle
ponoći ne primetivši ništa sumnjivo. Pustili su vojnike da odmaknu pa je
Vasilije prvi krenuo preko granice, a ostali za njim, pognuti, napeti, tihi,
spremni da zapucaju i na najmanji znak opasnosti. Pošto se ništa se nije
desilo, ubrzo su zamakli u čestar sa turske strane. Prvi korak je bio
učinjen, našli su se na neprijateljskoj zemlji. Do zore su se kretali prema
jugu, izbegavajući da prilaze selima na koja su nailazili da ne bi
uznemirili pse i tako se razotkrili. Kad je počelo da sviće, povukli su se
dublje u šumu, odmarali se, pojeli malo hrane koju su nosili u torbama i
čekali sumrak da nastave put.

58

– Odavde nam nema povratka, braćo, do konačnu pobedu il’ do
smrt! – govorio je vojvoda svojim ljudima.

– Ne bojte se za svoji životi, računajte da gi polažemo u temelj
slobode za ovaj naš napaćeni narod! Ako preteknemo, dobro je, ako ne…

Četnici su klimali glavom, mada im nije bilo baš svejedno. Sve su to
bili hrabri, spremni mladići, dobrovoljci, ali jedno je bila priča u
Beogradu, u kampu, a drugo planine, preteća turska vojska i bugarske i
arnautske šumske družine.

– Nastavićemo zaobilaznim putem, prema jugozapadu, bliže
Bugarskoj, a dalje od Kumanova i carske vojske

rekao je Vasilije vojvodi Anđelku i njegovom zameniku, Ðorđu
Cvetkoviću. – Prema Krivoj Palanci, pa na Kočane i Štip, a onda ispod
Velesa na Poreče.

Ðorđe je bio još jedan od iskusnih boraca i prvih četnika, poznat po
ubistvu zulumćara Ćor-Zaima, spahije sela Sveta Petka, koji se ponašao
slično kao nekada rudnički Sali-aga, dovodio srpske žene i devojčice u
svoj harem, zlostavljao i prebijao ljude. Sa samo jednim drugom, Ðorđe
je prešao granicu, ubio zlikovca, odsekao mu glavu i odneo je u Vranje. I
on je dobro poznavao taj kraj.

– Mislim da je bolje da idemo na jug. Lakše ćemo sa Turci nego s
bugarske komite – usprotivio se Vasiliju.

– Turaka ima više i bolje su naoružani. Ako naletimo na Bugare,
možda ćemo moći nekako i da se dogovorimo, da izbegnemo borbu, a s
Turcima nema razgovora – ostade Vasilije pri svome.

– Ja se slažem sa Ðorđa – reče Anđelko. – Bugari su bolji borci, a
mrze nas isto kol’ko i Turci, ako ne i više! Sem toga, brže će stignemo do
Micka ako ne idemo okolo.

– Ja znam o čemu pričam! Što smo bliže Skoplju, više je vojske,
gušće je sito! – već se ljutio Vasilije. – Puteljcima kroz planine i šume
dalje od njega ćemo lakše proći!

– Nismo mi došli da begamo po šume, nego da se bijemo sa
dušmani! Velim da idemo pravo na jug, na Kozjak, pa pored Kumanovo,
a onda između Skoplje i Veles pravo kod Micka! – podizao je glas i
Ðorđe.

– Jel’ ti to ’oćeš kasti da sam kukavica?! – viknu Vasilije i skoči na
noge. – Ja pričam kako da sačuvamo glave do Poreča i izvršimo zadatak!

– Tako što će obilazimo petnaes’ dana?! ’Oće li da nas dočekaju živi
u Poreče? – Ðorđe stade naspram njega. – Hrabro, nema šta!

– Tišina! – prosikta Anđelko i stade između njih. – Šta ste se
razgalamili? ’Oćete da nas čuje neko? Ja ovde komandujem! Idemo na

59

jug, pa kad prođemo Kumanovo – na jugozapad!
Ðorđe klimnu glavom, a Vasilije razrogači oči.
– Mene su poslali iz komiteta da vas bezbedno odvedem do Micka,

a ne u samoubistvo!
– Idemo što kraćim putem, svaki dan je važan! Ako odugovlačimo,

možda ga nećemo zateknemo živog! Ni njega ni njegovi ljudi! – potvrdi
vojvoda svoju odluku.

– Ja ne idem! Neću da budem kriv što ćete da pogubite glave! –
odseče Vasilije, uhvati Anđelka za ruku i povede do ivice šume, odakle
se pružao pogled ka planini Kozjak. – Ono tamo selo pod planinom je
srpsko, tamo ćete biti sigurni, a za dalje se snađite kako znate! Ja se
vraćam u Beograd da izvestim komitet o tvojoj suludoj odluci! Srećno
vam četovanje!

Okrete se i ne osvrćući se zamače u šumski gustiš, a vojvoda se vrati
u četu.

– Pokret! – naredi. – Idemo kroz šumu, da za videla stignemo u ono
srpsko selo na Kozjak!

Četnici poustajaše, prebaciše puške na ramena i formiraše kolonu.
– Kude je Vasilije? – upita Ðorđe.
– Otide nazad u Srbiju! – odgovori vojvoda.
– Jeste malko bandoglav, ali će nam bidne teško bez njega…
– Će se snađemo! Za mnom, braćo!
Pođoše brzim korakom, Anđelko i Ðorđe na čelu a ostali za njima,
trudeći se da ne izlaze iz šume na čistinu i da prave što manje buke kako
ih ne bi neko čuo, video i prijavio Turcima. Bezbedno stigoše do onog
sela dosta pre mraka. Seljaci ih dočekaše sa strahom i oprezom dok nisu
shvatili da je u pitanju jedinica poslata iz otadžbine kao pomoć, a onda
postaviše straže oko sela i iznesoše pred nenadane goste najbolje što su
mogli od one svoje sirotinje i stadoše da ih ispituju o prilikama u Srbiji, o
planovima srpskih vlasti za njihovo izbavljenje, o životu u Beogradu i
mnogo čemu drugom što im je padalo na pamet. Anđelko im se požali
da su ostali bez vodiča i da će sami teško bezbedno stići do Poreča i
vojvode Micka.
– Ne mogu da obećam pomoć, ali će pokušam da obezbedim
najboljeg čoveka – reče mu seoski kmet, pa ih ostavi da razgovaraju sa
seljacima, a on ode nekud i vrati se posle dva-tri sata, kada se već bilo
smrklo.
– Braćo, ovo je naš zaštitnik, hajduk Kitan! – pokaza rukom na
čoveka mrkog lica, naoružanog puškom i revolverom, koji je ušao za
njim. – Pristao je da vas provede do Micka. Bolji od njega za tu rabotu

60

nema!
Oduševljeni četnici poskakaše na noge i pozdraviše se redom sa

hajdukom, zahvaljujući mu što je pristao da pomogne.
– Begajte, be, kako crno fala! Ja se odavno tepam s Turci, Bugari i

Arnauti, slava bogu što dođe neko odozgo u pomoć! Krećemo odma’, da
po mrak odemo što dalje!

Ne časeći časa, napustiše selo, pa opet u šumu. Kitan ih je u najvećoj
tišini vodio tajnim stazama i bogazama, kuda bi se i koze teško kretale.
Nisu napredovali brzo, ali su bar bili sigurni da idu pravim putem. Kada
je svanulo, hajduk ih je ostavio da malo odspavaju na skrovitom mestu,
u gustišu, a on sam je otišao u obližnje srpsko selo i od svojih jataka uzeo
veliku torbu sa dovoljno sušenog mesa i pogača za nekoliko dana i
doneo je četnicima. Odmorili su se malo, a onda nastavili dalje, još
opreznije nego noću. Putovali su tako tri-četiri noći i dana, neopaženi.
Po onim brdima je bilo mnogo pašnjaka, katuna i pastira koji su čuvali
stoku i postojala je velika opasnost da ih neko primeti, što se, i pored
sveg opreza i Kitanovog iskustva, desilo u jutro dvadeset sedmog maja,
kod sela Četirce, nedaleko od Kumanova. Izdaleka ih je spazilo neko
arnautsko momče i prišunjalo im se što je bliže moglo. Kada je čulo da
govore srpski, otrčalo je da upozori selo da je u blizini veća grupa
naoružanih Srba, a njegovi stari su stvar odmah prijavili najbližoj turskoj
vojnoj postaji i počela je potera. Turci su poslali glasnika u varošku
komandu, po dodatno ljudstvo, a njih desetak je krenulo u šumu
predvođeno onim pastirom i njegovim suseljanima, koji su takođe bili
naoružani. Obišli su Srbe i krenuli prema njima sa severne strane šume,
praveći veliku galamu, kako bi ih ovi čuli i dali se u beg, da ne dođe do
sukoba dok ne pristigne pojačanje. Iznenađeni četnici stuštili su se
prema jugu, nadajući se da će uspeti da zavaraju trag. Kitan ih je vodio
najbolje što je umeo, ali Arnauti su mnogo bolje poznavali teren i
bekstvo bezmalo nije bilo moguće. Posle nekoliko sati bega opkoljeni su
u Šupljem Kamenu, na visu, istočno od Kumanova. Anđelko je
rasporedio ljude u zaklon među stenjem, svestan da će uskoro biti
savladani, iako su zauzeli dominantan položaj. Neprijatelji su prilazili sa
svih strana, Turci i Arnauti, daleko brojniji od njegove čete.

– Braćo, došli smo u Maćedoniju zbog boja sa dušmani! Evo nam
boja danas! Ne davajte da vas zarobe i bace na muke, ropstvo je strašnije
od smrt! – vikao je i sokolio mladiće za čiju je neminovnu propast možda
i sam bio kriv jer nije slušao Vasilija. – Za krst časni i slobodu zlatnu!

– Za krst časni i slobodu zlatnu! – prihvatiše četnici, preplašeni i
neustrašivi u isti mah, spremni da skupo prodaju kožu.

61

– Ne trošite džabe bombe i municiju, gađajte u meso! Odavde
možemo samo kod boga na ispovest, pa bar da povedemo što više
zlotvori sa sebe!

Tada zapraštaše puške iz podnožja brda, zafijuka tanad oko
njihovih glava. Četnici uzvratiše vatru, poče borba koja će trajati satima.
Jedni su kidisali kao zveri kada osete da je plen na izmaku snaga, drugi
su se očajnički branili, svesni da je to mesto njihovo stratište i da više
nemaju šta da izgube. Letela su puščana zrna i bombe, u zaglušujućoj
buci su gašeni životi rodoljuba iz obe vojske. Svi oni su podjednako
smatrali da čine pravu stvar i da je pravda na njihovoj strani. Četnici su
junački ginuli nanoseći napadačima teške gubitke, ali napad nisu mogli
da odbiju. Brojčana prednost Turaka i Arnauta bila je prevelika. Sve
manje pušaka je pucalo sa visa, napadači su prilazili sve bliže, već su
mogli da se gledaju u oči. Oko Anđelka je bivalo sve manje živih i na
kraju je ostao sam naspram desetina koje su stezale obruč. Pogledao je
oko sebe i video samo opružena tela i beživotne oči uprte u nebo. Bacio
je poslednje dve bombe i usmrtio još nekoliko neprijatelja. Puška mu je
odavno bila prazna, do tuđe nije mogao da dođe. Grčevito je stezao
revolver, u kojem je imao samo još jedan metak, onaj što je namenio sebi.

– Predaj se! Će ti poštedimo život! – čuo je turske oficire.
U magnovenju je odlučio da i poslednji metak potroši na dušmane.
Uperio je cev preko kamena iza kojeg je ležao, opalio i pogodio u grudi
golobradog mladića koji mu je prišao najbliže, skoro nadohvat ruke.
Vojnik je pao preko tela jednog četnika, mrtav. Anđelko baci revolver,
izvuče nož iz kanije i skoči na noge.
– Evo kako se srpski četnik predava! – viknu pa prevuče oštricu
noža preko sopstvene guše.
Krv šiknu iz rane, on ispusti nož i pade na kolena gledajući u nebo.
Vojnici mu pritrčaše sa uperenim cevima, prekasno da bi mogli da mu
naude. Srušio se i umro lica zarivenog u zemlju čiju je slobodu žarko
želeo. Tako strašno i uludo, neobavljenog zadatka, postrada čitava prva
četnička jedinica. Turska je odmah protestovala zbog pokušaja Srbije da
se na tako direktan način umeša u unutrašnje stvari carevine, iako su se
srpske vlasti ogradile od događaja. U Beogradu opozicioni krugovi
nadadoše dreku protiv vlasti, optužujući je da srpsku mladost šalje na
klanicu u tuđu zemlju. Međutim, četnički pokret se brzo i lako omasovio
i duboko ukorenio u srpski narod jer je nastavljao vekovnu slobodarsku
tradiciju. Još od Kosovskog boja i gubitka samostalnosti, Srbi su težili da
se izbave iz turskih kandži i uzmu sudbinu u svoje ruke. Ne žaleći žrtve,
uspeli su da oslobode veći deo oblasti koje su odvajkada smatrali svojim,

62

ali su još uvek mnogi od njih živeli obespravljeni pod turskim jarmom.
Trebalo je da četnici budu oslobodilačka pesnica, junaci koji će nastaviti
Karađorđevu ustaničku borbu i zauvek proterati Turke i njihove sluge
sa svete srpske zemlje.

63

Greh

Bilo je već kasno leto. Nedelja. Aga je sa grupom slugu i
čuvara otišao na pazar u Veles da proda par volova i
nekoliko ovaca. Druge sluge su napasale stoku u planini,
robovi radili oko ograde imanja, a Stača je pred aginom kućom sam
čistio pojilo za konje. Skinuo je košulju i prskao se vodom kako bi se
rashladio. Selma je stajala u senci trema, na ulaznim vratima kuće i
gledala žilavo mladićevo telo, na kojem se svaki mišić ocrtavao kao da
nema kožu. Nesvesno ga u trenu uporedi sa svojim oronulim suprugom,
čije su snaga i lepota odavno uzmakle pred navalom godina i sala.
Zatečena prizorom, ona se zaboravi, zanese i zagleda u mišićava
lepezasta leđa na kojima se svakog trena nešto grčilo, zatezalo i
opuštalo, živo, zdravo i snažno. Nikada nije videla takvo muško telo!
Pogled joj se zamuti, u stomaku joj zaigra kao da se u njemu krije
životinja za koju do tog trena nije znala da postoji. Dugo potiskivana
čežnja izbi iz njenih grudi, ote joj se tihi uzdah, ona zažmuri, ugrize se za
usnu i ostade tako, kao da u dubini duše i tela čini greh sa tim kaurinom
čije je meso podrhtavalo pred njom. Svesna koliko je grešno to što ju je
na tren obuzelo, požele da se nešto promeni pre nego što otvori oči, da
mladić nestane, a sa njim i iskušenje koje se neočekivano sručilo na nju. I
promenilo se: Stača je sada stajao pred njom, nadohvat ruke, gledajući je
bestidno u lice svojim plamenim plavim očima. Kad im se pogledi
sretoše, ona samo malo otvori usta, bez glasa, u glavi joj se nešto okrete,
prestade da diše i sruši se na pod. Sledeće što je osetila bile su snažne
ruke koje je nose i čvrste muške grudi na koje je naslonjena. Telo joj je
drhtalo, ne od gubitka već od nadolaska snage. Stača je odnese do
otomana u divanhani i nežno je položi na njega. Ona otvori oči i pogleda
u njegove.

– Igraš se glavom, kaurine! – reče promuklim, strastvenim glasom
koji i njoj samoj zazvuča čudno i nepoznato.

Disala je duboko, grudi su joj se podizale i spuštale kao uzburkano

64

more.
– Oprosti, aginice, samo sam te doneo do divana, nisam znao šta

drugo da uradim – reče Stača i dalje je gledajući pravo u oči, nagnut nad
njom.

Ne mogavši više da potiskuje želju, ona se pridiže, obuhvati ga
rukama oko vrata, privuče i poljubi strasno mekim toplim usnama. Sada
se Stači zamuti u glavi i noge mu klecnuše. Imao je on u svom selu i
Smederevu ljubavne zgode s devojkama, ali ništa što je do tada osetio
nije bilo ni približno udaru osećanja i strasti kakav je doživeo kada ga je
poljubila lepa aginica. Bio je svestan da je taj poljubac i rajsko voće i
paklena zamka, ali ga nije bilo ni strah ni briga. Prihvatio je Selmine
usne kao da su rođene baš za njega i da na njih ima pravo, ne misleći šta
će potom biti. Pokidao joj je dugmad i oslobodio njene bujne grudi, a
pogled na njih mu je oduzeo i ono malo razuma što mu je bilo ostalo.
Jednom rukom se nalaktio na gomilu jastuka pod njenom glavom, a
drugom odrešio učkur svojih pantalona i zadigao donji deo njene
haljine. Utonuli su u ljubavnu igru ne mareći za svet oko sebe, dahtali i
cvileli kao zveri koje se bore za goli život. On ju je grlio i ljubio ostajući
bez daha, gnječio njeno telo kao da želi da utisne prste u njega, a ona ga
je privlačila sebi, grebala, štipala i ujedala po ramenima, grudima,
leđima, kao da želi da mu skine kožu i ostavi je na sebi zauvek. U trenu
najvećeg uživanja zarila mu je nokte u glavu, pod kosu, do krvi. Zaječao
je, zabacio glavu unazad i ukočio se nošen talasima sladostrašća, ne
osetivši bol. Posle nekoliko trenutaka zajedničkog grča, pogledao ju je
ponovo u oči. Bile su suzne, mutne i zračile su srećom. Izvukla je krvave
prste iz njegove kose, pogledala ga vragolasto, namazala usne njegovom
krvlju i liznula ih.

– Ukusan si, kaurine! Nisi ni svestan koliko!
Spustio je bez reči još jedan nežan poljubac na njene usne podelivši
svoju krv s njom, ustao, namestio čakšire i okrenuo se da izađe u
dvorište.
– Stani! – zaustavi ga Selma. – Sav si u ogrebotinama i modricama,
sačekaj!
Aginica ustade, spusti haljinu, namesti kosu, dograbi s klina na zidu
jelek, obuče ga preko gornjeg dela haljine i zakopča te tako prikri da je
pocepana.
– Uđi, Mila! – pozva glasno i na vratima se pojavi žena koja je bila u
blizini od početka i mogla sve da čuje, možda i vidi, na Stačino
zaprepašćenje.
Videvši njegovo iznenađenje, Selma mu reče:

65

– Mila je bila moja nana u roditeljskom domu, podigla me je umesto
majke, koja je umrla dok sam bila beba. Nemoj da brineš, pred njom
nemam tajni, ona me zna bolje od mene same. Majko, daj mu neku
košulju, da sakrije tragove naše borbe!

Nasmejaše se obe, a Mila pozva rukom mladića da je prati, ode u
magacin, ispretura garderobu u jednom sanduku, izvadi i dade mu crnu
lanenu košulju.

– Obuci ovu, neće da se vidi ako ti neka ogrebotina prokrvari! I
operi tu glavudžu ovde, u kući, sav si krvav!

smejala se.
– Jel’ gazdarica često ovako…?
– Ne budali, mladiću! – preseče ga. – Nikada! I nikada je nisam
videla ovako srećnu!
– Jesi li nas gledala? – upita on i obori pogled.
– Jok ja! Čula sam neko komešanje, mislila sam da se Selma igra s
mačkom. – Nasmeja se ona prepredeno i namignu mu.
– Kud ćeš goru mačku od nje… – promrmlja Stača navlačeći košulju
na izranavljeno telo.
– More, marš napolje, barabo! – izbaci ga Mila iz kuće smejući se, pa
se vrati u sobu kod Selme a smeh joj iščeznu s lica.
– Opasna je ova igra, ćeri moja! – reče zabrinuto.
– Znam, stara moja, znam! Nisam mogla da izdržim…
zastade, zamisli se, odluta u prošlost, a onda joj navre bujica reči. –
Udala sam se za Latifa u cvetu mladosti, za matorog čoveka. Bio mi je
tajanstven, muževan, privlačan… Bio je pun života. No, i sama si svedok
kako se naglo promenio i počeo da propada. Sada je tek prilično
onemoćao starac! Sve sam mu podredila, nemam ni decu jer je star! A
neću ni da ih imam, jer ga zdravlje nekim čudom i dalje služi. Ima da
živi doveka, kao za inat. Dok on ne ode na onaj svet, ja ću da svenem!
Ne mogu više, i ja sam živa duša!
– Znam, dete moje, sve znam! – vrtela je Mila glavom.
– Čuvaj se, da ne pogubite glave oboje!
– Dugo sam se uzdržavala… Na kraju me savlada plavušan! Vredi
suvog zlata pet puta koliko je težak! – obuze je prijatna drhtavica kad
pomenu Staču.
– Joj, ludo! Samo pazi, molim te! Ako ostaneš bremenita…
– Ma, ne brigaj, valjda neću… Ako se desi, smisliću nešto! – priskoči,
zagrli je i poljubi u mekan obraz, a Mila zavrte glavom.
– Požuri, skini tu haljinu da je okrpim pre nego što se Latif vrati!
Stača se vratio u dvorište, na brzinu dovršio čišćenje pojila i otišao

66

do ograde da pomogne Milanu u pobijanju stubova, ali je u mislima bio
kod Selme u naručju, osećao njen miris na sebi i stalno mu se vraćala
želja za njom. Maštajući tako, umalo je maljem Milanu smrskao šaku dok
je udarao po drvetu koje je ovaj pridržavao. Teško gvožđe je promašilo
krupnu desnicu za dlaku.

– Sinko, koj’ ti je andrak?! – dreknuo je grmalj na njega. – Ako mi i
prebiješ ruku, će mi bidne dovoljna druga da ti prekinem taj vratić!
Saberi se malko, šta li ti je?!

– Izvini, čiča! Ne znam šta mi je…
Milan shvati da se s mladićem nešto čudno dešava, pa odustade od
daljeg prekorevanja.
– Ništa, ništa, promaši me za malko! – isceri se. – Al’ stvarno pazi,
ne bi’ da se sakat vrnem kući!
Obojica se tužno nasmejaše na pomen povratka kući, koji je izgledao
dalek i nestvaran. Staču prenu misao o domu te se povrati iz maštanja i
nekako privede posao kraju.
Od toga dana, kad god je aga bio odsutan, aginica i rob su se
prepuštali strastima, opijeni jedno drugim kao najlepšim vinom. Bila je
to tajna, zabranjena ljubav, zadivljujuća, snažna, vrela i opasna kao
šumski požar. Čuvari, sluge i robovi nisu smeli da prilaze kući bez
poziva age, Selme ili Mile te su ljubavnici bili spokojni, sigurni da ih
niko neće otkriti. Stača je uživao u sladostrašću s lepom aginicom,
rizikujući i svoj i njen život, osećajući kako mu se ona sve dublje uvlači
pod kožu, kako u njegovim mislima ima sve manje mesta za bilo koga
drugog. Čak je i na roditelje i zavičaj ređe mislio i manje su mu
nedostajali. U dubini duše znao je da to neće moći još dugo da traje i
čekao da vidi kakva će se božja kazna obrušiti na njihove glave zbog
greha koji su činili. Bilo mu je žao age, ali se pred svojom savešću branio
time da je na silu doveden i da ni za šta nije kriv. No, mudri ljudi ne
kažu uzalud da đavo niti ore niti kopa već mirno sedi i čeka budale. U
rano proleće 1905, Selma je shvatila da je početkom godine ostala
trudna. Mesečnica joj je kasnila, postala je razdražljiva i plačljiva, gadila
se na jela koja je najviše volela… Budući da tokom godina koje je provela
sa agom nije uspela da postane majka i da je čitave te zime, pravdajući se
svakojakim bolestima, uspevala da izbegne ionako retke noćne odlaske
u muževljevu sobu, bila je sigurna da je dete koje nosi Stačino. Sa tim
saznanjem u njen razum stiglo je ludilo a u dušu surovost.

67

Tabanovce

Uprkos protivljenju dela srpske javnosti, političara i štampe,
četnički pokret je postao masovniji a upadi četa u Tursku sve
češći. Činili su ih oficiri i podoficiri srpske vojske i drugi
dobrovoljci, mnogi poreklom iz onih krajeva, a pridruživali su im se
najborbeniji meštani. U proleće 1905, Stojan Koruba je preveo preko
granice četu vojvode Vladimira Kovačevića, narednika, podoficira kojem
je pomoćnik bio oficir, poručnik Dragomir Protić, već viđen za vojvodu,
baš kao i drugi oficir u četi, potporučnik Dragomir Vasiljević. Oficirski
činovi iz redovne vojske skoro da nisu ništa značili među četnicima jer
se zapovedništvo i vojvodstvo sticalo na osnovu junaštva, uspeha u
borbama, staža u pokretu ili četi i stvarnog autoriteta nad ljudima. U
onim jezivim uslovima na tuđinskoj zemlji, u stalnom skrivanju i
gerilskim borbama na život i smrt pod teškim i neravnopravnim
okolnostima, zvezdice na ramenima zarađene školovanjem na akademiji
i službovanjem u kasarni nisu mnogo vredele. Četnici vojvode
Vladimira, njih skoro trideset, nosili su preko sto pušaka i desetine
hiljada metaka vojvodi Micku u Poreče. U zoru 27. marta, u ponedeljak,
siđoše iz gore u srpsko selo Tabanovce, negde na pola puta između
granice i Kumanova. Vojvoda je sedmoricu četnika poslao na južni kraj
sela i za vođu te isturene grupe, koja je trebalo da pazi da ih ne iznenade
kumanovski Turci, odredio drugog podoficira iz čete, svog starog
prijatelja i kolegu, narednika Veselina Veselinovića. Ostatak čete je
podelio na dva odeljenja od po desetak ljudi i smestio u dve komšijske
kuće na severnoj strani sela. S njim je, između ostalih, bio i Koruba, a u
drugoj kući obojica oficira. Kod vojvode su bile i puške i municija
namenjeni Mickovim četnicima.

Ono što Kovačević nije znao bilo je da ih je, čim su stigli u selo,
primetio turski uhoda, jedan od mnogih u pograničnim krajevima. Ovaj
je, sve udarajući petama u tur, nadajući se bogatoj nagradi, odjurio u
kumanovski garnizon i prijavio šta je video. Turci, srećni zbog prilike da

68

bez mnogo muka dođu glave čitavom vodu četnika, podigoše oko dve
stotine vojnika i još tokom prepodneva okružiše selo. Pretres su počeli
oprezno, s južne strane, i već posle prvih kuća naišli na onu u kojoj su,
ne očekujući dolazak turske vojske, bezbrižno dremuckali narednik
Veselinović i petorica njegovih ljudi, dok je jedan stražario pod tremom,
a i on više uspavan nego budan. Ipak vide Turke gde mu se primiču te
skoči kao oparen i ulete u kuću.

– Naredniče! Naredniče! Eno Turaka pred kućom! – urlao je.
Bunovni narednik skoči iz kreveta i u neverici protrlja oči.
– Kakvih Turaka, šta bulazniš?!
– Vojnici opkoljavaju dvorište! – povika i domaćica kuće, koja je
gledala kroz prozor.
Svi četnici joj priđoše i videše i sami crvene fesove i cevi turskih
pušaka kako se pomaljaju sa svih strana, iza okolnih plotova i ćoškova
kuća.
– Šta ćemo sad, bože mili?! – uhvati se narednik za glavu.
– Četnici, predajte se! – začu se u tom času povik turskog oficira
poreklom iz Slavonije, Milana Turića, koji je vodio upad u taj deo sela. –
Ostali ste sami! Vaši su se prepali i pobegli pred vojskom glavom bez
obzira, nisu spavali kao vi! Dosad su sigurno prešli u Srbiju! – lagao je
ne bi li izbegao okršaj. – Ne pokušavajte da pružate otpor, uludo ćete
izgubiti glavu! Ako se odmah predate, garantujem vam život! Biće vam
po zakonu suđeno u Kumanovu!
Četnici se zgledaše i stadoše da sležu ramenima.
– Čekaj malo, Turčine! – doviknu narednik oficiru kroz prozor, pa se
okrete svojim ljudima. – Šta velite? Turcima nije verovati…
– Nije – reče jedan od četnika. – A opet, tišina je, nema ni galame ni
pucnjave… Odluči ti, naredniče!
– Nismo još ništa ovde uradili, možda ćemo da se izvučemo na
sudu, možda će da nas oslobode braća četnici ili srpska vlada. Teško mi
je, braćo, da zapucam i povedem vas u sigurnu smrt! – on skoro zaplaka.
– Da se predavamo, pa kud puklo! – preseče drugi četnik, rodom
Tabanovčanin. – Gore od smrt neće da bide, pa bolje kasnije nego ranije!
Svi klimnuše glavom.
– Predajemo se! – viknu narednik kroz prozor. – Al’ da ne dirate
ovu ženu čija je kuća!
– Nije ona ništa kriva, nije mogla da vas istera kad ste pod oružjem!
– odgovori Turić. – Bacite puške i drugo oružje u dvorište pa izađite
polako s podignutim rukama!
– Ne brinite za mene, braćo! – reče žena četnicima. – Gledajte vi da

69

se spasete!
Narednik je zagrli i poljubi u čelo, otvori vrata i prvi izbaci na

zemlju pušku, revolver, bombe, bajonet i redenike, a za njim i ostali.
Izađoše u dvorište a Turci navališe odasvud na kapiju i preko plota,
poobaraše ih, pretresoše i povezaše im ruke lancima i kanapima.
Nekoliko njih oprezno uđe u kuću i pregleda sve prostorije ne bi li
pronašli još kojeg četnika, ali tamo ne beše nikoga sem domaćice.

– Eto, ništa strašno se nije desilo! – reče Turić dok su vojnici
sakupljali četničko oružje. – Sada vas vodimo u grad na saslušanje, kao
što sam vam obećao. A i ženu ne diramo.

On priđe jednom vojniku i šapnu mu nešto te ovaj otrča ka severnoj
strani sela. Oficir komandova pokret i kolona sa zarobljenim Srbima
pođe ka Kumanovu. Kako su ušli u predgrađe, tako su sa svih strana
muslimani počeli da se zaleću na četnike, da ih pljuju, prete, psuju i
vređaju. Što su bili bliže centru, postajalo je sve gore, ali Turić nije
dozvolio da neko dođe do zarobljenika. U zgradu varoške uprave,
belediju, stigli su oko sat vremena posle podneva. Odmah je započelo
saslušanje pred kadijom, koje je potrajalo nekoliko sati.

U međuvremenu, onaj vojnik kojeg je Turić poslao na suprotan kraj
sela našao je zapovednika jedinice, Zejnila, i rekao mu da su pronašli i
uhapsili neke četnike. Dobivši potvrdu da se četnici nalaze u selu, Zejnil
je pretragu nastavio mnogo opreznije kako svoje ljude ne bi izložio većoj
opasnosti nego što je bilo neophodno. Nešto pre tri sata, uz mnogo
šunjanja i osmatranja, Turci su utvrdili u kojim kućama se nalaze
preostali četnici i opkolili ih. Zejnil je pozvao iznenađene Srbe da se
predaju i rekao im da je grupa s južnog kraja sela već uhapšena i
zatvorena u Kumanovu.

– Stole, šta da radimo? – upita Kovačević Korubu. – Ti si ovde
najiskusniji.

– Ja se na Turci na veru ne predavam! Oni su stari l’žovi! Svi će
bidemo potepani, il’ ovde il’ u Kumanovo! Ovde će pucamo, tamo će
visimo na kanap!

– Jasno mi je… Spremajte se za odbranu, braćo! – viknu vojvoda. –
Ne damo se živi Turcima u ruke!

Četnici zgrabiše oružje i rasporediše se po prozorima i vratima,
spremni da izginu do poslednjeg. Uto se na onoj drugoj kući otvoriše
vrata i začu Protićev poklič i poziv na juriš. On i Vasiljević baciše bombe,
prvi jurnuše na Turke i padoše pod plotunom desetina pušaka. Poručnik
ostade na mestu mrtav, a potporučnik beše teško ranjen u grudi te i on
ubrzo ispusti dušu. Još jedan četnik pogibe, a ostali se vratiše u kuću

70

svesni da neće moći da probiju obruč te zauzeše busije i zapucaše na
vojnike. I vojvoda naredi paljbu. Zapraštaše puške sa obe strane,
poleteše bombe, poče žestoka borba. Turci su hrabro jurišali i trpeli teške
gubitke, rešeni da što pre savladaju buntovnike i daju još jedan primer
da je svaki napad na carevinu uzaludan. Srbi su se očajnički branili,
svesni da im se bliži kraj i odlučni da što skuplje prodaju kožu.

Za to vreme, saslušanje u belediji je bilo završeno. Neki četnici
dadoše kakve-takve izjave, neki ne rekoše skoro ništa, ali kadija svakako
ne dobi ono što je želeo: bilo kakav dokaz koji bi povezao četnike sa
vlastima Kraljevine Srbije. Priča zarobljenika svela se na to da su krenuli
da pomognu svojim sunarodnicima da se odbrane od Bugara i Arnauta
te da nemaju ništa protiv Turaka, kojima su se, eto, predali bez ikakvog
otpora. Kadija je kipteo od besa jer je do njega stigla vest da se u
Tabanovcu vodi žestoka borba i da je mnogo vojnika stradalo.

– Neka šestorica vojnika odvedu ovu paščad u zatvor, a ti, Turiću,
ostani ovde sa mnom, da malo pretresemo ovo što su baljezgali! – naredi
on.

– Napolju je gužva, okupio se narod, ja bih da lično odvedem
zatvorenike i sa više ljudi…

– Jesi li čuo šta sam rekao?! – preseče ga kadija. – Nisam te pitao ni
za mišljenje ni za želje! Pošalji ih u zatvor pa se posadi na stolicu!

Nemajući kud, Turić izvrši naređenje i ostade u kancelariji, a vojnici
izvedoše četnike iz zgrade. Da bi došli do zatvora, trebalo je da pređu
preko varoškog trga. Kako stupiše na plato pred beledijom, svi
prebledeše, i Srbi i Turci. Na stotine muslimana iz Kumanova i okolnih
sela, razularenih, razjarenih što im se četnici vrzmaju po kraju i zbog
bitke za koju su čuli da se bije u Tabanovcu i pogibije vojnika od kojih su
mnogi bili njihovi sinovi, braća, muževi i rođaci, čekalo je da im Srbi
padnu u ruke. To što zarobljenici nisu učestvovali u borbi njima nije bilo
bitno. Naoružani svakojakim hladnim oružjem i alatkama, rešeni da
sprovedu pravdu na svoj način, za tren oka ih okružiše na trgu, ali ipak
podalje od cevi i kundaka pušaka. Urlali su i tražili od vojnika da se
sklone, a ovi su pokušavali da nekako odbrane jadnike za čiju su
sigurnost bili odgovorni. Turić ču galamu i potrča ka vratima, ali ga
kadija zaustavi.

– Sedi! Ništa više ne može da se uradi!
Oficir pogleda kroz prozor i uhvati se za glavu u neverici. Sudija
stade pored njega. Sa svih strana iz one mase poče da leti kamenje ka
vojnicima i zatvorenicima, pogađajući ih u glavu, ramena, leđa, svud
redom. Oni se šćućuriše, pokušavajući da se nekako zaštite i udarcima

71

izlože manje osetljive delove tela.
– Pomolite se bogu, braćo! – viknu narednik Veselinović. – Odavde

ćemo pravo pred njega!
Rulja se zalete i dođe do povijenih vojnika, nemoćnih da odbrane ni

sebe ni Srbe, ote im puške i pobaca po pločniku. Dograbiše ih za bluze i
opasače, odvukoše dalje od zatvorenika i oboriše, umalo ih nasmrt
izgazivši. U onoj masi beše nekoliko Cigana, mahom kovača i potkivača,
sa čekićima u rukama. I kako je u tursko doba često bivalo da
poturicama ruke budu krvavije nego Turcima, oni se prvi dokopaše
četnika i stadoše krvnički da ih udaraju čekićima te im mestimično
zguliše kožu, probiše lobanje i prosuše mozgove. Sedmorica boraca za
slobodu koji se predadoše na veru turskim vlastima umirali su u
najstrašnijim mukama, urlajući i psujući. Mrtve i polumrtve, rulja poče
da ih kasapi testerama i noževima. Odsecali su im glave, ruke i noge i
bacali svuda oko sebe, u masu, prskajući je tamnocrvenom krvlju. Ljudi,
reklo bi se obični, trgovci, zanatlije, đaci, domaćice, postali su zveri
željne ljudske krvi. Grabili su one delove tela, podizali iznad glava,
okretali, vrištali, radovali se, pevali i bacali dalje, opijeni osećajem moći i
ubilačkog zanosa proisteklog iz mržnje i osvetoljubivosti. Odjednom,
kao po komandi, rulja stade da se trčeći razilazi ostavljajući za sobom
krvav pločnik i raskomadana tela. Odnekud se pojavi nekoliko grupa
vojnika i brzo zaposede trg. Turić se sruči u stolicu i zagnjuri glavu u
šake.

– Ovo je strašno! Kakva smo mi zemlja i vlast, kakav narod, kakvi
ljudi?! – bio je užasnut.

– Ovo je bila najbrža moguća pravda, moj Turiću! – reče kadija
sedajući za sto.

I njemu se želudac okretao, bio je bled kao krpa, ali nije hteo da
popusti. Oficir ga je gledao sa čuđenjem.

– Aman, ovi četnici nisu ništa uradili, tek su prešli granicu!
– Ne znamo mi to, Turiću, ne znamo! Danas nisu, ali juče, prekjuče,
pre mesec ili dva? – vrteo je glavom vadeći drhtavim rukama cigaretu iz
kutije, nadajući se da će duvanom umanjiti nelagodu. – Na kraju krajeva,
njihovi jarani upravo ubijaju tvoje vojnike u Tabanovcu!
– Kako god, ja ću da podnesem izveštaj komandi o svemu što se
danas ovde desilo, pa i o vašem nalogu da ostanem sa vama i da tek
šačica vojnika sprovede zatvorenike…
– Slobodno! – prekide ga kadija, zapali cigaretu i povuče dim. –
Vojni vrh i sultan sigurno jedva čekaju tvoju jadikovku o tužnoj sudbini
pobunjenika! – nasmeja se zlurado. – Ne budi glup, vojničino! I pazi, ti si

72

sposoban, mogao bi neko da se doseti da si potreban na ratištu u
Tripolitaniji…

Oficir besno ustade i bez reči izjuri iz kancelarije zalupivši za sobom
vrata. Na trgu ga dočeka potpuno promenjeno stanje: od onih koji su
linčovali i raskomadali četnike nije bilo ni traga, ali su počeli da se
okupljaju kumanovski Srbi, kojih je u gradu bilo mnogo. Oni su dovlačili
delove iskasapljenih tela na sredinu trga i psovali vlast. Svakog časa ih je
bivalo sve više a njihov protest sve burniji. Sa porastom broja rastao je
njihov gnev i želja da se obračunaju sa počiniocima gnusnog dela i
onima koji su to omogućili ne učinivši ništa da zaštite zatvorenike. Do
sumraka je masa Srba na trgu nadmašila broj onih koji su pobili četnike.
Gradske vlasti, iako ni krive ni dužne za sve što se dešavalo, dobiše
novu muku: obavezu da nekako umire stotine ogorčenih Srba. U
sumrak, na trgu su se pojavili njihovi predstavnici, izvinjavali se
okupljenima, pravdali da nemaju veze sa gnusnim činom, pozivali ih da
se raziđu… Na kraju, ponudili su im da uzmu ostatke tela i sutradan ih
dostojno sahrane. Svesni da ništa drugo ne mogu da učine, Srbi
pristadoše i raziđoše se, doduše uz psovke, kletve i pretnje, a komade
tela odnesoše u kapelu na bdenje i pripremu za sutrašnju sahranu.

U međuvremenu, bitka u Tabanovcu je i dalje trajala nesmanjenom
žestinom. Dobro naoružani četnici pružali su žestok otpor te je do mraka
palo više od pedeset mrtvih i ranjenih Turaka, a poginuo je samo još
jedan četnik, iz vojvodine grupe. Tako su ukupno, računajući i one
nesrećnike izmrcvarene na trgu, turski gubici bili pet puta veći od
četničkih. Zejnil je dobijao izveštaje iz grada i znao šta se dogodilo.
Svestan da se stvari zakuvavaju i da je u onom boju dobio gomilu
vojnika izbačenih iz stroja i nikakvu vajdu, počeo je da traži način kako
da se bez još težih posledica i sramote izvuče iz neugodnog položaja.
Već je odmicala noć a stvari se nisu ni za pedalj pomerile od mesta gde
su bile kada je borba počela. Kao i drugi Turci, ni Zejnil nije voleo da
ratuje noću. Grozničavo je razmišljao šta da učini, kada se, kao poručen,
pojavio telal iz varoške komande i preneo mu naređenje da se povuče iz
borbe. Zejnil je izdao naredbe svojim pomoćnicima i turska vojska je, bez
galame, za nekoliko minuta napustila selo. Četnike je iznenadila tišina
koja je zavladala Tabanovcem. Plašeći se prevare, ostali su na položajima
sve do pred zoru, kada su seljaci obišli selo i okolinu i utvrdili da
vojnika nema na vidiku. Vojvoda Vladimir je naredio hitno povlačenje i
povratak u Srbiju, tako da su preživeli četnici već u ranim jutarnjim
satima, natovareni puškama i municijom, gorskim stazama prešli nazad
u otadžbinu. Poginuli u borbi sahranjeni su na tabanovačkom groblju, a

73

oni stradali u Kumanovu na onom varoškom pravoslavnom, uz veliku
pratnju i pojanje svih sveštenika koji su mogli da stignu iz okolnih
mesta. Ostaci postradalih, delovi tela koji su mogli biti prepoznati po
odeći i obući, potrpani su u sanduke i zakovani.

Tako se, kap po kap, punila čaša žuči u Staroj Srbiji i svakoga dana
sve više pretila da se prelije.

74

Napad

Mila je sredinom aprila otišla u Veles fijakerom, koji je vozio
njen pratilac, Miralem. Tokom oštre zime potrošila je zalihe u
kući, pa je trebalo svašta pazariti. Slugu je ostavila u mehani,
a ona krenula u šetnju od radnje do radnje, kupovala potrepštine i
donosila u kočiju.

– Da pođem i ja sa tobom, da ti pomognem? – pitao ju je vredni,
poslušni sluga.

– Neka, odmori se, imaš i ti dušu! Sama ću ja, nije za muškarca da
ide od dućana do dućana i sa ženom tegli cegere. Dok ti popiješ kafu i
pojedeš neku urmašicu, eto mene! I nemoj ništa da plaćaš, ja ću to kad
sve obavim! – odgovorila je žena čiju su reč svi radnici na aginom
imanju bespogovorno slušali.

Za dva sata Mila je završila nabavku, ali i još jedan, mnogo važniji
posao, koju joj je Selma dala u zadatak: raspitala se kod poznanika,
kujundžija, dućandžija i abadžija ko je u varoši najbolji prijatelj i
saradnik bandita Dauta, pronašla tog čoveka i ostavila poruku koju je
aginica nekoliko dana ranije, iskoristivši i agino i Stačino odsustvo iz
kuće, napisala i zapečatila aginim pečatom, kako primalac ne bi pomislio
da je lažna. Rekla mu je da poruku što pre preda lično Dautu, nikom
drugom. Mila nije znala šta je pisalo na tom presavijenom parčetu
hartije, ali je slutila, s obzirom na dešavanja na imanju i duševno stanje
svoje štićenice. Zadovoljna zbog dobro obavljenog posla, ali sa zebnjom
u srcu, otišla je u mehanu po Miralema, platila račun, pa su se vratili u
planinu. Izvestila je Selmu da je uradila što joj je naloženo, ali ju je i
upozorila da je petljanje s ljudima kakav je banditski vođa đavolja
rabota.

– Sada je kasno, kamen se zakotrljao – rekla je aginica, nervozno
kršeći prste. – Nadajmo se najboljem i što skorije!

Narednih dana život na imanju odvijao se uobičajeno. Sluge i robovi
su radili, aga je gazdovao i često izbijao iz kuće zbog posla ili lečenja a

75

aginica je pod budnim okom svoje druge majke samovala u kući i
izbegavala da se sretne s mladićem kojem se doskora nesebično davala.
Stača je valjano obavljao svoj pisarski posao, kao i sve ostale što je
morao, te na svaki način pokušavao da se sretne s aginicom, ali mu to
nikako nije polazilo za rukom. Patio je za njenom blizinom i želeo da
odgonetne zašto je ta žena, za koju je mislio da oseća prema njemu isto
što i on prema njoj, odjednom tako hladna. Jedino što je dobijao bilo je
Milino oštro odbijanje da ga pusti u Selminu sobu. Jednog sunčanog
dana početkom maja, nešto pre podneva, posle doručka, kada su se
radnici kao obično povukli u barake na kratak predah, psi punih
stomaka dremali u kućicama, stražari leškarili u svojoj spavaoni a samo
jedan od njih lenjo vukao noge obilazeći prostrano dvorište, na ivici
šume na severnoj strani imanja pojavilo se petnaestak pogurenih prilika
u arnautskim odelima. Posle jutarnjeg osmatranja, pošto se uverio da je i
aga na imanju, banditski vođa je shvatio da je kucnuo čas za ostvarenje
plana koji mu je poslala aginica.

– Sve možemo da pobijemo, samo aginici i tetki koja je sa njom ne
sme dlaka sa glave da fali! – reče Daut pokazujući svojim ljudima crtež
imanja dobijen od Selme. – Naše glavne mete su aga i lepi plavi Srbin
koga smo prodali Vahidu pretprošle godine, onaj što je bio s velikim
čičom koji je Skenderu razbio glavu – nije propustio priliku da podbode
najmlađeg bandita. – Njih dvojica moraju da budu mrtvi! Tako je
naručeno! Bilo bi dobro da što više ostalih poštedimo, da ih ostane
dovoljno za rad na imanju. U svakom slučaju, niko ništa ne sme da
pljačka! Za ovaj napad ćemo biti dobro plaćeni i to ću ja da rešim s
aginicom na kraju, kada postane prava gospodarica! Ona će nam od
danas biti veliki dužnik i podrška, a ovo imanje mesto za skrivanje kada
god nam bude zatrebalo! Da li je sve jasno?

Banditi klimnuše glavom.
– Dobro! Preskačemo ogradu ovde! – on pokaza tačku na karti a
onda mesto gde su pomoćne zgrade i štale zaklanjale pogled prema
šumi iz pravca agine kuće. – Onde levo su stražari, naspram njih je
baraka za sluge i robove. Dalje desno su štala i tor. – Pomisli kako
aginica dobro crta. – Bilale, ti povedi četvoricu na stražare, oni sad
verovatno spavaju, neće biti teško da ih savladate! To je samo jedna
velika soba. Ilire, ti sa dvojicom umiri sluge i robove! Ako vidite onog
plavušana, ubijte ga odmah! Envere, povedi dvojicu na stražara koji je
sad negde na južnoj strani dvorišta i zadržite ga tamo! Ja ću sa
Skenderom i ostalima na aginu kuću. Proverite oružje i krećemo!
Banditi se podeliše po grupama kako je vođa naredio, pregledaše

76

oružje i municiju pa pođoše trkom preko čistine prema ogradi, rašireni u
strelce. Prva je do ograde stigla Bilalova grupa. Tek što je on naskočio na
daske, u dvorištu se pojavi Nikos, koga je previše pojedenog povrća i
voća na ručku primoralo da se olakša. Pošao je iza barake, u poljski
klozet, i ugledao kako čovek s puškom preskače ogradu i grupu
naoružanih ljudi iza njega.

– Uzbuna, uzbuna! Napad, napad! – izbezumljeno je povikao na
grčkom i turskom trčeći prema vratima stražarske kuće.

Bilal podiže pušku čim je doskočio na zemlju s unutrašnje strane
ograde, nanišani i opali. Tane pogodi pedesetak koraka udaljenog
Nikosa u glavu i obori ga na zemlju. Potpuno iznenađenje je propalo,
toga je Daut bio svestan. Psi počeše da laju uplašeni pucnjem, ne
promaljajući njuške iz kućica. Bunovni stražari navrat-nanos poskakaše
iz kreveta i dohvatiše šta su stigli od oružja, pa neki grunuše na vrata, a
neki poiskakaše kroz prozor s južne strane kuće prema kojoj su već trčali
banditi prethodno preskočivši ogradu. U isto vreme su iz baraka istrčali
robovi i sluge i stuštili se prema aginoj kući, spasavajući živu glavu.
Banditi su već bili prišli na dvadesetak koraka od stražara. Poče
puškaranje u kom deblji kraj izvukoše branioci, pa njih šestorica
ostadoše izrešetani nasred dvorišta, a samo jedan Arnaut, iz Bilalove
grupe. Preživeli stražari, svega njih trojica, pobegoše prema gazdinoj
kući krivudajući u trku. Oko njih, robova i slugu zviždali su meci, ali
niko više nije bio pogođen jer je banditima bilo teško da nišane u trku.
Stražar s južne strane dvorišta smače pušku s ramena, ubaci metak u cev
i pođe prema mestu odakle je dopirala pucnjava, pa kad vide o čemu se
radi, zauze busiju iza više od metar visoke i desetak metara široke
gomile drva za ogrev, čekajući da mu neko od napadača dođe na nišan.
U glavnoj kući su aga i Stača sređivali neke račune u radnoj sobi, a
Selma i Mila sedele u divanhani kad se zapucalo. Njih dve se samo
pogledaše, a Mila prekorno odmahnu glavom. Shvatila je da je dobro
pretpostavila šta je pisalo u poruci koju je odnela u varoš. Iako zatečen,
aga bez oklevanja zgrabi revolver iz fioke radnog stola pa ustade i iz
sanduka za lov izvadi dva karabina, od kojih jedan pruži Stači.

– Znaeš li da pukaš, momče? – upita zauzimajući busiju kod prozora
na severnoj strani sobe i gledajući bandite i ljude koji su pred njima
bežali.

– Znam, imao sam vojnu obuku, gazda. Šta je ovo?! – odgovori
pitanjima mladić, malo uplašen, ubacujući metak u cev.

– Neka banda il’ revolucionari! A to e isto banda! Ako nesu
prerušeni, ovo su neki Arnauti. – Nasmeja se od muke stari mangup,

77

svestan da su u pitanju razbojnici, jer niko od boraca za slobodu što su se
vrzmali po tom kraju, ma kojem narodu pripadao, ne bi napao njegovo
imanje. – Otvaraj vrata, Stačo! Žene, legajte na patos, bre, pod astal, ne
mrdajte dok ne dođemo po vas!

Njih dve se zavukoše pod sto u divanhani, a Stača širom otvori
vrata kroz koja uleteše zadihani i preplašeni ljudi koje je banditska tanad
umalo pobila. On zalupi vrata za njima i navuče rezu. Stražari se odmah
rasporediše po prozorima, počeše da pucaju na napadače i ubiše
dvojicu. Ostali banditi se zakloniše iza plastova sena, drveća, pojila,
bunara, praveći polukrug oko kuće. Grupa više nije bilo, svi su se
izmešali u jurnjavi po dvorištu.

– Gazdo, davaj pušku, ja sam star borac, a ti se makni od taj pendžer
da te ne trefi neka kugla! – reče Milan agi.

Starac ga posluša, dade mu pušku, a on sa revolverom leže na pod u
sredini sobe. Banditi su zapucali na kuću, gađajući uglavnom u zidove,
ne bi li prestrašili ove što se brane i primorali ih na predaju. Zviždalo je
na sve strane, a nekoliko tanadi ipak ulete kroz prozore i zabi se u
komade nameštaja od masivnog drveta. Aga prepuza do sanduka,
izvadi još jedan revolver i dade ga Miralemu, kojeg posla u divanhanu
da osmatra kroz prozor, da napadači ne udare sa te strane. Svim ljudima
bez oružja takođe zapovedi da se sklone u divanhanu i legnu na pod.
Onaj stražar u dvorištu beše smiren i strpljiv, dočeka da mu se jedan
neoprezni bandit otkrije, opali iz puške i ubi ga. Daut vide šta se desilo i
udari kundakom u zemlju, besan što je u gužvi zaboravio na tu
opasnost.

– Envere! Skendere! Udrite onog iza drva! – zapovedi.
Njih dvojica zapucaše i počeše da opkoljavaju stražara. Pucnjava
između bandita i onih u kući je i dalje trajala te obe strane izgubiše još
po jednog čoveka, pogiboše jedan od stražara i Ilir, Dautov zamenik.
Daut naredi jednom od preostalih ljudi, Edinu, da proba da se privuče sa
zadnje strane kuće i izvidi kakvo je tamo stanje. Ovaj odloži pušku,
izvadi revolvere iz pojasa i pođe prema kući koristeći mrtav ugao
između bočne i zadnje strane. Prepuzao je nekoliko metara i dovukao se
pod sam prozor na kojem je stajao Miralem. On se naglo uspravi i uperi
cevi u sluginu glavu, mrštenjem mu pokazujući da ćuti, a zatim jednim
revolverom da baci oružje i otvori prozor. Preneražen čovek posluša, uz
tresak ispusti oružje na pod, otvori prozor i pusti bandita u kuću. Ovaj
ga, čim je uskočio, raspali drškom revolvera u slepoočnicu i onesvesti.
Ostali su ležali mirno, prestravljeni, bez ikakve namere da pruže otpor.
Edin uze Miralemov revolver i zatače ga za pojas, pređe sobu i pribi se

78

leđima uza zid pored vrata. Selma podiže glavu i očima mu pokaza na
drugu sobu. On shvati znak i u nameri da ispadne što veći junak pred
Dautom i zasluži da bude njegov zamenik, koji je uvek dobijao veći deo
plena od ostalih bandita, odluči da lično ubije čuvenog Latif-agu, o
kojem je slušao priče dok je bio dečak. Poskoči i stade pored vrata s
uperenim revolverima, a pred zastrašujućim otvorima cevi prvi beše
Stača, koji je pošao u divanhanu jer je čuo tresak i video da bandit
uskače u kuću. Selma vrisnu tobože prestravljeno, a Edin ne stiže da
opali jer ga metak iz cevi opreznog age pogodi u glavu i usmrti. On se
sruši na pod kao vreća. Selma izbezumljeno zaplaka sva se tresući,
shvativši da je njen plan sve dalje od ostvarenja. Stača, bled kao krpa,
samo promrmlja:

– Gazda…
– Dobro e, delijo, dobro e! Pazi sad ti onaj pendžer, vidiš da od
Miralema nema vajda! – reče starac, pa priđe ženi da je ohrabri, misleći
da plače od straha.
Ona sva unezverena skoči i priđe prozoru, nadajući se da će se tamo
pojaviti još neki bandit i ubiti agu i njenog doskorašnjeg ljubavnika.
– Selma, skloni se od prozora! – viknu Stača, priskoči joj i obori je na
pod, a sam se zakloni iza velike komode odakle je bezbedno mogao da
posmatra dvorište.
Video je da su onesvešćenom Miralemu čakšire mokre s prednje
strane do kolena. Napolju, opkoljavajući onog stražara iza drva, Enver i
Skender siđoše dublje u dvorište. Pucali su na njega naizmenično i
polako mu se prikradali. Na kraju, oni su bili s jedne strane gomile, na
uglovima, a on sa druge, na sredini. Pred kućom, još jedan bandit dobi
tane u glavu i ostade da leži pored bunara. Daut optrča široko oko kuće,
vide da Edina nema nigde a da je prozor otvoren i shvati da je verovatno
i on ubijen.
– Glupak, trebalo je samo da osmotri, a ne da se junači! – siktao je
sebi u bradu, besan što je izgubio mnogo ljudi zabadava.
Mrtvi stražari u dvorištu nisu mu značili ništa, cilj je bio da ubiju
agu i mladog roba, što je postalo skoro neizvodljivo s obzirom na to da je
iznenađenje propalo i da više nisu imali ni početnu brojčanu prednost te
nisu smeli svim sredstvima da udare na kuću jer bi tako ugrozili Selmu.
U jednom trenutku, besan zbog neuspeha, htede da naredi da se kuća
zaspe bombama i zapali, da jednostavno pobije sve unutra i opljačka
blago, ali ga je u tome sprečio strah od sigurne i surove osvete Selminog
oca i braće, koja bi sigurno usledila. Stača ga spazi kako se šunja iza
kuće, opali hitac i promaši za dlaku. Što je brže mogao, Daut pobeže.

79

– Povlačenje! Idemo u šumu, pokrivajte se vatrom! – naredi kada se
vratio među svoje ljude i poče da pogrbljen pretrčava od zaklona do
zaklona, pucajući prema kući.

To učiniše i ostali banditi, jedan po jedan. Pucali su iz pušaka i
revolvera bezmalo nasumice, tek da obezbede sebi odstupnicu. Čim oni
stigoše do pomoćnih zgrada, stražari i Milan izađoše iz kuće i polako
pođoše za njima pucajući, pazeći da još neko ne izgubi glavu kada je
imanje već bilo odbranjeno. Napadači uspeše da preskoče ogradu na
istoj strani s koje su krenuli u napad i pobegoše u šumu. Stražari odoše
za njima i zakloniše se iza uglova zgrada, a aga, Stača i Milan pođoše
prema Enveru i Skenderu, koji su ostali u svojevrsnoj klopci između dve
vatre, u dnu dvorišta. Videvši da je đavo došao po svoje, Enver skoči iz
zaklona i potrča prema najbližem delu ograde, ka zapadu, a Skender ka
severu, za bandom, između stogova sena, štale i tora. Stača podiže
pušku, nanišani i posred leđa pogodi Envera, koji bez glasa pade na
zemlju, mrtav. Mladić ne oseti ništa, kao da je pucao u direk. Skender
nije trčao brzo jer je pazio da ga neko ne ustreli s leđa te se stalno osvrtao
i menjao pravac. Iza jednog plasta sena dočeka ga Milan, uhvati levom
rukom za pušku i uperi je u nebo, a desnom ga raspali svojom puškom
po glavi i ošamuti. Bandit pusti oružje i pade na leđa, a grmalj baci obe
puške pored zida pa mu zgazi na grkljan desnom nogom. Mladić ga
uhvati za stopalo i poče da se koprca, bezuspešno pokušavajući da se
oslobodi silovitog pritiska. Pokušao je i da ga udara nogama, ali se
iskusni rovovski borac lako odbranio od tog batrganja.

– Sad si moj! – riknu na Arnauta, pa zaurla: – Nož! Dajte mi nož!
Do njega dotrčaše aga, Stača i stražari. Videli su Skendera kako
krklja i koluta očima, gušeći se.
– Daj nož! – grmnu Milan na jednog stražara.
– Šta će ti?! Treba nam kanap da ga vežemo! – reče zbunjeni Stača.
– Daj nož! – od Milanovog glasa kao iz pakla sve ih prođoše žmarci
te stražar izvadi nož iz pojasa i pruži mu.
Milan uze nož u desnicu i još jače naleže na Skenderov grkljan. Dok
se ovaj cimao i poslednjom snagom pokušavao da dođe do vazduha,
Milan se naže nad njega, sputa mu noge svojom levom potkolenicom,
razreza mu čakšire, dohvati ga za međunožje i jednim potezom odseče.
Skender neljudski zavrišta, a Milan mu skide nogu s grkljana, kleknu na
grudi, baci nož, zgrabi ga čeličnim stiskom za vilicu tako da ovaj zine pa
mu krvavo, dlakavo parče mesa i kože nabi u usta i pokri ih šakom.
Skender se uhvati za prepone iz kojih je šikljala krv i zacvile kao zver
uhvaćena u zamku. Sve se desilo munjevito, tako da niko nije stigao da

80

se umeša. Ili nije smeo.
– Toj ti je za malečkog! – reče ledenim glasom, ali ga bandit nije

razumeo.
Milan mu skide ruku s usta i ovaj nekako uspe da ispljune gadni

sadržaj, okrete glavu na stranu i ispovraća se. Okupljeni ljudi tek tada s
gađenjem okretoše glave od groznog prizora. Milan skide kapu, nagura
je Skenderu pod ruke, na ranu, kako bi možda zaustavio krvarenje,
ščepa ga za kragnu, podiže, odgurnu i pusti da baulja prema šumi.

– Idi si sad kod tvog Dauta pa mu bidni žena! – viknu za njim.
Mladić se posle nekoliko koraka sruši u prašinu, onesvešćen. Na
ivici šume, zaklonjeni iza debelog drveća, stajali su Daut i preživeli
banditi posmatrajući šta se dešava. Bez reči, vođa bande podiže pušku,
nanišani pažljivo i opali metak ka Milanu, koji je stajao i gledao
umirućeg Skendera. Iako je daljina bila velika, precizni strelac je s
lakoćom pogodio krupnu metu. Zrno probi rebra na desnoj strani
Srbinovih grudi i zadrža se u plućima. On pade na kolena i uhvati se za
ranu. Kroz prste mu poteče tanak mlaz krvi. Stača i Dima mu priskočiše,
podigoše ga na noge i povedoše ka glavnoj zgradi, a ostali zapucaše ka
banditima koji su već zamicali u dubinu šume.
– Videćemo se opet, ago! – zaurla Daut na turskom dok su još mogli
da ga čuju.
– Kad god, đubre! – odgovori Latif i opali poslednji metak iz
revolvera.
Odmah je naredio da Milana smeste u jednu od soba na spratu
glavne kuće i poslao kočijom trojicu stražara da prijave napad vlastima u
Velesu, unajme sedam novih čuvara, dvojicu slugu i dovezu najboljeg
varoškog lekara. U međuvremenu, sluge i robovi su počistili tragove
bitke i pripremili rake za ukop poginulih: za agine ljude grobove u dnu
dvorišta, a za bandite zajedničku raku u šumi. Selma nije ni reč
progovorila dugo posle napada. Njen plan se izjalovio, aga i Stača su
ostali živi i zdravi, a nedostajalo je samo još da je neki bandit bio
zarobljen pa da je razotkrije. Shvatila je da će morati mnogo mudrije da
radi da bi postala gazdarica s naslednikom kojeg bi svima mogla da
predstavi kao agino dete. Vreme nije radilo za nju budući da je bilo
pitanje dana kada će njen muž da primeti da je noseća. Aga je priredio
bogatu večeru i od srca zahvalio svima koji su učestvovali u junačkoj
odbrani imanja, povećao platu stražarima i slugama i prepolovio vreme
za „otplatu duga” robovima. Tako je Stači i Milanu ostalo još četiri
godine ropstva. Samo Miralem nije dobio povišicu, već je prebačen da
radi oko stoke, s robovima, bez prava da izađe van ograde imanja, što je

81

bila blaga kazna s obzirom na nesposobnost i kukavičluk koje je pokazao
u borbi.

Sutradan je doktor pregledao, očistio i previo Milanovu ranu.
– Nema mu spasa – rekao je agi. – Zrno ne može da se izvadi.
Umreće za nekoliko dana, od unutrašnjeg krvarenja ili trovanja krvi.
– Šteta! Hrabar čovek!
– Hrabri stradaju, moj aga! Uvek je tako bilo i biće!
– Pitam se jesmo li mi što smo i dalje živi kukavice.
– Ne, i vi ste hrabri, ali i pod Alahovom milošću.
– Mudar odgovor – procedi aga, plati doktoru uslugu i posla
stražare da ga odvezu u varoš.
Kasnije su, uz molitve na raznim jezicima i po običajima
muslimanske i pravoslavne vere, sahranili poginule stražare i Nikosa, a
bandite su samo potrpali u jamu i zatrpali, bez ijedne reči. Sledećih
nekoliko dana Stača je proveo uz Milanovu postelju, negujući ga koliko
je znao i umeo. Ovaj ga je zakleo da, kada se vrati u Srbiju, ode kod
njegovih u Ladovicu i ispriča im zašto je nestao bez traga i kako je
stradao. Div velikog srca zauvek je sklopio oči jednog jutra sredinom
maja, dvanaest dana posle ranjavanja. Stača je dugo plakao kraj
njegovog groba u dnu dvorišta, svestan da je u tuđini, u ropstvu, ostao
sam.
Narednih mesec dana, kad god je aga bio odsutan, Stača je iznova
pokušavao da se približi Selmi, ali je Mila frktala na njega kao divlja
mačka i sprečavala ga da ostvari nameru. Mladić je dolazio u kuću i
radio, ali aginicu nije mogao da vidi. Srce mu nije davalo mira,
nedostajala mu je Selmina nežnost i toplina, njeni poljupci i zagrljaji. Na
kraju je, ne znajući kako da razreši zagonetku, otvoreno pitao Milu o
čemu se radi.
– Aginica je pojela sav med koji je trebalo da pojede s tobom,
mladiću! – odgovorila mu je hladnim, pretećim glasom, potpuno
drugačijim od onog koji bi se mogao očekivati od žene tako nežnog lica.
– Ostala je samo prazna košnica i ljute pčele! Pazi da te ne izbodu
njihove žaoke!
– Nisam joj ništa nažao učinio…
– Ko te pita, glupane! Gledaj svoja posla, nju zaboravi!
Stača sleže ramenima i ode za radni sto. I dalje mu ništa nije bilo
jasno. Sve dok jednog dana, sasvim slučajno, nije spazio Selmu u
divanhani kako razgovarajući s Milom mazi svoj stomak, koji mu se
učinio nešto većim nego što je bio prilikom banditskog napada, kada ju
je poslednji put video. Tada mu se sve rasvetli i on shvati šta je posredi

82

te kakva mu opasnost preti.
„Znači, đavo dolazi da naplati račun… Zagovnao si, Stačo, sad se

spasavaj kako znaš i umeš!”, mislio je. „Srediće te ove dve veštice ili aga
ako uskoro ne umakneš. Selma, Selma, lepa si ko anđeo, ali ti je duša
crna ko đavo!”

Od tog dana razmišljao je samo o bekstvu, sve drugo mu je postalo
nevažno, čak i dete koje je raslo u Selminom stomaku. Bolelo ga je to što
će ih ostaviti, ali nije imao kud, na imanju ga je čekala sigurna smrt, i to
vrlo uskoro. Pobegao bi odmah, samo da je znao gde se tačno nalazi i
kuda bi trebalo da beži. Pošto to nije bio slučaj, plašio se da bi brzo bio
uhvaćen, ili da bi, što bi bilo još strašnije, zalutao među Arnaute i dopao
šaka Dautu. Odlučio je da sačeka još malo.

83

Babunski

Jednog popodneva krajem juna, kao iz zemlje iznikli, pred
kapijom imanja se pojaviše dvojica naoružanih mladića.
Izgledali su zastrašujuće, mrkih lica, okićeni bombama i
redenicima, sa revolverima u futrolama i puškama brzometkama u
rukama. Stražar koji je stajao nedaleko od kapije i pušio nađe se u
nebranom grožđu, sam pred onom dvojicom, s puškom o ramenu.
Preblede, stade da gleda levo-desno kuda bi mogao da utekne ili se
zakloni, ali sve što je iole moglo da posluži kao zaklon beše predaleko.
Ostade ukopan u mestu, sa cigaretom u ruci, svestan da bi ga kuršum
lako stigao na brisanom prostoru.

– Ne boj se! – obrati mu se jedan od pridošlica govorom lokalnog
pravoslavnog stanovništva koje se nije smatralo Bugarima ili Srbima. –
Došli smo u miru, tražimo agu!

– U kuću je… – promuca stražar.
– Idi i kaži mu da ga traži Jovan Stojković iz sela Martolci!
Čekaćemo ovde.
Stražar, srećan što ga neopreznost na straži nije koštala glave, baci
opušak u travu, ugasi ga nogom i otrča pred aginu kuću.
– Gazda! Gazda! – vikao je sve dok se aga nije pojavio na vratima.
– Šta ti je, šta se dernjaš?! – zagrme starac ljutito.
– Na kapiji su dvojica pod oružjem, tebe traže, gazda! Jedan reče da
se zove Jovan Stojković i da je iz sela Martolci.
– To je sin mog prijatelja – nasmeši se Latif. – Dovedi ih ovamo!
Stražar se uskoro vrati praćen onim mladićima. Aga siđe sa trema
da dočeka neočekivane goste, izgrli se i izljubi s Jovanom.
– Vojvoda Babunski, a? – smejao se. – Kako ti e tatko, vojvodo?
– Eh, vojvoda… – smejao se i Jovan. – Voli narod da kiti! Stari je
dobro. Nisam ga video više od mesec dana, ali znam. Kako si ti, čestiti
ago?
– Kako starac, kako se mora.

84

– More, nisi ti starac čim imaš najlepšu ženu u Makedoniji! Ovo je
moj pobratim, Gapon – predstavi vojvoda svog druga.

Aga se rukova s drugim mladićem, pa ih pozva u kuću.
– Vlegnite, da sednemo, prodivanimo, prezalogajimo… Ti! – obrati
se stražaru na turskom. – Vrati se na stražu, zatvori kapiju i ni za živu
glavu ne puštaj nikoga u dvorište!
Stražar ode, a oni uđoše u kuću. Aga ih smesti za sto u divanhani i
naloži Mili da donese piće i nešto za jelo. Onda pozva i Staču u društvo.
– Ovaj je vaš, iz Srbistan – namignu gostima. – Stača, moje pisarče.
Vojvoda se obrati mladiću, govoreći sporo kako bi ga ovaj razumeo:
– Ja sam Jovan Babunski, a ovo je Jovan Jeremija Grković Gapon.
Naređao imena kao da je Španac! – našali se na račun bivšeg
svetogorskog monaha koji je pobegao sa Hilandara zbog zavade sa
bugarskim i grčkim kaluđerima, pa se pridružio četnicima i dobio
nadimak po bivšem ruskom kaluđeru i potonjem čuvenom
revolucionaru Georgiju Apolonoviču Gaponu. – Mi smo četnici. Čuo si
za četnike?
– Čuo, nego šta! – odvrati Stača posle rukovanja pa se nasmeja. – Ne
znam samo šta srpski borci za slobodu rade za stolom turskog age?!
– Jovanov tatko i ja se znaeme odavno, rabotal je za mene – ubaci se
aga u razgovor. – Neću pogazim prijateljstvo. More, ja mrzim razbojnici
i lopovi, a četnici, komiti i andarti razumem. Svak se bori da na njegov
narod bude bolje, tu nema ništo nečasno. Nego, da batalimo borbu i
politiku, evo Mile sa đakonije!
Očas sto beše prepun hrane i pića i oni navališe da se goste. Između
zalogaja i gutljaja su pričali o svemu i svačemu, šalili se i smejali, vreme
prosto prolete i stiže sumrak.
– Momci, smrkava se, a ovde se rano lega! – reče aga na kraju, dok je
Mila sklanjala posuđe sa stola. – Neje dobro da se potucate po mrak,
bolje ostanite kod nas na konak.
Četnici klimnuše glavom.
– Stačo, ti će im bidneš domaćin! Vodi četnici u baraku i poteraj svi
ostali napolje, nek spavaju na tavan u štalu! U zoru isprati gosti!
– Razumem, gazda!
Babunski i Gapon zahvališe agi na gostoprimstvu, pozdraviše se s
njim i pođoše u baraku, a na polasku vojvoda razmeni sa agom nekoliko
reči u četiri oka. Stača najuri ostale robove u štalu i prepusti gostima da
izaberu gde će da legnu. Oni prvo navukoše jedan krevet na vrata i
preprečiše ih.
– Aga je možda čestit, ali njegovim stražarima nikako ne treba

85

verovati – reče Gapon pa se okrete Stači. – Odakle si, brale?
– Iz sela kod Smedereva.
– Otkud ovde kad si Smederevac?! – začudi se Babunski.
– Eh! Bežao od bede i suše, dopao u goru bedu… Zarobiše me

Arnauti u šumi na granici i prodadoše u roblje, majku im dušmansku! I
eto me sad među Turcima, baš kakav mi je i nadimak! – odgovori mladić
jetko.

– Nadimak?! – obojica upiljiše u njega.
– Turčin! Moj pradeda je bio istanbulski bogataš srpskog porekla.
Krajem Prvog srpskog ustanka se pokrstio i preselio u Srbiju. Mnogi od
nas, njegovih potomaka, nosimo taj porodični nadimak. Raselili smo se
po Srbiji, ali nismo ga se otresli! I, eto, ja sam ovako plav i bledunjav, a
Turčin! – našali se mladić na svoj račun, a četnici se slatko nasmejaše.
– E, živote! Šta sve sudbina zamesi… – reče Gapon.
– Nego, zašto vas je aga primio na konak kad ste Srbi?
upita Stača kad ih smeh prođe.
– Mudar je aga! – reče Babunski. – Zna da u igri nismo samo nas
dvojica, da smo došli kao prethodnica da ispitamo kakvo mu je
mišljenje. Ako bi se nama ovde nešto desilo, naši bi zbrisali i njega i
imanje! Ma, on je odavno batalio vojevanje, sada gleda samo posao i
zdravlje. I mladu aginicu. – Stači zaigra srce na pomen Selme. – Sem
toga, dobro je poznavao mog oca. Bili su prijatelji, mogu i tako da
kažem. Ne odobrava baš ovo što radim, razumljivo, ali poštuje me jer me
zna odmalena i neće da mi naudi. Kao što ne bih ni ja njemu, ako bih
imao izbora.
– Čudni su odnosi među ljudima u ovim krajevima…
počeša se Stača po glavi.
– Jesu! Uvek na ivici grljenja i klanja! Nikad se ne zna šta će biti i šta
ti komšija kuva iza leđa. Šta ćeš, nije ovo majka Srbija, gde je sada lako
biti Srbin! Ovde se srpstvo i dalje plaća glavom ako čovek ne zna da se
čuva, ili ako nema sreće. Ali verujem da tome dolazi kraj i da će se ovde
ubrzo vratiti naše kraljevstvo!
– Otkud to?! – začudi se Stača. – Vaše čete nisu toliko jaka sila…
– Država stoji iza nas! – prekide ga Babunski. – Pre dva meseca je u
velikom boju na Čelopeku učestvovao potporučnik Voja Tankosić! Znaš
ko je on?
Stača sleže ramenima i odmahnu glavom, a vojvoda se nasmeja,
raširi ruke i podiže pogled ka tavanici, pokazujući koliko se čudi što
neko ne zna ko je čuveni Vojislav Tankosić.
– Voja je iz Crne ruke! To su oni oficiri što su svrgli Obrenoviće. –

86

Stača klimnu glavom. – Lično je komandovao streljanjem Dragine braće.
Živa vatra, srce mu je veće od ove Babune! On je, bre, u samom vrhu
vlasti iako je niži oficir! Ako je on ovde, i Srbija je! – govorio je
nadahnuto. – Sem toga, i drugi oficiri srpske vojske su u četnicima. Eto,
baš na Čelopeku su bili i potporučnici Brana i Hajnc, četničke vojvode.

– Šta je bilo na tom Čelopeku? Gde je to?
– To je kod Starog Nagoričana, čim se pređe granica. Sudarilo se
preko sto četnika sa tri puta više Turaka i Arnauta. Beše ljut boj. Četnici
po visovima, dušmani po doljama, pa udri! Od naših pogiboše samo
dvojica, od kojih opet jedan armijski oficir, neki potporučnik Petar, i
Radul Kosovac, tvrd borac, a njihovih pade preko dvesta, što mrtvih, što
ranjenih. Velika pobeda koja je osokolila sav naš narod ovde!
– Molim vas, povedite me sa sobom! – zavapi Stača. – Bolje da
stradam u šumi kao četnik nego za pisaćim stolom kao rob! Ne bojim se
bitke, imao sam ovde okršaj sa Arnautima, znam da pucam…
– Stani! – zaustavi ga vojvoda. – Kad bih te sada poveo, to bi bilo
mešanje u agina posla i samo bismo se zakrvili s agom. To nam sada ne
treba. Aga je ugledan čovek i dobro je imati ga za prijatelja. Ako nekog
našeg, ne daj bože, zarobe, može da pomogne kod vlasti da ga nekako
izbavimo ili bar da ga spase smrtne kazne. Sem toga, čini mi se da te on
ovde dobro drži, bezbedan si. Sačekaj! Još se sve klima, tek je početak…
Kad se bude ozbiljno zapucalo, obećavam ti da ću poslati nekoga po
tebe! Bićeš četnik u mojoj jedinici!
– Držim te za reč, vojvodo! – skoro viknu Stača, sa nadom u glasu.
– Samo, nemoj da misliš da je lako biti u četnicima i da se nižu samo
pobede! Pre dve nedelje su Turci u selu Petraljici opkolili upravo Branu i
Hajnca i njihove ljude. Zapalili su kuću u kojoj su bili na konaku. Sve su
ih pobili sem jednog, koji je nekim čudom uspeo da se izvuče! Brana je
ostao poslednji… Pozvali su ga da se preda, a on je skočio u vatru i
zapevao pesmu o slobodi! Živ je izgoreo! – Babunskom udariše suze na
oči te ih sakri podlakticom. – Mnogi naši, bugarski i grčki borci
svakodnevno stradaju. Ovde se glava stalno nosi u torbi, momčino!
– Ne plašim se! – reče Stača odlučno. – Pošalji po mene kad budeš
smatrao da je kucnuo čas! I kažite mi bar gde sam, vodili su me okolo-
naokolo sa džakom na glavi, pojma nemam koji je ovo kraj!
– Ovo je podnožje Babune, oko sedamdeset kilometara južno od
srpske granice – reče mu vojvoda.
Poskakaše na noge i izgrliše se bratski.
– Hvala ti, vojvodo! Ohrabrile su me tvoje reči. Nego, ti si Srbin, a ne
govoriš srpskim nego nekim čudnim jezikom… Sve sam razumeo, ali

87

namučih se!
– Govorim starosrpskim jezikom. Neki ga neopravdano zovu

makedonskim.
– Ako ti tako kažeš… – Stača sleže ramenima.
Potom se vratiše u postelje i brzo zaspaše. Ranom zorom, Stača ih

isprati s imanja. Stražar koji im je otvorio kapiju, rodom iz Raške, jedan
od onih koji su na imanje stigli posle arnautskog napada, neprijateljski ih
je gledao dok su odlazili. Kad su malo odmakli, skinuo je pušku s
ramena i nišanio ih u leđa, bez namere da puca.

– Šta radiš to?! – izbeči se Stača na njega.
– Vežbam, trebaće mi. Vuci se nazad u kućicu, pseto!
prosikta i munu Staču kundakom u rebra.
– Polako, bre, nisi mi ti gazda! – odbrusi mladić.
– Ti si kaurin, treba da znaš gde ti je mesto! Tebi je svaki Turčin
gazda!
– A ti si, biće, Turčin?!
– Turčin, jašta! – isprsi se stražar preteći.
– Kad se vratiš kući, popni se na tavan i potraži dedinu ikonu,
možda ćeš onda da shvatiš ko si! – reče mladić drsko i otrča u kolibu dok
je stražar crveneo kao bulka i psovao za njim.

88

Izbavljenje

Posle obećanja vojvode Babunskog da će ga uzeti u četu, Stača
je bio mnogo spokojniji, čak mu je lakše padalo i to što ga je
Selma odbacila. Obavljao je poslove kao i do tada, bio krotak
i poslušan, ali mu je u glavi neprestano bila četnička odežda, bombe,
puške, revolveri, bojevi sa srpskim dušmanima… Sloboda! Sloboda, koja
mu je bila nadomak ruke, samo je trebalo još malo da se strpi. A onda,
kada pobede, mislio je, vratiće se u svoje selo ovenčan slavom, na diku
starim roditeljima, platiće sve dugove i biti svoj čovek. Obići će
Milanove da im kaže kakav je on junak bio. No, kako narodna mudrost
podseća, čovek planira a bog se smeje. Jedva mesec dana posle četničke
posete imanju, aga je iz varoši doneo vest da su se Srbija i Bugarska
izmirile.

– Verujem da će se stanje najzad smiri. Načuo sam da tvoji i Blgari
potpisaše nekakav carinski sporazum, dobro moje pisarče! Petljaju nešto
u tajnost, da ne naljute Austrougari. Vala, red beše da se posle tol’ke
burne godine svi vratimo raboti. Izgleda da će se brljivi Balkanci malko
uzmu u pamet! – rekao je Latif mladiću koji je sravnjivao račune u
radnoj sobi.

– Gazda, teško da Srbi i Bugari mogu da budu prijatelji…
– To e tačno… Boje se jedni od drugi, okupljaju u čete, naoružavaju,
spletkare, ucenjuju, napadaju… Bre, bre! Izgiboše silni carski vojnici,
silne delije i – ič! Sve ostade isto! Dosad…
– Šta će biti sad kad je potpisan taj sporazum?
– Kako ču’, neće više da zaziremo od komiti i četnici kad teramo
stoku i robu na pazar. Nema više da bidne četovanje, gorske čete će
bidnu raspuštene, će se vrati mir u ovi krajevi!
Staču kao da odjednom napusti sva snaga, sav polet koji mu je
pomagao da lakše izdrži ropstvo i samoću u tuđini. On saže glavu da
aga ne vidi suze u uglovima njegovih očiju.
– Imanje su napali Arnauti, a ne Srbi ili Bugari – reče tek da bi nešto

89

rekao, gutajući slane knedle.
– Ne se boj se, sinko, oni neće se vrate! Dobiše golemu pesnicu po

nos! Ajde, idi da spiješ, smrče se! Laku noć!
– Laku noć, gazda! – promrmlja smušeno mladić i pokunjen ode u

baraku, bez reči se zavuče u ponjavu i ostade da skoro čitavu noć vaga
šta mu valja činiti.

„Ako Babunski položi oružje i raspusti četu, od moje slobode neće
biti ništa. Neće imati ko da me izbavi”, mislio je. „A ona kučka Selma će
pre ili posle, ovako ili onako, da mi dođe glave. Ili aga, kada sazna da je
trudna pa je pritisne da mu sve prizna. Ako i njega ne ubije pre toga. U
svakom slučaju, loše mi se piše. Nema mi druge nego da bežim! Što
pre!”

Preturao je po glavi moguće načine bekstva i odmeravao, sav u grču
i znoju. Zaspao je tek pred zoru, kada je odlučio šta će i kako će.

Istog dana, rano po podne, dok je podbuli Stača prepisivao neki
stari, već plesnivi spisak aginih sitnih dužnika iz ko zna kog vremena,
ovaj uđe u sobu gizdavo odeven, s kuburama zataknutim za pojas.
Zatvori za sobom vrata i priđe stolu. Gledao je dokle je Stača stigao s
poslom i dugo ćutao, da bi na kraju tiho progovorio, sa setom u glasu.

– Idem u Skopje, momče! Snaga mi kopni, bolest me pritiska, hoću
da mi ’odža očita molitvu za zdrav’je, da go sačini zapis. Rabota mi
dobro ide, al’ sve drugo… Kako da se sam šejtan vije po ovo imanje!
Eno, i Selma je u postelju već podugo, ne se diza, nikako da se oporavi
posle arnautski prepad. Samo ćuti pod čaršav i goji se. Lice joj se bora,
nesta onak’a ubavinja, ne mož’ da je prepoznaš. Ne zagrlismo se ne
pamtim otkad, moj Stačo, kako da gu i nemam. Skoro da ič ne zborimo.

Mladić je ćutao, klimao glavom i postiđen slušao aginu ispovest o
nedaćama za koje je donekle i sam bio kriv.

– Nisam bio dobar musliman – nastavio je Latif. – Nisam pročitao
cel’ Kuran, nisam klanjao još od mladi dani. Džamija me viđala u zoru,
pijanog, kad idem iz birtiju pa se naslonim na nju da se ispovraćam. A
sad, kako mi je susret sa boga bliži, vidim da nisu bitni dukati po
sanduci ni dobiveni megdani i preturene žene. Moj put se sužava i krati,
molim Alaha za pomoć, kako zabludel sin koji se posle izbijanje iz kuću
pokajnički vraća kod tatka. Uvek misliv deka sam poseban, a sad vidim
da sam običan, uplašen čovek koji se ’vata za slamku. – Zastade i
uzdahnu duboko. – Činih i dobra dela, valjda to dobri Alah negde
pribeleži… Bitno je samo da sa što manje muke dočekam zadnji čas.

– Eh, gazda, nemoj tako! Daleko je to…
– To se u ove godine nikad ne znae, pisarče! Ma, ne zna se ni u

90

mlados’, a kamoli sad. Prosti što te ugnjavi sa svoje muke, nemam ovde
bolji sagovornik. Sutra oko ručak će se vrnem – reče dok je izlazio iz
kuće.

Kako aga izađe, tako Stača ustade i ushoda se tamo-amo po sobi.
Video je kroz prozor kako fijaker praćen dvojicom konjanika napušta
imanje.

„Danas je taj dan! Danas ili nikad!”, pomislio je.
Iskoristivši što je Mila bila na spratu kod Selme, drhtavim rukama je
iz fioke uzeo ključ od sanduka sa novcem, otvorio ga i grozničavo
odbrojao otprilike onoliko dukata koliko bi on i Milan zaradili da su
vreme provedeno u ropstvu proveli na radu u šumi, rudniku ili nekom
sličnom poslu. Ubacio ih je u jednu kožnu kesu s dugom oputom za
vezivanje, a nju u svoju košulju upasanu u čakšire. Spustio je poklopac,
seo za sto, perom napisao nešto na listu hartije, koji je presavio i stavio u
sanduk povrh dukata. Na kraju je zaključao sanduk i vratio ključ na
mesto. Potom je otvorio sanduk sa oružjem u kojem se nalazila mala
kama s drškom i kanijom od jelenskog roga koja mu je odavno zapala za
oko. Uzeo ju je i stavio za pojas, pod košulju. Onda je otišao na sprat,
pred vrata Selmine sobe i pozvao Milu. Ona je brzo izašla i zatvorila za
sobom vrata, a on je dočekao sa bolnim izrazom lica, povijen, držeći
ruku preko stomaka, kame i one vrećice pod košuljom da dukati ne bi
zvecnuli. Mila ga podozrivo pogleda.
– Šta je bilo, balavče? – upita gledajući ga pravo u oči.
– Idem u baraku, stomak me boli. Aga mi je dozvolio – stenjao je.
– More, otišao gazda, a ti bi da lenčariš, je li? – rekla je strogo.
– Pitaj ga sutra kada se vrati! Ja odoh, jedva stojim – procedi kroza
zube.
– Vala, da znaš da hoću!
– Baš me briga!
On izađe i polako, vukući noge, ne ispravljajući se i držeći se preko
stomaka, ode prema baraci.
– Šta je, bre? – upita ga stražar Novopazarac na sredini dvorišta.
– Stomak mi zavija kao kurjak, nešto od doručka mi nije prijalo.
Rekao je aga da se odmaram danas, pa ćemo videti sutra kad se on vrati
da li mi je potreban lekar – govorio je tiho, sa pauzama u kojima je grčio
lice.
– Idi onda! – odobri stražar nerado.
Čim je ušao u pustu baraku, mladić je legao, izvadio vrećicu s
dukatima iz nedara i stavio pored sebe pod pokrivač. Onda je kamom
seckao i cepao komadiće platna s donje strane pokrivača, vadio dukat po

91

dukat, pažljivo zamotavao i vraćao u kesu. Znao je da se do večere niko
neće vraćati u baraku, ali su mu ruke ipak drhtale. Kada je sve spakovao,
kesu je dobro vezao onom oputom čiji je deo ostavio da može da se
okači oko vrata, stavio je zajedno sa kamom u ugao postelje, pod jastuk
u koji je zagnjurio glavu i ubrzo zaspao, umoran od neprospavane noći.
U neko doba na vrata grunu Janis, a Stača poskoči i sede. Srce mu zalupa
kao ludo, prepao se da se gazda možda vratio pre vremena i video šta je
uradio.

– Jesi dobro, Staca? – upita Grk bunovnog mladića. – Oce jede?
– Uh, Janise, prepade me! Da se nije aga vratio?
– Ne, ne! – smeškao se uvek raspoloženi Janis i odmahivao glavom.
– Bolje mi je. Idem na večeru. Hvala ti na pozivu! – reče Stača sa
olakšanjem.
Zajedno su otišli u trpezariju, baraku nedaleko od agine kuće, gde
su već bili ostali robovi i sluge. Mila im je postavila da jedu.
– Šta je, seljo, ne boli te više stomak? – zajedljivo je pitala Staču.
– Ne boli – promrmljao je.
Na stolu su bili proja, pire, sir i salata od raznog povrća. Stača je jeo
obilno, a krišom je nekoliko manjih komada proje i starog sira ubacio u
široku košulju. Čim su završili obed, robovi i sluge su otišli u svoje
barake, samo je Stača ostao pored Mile, koja je sklanjala sa stola drvene
tanjire, činije i ostalo posuđe.
– Što me mrziš, Mila? – pitao je uzimajući čabar koji je Mila
napunila. – Nisam učinio Selmi ništa nažao.
– Kako nisi?! – prosiktala je. – Eno je trudna i bolesna u postelji! Nije
to sama uradila! Upropastio si je!
– Nisam! Nije ona mala, sama je sve počela!
– Što nisi bežao od nje? Ili što je bar nisi pazio?
– Ona je govorila da ništa neće da se desi! Em je starija od mene, em
je žensko, računao sam da bolje zna! – branio se mladić.
– Trebalo je da pogineš onomad… I ti i aga! Sve bi bilo mnogo bolje!
– vatra joj je sevala iz očiju.
– Luda ženo! Obe ste s uma sišle! – odbrusi Stača, izađe i odnese
čabar u kuhinju, koja je bila spojena sa aginom kućom.
Stavio ga je na veliki radni sto, a onda prišao do kredenca s fiokama,
brzo ga pregledao, uzeo nekoliko kesica u kojima su stajali mleveni biber
i tucana ljuta paprika i ubacio ih u košulju. Izašao je napolje i pred
vratima zatekao Milu, koja je nosila veliki poslužavnik s ostacima hrane.
Zaobišao ju je bez reči ne osvrćući se na njen pogled pun mržnje i otišao
u baraku. Svi su se već bili poizvrtali u postelje osim Dimitrisa i sluge

92

Halida, koji su hranili i pojili stoku te čistili štale jer je bio njihov red.
Stača je legao, okrenuo se ka zidu i pokrio ćebetom, praveći se da spava,
pa je krišom povadio iz košulje hranu i kesice sa začinima i tutnuo ih
pod jastuk. Nedugo potom, tek što se smrklo, stigli su i Dimitris i Halid.
Uskoro se u prostoriji koja je sva zaudarala na znojava tela i smrdljive
noge čulo samo ravnomerno disanje, hrkanje i poneki glasan prdež koji
je dodatno kvario vazduh. Kad se uverio da svi čvrsto spavaju, Stača je u
najvećoj mogućoj tišini, jedva dišući, svukao odelo i zajedno s opancima,
kamom, kesom s dukatima i hranom umotao u ćebe i dobro vezao
dugim komadima platna koje je preko dana bio pripremio, načinivši
zavežljaj iz kojeg ništa nije moglo da ispadne. Pod učkur gaća je zavukao
one kesice sa začinima. Polako je ustao sa smotuljkom pod levom rukom
i na vrhovima prstiju došao do vrata, otvorio ih i provirio napolje. Srce
mu je tuklo kao ludo. Nebo je bilo malo oblačno te nije bila jaka
mesečina, ali se svakako prilično dobro videlo. Stražara nije bilo na
vidiku. Išunjao se van i privukao za sobom vrata pa se pognuo i brzim,
sitnim koracima prošao iza barake, gde je bio zaklonjen od mesečine.
Osmotrio je oko sebe i uverio se da nema stražara u blizini. Tada ču
njegovo kašljanje negde u dnu dvorišta i laknu mu. Srce mu se malo
umiri. Poče da puzi prema štalama, bez šuma, da ne bi probudio
rundova čija je kućica bila na samo tridesetak koraka od njega. Video je
veliku krznenu loptu pored debelog koca pred kućicom. Dopuzao je do
brda balege namenjene za đubrenje bašti i njiva koja se nalazila tik uz
štalu za krave i zavukao se između nje i zida. Želudac mu se grčio i
dizao u grlo dok se mazao još uvek svežim, tek ohlađenim životinjskim
izmetom po glavi, grudima, rukama, nogama, a i leđima koliko je mogao
da dohvati. Kad je to obavio, nastavio je da puzi prema ogradi imanja na
severnoj strani, polako se udaljavajući od psa, koji se u jednom trenutku
samo promeškoljio, lenjo zevnuo i nastavio da spava. Stigao je do kraja
dvorišta, podvukao se ispod najniže talpe, prepuzao brisani prostor
između ograde i šume pa zastao iza prvog debljeg drveta na koje je
naišao. Pridigao se na noge i okrenuo prema imanju. Sve je bilo mirno i
tiho.

– Zbogom, Turci! – prošaputao je i bez žurbe zamakao u šumu,
prateći kroz guste krošnje položaj meseca kako bi znao gde je otprilike
sever i majka Srbija i trudeći se da ne pravi nikakvu buku. Pazio je da u
mraku ne izgubi zavežljaj i ne povredi noge kako ne bi sam sebi
onemogućio bekstvo.

93

Tek što je zora zarudela, Miralem dođe u baraku da budi sluge i
robove. Nisu ga iznenadila odškrinuta vrata jer se često dešavalo da
neko od njih preko noći izlazi da bi vršio nuždu.

– Ajde, ajde! – vikao je ono što su svi razumeli.
Bunovni ljudi poskakaše iz postelja sudarajući se, gurajući i trljajući
utrnule udove. U onoj gužvi niko nije primetio da Stače nema među
njima. Izađoše napolje, gde ih Miralem postroji i odmah vide da Srbin
nije tu.
– Gde je Stača, bre?! – reče i utrča u baraku.
Priđe do donjeg kreveta u dnu prostorije i podiže pokrivač, iz kojeg
poispada slama jer je dobar deo platna nedostajao. Proguta knedlu,
svestan da će neko nadrljati zbog nestanka roba, pa kao oparen otrča do
agine kuće, pozivajući stražare da se okupe tamo.
– Aginice! Aginice! – uzvikivao je pod Selminim prozorom. –
Utekao je Stača, majku mu kaursku!
Stražari, robovi, sluge, svi se sjatiše pred kućom. Prvi su bili besni,
dotezali su opremu i proveravali oružje, znajući da sledi potera.
Drugima je srce igralo od radosti što se bar neko usudio da proba da se
dokopa slobode, mada su znali da će posle toga njima biti teže i da će
stražari biti stroži. Trećima je bilo svejedno, oni su bili tek puka turska
sirotinja i nisu ih se ticale nevolje ni bogataša ni kaura. Mila istrča na
vrata, a Selma se pojavi na prozoru.
– Šta se dernjaš, aman?! – brecnu se aginica trljajući oči, probuđena
iz čvrstog sna. – Kakav Stača, kakvo bekstvo?
– Nema Srbina! Nestao je preko noći!
– Kako nestao?! Jesi siguran? – zebnja joj se uvuče u srce kad shvati
šta se desilo i da postoji mogućnost da vojnici negde zarobe Staču i on
istrtlja šta se sve desilo na imanju.
– Siguran! Nismo ga tražili po imanju, ali nema ga u krevetu a
ponjava mu je pocepana. Odneo je ćebe. Ko zna šta je lukavac smislio?!
Strah da će strašne tajne biti razotkrivene podstaknu mladu ženu na
brzo delanje.
– Samo jedan stražar neka ostane s robovima, neka namire stoku!
Sabahudine, ti ćeš da vodiš poteru! – naredi najstarijem stražaru. – Sluge
neka idu s vama i vode pse! Dajte im da onjuše njegovu postelju! Idite

94

kroz šumu prema Srbiji, mora da je tamo krenuo! Kad ga nađete, ubijte
ga odmah i donesite mi njegovu glavu! Brže, sigurno ima nekoliko
sahata prednosti! Ako ga ne nađete do sumraka, izađite na drum i
vratite se! Miraleme, ti me čekaj u divanhani!

Okrete se i ode da se obuče, a ljudi u dvorištu trčeći stadoše da
izvršavaju njene naredbe. Sluge odvezaše pse i uvedoše ih u svoju
baraku, gde im pod njuške tutnuše Stačinu ponjavu i jastuk. Rundovi
zalajaše i cimnuše lance vukući sluge napolje, pravo iza zgrade, do
gomile balege, gde stadoše da kopaju zemlju i vrte se ukrug. I stražari
dotrčaše tamo.

– Namazao se govnima! – besno reče Novopazarac. – Teško će mu
psi ući u trag!

– Ma, stići ćemo ga već! Nema on kud van šume! Trkom u planinu,
svi!

Grupa pređe ogradu i raširi se široko u strelce, sa dva psa na
krajevima i dva bliže sredini. Po danu se u šumi dobro videlo i oni se
punim trkom zaputiše na sever, ne obazirući se na trnje i grane koje su
ih šibale.

U kući, Selma siđe u prizemlje, gde je Miralem potanko objašnjavao
Mili šta se tačno dogodilo tog jutra.

– Kako se zove onaj čovek u Velesu? – upita aginica Milu značajno
podižući obrve.

– Šemsedin, bakalin. Ima dućan blizu kadijine kuće.
– Uzjaši konja, Miraleme! Hitaj kod tog Šemsedina i kaži mu da je
Selma obećala sto dukata onome ko joj donese glavu mladog Srbina što
je pobegao s imanja! On će znati šta treba dalje da se čini.
– Aga je zabranio da napuštam imanje… – snebivao se sluga.
– Kuš! Age sada nema, a ako dobri Alah da sreće, možda neće ni da
se vrati! Radi kako sam ti kazala da lično ne ispraznim onu pušku u
tebe! – zareža pokazujući rukom kroz vrata na zid iznad aginog radnog
stola.
– Razumem, aginice! – pokloni se uplašeni sluga, izađe, osedla konja
i kao vetar odjuri u Veles.
– Šta ćemo, ćeri moja, ako ne nađu Staču? I šta ćemo sa agom? –
upita Mila Selmu kad ostadoše same. – Tvoj stomak raste, uskoro nećeš
moći da ga skrivaš…
– Kaurina će ubiti ili naši ili Daut. Daleko je Srbija za pešaka koji
mora da se krije. A aga… – oči joj se ludački zažariše. – Otrovaćemo ga!
Danas! Idi u šumu i naberi otrovne pečurke! Znaš koje su? – Mila klimnu
i kroz glavu joj prolete strašna misao da će obe nastradati ako plan

95

omane. – Napravi malo čorbe, samo za njega, i daj mu kad se vrati! Kaži
mu da je to lek za muške stvari!

– Hm… Ne vidim šta bismo drugo ovako na brzinu. Ako nešto pođe
naopako, možemo obe da se pozdravimo sa životom! – reče Mila i ode
ne čekajući odgovor, a Selma se vrati u krevet na spratu.

Mila je bauljala po šumi i brzo napunila osrednju ćasu jestivim
vrganjima, jajčarama i đurđevačama, ali i otrovnim pupavkama i
muharama. Zatim je u kuhinji pripremila gustu, dobro začinjenu čorbu
sa po pola jestivih i otrovnih pečuraka. Ostalo je samo još da se aga vrati
i da mu ona nekako tutne kašiku u ruke.

Aga je u Skoplju obavio sve što je trebalo kod hodže i svitak hartije
sa ajetima iz Kurana stavio u košulju, da mu bude uz telo. Te prorokove
reči ispisane hodžinom rukom bile su poslednji pokušaj, poslednja nada
da će dobiti potomstvo, pod stare dane, pre nego što načisto svene. Dok
je boravio u velikom gradu, ugovorio je i prodaju jednog stada ovaca
nekom vojnom liferantu, pa se sav zadovoljan vraćao kući. Odavno je
prošlo podne kad je skrenuo s glavnog puta i poterao fijaker putićem ka
imanju. Čuvari su se lenjo klatili u sedlima na konjskim leđima iza njega.
Odjednom, ugleda pred sobom Miralema kako pešači uzbrdo. Sirotog
slugu je Šemsedin odveo kod Dauta, koji je pobesneo kada ga je video,
uzeo mu konja i poručio aginici da će uskoro ponovo da se vide jer mu je
štošta dužna. Sada se sav snužden i uplašen vraćao na imanje, svestan
da će biti kažnjen. Aga ošinu konja, brzo ga sustiže i zaustavi kola pored
njega.

– Šta ćeš ti van ograde?! – ljutito reče.
– Aginica me poslala u varoš, čestiti ago, da javim da je Stača
pobegao… – skoro zaplaka Miralem.
– Ko je pobegao, bre?! – Latif razrogači oči. – Kome da javiš?!
– Stača je pobegao noćas, čestiti ago, pa vlastima da javim – lagao je,
svestan da je aginica nešto petljala i da kola kreću nizbrdo.
– Kakvim vlastima da javiš, mamlaze?! On je moj rob, nije komita!
Šta vlasti briga za moje imanje?! ’Oćeš neku bedu da mi navučeš na vrat?
Aga ustade iz sedišta i onako s visine ošinu slugu bičem posred lica,
umalo mu izbivši oko. Koža puče, krv linu i oboji nesrećnikovu desnu
stranu lica.
– Vodite ovog glupaka i zatvorite ga u ambar! – riknu aga na
čuvare. – Niko sem mene ne sme da mu priđe!
Sede, cimnu uzde i potera konje skoro u galop. Čuvari dojahaše do
Miralema, uhvatiše ga za košulju između sebe i tako vukoše za agom
dok mu je krv kapala sa brade.

96

– Oprosti zbog ovoga, jarane, ali izgleda da si nešto debelo zabrljao!
– reče jedan a sluga samo zaječa dok su ga konjski bokovi bacakali tamo-
amo.

Janis je video kola koja su izjurila iz šume, pritrčao i otvorio kapiju
klanjajući se. Aga ulete u dvorište, zaustavi konje pred kućom, skoči s
fijakera i sav besan utrča unutra.

– Sikter u kuhinju i da nisi mrdnula dok ne dođem po tebe! –
doviknuo je prestravljenoj Mili trčeći na sprat uz drvene stepenice, koje
su škripale pod njegovom težinom.

Grunuo je punom snagom na vrata koja udariše u zid i odvališe
poveće parče maltera u visini brave. Selma, koja je čula topot kopita i
škripanje stepenica, spremna da dočeka muža, ležala je u krevetu pod
tankim ćebetom, tobože tek probuđena i iznenađena. Poskočila je i sela.

– Šta je bilo, moj dobri gospodaru? Ko te je naljutio? – sva se
uprepodobila pokušavajući da umiri agu.

– To ja tebe pitam: šta je bilo? – zaurla aga. – Juče odoh, sve beše u
redu! Danas dođoh, sve je naopako! Stača pobegao, Miralem poslat u
varoš… Šta radiš, bre?!

– Bezobrazni, nezahvalni kaurin je pobegao – govorila je sanjivo,
otežući kako bi što bolje smislila šta da mu kaže. – Poslala sam poteru za
njim u šumu da ga nađe. Miralemu sam rekla da uzjaše konja i odjuri u
Veles, da vidi da nije tamo zalutao…

– On mi reče da je išao da prijavi vlastima kaurinovo bekstvo! –
prekide je. – I zatekoh ga na putu bez konja! Nešto petljaš, džanum, a ja
ću vrlo brzo da saznam šta! Ne miči se odatle!

Okrete se, izvuče ključ iz brave pa izađe zalupivši i zaključavši vrata
a onda gurnu ključ u džep. Ona ostade sva očajna da krši prste u
krevetu, a on se sjuri niza stepenice pa pravac u kuhinju.

– Govori šta se dešava u ovoj kući! – zaurla na Milu, ščepa je za
nadlaktice kao kandžama, podiže sa tronošca na kojem je sedela i unese
joj se u lice. – Govori, zmijo, ti sve znaš!

– O čemu pričaš, crni ago?! – odvrati tobož iznenađena. – Ništa se
bitno ne dešava. Pobegao je Stača, naći će ga potera…

– Šta je Miralem tražio u varoši?
Ne znajući šta je aga do tada čuo, ona se nađe u nebranom grožđu i
stade da zamuckuje.
– On je… Selma mu je naložila… Zbog Stače… Pitaj nju, ona tačno
zna, ja nisam bila prisutna – pokuša da se izvuče. – Nego, ti si s puta,
sigurno si gladan i umoran. Pusti brigu oko kaurina! Spremila sam za
tebe čorbu koja vraća snagu, uzmi malo, okrepi se! Valjaće ti za Selmu

97

noćas…
jedva je uspela da mu namigne jer je zbog straha mišići lica nisu baš

najbolje slušali.
– Serem ti se u čorbu! – prodra se on i šakom raspali lončić koji mu

je pokazala te se gusta tečnost i komadići pečuraka razleteše po kuhinji.
– Platićete mi svi za ovu ujdurmu!

Gurnu je nazad na tronožac.
– Nemoj da te šejtan vara da digneš guzicu odatle! – zapreti joj i ode
u radnu sobu.
Otključa sanduk s blagom, otvori ga da proveri nije li Stača štogod
ukrao i vide onu hartiju. Razmota je i pročita.
„Dobri moj ago, hvala ti što si mi spasao život! Morao sam da odem,
mladost bi mi prošla uludo na tvom imanju. Imam stare roditelje i
moram da brinem o njima, nema ko drugi. Uzeo sam onoliko dukata
koliko smatram da smo Milan i ja zaslužili pošteno radeći kod tebe.
Njegov deo daću njegovima. Ostaj mi dobro! I čuvaj se žene! Stača”
Pored sve muke, aga se nasmeja i odmahnu glavom.
– Stačo, Stačo, sada nek ti je tvoj bog u pomoć!
Nije ga bilo briga za novac, nije ga ni prebrojao, verovao je u Stačino
poštenje. Ostavi onaj papir na sto i ode do ambara, gde su stražari čuvali
Miralema. Ovaj je sedeo na klipovima kukuruza bled kao krpa, od
straha više mrtav nego živ. Krv na licu mu se skorela.
– Gde ti je konj? – upita ga Latif.
– Jaoj, čestiti ago, ukradoše mi ga u varoši…
– Jel’ pred vojnom postajom, lažove?! – isceri se aga. – Gde si bio?
Govori da te ne izvučem iz tog ambara i nataknem na kolac!
Miralem se pomokri u gaće drugi put otkad je izašao iz pelena.
Obori glavu i jedva prozbori:
– Kod Dauta.
Agi udari krv u glavu. Poče da korača gore-dole duž ambara mašući
rukama.
– I? Šta bi?
– Rekao sam mu da aginica nudi sto dukata za kaurinovu glavu. On
mi ote konja i otera me. Reče da mu aginica nešto duguje.
Agi se sve okrete, nasloni se na zid ambara teško dišući.
– Gazda! – priskoči mu jedan stražar.
– Neka, dobro sam! – pokaza mu rukom da se skloni. – Stvari mi se
polako bistre… Pustite ovu budalu, da mi ne kvasi kukuruz!
Stražari pustiše Miralema iz ambara i on dade petama vetra niz
dvorište, srećan što je sačuvao glavu na ramenima.

98

– Da te moje oči više ne vide! – viknu aga za njim i ode u kuću.
Disao je duboko i teško dok se penjao uza stepenice, pokušavajući
da obuzda bes. Nije žurio dok je otključavao vrata. Selma je kroz prozor
videla kako je Miralem istrčao na kapiju pa je sedela na krevetu bez
nade, pomirivši se sa sudbinom, svesna da sluga nije rekao ništa što bi
joj išlo naruku. Aga otključa vrata i uđe u sobu.
– Ustaj! – reče suvo. – I svlači se! Da proverim zašto te nisam video
golu od zimus!
– Pusti me na miru! Otići ću već danas u Skoplje, kod oca, i nikad
neću da se vratim! – pokušala je da izbegne ono što je znala da sledi.
– Nema bežanja, džanum! Nema! Svlači se ili ću ja da te svučem! –
govorio je mirno ali je pretnja bila jasna.
U njoj proradi onaj prkos s kojim se odmalena isturene brade i
raspuštene kose šetala po skopskoj kaldrmi. Ustade, isprsi se gledajući
muža u oči, bez žurbe skide haljinu s ramena i pusti je da joj padne do
ispod kolena. Nežna, bela koža blesnu kao da je sunce sišlo u sobu.
Spuštajući pogled s njenog lica, aga vide da su joj grudi bujnije nego
ranije a kada stiže do pupka, uveri se da je dobro naslutio šta je izvor
svih muka. Spušten zaobljen stomak jasno je pokazivao da je u
poodmakloj trudnoći. On steže pesnice, zubi mu škripnuše. Poblede.
Zatvori oči jako, lice mu se zgrči. U glavi mu je besnela oluja. Nije dugo
trajala, ali je pljusak misli sprao sve dobro što je u njemu postojalo.
Napokon otvori oči i vide da je podigla i obukla haljinu. Stajala je na
istom mestu i gledala ga u oči, bez straha, spremna da se pozdravi sa
svetom.
– Zbog tvoje spletke stradalo je nekoliko dobrih ljudi i pobegao mi je
radnik od najvećeg poverenja! Glupačo, trebalo je da ti posle moje smrti
pomaže da upravljaš imanjem! Zato sam ga uveo u kuću, u moje hartije i
posao! A ti si ga zavela i iskoristila za svoj pokvareni plan!
– Nisam ga iskoristila! Zavolela sam ga! Dušom i telom!
drsko je odvratila dok su joj oči ludački sijale. – Sve što se potom
desilo došlo je samo od sebe! Kada sam ostala trudna, vas dvojica ste mi
postali nebitni! Brinula sam samo za dete! Za njegovo dobro sam morala
da vas uklonim!
Agu zbuni njena drskost i hrabrost. Zavuče ruku u košulju i izvuče
hodžin zapis. Kiselo se smeškao gledajući komad hartije na dlanu, do
pre nekoliko trenutaka svoju poslednju nadu za potomstvo, izmoljenu
od višnje sile kada ovozemaljske više nisu mogle da pomognu.
– Je li ovo način da dobijem naslednika, dobri Alahu?
prošaputa i pogleda kroz prozor u nebo. – Ovako mi vraćaš za

99

nepokornost i taštinu?
Selma se strese. Očekivala je da će već ležati u lokvi krvi, sa

kuršumom u grudima. Sada nije znala šta bi moglo da je snađe. Aga u
trenu donese odluku.

– Sam sam kriv što sam uzeo tako mladu ženu – govorio je mirno. –
Sam sam kriv što sam doveo roba na imanje i pustio ga u kuću. Sam sam
kriv što nisam na vreme shvatio šta se ovde dešava, a bilo mi je pred
očima. Spreman sam da izdržavam kaznu do kraja života. Ali,
izdržavaćeš je i ti pored mene, Selma! Platićeš, kujo, što si mahala repom
pred kaurinom! Nikada više nećeš izaći iz ove sobe! Dete ću da uzmem
čim ga rodiš i podizaću ga kao svoje, da ga ne pokvari majka bludnica,
ludača i zlobnica! Od dobrog je oca, biće čovek na svom mestu! Nikada
ga nećeš videti dok ja budem živ, a Alah će dati da još dugo poživim!

Okrete se, izađe i zaključa vrata, a Selma pade na krevet i zarida.
Aga siđe u radnu sobu, sastavi zapis sa onim Stačinim pisamcetom i
zaključa u sanduk sa blagom.

„Dobar si momak, Stačo!”, obrati se u mislima srpskom mladiću.
„Ipak, nadam se da će potera da te stigne i ubije, za dobrobit tvog i
Selminog, a od danas mog deteta. Ono neće smeti da sazna istinu, da bi
moglo mirno da živi.

Zasuziše mu oči te ostade neko vreme onako savijen nad kovčegom.
Pribra se, namršti i ode u kuhinju.

– Izađi! – naredi Mili.
– Zašto? Moram da čuvam Selmu, ona sada ne može sama…
– Neću da ponavljam! – prekide je. – Ima ko će nju da čuva, a ti ideš
dalje!
– Dobro, idem! Nadam se da nećeš dugo, Latife, i da ću brzo da se
vratim! – prosikta mu u lice dok je prolazila pored njega. – Šteta za
čorbu, godilo bi ti da si je pokusao!
– Znam, znam! – reče on klimajući glavom i pođe za njom.
Čim su sišli sa trema, poteže kuburu iz pojasa, uperi ka njenoj glavi i
povuče oroz. Kubura grunu i tane joj prostreli glavu raznevši potiljak,
mozak i čelo. Telo se sruši na zemlju uz tup zvuk.
„Zmija se gazi na glavu!”, pomisli aga gledajući cev koja se dimila
dok se pod Milinim licem širio krvav krug. „Glavu punu otrova i zla.
Koja mnogo petlja i mnogo zna…
Na zvuk pucnja, Selma poskoči u krevetu i kroz prozor vide Milino
telo opruženo pred aginim nogama. Smrači joj se pred očima, stade da
kuka, cvili, čupa kosu i grebe lice.
– Majko! Majko! – vrištala je.

100