Guillaume Musso - U jednom trenu

Pipixie
1

Anna

Pipixie

GIJOM MUSO

U jednom trenu

Prevela Biljana Kukoleča

2
Anna

Pipixie

Mome sinu.
Mome ocu.

3
Anna

Pipixie
Ljubav ima oštre zube i ljubavne rane nikada ne zarastu.

Stiven King

4
Anna

Pipixie

Istorija naših strahova

Naša životna istorija jeste istorija naših strahova.
Pablo de Santis

1971.
- Ne boj se, Arture. Samo skoči! Uhvatiću te!
- Da li si... da li si siguran u to, tata?
Imam pet godina. Klatim nogama po vazduhu, a sedim na vrhu gomile dušeka na
krevetu koji delim sa bratom. Otac me blagonaklono gleda, stojeći ispod mene raširenih
ruku.
- Hajde, veliki dečko!
- Ali plašim se...
- Uhvatiću te! Valjda veruješ ocu, matorko?
- Pa, da...
- Onda lepo skoči, šampiončiću!
Još nekoliko sekundi nepoverljivo klimam glavom. Zatim se, sa osmehom, bacam u
naručje čoveka koga volim najviše na svetu.
No u poslednjem času moj otac, Frenk Kostelo, povlači se unatrag i ja se neočekivano
opružim celom dužinom po podu. Osećam bol u glavi i vilici, jer sam gadno tresnuo o parket.
Sav sam ošamućen i treba mi malo vremena da se priberem i ustanem. Vrti mi se u glavi, a
imam i masnicu na jagodici.
- U životu ne smeš verovati nikome živom, shvataš li, Arture? Zurim u njega sav
užasnut.
- Nikome živom! - ponavlja on, a u glasu mu se oseća mešavina tuge i gneva na sebe
samog. - Čak ni sopstvenom ocu! - ponovo mi napominje.

5
Anna

Pipixie

PRVI DEO
Svetionik
24 vetra

6
Anna

Pipixie

Svetionik

Pitam se šta još prošlost čuva za nas.
Fransoaz Sagan

1.
Boston Proleće 1991.
Prve junske subote te godine otac je upao kod mene u deset sati ujutro. Doneo mi je
đenovski hleb i kanolije s limunom koje je njegova žena napravila za mene.
- Znaš šta, Arture? Mogli bismo provesti ovaj dan zajedno - predlaže on paleći šibicu i
sipajući vodu u moj aparat za espreso kao da je kod svoje kuće.
Nisam ga video još od Božića. Nalakćen na kuhinjski sto, posmatram svoj odraz u
hromiranoj površini tostera. Zarastao sam u bradu i sav sam raščupan, s velikim
podočnjacima zbog nedovoljno sna i sinoćnog preterivanja s martinijima od jabuke.
Na sebi imam staru plavu majicu s natpisom Blu ojster kalt, koja potiče iz gimnazijskih
dana. Sinoć sam, posle četrdeset osam sati dežurstva, popio nekoliko pića više u baru
Zanzibar u društvu Veronike Jelenski, najprijatnije i najprivlačnije bolničarke u Opštoj
bolnici Masačusetsa.
Lepa Poljakinja provela je sa mnom deo prošle noći, ali je posle došla na pohvalnu
misao da ipak ode kući dva sata ranije, odnevši pritom torbicu s travom i cigaret-papir za
zavijanje džointa, što je značilo da sam uspešno izbegao roditeljsku ljutnju i prepirku sa
ocem, jednim od šefova na odeljenju za hirurgiju u bolnici u kojoj, inače, radimo i nas dvoje.
- Dupli espreso najbolji je stimulans za uspešan početak dana - kaže Frenk Kostelo i
stavlja šoljicu jake kafe pred mene.
Zatim otvara prozore da se soba provetri jer se u njoj oseća zadah kanalizacije, ali otac
se uzdržava od ma kakvog komentara. Ja grickam pecivo i motrim ispod oka na njega. Pre
dva meseca proslavio je pedeseti rođendan, ali s obzirom na bore i potpuno sedu kosu,
moglo bi mu se dati pet do deset godina više. No svakako je sačuvao lep stas, pravilne crte i
taj plavi sjaj u očima koji podseća na Pola Njumana. Ovoga jutra ne nosi nijedno od svojih
firmiranih odela ni cipele pravljene po meri, već na sebi ima stare pantalone kaki boje,
istegnut kamiondžijski džemper i grube duboke cipele od čvrste kože, kakve nose
građevinski radnici.
- Štapovi i udice su u kamionetu - kaže on, srčući kafu. - Ako odmah krenemo, stići ćemo
do svetionika malo pre podneva. Ješćemo tamo, a zatim celo popodne možemo posvetiti
ribolovu i možda upecati koju oradu. Ako nešto upecamo, svratićemo u povratku mojoj kući.
Spremićemo ribu u papijoti s paradajzom, belim lukom i maslinovim uljem.
Govori mi sve to kao da smo se sinoć rastali. Zvuči pomalo izveštačeno, ali nije mi
neprijatno. Dok lagano srčem kafu, pitam se šta li je podstaklo tu njegovu neočekivanu želju
da provede neko vreme sa mnom.

7
Anna

Pipixie

Poslednjih godina naši odnosi bili su takoreći nepostojeći. Ja, naime, uskoro punim 25
godina.

Imam i brata i sestru. Uz očevu saglasnost, njih dvoje preuzeli su porodično preduzeće
koje je osnovao moj deda - skromnu agenciju za oglašavanje smeštenu na Menhetnu - i
prilično su je uspešno vodili, te se upravo sada nadaju da će je, u toku narednih nekoliko
sedmica, prodati jednoj većoj grupaciji za komunikacije.

Uvek sam se držao što dalje od njihovih poslova. Bio sam član porodice na daljinu,
pomalo sličan nekakvom ujaku boemu koji živi u inostranstvu i koga viđate samo na Dan
zahvalnosti, što nije uvek neprijatno. Istinu govoreći, čim mi se ukazala prilika, otišao sam
na studije što dalje od Bostona: osnovne pripreme za medicinu završio sam na Djuku u
Severnoj Karolini, zatim sam četiri godine studirao na Berkliju i godinu dana proveo u
internatu u Čikagu. U Boston sam se vratio tek pre nekoliko meseci, da bih završio drugu
godinu specijalizacije urgentne medicine. Imao sam dosta dežurstava od po četrdeset osam
časova, ali mi se dopadao taj posao, a i sve one adrenalinske reakcije koje je podsticao.

Dopadali su mi se i ljudi s kojima sam radio - voleo sam svoj posao i svu tu brutalnu
stvarnost koju je on donosio. Slobodno vreme provodio sam po barovima na Nort Endu,
pušio sam travu i kresao nimalo sentimentalne devojke poput Veronike Jelenski.

Otac već odavno nije odobravao moj način života, ali mu nisam davao prilike da me
napadne: sam sam finansirao svoje studije i nisam mu nikada tražio ni pare. Sa osamnaest
godina, odmah posle majčine smrti, prikupio sam snagu da odem od kuće i da nikada ništa
ne zatražim od njega. Činilo se da mu to nije teško palo. Ubrzo se oženio jednom od svojih
ljubavnica - šarmantnom i pametnom ženom koja je zaslužila njegovu podršku. Posećivao
sam ih dva do tri puta godišnje i izgledalo mi je da ta situacija svima odgovara.

Zato sam jutros bio više nego začuđen kada sam spazio oca na vratima. Kao čupoglavac
iz kutije, otac se sada naglo ponovo pojavio u mom životu i vukao me je za rukav ka putu
pomirenja, što svakako nisam očekivao od njega.

- Dakle, reci mi, Arture, da li ti se ta priča o ribolovu dopada, ili objasni koji ti je vrag -
navaljivao je Frenk Kostelo, nesposoban da i dalje prikriva nervozu zbog mog ćutanja.

- Važi, tata. Samo mi daj malo vremena da se istuširam i presvučeni.
Zadovoljno je izvukao iz džepa paklicu cigareta i pripalio jednu od njih starim srebrnim
upaljačem koji mi je bio dobro poznat. Morao sam, ipak, da pokažem da sam zapanjen.
- Mislio sam da si, posle remisije raka grla, konačno prestao... Presekao me je ledenim
pogledom.
- Čekaću te u kombiju - odgovori on, ustajući sa stolice i izbacujući uvis veliki oblak
plavičastog dima.

2.
Vožnja od Bostona ka istoku, do Kejp Koda, trajala je manje od sat i po. Bio je lep dan
poznog proleća. Nebo je bilo vedro i blistavo, a sunce je osvetljavalo vetrobransko staklo i
činilo da komandna tabla izgleda prepuna zlatnih čestica. Otac je ostao veran svojoj navici
da se u vožnji ne upušta u razgovor, ali tišina u kolima nije mi bila neprijatna. Voleo je da

8
Anna

Pipixie

vikendima vozi svoj ševrolet kombi i sluša uvek iste kasete na radiju u kolima: Frenka
Sinatru i koncert Dina Martina s nekog bednog albuma koji su snimili Everli braders na
kraju svoje karijere. Na zadnjem automobilskom staklu kočoperila se nalepnica s
promotivnim tekstom za kandidaturu Teda Kenedija za senatora iz 1970. godine. Otac je
povremeno voleo da izigrava nekakvog robusnog seljaka, mada je bio jedan od najčuvenijih
hirurga u Bostonu i imao akcije u firmi koja je vredela više desetina miliona dolara. U
poslovima je često koristio taj svoj poluseljački imidž, naravno, na štetu svih onih koji bi na
to naseli.

Prešli smo preko Sagamorskog mosta i prevalili još četrdesetak kilometara pre nego što
smo stali u Semovom restoranu morske hrane i kupili rolnice od jastoga, pržene krompiriće
i pakovanje limenki svetlog piva.

Bilo je tek prošlo podne kada je naš kombi skrenuo na pošljunčani put za Vinčester Bej.
Tu je vladala prilična divljina - s jedne strane bio je okean, a s druge stenje, i vetar je
skoro uvek besomučno duvao. Tu, na tom izolovanom zemljištu oivičenom grebenima,
uzdizao se Svetionik 24 vetra.
Stari svetionik bio je osmougaona građevina od drveta, visoka možda dvanaestak
metara. Stajao je pored bele drvene kuće sa šiljatim krovom. Po sunčanom vremenu bilo je
to lepo mesto za izlete, ali kada bi se naoblačilo ili kada bi pao mrak, ceo taj predeo postajao
je nalik na oniričke slike Alberta Pinkama Rajdera. Te zgrade bile su vlasništvo naše
porodice već tri generacije. Moj deda Salivan Kostelo kupio je svetionik i kuću 1954. godine
od udovice jednog aeronautičkog inženjera, koji ih je i sam kupio 1947, po povoljnoj ceni, na
licitaciji američke vlade.
Naime, pošto te godine država nije imala dovoljno sredstava u fondovima, odredila je za
prodaju nekoliko desetina sličnih nekretnina koje više nisu imale strateški značaj. Tako je
Svetionik 24 vetra, koji je postao izlišan kada je izgrađen novi moderni svetionik na brdu
Langford oko 15 kilometara južnije, takođe dospeo na listu za prodaju.
Moj deda veoma se ponosio ovom kupovinom i obnovio je svetionik i kuću, pretvorivši
ih u zgodnu vikendicu. U toku renoviranja tajanstveno je nestao početkom jeseni 1954.
godine.
Njegov ševrolet kupe pronađen je parkiran ispred kuće, s ključevima u bravi. Salivan je
u vreme podnevnog odmora obično sedeo sam na stenama i jeo užinu na svežem vazduhu.
Zaključili su, i to veoma brzo, da se moj deda svakako slučajno udavio. Mada more nikada
nije izbacilo njegovo telo, dedu su proglasili mrtvim - udavio se uz obalu države Mejn.
Pošto ga nisam lično upoznao, oslanjao sam se na reči onih koji su ga poznavali i
opisivali kao originalnu i živopisnu osobu. Dobio sam njegovo ime kao drugo krsno ime, a
pošto moj stariji brat nije hteo da ga uzme, dobio sam i njegov sat, lep tank luj kartje s
početka pedesetih godina, sa četvrtastim brojčanikom i plavičastim čeličnim kazaljkama.

3.
- Uzmi tu papirnu kesu i pivo, pa ćemo jesti napolju - rekao je otac.

9
Anna

Pipixie

Zalupio je vratima kombija. Video sam da pod pazuhom nosi torbu za spise od
presovane kože koju mu je majka poklonila za neku godišnjicu braka, još kada sam ja bio
dete.

Stavio sam mali ručni frižider na drveni sto kraj roštilja od cigle, dvanaestak metara od
ulaza u kuću. Tu su stajale i dve adirondak baštenske stolice, koje su već dve decenije, ko
zna kako, odolevale svim vremenskim nepogodama. Sunce je još bilo visoko, ali je vazduh
bio prilično svež. Povukao sam rajsferšlus na dukserici pre nego što sam razmotao rolnice
od jastoga. Otac je iz džepa izvadio švajcarski perorez, otvorio nam dva badvajzera i seo na
jednu od dve stolice od crvene kedrovine.

- U tvoje zdravlje - reče on i pruži mi bocu.
Uzeo sam je i seo kraj njega. Kada sam povukao prvi gutljaj, opazio sam neki brižan sjaj
u njegovim očima. I dalje je vladala tišina. Pojeo je nekoliko zalogaja sendviča i zapalio novu
cigaretu. Napetost se mogla opipati i ja sam shvatio da me nije doveo ovamo da bismo
proveli mirno popodne kao otac i sin, i da neće biti ni pecanja, ni lupanja po ramenu, ni
orade u masnoj hartiji na italijanski način.
- Imam nešto važno da ti kažem - započe on otvarajući torbu za spise i vadeći nekoliko
fascikli s dokumentima.
Na svakoj fascikli prepoznao sam pečat Advokatske kancelarije Veksler i Delamiko koja
nas je zastupala već decenijama. Povukao je dobar dim pre nego što je nastavio.
- Želim da sredim sve svoje poslove pre nego što odem.
- A kuda ideš?
Gornja usna mu se na brzinu zgrčila, pa sam pokušao da ga izazovem:
- Misliš, pre nego što umreš?
- Pa, da. No ne raduj se prebrzo, to neće biti sutra, mada se čini da se taj dan opasno
bliži.
Zažmirio je i pokušao da uhvati moj pogled pre nego što je mirno kazao:
- Žao mi je, Arture, no ti nećeš dobiti ni dolara od prodaje našeg preduzeća. Nećeš dobiti
pare ni od mog životnog osiguranja, niti od nekretnina.
Nije mi bilo lako da prikrijem zaprepašćenje, ali sam osetio da ga nadjačava bes.
- Ako si me pozvao ovamo da mi to kažeš, mogao si da uštediš trud. Zabole me za tvoj
novac, trebalo bi da to već znaš...
On mi pokretom glave pokaza papire na stolu, praveći se kao da nisam ništa kazao.
- Preduzeo sam sve prave mere da tvoj brat i tvoja sestra dobiju celo nasleđe...
Stisnuo sam pesnice. Čemu li je vodila ta nastrana igra? Ako moj otac želi da me liši
nasleđa, zašto li je organizovao celu tu predstavu da bi mi to saopštio?
Opet je povukao dim.
- Tvoje jedino nasleđe...
Ugasio je pikavac petom i nekoliko sekundi ta rečenica lebdela je u vazduhu, kao da je
hteo da stvori neku nezdravu napetost.

10
Anna

Pipixie

- Tvoje jedino nasleđe biće Svetionik 24 vetra - reče on, pokazujući mi dve zgrade. - Taj
plac, svetionik, kuća...

Vetar je naglo podigao veliki oblak prašine. Bio sam potpuno zgranut i trebalo mi je
nekoliko sekundi da reagujem.

- A šta bi hteo da uradim s tim kršem?

Kada je otvorio usta da mi odgovori, spopao ga je napad neprijatnog kašlja. Gledao sam
ga kako se guši i žalio što sam uopšte došao ovamo.

- To ti je uzmi ili ostavi, Arture - odgovorio mi je kada je najzad povratio dah. - Ako
prihvatiš, treba da ispuniš dva uslova. O tome nećemo pregovarati.

Načinio sam pokret da ustanem, kada on mirno nastavi:
- Prvo, treba da se postaraš da ga ne prodaš. Čuješ li me? Nikada. Svetionik mora ostati
u našoj porodici. Zauvek.
Ja se na to uzvrteh:
- A šta je drugi uslov?
Dugo je trljao očne kapke, a zatim je duboko uzdahnuo.
- Pođi za mnom - reče mi ustajuči.
Pošao sam za njim veoma nerado. Odvukao me je u nekadašnje sobe čuvara svetionika.
To je, zapravo, bila mala zgrada koja je dugo stajala zatvorena, pa je u njoj bilo vrlo
zagušljivo. Zidovi su bili ukrašeni ribarskim mrežama, lakiranom drvenom brodskom
krmom i nekakvim lokalnim pejzažima koje su izradili ovdašnji umetnici. Na okviru kamina
stajali su petrolejka i mali brod u boci.
Otac otvori vrata hodnika - desetak metara dugog koridora s prelakiranim drvenim
zidovima koji je povezivao svetionik i kuću - ali umesto da krene stepenicama koje su vodile
ka vrhu svetionika, pode naniže u podrum.
- Dođi ovamo! - naredi mi otac i izvuče baterijsku lampu iz jakne.
Silazio sam, sav povijen, zavojitim stepenicama koje su škripale i stigli smo u jednu
podzemnu prostoriju.
Dok je on tražio prekidač da upali svetlo, ja sam se osvrtao po pravougaonoj prostoriji s
niskom tavanicom i zidovima od crvenkaste cigle. U njoj su bila neka burad i sanduci
prekriveni paučinom, koji su tu stajali još od Metuzalemovih vremena. Na plafonu se videla
čitava mreža cevi. Mada nam je to bilo strogo zabranjeno, jednom smo, kao deca, brat i ja
došli ovamo da istražujemo. Otac nas je tada tako kaznio da nam više nije palo na um da
dolazimo u podrum.

- Tata, kakva je ovo igra?
Umesto odgovora izvukao je veliku belu kredu iz džepa i nacrtao na zidu poveliki krst.
Zatim mi ga je pokazao prstom.

- Otprilike na ovoj visini, iza tog zida nalaze se metalna vrata.
- Vrata?
- To je prolaz koji sam zazidao pre trideset godina. Namrštih se.
- Prolaz do čega?

11
Anna

Pipixie
Otac izbegnu odgovor, jer ga je spopao novi napad kašlja.
- To je moj drugi uslov, Arture - reče kada je došao do daha. - Ne smeš nikada pokušati
da otvoriš ta vrata.
Za trenutak sam pomislio da je sasvim posenilio. Imao sam želju da ga još nešto upitam,
ali on požuri da ugasi svetlo, pa brzo izađosmo napolje.

12
Anna

Pipixie

Nasleđe

Prošlost je nepredvidiva.
Žan Grožan

1.
Morski vazduh sa okeana delovao je okrepljujuće, iako je bio i pomalo neprijatan.
Opet smo sedeli u bašti, jedan preko puta drugoga, za istim drvenim stolom. Otac mi
dade nekakvo starinsko nalivpero od čelika.
- Sada znaš dva glavna uslova, Arture. Sve to piše u ovom dokumentu. Na tebi je da
prihvatiš ili da odbiješ. Dajem ti pet minuta da odlučiš.
Otvorio je drugo pivo i opet mi je delovao narogušeno.
Dugo sam ga posmatrao. Nisam nikada uspeo da ga dobro proučim, da ga shvatim i
doznam šta zaista misli o meni. Godinama sam pokušavao i da ga volim, uprkos svemu i
svima.
Frenk Kostelo nije bio moj biološki otac. Nismo o tome nikada razgovarali, ali smo to
obojica znali. On je to svakako znao još od mog rođenja; ja sam saznao tek kao adolescent.
Dan posle mog četrnaestog rođendana majka mi je priznala da je u toku zime 1965. godine
imala višemesečnu vezu s našim porodičnim lekarom. Taj čovek, izvesni Adrijan Langloa,
otputovao je u Kvebek uskoro posle mog rođenja. Ja sam stoički primio tu vest. Kao i mnoge
druge porodične tajne, i ta je bila dugo čuvana. To otkriće donelo mi je čak i neko olakšanje:
time je bar bilo razjašnjeno povremeno čudno ponašanje mog oca prema meni.
Možda to neobično zvuči, ali nikada nisam ni pokušao da pronađem svog biološkog oca.
Potisnuo sam taj podatak u neki ugao svesti i tamo ga ostavio sve dok nisam skoro
zaboravio na sve to. Ne čine jednu porodicu samo krvne veze, a ja sam u srcu bio Kostelo, a
ne Langloa.
- Pa dobro, Arture, šta si odlučio? - povika odjednom otac. - Želiš li tu kućicu ili ne?
Pognuo sam glavu. Zapravo sam samo želeo da se cela ta maskarada završi i da se
vratim u Boston. Skinuo sam poklopac s nalivpera, ali sam, pre nego što sam potpisao
dokument, još jednom pokušao da nastavim razgovor.
- Tata, zaista mislim da bi trebalo da mi kažeš nešto više.
- Rekao sam ti sve što treba da znaš! - poče on da se nervira. No ja sam terao svoje.
- Ne, nisi! Ako nisi sasvim izgubio razum, i sam znaš da sve to uopšte ne štima!
- Pokušavam da te zaštitim!
Te reči me štrecnuše. Bile su neočekivane, intrigantne i imale su prizvuk iskrenosti.
Dok sam začuđeno zurio u njega, zapazio sam da mu ruke drhte.
- Od čega da me zaštitiš?
Pripalio je još jednu cigaretu da bi se malo smirio i činilo se da se pokolebao.

13
Anna

Pipixie

- Pa dobro... nešto ću ti priznati - započe on poverljivim tonom. - Reći ću ti nešto što još
nikome nisam kazao.

Nastade tišina, koja je potrajala oko jednog minuta. I ja sam uzeo jednu cigaretu iz
njegove kutije, ostavljajući mu vremena da pretraži svoje uspomene.

- U decembru 1958. godine, četiri i po godine posle nestanka, moj otac mi je telefonirao.
- Šališ se, zar ne?

Povukao je dobar dim i nervoznim pokretom bacio pikavac na šljunak.
- Kazao mi je da je u Njujorku i da želi da se vidimo što pre. Zamolio me je da ne
govorim nikome živom o tome i zakazao mi sastanak za sledeći dan na aerodromu Kenedi.
Grozničavo je ukrštao svoje čvornovate prste. Dok je pričao, zabadao je nokte u meso.
- Uhvatio sam prvi voz i došao na aerodrom. Nikada neću zaboraviti taj naš susret. Bila
je subota uveče, poslednje veče pre Božića. Padao je sneg. Mnogi letovi su kasnili ili su bili
otkazani. Otac je sedeo za jednim stolom u aerodromskom kafeu i pijuckao martini. Izgledao
je iznureno i oronulo. Zagrlili smo se, i tada sam ga prvi put u životu video da plače.
- I šta je potom bilo?
- Kazao mi je da žuri na avion i da ima malo vremena. Zatim mi je kazao da nas je
napustio jer je bio prisiljen na to. Rekao je da je u velikoj nevolji, ali mi nije objasnio kakvoj.
Ja sam ga pitao kako mogu da mu pomognem, ali je kazao da se sam uvalio u nevolju, pa će
se sam nekako i izvući iz nje.
Bio sam zaprepašćen.
- I šta je bilo zatim?
- Zatražio je da mu se zakunem da ću uraditi nešto za njega. Kao prvo, da nikome ne
kažem da je on još živ, da nikada ne prodam Svetionik 24 vetra, da nikada ne otvaram
metalna vrata u podrumu i da ih što pre zazidam. Naravno, izbegao je da mi odgovori na ma
koje pitanje. Pitao sam ga kada ćemo se ponovo videti. Stavio mi je ruku na rame i rekao:
„Možda sutra, a možda nikada.” Zabranio mi je da plačem, rekao je da sam sada ja glava
porodice i da treba tako da se ponašam u njegovom odsustvu. U toku sledećih pet minuta
ispio je martini i rekao mi da krenem kući i poslušam njegove savete. „To je pitanje života i
smrti, Frenk”, bile su njegove poslednje reči.
Potpuno zgranut ovim zakasnelim priznanjem, upitao sam ga:

- I šta si ti tada uradio?
- Pa, sledio sam njegova uputstva, i to doslovno. Vratio sam se u Boston te iste večeri,
otišao u svetionik i zazidao vrata u podrumu.

- I nisi nikada otvorio ta vrata?

- Nikada.
Malo sam poćutao.
- Ne mogu da verujem da nikada nisi pokušao da saznaš nešto više.
On nemoćno raširi ruke.
- Ali obećao sam mu, Arture... a ako baš hoćeš da znaš, mislim da se iza tih vrata mogu
naći samo nevolje.

14
Anna

Pipixie

- Na šta, zapravo, misliš?
- Dao bih ne znam šta da to saznam, ali ću se do smrti držati onoga što sam mu obećao.
Ja sam malo razmislio o svemu, pa sam mu zatim rekao:
- Čekaj, nešto mi tu nije jasno. Kada je Salivan nestao u jesen 1954. godine, svetionik je
bio detaljno pretražen, zar ne?
- Da. Od vrha do dna, i to detaljno. Prvo ga je pretražila tvoja baka, zatim ja, a na kraju i
lokalni šerif i njegov pomoćnik.
- To znači da ste tada otvarali i ona vrata?
- Jesmo. Dobro se sećam da je prostorija bila prazna, imala je možda desetak kvadratnih
metara i pod od naboja.
- Nije, dakle, bilo nikakvih zamki niti skrivenih prolaza?
- Ne, nije. To bih svakako primetio.
Počešah se po glavi. Sve to nije imalo nikakvog smisla.
- Pa, budimo realni - rekoh. - Šta može biti tamo, mislim, u najgorem slučaju? Jedan ili
više leševa?
- Naravno, to je i meni palo na um...
- U svakom slučaju, ti si 1958. godine zazidao ta vrata, i čak i ako je reč o ubistvu, ono je
odavno zastarelo.
Frenk je ćutao nekoliko trenutaka, pa onda reče nekim čudnim glasom:
- Mislim da se iza tih vrata nalazi nešto mnogo gore od ma kakvog leša.

2.
Nebo se zacrnelo. Začuo se udar groma. Nekoliko kapi kiše pade na dokumenta na
stolu. Uzeh nalivpero i potpisah se na obema poslednjim stranama.
- Čini mi se da nije vreme za ribolov - ispali moj otac, pokušavajući da se zaštiti od kiše.
- Želiš li da te vratim kući?
- Ali ja sam već kod kuće - rekoh vraćajući mu potpisani primerak ugovora.
On se nervozno nasmeja i stavi papir u svoju aktovku. Ispratio sam ga ćuteći do
kombija. Seo je za volan i stavio ključ u kontakt-bravu, a pre nego što je krenuo, kucnuh mu
po staklu.
- A zašto si uopšte sve ovo tražio od mene? Ja nisam tvoje najstarije dete. Nisam ni sin s
kojim se najbolje slažeš. Dakle, zašto baš ja?
On slegnu ramenima ne nalazeći pravi odgovor.
- Ti, zapravo, želiš da zaštitiš njih, zar ne? Tvoju pravu decu?
- Uh, ne budali! - iznervira se on. Zatim bučno uzdahnu.
- U početku sam mrzeo tvoju majku zato što me je prevarila - priznade najzad. - Mrzeo
sam i tebe, jer si me svakodnevno podsećao na njenu prevaru. No s godinama sam shvatio
da, zapravo, mrzim samog sebe...

15
Anna

Pipixie

Mahnuo je glavom prema silueti svetionika koja se ocrtavala na kiši i povikao glasno da
bi nadjačao oluju.

- Istina je da me ta tajna opseda već trideset godina. Mislim da si samo ti u stanju da to
razjasniš.

- A kako misliš da to izvedem ako ne otvorim ta vrata?
- E, to je sada tvoj problem! - izjavi on i upali motor. Ubacio je u brzinu i naglo krenuo,
te je u toku od nekoliko sekundi nestao u oluji.

3.
Potrčao sam prema kući da se sklonim s kiše.
U salonu i kuhinji uzalud sam tražio viski ili votku, ali u prokletom svetioniku nije bilo
ni kapi nikakvog alkohola. U jednom plakaru pronašao sam nekakav stari moka lonac i
ostatak mlevene kafe. Sipao sam vodu i pustio je da provri, ubacio kafu u filter i pripremio
veliku šolju kafe, nadajući se da će me okrepiti. U roku od nekoliko minuta prostoriju je
ispunio prijatan miris. Kafa je bila gorka i bez pene, ali mi je obodrila duh. Ostao sam da
sedim za pultom od trešnjevog drveta u kuhinji i srkutao sam kafu. U toku narednog sata,
dok je napolju i dalje pljuštalo, pažljivo sam proučio dokumenta koja mi je otac ostavio. Tu
su bile foto-kopije raznih dokumenata iz ranijih transakcija, na osnovu kojih sam upoznao
istorijat svetionika.
Bio je izgrađen 1852. godine. U početku je to bila kamena kućica s kulom u kojoj se
nalazila svetiljka načinjena od dvanaestak jakih petrolejki, koju je zatim zamenio Frenelov
far. Krajem XIX veka zgradica je nastradala u nevremenu i požaru. Sadašnje zdanje - drvena
kula i kuća pored nje - izgrađeno je 1899, a deset godina kasnije svetionik je snabdeven
modernom kerozinskom svetiljkom. Struja je uvedena 1925. godine. Američka vlada je
1947. zaključila da taj svetionik više nema strateški značaj, pa je iznesen na javnu prodaju
sa još nekoliko sličnih građevina.
Prema dokumentima koja sam držao u ruci, prvi vlasnik svetionika bio je izvesni Marko
Horovic, rođen 1906. u Bruklinu, koji je umro 1949. godine. Njegova udovica Marta, rođena
1920, prodala je svetionik i kuću mom dedi Salivanu Kostelu 1954. godine.
Počeo sam da računam u glavi: ta Marta sada bi imala 71 godinu. Vrlo je verovatno da je
još živa. Uzeo sam nalivpero i podvukao njenu adresu iz dokumenta: Talahasi, Preston drajv
26, Florida. Dohvatio sam telefon sa zida i od centrale zatražio da mi nađe broj Marte
Horovic u Talahasiju, ali mi je operaterka pronašla samo neku Abigejl Horovic u tom istom
gradu. Ipak sam zamolio operaterku da me poveže s tim brojem.
Abigejl se odmah javila. Predstavio sam se i objasnio joj zašto zovem. Ona mi reče da je
ćerka Marka i Marte Horovic i da se njena majka dva puta ponovo udavala od 1954. godine.
Nosila je prezime sadašnjeg muža i živela je u Kaliforniji. Upitao sam Abigejl da li se seća
Svetionika 24 vetra i spremno mi je odgovorila:
- Naravno. Imala sam dvanaest godina kada mi je otac nestao! Nestao... namrštio sam se
zureći u dokumente pred sobom.

16
Anna

Pipixie

- Prema ugovoru o kupoprodaji koji upravo gledam, vaš otac preminuo je 1949. godine,
zar ne?

- Moj otac je tada proglašen mrtvim, ali je, zapravo, nestao dve godine pre toga.
- Kako to mislite: nestao?
- Pa, to je bilo krajem 1947. godine, tri meseca pošto je kupio taj svetionik i kućicu. Tata
i mama obožavali su taj kraj i želeli su da srede kuću tako da je možemo koristiti kao
vikendicu. Tada smo živeli u Olbaniju. Jedne subote ujutro ocu se javio šerif Okruga
Barnstabl i rekao mu da je neko drvo, srušeno u oluji prethodne noći, palo na električni vod
u blizini naše kuće. Kazao mu je i da je krov naše kućice oštećen. Otac je seo u auto i otišao u
Svetionik 24 vetra da vidi kolika je šteta. Više se nikada nije pojavio.
- Šta to znači?
- Pa, dva dana kasnije pronađen je njegov oldsmobil ispred svetionika, ali ocu nigde nije
bilo ni traga. Policajci su pretražili svetionik i okolinu, i to vrlo detaljno, ali nisu našli
nikakav trag niti indiciju koja bi objasnila očev nestanak. Moja majka se i dalje nadala i
čekala. Prolazili su dani, sedmice i godine... tek početkom 1949. godine sudija je proglasio
oca mrtvim, da bismo konačno održali ostavinsku raspravu.
Sve jedno iznenađenje za drugim. A ja do sada nisam znao ništa o toj priči.
- Vaša mama je, dakle, čekala pet godina pre nego što je prodala svetionik?
- Pa, majka, zapravo, nije htela ni da čuje za tu kuću. No bio joj je potreban novac. Stoga
je angažovala neku agenciju za nekretnine iz Njujorka i zamolila ih da nikako ne pričaju
potencijalnim kupcima o očevom nestanku, jer se plašila da će se to mesto smatrati
baksuznim...
- I od tada niste više ništa saznali o ocu?
- Ne, nismo - potvrdi ona. No odmah zatim dodade:
- Osim u jednoj prilici.
Ćutao sam, čekajući da ona nastavi da priča.
- U septembru 1954. godine u Njujorku je došlo do velike železničke nesreće između
stanica Ričmond Hil i Jamajka. Bila je to prava klanica: u doba najgušćeg saobraćaja jedan
voz se punom brzinom zaleteo u drugi. Bilo je preko 90 poginulih i skoro 400 povređenih.
Bila je to jedna od najgorih železničkih nesreća svih vremena...
- Za nesreću sam čuo, no kakve to ima veze s vašim ocem?
- U jednom od vagona bio je i neki očev kolega. Bio je ranjen, ali je preživeo. Posle te
drame došao je k mojoj majci, i navraćao je još nekoliko puta tvrdeći da je bio u istom
vagonu s mojim ocem kada se ta nesreća desila.
Dok je ona pričala, ja sam brzo hvatao beleške. Sličnost sa onim što se desilo mome dedi
bila je zapanjujuća.
- Naravno, očevo telo nije pronađeno, ali ja sam tada bila adolescentkinja i ta priča
veoma me je potresla. Čovek je bio sasvim siguran u to što je tvrdio.
Kada je Abigejl završila priču, srdačno sam joj zahvalio za informacije.

17
Anna

Pipixie
Kad sam spustio slušalicu, pomislio sam na njenog oca i na mog dedu: njih dvojica bili
su uvučeni u misteriju svetionika u razmaku od nekoliko godina - stiglo ih je neko
prokletstvo koje je lebdelo nad ovim mestom.
A ja sam sada bio jedini vlasnik ove uklete građevine.

18
Anna

Pipixie

Dvadeset četiri vetra

Sunce je bilo tamo, umirući u ambisu.
Viktor Igo

1.
Osetih da mi se krv ledi u venama.
Obrisah izmaglicu s prozora rukavom pulovera. Nije još bilo ni četiri sata po podne, a
već se skoro sasvim smrklo. Iz natuštenog neba i dalje je pljuštalo i krupne kapi dobovale su
po oknima. Vetar je zavijao. Sve se treslo na vetru: vrhovi drveća su se povijali, električni
kablovi njihali, a prozorski okviri zveketali. Metalna konstrukcija ljuljaške glasno je škripala,
i u tom tužnom zvuku kao da sam čuo dečji plač.
Bilo mi je potrebno da se zagrejem. Pored kamina je bilo malo drva. Pripalio sam vatru i
pripremio sebi još jednu kafu. Sve ovo što sam otkrio veoma me je zbunjivalo. Moj deda se,
dakle, nije udavio kraj obale Mejna. Nije ni napustio ženu i sina da bi otišao u neke avanture.
Ali zbog čega je nestao? Niko nije imun na nalete ludila niti na iznenadno zaljubljivanje, no
to mi nije nimalo ličilo na ono što sam znao o Salivanu Kostelu.
Bio je sin irskog doseljenika i veoma vredan radnik, koji je naporno rintao da zaradi
svoj deo američkog sna. Zašto bi, jednog jesenjeg dana, prosto nestao i napustio sve ono što
je do tada činilo njegov život? Kakve su se to strašne i neizrecive tajne krile u njegovoj duši?
Šta je radio između jeseni 1954. i kraja 1958. godine? Takođe, zapitao sam se postoji li ma
kakva šansa da je deda još živ.
Odjednom sam pomislio da sva ta pitanja ne mogu nikako ostati bez odgovora.

2.
Hrabro sam istrčao na kišu i otišao u šupu pored kuće. Među zarđalim alatkama
ugledao sam potpuno nov malj s natpisom robne kuće Houm depo. To je bio veliki malj sa
drvenom drškom i metalnim delom od bakra i berilijuma - sjajna alatka nemačke
proizvodnje. Svakako ga je otac nedavno kupio. Vrlo skoro... svakako, s namerom da ga
ostavi meni u nasleđe. Osetio sam da se klopka zatvara.
Bez razmišljanja sam zgrabio malj, a i neku staru burgiju i polugu koje su se vukle u
ostavi. Izašao sam napolje, vratio se u kućicu i ušao u hodnik koji je vodio do svetionika.
Vrata za podrum ostala su otvorena. Sišao sam u podrum sa alatom u ruci i uzvrteo se da
nađem prekidač za svetlo.
Tada sam još mogao da se okrenem i lepo vratim natrag. Mogao sam da pozovem taksi
da me odveze do stanice, pa da se vozom vratim u Boston. Mogao sam da nađem nekog
agenta za nekretnine i poverim mu da mi nađe zakupca za svetionik. Leti su takve kuće u
Novoj Engleskoj bile vrlo tražene i mogao sam dobiti zakupninu od nekoliko hiljada dolara

19
Anna

Pipixie

mesečno. Imao bih lep redovan prihod i mogao bih mirno da nastavim svoj život. Ali kakav
bi mi pa to bio život?

Osim posla, u njemu je postojala samo praznina. Bez posebnih ličnih veza. Bez ikoga do
koga bi mi bilo stalo.

Zatreptao sam. Pred očima mi se stvorila jedna slika. Imao sam pet godina i moja plava
glavica bila je okrenuta prema ocu koji me je pustio da tresnem na parket u sobi. Bio sam
prosto skamenjen.

- Ne smeš nikome verovati u životu, Arture, shvataš li? Nikome! Čak ni sopstvenom ocu!
Ovo nasleđe bilo je zatrovani poklon meni od Frenka. Moj otac nije imao hrabrosti da
sam otvori ta vrata. Nije smeo da prekrši jedno davno dato obećanje. No ipak je želeo da,
pre njegove smrti, neko to učini umesto njega.
A taj neko bio sam ja.

3.
Obrisao sam kapi znoja sa čela. U tom delu kuće vladala je čudna vrućina. Vazduh je bio
zagušljiv kao u mašinskom odeljenju nekog broda.
Zavrnuo sam rukave i podigao malj obema rukama, pa sam zamahnuo njime iznad
glave, da dobijem najbolji zamah, i raspalio po sredini nacrtanog krsta.
Žmirkao sam da se zaštitim od komadića cigle i prašine, a zatim sam udario po drugi i
treći put.
Pri četvrtom udarcu zamahnuo sam malo snažnije i zakačio dve cevi na tavanici - baš
pravi maler. Na mene se sručiše mlazevi hladne vode pre nego što sam stigao da zavrnem
ventil vodomera i sprečim poplavu. Uh, sranje!
Bio sam mokar od glave do pete. Voda je bila ledena, žućkasta i osećao se miris buđi.
Skinuo sam košulju i pantalone. Zdrav razum govorio mi je da se vratim gore i da se
presvučem, ali su me toplota u prostoriji i želja da saznam šta je iza tajanstvenih vrata
naterale da se vratim na posao.
Go do pojasa i samo u gaćama s ružičastim tufnama, nastavio sam da lupam iz sve
snage, besno lomeći cigle. Reči moga oca odzvanjale su mi u ušima: Mislim da se iza tih vrata
nalazi nešto mnogo gore od ma kakvog leša.
Posle desetak udaraca osetio sam metalnu površinu ispod cigle. Posle petnaestak
minuta oslobodio sam vrata: bila su niska i uska, a gvožđe je bilo prilično izjedeno rđom.
Brisao sam znoj nadlanicom i, dok mi je lio po prsima, približio sam se vratima. Na sredini
bakarne ploče zapazio sam urezanu ružu vetrova.
Taj dijagram već sam negde video: potpuno isti crtež bio je urezan na zidiću koji je
opasivao svetionik. To je bio potpuni spisak svih vetrova poznatih u antičko doba.

20
Anna

Pipixie

Ispod ruže vetrova bilo je ispisano upozorenje na latinskom:
Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihil jam erit1
Svakako je svetionik po njima i dobio ime - mada zaista nisam imao pojma zbog čega.
Onako uzbuđen, navalio sam na kvaku u želji da silom otvorim vrata, ali je brava bila sasvim
slepljena rđom. Cimao sam je jako, ali se kvaka odlomila i ostala mi je u ruci. Tada sam se
setio poluge, pa sam je uglavio u spoj vrata i dovratka i zapeo svom snagom. Brava je najzad
popustila.
4.
Upalio sam baterijsku lampu. Dok mi je srce glasno lupalo, gurnuo sam metalnu ploču,
koja oštro zaškripa po podu. Uvukao sam ruku s lampom u prostoriju. Snop svetla osvetlio
je sobicu koju mi je otac opisao: desetak kvadratnih metara sa zidovima od tesanog kamena.
Krv mi je tutnjala u ušima. Oprezno sam ušao i osvetlio svaki ugao. Prostorija je, na prvi
pogled, bila sasvim prazna. Pod je bio od naboja, ali prilično mekan. Imao sam osećaj kao da
gazim po blatu. Pažljivo sam pogledao zidove, ali nije bilo nikakvih natpisa.
Zar je sve ovo bilo ni zbog čega?
Frenk mi je, dakle, napričao kojekakve pričice? Da li se zaista sreo sa ocem na
aerodromu, ili je sve to sanjao? Zašto je oko svetionika ispleo mit koji je postojao samo u
njegovom košmaru?
Sve mi se to motalo po glavi kada sam iznenada osetio nekakvu snažnu hladnu
vazdušnu struju. Od iznenađenja sam ispustio baterijsku lampu. Dok sam se saginjao da je
podignem, vrata su se zalupila za mnom.
U potpunoj tami, ispružio sam ruku da otvorim vrata, ali mi se telo ukočilo poput
ledene statue. Krv mi je dobovala u ušima.

1 Kad produvaju dvadeset četiri vetra, ne ostaje ništa. (Prim. prev.)
21

Anna

Pipixie
Zaurlao sam iz sveg glasa. Nekakav zvuk usisavanja zatreštao mi je u ušima i tlo mi je
nestalo ispod nogu.

22
Anna

Pipixie

DRUGI DEO
Na nepoznatim mestima

23
Anna

Pipixie

1992.

Gradska svetla

Put ka paklu je tako dobro popločan da ga ne treba održavati.
Rut Rendel

0.
Osećao sam mirisni dah mirte i lakiranog drveta. Zatim sam osetio miris tamjana i
topljenog voska. U glavi mi je udarao čekić.
Pokušao sam da otvorim oči, ali su mi kapci bili zalepljeni. Ležao sam na nekom tvrdom i
hladnom podu. Pod obrazom sam osetio kamen. Osećao sam groznicu i drhtao sam. U grudima
me je bolelo i teško sam disao. Grlo mi je bilo suvo, a osećao sam i ukus cementa. Ležao sam
tako još nekoliko sekundi, nesposoban da se pomerim.

1.
Malo-pomalo tišina oko mene pretvorila se u žamor velike mase ljudi. Zvučali su ljutito.
No zbog čega?
Nadljudskim naprezanjem uspeo sam da se uspravim i otvorim oči. Mutilo mi se pred
očima, pa mi je bilo teško da razaznam okolinu.
Video sam zasenjeno svetio, raspeće, svećnjake sa svećama, bronzani baldahin i
mermerni oltar. Načinio sam nekoliko nesigurnih koraka. Koliko sam mogao da vidim, bio
sam usred neke crkve. To je, zapravo, bila katedrala: crkvena lađa zapremala je nekoliko
stotina kvadratnih metara, a video sam i dva reda rezbarenih drvenih klupa. Podigoh glavu:
nekoliko desetina raznobojnih vitraža stvaralo je šareno svetlo unutar crkve. Od gotskih
stubova, visokih preko 30 metara, spopade me vrtoglavica.
Na suprotnoj strani lađe ugledah ogromne orgulje, smeštene ispod kiklopskog oka
rozete od vitraža koja se prelivala u plavim bojama.
- Zovite policiju!
Taj povik dospeo je iz gomile. Desetine pari očiju zurile su u mene: turisti, vernici na
kolenima u jeku molitve, sveštenici koji su izronili iz ispovedaonica. Odjednom, na svoj užas,
shvatih da se ono gunđanje odnosilo na mene, jer sam bio skoro go, odnosno, bio sam samo
u gaćama s ružičastim tufnama i patikama sten smit.
Šta ja radim na ovom mestu, dovraga?

24
Anna

Pipixie

Na ruci mi je bio dedin sat. Brzo pogledah - 17.12 - a onda se sve zavrte oko mene. Setih
se razgovora sa ocem, istraživanja po svetloniku, razvaljivanja vrata na ulazu u podrumsku
prostoriju u kojoj je bilo nesnosno toplo i naglog zatvaranja metalnih vrata za mnom.

Ali šta se potom dogodilo?
Noge me nisu držale. Da ne bih pao na pod, pridržah se za predikaonicu na kojoj je
stajala teška Biblija s reljefnim koricama. Obrisah s vrata kapi hladnog znoja koje su mi se
slivale niz kičmu. Treba da se kupim odavde. Što brže to bolje.
Prekasno!
- Policija! Ne mrdaj! Ruke uvis!
Dva uniformisana policajca ušla su u crkvu i potrčala prema lađi.
Nisam hteo da me uhapse pre nego što shvatim šta se događa. Sakupio sam svu snagu i
pojurio ka mermernim stepenicama. No ti prvi koraci bili su vrlo bolni. Činilo mi se da su mi
kosti od kristala i da će mi se noge polomiti pri ma kom sledećem koraku. Trčao sam
stisnutih zuba kraj bočnih kapelica, gurajući ljude i prevrnuvši pritom jedan cvetni
aranžman, svećnjak i nekoliko redova molitvenika s neke police.
- Hej ti! Stani!
Trčao sam i dalje po klizavom podu, ne okrećući se. Imao sam samo još desetak metara
do vrata, a zatim sam ih gurnuo i našao se napolju.
Strčao sam niz mermerne stepenice, zaneo se na trotoaru i...

2.
... pravi koncert automobilskih sirena razneo mi je bubne opne. Stubovi belog dima
dizali su se sa asfalta prema natuštenom nebu na kome je zujao helikopter. Vazduh je bio
vlažan, naelektrisan i vruć kao u peći.
Potpuno dezorijentisan, mučio sam se da održim ravnotežu. Pokušavao sam da
pobegnem, ali se jedan od policajaca bacio na mene i zgrabio me za vrat. To mi je izmamilo
glasan krik. Bez obzira na stisak, nekako sam se okrenuo i šutnuo napadača posred lica.
Čim me je pustio, nastavio sam da trčim, ali je za mnom sada trčala policajčeva
partnerka - sitna obla ženica - za koju sam smatrao da je lako mogu prestići. No precenio
sam svoju snagu. Noge su mi i dalje klecale i jedva sam dolazio do daha. Pokušao sam da
pretrčim ulicu ne osvrćući se na saobraćaj, kad me devojka saplete i baci se na mene svom
težinom, obarajući me na pločnik. Pre nego što sam uspeo da se izmigoljim, osetih da mi
stavlja lisice i vezuje mi ruke iza leđa, guleći mi kožu na zglobovima.
Pred očima mi se zavrte kaleidoskop svakakvih prizora: žuti taksiji vozili su slalom
kroz betonske kanjone, a pruge i zvezde pritom su se njihale na vetru; video sam siluetu
neke stare crkve stisnute usred šume oblakodera, a zatim sam ugledao i bronzanu statuu
Atlanta koji pridržava vazdušastu kuglu...
Glave pritisnute na pločnik, ležao sam sasvim oduzet od straha. Osećao sam vatru u telu
i kiselinu u jednjaku. Odvukli su me po asfaltu onako skoro golog, dok sam se pitao kako
sam se uopšte našao na Petoj aveniji u Njujorku i u Katedrali Svetog Patrika.
3.

25
Anna

Pipixie

20.00
U zatvoru.
Lica uronjenog u šake masirao sam slepoočnice i maštao o tri tablete aspirina i nekom
napitku protiv gripa.
Policija me je posle hapšenja odvela u 17. policijsku stanicu, pravu tvrđavu od tamnih
cigala na uglu Avenije Leksington i Pedeset druge ulice. Čim smo stigli u komesarijat,
zatvorili su me u zajedničku ćeliju s pravom faunom narkomana, dilera i skitnica.
Čelija se nalazila u podrumskom delu zgrade i bila je prava rupa. Nije bilo nikakve
klimatizacije, niti daška vazduha. Zimi je tu svakako bilo ledeno; leti se ćelija pretvarala u
pravu saunu. Seo sam na klupu pričvršćenu za zid i čekao dobra tri sata da se neko seti i
donese mi ma kakvu odeću. Onako go do pasa i samo u gaćama, morao sam da otrpim sva
moguća zafrkavanja ćelijskih drugova.
Kada li će se ovaj košmar završiti?
- Izgleda da te uzbuđuje da lutaš tako polugo, je li, curice? Već ceo sat neki klošar koji je
sedeo kraj mene zamajavao me je takvim primedbama. Bio je mršav kao ulični pas, a
crvenkasto lice bilo mu je prekriveno korom prljavštine. Pošto mu je bilo dosadno,
zabavljao se dajući mi opscene predloge i češući do krvi svoju gustu žućkastu bradu. U
Bostonu su nam u urgentni centar u kome sam radio svake nedelje dovodili ponekog sličnog
nesrećnika: stvorenja koja je život na ulici slomio, potpuno odvojena od stvarnosti, koja smo
obično izvlačili iz alkoholne kome i spašavali od hipotermije ili lečili na psihijatriji.
- Ta odeća ti je baš praktična za posao, zar ne, faćkalice? Bilo mi ga je žao, ali mi je i
ulivao strah. Okrenuo sam glavu od njega, trudeći se da ne obraćam pažnju; no on odmah
ustade i zgrabi me za ruku.
- A hoćeš li možda malo maženja ispod tih bokserica? Malo igre sakrivanja kobasice?
Lagano ga odgurnuh. I pored velike vrućine bio je umotan u debeo štofani kaput, sav
štrokav. No kada se sručio natrag na klupu, odjednom ugledah neke novine u njegovom
džepu.
Pijanac se opruži po klupi i okrenu prema zidu. Dok je nastavljao da lupeta koješta,
polako izvukoh one novine iz njegovog džepa i grozničavo ih rastvorih. To je bio Njujork
tajms s velikim naslovom na prvoj strani:

DEMOKRATE SU U PREDSEDNIČKOJ TRCI KANDIDOVALE BILA KLINTONA.
NOVI GLAS ZA NOVU AMERIKU.

Pod tim naslovom kočoperila se velika fotografija kandidata, njegove žene Hilari, ćerke
Čelsi i mase glasača. Na novinama je bio i datum: 16. jul 1992. godine.

Ponovo uronih glavu u šake.
Ali to je nemoguće...
Ma koliko da sam lupao glavu, nije mi ništa vredelo: moje poslednje sećanje bilo je
vezano za početak juna 1991. godine. Bio sam izbezumljen. Posle jednog minuta neki prozor

26
Anna

Pipixie

u meni se otvori i srce mi zaigra. Da bih se smirio, nastojao sam da dišem duboko i da se
urazumim. Kako objasniti taj prekid u sećanju? Cerebralna povreda? Trauma? Uzimanje
droge?

Bio sam lekar. Mada mi neurologija nije bila struka, dovoljno sam stažirao po raznim
bolnicama da bih znao da su slučajevi amnezije često prave zagonetke.

Po svemu sudeći, patio sam od retrogradne amnezije: nisam se sećao ničega što je
usledilo posle mog ulaska u onu zabranjenu sobu u svetioniku. Počev od tog dana nešto je
izazvalo blokadu u mom mozgu. Nestao sam iz sopstvenog života na godinu dana.

Zbog čega?
Razmišljao sam. Video sam već pacijente koji nisu mogli da se sete događaja koji su
usledili posle velikog traumatskog šoka: to je bila odbrambena reakcija organizma protiv
ludila. No obično bi se ta sećanja vratila u roku od nekoliko dana, a u mom slučaju prošlo je
više od godinu dana.
Uh, sranje...
Artur Kostelo?
Jedan uniformisani policajac izvikivao je moje ime ispred ćelije.
- To sam ja - rekoh ustajući.
On otvori rešetku i zgrabi me za mišicu, pa me izvede napolje. Prošli smo kroz pravi
lavirint hodnika i stigli do sobe za ispitivanje: dvadesetak kvadratnih metara, veliko
ogledalo, metalni sto fiksiran za pod i tri različite stolice.
Prepoznah odmah onog prvog policajca koga sam šutnuo. Imao je zavoj preko arkade i
pogledao me je popreko pogledom koji je govorio: „Bitango jedna.” Ja mu namignuh, što je
trebalo da znači: „Nema ljutnje, drugar!” Uz njega je bila i jedna latino cura sa crnom kosom
prikupljenom u punđu. Ona mi, s podrugljivim izrazom lica, pruži neke pantalone od
izbledelog džinsa i sivu pamučnu majicu. Dok sam ih navlačio, ona se predstavi kao
nadležna službenica za prijem i reče da je zadužena za moj slučaj i da ne treba da se
glupiram s njom.
Pošto mi je zatražila podatke, kazah kako se zovem i navedoh svoju adresu i zanimanje.
Navela mi je sve ono za šta sam bio optužen - egzibicionizam na svetom mestu,
nereagovanje na policijsku komandu, šutiranje i povreda predstavnika zakona - a zatim me
je upitala da li priznajem. Pošto sam na sve to ćutao, upitala me je da li imam zdravstveni
karton na psihijatriji. Pozvali se na svoje zakonsko pravo da ne odgovaram bez prisustva
advokata.
- Možete li da platite advokata, ili želite da vam ga sud dodeli?
- Želim da me brani Džefri Veksler iz Bostona.
Pandurka nije dalje navaljivala: dala mi je da potpišem izjavu i kazala mi da ću sutra pre
podne biti izveden pred sudiju, a zatim je pozvala jednog službenika da me odvede u sobu
za identifikaciju, gde su mi uzeli otiske prstiju i fotografisali me. Pre nego što je naredila da
me vrate u ćeliju, dozvolila mi je da obavim jedan telefonski poziv.

4.

27
Anna

Pipixie

Mada bez naročitog oduševljenja, okrenuo sam broj moga oca Frenka Kostela. Bojao
sam se njegove reakcije, ali sam znao i da može brzo da me izvuče iz nezgodne situacije u
kojoj sam se našao. Pozvao sam Polinu, njegovu odanu sekretaricu, koja mu je u nekom
periodu bila i ljubavnica. Začudila se kad je čula moj glas i kazala mi da je Frenk na raspustu
sa suprugom i da je otišao na jezero Komo u Italiji.

- Ma šta to pričate, Polin? Otac nikada ne ide na odmor, a naročito ne u mesto udaljeno
šest hiljada kilometara.

- Pa, eto, sve se menja - odgovori ona zlovoljno.
- Slušajte, nemam sad vremena da vam sve objašnjavam, ali je neophodno da odmah
govorim sa Frenkom.
Ona uzdahnu, reče mi da sačekam, i uskoro začuh očev promukli glas:
- Dovraga, zar si to zbilja ti, Arture?

- Zdravo, tata.
- Pa zašto već godinu dana nemamo vesti od tebe? Zar je mastilo toliko skupo?
U tri reči oslikah mu moju nezavidnu situaciju.
- Ali gde si, zaboga, bio sve to vreme?
Čuo sam kako se guši od besa na drugom kraju linije. Glas mu je zvučao šuplje, kao da
mi se obraćao iz groba.
- Zamisli, nemam pojma! Poslednje čega se sećam jeste onaj dan kada si mi dao da
potpišem papire o nasleđivanju svetionika.
- Kad već govorimo o svetioniku, video sam da si razbio zid od cigala! Zar ti nisam
zabranio da to radiš?

Taj odgovor me je razbesneo.
- Čuj, ne foliraj, samo si to i čekao! Čak si mi i alat nabavio... Nije me demantovao. Iza
prigodnog besa koji je smatrao da treba da ispolji, osećao sam da gori od radoznalosti.
Nastavak razgovora je to potvrdio.
- Dakle... i šta si to pronašao iza onih vrata?
- Sobicu punu sranja - rekoh izbegavajući direktan odgovor.
- Ama šta si tamo našao? - ponovo me upita pretećim tonom.
- Ako želiš to da saznaš, pošalji mi advokata da me izvuče iz ovog zatvora.
Začuo sam dug kašalj, a zatim mi je obećao da će to učiniti.
- Pozvaću odmah Džefrija. Izvući će te odatle.
- Hvala ti. I, tata, da li si siguran da si mi rekao sve o tom svetioniku?
- Naravno da jesam! Zašto bih ti nešto skrivao? Ali verovatno bi bilo bolje da sam ćutao,
jer me očigledno nisi poslušao.
Nisam hteo da se zadovoljim tim odgovorom.
- Mislim, pre svega, na ono što si mi rekao o dedi.
- Šta pričaš? Sve sam ti rekao. Kunem se decom. Spopade me nervozan smeh. Proveo je
vek kunući se majci da je ne vara, a obično se zaklinjao u život svoje dece...

28
Anna

Pipixie

- Frenk, reci mi istinu, dovraga!
Čuo sam ga kako s druge strane kašlje kao da će mu pući pluća. Odjednom sam shvatio.
S obzirom na to kako ga je Polin lako našla, shvatio sam da uopšte nije bio u Italiji, već u
nekoj bolnici gde se bori protiv raka koji se vratio, a pritom je vodio računa da se to ne
sazna, nadajući se da će se opet izvući.
- Pa, dobro - pristade on na kraju. - Postoji nešto što ti nisam kazao, a što možda treba
da znaš.
Očekivao sam da čujem svašta... a možda i ništa.
- Tvoj deda nije mrtav.

Toliko sam se zgranuo da sam pomislio da mi se ruga.
- Nažalost, nije mrtav.
- Zašto nažalost? Začuo sam dubok uzdah.
- Salivan je u Njujorku. Nalazi se u jednoj psihijatrijskoj bolnici na Ruzvelt Ajlandu.
Dok sam pokušavao da svarim taj podatak, neko me lupnu po ramenu: bila je to ona
latino pandurka koja je htela da mi objasni da ipak ne mogu da razgovaram u beskraj.
Zamolih je, mahanjem ruke, za još jedan minut.
- A od kada znaš da je deda živ?
- Znam to već trinaest godina.
- Trinaest godina! Ponovo začuh tužan uzdah.
- Jedne večeri 1979. godine pozvao me je telefonom dežurni lekar s Menhetna koji se
bavio slučajevima pacijenata bez doma i prebivališta. Rekao je da su Salivana našli kako luta
po Centralnoj stanici. Bio je agresivan, sasvim dezorijentisan i nije znao ni gde je, a ni koja je
godina.

- I ti, njegov sin, dao si da ga zatvore?
- Pa, nemoj misliti da mi je bilo lako! - razljuti se Frenk. - Nestao je dvadeset četiri
godine pre toga. Bio je bolestan, nasilan, van kontrole... Pričao je koještarije! Krivio je sebe
za smrt neke žene... Nisam ja to sam odlučio. Bilo je tu više psihijatrijskih stručnjaka i svi su
se saglasili u dijagnozi: manija gonjenja, psihoza, senilna demencija...
- Ali kako si mogao toliko dugo da čuvaš tu tajnu? Pa imao sam valjda prava da to znam!
Lišio si me mog dede. Mogao sam da ga obilazim, mogao sam da...
- Gluposti! Ne bi ti se dopalo to u šta se pretvorio. A i čemu bi ti služile posete povrću?
Osim da te rastuže!
Nisam hteo da prihvatim takvo razmišljanje.
- I ko je još to znao? Mama? Moja sestra? Moj brat?
- Samo tvoja majka. Ma šta ti misliš? Sve sam učinio da se to ne sazna. Želeo sam da
zaštitim porodicu, naše preduzeće...
- Da, hteo si da spaseš spoljašnji utisak, kao i uvek. To ti je uvek bilo najvažnije, zar ne?
- Baš si naporan, Arture!
Hteo sam da mu odgovorim, ali je već bio spustio slušalicu.

29
Anna

Pipixie

5.
Sutradan, 5.00
- Znaš šta kažu, momče: nikada ti se ne pruža druga šansa da ostaviš dobar utisak.
Dok smo čekali po sudskim hodnicima, Džefri Veksler pomagao mi je da popravim čvor
na kravati; njegova asistentkinja držala je u ruci torbicu za šminku i pokušavala da
kamuflira moje podočnjake i bedan izgled tečnim puderom i da me nekako malo dotera.
Imali smo samo nekoliko minuta da razradimo strategiju koje ćemo se držati pred sudijom,
ali Džefri se držao filozofije moga oca da je izgled važniji od onoga što je u dosijeu.
- To nije pravo, ali tako ti je to - nastavi stari advokat. - Ako uspeš da daš prave
odgovore i ostaviš dobar utisak, ostatak možeš mirno prepustiti meni.
Poznavao sam ga od detinjstva i, mada nisam znao zbog čega, veoma sam ga voleo.
Moram reći da se, kao čovek od zakona, odlično snalazio. Doneo mi je odelo, novčanik,
kreditne kartice i sva dokumenta - ličnu kartu, vozačku dozvolu i pasoš - da bi pred sudom
potvrdio moj identitet. Ne znam kako, ali postigao je da se moj slučaj rešava prvi.
To prvo saslušanje trajalo je manje od deset minuta. Držeći se ugodne rutine, jedva
probuđeni sudija nabrojao je sve tačke optužnice, a zatim dao reč optužbi i odbrani. Džefri
je onda održao svoj govor. Ubedljivo je koristio dvosmislene silogizme i pokazao da je sve to
jedan nesrećni nesporazum i tražio da me oslobode optužbe. Tužilac je, bez mnogo uvijanja,
prihvatio da odustane od tužbe za egzibicionizam, ali ni posle žestokog preganjanja sa
Džefrijem nije hteo da odustane od tužbe za napad na predstavnika zakona. Džefri je rekao
da se ja izjašnjavam kao nevin. Zatražena je kaucija od dvadeset hiljada dolara, koja je zatim
smanjena na pet hiljada dolara. Sudija je zatim rekao da ću dobiti poziv za suđenje i podigao
čekić.
Naredni slučaj!

6.
Čim se saslušanje završilo, shvatio sam da je Džefri dobio zadatak da me odvede u
Boston. Navaljivao je da se svakako vratim s njim, a ja sam hteo da zadržim svoju slobodu
kretanja.
- Frenk neće biti nimalo zadovoljan - progunđao je.
- Pa, ako neko može da izađe na kraj s njim, to si svakako ti, zar ne?
Kapitulirao je, i čak mi je dao četiri novčanice od po 50 dolara koje mi je brzo gurnuo u
džep. Najzad slobodan!
Izašao sam iz suda i pešice prešao nekoliko blokova. Bilo je oko deset sati pre podne, ali
je još bilo prilično sveže. Žamor velikog grada zvučao mi je umirujuće. Nisam oka sklopio u
toku prethodne noći, ali sam osećao da sam se oslobodio tereta i da se polako vraćam u
fizičku formu. Bolje sam artikulisao kretnje, bolje sam disao, a i ona strašna glavobolja je
nestala. Samo me je stomak mučio i uporno je krčao. Zaustavio sam se u baru Dankin donats
i uzeo veliku šolju kafe i jednu perecu pre nego što sam nastavio da hodam: cilj mi je bio
Park avenija br. 5, Medison. Poslednji put bio sam u Njujorku na momačkoj večeri jednog

30
Anna

Pipixie

mog drugara doktora, ali smo posle toga svi otišli u Atlantik Siti. Sećam se da smo kod Herca
iznajmili auto kojim smo se odvezli do hotela Mariot Markiz, čuvenog po svom okretnom
baru, koji se stalno vrteo praveći pun krug, tako da se mogao sagledati ceo Menhetn.

Kada sam stigao na Tajms skver, spopala me je ista ona zebnja koju bih uvek osetio na
tom mestu. Noću su neonske kaskade kamuflirale upadljive znake propadanja, a usred dana
nije bilo moguće zaobići taj neprijatni utisak: unaokolo su se nizali opskurni pip-šou lokali i
porno-bioskopi, a na sve strane mogli su se videti klošari, narkosi s licima zombija i
premorene prostitutke. Nekoliko turista motalo se po radnjama s kojekakvim suvenirima.
Neki bezubi tip prosio je držeći karton s natpisom HIV pozitivan, koji mu je visio na konopcu
oko vrata. Dvorište čuda na Raskrsnici sveta (Tajms skver često zovu i Raskrsnica sveta).

Prešao sam Brodvej i ušao u podzemni prolaz koji je vodio do hotelskog predvorja.
Lako sam pronašao štand agencije koja je iznajmljivala automobile. Službenik je pogledao u
kompjuter i utvrdio da su moji podaci još tu. Da ne bih gubio vreme, uzeo sam prvo
raspoloživo vozilo koje su mi ponudili: jednu mazdu navaho pravougaonih linija i sa dvoja
vrata. Kada je trebalo platiti, sa olakšanjem sam ustanovio da moja kreditna kartica još važi.
Seo sam za volan i odvezao se s Menhetna Ruzveltovim bulevarom, usmerivši se ka zapadu.

Da bih povratio pamćenje, bilo je važno da se setim događaja koji je izazvao traumu. To
je sve počelo u podrumu Svetionika 24 vetra.

Dok sam vozio ka Kejp Kodu, što je trajalo oko četiri sata, prelazio sam s jedne radio-
stanice na drugu da bih popunio prazninu od preko godinu dana. Ocenjivao sam
popularnost Bila Klintona, o kome godinu dana ranije nisam znao ništa; pojavila se i neka
nova alternativna grupa Nirvana, i zvuk njihovih gitara odjekivao je preko radio-talasa. Čuo
sam da su tog proleća bile velike demonstracije u Los Anđelesu zbog toga što su oslobođena
četiri policajca koja su prebila Rodnija Kinga. Jedan spiker najavio je pesmu Živim za sebe i
shvatio sam da je Fredi Merkjuri sa desnice prešao na levicu. Na jednom programu
posvećenom filmu čuo sam rasprave o meni nepoznatim filmskim ostvarenjima: Niske
strasti, Posvećenost, Moj privatni Ajdaho...

7.
Bilo je više od dva sata po podne kada sam skrenuo na pošljunčani put koji je vodio
prema Svetioniku 24 vetra. Nepromenjena i očaravajuća silueta svetionika uzdizala se među
stenjem, izlažući svoje drvene strane blistavom suncu. Kada sam izašao iz kola, prineo sam
ruku licu da se zaštitim od oblaka prašine koju je uzvitlao vetar duvajući preko hridi.
Trkom sam se popeo uz kamene stepenice koje su vodile do kuće. Vrata kuće bila su
zaključana, ali sam ih otvorio jakim udarcem ramenom.
Za proteklih trinaest meseci ovde se ništa nije promenilo. Zatekao sam isti rustični
nameštaj i iste izbledele ukrase. U sudoperi u kuhinji još su stajali moka lonac i šolja iz koje
sam pio pre više od godinu dana. U kaminu je bilo pepela - očito ga niko nije čistio u
međuvremenu.
Otvorio sam vrata hodnika koji je spajao kućicu sa svetionikom. Na kraju hodnika
otvorio sam vratanca koja su vodila u podrum i pretrčao sve stepenike do dole.

31
Anna

Pipixie

Pritisnuo sam prekidač. Pravougaona prostorija bila je ista onakva kakvu sam je
ostavio godinu dana ranije. Samo što je, ovoga puta, ona vlažna vrelina nestala i vazduh je
bio svež. Pored buradi i drvenih sanduka video sam i moj alat: budak, bušilicu i polugu,
skroz prekrivene paučinom.

Iza zidića od cigle bila su vrata od kovanog gvožđa. Zaboravio sam da zatvorim
vratanca na dnu stepenica. Vazdušna struja ljuljala je vrata koja su škripala na zarđalim
šarkama. Prišao sam bez straha, nadajući se da će me sve to podsetiti na prošle događaje i
da ću sve sagledati jasnije. Treba da shvatim šta se desilo. Pokušao sam da ponovim sve
svoje ranije pokrete, a rukom sam obrisao prašinu koja je prekrivala latinski natpis koji kao
da mi se rugao:

Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihil jam erit.

Postajalo je sve hladnije. Mesto na kome sam se nalazio nije bilo prijatno, ali nisam
dozvolio da to utiče na moju odluku. Drhteći od hladnoće, ušao sam u malu prostoriju nalik
na zatvor. Ovoga puta nisam imao baterijsku lampu. Prostorija je bila potpuno utonula u
tamu. Duboko sam udahnuo da se ohrabrim i pružio ruku da zatvorim vrata. Dok sam
pružao ruku ka kvaci, nagli nalet hladnog vetra zalupi mi vrata ispred nosa. Poskočio sam i
ukočio se u mestu, a onda sam neko vreme nepomično stajao, očekujući suočavanje s
tajanstvenim neprijateljem.

No... ništa se nije desilo. Nije bilo grčeva, ni cvokotanja zubima, niti bubnjanja u ušima.

8.
Otišao sam iz svetionika donekle umiren, ali i delimično frustriran, imajući utisak da
sam ipak nešto propustio.
Bili su mi neophodni odgovori, ali se činilo da treba da ih potražim negde drugde.
Možda u ordinaciji nekog psihijatra ili na konsultacijama kod neurologa.
Seo sam za volan SUV-a i zaputio se u moj stan u Bostonu. Vožnja trajektom od sat i po
činila mi se beskrajno duga. Za volanom sam skoro zadremao. Premor je delovao na mene,
vrtelo mi se u glavi i jedva sam držao oči otvorene. Osećao sam se vrlo prljavo i bio sam
iznuren. Bilo mi je potrebno da se istuširam i da odspavam, da nadoknadim nedostatak sna.
Stomak mi se grčio i zavijao od gladi.
Parkirao sam na prvom slobodnom mestu ispred zgrade na Nort Endu, u kojoj sam
stanovao. U kakvom li je stanju moj stan? Šta li je u mom odsustvu bilo s mojom mačkom?
Usput sam se zaustavio u prodavnici hrane Kod Džoa i snabdeo se osnovnom hranom:
testo, pesto sos, jogurt; sredstvo za pranje posuđa, hrana za mačku... Izašao sam iz radnje sa
dve velike papirne kese u rukama. Krenuo sam pešice stepenicama pored kojih su rasle
glicinije, od Avenije Hanover prema mojoj zgradi, koja se nalazila na vrhu stepenica, noseći
dve papirne kese u rukama. Ušao sam u mali lift u kome se osećao miris pomorandžinog
cveta i ispružio ruku da pritisnem dugme za poslednji sprat.

32
Anna

Pipixie
Tada sam slučajno pogledao na brojčanik sata, misleći na ono što mi je otac kazao. Bilo
je 17 sati. U isto ovo doba juče došao sam svesti u Katedrali Svetog Patrika.
Pre dvadeset četiri sata...
Broj 24 čudno mi je odjekivao u glavi. Prvo Svetionik 24 vetra... a zatim i Salivanov
nestanak koji je trajao 24 godine.
Ta koincidencija delovala mi je čudno, ali nisam imao vremena da dobro promislim o
tome. Osetih kako mi trnu vrhovi prstiju, a mučnina podiže želudac. Zadrhtah celim telom.
Ono se ukruti i shvatih da sam izgubio kontrolu nad njim. Kao da sam bio uključen u struju i
da mi hiljadu volti potresa mozak.
Ispustih kese s namirnicama.
A zatim, kao da me nalet vihora istrže iz sadašnjeg vremena.

33
Anna

Pipixie

1993.

Salivan

Znajte da lako mogu poverovati u sve to, baš zato što je potpuno neverovatno.
Oskar Vajld

0.
Nekakav vreli pljusak sruči se na mene.
Bio je tako snažan da sam osećao kao da mi se ekseri zabadaju u lobanju. Vazduh je bio
zasićen pravom ekvatorskom vrelinom koja je vitlala oko mene i pekla mi očne kapke. Nos mi
je bio zapušen, gušio sam se. Pokušah da se uspravim, ali sam bio kao hipnotisan. Noge su mi
se tresle i osećao sam da ću se uskoro srušiti. Odjednom mi grozan krik zapara uši.
Otvorih oči i poskočih. Bio sam u... nekakvoj tuš-kabini pod jakim mlazom vruće vode.

1.
Pored mene je stajala gola mlada žena prekrivena sapunom i šamponom i urlala iz sveg
glasa. Lice joj je bilo izobličeno od zaprepašćenja i straha. Spustih joj ruku na rame da je
umirim, ali pre nego što sam stigao da joj ma šta kažem, ona me raspali pesnicom posred
nosa. Zateturah se i prineh ruke licu da se odbranim. Dok sam pokušavao da povratim dah,
stiže me drugi udarac posred grudi i ja se sručih u ugao kabine. Pokušah da se uhvatim za
zavese oko tuša, ali skliznuh po pločicama i udarih glavom u lavabo.
Prestravljena mlada žena zgrabi peškir, omota se njime i izlete iz kabine.
Ležeči na mokrom podu kabine, nejasno sam je čuo kako uzbunjuje susede. Reči su mi
zvučale nerazgovetno i nejasno, ali sam ipak čuo „silovatelj”... ,,u mom kupatilu”... „pozvati
policiju”...
Još sav presamićen, zaglušen i nesposoban da se pokrenem, pokušavao sam da obrišem
vodu iz očiju. Nos mi je krvario i bio sam bez daha, kao da sam upravo istrčao maraton.
Mozak mi naredi da se uspravim i krenem, ali me udovi nisu slušali. Znao sam da sam u
velikoj opasnosti. Naučio sam tu lekciju u Katedrali Svetog Patrika. Morao sam da, po svaku
cenu, nekako izbegnem zatvor. Zato prikupih svu snagu i s naporom se uspravih, pogledah
po sobi i priđoh prozorskom oknu. Otvorih prozor koji je gledao na uličicu između zgrada.
Pognuh glavu i ugledah veliku pravolinijsku aveniju sa četiri saobraćajne trake, koja se
spuštala nizbrdo.
Žute siluete taksija isticale su se na pozadini tamnih cigala zgrada, a na krovovima sam
video rezervoare za vodu: nije bilo nikakve sumnje, opet sam se zatekao u Njujorku.

34
Anna

Pipixie

Gde sam?
I, naravno... u kome se vremenu nalazim?
Pošto sam čuo kako se glasovi bliže vratima stana, zajahao sam prozorsku dasku i
potegao uvis metalne požarne stepenice. Nekako sam se spustio do ulice i nasumično
krenuo jednom ulicom onoliko brzo koliko su mi ukočeni mišići dozvoljavali. Zagledao sam
se u plave table s belim slovima i shvatio da sam na raskršću Avenije Amsterdam i Sto
devete ulice. Dakle, bio sam na severozapadu Menhetna, u studentskom kvartu Morningsajd
Hajts. Začuo sam policijsku sirenu koja se bližila. U panici naglo skrenuh levo da bih se
sklonio sa avenije i uđoh u jednu uličicu oivičenu zelenilom.
Zavukoh se između dve zgrade i pokušah da malo povratim snagu. Obrisah krv s lica
rukavom košulje. Odelo mi je bilo skroz mokro. Bio sam u istom onom odelu koje mi je
doneo Džefri Veksler. Mahinalno sam pogledao na ruku i video da je dedin sat, elegantni
tank, još tu i da pokazuje da je prošlo devet sati ujutro.
Ali koji je danas dan?
Pokušah da se saberem. Upamtio sam samo da sam bio u liftu kojim sam krenuo u moj
stan, da sam ispustio kese sa hranom i dobio nalet nesvestice i grčeva, isti kao i u prvom
slučaju, onda u podrumu svetionika...
Pretrnuh. Vazduh je bio topao, nebo plavo, a sunce je već prijatno grejalo. No ja sam se,
i pored svega toga, tresao i cvokotao.
Treba mi druga odeća.
Podigoh pogled: između prozora su bili razapeti konopci s rubljem koje se sušilo.
Svakako da to nije bila odeća mojih snova, ali nisam mogao da biram. Popeh se na kontejner
za đubre i nekako se uspentrah uz donji deo fasade da bih dohvatio nešto od odeće s
konopca. Zgrabih ono što je bilo pri ruci: platnene pantalone, prugastu majicu s natpisom
Jenki i nekakvu jaknicu od džinsa. Ništa od toga nije bilo baš moj broj - pantalone su mi
padale na cipele, a jakna je bila preuska - ali sam bar imao suvu odeću. Pokupih novac iz
mog džepa i bacih mokro odelo u kontejner.
Izašao sam na aveniju i umešao se u gomilu. Opet sam osećao vrtoglavicu, a stomak mi
se grčio i glava me je bolela. Ako želim da budem sposoban da mislim, treba nešto da
pojedem. Videh zgodan restorančić na drugoj strani ulice i ubacih dve četvrtine dolara u
automat za novine. Pogledah datum na vrhu naslovne strane, sav u strahu od onoga što ću
otkriti.
Bio je utorak, 14. septembar 1993. godine...

2.
- Izvolite vaša jaja, tost i kafu, gospodine.
Servirka je stavila tanjir sa hranom i šolju s kafom na sto od veštačkog kamena i
osmehnula mi se pre nego što se vratila za šank. Gutajući doručak, s velikom pažnjom
preleteo sam pogledom preko glavnih naslova u Njujork tajmsu:

JICAK RABIN I JASER ARAFAT POTPISUJU MIROVNI SPORAZUM.

35
Anna

Pipixie

PREDSEDNIK KLINTON POZDRAVLJA „ODLUČNOG KOLEGU”.

Uz članak su bile i fotografije, veoma začuđujuće i neočekivane: stojeći ispred Bele kuće,
predsednik Bil Klinton je, sa osmehom na licu i raširenih ruku, pozdravljao izraelskog
premijera, a s njegove leve strane stajao je lider PLO-a.

Taj simbolični gest i izjave učesnika ukazivali su na nadu u skori mir između zaraćenih
naroda. Da li je to bilo stvarno, ili sam ja negde u četvrtoj dimenziji?

Razmotrih svoju situaciju. Od mojih poslednjih sećanja delilo me je četrnaest meseci.
Opet je došlo do naglog i neobjašnjivog skoka kroz vreme.

Za ime sveta, šta mi se to dešava?
Osetih da mi se ruke tresu. Bio sam uplašen. Bio sam, zapravo, prestravljen, baš kao
neko dete kome su rekli da se ispod njegovog kreveta krije čudovište. Znao sam da mi se
dešava nešto ozbiljno i da je moj život skrenuo iz svog uobičajenog toka.
Duboko sam disao da se smirim - to sam ponekad savetovao i pacijentima. Ne smem da
klonem, moram da se suočim s tim. No kome da se obratim? Od koga mogu zatražiti pomoć?
Odgovor mi se sam nametnuo: svakako ne mogu da se obratim ocu koji me je stalno
lagao. No jedan drugi lik pomoli se na mom horizontu: jedini živi čovek kome se, izgleda,
desilo isto što i meni - moj deda, Salivan Kostelo.
Servirka je obilazila sve stolove dopunjavajući šolje s kafom. Iskoristio sam njen
prolazak da joj zatražim plan grada i obećao sam joj dobru napojnicu.
Posrkah nekoliko gutljaja tople kafe, prisećajući se onoga što mi je otac rekao. Tvoj deda
nije mrtav. Salivan je u Njujorku. Smešten je u psihijatrijsku ustanovu na Ruzvelt Ajlandu.
Kada mi je servirka donela kartu, uočio sam na njoj tanku liniju kopna usred Ist Rivera:
Ruzvelt Ajland, ostrvo sasvim nelogično uglavljeno između Menhetna i Kvinsa. Dugo je tri
kilometra, a široko oko dvesta metara, i nikada ranije nisam kročio na njega. Sećam se da
sam negde pročitao da na ostrvu postoji stara bolnica za psihijatrijske slučajeve, ali sam
mislio da je odavno zatvorena. Ali možda i nije tako. Naime, kada sam radio kao internista,
čuo sam da na ostrvu sada postoje tri bolnice i da je jedina psihijatrijska klinika, nazvana
bolnica Blekvel, u žalosnom stanju; svi su je, zbog njenog petougaonog oblika, zvali
„Pentagon”. Svakako je Salivan bio tu smešten.
Mogućnost da upoznam dedu postala mi je ne samo cilj već me je malo i ohrabrila.
Treba odmah da odem tamo. Međutim, da li će me pustiti da uđem? Mislim da hoće, ako
mogu dokažem da sam mu rod i direktan potomak.
Odjednom sav pretrnuh.
A gde mi je novčanik?
Kada sam naglo ispraznio džepove svog mokrog odela, pokupio sam iz njih novac, ali
nisam uzeo novčanik sa dokumentima.
Sav u panici, platih obrok i potrčah nazad u uličicu. Kontejner nije bio ispražnjen.
Nađoh kesu sa svojim odelom i detaljno pretražih džepove pantalona.
Nije ga bilo...

36
Anna

Pipixie

Dovraga!
Ako je u ovom mom potpuno iracionalnom životnom toku bilo neke logike, novčanik bi
svakako trebalo da bude u odelu. Nisam mislio da su mi ga ukrali: lopov bi uzeo i sav novac
koji se nalazio u džepovima.
Znači, izgubio sam ga...
Načinih nekoliko koraka prema Aveniji Amsterdam. Mozak mi je grozničavo radio.
Svakako sam ga izgubio u onom kupatilu.
Noge me same ponese prema ulazu u zgradu iz koje sam pre jedan sat panično
pobegao. Mesto je bilo tiho, skoro napušteno. Nije bilo nikakvog traga policije niti ma kakve
uzbune. Vrteo sam se ukrug oko zgrade, rešen da okušam sreću. Požarne stepenice bile su
podignute, ali sam ih ipak dohvatio, popevši se na neki zidić. Uspentrao sam se do poznatog
prozora na trećem spratu. Staklo je bilo počišćeno i umesto razbijenog okna zalepljen je
komad debelog kartona. Lako sam ga uklonio i podigao prozor, pa sam ušao.
Nije se ništa čulo. Nije bilo odbora za doček. Devojka je nečim na brzinu očistila mrlje
od krvi i sakupila otpatke. Šunjao sam se unaokolo na vrhovima prstiju. Na prvi pogled,
nigde nije bilo ni traga od mog novčanika. Veoma zabrinut, najzad sam čučnuo i pogledao
pod jednu klimavu komodicu, a zatim i ispod police od belog drveta na kojoj su bili poredani
lekovi, kozmetika, fen i razni toaletni pribor.
Tu, u prašini, najzad ugledah svoj novčanik od presovane kože, koji mi je svakako ispao
kada sam jutros skliznuo pod lavabo.
Pružih ruku i dohvatih ga, proverih moja dokumenta i ispustili prvi uzdah olakšanja
posle dužeg vremena. Znao sam da bi bilo mudro da što brže odmaglim odatle, ali mi je ta
mala pobeda ulila samopouzdanje, a u kući je vladala potpuna tišina, pa sam izašao iz
kupatila i krenuo kroz stan.

3.
Stan je bio prazan.
Bio je to mali i prilično neuredan stan, ali lepo uređen. Na šanku u maleckoj kuhinji
stajala je kutija žitarica i jogurt, koje stanarka, verovatno u žurbi pri polasku, nije stigla da
vrati na mesto.
Gricnuo sam nekoliko suvih žitaričnih pahuljica, a zatim sam vratio kutiju u frižider.
Nešto me je zadržavalo na tom mestu: želeo sam da shvatim zašto sam se osvestio baš tu.
Odšunjah se u salon. Tu su stajale dve uske police s knjigama. Uz plejer su stajale
desetine VHS traka: epizode serija Sajnfeld i Tvin Piks, kao i autorski filmovi: Pariz, Teksas
Vima Vendersa, Seks, laži i video-trake Stivena Soderberga, Opasne ulice Martina Skorsezea,
Izuzetan dan Etorea Skole, Lift za gubilište Luja Mala i serija filmova Meril Strip: Sofijin izbor,
Žena francuskog poručnika, Moja Afrika...
Na zidu sam opazio reprodukcije radova čuvenih slikara - Endija Vorhola, Kita Heringa i
Žan Mišela Baskijata.
Na niskom stočiću stajala je paklica mentol cigareta i ploča s natpisom I LOVE NY. Seo
sam na kanabe koje je pritom malo zaškripalo i pripalio jednu cigaretu. Kad sam izduvao

37
Anna

Pipixie

prvi oblačić dima, pomislio sam na mladu ženu koja je jutros urlala pod tušem. Strah koji
sam na njoj opazio nije ostavljao mesta sumnji: prestravila se jer se iznenadila. Uostalom,
nismo se poznavali. Svakako sam se samo pojavio pred njom, poput nekakvog ošamućenog
Doktora Hua.

Mjaukanje me je nateralo da se osvrnem. Tigrasta mačka riđe dlake sa okruglim očima
upravo je skočila na rukohvat kanabeta. Uspeo sam da žmirkajući pročitam ime na njenoj
pločici oko vrata: „Remington”.

- Hej, zdravo!
Kada sam pokušao da je pomazim, mačka skoči i nestade isto tako brzo kao što se i
pojavila.
Podigoh se da pogledam i poslednju preostalu prostoriju u stanu. Na podu je bio parket
od grubo obrađenog drveta, a u sobi se nalazio vrlo raznorodan nameštaj: bio je tu stari
krevet sa okvirom od kovanog gvožđa, moderni, lakirani crni pisaći sto i lep kristalni luster
iz nekog prošlog veka. Na komodici kraj kreveta stajao je časopis Plejbil s kritikama i
ilustracijama iz najnovijih muzičkih komedija (maska i ruža Fantoma iz opere, mačje oči
iz mjuzikla Mačke, red plesača iz Korus lajna...), a i nekoliko ukoričenih romana (Molitva za
Ovena, Voljeni, Rafael, poslednji dani).
Na zidu su bile zalepljene razne fotografije moje neznanke - neke snimljene u večernjim
haljinama, a neke u donjem rublju. Kada je pozirala za crnobele fotografije, imala je
neobične frizure: razdeljak na sredini, stepenastu punđu, konjski rep, četvrtasto ošišanu
kovrdžavu frizuru i vazdušaste lokne rasute po obnaženim ramenima. Devojka svakako nije
bila profesionalna manekenka, ali je očigledno napravila album koji je mogla da pokazuje po
agencijama.
Iznad radnog stola stajao je, prikačen na zid, raspored časova u školi Džulijard, čuvenoj
pozorišnoj akademiji. Pored toga bilo je ispisano ime: Elizabet Ejms. Devojka je imala
dvadeset godina i bila je na prvoj godini studija na dramskom odseku.
Otvorio sam i fioke komode, pa sam bez ustručavanja pretresao sve što sam dohvatio:
pakete ljubavnih pisama upućenih nekom Dejvidu, polaroidske snimke potpuno gole
Elizabet - izazovne poze koje su možda prvo bile namenjene tom Dejvidu, ali je ona, na
kraju, ipak rešila da ih ne pošalje; zatim je tu bio i nekakav raspored radnih dana u baru
Frentik na Ist Sajdu. Na jednoj zidnoj tabli od plute našao sam zakačene razne račune i
bankarske izvode koji su ukazivali na minuse na računu i neplaćenu stanarinu.
Ostao sam u toj sobi nekoliko minuta zureći u fotografije na zidu. Zapazio sam jednu
koja je bila priličan kliše: Elizabet sedi u Central parku, zavaljena na naslon klupe, snimljena
nekog snežnog dana. Ima na glavi vunenu beretku, preveliki kaput i čizme od prevrnute
kože. Ta fotografija bila je najmanje seksi, ali je bila i jedina na kojoj se osmehivala.
Kada sam krenuo napolje, uzeo sam tu fotografiju i ubacio je u džep.

4.
Dva sata kasnije.

38
Anna

Pipixie

- Ostaviću vas nasamo s njim - reče mi bolničar. - A priori nema vidnog razloga da se
ponaša agresivno, ali, pošto ste lekar, znate i sami da s takvim pacijentima nema pravila...

Nalazio sam se na sedmom spratu bolnice Blekvel, čuvenog „Pentagona”, ispred vrata
sobe u kojoj je boravio moj deda. Kada sam izašao iz stana Elizabet Ejms, uzeo sam taksi do
ugla Druge avenije i Šezdesete ulice. Odatle sam se vozio metroom, pa zatim žičarom preko
Ist Rivera, sve do Tramvaj plaze u centru Ruzvelt Ajlanda. Zatim sam pešice došao do zgrade
„Pentagona”, na južnom kraju ostrva. Bolnica je imala lošu reputaciju. Izgrađena je
sredinom XIX veka za bolesnike obolele od variole, koje su građani Njujorka želeli da stave u
karantin. Zatim je pretvorena u azil i na nju su se sručile sve tipične nevolje ovakvih
institucija: bilo je previše pacijenata, bolesnici su loše tretirani, psihijatrijski tretmani često
su bili na ivici zakona. Šezdesetih godina dosta se pisalo o toj bolnici: otkrivene su razne
nezakonitosti, a jedan deo osoblja bio je podvrgnut istragama i sudilo im se. U
međuvremenu se situacija malo popravila, ali bolnica nikako nije mogla da se otrese loše
reputacije. Kada sam počeo da studiram medicinu, skoro svake godine najavljivali su da će
je zatvoriti, ali je trebalo imati u vidu sledeće: „Pentagon” je i dalje nekako opstajao, a ja sam
se sada nadao da ću u njemu naći rešenje svog problema.

- Moram da vas upozorim - reče bolničar. - Dugme za hitne pozive iz sobe ne radi.
Bilo mi je teško da ga pogledam u lice. Baš kao i jedan lik iz stripa, nazvan Dvolični, i on
je imao jednu polovinu lica unakaženu opekotinom.
- Dakle, ako dođe do makar i najmanjeg problema, slobodno vičite na sav glas - nastavi
on. - Nije sigurno da će vas neko čuti, ali to je najbolji način da se ti starci prepadnu i smire.
- Pripazite malo, govorite o mome dedi!
- Pa, ako čovek više ne sme ni da se našali... - promumla on, sležući ramenima.
Dvolični otvori vrata sobe, pusti me da uđem i pažljivo ih zaključa za mnom. Bila je to
mala prostorija, prava spartanska ćelija s krevetom gvozdenog okvira, plastičnom stolicom i
stolom pričvršćenim za pod. Na dušeku je ležao neki čovek razdrljenih grudi i naslonjen na
jastuk. Bio je to tajanstveni stranac sa srebrnkastom bradom i proređenom sedom kosom
koja mu je padala na ramena. Pogled mu je bio staklast i nepomičan, i činilo se da se nalazi
negde drugde, zanesen u sanjarenje i nepomičan poput statue. Neka vrsta drogiranog
Gandalfa.
- Zdravo, Salivane - rekoh prilazeći mu pomalo zbunjeno. - Zovem se Artur Kostelo.
Nismo se sreli, ali ja sam sin vašeg sina Frenka. Vi ste moj deda.
Pa, nije ni tako loše, za početak...
Salivan je ostao da leži kao okamenjen i činilo se da uopšte ne zapaža moje prisustvo.
- Ja, sve donedavno, nisam znao za vas - objasnih mu, sedajući pored kreveta. - Nisam
znao ni da ste živi, niti da ste smešteni ovde. Da sam znao, svakako bih došao i ranije.
U sebi sam, na osnovu informacija koje sam dobio od oca, sračunavao njegove godine.
Ako se nisam prevario, deda je imao sedamdeset godina. No i pored očitih znakova
proticanja vremena i brade koja mu je prekrivala deo lica, mogao sam da uočim njegove
pravilne crte, visoko čelo, skladan ali izrazit nos i isturenu odlučnu bradu. Prisetih se, bez
muke, nekih njegovih fotografija od pre trideset godina: odlučni direktor preduzeća u
odelima skrojenim po meri, sa ukrasnom dugmadi na manžetnama i fedora šeširima na

39
Anna

Pipixie

glavi. Setio sam se i jedne njegove posebne fotografije: deda sedi sa cigarom u zubima, i
nogama na radnom stolu u svojoj kancelariji u Aveniji Medison. Drugo doba i sasvim drugi
čovek... Približih stolicu krevetu i pokušah da uhvatim njegov pogled.

- Danas sam došao ovamo da zatražim vašu pomoć. Nije ni trepnuo.
- Nasledio sam vaš Svetionik 24 vetra i...
Pustio sam da ta rečenica ostane nedovršena, nadajući se reakciji koja nije usledila.
Uzdahnuo sam. Izgleda da sam pogrešio što sam došao ovamo. Mi smo jedan drugome
bili potpuno strani. A Salivan je očigledno bio utonuo u potpuno ćutanje i ništa nije navodilo
na pomisao da bi i poželeo da izađe odatle.
Ustao sam, prišao prozoru i zagledao se u oblake slične gomilicama vate, posmatrajući
ih kako plove prema Astoriji. Bez obzira na godišnje doba, sve je ovde delovalo ledeno. Čuo
sam šum vode u radijatoru, ali on nije odavao nikakvu toplotu.
Vratio sam i i seo, rešen da pokušam još jednom.
- Frenk mi je ispričao da ste, četiri godine posle nestanka, došli u vezu s njim i da ste mu
zatražili da zazida metalna vrata u podrumu svetionika.
Starac je i dalje nepomično ležao ruku skrštenih na stomaku, ukočen i hladan poput
nadgrobnog spomenika, ja nastavih priču.
- Sišao sam u taj podrum. Razbio sam zidić od cigle i... Mačjom brzinom, Salivan
odjednom ispruži ruku i zgrabi me za vrat.
Bio sam uhvaćen na prepad. Potpuno sam zanemario opreznost, imajući u vidu njegovu
letargiju, i sada mi je njegova čelična šaka stezala grlo. Nisam mogao da dišem, pa sam samo
uplašeno zurio u njega. Podsećanje na ona vrata delovalo je na njega poput elektrošoka i oči
su mu odjednom zasijale nekim strašnim metalnim sjajem.
- Zašto si to učinio, mali magarče? - huknuo mi je u uvo. Pokušao sam da se oslobodim
stiska, ali on me nije puštao.
Odakle mu samo tolika snaga? Osećao sam kako njegovi prsti tonu u moj vrat i stežu mi
dušnik. Pa taj krelac će, na kraju, još i da me udavi!
- Otvorio si metalna vrata? Ušao si u prostoriju? Klimnuo sam glavom. Moj odgovor
bacio ga je u vidljivo očajanje. Odjednom me je pustio, pa sam počeo glasno da kašljem.
- Vi ste skroz ćaknuti! - povikao sam i ustao sa stolice.
- Možda i jesam - priznade on - ali ti si se, dečko moj, uvalio u potpuno sranje.
Nastalo je poduže ćutanje. Više od minuta samo smo se gledali, baš kao dva ukrasna
psetanceta od porcelana. Salivan se odjednom preobrazio. Bio je ozbiljan i usredsređen, i
činilo mi se da se prenuo iz svog košmara. Kao putnik koji se vratio s putovanja punog
peripetija. Pogled mu je bio živahan i pronicljiv, i odmerio me je od glave do pete.
- Šta reče, kako se ono zoveš?
- Artur. Artur Salivan Kostelo.
Kada je čuo moje drugo ime, slab osmeh ozari mu lice i na njemu se javiše dve bore.
- A što si zdipio moj sat, Arture Salivane Kostelo? - upita pokazujući tank na mojoj ruci.
- Želite li da vam ga vratim? Potapša me rukom po ramenu.

40
Anna

Pipixie

- Ne želim, drugar. Veruj mi, biće ti potreban više nego meni.
Ustade krčkajući zglobovima, kao da mu je bilo pomalo neudobno u sopstvenom telu.
- Dakle, otvorio si ona vrata od podruma i sada se pitaš šta ti se dešava...
- Pa da, imam mnogo pitanja za vas. Trebalo bi da... Podiže brzo ruku da me prekine.
- Koja je ovo sada godina?
- Rugate li mi se?
- Da, šalim se. Znam da je danas 14. septembar 1993. godine. Video sam da se malo
zamislio pre nego što mi je postavio sledeće pitanje:
- A šta ono, beše, radiš u životu, dečko?
- Lekar sam, a zašto pitate?
- Onako, nema posebnog razloga. Radiš li u bolnici?
Dok sam razmišljao šta da kažem, njegov mozak je veoma grozničavo radio, a oči su mu
sijale na način koji ne mogu da opišem.
- Imaš li, možda, kod sebe koju cigaretu?
- Čini mi se da ovde ne sme da se puši - rekoh, pokazujući na detektor dima.
- Zar još nisi shvatio? U ovoj buvari ništa ne funkcioniše. Uzdahnuh, pretražih džepove i
izvukoh paklicu mentol cigareta koje sam našao kod Elizabet Ejms.
- Uh, kakvo je ovo sranje? Ličim li ti ja na neku curicu? Zar nemaš laki strajk?
Ne čekajući na moj odgovor, on tiho opsova, ali na kraju ipak pripali cigaretu i povuče
dobar dim.

- A kada si, zapravo, otvorio ta vrata? - upita me uozbiljivši se odjednom.
- U junu 1991. godine.
- Dakle, ovo ti je tek drugo putovanje... A kada si se poslednji put probudio?
- Jutros u devet sati. A šta vam, zapravo, znači taj izraz putovanje?
- Dobičeš odgovore na sva svoja pitanja, mali. No treba nešto da mi učiniš, jednu uslugu.
- Kakvu uslugu?
- Pomozi mi da zbrišem iz ove pacovske rupe. I to danas. Odmahnuh glavom.
- Šalite se? Pa to nikako nije moguće, a nije ni poželjno, Salivane - rekoh ubedljivim
tonom lekara kakvim sam se nekada obraćao pacijentima. - U vašem stanju to bi bilo vrlo
nerazumno i...
On se podrugljivo nasmeja i uperi kažiprstom u moje grudi:
- Ali ti to nećeš učiniti zbog mene, mališa. To ćeš uraditi zbog sebe. Slušaj me pažljivo,
imamo vrlo malo vremena.
Zatim se nagnu ka meni i prošaputa mi na uvo niz neobičnih uputstava. Svaki put kada
bih otvorio usta da nešto kažem, ućutkao bi me naglo podižući glas. Čim je završio, iznenada
se oglasi alarm protiv dima.
Posle nekoliko sekundi Dvolični se stvori u sobi.
Ugledavši paklicu cigareta i opušak, naglo se razbesne.

41
Anna

Pipixie

- E pa, gospodine, dosta je bilo. Molim vas da odmah odete!

5.
Vratih se na Menhetn žičarom.
Mozak mi je ključao, a ideje su mi se sudarale po glavi. Bio sam zatečen brzinom razvoja
događaja. Salivan je imao razrađen plan, ali nisam verovao da sam u stanju da mu zaista
pomognem u bekstvu. Sigurno to nisam mogao da izvedem sasvim sam. Pokušah da
podignem nešto novca sa bankomata, ali mi je ovog puta kartica bila odbijena. Verovatno
zato što je nisam koristio već dve godine. Prebrojao sam svoja skromna sredstva. Imao sam
oko sedamdeset pet dolara. Dovoljno za kartu do Bostona, ali nedovoljno za ma šta drugo.
Pogledao sam na sat: jutro je bilo pri kraju.
Hitrim korakom utrčah na stanicu Pen i uzeh kartu za Boston u jednom pravcu.
Pogledah na tablu s redom vožnje i videh da naredni voz polazi u 13.03. Požurih na peron i
uskočih u vagon.
U toku vožnje premetao sam po mislima neka bitna pitanja. Prvo je bilo: kako zaustaviti
to prokletstvo koje me je snašlo i vratiti se ranijem životu? Na um mi je padalo jedno jedino
rešenje: Salivan. No u tom slučaju postavljalo se i drugo ozbiljno pitanje koje je mučilo moju
savest: kako pomoći psihijatrijskom bolesniku da pobegne iz bolnice? Osobi o čijem
zdravstvenom stanju nisam imao mnogo pojma. Nekome ko je pokazao da ume da bude
nasilan. Nekontrolisanoj osobi koja je u stanju da napada nedužne ljude, a možda i učini
nešto gore?
Odgovor je glasio: to nikako ne treba činiti.
Treće pitanje bilo je: imam li ja izbora?
I tu je odgovor bio sasvim jasan...

6.
Stanica Boston saut 16.40
Kada sam stigao na stanicu, pravo iz voza potrčao sam prema bankarskoj četvrti. Imao
sam malo vremena, jer su sve banke radile samo do pet sati po podne.
Moja banka nalazila se u prizemlju jedne poslovne zgrade pored Fanej hola. Na ulazu
naleteh na staklena ulazna vrata koja je neki portir upravo zatvarao. Lupnuh tri puta po
staklu; on se okrenu i pogleda me ljutito. Prstom lupnuh po brojčaniku sata i pokazah mu da
je 16.59. On odlučno odmahnu bradom i posprdno mi pokaza na zidni sat na kome je bilo
17.01.
Uzdahnuh i ljutito raspalih pesnicom po vratima. Izazvan mojim postupkom, portir je
svakako premišljao o tome da li da reaguje ili ne, ali je opreznost nadvladala, pa odluči da
pozove nekog odgovornijeg. Uskoro se preda mnom stvori Peter Lenge, bankar koji se već
godinama bavio računima moje porodice. On mi lično otvori vrata.
- Arture, veoma dugo se nismo videli!
- Bio sam na putu po Evropi - slagah. - Znam da je prilično kasno, ali mi je neophodna
vaša pomoć.

42
Anna

Pipixie

- Uđite, molim vas.
Na brzinu mu zahvalih, ali nisam gajio nikakve iluzije: bio je tako predusretljiv samo
zbog toga što je godinama bio očev bankar. Pođoh za Lengeom u njegovu kancelariju,
objasnih da mi je kreditna kartica nevažeća i upitah ga za moje finansijsko stanje. On uključi
kompjuter da pogleda poslednje transakcije. U toku poslednje dve godine moga „odsustva”
finansijske transakcije su se nastavljale. I to, nažalost, samo u smislu skidanja novca s
računa. Moja stanarina, osiguranje i rate studentskog kredita odbijane su s metronomskom
preciznošću. Pošto je bolnica prestala da uplaćuje moju malu platu, u banci su odbijali sve te
sume od malog nasleđa koje mi je majka ostavila, te je do sada na mom računu ostalo samo
oko devet hiljada dolara.
- Želeo bih da podignem celu tu sumu.
- Pa, to se može učiniti - odgovori Lenge uz malu grimasu - ali treba da dođete sutra, a i
da na računu ostavite bar hiljadu dolara.
Navaljivao sam i pokušao da mu objasnim da večeras moram da otputujem iz Bostona,
a da mi je taj novac, koji mi je majka ostavila, neophodan. Nisam očekivao da ću ga dirnuti,
ali me je ipak saslušao i pokušao da mi izađe u susret. Posle pola sata izašao sam sa osam
hiljada dolara gotovine u džepu. Kada smo se rastajali, taj tip mi čak „izrazi saučešće”, kao
da mi je majka tek nedavno preminula.
Načinih tužno lice i zatim odoh, ne postavljajući više nikakva pitanja, te uskočih u prvi
taksi koji se kretao ka južnom Dorčesteru.

7.
U Opštoj bolnici Masačusetsa stažisti na urgentnoj medicini tri puta mesečno imaju
specifičnu radnu obavezu: idu ambulantnim kolima u najgore delove grada i nude besplatnu
medicinsku pomoć njihovim stanovnicima. Teorijski, to je dobra zamisao. U praksi se to
često pretvara u pravi košmar. U toku nekoliko meseci takve prakse saznao sam da je naše
vozilo najčešće bilo meta napada lokalnih dilerskih bandi koje su smatrale da im kvarimo
posao. To je dostiglo takve razmere da smo doživeli obijanja, napade, pljačke, prebijanja,
sve dok vozači ambulantnih kola nisu zatražili od sindikata da ih oslobodi ovakvih obaveza.
Ali opštinske vlasti insistirale su da se ta praksa nastavi, pa su od tada u tim pohodima
učestvovali samo dobrovoljci. U nekoliko takvih prilika lično sam vozio ambulantna kola, po
koja sam odlazio u periferne delove grada i uzimao ih iz nekakvih garaža koje su više ličile
na šupe.
To je sve bilo prilično skoro, mada mi se sada činilo da se dešavalo vrlo davno, ali sam
se prisetio Ficpatrikovog auto-servisa, jednog od najvećih u gradu, koji se specijalizovao za
popravke pogrebnih kola, školskih autobusa i vozila prve pomoći.
U tom servisu osećao se vrlo jak miris goriva i gume. Čim sam se pojavio na ulazu, jedan
beli bul-terijer agresivno se zaleteo na mene lajući na sav glas.
Oduvek sam se plašio pasa. Od ovog sam se prosto prestravio i on je to osećao.
Međutim, trudio sam se da ga ignorišem i pošao sam prema dežurnom mehaničaru.
- Zdravo, Deni.

43
Anna

Pipixie

- Zdravo, mali, baš lepo što si naišao! Ne boj se moje Zorije, to je vrlo zgodna curica, da
znaš!

Brdo sala, visoko metar i devedeset centimetara, odeveno u nekakvu lovačku košulju i
ulepljen radnički kombinezon, krenu ka meni. Deni Ficpatrik delovao je još opasnije od
keruše. Iza leđa su ga svi zvali Džaba Hat, ali se niko nije odvažio da mu to kaže u lice.

- Konrad me šalje po ambulantna kola za večeras - ispalih ja kao da smo se sinoć rastali.
- Ma šta to pričaš? Pa nisam dobio nikakav zahtev.
- Konrad će ti poslati faks - spremno odgovorih. - Znaš kako je, odluče takvo nešto u
poslednjem trenutku. Večeras treba ići u Matapan i Roksberi. Možda će biti potrebno
prevesti jednog ili dva pacijenta, no svakako nam treba neki manji auto. Imaš li neka laka
bolnička kola?
- Pa, imam jedan ford E - pokaza on neodređeno bradom - ali...
Zaputih se prema malom kombiju pretvorenom u kola hitne pomoći.

- E pa ovaj je baš dobar. Ne brini za faks. Potpiši ga umesto mene kada ti bude stigao. To
si već radio.

No tada se Deni namesti tako da mi je preprečio ulazak u vozilo.
- Samo malo, momče. Vrlo bih se začudio da dobijem ma kakav faks od Konrada.
- O, a zbog čega?
- Pa zato što on već šest meseci ne radi u bolnici. Ja se uprepodobih i krenuh na sve ili
ništa.
- Čuj, Deni, zar misliš da mi je drago što su mi uvalili ovu turu? Već dve godine nisam
imao nikakve veze s tim. Kažem ti da ćeš dobiti faks iz bolnice. A šta misliš da bih mogao da
radim sa ambulantnim kolima? Nisu baš zgodna za odlazak u provod, zar ne?
Deni Ficpatrik počeša se po glavi. Trebalo je, dakle, da mu naglasim poentu i ne ostavim
mu previše vremena za razmišljanje. Morao sam da mu obećam bilo šta. Jedna vest iz novina
odjednom mi dade ideju:
- U subotu Red soksi igraju protiv Jenkija, dođi da gledaš utakmicu kod mene. Znam da
ti se sviđa naša Veronika. Biće tu i njene drugarice Olivija i Patriša, znaš, ona mala riđokosa
sa hirurgije. Te devojke nisu nimalo odbojne, naročito kada malo popiju, shvataš šta mislim,
zar ne?
U mislima sam se izvinjavao Veroniki, ali sam se tešio da to ne činim iz zabave već radi
ostvarenja jednog dobrog cilja...
- Dobro, važi za subotu - reče Deni dajući mi ključeve. - Gde sada stanuješ?
Posle pet minuta izvezao sam ambulantna kola iz garaže sa osmehom na usnama.
Prošao sam kroz Dorčester i nameravao da izađem na put za Njujork. Taj kvart bio je
ogroman i pun crvenkastih kućica, industrijskih pogona i ograda ispisanih grafitima. To je
bio Boston koji sam voleo: vrelo je kao u loncu - bilo je tu ograđenih terena za košarku i
malih radnji u vrlo originalnom okruženju.
Stao sam na semaforu, uključio radio i pronašao neku stanicu s pesmom koja mi nije
bila poznata, ali sam počeo da zviždućem refren. Malo-pomalo, moj plan se ostvarivao,

44
Anna

Pipixie

mada je ostalo još dosta toga da se uradi. Na semaforu je i dalje bilo crveno svetlo, a s radija
se čula neka nova pesma. Nestrpljivo sam se osvrtao unaokolo. S leve strane opazio sam
veliki pano koji je bio sav išaran. Tri velika slova Z prekrivala su putokaz prema groblju
Forest Hils kao da je neko želeo da ga prikrije. Znao sam to groblje: na njemu mi je bila
sahranjena majka, a i moja baka po ocu.

Kada se upalilo zeleno svetlo, sedeo sam i dalje nepomično, ne osvrćući se na
automobilske sirene vozila iza mene. Primite moje saučešće. Odjednom me naglo saznanje
pogodi poput groma: naš bankar nije mi izjavio saučešće povodom davne smrti moje majke.

On je mislio na smrt moga oca.

8.
Groblje se prostiralo na preko sto hektara i više je ličilo na neki engleski park. Pošto
sam ostavio auto na parkingu, krenuo sam stazom preko brežuljkastog terena, između
mermernih česmica i kapela sa gracioznim i vazdušastim statuama.
Nisam ni kročio ovde od dana majčine sahrane - jednog kišnog letnjeg dana 1984.
godine - a groblje se od tada dosta promenilo. Međutim, kada sam prešao jedan brežuljak,
ugledah jezerce sa stenovitim masivom u pozadini, koji je celom predelu davalo izgled
nekog gotskog pejzaža.
Nastavio sam da hodam stazom oivičenom drvećem, s kamenim zidovima sa obe
strane. Sunce se spuštalo ka zapadu i bacalo je prijatno svetlo. U bujnom zelenilu zapazio
sam i nekoliko posetilaca koji su očigledno malo produžili svoju posetu groblju uživajući u
lepom vremenu, a povetarac je lako njihao grančice žbunja i cveće u lejama.
Hodao sam pošljunčanom stazom u senci stogodišnjih stabala, koja je vodila između
grobnica i grobova. I ja sam uživao u tom prijatnom danu sve dok ne ugledah nadgrobni
spomenik na očevom grobu.

Frenk Kostelo
2. januar 1942.
6. septembar 1993.
Bio sam kao ti,

Bićeš kao ja.

Otac mi je, dakle, preminuo prošle nedelje. To znači da je nedavno sahranjen, verovatno
tek pre tri-četiri dana.

Ražalostih se. Ne, nisam žalio njega, već sam tugovao za svim onim trenucima koje
nismo delili. Pokušavao sam da se setim bar jedne lepe uspomene vezane za oca, ali mi ništa
nije padalo na um, što me je dodatno rastužilo. Sve do samog kraja nadao sam se nekom
znaku njegove ljubavi. Video sam ga onakvog kakav je bio one subote ujutro kada je došao
kod mene i nastojao da me šarmira: obećao mi je pecanje orade i zanimljivo popodne koje bi
otac i sin mogli ugodno da provedu zajedno... A sve je to smislio samo da bi me uvukao u

45
Anna

Pipixie

zamku i odvukao do svetionika - uhvatio me je na sentimentalnost. A ja sam bio dovoljno
blesav da nasednem na to.

Poslednji put razgovarali smo pre godinu dana, i to telefonom. Njegove poslednje reči
upućene meni bile su: „Baš si naporan, Arture!”

Baš si naporan, Arture!
Kratak rezime našeg odnosa.
Obrisah suzu sa obraza i nisam mogao da se ne upitam hoću li jednog dana i sam imati
dete. S obzirom na moju nemoguću situaciju, to nije bilo mnogo verovatno, ali sam
pokušavao da zamislim sebe kako s detetom igram bejzbol ili idem po njega u školu. Nisam
mogao ni u mislima da stvorim jasnu sliku takvog prizora. Nikakvo čudo: glava mi je bila
puna crnih misli. A i činjenica je da sada svakako nisam bio u stanju da nekome pružim baš
mnogo ljubavi.
Priđoh kamenoj ploči, smešeći se i protiv volje epitafu na njoj.
Ne, Frenk, nadam se da nikako neću biti kao ti. Gledaj u kakvo si me sranje uvalio...
Činilo mi se da u hučanju vetra čujem njegov smeh i prigušen glas. „Pa, rekao sam ti,
Arture, da ne treba nikome verovati, pa ni sopstvenom ocu...”
Najgore je bilo to što je bio u pravu. Taj dripac me je upozorio, ali sam mislio da sam
lukaviji od njega i otvorio sam ona prokleta vrata! Bio sam toliko besan da sam počeo
glasno da govorim sam sa sobom:
- Uvek sam se snalazio bez tebe, Frenk! I sada ću se nekako snaći sam.
Raširio sam ruke, okrenuo licem prema suncu i u znak izazova uputio ocu poslednje
reči:
- Vidiš, ja sam živ, a ti si mrtav. Sada više ne možeš da mi naškodiš.
No, kao i uvek, on je imao poslednju reč: „Da li si siguran u to, Arture?”

9.
23.58
Bila je već skoro ponoć kada sam stigao u Njujork. Zaustavio sam se usput da bih uzeo
neku odeću odgovarajuće veličine u prodavnici Gap u Ulici Bojlston: pantalone od debelog
platna, belu košulju i platnenu jaknu. To nije bila koketerija: trebalo je da izgledam
pristojno da bih uspeo u ostvarenju svog plana.
Parkirao sam bolnička kola u jednoj uličici u Ist Vilidžu, negde između Druge avenije i
Treće ulice, a zatim sam otišao do Trga Sent Marks.
U večernje doba ovo nije bilo baš najmirnije mesto na Menhetnu. U vazduhu se osećalo
nekakvo naelektrisanje. Po trotoarima su se vukli otpaci, kuće su delovale oronulo, u mnoge
od njih upadali su skvoteri i oštećivali ih. Na stepenicama od smeđeg kamena ležale su
opružene ljudske prilike, nepomične i sklopljenih očiju.
Ispod drveća koje je oivičavalo ulice bilo je dosta upotrebljenih špriceva i prezervativa.
Opsceni grafiti mogli su se videti na svim ulazima u diskoteke i u ateljee za tetovažu.
Naravno, svuda je bilo droge: dileri su lutali po kraju nudeći krek, heroin i pilule. Bilo je tu i

46
Anna

Pipixie

raznovrsne „faune”: matori pankeri, japiji, narkosi s jednom nogom u grobu - a svi su
dolazili ovamo da trguju narkoticima pre nego što bi se vratili kući ili otišli u provod u neki
obližnji klub. U Njujorku je na ovakvim mestima zaista bilo sve moguće.

Naročito ono najgore.
0.16
Na uglu Trga Sent Marks i Avenije A zastao sam ispred kluba Frentik, nadajući se da ću
u njemu zateći Elizabet Ejms.
Unutra je vladala zagušljiva vrućina, a mesto je bilo krcato gostima. Nekakav duo gitara
masakrirao je jednu poznatu melodiju Vana Morisona. Alkohol je tekao potocima. Igrači na
podijumu sudarali su se ramenima. Znojave kose mešale su se i preplitale. No prava
predstava bila je za šankom. Mikrošortsevi od džinsa, duboki dekoltei, stetson šeširi:
kelnerice su dopunjavale taj utisak, žonglirajući flašama i češući se usput o mušterije, da bi
ih navele da naruče još nešto. Povremeno bi se pele i na šank i zauzimale smele poze, koje
nisu ostavljale mesta sumnji: za rad u ovom baru obim grudi bio je mnogo bitniji od znanja
pripremanja koktela margarita ili daikirija.
Laktovima sam nekako prokrčio pristup šanku i naručio džek danijels od jedne
pozamašne devojke, vrata tetoviranog u raznim bojama sve do samog početka dojki. Bila je
najstarija i najdeblja među konobaricama. Imala je okruglu punđu navrh glave, što me je
podsetilo na Tuluz Lotrekovu sliku: La Guli stiže u Mulen ruž.
- Dobro veče, da li je Elizabet došla večeras?
- Ona je na drugom kraju bara, dušo. No ti mi deluješ suviše fino da bi imao šanse kod
Lize...
- Hvala na savetu.
Zažmirio sam i ugledao onu koju sam tražio.
- Lizo!
Mahnuo sam joj rukom kao da smo stari prijatelji. Bio sam prilično siguran da me neće
prepoznati. Bar sam se nadao da neće. Naš tajanstveni jutrošnji susret potrajao je samo
nekoliko sekundi. Elizabet me je jutros naglo tresnula pesnicom i ja sam odmah prineo ruke
licu da se zaštitim.
Mlada žena namršti se i priđe. Možda me se ipak seća... Prilično zabrinut, nagnuh se ka
njoj.
- Dobro veče, vi studirate na Džulijardu, zar ne?
Činilo se da ju je to pominjanje njene škole smirilo. Odjednom više nije bila kelnerica u
sumnjivom baru, angažovana zbog izazovnih oblina, već studentkinja prestižne škole
dramskih umetnosti.
- Znamo li se?
Odmahnuh glavom i uputih joj svoj najlepši osmeh.
- Ne, ali mi je neko savetovao da vas potražim.
- Ko to, da nije Dejvid?

47
Anna

Pipixie

Setih se da je to ime mladića kome je slala ona ljubavna pisma. Posle kratkog oklevanja
odlučih da zagrizem i potvrdim.

- Da. Dejvid je rekao da ste sjajna glumica. A to je baš dobro, jer imam ulogu za vas.

Ona slegnu ramenima.

- Stanite, ne zanima me vaš predlog...
Videh da se bori s radoznalošću i nepoverenjem. Svakako je to već čula mnogo puta...
- Sačekajte, ne šalim se!
- Večeras ima mnogo gostiju, moram da radim. Nisam je puštao da ode.
- Ali zaista imam ulogu za vas. Ona podiže oči ka nebu.

- A kakvu to ulogu?
- Vrlo posebnu - napomenuh joj.
- Manite tu priču, ne snimam porniće - uzdahnu ona.
- Niste pogodili! Ova uloga igra se u kompletnoj odeći. To je uloga bolničarke.
- Bolničarke koja se kreše s pacijentima?
Muzika je bila vrlo glasna. Trebalo je vikati iz sveg glasa da bismo se čuli.
- Ne, nije ništa slično!
- Onda je to možda bolničarka koja se kreše s doktorom?
- Ma nije, nema nikakvog kresanja. Na časnu reč, baš ste opsednuti!
- Ama, vi ste opsednuti!

- Zar ja?
- Mislim vi, muškarci!
Pognuh glavu i potrudih se da delujem tužno i smerno. Ona se i protiv volje osmehnu.
- Žao mi je, imala sam grozan dan. Neki ludak upao mi je u stan dok sam se tuširala...
Idite vi i lepo se zabavite - napomenu ona potom.
Pokušah da je zadržim, ali se u tren oka našla s druge strane šanka; gosti su je dozivali i
naručivali piće, pa je odnela novu turu tekile nekim budžama iz Vol strita koji su došli da se
uroljaju na Ist Sajdu.
La Guli mi priđe i upita me želim li još jedan viski.
- Kazala sam ti ja, momče. Liza nije cura za tebe.
- Pa, nisam ni hteo da je muvam.
- To kaži nekom drugom, mali! Lizu svi muvaju. Izvukoh cigaretu, a ona mi je pripali
šibicom.
- Hvala. Ko je taj Dejvid? Njen dečko?

- Da, on je slikar.
Načini pokret koji je izražavao sumnju i odvratnost i dodade:
- Zapravo, ako se to što radi zove slikanje... No mogu sigurno reći da je ona luda za njim.
A taj dripac uglavnom je lud za heroinom...
Odmah se setih onih minusa na računima iz banke.

48
Anna

Pipixie

- A ona mu daje novac za to, zar ne?

- Kako ti to znaš?
Izbegoh odgovor na to pitanje povlačeći novi dim. Zatim priđoh baru, pokušavajući da
ponovo privučem Lizinu pažnju, ali je gužva oko šanka bila sve veća.
La Guli je otišla da sipa piće drugim gostima. No pre toga dade mi jedan dobar savet:
- Ona ovde radi još jedan sat. Ako želiš da je vidiš posle toga, idi u Damato.
- Damato?
- To je obližnja picerija koja radi cele noći, na uglu Desete ulice i Ulice Stajvesant.
- Sigurni ste da će doći tamo?
Ona odmahnu rukom da me potera.
- Samo idi tamo, kad ti kažem.
1.36
Svet se potpuno promenio od 1931. godine, samo su naše pice ostale iste.

Iznad kase je stajao reklamni poster picerije Damato na kome se isticala starost i
autentičnost lokala, koji je spadao u poslednje preostale picerije u tom kraju s pravom peći
na drva.

Bio je to mali lokal sa starinski uređenim i pomalo pohabanim enterijerom - crveno-beli
karirani stolnjaci, drvene stolice nalik na one u tratorijama, lampe sa ispucalim abažurima -
ali je atmosfera bila prijatna. Miris paradajza i bosiljka izazivao je apetit čim biste
prekoračili prag. Prošao je već ceo sat kako sam smazao vrlo lepu krckavu picu, koju sam
zalio s nekoliko čaša valpoličele. Pošto je prostorija bila vrlo mala, gazdarica je podsticala
goste da krenu odatle čim završe jelo, pa sam naručio i bocu piva. Gazdarica mi je upravo
donosila pivo kad je Liza ušla u restoran. Očigledno je ovde bila stalna gošća. Pozdravila je
gazdaricu i dvojicu momaka koji su pravili pice, obraćajući im se po imenu.

- A šta vi radite ovde? - upita čim me je opazila. - Zar me pratite?
- Pa, ako dozvolite, vi pratite mene, jer sam ja ovde već ceo sat - pokušah da se našalim i
stvorim pravu atmosferu.
- Mislite da ste vrlo lukavi, zar ne? - reče ona, sedajući preko puta mene.
Promenila je odeću i sada je na sebi imala hulahopke ispod šortsa od teksas platna i
malu jaknu od prevrnute kože ukrašenu brojnim broševima s mrtvačkim glavama i
ukrštenim kostima. Na rukama je imala bele čipkane rukavice bez prstiju, a na zglavcima
višestruke narukvice od kaučuka; oko vrata je vezala nekakve brojanice, a uši su joj krasile
minđuše u obliku raspeća. Bila je nalik na ljupki klon Madone iz vremena kada joj je
stilistkinja bila Maripol.
Naručila je biljno pivo od šafranovog korena i komadiće pica-hleba, posute začinskim
travama. Prepustio sam joj inicijativu da započne razgovor.
- Ne znam čak ni kako se zovete.
- Artur Kostelo. Ja sam lekar u urgentnom centru u Bostonu.
- A ta priča o nekakvoj ulozi bila je samo štos, zar ne?

49
Anna

Pipixie

- Naprotiv, to sam sasvim ozbiljno mislio, ali morate mi odmah odgovoriti.
- Da li je reč o filmu ili o pozorištu?
- O pozorištu. No ova predstava davaće se samo jednom.

- A ko ju je napisao?
- Zapravo, niko određen. Treba da improvizujete i da se prilagodite situaciji.
- Vi se to zezate sa mnom?
- Pa, verujem da ste u toj vašoj školi učili i da improvizujete? Ona pognu glavu.
- A ja, opet, volim lepe tekstove, dobro napisane dijaloge, autorove reči... Kada glumac
improvizuje, to često uopšte ne uspe.
- Ponekad je i tako, ali nije uvek. Neke od najlepših filmskih scena nastale su kao
improvizacije: monolog Roberta de Nira pred ogledalom u Taksisti, potresna scena sa
sladoledom u filmu Krejmer protiv Krejmera. Znate ono, kada Dastin Hofman kaže sinu: „Bili,
ako prineseš tu kašičicu sa sladoledom ustima...”
- „... imaćeš veoma velikih problema.” Znam taj film napamet. Ta scena svakako nije
improvizovana.
Završila je rečenicu i zagledala se u mene, a intenzitet tog pogleda nije me ostavio
ravnodušnim.
- Ja sam siguran da jeste - rekoh najzad.

- Pa dobro - slegnu ona ramenima. - A u kom bi se pozorištu to igralo?
- U pozorištu života. „Ceo svet je pozorište, a...”
- „... svi muškarci i žene su glumci.” Pa i ja sam se malo preslišala pre nego što sam došla
ovamo. No nemojte više vrdati: kakav je vaš plan?
- U pravu ste, treba da budem iskren. Zapravo, pokušavam da izvučem dedu iz
psihijatrijske bolnice.
Ona podiže pogled ka nebu, ali ne pokuša da me prekine.
- Ako vas zanima plan, on je sledeći: sutra ujutro u sedam sati ući ćete sa mnom u
bolnicu Blekvel u odeći bolničarke. Moj deda odglumiće srčani napad. Stavićemo ga na
nosila i ubaciti u kola hitne pomoći što brže možemo. Vratićete se kući već za pola sata.
Dobićete novac i više nećete čuti za mene.
Ona poćuta nekoliko sekundi, gucnu malo biljnog piva i zatim prasnu u smeh.
- Vi svakako konzumirate neke čudne materije. Ozbiljno je pogledah.
- Vrlo sam ozbiljan i potpuno trezan.
Ona prestade da se smeje. Plava kosa padala joj je na lice, pa je zabaci unazad i pričvrsti
nekom tamnom trakom.
- A postoji li zaista taj vaš deda? Klimnuh glavom.

- Zove se Salivan Kostelo.
- Zbog čega organizujete to bekstvo?

- Iz jedinog pravog razloga.

- Mislite, on, zapravo, nije lud - pogodi ona.

50
Anna