Guillaume Musso - U jednom trenu

Pipixie

Isečci iz štampe (2012-2014)

Fikcija je istina sakrivena u laži.
Stiven King

ARTUR KOSTELO OPROBAVA SE U DEČJOJ KNJIŽEVNOSTI
(Pablišers vikli - 8. oktobar 2012)

Poznati pisac trilera i fantastičnih romana i autor nekolicine bestselera objaviće
naredne nedelje roman Devojčica iz Ulice Malberi, svoje prvo delo namenjeno mladim
čitaocima.

To je knjiga od jedva dvesta strana, ali će zauzeti značajno mesto u bibliografiji Artura
Kostela u izdanju njegovog stalnog izdavača Dabldej. Knjiga će se naći u knjižarama od
ponedeljka, 15. oktobra. „Za deseti rođendan mog sina Bendžamina želeo sam da mu dam
neki poseban poklon, pa sam zato napisao ovu knjigu”, izjavio je autor na konferenciji za
štampu. Roman je narativna bajka iz života adolescentkinje Ofelije, koja, pretražujući tavan
u bakinoj kući, otkriva vratanca koja joj omogućavaju putovanje kroz vreme. To je vodi „na
drugu stranu ogledala” i ona otkriva paralelni magični svet. To je kombinacija dela Luisa
Kerola i Povratka u budućnost i ovaj roman svakako mogu čitati desetogodišnjaci, ali
nagađamo da će podsticajna bajka osvojiti i starije čitaoce.

Artur Kostelo rođen je 1966. godine, a počeo je da piše veoma mlad da bi plaćao svoje
studije medicine: napisao je dva krimića i jedan naučnofantastični roman od 1986. i 1989.
godine i objavio ih je pod pseudonimom. Godine 1991. stažirao je kao lekar urgentne
medicine i tada je objavio prvi deo svoje trilogije Ronjenje, kojom je ubrzo stekao svetsku
slavu. Kostelo je tada napustio bavljenje medicinom da bi se potpuno posvetio pisanju. U
toku narednih dvadeset godina oprobao se u svim žanrovima: fantastici, hororu, krimićima,
tehno-trilerima. Najpoznatija dela su mu: Izgubljeni i pronađeni (nagrada Edgar za najbolji
roman 2001. godine), Prokletstvo (nagrada Lokus za 2003. godinu), Grad koji nikada ne
spava i Blizanci, u saradnji s Tomasom Bojdom.

Njegova dela prevođena su i prodavana u četrdeset zemalja, u ukupnom tiražu od
preko sedamdeset miliona primeraka, a mnoge njegove knjige adaptirane su za film i
televiziju, pri čemu se Kostelo lično pozabavio pisanjem odgovarajućih scenarija.

ARTUR KOSTELO DOBIO NAGRADU IGO ZA ROMAN DEVOJČICA IZ ULICE MALBERI
(Kirkus rivju - 9. avgust 2013)

Laureat nagrade Brem Stoker, pisac najboljeg romana za decu, Artur Kostelo dobio je
još jedno priznanje za svoj najnoviji roman koji već nedeljama ne silazi sa vrha top-lista.

151
Anna

Pipixie

Upitan da li je to njegov jedinstveni izlet u književnost za mlade, Kostelo je odgovorio:
„Napisao sam taj roman za deseti rođendan moga sina, jer sam shvatio da ostale moje knjige
nisu za njega, s obzirom na brojne scene nasilja i užasa. Sofija, moja petogodišnja ćerka, tek
uči da čita i vrlo je ljubomorna na brata. Ona mi je već zatražila da napišem jedan roman i za
nju. Stoga mislim da me se još niste otarasili u ulozi dečjeg pisca!”

PISAC ARTUR KOSTELO PRIPREMA TV SERIJU
(Variety.com - 9. novembar 2013)

Poznati pisac potpisao je ugovor s kablovskom televizijom za scenario nove serije, čiji
će biti i producent.

Mreža AMC u petak je najavila da će to biti originalna kriminalistička i fantastična
serija, na kojoj Kostelo radi već nekoliko godina. Pod naslovom Prošla budućnost biće
prikazano nekoliko generacija jedne porodice, a prva sezona obuhvatiće osam epizoda na
koje gledaoci već nestrpljivo čekaju.

LIZA EJMS IGRA U SERIJI PROŠLA BUDUĆNOST
(Deadline.com - 2. mart 2014)

Uz Vilema Defoa i Brajsa Dalasa Hauarda, i Liza Ejms učestvovaće u snimanju nove
serije za AMC, a imaće ulogu koja još nije predstavljena.

Studentkinja Dramske škole Džulijard i bivša manekenka Kalvina Klajna, Liza Ejms
poznata je po svojim pozorišnim ulogama, naročito u muzičkim komedijama na Brodveju.
Udata je za pisca Artura Kostela, koji je producent i scenarista ove serije.

DRAMA NA SAGAMORSKOM MOSTU
(Veb-sajt Born dejli njuza -11. jun 2014)

U sredu oko tri časa po podne dogodila se teška saobraćajna nesreća - automobil koji se
brzo kretao u pravcu Kejp Koda naglo je izleteo sa Sagamorskog mosta, udarivši jako u
zaštitnu ogradu. Pošto je ograda popustila, automobil se survao u kanal.

Iz kancelarije mesnog šerifa i od vatrogasaca koji su dojurili na lice mesta saznajemo da
su se ronioci odmah angažovali za izvlačenje automobila. Prvo je objavljena informacija o
smrti dvoje putnika: jednog dvanaestogodišnjeg dečaka i nešto mlađe devojčice. Vozač je
bila žena četrdesetih godina, koja je zasada još u životu. Prebačena je u bolnicu Born,
doduše nesvesna, ali živa.

Vesti u 16.00. Iz policijskih izvora saznajemo da je za volanom automobila bila glumica
Liza Ejms, supruga pisca bestselera Artura Kostela.

152
Anna

Pipixie

Pisac i glumica žive u Njujorku, a tog popodneva ona se sa decom zaputila prema Kejp
Kodu, gde ova porodica obično provodi odmor.

Tela dece, izvađena nešto ranije iz kanala, identifikovana su kao njihovo dvoje dece:
Bendžamin, dvanaest godina, i Sofija, šest godina.

Prema našem saznanju, pisac nije bio u tom automobilu.
Vesti u 23.30. Lekari su saopštili da Liza Ejms nije u životnoj opasnosti.

GLUMICA LIZA EJMS JEDVA SPASENA POSLE POKUŠAJA SAMOUBISTVA
(ABC njuz - 3. jul 2014)

Tri sedmice posle tragične pogibije njene dece u saobraćajnoj nesreći, poznata glumica
i manekenka pokušala je samoubistvo presekavši vene, pošto je prethodno progutala veliku
dozu narkotičnih medikamenata.

Njen suprug Artur Kostelo pronašao je Lizu u kadi u njihovoj kući u Grinič Vilidžu.
Pošto je svojevremeno završio medicinu, poznati autor bestselera pružio je supruzi prvu
pomoć, a potom je prebačena u bolnicu Belvju na Menhetnu.

Prema lekarskom saopštenju, zdravstveno stanje poznate glumice je ozbiljno, ali se
smatra da više nije u životnoj opasnosti.

ARTUR KOSTELO UHAPŠEN POSLE ŽESTOKE SVAĐE
(Njujork post - 17. novembar 2014)

Incident se odigrao sinoć na peronu stanice metroa na uglu Četvrte zapadne ulice i
Vašington skvera. Vidno potresen, poznati pisac zadao je više udaraca jednom službeniku
podzemne železnice. Prema video-snimcima kontrolnih kamera, pisac je pokušao da se baci
pod metro koji je upravo ulazio u stanicu, ali ga je mladi kontrolor, Mark Irving,
blagovremeno opazio i sprečio u tome. Nezadovoljan što je sprečen u pokušaju
samoubistva, Kostelo je žestoko napao svog spasioca pre nego što je policija stigla da
interveniše.

I pored navaljivanja sindikata radnika metroa, mladi kontrolor izjavio je da ne
namerava da podnese tužbu protiv pisca.

PISAC ARTUR KOSTELO SMEŠTEN U BOLNICU
(Njujork post - 21. novembar 2014)

Posle prošlonedeljnog pokušaja samoubistva, poznati pisac bestselera smešten je na
psihijatrijsko odeljenje bolnice Blekvel na Staten Ajlandu, izjavila je njegova agentkinja Kejt
Vud.

153
Anna

Pipixie

„Posle pogibije dece i odvajanja od žene, Artur je imao veoma težak period”, izjavila je
gospođica Vud. „No ne sumnjam da će on postepeno prikupiti snagu da se suoči s
tragedijom i da se oporavi.”

***

PISAC ARTUR KOSTELO IZAŠAO IZ BOLNICE
(Metro Njujork - 5. januar 2015)

Uspešni pisac Artur Kostelo jutros je pušten iz bolnice Blekvel u kojoj je proveo nešto
više od mesec dana posle teške depresije i pokušaja samoubistva koji je usledio iza nedavne
pogibije njegove dece u saobraćajnoj nesreći.

Njegova agentkinja Kejt Vud izjavila je da pisac namerava da započne rad na novom
romanu, što ovaj nije potvrdio.

Agencija KejtVud©Kvud agencija. 12. februar
Novi roman Artura Kostela biće objavljen u proleće! Zvaće se Čovek koji nestaje.
#Dobra vest! #Kejt

NOVI ROMAN ARTURA KOSTELA USKORO U KNJIŽARAMA?
(Njujork tajms buk rivju - 12. februar 2015)

Već neko vreme pronose se glasovi, a sada su izdavač Dabldej i agentkinja Kejt Vud
potvrdili ovu novost, koju su prenele sve društvene mreže. Pisac Artur Kostelo će,
verovatno narednog proleća, objaviti novi roman - prvi posle tragične smrti njegove dece.
„Roman će se zvati Čovek koji nestaje”, izjavila je njegova agentkinja, ali nije htela da otkrije
o čemu će u njemu biti reči, već je samo napomenula da priča započinje „na Kejp Kodu, na
stenovitom masivu s tajanstvenim svetionikom”.

Međutim, najbolji piščev prijatelj Tomas Bojd večeras je demantovao ovu vest: „Čuo
sam se po podne sa Arturom i zamolio me je da demantujem tu najavu”, rekao je
kalifornijski pisac. „Tačno je da je Artur počeo ponovo da piše, ali je prerano govoriti o
objavljivanju. On svakako nije preuzeo nikakvu obavezu te vrste. A ako želite moje
mišljenje, mislim da ovakvim požurivanjem njegov izdavač i agentkinja rade protiv
sopstvenih interesa”, izjavio je proročkim tonom pisac Trilogije anđela.

154
Anna

Pipixie

Lek i bolest

Možda najbolji deo našeg života već pripada prošlosti.
Džejms Salis

Bolnica Blekvel, Staten Ajland 20. decembar 2014.
Vrata lifta otvorila su se na sedmom spratu.
Utegnuta u belu bluzu, doktorka Ester Hazijel izađe iz lifta. To je bila sitna, energična,
kratko ošišana plavuša. Nosila je naočari sa okruglim okvirima koje su isticale sjaj njenih
zelenih očiju, blistavih od radoznalosti i inteligencije. Pod rukom je nosila debeo dosije i
zaputila se ka dnu hodnika, u sobu 712.
Tu se srela s bolničarom koji je dežurao na tom spratu: bio je to ogroman bodi-bilder,
koga su neki zvali i Dvolični, zbog toga što mu je polovina lica bila izgorela.
- Otvorite mi vrata, molim!
- Dobro, doktorka - odgovori bolničar. - Zasad je miran kao jagnje, ali vi znate bolje od
mene da s tom vrstom pacijenata nema pravila. Moram i da vas upozorim da alarmno
dugme u sobi ne radi. Dakle, ako bude ma kakvih problema, čak i ako niste sigurni da će vas
neko čuti, pošto uvek kažete da nas obično nigde nema, ne ustručavajte se i vičite iz sveg
glasa. Ester ga zgromi pogledom i Dvolični se brzo povuče.
- Uh, ne sme čovek ni da se našali - promrmlja on, sležući ramenima.
Bolničar otključa vrata piščeve sobe i odmah ih zaključa za njom. Ester uđe u sobu. Bila
je to vrlo mala prostorija - spartanska ćelija sa gvozdenim krevetom, stolicom od plastike i
stolom pričvršćenim za pod.
Artur Kostelo ležao je na dušeku razdrljenih grudi i oslonjen na jastuk. Iako je dobro
prevalio četrdesetu, bio je lep čovek: visok i tamnokos, sa oštrim crtama, odeven u
preširoke pantalone i majicu od žerseja.
Ležao je nepomično, staklastog pogleda, sav zanesen u neka svoja sanjarenja.
- Zdravo, gospodine Kostelo, zovem se Ester Hazijel. Ja sam šefica odeljenja za
psihijatriju u ovoj bolnici.
Kostelo je ležao kao okamenjen i činilo se da uopšte ne zapaža njeno prisustvo.
- Ja sam zadužena da dam odobrenje za vaš izlazak. Pre nego što napustite ovu
ustanovu, treba da se uverim da ne predstavljate opasnost ni za sebe ni za druge.
Artur se naglo prenu iz svoje letargije.
- Ali, gospođo, ja nemam ni najmanju želju da izađem iz bolnice.
Ester privuče stolicu i sede kraj kreveta.
- Gospodine Kostelo, ne znam vas niti sam čitala vaše knjige. No zato sam pročitala vaš
dosije - uveri ga ona i spusti fasciklu na sto.
Sačekala je nekoliko trenutaka pa pokuša da razjasni:

155
Anna

Pipixie

- Volela bih da mi vi sopstvenim rečima ispričate šta se desilo. Artur je prvi put
zainteresovano pogleda.

- Imate li možda koju cigaretu?
- Vrlo dobro znate da ovde ne sme da se puši - reče ona pokazujući na detektor dima.
- Onda se gubite!
Ona popusti, uzdahnu, pretraži džepove i nađe paklicu finih mentol cigareta, pa zatim
ponovi pitanje.
- Ispričajte mi šta se desilo, gospodine Kostelo. Šta se dogodilo tog dana kada su vaša
deca poginula?

Artur zadenu cigaretu za uvo.
- To sam već više puta pričao vašim kolegama.
- Znam da jeste, ali vas molim da sada ispričate i meni. Artur protrlja slepoočnice,
duboko uzdahnu i započe priču:
- Bendžamin i Sofija poginuli su 11. juna 2014. godine. To je za mene i inače bio težak
period, i već mesecima nisam bio napisao ni retka. Smrt moga dede početkom godine
potpuno me je satrla. On me je prvi usmerio na čitanje i pisanje. Prvu pisaću mašinu dobio
sam od njega i na njoj sam napisao prve radove. Uvek sam se dobro slagao sa dedom - sa
ocem se često nisam razumeo. Salivan je bio jedina osoba koja me je uvek podržavala. I
jedini čovek koji me nikada nije izneverio.
- A u kakvim ste odnosima bili tada sa ženom? - upita ga Ester.
- Pa, kao i svi parovi, imali smo uspone i padove. Liza mi je, kao i mnoge druge žene
pisaca, prebacivala da ne provodim dovoljno vremena s njom i decom. Mislila je da previše
radim i da moj izmišljeni svet uništava naše stvarne živote. Zbog toga me je prozvala „čovek
koji nestaje”.
- A zašto „čovek koji nestaje”?
- Zato što bih često nestajao u svom kabinetu i družio se samo sa svojim papirnim
likovima. Govorila mi je da sam dezerter i da zanemarujem porodicu. Tačno je da nisam išao
na roditeljske sastanke, fudbalske utakmice i školske priredbe. Tada mi je sve to izgledalo
nevažno. Mislio sam da imam dosta vremena. Ljudi obično veruju da će nadoknaditi
izgubljeno vreme, ali se u tome varaju.
Posle kratkog ćutanja Ester nastavi da ga ispituje.

- Dakle, u vreme udesa vas dvoje ste se bili udaljili?
- I više od toga. Uobrazio sam da me Liza vara.
- A na osnovu čega ste to zaključili? Artur neodređeno odmahnu rukom.
- Uglavnom na osnovu nekih telefonskih razgovora koji su se prekidali kada bih ja ušao
u sobu, a i zbog njenih nasumičnih i neobjašnjivih odsustvovanja, kao i zbog nagle promene
njenog telefonskog broja...

- Da li je to bilo sve?
- Mislio sam da je to sasvim dovoljno da angažujem privatnog detektiva.
- I to ste i učinili?

156
Anna

Pipixie

- Da, pozvao sam Zakarija Dankana zvanog Žvakač, bivšeg pandura koji se bavio
obezbeđenjem i s kojim sam se konsultovao kada sam pisao krimiće. On je večito hodao po
gradu u nekakvoj crvenoj parki iz zaliha odeće Crvenog krsta, sa starim stetsonom na glavi,
te verovatno nije delovao bogzna kako ugledno, ali je bio jedan od najboljih njujorških
tragača. Počeo je da prati Lizu i posle nekoliko sedmica pokazao mi je razne snimke i dokaze
koji su mi se činili ubedljivi.

- Recimo?
- Uglavnom su to bile fotografije na kojima se videla moja žena u pratnji nekog čoveka,
Nikolasa Horovica, kako ulazi u jedan hotel u centru Bostona. Sastali su se tri puta u toku
jedne sedmice. Ti susreti nisu nikada trajali duže od dva sata. Zakari mi je govorio da
sačekam kraj njegove istrage pa da onda popričam sa ženom, ali se meni činilo da nema
nikakve sumnje da je taj tip njen ljubavnik.
Artur ustade iz kreveta i priđe prozoru, zureći napolje u oblake slične vati koji su klizili
nebom prema Astoriji.
- Narednog dana porazgovarao sam s Lizom - nastavi on. - To je bila subota. Bili smo
isplanirali da odemo na mesto koje sam mnogo voleo: Svetionik 24 vetra u regionu Kejp
Koda, koji smo iznajmljivali leti skoro svake godine. Mislio sam da je ta zgrada puna nekog
posebnog šarma i da emituje pozitivne talase. Kad god bih otišao tamo, samo to mesto me je
inspirisalo. Dobro sam pisao uvek kada sam tamo boravio. No tog jutra nisam sačekao naš
polazak da bih ispoljio bes. Već u vreme doručka pokazao sam Lizi fotografije i zatražio joj
objašnjenje.

- I kako je reagovala?
- Razbesnela se što sam unajmio detektiva da je prati i nije htela da mi da nikakvo
objašnjenje. Nikada je nisam video tako ljutu. Najzad je kazala deci da uđu u auto, pa su
krenuli u Kejp Kod bez mene. Na putu je došlo do te nesreće.
Kostelov glas se prelomi. U njemu se osećao prizvuk plača. Napravio je podužu pauzu.
- A šta ste vi učinili kada je ona otišla?
- Baš ništa. Sedeo sam ukočeno, nesposoban da reagujem, sav natopljen mirisom njenog
parfema koji je podsećao na cvet pomorandže.
- A žena vas, zapravo, nije prevarila, zar ne? - nagađala je doktorka.
- Ne, baš naprotiv. Bila je zabrinuta za mene i htela je da me iznenadi. Bila je upravo
naplatila poveliku sumu za neku TV seriju i kasnije sam saznao da je tim novcem kupila
Svetionik 24 vetra.

- To je bio poklon za vas? Artur klimnu glavom.
- Znala je koliko sam se vezao za to mesto. Mislila je da će mi, posle dedine smrti, to
vratiti želju za pisanjem.
- A taj čovek, Nikolas Horovic?
- Nije uopšte bio njen ljubavnik. On je poslovan čovek koji je posedovao lanac hotela u
Bostonu i širom Nove Engleske. On je nasledio pomenuti svetionik od svoje porodice i nije
želeo da proda tu istorijsku zgradu. Liza se nalazila s njim da bi ga ubedila da ga ipak proda,

157
Anna

Pipixie

i to je trajalo nekoliko sedmica. Liza se više puta srela s njim i razmenili su telefonske
brojeve.

Artur zaćuta i pripali cigaretu. Ester Hazijel takođe je ćutala neko vreme, a zatim
protrlja ramena da se zagreje. Čuo se šum vode iz radijatora, ali se nije osećalo nikakvo
zračenje toplote.

- I šta nameravate da radite u budućnosti? - upita ona pokušavajući da ulovi njegov
pogled.

- U budućnosti? U kakvoj to budućnosti? - iznervira se on. - Zar mislite da postoji
budućnost za nekoga ko je ubio svoju decu? Zar mislite da...

Doktorka ga odlučno prekinu.
- Ne smete da koristite tu prečicu za bekstvo. Niste vi ubili decu, i to vrlo dobro znate!
Artur je ignorisao njene reči. Nervozno je vukao dimove žureći i dalje kroz prozor.
- Gospodine Kostelo, pa vi ste u bolnici, a ne u hotelu. Dirnut u živac, okrenu se ka njoj
radoznalo je gledajući. Hazijel mu objasni:
- Mnogi bolesnici koji se ovde leče pate od raznih patoloških poremećaja ponašanja
koje ne možemo da izlečimo. To nije vaš slučaj. Vi imate razne mogućnosti. Ne dozvolite da
vas bol savlada! Učinite nešto!
Artur ustade, žacnut njenim rečima.
- Ali, zaboga, pa šta želite da uradim?
- Ono što najbolje znate: pišite!
- A o čemu?
- O svemu tome što vas muči. Pokušajte da se preispitate, pretočite bol u reči, prebacite
vaš teret na papir. U vašem slučaju pisanje može biti lek za bol.
Pisac pognu glavu.
- To nije moja koncepcija romana. Ne želim da iznosim pred čitaoce moja duševna
stanja. Pisanje nije terapija. Ono je nešto sasvim drugo.
- A šta to drugo? Artur živnu.
- To je puštanje mašti na volju. To je življenje drugog života - života u zamišljenom
svetu. To je rad na rečima, na doterivanju rečenica, na nalaženju ritma. Pisanje ne služi
ozdravljenju. Ono muči, glođe, opseda pisca. Žao mi je, ali naši poslovi se ne preklapaju.
Ona mu odlučno odgovori na sve te njegove tvrdnje:
- Ja mislim baš suprotno od toga. Mi imamo posla sa istim materijalom, gospodine
Kostelo: očajanje, strah, bol, priviđenja.
- Zar mislite da se pisanjem može tek tako okrenuti novi list?
- A ko vam govori o okretanju novog lista? Ja vam samo savetujem da prenesete vaš bol
na papir i da se distancirate od njega, da ga pretvorite u fikciju. Možete u romanu učiniti
prihvatljivim ono što ne prihvatate u životu.
- Žao mi je, ali ja nisam u stanju da to izvedem.

158
Anna

Pipixie
Ester Hazijel dohvati energičnim pokretom njegov ukoričeni dosije sa stola i izvadi iz
njega nekoliko fotokopiranih listova.
- Pronašala sam intervju koji ste dali Dejli telegrafu 2011. godine povodom
objavljivanja vaših romana u Londonu. Da vas citiram:
„Iza himeričke fikcije krije se uvek i jedan deo istine. Romani su skoro uvek donekle i
autobiografski, jer autor prelama svoju priču kroz prizmu svojih osećanja i sopstvenog
senzibiliteta.” Zatim malo dalje kažete: „Da bih stvorio zanimljive likove, moram gajiti
izvesnu empatiju prema njima. Kao što bela svetlost prolazi kroz staklenu čašu i razlaže se,
tako se i ja razlažem kroz moje likove.” Želite li da nastavim?
Artur Kostelo nije mogao da izdrži doktorkin pogled, već samo slegnu ramenima.
- Ja svakako nisam prvi koji je svašta izjavljivao u intervjuima.
- Naravno, ali ovde je reč o nečemu što zaista mislite. To je... Ester htede da kaže još
nešto, ali se u tom času naglo uključi alarm protiv dima.
Posle nekoliko sekundi Dvolični se stvori u sobi. Ugledavši paklicu cigareta i opušak,
naglo se razbesne.
- E pa, doktorka, dosta je bilo. Molim vas da odmah odete!

159
Anna

Pipixie

Ljubav je svetionik

Ljubav (...)je svetionik izgrađen za večnost koji je video uragane i nikad nije zadrhtao.
Vilijam Šekspir

Danas
Subota, 4. april 2015.
Sunce se lagano rađalo i palilo donju ivicu horizonta.
Starinski ševrolet kombi sa zaobljenom karoserijom i hromiranim ukrasnim detaljima
skrenu na stari put za Vinčester Bej. To mesto bilo je pusto, divlje, šibano vetrom, oivičeno
okeanom i hridima.
Liza Ejms parkirala je vozilo na pošljunčanom prilazu kući. Veliki zlatni retriver izlete iz
kola i veselo zalaja.
- Polako, Remingtone! - doviknu mu Liza zatvarajući vrata kombija.
Zatim podiže pogled i osmotri grubu siluetu osmougaonog svetionika koji se uzdizao
odmah pored kućice sa šiljatim krovom.
Pomalo oklevajući, Liza se zaputi uza stepenice koje su vodile do kuće. Izvuče svežanj
ključeva iz džepa jakne, otvori vrata i uđe u glavnu prostoriju: prostran salon s velikim
prozorima koji su gledali na okean.
U prostoriji se nalazila biblioteka, orman i nekoliko stalaža od trešnjevog drveta. Uza
zid su bile poredane police s ribarskim priborom, konopcima, lampama za svetionik svih
veličina, sanducima za jastoge od lakiranog drveta, morskim zvezdama i jednim
jedrenjakom u boci.
Utvrdila je da se njen muž nalazi na kanabetu pored kamina i da je u dubokom snu. Kraj
njega je bila za tri četvrtine ispražnjena boca viskija.
Lizi suze grunuše na oči. Nije ga videla od Bendžaminove i Sofijine smrti. Bio je oslabio
desetak kilograma i delovao je neprepoznatljivo s tom dugom zamršenom kosom, licem
upola prekrivenim bradom i velikim crnim kolutovima oko očiju.
Na radnom stolu od grubo tesanog drveta ugledala je i prepoznala staru pisaću mašinu
koju mu je, za njegov petnaesti rođendan, svojevremeno kupio deda Salivan: to je bila oliveti
letera s kućištem od svetloplavog aluminijuma.
Začudila se, jer Artur već odavno nije kucao na mašini. Okrenu valjak da pogleda list
papira koji je bio na njemu. Pisalo je:

160
Anna

Pipixie

2015.

Dvadeset četvrti dan

Noć. Nema ničega. To beše njegov horizont. Samo je jedan sinonim: smrt.
Viktor Igo

0.
Otvaram oči. Ja...
Tekst je tu prestajao. Nije shvatila njegov smisao. Zatim ugleda debeo svežanj
otkucanih listova pokraj mašine. Zgrabi rukopis dok su joj ruke drhtale i poče da preleće
pogledom prve redove.

Istorija naših strahova

1971.
- Ne boj se, Arture. Samo skoči! Uhvatiću te!
- Da li si... da li si siguran u to, tata?
Imam pet godina. Klatim nogama po vazduhu, a sedim na vrhu gomile dušeka na
krevetu koji delim sa bratom. Otac me blagonaklono gleda, stojeći ispod mene raširenih
ruku.
- Hajde, veliki dečko!
- Ali plašim se...

Posle prvih desetak redova Liza je već počela da plače. Sede u foteljicu na okretanje
koja je stajala za pisaćim stolom i nastavi da čita.

Nekoliko sati kasnije, kada je stigla do poslednjih redova, Lizine oči bile su crvene, a u
grlu joj je stajala knedla. Na tih trista stranica nizala se njihova životna istorija i film njenog
života. Susret sa Arturom u Njujorku početkom devedesetih godina, njeno studiranje na
Džulijardu dok je radila u nekom andergraund baru da bi platila školarinu. Zatim su se
nizale njihove radosti i žalosti, prerađene, izmenjene i prerušene u fikciju, njihovo svadbeno
putovanje u Pariz, rođenje Bendžamina i Sofije, stvarna ljubav, često zakomplikovana, ali
važna za njih četvoro, nostalgija za prošlim vremenima.

Liza obrisa jednu suzu sa obraza. Dok je čitala, stalno ju je mučilo osećanje krivice i
kajanje koje je Artur tako živo prikazao, otkrivajući da su i njega mučile muke slične njenim.

161
Anna

Pipixie

Na tim stranicama ponavljao se jedan refren i ona se sada veoma kajala što ga je ikada
optuživala za nesreću.

Kada je podigla pogled, sunčevi zraci sijali su kroz prozorska stakla i ceo salon bio je
osvetljen blagom svetlošću. I dalje opružen na kanabetu, Artur duboko uzdahnu i otvori oči.

Zatim se pridiže i ugleda svoju ženu za pisaćim stolom, te onako grogi i pospan pomisli
da je to priviđenje ili njegova pusta želja.

- Zdravo - reče mu Liza.
- Da li si već dugo tu?
- Nekoliko sati.

- Zašto me nisi probudila?
- Zato što sam čitala tvoj roman.
Kada je mahnuo glavom, Remington pojuri ka njemu i poče da mu liže ruke.
- Ali nedostaje mu kraj - reče ona. Artur rezignirano raširi ruke.
- Pa kraj ti je poznat. Sudbina se ne može izbeći. Ne može se popraviti nepopravljivo. Ne
možemo se vratiti unatrag.
Ona zakorači prema njemu.
- Nemoj da završavaš taj roman, Arture! - zamoli ga ona s navaljivanjem u glasu. -
Nemoj da ubijaš našu decu po drugi put!
- Ali to je samo fikcija - branio se on neubedljivo.
- Ti znaš bolje od ma koga drugog kakvu moć ima fikcija! Na svim tim stranicama
oživeo si Bena i Sofiju. Sve si nas oživeo. Terao si nas da se borimo. Nemoj nas sada ponovo
skrhati. Nemoj sve da uništiš u nekoliko poslednjih redova. Ako završiš taj roman, onda si
nas konačno izgubio. Ne oživljavaj krivicu. Ne optužuj više nikoga zbog naše životne drame.
Zatim priđe još bliže i stade pored njega ispred prozora.
- Tu knjigu čine naše muke i tajne. Ne otkrivaj ih svetu. Ljudi samo to i čekaju. Niko tu
knjigu neće čitati kao običan roman. Čitaće je kao što to čine voajeri i davaće svoj smisao
svakom detalju. Praviće svoje prečice u zaključivanju. Naša priča zaslužuje nešto bolje.
Artur otvori veliko okno francuskog prozora i izađe na kamenu terasu koja se nadnosila
nad more. Liza mu se pridruži držeći rukopis romana u rukama, a za njom dođe i retriver,
koji hitro otrča niz stepenice pravo na plažu.
Liza spusti rukopis na drveni sto s koga su mnoge oluje oljuštile farbu.
- Dođi - reče ona i pruži mužu ruke.
On je zgrabi u naručje i steže je snagom za koju je verovao da je više nikada neće imati.
Njena topla koža i prsti koji su ga milovali davali su mu novu snagu za koju je verovao da ju
je zauvek izgubio.
Dok su zurili u okean, ona mu reče:
- Arture, neće nas više nikada biti četvoro, ali bar nas dvoje možemo da budemo par.
Već smo mnogo toga pregrmeli. Ovo što se desilo svakako je nešto najstrašnije što smo do
sada i jedno i drugo doživeli. Ko zna, možda možemo dobiti još jedno dete. To smo oduvek
želeli, zar ne?

162
Anna

Pipixie
Artur je neko vreme samo ćutao. Hodao je kraj žene pustom obalom koja se
kilometrima pružala pred njima. Počeo je da duva vetar koji im je prijatno hladio lice i
uzvitlao srebrnastu penu talasa koja im je povremeno zapljuskivala noge. I on i Liza voleli
su taj sumorni pejzaž. Njegovu divljinu i bezvremenost koja im je, danas više nego ikada,
davala osećaj da su živi.
Uskoro bura uzvitla pesak. Artur se okrenu i stavi ruku iznad očiju da bi sagledao
terasu iznad hridi.
Ponesene vetrom, stranice njegovog rukopisa zalepršaše prema nebu. Stotine stranica
razleteše se unaokolo; lebdele su nekoliko trenutaka u vazduhu, da bi ih vetar potom odneo
dalje, okrećući ih u vrtlogu iznad mokrog peska.
Artur i Liza se zgledaše.
Legenda o svetioniku bila je istinita: posle dvadeset četiri vetra zaista nije ostalo ništa,
a možda je tako i bilo najbolje. Važan je bio nastavak njihove priče. Složili su se da će ga
zajedno ispisati.

163
Anna

Pipixie

ZAHVALNICE

Ingrid,
Editi Leblon, Bernaru Fiksou i Alenu Kuku, Silviji Anžel i Aleksandri Labros.
Brunu Barbetu, Žan Polu Kamposu, Izabel de Šaron, Katrin de Laruzijer, Stefani le Fol,
Karolin Ripol, Viržini Plantar, Valeri Tajfer.
Žaku Bartoletiju, Pjeru Kolanžu, Nadji Volf, Žilijenu Musou i Karolini Lepe.

164
Anna