Guillaume Musso - U jednom trenu

Pipixie

- Sve ste shvatili.
- A zašto ste odabrali baš mene? Ne poznajemo se. Zar ne možete zamoliti neku vašu
prijateljicu?

- Treba mi prava glumica. A i nemam baš neke bliske prijateljice. Svakako ne takve.
- Mislite, takve koje možete da pozovete u tri sata ujutro i tražite da vam pomognu da
se otarasite leša?
Ovog puta ja se osmehnuh.
- Žao mi je, ali ne ide mi se u zatvor - reče ona grickajući komadić pica-hleba.
Pružih joj koverat sa osam hiljada dolara.
- Ovo je sve što imam - rekoh joj, svesno izbacujući poslednji adut.
Ona otvori koverat i pogleda debeo svežanj novčanica od po pedeset dolara. Oči joj
zasijaše, ali ne od pohlepe. Znao sam da joj je to delovalo kao doza kiseonika: mogla bi da
plati zaostalu stanarinu i da reguliše svoj račun u banci. Ne bi morala redovno da robija po
barovima kao Frentik niti da izigrava go-go devojku kojekakvim polupijanim dripcima.
Mogla bi više vremena da posveti čitanju drama Sema Šeparda i romana Džona Irvinga,
opružena na svom kanabetu s Remingtonom kraj nogu i šoljom erl grej čaja nadohvat ruke.
Dugo je oklevala i gledala me sjajnim umornim očima, pitajući se ko sam ja zapravo i
pokušavajući da pogodi da se iza svega toga ne krije neka zamka. Imala je dvadeset godina i
bila je pomalo razmetljiva, pomalo sujetna, a i pomalo izgubljena. Načas mi se u glavi stvori
slika nešto starije Elizabet, sigurnije u sebe i meni bliskije, ali izmučene nekim drugim
problemima. Zatim se ta vizija rasplinu i nestade.
- Sve je to previše rizično - promrsi ona i gurnu koverat natrag ka meni.
- Pa, ne tražim vam da obijete banku.
- Ipak je to rizično, kažem vam.
- Nije rizičnije od života s narkomanom.
Moj odgovor bio je nagao, brutalan, neprikladan. Elizabet me prostreli pogledom.

- A ko ste vi da sudite ljudima?
- Samo kažem da nije baš najmudrije da plaćate drogu tom vašem momku.
- Vi to ne razumete. Potrebna mu je da bi slikao. On...
- To je dobar izgovor. Ja sam lekar i mogu vam reći da najbolje što može da se desi
vašem umetniku jeste da se predozira. Zaista, zašto ste se vezali za njega?
- Zato što ga volim - odgovori ona s najvećim mogućim prezirom koji je mogla da
pokaže.
Bila je na ivici suza. Brada joj zadrhta od besa koji nije mogla da zadrži.
- A tebe neka vrag nosi, seronjo! - viknu ona odjednom i prosu mi ostatak svog biljnog
piva u lice.
Zatim ustade, prevrnu pritom stolicu i izađe iz restorana. Pa, ne može se uvek uspeti.
2.21

51
Anna

Pipixie

Kada sam nešto kasnije pronašao svoje vozilo, oba spoljašnja retrovizora bila su
razbijena. Neki narkos pokušao je da obije auto da bi došao do lekova, ali nije bio dovoljno
pri sebi da bi u tome uspeo, jer je auto očigledno odoleo napadu. U besu je rešio da se iskali
na retrovizorima. Uobičajeno u tom kvartu...

Seo sam za volan mog „bolida” i napustio taj kvart, krenuvši iz Ist Vilidža ka Gramersiju,
Mari Hilu i Midtaunu. Da bi se kolima stiglo na Ruzvelt Ajland, trebalo je napraviti dug
zaokret preko Kvinsa, okrenuti se i izaći na put koji vodi ka Mostu Ruzvelt Ajland, jer je to
jedini most za automobile kojim se stiže na ostrvo. Stigao sam do mosta oko tri sata ujutro.

Prešao sam preko njega i parkirao blizu bolnice, na jednom otvorenom parkingu na
ivici ostrva. Na radiju su puštali neke stare džez melodije. Spustio sam prozor. Uljuljkan
tužnim zvucima saksofona Stena Geca, pripalio sam cigaretu i zagledao se u siluete
oblakodera s druge strane rukavca. I to je bio Menhetn, ali je sve bilo različito. Vibracije,
žamor, svetla velegrada bili su na nekoliko desetina metara od mene, ali su delovali vrlo
daleko.

Tako daleko, a tako blizu...
U tom pogledu na grad video sam odjek onoga što mi se dešavalo: bio sam istovremeno
u svom životu i van njega. Bio sam svestan sebe, ali i izvan sebe.
Bacih pikavac na asfalt, oslonih se glavom na naslon i sklopih oči, ugrabivši nekoliko
trenutaka nemirnog sna.

10.
Kuc, kuc, kuc!
Poskočih od iznenađenja. Prvi zraci sunca padali su mi na lice. Zatim ugledah Elizabet
Ejms kako kucka na staklo automobilskog prozora.
Sav sluđen, pogledah na sat.
Dovraga! Šest sati i pedeset pet minuta.
Otvorih joj vrata.
- Šta vas je navelo da ipak dođete?
- Pa lova, šta bi drugo? - odgovori ona dok sam pokretao vozilo. - I još nešto, da znate,
plaćanje je unapred.
Gurnuh ruku u unutrašnji džep i dadoh joj koverat, prekorevajući pritom sebe što to
činim.
- Žao mi je, ali sada nemamo vremena za probu - rekoh, istovremeno paleći rotaciono
svetio na krovu i sirenu.
- Pa, za takvog improvizatora kao vi to i nije neki problem. Da, a da li ste poneli naše
kostime?
- Stavio sam sve te stvari pozadi. Dodajte mi lekarsku bluzu i stetoskop.
Ubrzah vožnju bez obzira na džombast put, nadajući se da se na sedmom spratu bolnice
Blekvel sve odvija po planu. Ako se Salivan drži plana, biće valjda u stanju da odglumi
infarkt. Zamišljao sam jutarnju bolničarku koja počinje da obilazi pacijente po sobama i

52
Anna

Pipixie

zatiče dedu kako se iskolačenih očiju drži za levu stranu grudi i pravi se da trpi neviđene
bolove. Kao da sam video Salivana kako se, nekoliko minuta pre toga, osmehuje i sipa sebi
vodu na lice da bi izgledalo kao da se preznojava, a zatim radi nekoliko desetina zgibova, da
se dovoljno zadiše i podigne telesnu temperaturu. Ako je još onako pribran kao juče, to će
biti sasvim izvodljivo. Ako vidi da mu je loše, bolničar če svakako pozvati bolnička
ambulantna kola.

- Evo stiže hitna pomoć! - povikah glasno i na parkingu pustih sirenu da zavija.

Parkirao sam kola pred samim ulazom, prešavši točkovima na trotoar. Zatim zajedno sa
svojom „asistentkinjom” utrčah u hol.

- Hitna pomoć za pacijenta sa sedmog sprata! - razvikah se i potrčah ka liftovima.
Jedan lift upravo se spuštao. Uletesmo u njega i Elizabet pritisnu dugme. Dok je lift
kretao naviše, proverih pribor - lekarska torba, defibrilator, kardiološka oprema - zatim
duboko udahnuh da rasteram tremu i učinim atmosferu prijatnijom.
- Ta bluzica za osoblje hitne pomoći baš vam lepo stoji. Na to, umesto odgovora, dobih
samo podignut srednji prst. Vrata se otvoriše i ugledasmo dug hodnik.
- Dole, u dnu hodnika.
Kada uletesmo u sobu 712, ugledah Salivana opruženog po postelji i bolničarku kraj
njegovog uzglavlja. Lice mu je bilo bledo i izmučeno, a desnom rukom pritiskao je grudi.
- Mi ćemo se njime pozabaviti - rekoh bolničarki i stavih torbu i opremu na pokretni
sto.
- Ali... ko ste vi? - promuca ona.
- Doktorka Hejz, doktor Adison.
Počeh da pregledam „bolesnika”: brzo preslušah disanje, izmerih mu puls i pritisak, i
stavih mu elektrode za EKG. Elizabet se zagleda u ekran i reče prilično ubedljivo:
- Zar ne vidite da je to infarkt? Prenećemo ga u Urgentni centar Maunt Sinaj.
Strpasmo Salivana na nosila. Dok smo hodali hodnikom, stavih mu na lice masku s
kiseonikom. Bolničarka uđe s nama u lift, što dade Elizabet priliku da nastavi da igra svoju
ulogu vičući:
- Doktore Adison, stavite mu kanilu i dajte mu infuziju aspirina.
Vrata se otvoriše i mi u četvrtoj brzini pojurismo ka ambulantnim kolima. Najteže je
prošlo.
Strpah Salivana pozadi. Videh kako se ceri ispod maske. Čak je podigao palac uvis i kao
da sam ga čuo da kaže: „Dobro izvedeno, dečko!” Osmeh mi se razli po licu, okrenuh se i...

11.
Bez ikakvog upozorenja, po glavi dobih udarac pendrekom bolničkog čuvara, koji mi
preseče dah. Drugi udarac, pravo u grudi, baci me na zemlju.

53
Anna

Pipixie

Dok sam ležao u blatu na tlu, slika ambulantnih kola naglo mi zaigra pred očima.
Nalepnica Opšte bolnice Masačusets svakako je privukla pažnju čuvara koji me je napao.
Čuh glas Dvoličnog, onog bolničara sa opečenim licem, kako mi viče iza leđa.

- Pazi, Greg, nije sam!
Dok je ovaj žurio da stane ispred ambulantnih kola i zaustavi ih, ona naglo krenuše sa
uključenom sirenom. Njih dvojica pokušaše da potrče za kolima i trčali su pedesetak
metara, ali nisu imali šanse pored snažnog motora V8.
Zato se okrenuše i pođoše natrag, a ja shvatih da će na meni iskaliti sav svoj bes.
- Uh, ti, čim sam te video, znao sam da tu nešto smrdi! - razvika se Dvolični i raspali me
nogom u rebra.
- Smiri se, strpaćemo ga u izolaciju dok ne dođu panduri. Smaknuše mi lekarsku bluzu i
dohvatiše me za košulju, pa me odvukoše u bolnicu. Ponovo sam bio u liftu, ali u njihovoj
pratnji, i vozili smo se u suteren. Na ulazu u hodnik ugledah natpis „Izolacija” i zatim me njih
dvojica ubaciše u malecku tapaciranu sobu.
Vrata se zalupiše i ostadoh sam, zatvoren u tom sarkofagu, pokušavajući da se oduprem
klaustrofobiji.
A šta sada?
Tešilo me je to što sam znao da je Salivan konačno slobodan. Imao sam razloga da se
dičim. Moj plan bio je sproveden - sve što sam naumio uspešno sam izveo.
Pa, skoro sve.
Oko četvrt sata kasnije načuh odlomke nekog razgovora i glasove koji su mi se bližili.
Zatim čuh snažni glas čuvara:
- Tu je unutra, poručniče.
- U redu, Greg, ja ću ga izvesti.
Dok su oni otvarali vrata, težak i slatkast miris pomorandžinog cveta proširi se po
sobici i ja se uzbudih. Istovremeno me glava naglo zabole, tako da pomislih da će mi pući
lobanja. Ostadoh bez vazduha, osetih da me peku oči i usledi ono već poznato osećanje da
mi tlo nestaje pod nogama, te se odjednom survah nekud u prazninu.
Škripa otvaranja vrata stiže mi do ušiju, ali zapravo više nisam bio tu.
Začuh samo zgranuti uzvik Dvoličnog:
- Sranje, pa kuda je taj dripac mogao da nestane?

54
Anna

Pipixie

1994.

Elizabet

Ljubav je avantura bez karte i kompasa, te samo oprez pomaže.
Romen Gari

0.
Daleki žamor glasova, koji dopire s radija ili televizije. Lepljiva zavesa pred očima. Teški,
potmuli šumovi. Neprijatan osećaj, ali već vrlo poznat: slepljeni očni kapci, koji kao da su
zaliveni kilogramima olova. Teškoće s disanjem. Strašan umor, blizak nesvestici.
Otvaram oči. Ležim na nekom drvenom podu. Oseća se miris voska za parkete. Toplo je
kao da je neko ostavio radijatore odvrnute na maksimum u toku više časova. Uspravljam se
pokušavajući da shvatim gde sam. Zglobovi mi krčkaju i imam utisak da mi se sve kosti lome.
Trljam oči i osvrćem se unaokolo.
Ja sam... u nekom stanu u kome vlada polutama. Unaokolo je nered koji podseća na atelje
nekog umetnika. Tu su štafelaji, neka apstraktna platna, tube i posude s bojama vuku se po
podu, a na stolu se nalazi ostatak pice, zajedno s kartonskim omotom.

1.
Na polici vidim radio-budilnik koji pokazuje da je tri sata ujutro. Prilazim prozorima
koji se protežu duž celog jednog zida. Gledam odozgo - stan je svakako na trećem ili
četvrtom spratu. Ulica je lepo osvetljena. Arhitektura ukazuje na to da sam u nekom boljem
kvartu - zgrade od crvene cigle imaju čelične okvire prozora i ukrašene arkade. Žmirkam i
vidim neke umetničke radnje i ateljee koji gledaju na ulicu. Na jednom uglu vidim veliku
tablu na kojoj piše: Ulica Merser 18. Ja sam, dakle, u Sohou.
U ateljeu je uključen televizor: daje se neka emisija na CNN-u, zapravo, neprekidni niz
vesti. Uzimam daljinski upravljač koji stoji pored kanabeta. Pošto sam se uverio da u
prostoriji nema nikoga, pojačavam ton i na ekranu vidim crvenu traku s natpisom
Najvažnije vesti. Vidim i Nelsona Mandelu, koji je upravo izabran za predsednika
Južnoafričke Republike, kako drži govor masi svojih pristalica u Pretoriji:

Došlo je vreme da viđamo naše rane. Došao je trenutak da premostimo jaz koji nas
razdvaja. Bliži se vreme obnove i izgradnje.

U dnu ekrana jasno vidim današnji datum: 10. maj 1994. godine. Moje poslednje
sećanje je iz septembra 1993. godine - preskočio sam, dakle, osam meseci.

55
Anna

Pipixie

Pošto sam isključio televizor, načuljio sam uši i začuo nekakav zvuk, pa se nervozno
osvrnuh unaokolo. Začuh neki šum i njegov odjek, koji mi zazvučaše kao da negde u stanu
teče voda. Udoh u mračan hodnik koji je vodio do kupatila. Na vratima je bila pločica u
raznim bojama, koja je ukazivala na namenu prostorije: Kupatilo. Gurnuh vrata, udoh i u
kupatilu zatekoh...

2.
... pravi užas.
Toplo svetlo treperilo je u prostoriji. Naime, bilo je upaljeno dvadesetak sveća, lepo
raspoređenih po celom kupatilu. Na crno-belim pločicama videli su se tragovi tamne krvi
koji su vodili do kade u retro stilu, postavljene na bakarne nožice u obliku orlovih kandži.
Priđoh kadi drhtavim hodom. Videh u njoj telo neke mlade žene uronjeno u ružičastu
vodu. Nepomična je, oči su joj sklopljene, a glava oslonjena na ivicu kade: oba ručna zgloba
su joj presečena. Voda joj dopire skoro do nozdrva, duga kosa prekriva joj lice i samo što se
nije udavila.
O, dovraga!
Prikupivši svu snagu, povukoh devojku, nastojeći da je izvadim iz vode. Spustih je na
pod i obrisah prvim peškirom.
Zatim stavih prste na njenu vratnu arteriju, pokušavajući da utvrdim da li se oseća puls:
osetih vrlo slabe otkucaje, koji su ukazivali na znatan gubitak krvi.
Smiri se, Arture!
Srce mi je uznemireno tuklo u grudima. Jedno srce za dva tela. Klečeći kraj nje, pokušah
da ustanovim devojčino stanje svesti na osnovu onoga što sam naučio u hitnoj pomoći.
Pričao sam joj nešto, ali nije bilo razgovetnog odgovora. Reagovala je na bol, mada tek na
jači nadražaj, ali nikako nije otvarala oči. Glazgov test: 8 od 9, što je ukazivalo na prilično
izmenjeno stanje svesti. Razmisli malo!
Osvrnuh se unaokolo. Na podu je bila boca džim bima, a i druga, od burbona four rouzis.
Kod kante za otpatke videh dve plastične bočice od lekova. Pokušah da otvorim oči dovoljno
da mogu pročitati šta piše na etiketama: Lunesta (hipnotički somnifer) i Lorazepam
(benzodijazepinski anksiolitik).
Majku mu...
Bočice su bile prazne, što je značilo da je devojka popila sve tablete. Nije davala nikakve
znake svesti. U toj količini, u kombinaciji s burbonom, ovakve doze narkotika mogle bi biti
fatalne.
Podigoh joj ruke uvis, da joj stimulišem krvotok. Disala je veoma sporo, pritisak joj je
bio nizak, ženice raširene, a udovi cijanotični.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da postavim dijagnozu. Hemoragija, somniferi,
anksiolitici, alkohol: razoran koktel koji ju je doveo u kritično stanje. Bila je na ivici srčanog
zastoja i potpunog prekida disanja.

56
Anna

Pipixie

Podigoh se i oteturah u salon da pronađem telefon. Okrenuh 911, da bih pozvao hitnu
pomoć. U kuhinjskom plakaru nađoh dve čiste krpe, a u garderobi neke dve zgodne ešarpe, i
njima napravih komprese za njene zglobove.

Umotavši devojci obe ruke, prvi put sam joj jasno sagledao lice.
To je bila Elizabet Ejms.

3.
Bolničari su se uzmuvali oko Lize, sledeći klasičnu proceduru za slučajeve pokušaja
samoubistva: stavili su joj po jednu kanilu za intravenske injekcije na pregib oba lakta,
intubirali je da joj olakšaju disanje, pregledali je stetoskopom, uradili EKG i dali joj injekcije
flumazenila.
Mogao sam da predvidim svaki njihov potez i odluku. Goreo sam od želje da im
pomognem, ali nisam imao nikakvog prava da to uradim, a uostalom, i oni su znali svoj
posao isto tako dobro kao i ja. U spavaćoj sobi pronašao sam neku domaću haljinu, papuče i
torbicu od veštačke kože sa dokumentima, ključem od stana, dve novčanice od po 20 dolara
i platnom karticom. Uzeo sam ključ i novac, a ostalo sam ubacio u torbu jednog bolničara, da
bi kasnije u bolnici mogli da je identifikuju.
- Treba odmah da krenemo! - povika jedan bolničar. - Krvarenje je veoma ozbiljno.
Stavili su Lizu na nosila. Ja sam sišao s njima do ulice.
- Kuda je nosite?
- U bolnicu Belvju - odgovori mi jedan bolničar, zatvarajući vrata vozila.
Zajedno s jednom susetkom, starijom damom koja je, čuvši buku, izašla u hodnik,
posmatrao sam kako ambulantna kola odlaze.
- Čiji je ovo stan? - upitah je, mada sam već slutio odgovor.
- Pa, bio ga je iznajmio neki slikar, Dejvid Foks, ali je on pre nekoliko dana umro od
predoziranja. Ova mala jadnica...
Preturajući po džepovima, pronađoh poslednju mentol cigaretu i karton s natpisom I
LOVE NY.
- Poznajete li dobro Lizu? - upitah paleći cigaretu.
- Pa, često smo se sretale. Bila je skoro stalno kod tog tipa. Ona je tako ljupka, uvek je
bila vrlo ljubazna... Ako mene pitate, taj tip ne zaslužuje da neko umre zbog njega.
Stara dama se udalji, mrmljajući kao za sebe:
- Sirotica, strašno je to kada neko u tim godinama želi da umre!
Zaustavih prvi taksi koji je prolazio ulicom. Dok sam ulazio, pogledah staru gospođu
koja je pritezala svoju domaću haljinu mrmljajući:
- Ja bih dala sve na svetu za još koju godinu...

4.
5.00

57
Anna

Pipixie

Čim sam otvorio vrata Lizinog stana, mačak Remington srdačno me je dočekao. Kada
sam ušao u hodnik, počeo je da se češe o moju nogu i da očajnički mjauče.

- O, pa kako si mi ti? - upitah, češkajući ga pritom po glavi. U kuhinjskom plakaru
pronađoh kesicu keksića za mačke.

Sipah ih u neku poveću činiju i nasuh mu sveže vode u drugu. Veoma mi se pila kafa, ali
je kutija za kafu bila prazna, a jedinom mleku u frižideru bio je istekao rok.

Na pultu su stajale razne stare novine. Bili su to primerci lista Ju-Es-Ej tudej od
prethodnih nekoliko dana. Imao sam i prečeg posla, ali sam ipak bio veoma radoznao.
Poslednje sedmice bile su ubitačne: 5. aprila ubio se Kurt Kobejn; 1. maja Ajrton Sena imao
je smrtonosni udes. Na baru sam ugledao primerak Njujorkera sa crnobelom fotografijom
Nirvane i upitnim naslovom:

SAMOUBISTVO: ZBOG ČEGA SE LJUDI UBIJAJU?

Ostavih časopis i pođoh u potragu za onim zbog čega sam i došao ovamo - za
odgovorom na pitanje gde je sada Salivan.

Pretražio sam dve prostorije, pokušavajući da pronađem neki trag. Šta li se desilo u
toku prethodnih osam meseci pošto je Elizabet uspela da odvede mog dedu? Gde ga je
uopšte odvela? Da li su ostali u vezi? U to sam nekako sumnjao. Salivan nije imao novac niti
sopstveni smeštaj, kao ni ma kakva lična dokumenta, a koliko sam znao, nije imao ni
prijatelje kojima bi se mogao obratiti. Zaista, bila je sasvim realna mogućnost da su ga vratili
u Blekvel. Možda je u međuvremenu i umro. Odagnah tu pomisao i uhvatih se za poslednju
sliku koju sam sačuvao o njemu: čovek koji je delovao oronulo, ali je imao dovoljno duha da
razradi plan bekstva i ponovo stekne slobodu.

Motao sam se po celom stanu, ali nisam našao nikakav trag koji bi mi ukazivao na dedu.
Već sam hteo da krenem, kada mi se Remington uplete u noge i povede me ka spavaćoj sobi
njegove gazdarice. Pokušavajući da ga izbegnem, zapeh za tepih i opružih se celom dužinom
po parketu.

Kakav napasnik...
Da bih se pridigao, oslonih se na komodu i u tom času je opazih: kameja je visila na
srebrnom lancu koji je bio zakačen za postolje starinske kancelarijske lampe na izvlačenje.
Taj nakit nije bio tu prilikom mog poslednjeg boravka. Uzeh medaljon u ruku i oduševljeno
se zagledah u fini lik ljupke devojke izrezbaren u profilu na plavičastom agatu. Okrenuh
naličje priveska i ugledah ugraviran natpis:

Za Ivon
Seti se da imamo dva života
Konor, 12. januar 1901.

58
Anna

Pipixie

Srce mi naglo poskoči: Konor i Ivon bila su imena mojih pradede i prabake. Kako je
Elizabet dobila taj nakit? Odgovor se sam nametnuo:

Salivan joj ga je dao.
Sav uzbuđen, počeh da otvaram fioke, ormane i plakare. Znao sam tačno šta tražim:
Elizabetinu torbu. U onom ateljeu pronašao sam samo njenu malu večernju torbicu. Nigde
nije bilo traga velikoj torbi kakvu današnje žene obično nose i u njoj vuku pola stvari iz
stana. Uskoro pronađoh tu veliku Lizinu torbu od grube kože i u njoj pudrijeru, pribor za
šminku, naočari, pakovanje žvakaće gume, hemijsku olovku, tablete aspirina, rokovnik i...
telefonski imenik.
Preleteh ga pogledom, dok mi je srce tuklo kao ludo. Nisam ništa našao pod K, ali sam
potom pogledao i slovo S i pronašao ime Salivan ispisano lepim rukopisom, kao i telefonski
broj s pozivnim brojem 212, što je ukazivalo na Njujork.
Uzeh olovku pa prepisah broj na ruku, a zatim pođoh u kuhinju i okrenuh ga na zidnom
fiksnom telefonu. Zvonilo je više puta, ali se niko nije javio, pa sam mogao samo da ostavim
poruku na sekretarici.
Dovraga!
U noćnoj tišini buljio sam u zelenkasti brojčanik mikrotalasne rerne, na kome je pisalo:
5.34.
Iznenadna zvonjava telefona natera me da poskočim.
- Halo? - rekoh čim sam dohvatio slušalicu.
- Ove sekretarice baš su praktične, automatski se javiš na poziv.
- Boga mu, jeste li to vi, Salivane?
- Zar si se već vratio, mališa? Pa to je zaista dobra vest! Nisam te očekivao pre leta.
- A gde ste vi, zaboga?
- Pa kod svoje kuće, gde bi ti hteo da budem?

5.
Taksi me je ostavio ispred zgrade na adresi koju mi je deda izdiktirao: to je bila mala
popločana ulica iza Vašington skvera. Na pločici na ulazu u ulicu pisalo je: Makdugalov
prolaz, i tu su se nekada nalazile štale za konje koje su pripadale buržoaskim zgradama
raspoređenim oko parka.
Upravo je svitalo. Laka izmaglica lebdela je iznad trotoara: pramenje magle motalo se
oko podnožja starih uličnih fenjera. Gurnuo sam kapiju i ušao u malu dvospratnu zgradu sa
žutocrvenkastom fasadom. Pokucao sam na vrata lepim zvekirom od ukrasnog mesinga u
obliku lava koji reži.
- Zdravo, mali - dočeka me Salivan proturivši glavu kroz vrata. Kada je širom otvorio
vrata, počeh da ga zagledam od glave do pete. Njegov izgled se spektakularno promenio.
Videlo se da je u međuvremenu radio na njemu. Kosa mu je bila začešljana na stranu, malo
duža i lepo oblikovana. Brada mu je bila skraćena i fino fazonirana. Mada je bilo rano jutro,
na sebi je imao pulover s rol-kragnom i elegantni sako od velura. Bio sam zapanjen:

59
Anna

Pipixie

letargični starac iz bolnice Blekvel ustupio je mesto pravom seoskom džentlmenu, koji je
delovao desetak godina mlađe od svog stvarnog životnog doba.

- Imaš krvi svuda po sebi - zabrinu se on.

- Ne sekirajte se, nije moja.
- Brzo uđi! Smrznuće nam se dupe napolju.
Ja sam malo oklevao, ali me on povede u prijatan i zagrejan salon koji je ličio na neki
engleski pab, s parketom boje meda, česterfild kanabetom i bilijarskim stolom.
U dnu te sobe ugledah ogromno ogledalo okačeno iznad bara od mahagonija, na kome
su bile poređane čaše od debelog kristala i niz boca viskija raznih vrsta. Preko celog jednog
zida pružala se biblioteka puna knjiga u kožnim povezima, a tu je bio i bife sa intarzijama od
slonovače na kome je stajao starinski gramofon sa džez pločama na 33 obrtaja. Video sam
imena nekih muzičara koje sam i ja voleo: Telonijus Monk, Džon Koltrejn, Majls Dejvis,
Frenk Morgan...
- Priđi kaminu - pozva me Salivan, trljajući šake ispred vatre koja je živo pucketala. -
Kada si se danas osvestio?
- U tri sata ujutro.
- I gde si tada bio?
- U jednom studiju u Sohou.
U nekoliko reči ispričah mu kako je Liza pokušala da se ubije i kako sam sve uradio da
je spasem. Činilo se da ga je ta priča veoma potresla. U toku nekoliko sekundi lice mu se
smračilo, a zatim je pokušao da se malo smiri, vadeći paklicu laki strajka - ista ona marka
koju je Frenk celog veka pušio, što je svakako doprinelo njegovoj prevremenoj smrti.
Ponudi mi cigaretu, pa i sam pripali jednu.
- Ubeđen sam da će se ona nekako izvući - potvrdi mi on i zavali se u klupsku kožnu
fotelju. - Želiš li možda da se istuširaš?
- Čekajte, Salivane, a gde smo mi sada?
- Pa kod mene, već sam ti to kazao.
- Ne mogu da poverujem. Ne znam ni kako ste mogli da kupite ili iznajmite ovakav stan:
kada sam vas izvukao iz bolnice kao dugogodišnjeg psihijatrijskog pacijenta, niste imali
novac ni račun u banci, niti ma kakva dokumenta kod sebe...
- A eto, ipak smo sada kod mene - odgovori on s malicioznim sjajem u očima. - Ovaj stan
kupio sam 1954. godine. To je bila moja garsonjera, moje tajno skrovište. Mesto gde sam
se nekada povlačio posle posla da malo slušam muziku, popijem koju čašicu i odmorim se...
- I da dovodite ljubavnice za koje žena nije znala - dovrših umesto njega.
Kroz duvanski dim, zapazih njegov osmeh.
- Da, slažem se da je bilo i toga. Ukratko, da bi ovo mesto i dalje bilo tajno, razradio sam
složen sistem koriščenja tuđih imena i dugoročnog finansiranja. Novac je bio moj, ali se moj
tadašnji ortak, Rej Makmilan, vodio kao vlasnik.
- I on vam je sve to vratio posle uspelog bekstva iz bolnice.
- Vidim da brzo shvataš, dečko.

60
Anna

Pipixie

Sada mi je sve bilo malo jasnije. Kada je Salivan pedesetih godina proglašen mrtvim,
započela je ostavinska rasprava oko njegovog nasleđa, ali ovaj njujorški stan nije bio
obuhvaćen njom, jer niko nije ni znao za njega - provukao se kroz iglene uši.

- I od čega se sada, zapravo, izdržavate?
Kao da je predvideo moje pitanje, on ustade iz fotelje i poput mađioničara pomeri jedan
panel, pa se pred našim očima ukaza starinski sef. On okrenu ručicu i otvori ga, te ugledah
tri zlatne poluge srednje veličine koje su bacale iskre na sve strane.
- Od svih saveta koje ti mogu dati, ovaj je možda najdragoceniji: mali moj, ma šta da se
dešava, sačuvaj neku rezervu za crne dane. Tako ćeš se odbraniti od udaraca sudbine koji
nikada u životu ne izostaju.
Zurio sam netremice u tri zlatne šipke. Na kraju ga upitah:
- A odakle je to zlato? Oči mu ponovo zasijaše.
- Početkom pedesetih godina jedan od važnih klijenata me je, zbog fiskalnih razloga,
plaćao polugama koje je nasledio od majke. Tako sam stekao četiri poluge koje sam smestio
u ovaj sef. Jednu sam prodao prošle godine. Neverovatno je koliko je današnji život skup,
zar ne?
Nisam se ni potrudio da mu odgovorim na to.
- Znači, ovde ste živeli proteklih osam meseci.
- Tako je.
- I kako ste provodili dane?
On ugasi pikavac u pepeljari od duvanog stakla.
- Pa, čekajući tebe, dečko.
- Kako to: čekajući mene?
On me je posmatrao ne trepćući i na kraju ozbiljno reče:
- Znam da se stalno pitaš šta ti se događa. Znam i da si vrlo uplašen. Dakle, imam jednu
vest za tebe: istina je da je sve to gore nego što možeš da zamisliš.
Odvratih pogled.
- A kakva je, zapravo, ta istina?
- To je složena priča koju je teško prihvatiti. Ja ću ti je, naravno, ispričati, ali prvo se
istuširaj i presvuci u čistu odeću.
- A gde ću je naći?
- Gore, na spratu. Tu su dve sobe. Prva je moja, a drugu smatraj svojom. Tu ćeš, u
jednom plakaru, naći sve što ti treba. Pošto nisam bio siguran koji broj nosiš, sve sam kupio
u dve veličine.
Zapažajući moje sve veće čuđenje, on zadovoljno dodade:
- Pa, kažem ti ja, dečko, da te čekam već mesecima.

6.

61
Anna

Pipixie

Tuširanje mi je veoma prijalo. Nisam se oprao već tri dana. Ili je bolje da kažem već tri
godine. Nisam više znao kako da odredim vreme. Pokušavajući da shvatim neshvatljivo, moj
mozak se ispraznio i nisam više bio sposoban za logično razmišljanje.

Pola sata kasnije, kada sam sišao u kuhinju da se pridružim dedi, bio sam sveže obrijan
i na sebi sam imao polo košulju i jaknu od tvida, a i širio sam oko sebe prijatan miris
Salivanove kolonjske vode s primesom lavande i limuna.

- Baš si prava koketa - zadirkivao me je Salivan, sipajući mi šolju kafe koja se pušila.
Takođe mi je napravio palačinke sa sirupom od javora i nasuo mi je sok od
pomorandže. I pored stresa, glad me je veoma mučila i osećao sam se kao da nisam ništa jeo
nedelju dana. Bacio sam se na palačinke i smazao ih u nekoliko zalogaja.
- Poznata mi je ta vučja glad koja se oseća prilikom svakog buđenja, ali ipak jedi sporije,
jer će te boleti stomak - reče mi deda kao da imam šest godina.
Poput buntovnog adolescenta, sručih u grlo šolju kafe u dva gutljaja. Pošto sam se
delimično zasitio, zatražih od Salivana da mi sve objasni.
On nakrivi glavu, nagnu se ka meni i duboko uzdahnu.
- Da bi uopšte shvatio šta ti se događa, treba da se vratimo tridesetak godina unazad, u
1954. godinu. U to vreme sve mi je nekako išlo od ruke. Oglasna agencija koju sam osnovao
šest godina ranije radila je punom parom. Bili smo u modi i dolazili su nam klijenti sa svih
strana zemlje. Imao sam trideset dve godine. Radio sam po šesnaest sati dnevno i naizgled
sam imao sve ono što jedan čovek može da poželi: privrženu ženu, dete, lepu kuću, nekoliko
automobila... Imao sam, zapravo, sve osim onog najhitnijeg. Istina je da sam se prilično
dosađivao u životu. Nisam imao s kim da podelim svoje uspehe. Nisam imao srodnu dušu,
saučesnika, partnera...
Pomalo nervozno ustade sa stolice i pođe prema masivnom štednjaku da sebi
naspe šolju kafe.
- Te godine imao sam neke loše periode - priznade, oslanjajući se na ivicu rerne. -
Shvatio sam da sam nešto propustio u životu: nisam blagovremeno razumeo koliko je važno
imati decu sa ženom koju zaista volim. Bivao sam sve usamljeniji i koristio sam svaku
moguću priliku da bežim od kuće. U toku radne sedmice ovo utočište bilo mi je vrlo zgodno
mesto za bekstvo, a vikende sam provodio pokušavajući da sredim staru zgradu Svetionika
24 vetra, koju sam kupio za bagatelu neposredno pre toga.

Potegnu dobar gutljaj kafe, pa nastavi ozbiljnim tonom:
- Moj život potpuno se promenio u noći 18. septembra 1954. godine. Bilo je skoro deset
uveče. Celog dana uređivao sam svetionik. Bio sam umoran i rešen da rano legnem. Napolju
je vetar jako duvao. Kao i u drugim prilikama kada je besnelo nevreme, telefonske linije bile
su u prekidu. Tako sam, s bocom piva u ruci, slušao radio-prenos nekakve utakmice kada ga
prekinuše najnovijim vestima i saopštiše da je došlo do velike železničke nesreće u
Njujorku. Bio sam pojačao radio na maksimum, pa svakako zbog toga nisam čuo zvuke iz
podruma. Odjednom sam, mada sam bio siguran da sam sasvim sam u kući, ugledao kako se
u salonu pojavljuje neki okrvavljen čovek, koji se zateturao i srušio na pod.
Čim sam čuo za železničku nesreću, povezao sam događaje.

62
Anna

Pipixie

- A taj čovek bio je Horovic, prvi vlasnik svetionika, zar ne? Pogledao me je i u njegovim
očima videh mešavinu čuđenja i odobravanja.

- Mudar si ti. U pravu si, to je bio Horovic. Video sam ga na mnogim slikama iz arhive
materijala koji mi je dostavio advokat njegove žene. Bio je, doduše, nešto stariji, ali sam ga
odmah prepoznao. Nagnuo sam se nad njega. Jadnik je imao više teških povreda: rane po
stomaku i grudima... baš kao da je bio na bojnom polju. Obojici je bilo jasno da će ubrzo
umreti. Ščepao me je i šapnuo mi na uho: „Ona vrata dole. Ne otvarajte nikako ta vrata.”

Salivan se sa ozbiljnim izrazom na licu vrati i sede preko puta mene za sto od
hrastovine.

- Potpuno šokiran, neko vreme samo sam klečao pored njega, čak i kada sam shvatio da
je izdahnuo. Bio sam prosto paralisan i nesposoban da povežem ma šta od tih događaja.
Kako je telefonska linija bila u prekidu, najrazumnije mi je izgledalo da se kolima odvezem
do trajekta, odem u komesarijat u Barnstablu i sve im ispričam, ali...

- Ali to niste učinili.
- Nisam, jer se tu nešto nikako nije uklapalo. Postojao je samo jedan način da se uđe u
svetionik i u kuću: kroz ulazna vrata. A ja sam ih lično dva puta zaključao početkom večeri i
ključ je i dalje bio u vratima. Svi prozori bili su zatvoreni. Odakle se onda stvorio Horovic?
Da bih to saznao, pratio sam trag krvi do podruma. Hemoglobinska staza dovela me je do
čuvenih metalnih vrata. Te večeri nisam učinio ništa više, jer sam bio rešio da ne tražim
đavola. Zadovoljio sam se time da očistim sve tragove krvi.
Prekinuh ga.
- A zašto niste otišli pandurima?
- Pa, to je razumljivo: zato što sam ih dobro poznavao. Znao sam ja tadašnje pandure.
Scenario bi bio sledeći: optužili bi me za ubistvo Horovica.
- Ali ne mora da znači. Svakako bi se povela istraga.
- Ma kakva istraga? Ceo taj slučaj ličio je na Tajnu žute sobe: leš u zaključanoj kući. A da i
ne pominjem da sam tada već imao sudski dosije: nedavnu optužbu zbog izbegavanja
poreza, a i jednu raniju osudu zbog tuče u baru, iz vremena kada sam imao osamnaest
godina.
- Pa šta ste uradili?
On napravi pauzu i opet krenu zglobovima prstiju.
- Horovic je zvanično bio već godinama mrtav. Sačekao sam da se oluja smiri, pa sam ga
sahranio u jednom uglu vrta našeg imanja.

7.
Bio sam veoma potresen. Napeto Salivanovo lice pokazivalo je da u mislima ponovo
preživljava sve to.
- Time sam se bavio celog narednog prepodneva. Zatim sam se vratio u svetionik. Bilo
mi je neophodno da razumem šta se desilo. Sišao sam u podrum, u kome je bilo vlažno i
neobično toplo, jer je jutro bilo hladno a vazduh veoma suv. Otvorio sam ona metalna vrata i
osmotrio podrumsku prostoriju. Ulazio sam u nju desetak puta do tada. Koristio sam je kao

63
Anna

Pipixie

spremište, ostavljao u nju alat i razmišljao o tome da je pretvorim u vinski podrum. Načinio
sam nekoliko koraka i ušao. Bilo je vrelo, baš kao u loncu koji vri. Hteo sam da izađem
napolje, kada je jaka vazdušna struja zalupila vrata iza mene. Ostatak znaš: težina u nogama,
otežano disanje, osećaj pada u prazninu bez kraja...

Salivan napravi pauzu i iznervirano uzdahnu.
- Probudio sam se na krovu neke kuće u Mitpaking distriktu, pored rezervoara za vodu.
Nisam znao šta kog vraga radim u Njujorku. Padao je sneg i bilo je strahovito hladno. Mišići
su mi bili napeti i sav sam se tresao od napora, baš kao da sam upravo istrčao maraton.
Sišao sam na ulicu požarnim stepenicama i sklonio se u neki bar. Iza šanka je bio crnobeli
televizor i čuo sam vesti dana: bio je decembar 1955. i pričalo se o aferi Roze Parks.
- Znači, preskočili ste više od jedne godine... On klimnu glavom.
- Kao i ti, bio sam zgranut i dezorijentisan. Celog dana lutao sam po Menhetnu i
pokušavao da shvatim šta mi se to desilo. Otišao sam čak i na urgentnu psihijatriju da se
uverim da nisam poludeo. No dvadeset četiri sata kasnije opet sam „ispario”. Kada sam se
osvestio, bio sam na zadnjem sedištu nekog taksija, a putnica kraj mene glasno je vrištala.
Držala je novine i video sam datum: oktobar 1956. godine.
Tada mu postavih pitanje koje mi je prosto pržilo usne:
- I koliko dugo je sve to trajalo? On me pogleda u oči.
- To je trajalo dobre dvadeset četiri godine, dečko moj.

8.
Salivan ustade i poče da šeta gore-dole.
- Želiš li da znaš istinu? Pa evo je: kada si prošao kroz ta vrata, upao si neku vrstu
paklenog lavirinta. Proživećeš dvadeset četiri godine svoga života u samo dvadeset četiri
dana.
Pustio me je da pokušam da u tišini svarim tu informaciju. Nisam bio siguran da sam
dobro razumeo njegovo objašnjenje.
- Želite li da mi kažete da ću ubuduće živeti samo po jedan dan godišnje?
- Shvatio si. To će trajati ukupno 24 godine.
Nisam mogao da savladam osećanja koja su se uzburkala u meni. Dvadeset četiri
godine...
- Da li se to vama desilo?
- Da, baš mi se to desilo, dečko. To su bile godine od 1955. do 1979. Proveo sam skoro
četvrtinu veka u nečemu što sam nazvao „putovanjima”: to je to prokletstvo svetionika i to
se sada i tebi događa. Putovaćeš sve do 2015. godine.
- Ali to je nemoguće...
Deda duboko uzdahnu i ostade ćuteći još ceo jedan minut. Sunce je bilo već dosta
visoko i njegov odsjaj video se na drvenoj oblozi kuhinjskih zidova. Salivan mahinalno pruži
ruku i ugasi svetlo.

64
Anna

Pipixie

- S godinama sam sve bolje shvatao kako funkcioniše mehanika svetionika. Najvažnije
je sledeće: dokle god ima nekoga u tom lavirintu, podrumska prostorija nije opasna za
druge. Nemoj me pitati zbog čega je tako, jer to ne znam, ali dok je Horovic bio u toj
vremenskoj spirali, ja sam mirno ulazio u tu prostoriju i izlazio iz nje bez ikakvog rizika.

- I u toku dvadeset četiri godine vaših putovanja...
- ... svetionik je verovatno bio neaktivan, a i sada je, otkako si ti uskočio u začarani krug.
Salivan izvuče cigaretu iz paklice, lupnu vrhom o sto da rastrese duvan i tužno dodade:
- Jedina prednost tog „sistema” jeste što ne može zarobiti više od jedne osobe
odjednom...
Deda zatim kresnu svoj benzinski upaljač i plavičasti plamen blesnu ispred njegovih
očiju i dodirnu vrh cigarete.
- U toku svih tih putovanja činio sam sve što sam mogao da zaštitim moju porodicu od
te klopke. Prilikom četvrtog povratka pozvao sam sina Frenka i sreo se s njim na aerodromu
Kenedi. Možda ti je to i ispričao: zahtevao sam od njega da što pre zazida vrata u podrumu.
Klimnuo sam glavom bez reči. Onda sam upitao:
- A šta je bilo zatim?
Salivan je očekivao to pitanje i po njegovom žalosnom izrazu lica shvatio sam da nimalo
ne želi da mi odgovori na njega. Ustade sa stolice i otvori poluzastakljena vrata prema
sunčanoj terasici sa cvećem.
Stajao je tu neko vreme, usred ljutića i geranijuma.
- Salivane, šta se dešava posle tog dvadeset četvrtog putovanja? On ugasi pikavac u
saksiji sa cvećem.
- Biće prilike da popričamo i o tome. Trenutno mislim da treba da se raspitaš za Lizu.
Nisam dalje navaljivao. Možda nisam ni želeo da čujem njegov odgovor...
- Hoćete li i vi poći sa mnom? Ona je u bolnici Belvju.
- Neću odmah, ali ću ti se pridružiti kasnije.

9.
Izađoh iz kuće i zalupih vrata za sobom. Ako je Liza prenesena u bolnicu Belvju, kao što
mi je kazao onaj bolničar, mogu lako otići pešice do tamo. Pošao sam Petom avenijom do
Flat ajrona i zatim se zaputio prema Ist Riveru. Posle manje od pola sata hoda ugledao sam
monumentalnu fasadu najstarije bolnice u gradu.
Posete su bile dozvoljene tek od jedanaest sati, ali sam ja, s obzirom na to da sam radio
u hitnoj pomoći, znao kako da izbegnem bolničko obezbeđenje. Pretvarao sam se da sam
Elizabetin brat i rekao da sam upravo stigao avionom iz Bostona i da ludim od brige.
Povedoše me na sprat bez mnogo priče. Promuvao sam se po hodnicima da pronađem
internistu koji ju je primio. Predstavih se kao kolega iz druge bolnice. U razgovoru otkrismo
da smo istih godina i da smo obojica bili na stažu u bolnici Nort-vestern memorijal u Čikagu.
On me lično odvede u Elizabetinu sobu, oprezno se izražavajući o njenom stanju.

65
Anna

Pipixie

- Čim je primljena, počeli smo intenzivni tretman. Najzad, znaš i sam kako to ide:
flumazenil za brzo čišćenje od benzodijazepina, ali alkohol i veliki gubitak krvi komplikuju
situaciju i otežavaju vraćanje svesti. Pazićemo na nju još tridesetak sati u intenzivnoj nezi.
Dođi do mene ako imaš neka pitanja.

Zahvalih mu i otvorih vrata njene sobe.
Prostorija se kupala u blagom svetlu. Lizino lice virilo je iz vodenozelenog čaršava. Bilo
je bledo i modro, donekle prekriveno slojem gaze. Usne su joj bile ljubičaste, a slepljeni
pramenovi kose delimično su ih zaklanjali.
Po profesionalnoj navici priđoh i proverih igle koje su joj bile u rukama, pogledah
položaj elektroda i monitor koji je pokazivao rad srca, a zatim pogledah i istoriju bolesti na
kartonu u dnu kreveta.
Zatim dohvatih stolicu i sedoh kraj nje.
U toj bolničkoj sobi sam, začudo, bio kao kod kuće: pomalo bolničar koji pazi na
bolesnicu, a pomalo i njen anđeo čuvar.
Soba je delovala poput neke prijatne čaure - zaštitne kapsule - u kojoj sam mogao da se
odmorim i priberem.
Bio sam iznuren, blizu fizičkog i psihičkog sloma. Svakako sam bio veoma uplašen i
zbunjen događajima koji su me prevazilazili i protiv kojih nisam mogao da se borim. Ono što
mi je Salivan ispričao bila je priča bez glave i repa, ali to je bilo jedino objašnjenje za sve što
mi se dešava. Opisao je sve ono što sam preživeo. Objašnjenja nisu imala mnogo smisla, ali
nisam imao drugih. Mada mi je mozak nalagao da ne verujem u sve to, intuicija mi je
govorila da je to istina.

Bavio sam se studiranjem jedne prirodne nauke i sve odluke donosio sam krajnje
racionalno. Nikada nisam verovao u boga i kao kugu sam izbegavao sve ezoterične i
pseudospiritualne krugove. A evo me sada gde sam, i to protiv svoje volje, zarobljenik
nekakvog prokletstva, glavni junak nemogućih i fantastičnih događaja kakve sam samo
gledao u serijama kao Doktor Hu, Priče iz kripte, Kripšou i sličnim.

Dan mi je proleteo u jednom dahu, u ritmu poseta lekara, plesa bolničarki i sestara,
ravnomernog zujanja holtera i aparata za veštačko disanje.

Uveče sam Lizi napisao pismo na papiru s bolničkim zaglavljem. Upravo sam ga
pakovao u koverat kada jedno poznato lice upade u sobu.

- Salivane, stigli ste na vreme!
On ne obrati pažnju na moje reči, već se raspita za Lizino stanje, i najzad reče tužnim
glasom:
- Došao sam da se pozdravim s tobom. Odmahnuh glavom u neverici.
- Dakle, samo ću tek tako nestati, tu ispred vas? On klimnu glavom.
- Sećam se svega što sam ja tada osećao - priznade mi glasom punim neke tužne
nostalgije. - Onog pulsiranja, mirisa pomorandžinog cveta, mučnine koja ti steže srce svakog
puta kada odlaziš...
- A kada ćemo se videti? - pokušah da upitam, skrivajući strah.

66
Anna

Pipixie

- Ne znam. Otprilike za godinu dana, u proseku. To može biti i za osam meseci ili za
petnaest. To mi je bilo najmučnije: nemogućnost da ugovorim ma kakav sastanak.

- Pa, pretpostavljam da ste probali da ovladate vremenom misleći intenzivno na neki
datum ili na neku osobu...

- E to se obično tako opisuje u naučnofantastičnim romanima, ali u životu nije tako,
nažalost. Da li si zapisao moj broj telefona?

Pokazah mu ruku sa zapisanim brojem.
- Zapamti ga napamet, to je najsigurnije. Kada se vratiš, pozovi me čim budeš mogao.
Zatim izvuče svoju paklicu cigareta iz džepa i ja se razbesneh.
- Zaboga, pa ovde se ne sme pušiti! Šta mislite gde ste? Zar mislite da je ovo 1954.
godina?
On zbunjeno zadenu cigaretu za uvo i upita:
- A kako si me uopšte pronašao?
Izvukoh iz džepa jakne onu plavkastu kameju na srebrnom lancu koju sam našao u
Lizinom stanu. Salivan se osmehnu.
- To je nakit koji je moj otac dao mojoj majci kada me je rodila. Pronašao sam ga u mojoj
garsonjeri i dao ga maloj.
- Vaši roditelji su se zaista voleli, zar ne?
- Da, bili su te sreće - odgovori mi on.
Pošto nisam hteo da insistiram na toj temi, vratih se na priču o medaljonu i upitah ga:
- A šta znači taj natpis: „Seti se da imamo dva života”?
- To je stara kineska poslovica: svi imamo dva života, a drugi počinje kada shvatimo da
je život samo jedan.
Ja klimnuh glavom.
- Napisao sam pismo Lizi - rekoh i dadoh mu koverat. - Možete li joj ga predati?
- Računaj na mene - reče on i načini nekoliko koraka ka prozoru. - A šta si joj napisao?
Dok sam otvarao usta da odgovorim, osetih laki drhtaj i počeše da mi trnu prsti. Pustih
kameju iz ruke. Zatim telo poče da mi se razlaže.
Dok mi se vid mutio, ugledah Salivana kako cepa pismo koje sam mu upravo bio uručio.
- Šta to radite? Bitango stara...
Pokušah da ustanem iz stolice i da ga sprečim u tome, ali čim sam to učinio, osetih da
mi noge klecaju i kao da tonu u živi pesak.
- Do iduće godine - reče Salivan i prinese ustima cigaretu zadenutu za uvo.
Prava električna oluja zahvati mi mozak, a zatim se začu onaj zvuk usisavanja i osetih
da mi pucaju bubne opne. Potom nestadoh.

67
Anna

Pipixie

1995.

Granata umesto srca

... mislio sam onda da nasilno nije vreme koje prolazi, već brisanje osećanja.
Kao da nikada nisu ni postojala.
Lorens Tardije

0.
Čuo sam kratko i napadno zavijanje sirena.
Zatim začuh i neki čudan zvuk - kao kotrljanje i listanje gume koje se izduvava. Čuo sam i
zveketanje gvožđurije. Bila je to buka železnice.
Ležao sam na tvrdom tlu, ali sam osećao da ono treperi. Telo mi je bilo malaksalo i
opušteno, a osećao sam i nekakvo davanje, kao iz ventilatora. Zubi su mi cvokotali. Lice mi je
bilo zažareno od groznice, a slepoočnice oblivene znojem. Umirao sam od žeđi, a utroba mi je
gorela.
Kao što mi se i ranije dešavalo, oči su mi bile suve, a kapci slepljeni. Bilo mi je vrlo teško da
ih razdvojim - kao da su bili premazani mešavinom peska i lepka. Mutilo mi se pred očima.
Prvo sam ugledao neku gvozdenu šipku postavljenu od poda do plafona. Ščepao sam je i
pokušao da uspravim izmoždeno telo.
Malo-pomalo vid mi se izoštrio. Video sam sedišta, grafite i klizna vrata.
Bio sam u njujorškom metrou.

1.
- Otkud ti ovde, daso?
Vagon je bio prazan, osim jednog beskućnika zavaljenog na sedištu i tri mala dripca:
crnog, belog i latino tipa koji su nešto cugali iz papirnih kesa. Izgledali su kao žive
karikature: zatureni kačketi, bandane, zubi s pozlatom, duksevi s kapuljačama, kilogrami
ogrlica oko vrata, majice u stilu Tupaka, sve u svemu, geto imidž neke reperske grupe.
- Reci, taj tvoj sat svakako dosta vredi!
Skočiše na mene u roku od dve sekunde. Držao sam se i dalje za onu šipku. Bio sam sav
naježen, potiljak mi je brideo i želeo sam da se što pre nađem u krevetu ispod tri pokrivača i
sa grogom pri ruci.
- Daj ovamo jaknu i novčanik!
Latino klinac bio je najbrži da me napadne: nagli šamar zateče me nespremnog i
dovede me u ponižavajuću situaciju.

68
Anna

Pipixie

Mada uopšte nisam bio u formi, nisam želeo ni da se tek tako prepustim, pa podigoh
ruku da uzvratim šamar. No nisam bio dovoljno brz. Osetih jak udarac pesnicom u stomak, a
zatim mi udarac kolenom oduze dah i baci me na pod. Potom dobih i novi udarac u vrat.
Nisam bio u stanju da se uspravim, te pretrpeh niz udaraca nogom, uvreda i psovki. Osetih i
nekakvo sečivo na vratu. Sa suzama besa u očima gledao sam kako mi otimaju novčanik,
novac, dedin sat i jaknu.

To je sve trajalo manje od dva minuta. Čim voz uđe u stanicu, tri dripca izleteše iz
vagona i ostaviše me samoga s klošarom, kojeg se nije ticala moja sudbina.

Ležao sam na podu, dahtao kao pas i pokušavao da razbistrim misli. Arkada mi je
krvarila, gornja usna se nadula, a kapci su me boleli.

Ovo svakako nije bilo moje najlepše buđenje...
Propustio sam jednu stanicu pre nego što sam smogao snage da sednem na sedište.
Podigoh pogled da vidim natpis. Bio sam na „plavoj liniji”, odnosno na liniji A njujorškog
metroa koja je povezivala Kvins i severni deo Menhetna. Oni mali pljačkaši sišli su na uglu
Sto dvadeset pete ulice, a sada smo već prošli i Sto šesnaestu. Čim se vrata vagona otvoriše,
odvukoh se na peron stanice Katidral parkvej. Platforma je bila skoro pusta. Prođoh kroz
izlaznu rampu i popeh se uz stepenice, pa se nađoh u Sto desetoj ulici. Bio sam samo
nekoliko blokova udaljen od stana Elizabet Ejms. Previše upadljivo da bi bilo slučajno.
Bilo je hladno i još je bila noć. Na trotoaru je jedan prodavac novina punio automat
novinama. Upitah ga koliko je sati i saznadoh da je šest sati ujutro - pa onda pogledah datum
na novinama. Bio je 5. novembar 1995. godine. Na naslovnoj strani novina kočoperio se
veliki naslov:

JICAK RABIN UBIJEN U TEL AVIVU ZA VREME MIROVNE MANIFESTACIJE.

Preleteh brzo pogledom preko tog teksta. Pripadnik ekstremne desnice, nezadovoljan
Sporazumom iz Osla, ispalio je dva fatalna metka u izraelskog premijera. Rabin je odmah
prebačen u bolnicu, ali je izdahnuo posle nekoliko sati. Ton članka nije bio nimalo
optimističan u pogledu budućnosti mirovnog procesa. Bilo je predobro da bi dugo potrajalo...

2.
Pošto sam proverio ime na poštanskom sandučetu, zazvonio sam na Lizinim vratima.
Mlada žena otvori mi vrata sva blistava i izmenjena. Ostavio sam je u komi, polumrtvu u
bolničkom krevetu. Zatekao sam je razdraganu, svežu i vedru. U ruci je držala četkicu za
zube, a imala je na sebi neku domaću košulju i bokserice koje su ostavljale otkrivene njene
lepe noge.
- Baš se radujem što te vidim! - pozdravi me ona kao da smo stari drugari.
U stanu je mirisalo na dobru kafu.
- Uh, pa ti si gadno izubijan! - povika ona čim opazi moje modro lice.
- Napali su me i dobro izmlatili u metrou. Tri tipa gadno su me sredila.

69
Anna

Pipixie

- Uh, zaboga! Dođi ovamo da ti to dezinfikujem.
Pođoh za njom u kupatilo, dok mi je čelo i dalje krvarilo. Dok je ona izigravala
bolničarku, ja sam udisao njen miris i divio se bezbrojnim plavim nijansama njene kose i
pokretima malih grudi koje su ritmično poskakivale ispod košulje.
- Salivan mi je rekao da si otišao u Ruandu s Lekarima bez granica. Strašno je to što se
tamo događa.
Oborih pogled, ali ne rekoh ništa, bar dok ne budem uspeo da saznam nešto više o
svemu tome.

- A kada si se vratio?
- Pa, zapravo, noćas.
- Baš se radujem što si došao - reče ona, bacajući vatu u kantu. - Želim da ti zahvalim što
si me spasao, a i za ono tvoje lepo pismo.
Nisam mogao da sakrijem čuđenje.
- Zar ti je Salivan dao moje pismo?
- Da, naravno - odgovori ona podižući pogled svetlih očiju ka meni. - Ono mi je mnogo
značilo, i često ga čitam.
Imala je malo paste za zube u uglu usana. U jednoj sekundi, uza sve to treperenje svetla
i blistanje njenog lica, zamislih kako spuštam usne na njene.
- Čuj - reče Liza žureći u sobu da se obuče - danas imam nemoguć dan: imam časove na
Džulijardu, zatim fotografisanje za kasting kod Kalvina Klajna, ali možemo da se vidimo
uveče, ako ti to odgovara?
- Da... naravno.
Ostavila je vrata otvorena. Kroz igru svetla i senke u ogledalima ugledah njenu
gracioznu obnaženu siluetu. Gospođica Ejms očito nije bila stidljiva i to njeno smelo
ponašanje izazva u meni čudnu rekciju: kao da sam bio ljubomoran na samoga sebe.
- Znaš li šta bih volela za večeru? Pačje grudi u medu! - obliznu se ona žureći u hodnik s
torbom u ruci i vunenom beretkom na glavi.

- Pa, ovaj...
- Mnogo bih volela da mi ti to spremiš! - dobaci mi, vezujući šal. - Dakle, vidimo se ovde
oko osam sati?

- Dobro.
- Ostavljam duplikat ključa ispod brisača. Budi zlatan pa nahrani mačku i zalupi vrata
kad pođeš.
- Dobro... hoću.
- U redu, do večeras! - povika ona i dobaci mi poljubac na odlasku.
Zatim nestade na stepeništu.

Naravno, to je bila samo stilska figura.
Ja ostadoh sam u stanu, pomalo ošamućen i zbunjen tim srdačnim prijemom i
smenjivanjem dveju suprotnih situacija u kojima sam se našao. U roku od nekoliko minuta,

70
Anna

Pipixie

posle hladnog i brutalnog nasilja u metrou, doživeo sam topao prijem kod ove nepredvidive
devojke.

Kao da sam bio kod kuće, otvorih plakar da nađem keksiće za mačku.
- Tvoja gazdarica je prava atomska bomba, znaš li, Remingtone? Ima li ona sada nekog
momka?
On mi odgovori mjaukanjem koje nisam mogao da dešifrujem.
Napravih sebi kafu, uključih radio i počeh da se motam po kući. Kad sam ušao u Lizinu
sobu, pronašao sam ono pismo koje sam joj napisao prošlog puta. Bilo je zakačeno na tablu
od plute, pocepano na četiri dela i zalepljeno lepljivom trakom.

Bolnica Belvju
10. maj 1994. godine
Znam da se ne poznajemo dobro, ali su nam se putevi već dva puta ukrstili.
U prvoj prilici sasula si mi u lice neko biljno pivo i izvređala me. Posle nekoliko sati hrabro
si mi pomogla da otmemo mog dedu. Mada si tvrdila da to činiš samo zbog novca, više volim
da verujem da si to učinila zato što si bila ganuta.
Naš drugi susret odigrao se prošle noći. Tada mi nisi prosula čašu u lice. Bio je to užasan
prizor kada sam te našao sa presečenim venama i stomakom punim lekova kako krvariš u
kadi.
Ne očekuj da ću ti se izvinjavati zbog toga što sam ti omeo planove, mada mislim da si
sigurno mnogo prepatila kad si poželela da učiniš takvo nešto.
Neću ti držati lekcije. Znam da svi imamo neku vrstu bombe u grudima. Neki je nikada ne
aktiviraju, a drugi se upuste u rizik i izazovu potrese koji mogu da im unište život.
U bolnici sam posmatrao kako se svaki pacijent bori za život i opire se bolesti koja ga
izjeda. Ljudi se obično hvataju za život i dali bi sve da požive neki dan duže. Svako ima neke
razloge zbog kojih želi da poživi još malo, svako odredi sebi neki cilj: da vidi rođenje unuka, da
još jednom doživi proleće i cvetanje trešanja, da se u poslednjem času pomiri s nekim dragim
koga je povredio. Ponekad ljudima to uspe. No mnogo češće to se ne desi i ljudi ne dočekaju to
za čim žude.
Znam da ljubav može biti smrtonosna. Znam da su osećanja ponekad ubitačna. No previše
cenim život da bih odobrio to što neko želi sve da okonča zato što trenutno ne vidi svetlo na
horizontu.
Brini o sebi, Lizo,
Uhvati se ukoštac sa životom.
Reci sebi da se kolo sreće okreće.
Artur

3.
Bilo je oko jedanaest sati pre podne kada sam stigao pred Salivanova vrata. Kod Lize
sam se dugo zadržao. Istuširao sam se, prikupio snagu, smazao pola paketa kornflejksa i

71
Anna

Pipixie

pretražio njen plakar sa odećom da nađem zamenu za ukradenu jaknu. Jedina odeća
približno moje veličine koju sam našao bio je nekakav ružičasti štepovani kaput, u kome
sam delovao totalno blesavo: ličio sam na čoveka s Mišlenove reklame koji je pao u bure
malina - crvene boje. Pošto nisam imao ni dolara u džepu, švercovao sam se linijom 1
njujorškog metroa. Činilo mi se da vožnja traje beskrajno dugo, ali sam na kraju stigao u
Morningsajd Hajts do ugla Ulice Kristofer i Šeridan skvera.

- Otvaraj, Salivane! - razvikao sam se, udarajući zvekirom po lavljoj glavi.
No nije bilo nikakvog odgovora, osim što se susetka pojavila na prozoru.

- Zar morate toliko da urlate?
- Izvinite, gospođo. Tražim dedu. Zar nije kod kuće?
- Čula sam da je izašao pre jedan sat. Često ujutro ide u park. Zahvalih joj i pođoh na
Vašington skver. Vrteo sam se neko vreme oko mermernog slavoluka i fontane, obišao sam
sve klupe, ali nigde nisam video Salivana.
Najzad sam ga pronašao u zadnjem delu parka, u delu sa gustim žbunjem i igračima
šaha. Imao je na sebi debeo kaput od prevrnute kože i kačket od tvida, a sedeo je za
kamenim stolom, igrajući brzopoteznu partiju šaha u pet dolara s nekim azijskim
studentom.
- Pusti me da dovršim partiju, dečko - dobaci mi on, ne podigavši pogled do mog lica.
Besno priđoh tabli, jednim pokretom bacih je na zemlju i isprevrtah sve figure. Student
iskoristi priliku i dohvati dve novčanice koje su stajale na stolu pa mudro pobeže.
- Eto, izgubih zbog tebe pet dolara - uzdahnu deda i najzad me pogleda.
- Pa, zabole me za to - rekoh i sedoh naspram njega. Lak osmeh razli mu se po licu.
- Nije ti loš taj kaput... Lepo ti stoji ružičasto.
Tog puta mu, svečanim pokretom, pokazah srednji prst.
- I ja se radujem što te vidim - odgovori Salivan i počeša se po bradi.
Pokušah da se smirim.
- Probudio sam se u pet sati u metrou, gde su me napali, izmlatili, ukrali mi sva
dokumenta, moj sat i...
- Misliš, moj sat - preseče me on.
- Želite li udarac pesnicom u nos?
- Pa, zar čovek ne sme ni da se našali...
Mahnu rukom da pozove jednog uličnog prodavca s kolicima i naruči nam dve kafe.
- E, to ti je sastavni deo putovanja - objasni mi dodajući mi šoljicu. - Mesto na kome se
probudiš uvek predstavlja iznenađenje, bilo ono dobro ili loše. Jednog jutra to je u metrou, a
drugoga u krevetu Džejn Rasel.
- Džejn Rasel? Pa ona sada mora imati najmanje osamdeset godina...
- Siguran sam da je i sada lepa. Tužno slegnuh ramenima.
- Pa, o tome ćemo drugom prilikom, ako nemate ništa protiv. Trenutno želim neke
odgovore.

72
Anna

Pipixie

- A kako glasi tvoje pitanje?
- Imam ih više. Prvo je ovo: šta ste radili za vreme te dvadeset četiri godine putovanja?
Šta ste radili od 1954. do 1978. godine?

4.
Salivan huknu u ruke da ih zagreje i namršti se.
- Kada smo ono nas dvojica poslednji put razgovarali, dokle sam stigao s pričom?
- Do 1956. godine. Rekli ste da ste se odjednom zatekli u taksiju pored neke žene.
On pognu glavu, pretraži unutrašnji džep kaputa i izvuče novčanik, pa izvadi neku
požutelu i izlizanu fotografiju.
- Ta žena zvala se Sara Stjuart. Imala je dvadeset šest godina. Bila je nedavno završila
studije medicine i radila je kao epidemiolog u njujorškom ogranku Svetske zdravstvene
organizacije.
Pokaza mi fotografiju mlade žene u beloj bluzi koja je pozirala u nekakvoj laboratoriji.
Imala je blistavo lice, lep oštar nos i sjajan pogled, delimično zaklonjen pramenom kose u
stilu Veronike Lejk: imala je šarma, lepo držanje i delovala je kao priznati stručnjak.
Deda dohvati cigaretu koju je držao za uvom i pripali je svojim zipo upaljačem.
- Sudbina je surova, zar ne? - požali se on. - Najzad me je dovela do srodne duše, ali sam
bio u situaciji da ne mogu da je volim.
- Pa šta ste uradili?
- Ipak smo se voleli.
Izbaci kolut dima koji je nekoliko trenutaka lebdeo u hladnom vazduhu pre nego što se
raspao.
- I pored svih prepreka, voleli smo se više od dvadeset godina. Godine 1965. dobili smo
i dete, malu Anu.
Kao da je anđeo preleteo preko malog trga. Salivan je sjajnih očiju zurio preko mog
ramena u decu koja su jurcala oko tobogana. Pošto je i dalje ćutao, ja ga upitah:
- Kako se može biti u vezi s nekom osobom koju viđate samo jedan dan godišnje?
- Pa, ne tvrdim da nam je bilo lako, naprotiv, bilo je pakleno teško i vrlo bolno: za mene,
za nju, za našu ćerku. Bilo je strašno, a istovremeno i čarobno. Sara je bila ta koju sam čekao
i tražio još otkako sam dospeo u godine za ljubav.
U čudu se počešah po glavi.
- A ona? Kako je mogla da prihvati takvu situaciju?
- Pa, može se reći da je Sara bila borben tip. Pripadala je grupi od dvadesetak lekarki
koje su šezdesetih godina osnovale organizaciju Vejv kolektiv i radile nedozvoljene abortuse
po celoj zemlji. Divio sam im se. Bilo je to drugo doba: mnoge ranjive žene smatrale su da će
im neželjena trudnoća uništiti život.
Ponovo povuče dobar dim i zagleda se u decu iza mojih leđa. Zatim mi, očiju punih
nostalgije, poveri:

73
Anna

Pipixie

- Te dvadeset četiri godine prošle su kao treptaj oka. Četvrt veka svedeno na nekoliko
dana - najintenzivnijih u mom životu. Bio sam srećan. Čak i ako mi je bilo teško što sam znao
da se nećemo viđati češće od jednog dana godišnje, Sara i Ana činile su me življim nego bilo
šta drugo u životu.

- A zašto uvek pričate o njima u prošlom vremenu? Videh kako mu se crte lica opustiše.
Nadvladan osećanjima, on reče prigušenim glasom:

- Zato što su obe mrtve.

5.
Vetar se naglo podigao, čisteći mali trg, dižući prave oblake prašine i vitlajući suvo lišće
koje su neki savesni čistači pokušavali da prikupe.
Salivan ustade od betonskog stola. Dok sam sakupljao šahovske figure po stazi i ređao
ih na tablu, videh kako se nekuda odlučno zaputio.
- Hej, pa sačekajte me, zaboga! Reših da ga pratim na rastojanju.
Mislio sam da je krenuo kući, ali on pođe Makdugalovom ulicom, pređe Američku
aveniju i uđe u Ulicu Kornelija - usku uličicu tipičnu za Grinič Vilidž i oivičenu drvećem bez
lišća - koja je vodila prema obližnjim zgradama od cigle i malim restoranima.
Kada smo došli do raskrsnice sa Ulicom Bliker, Salivan uđe u Kornelija ojster bar, mali
lokal u kome su se jele školjke i koji je ličio na desetine sličnih u Novoj Engleskoj, ali kakvi
se inače retko nalaze na Menhetnu.
Pođoh za njim do restorančića. Ušavši u salu, zatekoh ga kako sedi na jednom tabureu.
On me opazi i mahnu mi rukom da sednem kraj njega.
- Žao mi je - rekoh.
On samo slegnu ramenima.
- Nisi ti kriv, dečko. Nažalost, sada si i ti upao u taj cirkus. Zatim se zadubi u jelovnik i
odlučno naruči za obojicu po jednu veliku porciju ostriga i bocu vina.
Kelner koji je bio za šankom stručno nam nasu po čašu belog vina. Salivan popi svoju
čašu u jednom gutljaju i zatraži da mu naspe ponovo. Sačekah da srkne još jedan gutljaj, pa
ga upitah:
- A šta se događa posle dvadeset četvrtog putovanja? On me rezignirano pogleda.
- Najbolje i najgore od svega.
Doneše nam tanjire pune otvorenih mesnatih ostriga. Salivan iscedi pola limuna na
svoje, proguta jednu školjku, pa nastavi priču:
- Najbolje je to što se na kraju vreme vraća u normalu. Ne skačeš više od godine do
godine. Vraćaš se u svoj svet i sve je isto kao i pre. To je dobra vest - reče on i dohvati drugu
ostrigu.
Pripade mi muka.
- A šta je ta loša vest? - navalih ja.
- Sećaš li se one bakarne ploče u podrumu svetionika?
- Mislite na onu s latinskim natpisom? On klimnu glavom.

74
Anna

Pipixie

- Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihil jam erit - izrecitova mi on. Pošto
prohuje 24 vetra, ništa neće ostati.

- Da, i šta je s tim?

- Pa, to je, zapravo, pravo prokletstvo svetionika: sve se nastavlja kao da te protekle
godine nisu nikada ni postojale. Niko od onih koje si u međuvremenu upoznao neće te se
setiti. Sve što si u međuvremenu radio nestaće, biće poništeno.

Salivan uvide da ja ne razumem njegovo objašnjenje, pa poče precizno da mi tumači:
- Dakle, posle dvadeset četvrtog putovanja probudio sam se u 1978. godini. Geografski
gledano, vratio sam se na polaznu tačku: bio sam u istoj onoj maloj prostoriji u podrumu
svetionika.
- Samo što su vrata bila zazidana - prekinuh ga ja. On potvrdi.
- Bilo mi je potrebno malo vremena da shvatim gde sam, a onda sam pomislio kako ću
tu i ostati. No, srećom, tlo je bilo meko i vlažno. Imao sam i alat pri ruci. Dohvatio sam
nekakvu motiku i počeo sam da kopam. Ne znam koliko je to trajalo, možda desetak sati, ali
sam na kraju uspeo da se izvučem iz svetionika. Oprao sam se na bunaru i otišao na stanicu
u Bornu, gde sam uhvatio prvi voz za Njujork.
On spusti viljušku i opet napravi malu pauzu. Bilo mu je očito vrlo teško i bolno da
oživljava sve te uspomene.
- U to vreme uredi SZO-a nalazili su se u kvartu Tartl Bej, blizu Palate Ujedinjenih
nacija. Bilo je sedam sati uveče. Čekao sam da Sara izađe iz zgrade, ali, umesto da mi se baci
u naručje, što je obično činila uvek kada bismo se ponovo našli, prošla je pored mene kao da
me ne poznaje.
Pogled mu se zamrači. Glas mu dobi drugačiji prizvuk.
- Započeh razgovor, ali Sara nastavi svojim putem, ozbiljnog lica i ponašajući se kao da
me ne poznaje. To je bilo vrlo zabrinjavajuće, jer sam shvatio da se ne pretvara. Navaljivao
sam, pričao joj o našoj Ani i o svemu što smo doživeli tokom godina. Mislim da me je u tom
času veoma žalila, jer je zastala na trotoaru i saslušala me. No nije me slušala kao ljubavnika
već kao neuravnoteženog bolesnika...
Stisnuo je pesnicu koja je ležala na stolu.
- Pokazala mi je neke fotografije iz novčanika. To su bile slike njenog muža -
afroameričkog doktora, i njene dece - ljupkih meleza i desetogodišnjih blizanaca. Bio sam
zapanjen, ali i više besan nego očajan.
Dograbio me je za rame i prodrmao.
- Nisam to nikako mogao da prihvatim, razumeš li? Pokušavao sam da objasnim Sari da
je sve to obmana. Pokušala je da pobegne, ali sam je stigao. Čvrsto sam je držao rukom
nastojeći da je nateram da me sasluša. Rekao sam da je volim i da želim da nađem Anu. Ona
je vikala i otimala se. Potrčala je preko ulice da bi pobegla od mene... Iz suprotnog smera
dolazio je auto koji je vozio punom brzinom. I Sara je... umrla na licu mesta od udarca tog
automobila. Mojom krivicom...

Salivan je sada plakao. Krupne suzne slivale su mu se niz obraze pravo na školjke. Dok
se tresao od tuge, promrsio je:

75
Anna

Pipixie

- Ne sećam se šta se potom događalo. Nesnosan šok i pomisao da sam ubio onu koju
sam toliko voleo gurnuli su me u pravo ludilo. Kada sam se osvestio, bio sam u bolnici
Blekvel, u ludačkoj košulji i drogiran lekovima.

Dodadoh dedi čašu hladne vode koju su nam doneli čim smo ušli, ali je on i ne pogleda,
već popi još malo vina. Kada je iskapio čašu, opet me zgrabi za ruku.

- Sve što uradiš u narednih dvadeset godina biće samo zamak na pesku koji će talasi
odmah uništiti.

- Zbog toga ste iscepali ono moje pismo Lizi? On potvrdi.
- Pa, imao sam dobre razloge za to. No na kraju sam joj ga ipak dao, jer je bila toliko
demoralisana da sam pomislio da će joj to dobro činiti. To je bila slabost kakvu više neću
ispoljiti.
Ruke su mu drhtale. Pogledao me je pravo u oči.
- No, na nesreću, ta paklena spirala sada je usisala tebe. Ne ponavljaj moje greške,
dečko! Nemoj povući druge sa sobom!
- Pa, možda se istorija neće ponoviti - pokušah da ubedim sebe više nego njega.
Salivan ustade, natuče kačket na glavu i reče mi hladnim tonom:
- Možeš mi verovati da će biti slično. Boriš se protiv sudbine. To je neravnopravna
borba koju si već unapred izgubio.

6.
19.00
Na Njujork se sručio pravi potop.
Zaputio sam se Avenijom Amsterdam, s papirnim kesama punim namirnica u rukama i
kaputom prebačenim preko glave da bih se bar malo zaštitio od kiše. Na uglu Sto devete
ulice uleteh u hol Lizine zgrade. Popeh se na poslednji sprat, potražih ključ ispod otirača i
uđoh kao u svoju kuću.
- Zdravo, Remingtone!
Upalih lampu u predsoblju i pođoh u kuhinju. Liza će doći tek za jedan sat. Imao sam
vremena da joj spremim obećanu večeru.
Posle Salivanove ispovesti otpratio sam ga do kuće. Presvukao sam se, uzeo nešto
novca i, po dedinom savetu, proveo jedan sat kod Stena Kopirača, poznatog falsifikatom iz
Alfabet Sitija, kome sam dao fotografiju da bi mi izradio lažni pasoš umesto onog koji su mi
ukrali.
Zatim sam, sav pokunjen, malo lutao po Menhetnu. Osećao sam se vrlo usamljeno. Ako
je tačno to što mi je Salivan ispričao, za mene nije bilo nikakve nade ni budućnosti. Nije bilo
ničega na horizontu. Bio sam igračka u rukama pakosnog lutkara koji će mi, u roku od samo
tri sedmice, oteti najlepše časove života.
Da ne bih pao u očajanje, odlučio sam da se pozabavim običnim stvarima. Nabavio sam
knjigu recepata u nekoj knjižari u Sohou i otišao do radnje s namirnicama Din i De Luka da
nabavim sve što treba za Lizin frižider.

76
Anna

Pipixie

- Imam jedno iznenađenje za tebe, maco! - izjavio sam i izvukao limenku iz torbe.
Sipao sam tri kašike hrane mačku u neku posudu za ribu i poređao ono što sam kupio
po stolu: dva ananasa viktorija, štapić vanile, štapić cimeta, dva zelena limuna, nekoliko
zvezdica anisa, pačje grudi, krompir, teglicu meda, crveni luk, beli luk i vezicu peršuna.
Pažljivo sam posmatrao sve te sastojke. Bio sam dete ere mikrotalasnih pećnica i
pakovanih salata. Kad bolje razmislim, mislim da nikada ranije nisam ništa kuvao. Otvorio
sam knjigu recepata i našao „pačje grudi sa začinjenim krompirom”, a zatim i recept za
„karpačo od ananasa”. U toku narednog sata dao sam sve od sebe. Uključio sam radio i
žudno slušao obaveštenja o stvarnosti koja mi je izmicala (atentat u Oklahoma Sitiju,
neočekivano oslobađanje O. Dž. Simpsona, neuspeh Bila Klintona u reformi zdravstva...).
Prelazeći s jedne stanice na drugu, otkrio sam i neke meni nepoznate grupe (Oejzis koji
pevaju Whatever), kao i neke nove kompozicije mojih omiljenih umetnika (Streets of
Philadelphia Brusa Springstina, High Hopes Pink Flojda...).
- Ovde nešto lepo miriše! - povika Liza s vrata.
Počešala je Remingtona po glavi i došla u kuhinju da mi se pridruži.
Sa osmehom na usnama i blistavim čarobnim očima, pričala mi je veselim tonom šta je
sve radila u toku dana dok sam ja spremao patku u medu.
Kao da smo oduvek živeli zajedno.
Nisam znao šta joj je Salivan tačno ispričao o meni, ali sam tu očito zaradio neke poene.
Njena ležernost, mladost i bezbrižnost olakšavale su nam komunikaciju. Posle nekoliko
minuta provedenih s njom potisnuo sam sve svoje brige i prepustio se trenutku.
Sva blistava i razigrana, Liza se zaputi u kupatilo, a zatim se vrati u salon s peškirom
oko glave.
- Uzela sam jednu kasetu u video-klubu - reče vadeći neku VHS kasetu iz torbe: Četiri
venčanja i sahrana. - Možemo je pogledati posle večere. Izgleda da je zabavna.
Dok je brisala kosu, video sam da me fiksira pogledom: dva sjajna plava draga kamena
sijala su u tami sobe. Zatim mi je prišla i brzim i neočekivanim pokretom spustila ruku na
moj obraz. Uklonio sam joj nekoliko mokrih pramenova kose s lica. Moje usne spustiše se na
njene. Ona mi raskopča opasač, a ja otkopčah dugmad na njenoj košulji. Koža joj je bila
sveža, a grudi su joj treperile.
- Dođi...
Pošto je naš zagrljaj ubrzo postao nešto strasniji, sručili smo se na kanabe i nastavili da
se mazimo, dok je moja patka u medu gorela u rerni.

7.
Već tri četvrti sata prevrtao sam se po krevetu i bezuspešno pokušavao da uskladim
disanje s Lizinim; ona je mirno spavala kraj mene.
Još sam bio tu.
Moj digitalni časovnik pokazivao je 6.32. A ipak sam još bio tu!

77
Anna

Pipixie
Juče sam se osvestio u metrou u 5.45. Dakle, prešao sam granicu od dvadeset četiri
časa.
Ustadoh u tami, navukoh pantalone, povukoh pokrivač preko Lizinog ramena i išunjah
se iz sobe.
Remington me je čekao pred vratima.
U kuhinji je bilo neprijatno hladno. Proverih vreme na brojčaniku mikrotalasne pećnice
i zagrejah sebi šolju kafe. Napolju je besnela oluja, a gusta kišna zavesa tresla je prozorska
okna.
Otvorih prozor i nalaktih se na dasku, pa počeh da posmatram dan koji se rađao.
Pljuštalo je, nebo je bilo mutno, a horizont olovne boje.
Kiša mi je lila pravo u lice. Na uglu Sto desete ulice i Avenije Amsterdam ugledah
uličnog prodavca viršli kako vuče kolica po pljusku. Odjednom sve zatreperi i zamagli mi se
pred očima. Neke neprijatne mušice ispuniše mi vidno polje: tamne mrlje lebdele su mi pred
očima.
Srce mi poskoči kada sam prepoznao onaj slatkasti miris pomorandžinog cveta -
podsetio me je na kolačiće s pomorandžom koje mi je majka spremala kad sam bio dete.
Električni udar me potrese.
Ispustih šoljicu kafe koja se razbi pri padu.
Remington besno mjauknu.
Telo mi se ukoči, a zatim kao da se rasplinu.
Sasvim se rastočih.

78
Anna

Pipixie

TREĆI DEO
Čovek koji nestaje

79
Anna

Pipixie

1996.

Šekspir u parku

Iskustvo nije ono što se čoveku dešava, već ono što čovek učini s tim što mu se dešava.
Oldos Haksli

0.
Neprijatna zagušljiva atmosfera.
Čujem zvuke kuhinje, osećam miris prženja i čujem zvuke pranja posuđa.
Ležim na vlažnom podu, go do pojasa, u nekoj prostoriji koja se kupa u svetlu. Osećam
kako mi znoj curi niz vrat i leđa. Oči mi suze od svetla kao da neko ljušti luk na nekoliko
centimetara od njih.
Rukom teram mušice koje mi lete oko lica. Počinjem da prepoznajem simptome: naduvene
očne kapke, ukočeno i iskrivljeno telo, migrenu koja mi rastura glavu, brujanje, osećaj da
nemam noge...
Otvaram oči i vidim da ležim na nekim masnim pločicama. Kad se uspravim, zapahne me
miris kuvanog kupusa, od kojeg mi pripadne muka. Sam sam, a nalazim se u nekoj velikoj
prostoriji obasjanoj olovnim sunčevim svetlom.

1.
Nadlakticama brišem znoj koji mi curi niz lice. Oko mene je pribor za kuvanje, ogroman
slivnik sa šest sudopera, šank, džinovska tava i lonci od sto litara, roštilj, traka za dostavu
hrane. Uza zidove su ormani od nerđajućeg čelika, na plafonu vidim velike aspiratore.
Čini se da sam u nekoj vrsti centralne kuhinje. To je nekakva zajednička kuhinja - od
onih kakve su se mogle videti po kantinama, fabrikama i menzama u preduzećima.
O, dovraga, šta ja radim tu?
Na polici vidim starinski bakelitski sat koji pokazuje jedan sat po podne.
Odvlačim se nekako do najbližeg prozora da udahnem malo vazduha i osmotrim
okolinu. Jedno mi je jasno: ovoga puta nisam na Menhetnu. Svuda vidim samo skladišta i
magacine, kao i fabričke dimnjake. Nalazim se u nekoj industrijskoj zoni okruženoj auto-
putem i nekim vodenim tokom. Otvaram prozor na suprotnom zidu. Kroz njega vidim
siluete oblakodera na Menhetnu. Žmirkam i prepoznajem Empajer stejt bilding, Krajslerov
oblakoder i metalnu strukturu Mosta Kvinsboro.

80
Anna

Pipixie

Malo zastajem da razmislim. Mislim da znam gde sam: negde na jugu Bronksa.
Verovatno sam na poluostrvu Hants point, gde su nekada bile najveće njujorške tržnice
voća, povrća i mesa.

Okrećem se i idem do jedinih vrata u prostoriji: to su pocinkovana čelična vrata koja
su... zaključana.

- Hej! Ima li koga? Niko mi ne odgovara.
Tražim nešto čime bih zazvonio umesto zvona, ali ne nalazim ništa prikladno.

„povuci samo u slučaju požara!”

Ugledam taj natpis na protivpožarnom alarmu i nešto mi padne na um. Spuštam ručku,
ali ništa se ne dešava: nema ni zvuka ni svetlosnog alarma.

Očajan, vraćam se do prozora. Vidim da do tla ima oko dvadeset metara. Ne mogu
nikako izaći tuda, a da pritom ne slomim vrat.

I pored vazdušne struje, u prostoriji je vrelo kao u peći, a osećam i neprijatne mirise
hemikalija. Na istok se, pored reke Bronks, kilometrima pružaju kejovi za istovar robe.
Nekoliko teretnjaka i hladnjača vrte se po saobraćajnoj petlji, ali u celoj zoni nema mnogo
aktivnosti.

Unaokolo vidim samo prazne parkinge i prozore očigledno praznih zgrada. Mogu da se
kladim da je sada vikend.

Kakav sam ja baksuz...
- Hej! Oj! Halo! - derem se iz sveg glasa.
No to je uzaludan trud. Postepeno shvatam gde se nalazim, kao i da niko ne može da me
čuje ni vidi.
Lutam po prostoriji, pokušavajući da nešto smislim. Na zidu je okačen kalendar s pinap
devojkama. Mis avgusta 1996. odevena u mali monokini, lepa smeđokosa cura sa šiljatim
grudima, smeška mi se s njega. Nalakćena na bar na nekoj plaži, pijucka koktel ukrašen
kriškom ananasa.
Ne treba mi mnogo vremena da sračunam - ako je sada sredina leta, moja pauza trajala
je više od devet meseci.
Brzo pogledom inventarišem nameštaj u prostoriji: pločaste police, kolica za transport,
veliki orman od nerđajućeg čelika - nalik na sef - s nekakvom bravom sa šifrom na vratima.
U toku narednog sata pokušavam da smislim kako da izađem iz ovog zatvora. Skidam
ploče s tavanice, ispitujem izlaze za slučaj opasnosti, proučavam cevi uređaja za bacanje
đubreta, pokušavam da obijem metalna vrata velikom posudom za prženje i hvataljkom za
špagete.
Bez uspeha.
Iznuren sam i grlo mi je suvo. U jednom frižideru pronalazim neki odvratan sok sa
ukusom žvakaće gume i jedan sumnjiv komad čizkejka. Oprezno ga njuškam, ali sam toliko
gladan da ne pravim pitanje.

81
Anna

Pipixie

U uglu je nekakav stari televizor zakačen na zid. Pronalazim daljinski upravljač i
uključujem ga. Na ekranu se smenjuju vesti o sportskim događajima: atletika, plivanje i
tenis. Prepoznajem Karla Luisa, Majkla Džonsona i Andrea Agasija. Rasejano gledam vesti i
jedem kolač, a zatim se na ekranu pojavljuje komentator s mikrofonom u ruci.

Ovo je bila retrospektiva događaja sa Dvadeset šestih olimpijskih igara koje su održane u
Atlanti od 19. jula do 4. avgusta. Igre će se okončati završnom ceremonijom koju ćemo večeras
gledati na NBC-ju u direktnom prenosu sa stadiona...

Datum me natera da poskočim. Dakle, danas je 4. avgust 1996. godine.
To je moj rođendan.
Danas punim trideset godina.
Prošlo je već pet godina od onog kobnog jutra 1991. Od jutra kada je moj otac došao i
poveo me na izlet da mi uruči moje otrovno nasleđe nazvano Svetionik 24 vetra.
Pet godina proteklo mi je u pet dana.
Gledam svoj odraz u ogledalu iznad jednog lavaboa.
To je bio prvi put da sam se pogledao u ogledalu otkako je ovaj moj košmar započeo.
Malo sam ostario: lice mi izgleda umorno, a ten mi je usahnuo. Zenice su mi proširene i
imam kese ispod očiju kao da sam bančio cele noći. Zasad nemam bore i faca mi je još
prilično zgodna, ali su mi crte nekako tvrđe i grublje. Oči su mi potamnele, a kosa mi je
izgubila one zlataste prelive. Svaki trag adolescencije nestao je s mog lica i to me najviše
zapanji. Nema više one zaobljenosti, svežine, živahnosti...
Sretan rođendan, Arture...

2.
15.00, 16.00, I7.oo... ponoć, 1.00, 2.00, 3.00, 4.oo...
Očajan i premoren, vrteo sam se ukrug poput lava u kavezu. Sve sam živo pokušao da
bih se izvukao iz ovog zatvora. Pošto sam shvatio da ne mogu da otvorim vrata, okomio sam
se na metalni orman koji sam oborio na pod. Vrteo sam stotine kombinacija na brojčaniku,
ali bilo ih je stotine hiljada i bila je vrlo mala verovatnoća da ću ga otvoriti - vrata su i dalje
bila zaključana.
U očajanju sam probao i da obijem bravu koristeći alatke koje sam imao pri ruci: velike
kutlače, tiganje, čelične rešetke.
- O, dovraga!
Zaurlao sam i u besu bacio kutlaču na drugi kraj prostorije, pa sam raspalio pesnicama
po metalnoj površini.
To je bio pravi košmar u košmaru! Kako da se pomirim s tim da jedina dvadeset četiri
sata koja imam u ovoj godini treba da provedem zarobljen u ovoj prokletoj rupi?
Glasno sam zajecao. Briznuo sam u neočekivani plač koji nisam mogao da zadržim i koji
je značio da ne mogu više trpeti ovu patnju. Strah me je gušio. Prokletstvo svetionika bilo je

82
Anna

Pipixie

na putu da me dokrajči. Poslednjih pet dana - ili pet godina - proživeo sam kao pod vodom,
pasivno, nesposoban da shvatim i da delam, i nisam našao ni najmanji nagoveštaj
mogućnosti da se izvučem iz ovog haosa.

Ponovo sam prišao prozoru. Zurio sam u dvadesetak metara praznine koji su me
odvajali od tla. Ako skočim, sve će biti završeno. Neće više biti ni straha koji mi steže
želudac, niti prokletstva.

No neće biti ni ma čega drugog...
Bog zna zašto sam se setio onoga što mi je Frenk kazao kada smo se rastali one subote:
Ta misterija opseda me već trideset godina. Mislim da si ti jedini koji može da je razjasni.
Obrisah suze. Bilo je jadno da tražim utehu u rečima osobe koja me je oduvek lagala, ali
sam se ipak držao njegovih reči. Nisam imao ništa drugo.
Okrenuh se prema metalnom ormanu. Ponovo dohvatih prvu alatku koju ugledah -
nekakav strugač za daske - pa navalih na orman, nastojeći da pretočim bes u pozitivnu
energiju. Posle pola sata prva šarka popusti. Ugurah u međuprostor metalnu šipku za
oštrenje noževa. Potežući više puta, razvalih i preostale dve šarke.
Najzad!
Počeh da proučavam sadržaj ormana, ali mu se ne obradovali: tu su bile velike
baterijske lampe, kecelje, odeća za kuvare, majice. Nađoh neku polo košulju pa je obukoh, a
navukoh i kuvarsku uniformu i stari par dubokih cipela koje su mi skoro sasvim odgovarale.
Zatim počeh da upredam nekakav čudan konopac od sve odeće koju sam našao. Kada
sam ocenio da je dovoljno dug i čvrst, zakačih ga za okvir prozora i, ne gledajući dole, počeh
da klizim niza zid. Drhtao sam kao prut. Nisam gledao u tlo i naslanjao sam se nogama na
zid, upirući stopalima o fasadu. Polako se spustih pet, deset, petnaest metara.
Nešto krenu...
Moj konopac, koji je delovao vrlo čvrsto, počeo je da se cepa. Pošto je najzad pukao,
padoh s visine od nekoliko metara i otkotrljah se po pločniku. Više sam se prepao, nego što
sam bio povređen. Pridigoh se i pođoh prema mestu za utovar kamiona. Izađoh na auto-put
i pokušah da stopiram. Najzad mi neko stade: bio je to kamion sa dva brata crnca koji su
vozili voće i povrće u Španski Harlem. Bili su simpatični. Slušali su rege na radiju i
zadovoljno vukli dimove neke nedefinisane materije. Ja odbih ponuđeni dim, ali rado
prihvatih bocu vode i nekoliko nektarina. Kada smo stigli u severni deo Menhetna, oni
skrenuše u Morningsajd Hajts da me ostave ispred zgrade u Aveniji Amsterdam 109.
Bilo je sedam sati ujutro.

3.
- Kako se usuđuješ da se pojaviš ovde, gade? Nosi se! Ne želim više da te vidim! -
razvika se Liza i zalupi mi vrata ispred nosa. Naš susret potrajao je manje od deset sekundi.
Dojurio sam do nje sa srcem koje je glasno tuklo, bio sam na ivici nesvesti, ali ona nije
htela da me vidi. Načuljio sam uho i jasno čuo neki muški glas iz njenog stana, što me je
gadno štrecnulo.
A šta si, zapravo, očekivao, mali moj Arture?

83
Anna

Pipixie

Kada se konačno smilovala da mi otvori vrata, laknulo mi je čim ugledah da Liza sva
sija. Na sebi je imala svetloplavi svileni kombinezon, a promenila je i frizuru i nosila je lepo
podrezane šiške. Duga kosa bila joj je upletena u pletenice koje su podsećale na bagete.
Njene tirkizne oči sijale su u tamnim tonovima, pune prezira ali i života. Pokušah da kažem
kako se radujem što je vidim, a ona me napade kao najveću bitangu.

Ne odustajući, opet pritisnuh zvonce iz sve snage.
- Hoćeš li da se smiriš, momče!
Jedan ogroman tip, go do pasa, pojavi se na vratima.
- Možda ti slabo shvataš, ali Liza ti je rekla da se gubiš - reče s podrugljivim osmehom,
koji se svakako odnosio na moju kuvarsku uniformu.
Bio je zgodan, baš kao oni tipovi iz modnih časopisa, a i bio je i bar dve glave viši od
mene. Imao je na sebi samo tesne gaćice koje su isticale njegove muške atribute, a pločice na
stomaku podsećale su na table čokolade.
- Ti se ne mešaj! - odvratih, ne pokazujući da je ostavio naročit utisak na mene.
Htedoh na silu da se uguram, ali me on zgrabi za vrat i baci me na stepenice, pa onda
zalupi vrata za sobom.
Ovo mi nije trebalo, rastužih se sedajući na stepenice.
U padu sam povredio ruku. Masirao sam zglob, stojeći naslonjen na ogradu, i tada
opazih Remingtona koji mi uskoči u naručje.
- Zdravo, stari druže!
Dok je mačak pružao glavu da ga pomazim, nešto mi pade na um.
- Elizabet, držim tvog mačora kao taoca! - razvikah se dovoljno glasno da me čuje. - Ako
ga želiš natrag, dođi do mene dole na ulicu!
Načuljih uši i čuh odlomke nekog razgovora, što mi dade izvesnu nadu. „Kazala sam ti
da paziš na mačku!”, vikala je Liza svom razbijaču, koji joj odgovori nekim gunđanjem.
- Ako ti je stalo do jadnog Remingtona, ne šalji mi tvog telohranitelja! - povikah i siđoh
niz stepenice.

Nije prošao ni minut, a Liza se stvori na trotoaru. Bila je navukla neke farmerke s
prorezima, stare patike i nekakav korset.

- Vrati mi mog mačora!
- Hoću, ali ćeš me prvo saslušati.
- Neću, ne zaslužuješ to. Pre godinu dana izvukao si se rano ujutro kao lopov, nisi mi
ostavio nikakvu poruku i uopšte mi se nisi javljao.
- To je sve tačno, ali postoji dobar razlog za to.
Nije me pitala koji je to razlog. Umesto toga nastavila je da besni:
- Čini mi se da si ti to zaboravio, ali mi smo te noći pričali o mnogo čemu. Ti si mi spasao
život, pa sam ti poverila mnoge svoje intimne tajne. Imala sam poverenja u tebe. Mislila sam
da si drugačiji.
- Pa, u nekom smislu zaista sam sasvim drugačiji...

84
Anna

Pipixie

- Da, još si gori od drugih. Šta ti uopšte misliš o meni? Da se bacam o vrat svakome ko
prođe?

- Pa, nije ti trebalo mnogo vremena da nađeš zamenu!
- Kakav bezobrazluk! - pomami se ona. - Pa ti si taj koji se nije vratio!
Podiže ruku da me ošamari, ali je ja na vreme zaustavili. Remington to iskoristi i skoči
na trotoar. Liza ga uze u naručje, okrenu se i pođe u kuću.
- Sačekaj malo! Pusti me da ti objasnim! - povikah, pošavši za njom.
- Ne trudi se, Arture! Salivan mi je već sve ispričao. Sustigoh je.
- Kako to? Šta ti je ispričao?
- Pa, sve ono što je trebalo da mi kaže ranije: da se tako ponašaš sa svim ženama, da si
oženjen i da imaš decu i da...
Svinja matora.
Preprečih joj put rukom, nastojeći da je sprečim da uđe u zgradu.
- Pusti me da prođem!
- Kunem ti se da sve to nije istina.
- A zbog čega bi mi tvoj deda to kazao?
- Zato što je lud.
Ona odmahnu glavom.
- E pa nećeš me sada ubediti u to. Bila sam sve ovo vreme u kontaktu sa Salivanom.
Viđam ga dva puta nedeljno i, veruj mi, sasvim je pri svesti.
- Čuj, Lizo, to je vrlo duga priča...
- Možda jeste, ali nemam ni vremena ni želje da je slušam.

4.
Makdugalova ulica 9.00
- Zdravo, dečko - pozdravi me Salivan na pragu svoje kuće.
- Prestani s tim! Nisam ja dečko.
On raširi ruke da me zagrli, ali ja nisam bio raspoložen za to. Odbih njegove izlive
srdačnosti i uđoh u predsoblje bez pozdrava.
- Osećaj se kao kod kuće - uzdahnu on.
To sam i učinio. Otišao sam u kupatilo i rešio se moje smešne odeće. Bilo mi je
neophodno jedno dobro tuširanje. Smrdeo sam na znoj i kupus, jer sam predugo bio u onoj
prostoriji. Ispraznio sam pola bočice gela za tuširanje i stajao pod vrelim mlazom vode da
bih osvežio svoje izmučeno telo i sprao mirise one kuhinje u Bronksu. Zatim sam se dobro
naprskao Salivanovom kolonjskom vodom s mirisom lavande.
Najzad sam otišao u „moju sobu” i navukao pamučne pantalone, košulju s kratkim
rukavima i laneni sako. Na komodi sam našao četiri novčanice od po 50 dolara koje mi je
deda verovatno namenski ostavio.

85
Anna

Pipixie

Stavih novac u džep i siđoh u prizemlje. Začuh sa gramofona zvuk glasa Bila Evansa:
Moraš verovati u proleće, čuvena kompozicija Mišela Legrana.

Salivan je, sa cigarom u zubima, sedeo za stolom u salonu ispred laptopa. Na nosu je
imao male naočari i pažljivo je proučavao berzanske izveštaje na ekranu.

- Šta ti je to? - upitah pokazujući na ekran. - Da li je to CD-ROM?
- To je berzanski veb-sajt. Izbečih se na njega.
- Berzanski veb-sajt?
- Povezan sam sa informatičkim servisom, ako ti je to jasnije. Zahvaljujući internetu,
možeš od kuće davati dileru instrukcije za sve berzanske aktivnosti.
- A šta je to internet?
Nije mogao da suzbije osmeh.
- Pa, ja sada imam sedamdeset pet godina i treba da ti objašnjavam šta je mreža...
- Poštedi me tih tvojih ironisanja.
- Uh, ala si osetljiv! Pa eto, internet je svetska informatička mreža koja omogućava da
pristupiš raznim servisima kao što su...
Tu ga prekinuh.
- Zar se sada baviš berzanskim transakcijama?
- Pa, imao sam nekoliko uspešnih transakcija početkom pedesetih godina - odgovori on
lažno skromno.
Zatim okrenu ekran prema meni i pokaza mi niz nekakvih grafičkih prikaza.
- Upravo smo na početku jednog neverovatnog perioda: akcije firmi koje se bave
tehnologijom rastu, i to je samo početak. U toku godinu dana, otkako se pomalo bavim ovim,
udvostručio sam kapital, zamisli samo to! Nisam ni pomišljao da bi se tako lako moglo doći
do novca!
Zaobiđoh bar i stavih jaknu na naslon visoke stolice. Osim boca viskija ugledah i stari
italijanski aparat za espreso. Da bih se malo smirio, pripremih sebi dupli espreso i dopunih
ga s nekoliko kapi brendija.
- A kako kupuješ i prodaješ te akcije ako nemaš račun u banci? On samo slegnu
ramenima.
- Zahvaljujući lažnom imenu, bar to je prava dečja igra. Koristim Lizine bankarske
podatke i dajem joj procenat od svega što zaradim.
Ja samo što ne pobesneh.
- Hajde da malo porazgovaramo o Lizi! Zašto si joj napričao onoliku gomilu laži o meni?
- Pa, zato što dobra laž vredi mnogo više od loše istine. Zaista, šta sam drugo mogao da
joj kažem?
Salivan zaobiđe aparat za kafu i nasu sebi čist konjak.
- Nastaviću to da radim - upozori me on.
- Dovraga, a zašto? Zar ne misliš da mi je i ovako dosta muka?

86
Anna

Pipixie

- Ne treba više da viđaš Lizu, u tome je poenta. Ako želiš da se ispucaš, uzmi petsto
dolara iz sefa: barovi su puni kolgerli.

- Zar baš želiš da dobiješ pesnicom po nosu? Salivan gucnu malo pića.
- Pa, to je samo zato što joj želim dobro. A i tebi.
- Onda se lepo bavi svojim poslom. Ja sam dovoljno odrastao da znam šta je dobro za
mene.
On odmahnu glavom.
- U ovom slučaju nisi. Ne zaboravi da sam ja prošao kroz sve to što ti se dešava...
- Pa, upravo zato sam i očekivao da ćeš mi pomoći.
- To i činim kada te odvraćam od te devojke. Samo ćeš joj naneti zlo, a i sebi.
Spusti mi ruku na rame i ozbiljno reče:
- Video si gde je mene sve to odvelo: ubio sam ženu koju sam voleo i proveo preko
deset godina na psihijatriji.
- Hvala ti za savet, ali to ti ne daje pravo da se mešaš u moje stvari! Najzad, zbog tebe
sam se i našao u ovoj situaciji!
On se trže:
- Pa ne možeš mene kriviti za sve svoje greške. To bi bilo previše lako.
- Ali ja nisam ništa tražio ni od koga! Vodio sam miran život. Frenk je došao kod mene,
on je to učinio! Frenk, tvoj sin! On je u međuvremenu postao gadan tip zato što si ga
napustio i otišao da živiš s tom Sarom. To je prava istina!
On me zgrabi za košulju. Bez obzira na godine, bio je jak kao bik.
- Pazi šta pričaš, mali!
- Ne bojim se ja tebe - odgovorih mu i odgurnuh ga ka zidu, pa ga potom prikleštih. Ne
zaboravi da to što si u tom stanu, slušaš džez, pijuckaš viski, pušiš cigare i igraš na berzi
preko ekrana... sve to činiš zahvaljujući meni. Ja sam došao da te izvučem iz one bolnice. Ja!
Nije to uradio ni tvoj sin ni tvoji prijatelji, ni moji brat i sestra! Već ja!
On spusti pogled i ja ga pustih.
- Ne želim više da te vidim, Salivane - rekoh, navlačeći jaknu.
- Pokušaću da stupim u vezu s Lizom, i da se nisi usudio da joj pričaš koješta o meni.
Bio sam već u predvorju. Pre nego što sam izašao, morao sam još da mu dobacim i ovo:
- Ako mi se i dalje budeš protivio, sledećeg puta vratiću te u bolnicu!

5.
- Lizo, ako si tu, otvori mi!
Odvezao sam se taksijem do Avenije Amsterdam. Minut kasnije već sam lupao na vrata,
ali je u stanu vladala tišina, osim što sam čuo mačka kako povremeno mjauče.
Bilo je skoro podne. Gde li je mogla biti usred leta, i to prve nedelje u avgustu? Svakako
nije bila na Džulijardu, niti u baru u Ist Vilidžu.

87
Anna

Pipixie

Ponovo sidoh niz stepenice. Vozač mog taksija - sik s turbanom - parkirao je svoj ford
kraun u naspramnoj ulici i uživao ispod stabla ginka. Naslonjen na auto, grizao je ogromne
zalogaje pogačice.

Ja sam se zbunjeno osvrtao na sve strane, tražeći inspiraciju za dalju akciju i očekujući
neki znak. Sanduče za pisma...

Postavljeni na početku stepeništa, svi sandučići za pisma imali su neke ružičaste letke
ugurane u otvore. Tih prospekata nije bilo jutros, prilikom mog prvog dolaska, jer bih to
svakako primetio, a taj ko ih je delio namerno ih je stavio tako da privuku pažnju.

Uzeh jedan letak i prepoznah siluetu Šekspira, s tipičnom ćelom, brkovima i šiljatom
bradicom. Kratak tekst sadržao je poziv:

Povodom 34. festivala „Šekspir u parku”, studenti poslednje godine Dramske škole
Džulijard izvešće posebnu predstavu komedije Vilijama Šekspira:

San letnje noći u nedelju 4. avgusta u 13.30 u
Teatru Delakorte
Ulaz slobodan

Blagoslovih nebesa: tamo ću svakako pronaći Lizu!
Moj šofer upravo je pojeo sendvič, pa mu pokazah prospekt i on odmah uključi motor.
Atmosfera je početkom popodneva bila zagušljiva. Trotoare Menhetna kao da je razmekšalo
sunce i za manje od deset minuta provezli smo se potezom Central park vest, sve do
Prirodnjačkog muzeja. Sik me ostavi na uglu Sedamdeset devete ulice i objasni mi kako da
stignem do pozornice. Platih mu, zahvalih i krenuh u avanturu u Central parku.
Nekoliko transparenata najavljivalo je predstavu San letnje noći. Dobro sam poznavao
taj komad, jer sam u gimnaziji igrao u njemu. Sledeći šoferova uputstva, uskoro se nađoh
ispred otvorene pozornice okružene drvećem, postavljene ispred Belvedere kasla. Na tom
mestu svakog leta, već trideset godina, pozorišne trupe igrale su besplatne predstave po
delima velikana iz Stratforda.
Promuvao sam se oko pozornice. U parku je bila prilična gužva: turisti, ljubitelji drame,
deca koja su spopadala prodavce grickalica s kolicima i kupovala sladoled i sodu.
Ugledah Lizu u društvu nekih glumaca iz njene trupe kako stoji ispod velikog šatora
koji je služio kao zajednička garderoba. Prepoznah i siluetu onog modnog lepotana -
gospodina sa čokoladnim tablama - koji me je zavrljačio niz stepenice. Nije više bio u
gaćama, već u kompletnom kostimu Demetrijusa. Liza je graciozno nosila svoju dijademu i
haljinu očaravajuće Titanije, vilinske kraljice. Ta uloga savršeno joj je pristajala.
Bio bi pravi eufemizam reći da se nije nimalo obradovala kada me je ugledala. Onaj
Čokoladni hteo je da se umeša, ali sam ovoga puta bio na oprezu, pa sam mu uputio dobro
plasiran udarac kolenom u pravo mesto, koji ga je bacio na zemlju.
Pošto je bio napadnut jedan od njihovih, Tezej, Egej i Lisander hteli su da se bace na
mene, ali ih vilinska kraljica zaustavi.

88
Anna

Pipixie

- Arture! Pa šta sam ti učinila? Zašto si rešio da mi uništiš život?
U tim rečima bilo je toliko gneva da se načas zapitah zašto sam toliko zapeo za tu
devojku.

- Lizo, moraš da me saslušaš.
- Ali ja sada imam druga posla! Treba da se pojavim na sceni za nekoliko minuta.
Vežbam ovu ulogu već šest meseci. Veoma mi je važna!
- Znam to, ali ovo ne može da čeka. Predlažem ti sledeće: saslušaj me narednih
petnaestak minuta, a ako potom rešiš da ne želiš više da me vidiš, nećeš više čuti ništa o
meni.
- Dobro - uzdahnu ona posle nekoliko sekundi. - Imaš desetak minuta.
Odmakla se od prijatelja da bismo razgovarali na miru. Imala je na sebi dugu haljinu sa
anđeoskim krilima na leđima, pa nismo mogli daleko da odemo. Seli smo na klupu iz parka
koja se nalazila na desetak metara od šatora.
Pored nas je neki klinac s naočarima, koji je imao pet do šest godina, lizao italijanski
sladoled i zurio u Lizu dok je njegova majka bila potpuno udubljena u roman Džona le
Karea.
- Dobro, pa šta je to tako važno što želiš da mi kažeš? - poče ona da se nervira.
- Nećeš mi nikako poverovati. To što se meni događa sasvim je nezamislivo, a ipak je
stvarno...
- Hajde, reci mi već jednom šta je to, hoćeš li?
Udahnuh duboko kao da ću zaroniti i u toku narednih desetak minuta, ne dajući joj
priliku da me prekine, ispričah joj celu priču: o mom ocu, o svetioniku, o metalnim vratima
u podrumu, o tome kako sam se zatekao u Katedrali Svetog Patrika, kako sam se iznebuha
stvorio ispod njenog tuša, kako sam je spasao kada sam se probudio u ateljeu njenog bivšeg
dečka, objasnih joj Salivanovu dramu i prokletstvo Svetionika 24 vetra...
Kada sam došao do kraja tunela sa svim tim objašnjenjima, pažljivo sam motrio njenu
reakciju.
- Dakle, ako sam te dobro razumela, tvoje opravdanje za to što se nisi javio jeste ta priča
da živiš samo jedan dan u godini? - upita ona mirno.
- Tako je. S moje tačke gledišta, mi smo se videli juče, a za tebe je prošla skoro cela
godina.

- A gde si ti to kada nisi ovde?

- Nisam, zapravo, nigde. Ne postojim.
- A kako se to događa, zar samo ispariš? - upita ona ironično. - Nešto kao u Zvezdanim
stazama?
- Pa, ja zaista prosto isparim i to je sve. Nije to nekakva moć superjunaka niti magija
Dejvida Koperfilda.

Nervozno se nasmeja.
- Dakle, izvukao si dedu iz psihijatrijske bolnice, ali ti je jasno da je, zapravo, tebi tamo
mesto, zar ne?

89
Anna

Pipixie

Ignorisao sam njen sarkazam, ali sam osetio da je i radoznala. Kao i da je bila zabrinuta.
- I tako ćeš ti prosto da ispariš? Tu, preda mnom?
- Bojim se da hoću.
Bio sam sasvim siguran u to. Već nekoliko sekundi osećao sam žmarce u svim udovima,
pred očima su mi letele crne mrlje, a osećao sam i blagi miris pomorandžinog cveta. Svim
snagama odupirao sam se tome, odbacivao ga i nastojao da sve to poništim. Trebalo je
izdržati još malo.
Liza je, sva zamišljena, sedela kraj mene. Video sam u njenom pogledu da je nešto muči.
Logično bi bilo da se prepala i pobegla, ali ju je nešto ipak zadržavalo.
- Pa, moram nešto da ti kažem - započe ona. - Možda i nije naročito važno...
Moja radoznalost se probudi, ali ona naglo zaćuta.
Osetih da sav drhtim, i to nekontrolisano. Osvrnuh se oko sebe, plašeći se šta će biti ako
neko to vidi. No niko nije obraćao pažnju na mene osim onog klinca s naočarima.
- Lizo, molim te, nastavi, šta si htela da mi kažeš?
No mlada žena i dalje je ćutala, sva zgranuta prizorom kome je prisustvovala.
U ušima mi je tutnjalo. Čuo sam poznati zvuk usisavanja i onaj neprijatni osećaj da se
rastapam.
- Arture! - vrisnu ona. Telo mi je već bilo nestalo.
Dok se to događalo, shvatio sam da mi je duh bio i dalje prisutan na tom mestu
narednih nekoliko sekundi.
Tako sam ipak imao dovoljno vremena da vidim Lizu u njenoj lepoj haljini kako pada
onesvešćena na travnjak.
Na klupi kraj nje, onaj crvenokosi dečačić ostavi sladoled i poče da drmusa majku.
- Mama, da li si i ti to videla? Vilinska kraljica začarala je svog momka, i on je nestao!

90
Anna

Pipixie

1997.

Izuzetan dan

Gde moje srce može pobeći od sebe? Gde ja mogu pobeći od sebe?
Sveti Avgustin

0.
Ovoga puta buđenje je bilo prijatnije. Skoro neosetno.
Osvestio sam se okružen mirisom svežeghleba. Kada sam otvorio oči, video sam da ležim
na stomaku na nekim starinskim pločicama od terakote. Boleli su me svi zglobovi i osećao sam
laku glavobolju, ali sam ipak lakše disao. Lagano ustadoh i osvrnuh se unaokolo.
Ugledah mehaničke naćve, posude za fermentaciju, hlebnu peć u kojoj se peče bečko
pecivo. Videh i jutene vreće i papirne kese na kojima je pisalo: Topli kroasani - francusko
pecivo iz 1974.
Otresoh brašno sa jakne i pantalona: bio sam u pekari koja je pravila francusko pecivo.

1.
Čuo sam glasove i kretanje na spratu. Na brzinu napunih kesu kroasanima i hlepčićima
sa čokoladom, pa pođoh kamenim stepenicama koje me odvedoše na ulicu.
Nađoh se u uskom popločanom prolazu koji izlazi na Boveri, graničnu ulicu između
Italijanske četvrti i Nolite. Upravo je svitalo. Srebrnkasto svetio provlačilo se između zgrada.
U jednom izlogu videh na svetlećem brojčaniku nekog sata da je 6.25.
Sada sam već imao svoj ritual i nastojao sam da ga se držim: ubacio sam novčić u
automat za novine i pogledao prvu stranu Njujork tajmsa. Datum je bio... 31. avgust 1997.
godine.
Od mog prošlog dolaska prošlo je trinaest meseci. Mada sam to očekivao, šok je svakog
puta bio vrlo snažan: teško je otvoriti oči i naći se u tren oka u narednoj godini.
Jutros je na naslovnoj strani novina bila fotografija princeze Dajane.

DAJANA POGINULA U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI U PARIZU

Zaustavih taksi, a pritom pogledah prve redove članka:

91
Anna

Pipixie

Dajana, princeza od Velsa, izdahnula je prošle noći, malo posle ponoći, pošto je doživela
saobraćanju nesreću u tunelu pored Sene, u Parizu. (...)

Više francuskih radio-stanica prenosi izjavu portparola britanske kraljevske porodice,
koja izražava gnev povodom pretpostavke da je ta nesreća bila predvidiva, jer je princeza
bežala od foto-reportera koji su je jurili ma kuda bi se zaputila.

Dok sam stigao do Avenije Amsterdam, doneo sam odluku da ću se držati onoga što
sam obećao. Ako Liza ne želi da me vidi, više nikada neću navaljivati.

Proverih da li njeno ime i dalje stoji na poštanskom sandučetu, popeh se pešice uz
stepenice i nalegoh na zvono. Posle nekoliko sekundi začuh zvuke koraka koji se bliže i
shvatih da me neko gleda kroz špijunku. Kada su vrata zaškripala, bio sam spreman na sve,
pa čak i na novi aperkat onog tipa, Čokoladnog, ili na udarac oklagijom (mada Liza nije bila
tip osobe koja bi imala oklagiju u kući...).

Otvorila mi je Liza. U jednom trenutku njeno lepo lice bilo je sasvim bezizražajno.
Mahnuh papirnom kesom.

- Nisam znao da li više voliš kroasane ili čokoladne hlepčiće, pa sam uzeo i jedno i
drugo.

Posle nekoliko trenutaka zabune Liza mi se baci u naručje. Stisnula se uz mene i obavila
mi noge oko struka. Ja pustih bečko pecivo, zgrabih je za bokove i zatvorih vrata nogom.

2.
Ležao sam držeći glavu na njenom golom stomaku.
Prošao je jedan sat otkako sam stigao u Lizin stan.
Kada smo konačno došli do daha, Liza poče da prevlači rukom preko mog potiljka i da
mi mrsi kosu.
- Znaš, ono kada smo prošlog puta razgovarali baš pre nego što si nestao...
- Da, htela si nešto da mi kažeš?
- Arture, mislim da sam bila u Katedrali Svetog Patrika prilikom tvog prvog putovanja.
U skoku se uspravih i sedoh u krevetu.
- Ozbiljno govoriš?
Ona navuče čaršav preko grudi.
- To je bio 16. jul 1992. godine, zar ne? Klimnuh glavom.
- Tada sam se tek bila doselila u Njujork, u jedan prilično ofucan stan u Ulici Mot. Tog
dana predveče izašla sam sa cimerkom da malo prošetamo, a ona je inače bila vrlo revnosna
katolikinja, ne možeš ni da zamisliš koliko!
Zatim se nagnu da dohvati bocu mineralne vode koja je stajala na podu.
- U to vreme crkve me nikako nisu zanimale, ali je preko puta Svetog Patrika bio jedan
divan butik u Ulici Viktorija... Dok sam ja probala neko rublje, ona je navalila da uđe u
katedralu, a kako se nikako nije pojavljivala, i ja sam ušla za njom da je potražim. Izdaleka
sam videla veliku gužvu nasred crkve. Baš kada sam ušla u centralni prolaz, videla sam

92
Anna

Pipixie

dvoje policajaca kako jure nekog tipa odevenog samo u gaće s ružičastim tufnama: to si bio
ti!

Bio sam potpuno zgranut tom pričom. No činilo se da je Liza oduševljena.
- To je baš čudno, zar ne? - rekla je sa osmehom. - Bila sam vrlo nestrpljiva da ti to
ispričam!
- E pa to je previše za koincidenciju - odgovorih joj.
- To svakako nije koincidencija! Hoću da ti kažem da sam, izgleda, i ja deo te tvoje priče!
Kao da nas je svetionik spojio, baš kao Salivana i Saru!
Izgleda da joj se ta ideja dopala. No ja sam se prepao.
- Salivan ti je ispričao i tragični epilog njegovog slučaja?
- Jeste, ali mi ćemo razbiti to prokletstvo! - odgovori mi ona, sasvim sigurna u sebe.
Odjednom počeše da me muče sumnje i pomislih da Salivan nije pogrešio kada mi je
predlagao sve one mere predostrožnosti.
No Liza podiže čaršav i ponudi se mom pogledu. Opruži se i pomilova mi poprsje, pa me
privuče sebi. Usne joj se spustiše na moj vrat i grudi. Prstima mi je prevlačila preko leđa,
opipavala je moje pršljenove, milovala mi je bokove i zadnjicu i pozivala me da je ponovo
uzmem.
U trenutku kada sam to učinio, zaboravio sam na sva Salivanova upozorenja.

3.
I bez posebnog dogovora shvatih da se u jednom slažemo: treba živeti u sadašnjosti.
Ne treba dozvoliti da nam draž sadašnjeg trenutka zagadi mučna prošlost ili neizvesna
budućnost.
Sve drugo činilo nam se kao gubljenje vremena (a bog zna da ga nismo ni imali), pa se
naš dan završi tako što smo činili jedino što smo i mogli: voleli smo se.
Pripijeni jedno uz drugo, nismo ni ustajali iz kreveta.
9.00
Pripremio sam nam doručak. Dve šolje bele kafe i fino pecivo, pokupljeno kod
Francuskog kroasana. Mrvili smo pecivo po čaršavima. Sunce je sijalo na naša jaja na oko.
10.00
Liza je prikupila sve svoje CD-ove na krevet i puštala mi njene omiljene pesme na
malom zvučnom stubu na noćnom stočiću.
Tada sam prvi put slušao gitaru u pesmi No Surprises, reprizu Killing me softly i uporni
refren u Bitter Sweet Symphony.
11.00
Otkrivao sam nove TV serije: smešnu epizodu Sajnfelda, dve vesele pričice iz Prijatelja i
epizodu iz serije Urgentni centar, što je podstaklo moja lepa i nostalgična sećanja na
nekadašnji posao.
14.00

93
Anna

Pipixie

Preslišao sam Lizu neke delove teksta iz pozorišnog komada koji je trebalo uskoro da
se daje u Linkolnovom centru. „Ljubav je dim iznenađenja; kad se raspali, blista kao plamen
u očima zaljubljenih, a kada je potisnuta, pretvara se u more suza.” Romeo i Julija, čin 1,
scena 1.

16.00
Na kuhinjskoj polici sam, s velikom radošću, pronašao svoju knjigu recepata. To je bila
moja verna saveznica koja mi je omogućila da skoro savršeno pripremim pačje grudi u
medu. Pitao sam Lizu šta bi želela za ručak, a zatim sam uložio nadljudski napor da se
izvučem iz naše čaure i sišao u prodavnicu na uglu da nabavim hranu. Kada sam se vratio u
kuhinju, počeo sam da spremam gratinirane lazanje bolonjeze. Moram priznati da su bile
samo napola uspele, ali ljubav je slepa i Liza me je ubeđivala da su to najbolje lazanje koje je
u životu pojela.
18.00
Kada na nožicama bila je premala za nas dvoje. No zalepili smo se jedno za drugo, pa
smo bili kao jedno. Na radiju smo slušali Teksas, Alanis Moriset i grupu Kranberiz. Sva u
vlažnoj peni,
Liza je prelistavala poslednji broj Voga, a ja sam pregledao Njuzvik i Tajms magazin,
sakupljajući mrvice novosti iz poslednjih meseci - opsesivni uzorak raznih aktivnosti
savremenih junaka: Bila Gejtsa, novog gospodara sveta, brigu zbog globalnog zagrevanja,
čudni novi univerzum interneta, smrt Tupaka Šakura u pucnjavi u Las Vegasu, ponovni
izbor Bila Klintona za predsednika, uticaj virusa intel na ekonomiju, povratak veri i sve veće
socijalne nejednakosti.
20.00
Vreme je za domaće zadatke. Ja sam spremio zeleni čaj. Liza je navukla moju košulju.
Legli smo jedno kraj drugog u postelju sa olovkama u ruci i dali se na različite poslove.
Ona je pravila spisak vezan za simboliku broja 24, u nastojanju da se približi tajni
svetionika (24 časa u danu, 24-karatno čisto zlato, 24 slike u sekundi u bioskopskom filmu,
24 Hristova čuda u Bibliji, 24 elementa u ljudskom telu...).
Ja sam se bavio odgovorima na Prustov upitnik koji mi je Liza utrapila da bi me bolje
upoznala.
23.00
Smešten na dva bloka od Lizine zgrade, bar Empanada papas bio je bučno mesto u
kome se moglo dobiti piće, meze i sjajno meso pečeno u peći. Sedeo sam za stolom i
posmatrao Lizu koja se gurala kroz masu sa dve boce piva korona u rukama.
Posmatrao sam njen osmeh, gracioznost, blistavu pojavu. Zašto se nismo ranije sreli?
Zašto nemamo pravo na normalan život? U prigušenom svetlu bara, karamelni prelivi njene
kožne jaknice mešali su se s bojom meda njene kose. Liza spusti boce na sto pa sede kraj
mene.
U toku celog dana bio sam zadivljen slaganjem naših pokreta, dopunjavanjem našeg
smeha i činjenicom da nam umovi rade na istoj talasnoj dužini.

94
Anna

Pipixie

No odjednom na zidu ugledah meksički sat u obliku mrtvačke glave koji je otkucavao
sekunde i setih se da se bliži vreme mog odlaska.

Seti se da je vreme lakomi igrač
Koji dobija bez varke i po svaku cenu! To je pravilo.

S nekog pradavnog časa francuskog odjednom iskočiše Bodlerovi stihovi, koji mi nikada
pre toga nisu zvučali tako prikladno.

Kako je sudbina mogla biti tako surova da mi dodeli ovakvu kaznu?
5.00
Soba se kupala u bledoj mesečini. Bacih očajnički pogled na sat. Sa osećajem straha u
želucu ustadoh bez buke.
Tu mi je bila košulja, jakna, pantalone, obuća. Bilo bi bolje da sve to navučem na sebe i
da budem spreman.
Osetio sam Lizu iza sebe; verovao sam da još spava. Spustila mi je ruku na stomak.
Počela je da me ljubi po ramenima i potiljku.
- Ne mogu da verujem da ćeš zaista otići - reče i gurnu me ka stolici na okretanje koja je
stajala za malim radnim stolom.
Sede mi u krilo i odbaci kombinezon.
Milovao sam joj grudi dok se dan lagano uvlačio u polutamu. Milovala mi je kosu,
potražila moje usne i na kraju iskoristila moju erekciju. Počela je da se njiše u pravilnom
ritmu.
Grčevito se držeći za moje grudi, zabacila je glavu, sklopila oči, a usta su joj bila
poluotvorena.
Moji prsti klizili su preko njenih usana i grudi. Gušio sam se. Osećao sam ono poznato
peckanje koje mi je ometalo kretnje. Počeh da vidim sve dvostruko i osetih miris
pomorandže u nozdrvama.
Uh, ne sada!
Ona ubrza kretnje, ja je zgrabih za bokove i pokušah da se što čvršće držim za nju, za
njeno ječanje i miris njene napuderisane kože.
Dao bih sve za nekoliko dodatnih minuta.
Sada i ovde.
Liza uhvati moj pogled. Osetih da drhti. Talas zadovoljstva je zahvati i preplavi.
U trenutku vrhunca ona viknu moje ime. No mene više nije bilo tu.

Kakav li sam zločin počinio da plaćam tako visoku cenu? Koju to neoprostivu grešku
ispaštam?

95
Anna

Pipixie

1998.

Čovek koji nestaje

Na puteve bez rizika zapućuju se samo slabi.
Herman Hese

0.
Bilo je mučnih buđenja, bar koliko i onih drugih. Ovoga puta sve je teklo sasvim glatko.
Osećao sam grčeve, vrelinu i nanjušio miris ruža. Kada sam se osvestio, našao sam se na
nekom lepo ošišanom travnjaku.
Protrljao sam oči, ustao, izmasirao ramena. Bio je dan i bilo je pomalo hladno. Novac je
bio tu, u džepu moje jakne, ali su mi pantalone bile raskopčane i srozane do članaka. Brzo sam
ih vratio na mesto. Sunce još nije odskočilo visoko. Jesen je obojila drveće plamenim bojama.
Bio sam u vrtu neke lepe gradske vile.
Na trotoaru ispred kuće dočepao sam prve novine umotane u plastiku koje je kolporter
verovatno tu ostavio neki minut ranije. Pogledah adresu - bio sam blizu Gramersi parka - a
kada pogledah datum, videh da je 31. oktobar 1998. godine. Noć veštica je, dakle, danas.
Idilična slika nije dugo potrajala. Odjednom tišinu oko mene razbi gromoglasan lavež
dveju nakostrešenih doga. Ovi ogromni psi behu mi za petama, pa pojurih kao lud ka
rešetkastoj ogradi. Nekako izbegoh pse, ali u preskakanju ograde uganuh članak.

1.
Uhvatih taksi do Avenije Amsterdam. Popeh se uz stepenice. Dugo sam zvonio na
vratima. Videh Lizin začuđen pogled kad mi je otvorila vrata. Silno mi laknu kada sam
shvatio da u stanu nema drugog muškarca. Nije nam bilo lako da premostimo jaz - prazninu
koja nas je delila i nasilje sudbine koje smo trpeli. Svakog puta bilo mi je sve teže da
pronađem svoje mesto u njenom životu. Trebalo bi da pustim da vreme ublaži šok, ali naše
percepcije kao da nikada neće moći da budu usklađene: ona me nije videla duže od godinu
dana, a ja sam imao osećaj da smo se rastali pre nekoliko sati...
Naime, ja sam čovek koji nestaje. Čovek bez budućnosti. Čovek pod prinudom. Neko ko
žudi za životom, ali ne može nikome ništa da obeća. Neko ko mora vrlo brzo da živi. Čovek
koji svakoga dana treba da savlada po jednu planinu. Neko ko mora da razvlači vreme da bi
u njega smestio sve svoje uspomene pre svakog novog odlaska.

2.
Ja sam, dakle, čovek koji nestaje, ali se pritom i seća svega.

96
Anna

Pipixie

Kao i svi prethodni dani, i ovaj mi je proleteo u trenu. U tuzi, žurbi, nagoveštajima
propuštanja, što nas je oboje bacalo u očaj.

Sećam se iskeženih bundeva sa svećama spremljenih za Noć veštica koje su mi
namigivale iz prozora i vrtova.

Sećam se i knjižare blizu Junion skvera u kojoj smo čitali pesme Emili Dikinson.
Sećam se i saksofoniste koji je svirao Zbogom, crna ptico ispred fontane Betezda.
Sećam se reda u Medison parku u koji smo stali da kupimo hamburgere kod Šejk Šaka.
Na nekom ograđenom terenu u Ulici Malberi malo sam igrao košarku s nekim
adolescentom koji je bio viši od mene bar dvadeset centimetara.
Sećam se i nekog para koji se žučno svađao u vazdušnom metrou za Bruklin, a ipak su
mi delovali kao ljudi koji se vole.
Sećam se Lizinog smeha na velikom panoramskom točku na Koni Ajlandu.
Sećam se i kako sam joj zadenuo ispali pramen kose za uho.
Sećam se naleta vetra na drvenom molu na morskoj plaži.
Sećam se sladoledžije koji je sladoled od vanile prelivao toplom čokoladom.
Sećam se cigareta koje smo pušili na Brajton biču dok je sunce zalazilo.
Sećam se i našeg povratka na Menhetn. Sećam se prerušene dece koja lupaju na vrata i
viču: „Poklon ili kazna!”
Sećam se delikatesne radnje blizu Univerziteta Kolambija u kojoj su se prodavali
najbolji sendviči sa suvim mesom u gradu.
Sećam se i starog bioskopa na Aper Vest Sajdu u kome su se prikazivali Čaplinovi nemi
filmovi.
Sećam se kako smo s naporom istrajavali kroz taj dan, nastojeći da se pretvaramo da
mu nema kraja.
U ranu zoru bio sam nemilosrdno otrgnut od nje i, dok je elektricitet pucketao u mom
mozgu izazivajući bolno pražnjenje, sećam se da sam pomislio da moj život ne može i dalje
tako da se nastavlja.
A ni njen.

97
Anna

Pipixie

1999.

Fantomski brodovi

(...) Svi oni koji umeju da rasuđuju znaju da se (ljubav) menja tokom vremena.
Zavisno od energije koja joj se posveti, ona raste, ostaje ista ili slabi.
Kolum Maken

0.
Prvo osetih hladnoću.
Polarni vetar ujedao me je za lice i ledio mi udove. Veliki ledeni talas prodirao mi je kroz
odeću i kožu i ledio me sve do kostiju.
Zatim osetih miris.
Mirisalo je na sušenu ribu, alge i plin. Taj miris bio je toliko jak da mi se grlo steglo i osetio
sam želju da povraćam. Potresao me je takav grč mučnine da sam povratio malo žuči. Kašljao
sam, gušio se i najzad uspeo da se uspravim. Spopade me nesvestica. Prilikom svakog buđenja
bilo je isto - umirao sam od istog straha da ne znam gde se nalazim ni kakvoj sam opasnosti
izložen.
Uspeh nekako da razlepim očne kapke i ugledah veličanstven i tužan prizor.
Bila je i dalje noć, ali je nebo počinjalo da se osvetljava. Dokle god mi je pogled dopirao,
video sam samo olupine. Bilo je tu svakakvih brodova pokrivenih rđom: starih parobroda,
teretnjaka, šalupa, vodenih taksija, barki, pa čak i jedan ledolomac.
Bile su tu stotine, a možda i hiljade brodskih olupina u različitom stepenu raspadanja. Bio
sam na groblju brodova.

1.
Ipak nisam mogao tačno da kažem gde sam.
U daljini nisam nazirao nikakve poznate siluete oblakodera: nazirao sam samo neke
kranove, fabričke dimnjake i svetleću baklju dimnjaka neke rafinerije.
Nije to bilo baš najgostoljubivije mesto na svetu, a takođe nigde nije bilo ni najmanjeg
traga ljudskog prisustva. Vladala je potpuna tišina u kojoj se moglo čuti samo tiho
pljuskanje vode, škripa lanaca i konopaca - nemi krici lebdeli su prema plavom noćnom
nebu.
Drhtao sam i zubi su mi cvokotali. Hladnoća je bila nesnosna. Imao sam na sebi samo
platnene pantalone, polo košulju i tanku jaknu, što nije bila odeća za ovako niske
temperature. Zimska hladnoća ujedala me je za lice. Suze mi potekoše niz obraze.

98
Anna

Pipixie

Da bih se malo zagrejao, izmasirah ramena i dunuh u ruke, ali to nije bilo dovoljno.
Ako ostanem nepokretan na tom mestu, rizikujem da se načisto smrznem.
Posrtao sam po džombastom terenu. Nije bilo nikakvog pločnika ni keja. Nije to bilo
brodogradilište, već neka otpadna marina u kojoj su olupine trunule u ustajaloj vodi.
Pejzaž je podsećao na kraj sveta - bio je apokaliptičan i zastrašujući.
Jedini način da odem odatle bio je da krenem pešice duž plaže. Ostavih za sobom
fantomske brodove i pređoh nekoliko stotina metara po blatu, sve dok ne dođoh do jedinog
betonskog mostića, kojim se zatim nekako dovukoh do peščanog dela obale.
Sav smrznut, pognuh glavu da zaštitim lice od vetra koji mi je duvao pravo u glavu i na
kraju me naterao da potrčim.
Posle nekoliko stotina metara bio sam potpuno iznuren i nisam osećao svoje telo. Pluća
su mi gorela, a i grlo me je peklo od hladnoće. Taj bol bio je toliko jak da sam osećao
peckanje u svim delovima tela.
Trčao sam dvadesetak minuta što sam brže mogao i stigao do nekakvog naselja kućica
na dva sprata, načinjenih od obojenog drveta. Zastadoh ispred prve od njih. Ugledah nekog
starca, dobro umotanog u parku, kako spaljuje suvo lišće na svom travnjaku.
- Ste se ‘zgubili? - promumla on čim me je opazio.
Na glavi je imao kaubojski stetson šešir i nosio je duge brkove, požutele od duvana.
Nagnuh se napred, s rukama oslonjenim o kolena, i dobro se iskašljah. Srce mi je glasno
lupalo i vrtelo mi se u glavi.
- Gde smo mi? - prodahtah između dva udisaja.
Starac se počeša po glavi i pijunu zalogaj duvana koji je žvakao, baš kao u vesternima.
- Gde smo? Pa na groblju brodova u marini Vit.
- A gde je to tačno?
- Pa u Rosvilu, na Staten Ajlandu.
- Da li je Menhetn daleko?
- Veliki grad? Treba vam dobar sat autobusom samo do feribota. Zatim vam je potrebno
i neko vreme za prevoz brodom i onda ste tamo.
Ja sam se, vrlo razočaran, bukvalno sledio u mestu.
- Nisi baš u formi, momče - reče on. - Hoćeš li malo da se zagreješ uz kuvano vino?

- Hvala, gospodine.
- Zovem se Zakari, ali možeš me zvati Žvakač, kao i ostali.

- Artur Kostelo...
Zatim podoh za njim u kuću i on mi predloži:
- Mogu ti naći i neku odeću po meri. Imam pun orman odeće, a pripadala je mom sinu.
Radio je u Crvenom krstu. Pre dve godine stradao je u saobraćajki na motoru. Pomalo ličiš
na njega.
Ja mu ponovo zahvalih.

- A koji je danas dan?

99
Anna

Pipixie

- Petak.
- Koji je datum?
On opet pijunu i slegnu ramenima.
- Pa, ako je po onome što pišu po novinama, čini se da je poslednji dan pre kraja sveta.
Ja se namrštih, a on nastavi:
- Kažu da će sve te mašine poludeti u ponoć. Greška u datiranju, kažu. No ja mislim da je
sve to koještarija.
Teško sam shvatao šta mi to govori. Udoh u salon, gde je bio uključen televizor. Zureći u
traku s najavom, odjednom shvatih o čemu je reč.
Bio je 31. decembar 1999. godine.
Dan uoči „kraja sveta”.

2.
Stigavši do Lize, naiđoh na zaključana vrata. Trebalo mi je prilično vremena da se
izvučem sa Staten Ajlanda i da preko Menhetna stignem na Morningsajd Hajts. Kao i svake
godine, oko Nove godine horde turista opsedale su Njujork. Milenijumske proslave bile su
zakazane za 31. decembar, što nije nimalo olakšavalo situaciju. Ulice oko Tajms skvera bile
su zatvorene za saobraćaj i nastala su mnoga uska grla, jer su se svi bili zaputili ka
Midtaunu.
A žena koju volim nije bila kod kuće.
Zapravo, mogla se videti svuda. Na kraju 1999. godine Lizina slika - njena crnobela
fotografija u odeći Kalvina Klajna - mogla se videti na bezbroj javnih mesta u Njujorku.
Video sam je na panoima od pleksiglasa, na telefonskim govornicama, na bočnim stranama
autobusa i krovovima taksija. Fotografija je bila minimalistička i estetski savršena: mokre
kose i obnaženih grudi, delimično prekrivenih rukom u pokretu lažnog stida, Liza je
prikazivala svoju vitku figuru na plaži u Hemptonsu.
Načuljih uši da čujem da li Remington mjauče. No činilo se da ni mačka nema u stanu.
Da bih bio siguran, zalupah po vratima iz sve snage.
- Nema potrebe da toliko navaljujete. Vidite da gospođica nije kod kuće!
To mi reče Lena Markovic, stara komšinica s papilotnama na glavi, koja se upravo
pojavila na svojim vratima. Remington isturi glavicu iz njenog stana i priđe da se očeše o
moje noge.
- Dobar dan, gospođo Markovic. Vi, dakle, čuvate Lizinog mačka?
- Baš ste pronicljivi, mladiću!
- Znate li možda gde je ona? - upitah uzimajući mačka u naručje.
- Pa, imala je tu sreću da ode na odmor. Ja s mojom penzijom ne bih...
- A kuda je otišla? - prekinuh je i stadoh pred nju. Stara dama odmahnu rukom.
- Otišla je na ostrva.
- A na koja ostrva?

100
Anna