Donato-Karizi-Gospodar-senki

Donato Karizi

GOSPODAR SENKI

Naslov originala: IL MAESTRO DELLE OMBRE

Antoniju, mom sinu.
Suštini mog bida I mom bogatstvu

Leta gospodnjeg 1521. Devet godina pre smrti papa Lav X izdao je papsku
poslanicu koja sadrži jednu svečanu obavezu.

Rim ne sme 'nikada, nikada, nikada' da ostane u mraku.
Papa naređuje da ulice, crkve i zgrade uvek budu osvetljene nodu. Lampama
ne sme da nedostaje ulja, a u skladištima ni iz kog razloga ne smeju biti potrošene
zalihe sveda.
Papino naređenje poštovano je više od trista godina. Ipak, krajem
devetnaestog veka, nakon pronalaska električne struje, propis sadržan u papskoj
poslanici postao je suvišan.
Istoričari i teolozi dugo su se pitali koji su razlozi naterali Lava X da izda takvo
naređenje. Vekovima su bile na delu najrazličitije, ponekad vrlo maštovite teorije.
Ali nikada se nije došlo do pravog objašnjenja.
Ipak, papska poslanica nikada nije povučena i dan-danas mrak koji je pao na
Rim ostaje nerešena misterija.

ZORA

1

Nestanak električne energije predviđen je za sedam sati i četrdeset jedan minut
ujutro. Od tog trenutka Rim če zapasti u novi srednji vek.

Izuzetan nalet nevremena sručio se na grad i traje ved skoro sedamdeset dva
sata. Živi se u neprekidnim nevoljama, sa provalama oblaka i naletima vetra jačim
od petnaest metara u sekundi.

Udar groma pokvario je jednu od četiri centrale koje su obezbeđivale
snabdevanje električnom energijom. Kao u domino efektu, havarija se proširila na
ostale tri i dovela ih u stanje opasnog preopteredenja.

Da bi se popravio kvar, bilo je neophodno prekinuti snabdevanje električnom
energijom dvadeset četiri časa.

Nestanak struje najavljen je stanovništvu prethodne večeri vrlo kratkim
saopštenjem. Vlasti su obezbedile da stručne službe rade brzo, kako bi sve vratile
u normalu u obedanom roku. Ali zbog nedostatka električne energije, prestade sve
komunikacije. Nede biti nikakvih telefonskih linija, interneta, mobilnih telefona.
Nikakvog radija, ni televizije.

Potpuno tehnološko poništenje. I to baš usred nepredviđenih meteoroloških
okolnosti.

U sedam i trideset, kada je ostalo samo još nekoliko minuta do isključenja
struje, Matilda Fraj bila je u kuhinji i upravo je prala šoljicu iz koje je ispila prvu
jutarnju kafu. Stavi je na policu i uze upaljenu cigaretu koja je gotovo visila na ivici
mermerne sudopere. Otkri žudkasti kolut na mestu na kojem ju je položila i ostade
zagledana u njega neko vreme.

Ponekad se gledanjem u najbeznačajnije stvari pronalazi neočekivani mir.
Matilda je na taj način pronalazila utočište, beg od sopstvenih misli, bilo da
se radilo o savijenom uglu stranice nekog časopisa, o samoj ivici nekog malo
rašivenog mesta, o kondenzovanoj kapljici koja klizi niza zid. Ali mir nikada nije
trajao dovoljno dugo i kada bi kapljicu prosušila pogledom, njen demon dolazio je
da je podseti na teskobni pakao u kom je bila zarobljena, da joj ne dozvoli da ga se
ikada oslobodi.
Ne smem da umrem. Ne još, reče u sebi. Ali to je toliko želela.
Matildino lice opet se stvrdnu. Prinese usnama cigaretu i povuče dugačak
dim. Onda zabaci glavu unazad i, gledajudi u plafon, izbaci iz sebe oblak belog
dima, a zajedno sa njim i svu svoju frustraciju. Nekada je bila lepa. Ali se onda
zapustila, što bi rekla njena majka, i sa samo trideset šest godina ostala

6

nepovratno usamljena žena. Niko ne bi mogao da zamisli da je nekada bila
devojka. Ono što su ljudi videli – kada bi došli u priliku da je vide – bila je jedna još
premlada starica.

Sat na zidu pokazivao je sedam i trideset dva.
Matilda izvuče stolicu ispod stola i sede na nju, privuče sebi daljinski
upravljač televizora, kutiju kamela i limenu pepeljaru. Iskoristi opušak cigarete
koju je držala u ruci da njime zapali narednu.
I pogleda pravo ispred sebe.
„Trebalo bi…“ Zatim zastade. „Trebalo bi da te odvedem kod frizera, da ti
skrati kosu“, reče zatim u jednom dahu, ozbiljna. „Da, predugačka ti je sa strane“,
i pokaza tačno na jednu tačku, za trenutak ispružajudi ruku. „I ova šiška na čelu mi
se više ne sviđa.“ Klimnu glavom, kao da želi da potvrdi da je to prava stvar koju
treba uraditi. „Da, idemo sutra, posle vrtida.“ Zaduta, ali ne skrenu pogled.
Bila je zagledana u vrata kuhinje.
Na pragu nije bilo nikoga, ali su na zidu, pored ivice drvenog okvira, stajale
neke oznake, njih dvadesetak. Svaka oznaka u različitoj boji i svaka je nosila
datum.
Poslednja na vrhu bila je zelena, a pored nje zapisano: „103 cm – 22. maj“.
Matilda se odjednom povrati iz učmalosti, kao da se oslobodila čarolije.
Pošto se vratila u stvarnost, zgrabi daljinski upravljač i usmeri ga prema televizoru
koji je stajao na kuhinjskom ormanu.
Na ekranu se pojavi zgodna plavuša u kostimu puder-roze boje, snimljena do
poprsja. Ispod nje, na pokretnoj traci, natpis: „Izuzetne mere za grad Rim, na snazi
od 7 sati i 41 minut 23. februara, do završetka planiranog nestanka struje.“
Spikerka je spokojnim i umirujudim glasom čitala saopštenje, gledajudi u pravcu
televizijske kamere. „Da bi se izbegli incidenti, vlasti su naredile potpunu blokadu
saobradaja. Nede biti mogude kretanje niti udaljavanje iz grada. Podsedamo vas na
to da aerodromi i železničke stanice nisu u funkciji još od juče zbog nevremena.
Građanima se preporučuje da ostanu u svojim stanovima. Ponavljam: zbog vaše
bezbednosti i bezbednosti vama dragih osoba, ne pokušavajte da napuštate
grad.“
Matilda pomisli da ionako nema više nikoga, niti ima neko drugo mesto na
koje bi mogla da ode.
„Danju izlazite samo ako je to neophodno. U slučaju potrebe, istaknite beli
čaršav na prozor, tako da službe za pružanje pomodi, koje de neprestano kružiti
ulicama, mogu da vam priteknu u pomod. Podsedamo vas da de nodu biti

7

obavezno poštovanje policijskog časa koji de stupiti na snagu sat pre sumraka. Od
tog trenutka bide obustavljene neke individualne slobode.“

Spokojni glas i srdačno držanje spikerke trebalo je da doprinesu da čitava
stvar deluje umirujude, pomisli Matilda, ali je upravo to izazivalo suprotan efekat.
Bilo je u tom njenom držanju nečeg grotesknog i zabrinjavajudeg. Kao u osmehu
na licu stjuardese u avionu koji je upravo počeo da pada.

„Policijske snage čuvade gradske četvrti i imade široka ovlašdenja da
obezbede javni red i suzbiju krivična dela: agenti su ovlašdeni da pristupe
hapšenju na osnovu i najmanje sumnje. Počinioci zločina dok traje mrak bide
direktno procesirani i najstrože osuđeni. Ipak, vlasti vam savetuju da se dobro
zatvorite u kudama i preduzmete mere opreza, kako biste sprečili nepoznate i
zlonamerne da priđu vašim stanovima.“

Dok je spikerka izgovarala tu rečenicu, Matilda Fraj odjednom se sledi i sva se
skupi u ramenima.

Plavokosa spikerka odloži papire na sto ispred sebe i pogleda pravo u
kameru. „Sigurni u vašu saradnju, ponovo demo vam se obratiti izveštajem koji de
uslediti nakon završetka vanrednog stanja, kroz dvadeset četiri sata od sada. Kroz
nekoliko sekundi zvuk sirena najavide predstojedi nestanak električne energije i
obustavljanje svih veza. Odmah nakon toga stupice na snagu vanredne mere i
planirani nestanak struje zvanično de započeti.“ Spikerka ne pozdravi gledaoce,
ved samo uputi nemi osmeh u objektiv. Onda se na ekranu umesto njenog lica
pojavi natpis „Kraj emitovanja programa“.

Baš u tom trenutku napolju poče da se razleže modni zvuk sirena.
Matilda pogleda kroz prozor. Napolju je bio dan, mada je nevreme zatamnelo
nebo i delovalo je da je pao mrak. Plafonjera u kuhinji bila je upaljena, ali to svetlo
nije bilo dovoljno da uteši ženu koja poče pogledom da fiksira sijalicu, u
očekivanju da se svakog trenutka ugasi. Ali to se još nije dogodilo. Kiša nije
prestajala da pada, a sekunde su se razvukle u nepodnošljivu večnost. Matilda
opet pogleda na zidni sat. Sedam i trideset osam. Ne, nede uspeti da sačeka.
Morala je da udutka te proklete sirene koje su joj probijale mozak. Zgnječi drugu
cigaretu u pepeljari, ustade od stola i priđe starom mikseru koji nije koristila
godinama, ali koji je neobjašnjivo ostao uključen u utičnicu. Uključi ga. Onda dođe
red na toster, na kojem pritisnu oba prekidača, pa onda uključi i tajmer. Zatim
uključi aspirator iznad šporeta, mašinu za pranje veša, mašinu za pranje posuđa.
Bez vidljivog razloga, širom otvori i vrata frižidera. Najzad uključi i radio koji je
držala pored sudopere, a koji je uvek bio namešten na stanicu sa klasičnom
muzikom. Bah je očajnički pokušavao da se izbori sa kakofonijom zvukova, ali je na

8

kraju podlegao. Tako, nakon što je stavila u funkciju sve kuhinjske aparate i
uključila sve lampe, Matilda Fraj ponovo sede na stolicu, sa namerom da ispuši još
jednu cigaretu u nizu. Ponovo se zagleda u zidni sat, očekujudi da dovrši
otkucavanje pre mraka i tišine.

Dok je kazaljka s naporom otkucavala sekunde, zazvoni telefon.
Matilda pogleda u aparat, sva prestrašena. Bio je to jedini zvuk koji nije ona
sama izazvala. Ved godinama nije nikoga poznavala i niko se nije bavio njome.
Štaviše, kada dobro razmisli, ta naprava ne bi ni trebalo da bude u kudi, u tom
njenom gnezdu prisilne usamljenosti. U dobrovoljnom zatvoru stvorio se jedan
otvor. Zvonjava telefona delovala je kao mešavina buke i urlika i izgledalo je kao
da je neko doziva po imenu. Matilda je imala dve mogudnosti: da sačeka da
nestanak struje ubrzo stavi tačku na njeno mučenje, ili da to uradi ona sama, tako
što de se javiti na telefon.
Niko me godinama više ne poziva telefonom. Niko nema moj broj.
Nije to bila obična radoznalost koja ju je naterala da se osloni na noge i
ustane sa stolice. Bilo je to predosedanje. Kada je podigla slušalicu starog
digitalnog aparata, bilo je potrebno malo više vremena da njena ruka prinese
slušalicu uvetu, dok je neprimetno drhtala. Pre nego što je mogla bilo šta da kaže,
Matilda začu kratko električno pražnjenje, nešto poput smetnje na vezi. Onda,
usred tog piskavog i neprijatnog krčanja, začu glas.
Glas nekog deteta.
„Mama…“, reče, i zaledi je. „Mama! Mama! Dođi po mene, mama!“,
preklinjalo je užasnuto.
Naučila ga je da zapamti kudni broj telefona još prvog dana boravka u vrtidu.
Bila je sigurna da mu je lakše da zapamti taj broj, nego broj mobilnog telefona. U
glavi joj se vrati scena: kako sedi za stolom u istoj ovoj kuhinji i upravo završava
doručak – mleko, keks i marmeladu od grožđa. Matilda je na kolenima ispred
njega i vezuje mu pertle na cipelicama. Njen sin za to vreme ponavlja brojeve
redom, a ona čini to isto, ali jedva čujno, da mu ne bi previše pomagala. Htela je
da bude sigurna da ga je dobro upamtio.
Ta slika iz prošlosti nestade isto tako kako se i pojavila. Matilda Fraj ponovo
se prebacila u sadašnjost, šokirana, ali je konačno uspela nešto da kaže:
„Tobija…“, prinese ruku uvetu, zato što ju je buka aparata za domadinstvo
koja se čula svuda okolo sprečavala da dobro čuje.
„Nemoj da me ostavljaš ovde! Ne ostavljaj me samog!“ Opet krčanje,
smetnje na vezi. „Ovde sam“, reče glas sa druge strane žice. „Ja sam…“

9

Onda najpre prestadoše šumovi. Svetla u kuhinji pogasiše se istovremeno.
Oštrica senke sruči se na predmete koji odjednom postadoše nepomični.

Matilda tek tada postade svesna da je i telefonska slušalica postala
beživotna.

Tišina koju je ispuštala bila je neprirodna, kao da nikada nije proizvela
nijedan zvuk, kao da je ono što je upravo čula bio samo plod njene mašte, ili
ludila.

Matilda je sada jače drhtala i nije mogla to da zaustavi. Onda opet pogleda u
zidni sat.

Tačno sedam i četrdeset jedan.

10

2

U sedam i četrdeset jedan sirene prestadoše da odjekuju.
Ali svi de se sedati samog trenutka početka planiranog nestanka struje, ne po

istovremenom mrtvilu električnih aparata – decenije tehnološkog napretka
nestale u samo jednom trenutku – niti po iznenadnom prekidu veza i
klaustrofobičnoj izolaciji koja je potom usledila, nego po nestvarnoj i nepoznatoj
tišini koja se kao utvara pojavila iz prošlosti. Mir na koji nijedan stanovnik Pdma
nije navikao i koji je postao još neprijatniji zbog jednoličnog pljuštanja kiše.

Pa ipak, baš ta iznenadna tišina povrati ga u život.
Izroni iz dubine sna bez disanja, u očajničkoj potrazi za daškom vazduha. Bila
su mu potrebna tri pokušaja da barem malo kiseonika uvuče u pluda. Nije to bilo
obično spavanje, izgubio je svest i počeo je da se davi u sebi. Ali kada otvori oči,
shvati da je okružen novom pomrčinom.
Slep sam.
Možda je teško disao zbog položaja tela. Ležao je ničice i obe ruke bile su mu
vezane iza leda, zglobovi kao stegnuti hladnim kleštima. Lisice? Prvo što čovek u
takvoj prilici uradi jeste da pokuša da se podigne, klekne na kolena i stavi tačku na
teške muke zbog nedostatka vazduha. Oseti kako mu mišidi škripe, a udovi s
mukom počinju da se pokredu. Bila je to teška i naporna operacija.
Go sam. Boli me grudni koš.
Kiseonik opet poče da mu napaja mozak, a svetle tačkice zaigraše mu u
vidnom polju. Ne, nije izgubio vid: ono što se nalazilo oko njega govorilo mu je da
je izronio ni iz čega.
Gde se nalazim? Ko sam?
Oseti se izgubljeno. Potpuni mrak bio je napolju, ali i u njemu samom. Ko
sam, gde sam?
Osim dobovanja kiše koje se čulo u daljini, jedini orijentir bio je miris. Mesto
je smrdelo. Na ustajalu vodu, ali isto tako i na nešto drugo. Na smrt.
Bio je prozebao i počeo je da kašlje. Iznenadi ga tutnjava. Nastavi da kašlje i
da osluškuje, računajudi koliko je vremena potrebno da eho povrati zvuk. U očaju
iskoristi svoj glas kao lokator, da sazna koliki je prostor u kom se nalazi. Ponovi
eksperiment, oslonivši se na kolena, okredudi se oko sebe. To nije bilo dovoljno.
Onda udari leđima i pokuša da se uspravi. Prvi put pade na bok. Ponovo pokuša uz
najvedi oprez i onda shvati da je uspeo.

11

Zagazio je nogama u nekakvu ljigavu i vlažnu kašu, ali je ispod nje mogao da
oseti i masu od tvrdog kamena, sigurno obrađenog. Činjenica da nije u nekoj jami
u zemlji malo ga ohrabri. Zato što se iz jame ne može pobedi. Iz neke zgrade može.
Uvek postoji ulaz, a, saglasno tome, i izlaz.

Sa namerom da ga pronađe po svaku cenu, krenu napred po mraku. Pod je
bio neravan, ali je on ipak uspevao da održi ravnotežu. Nadajudi se da nikakva
prepreka ne može da ga spreči dok hoda, nastavi da se krede napred bez previše
opreza, u očekivanju da de naidi na zid. Pošto nije mogao da ispruži ruke ispred
sebe, morao je da se pomiri sa sudbinom da de udariti u njega.

Udar, mada blag, opet mu izazva onaj osedaj pritiska u grudima. Udahnu i
sačeka da prođe.

Onda prisloni levi obraz uza zid. Na sam dodir odmah oseti nešto glatko.
Nešto poput vulkanske stene. Odluči da nastavi da se trljanjem vuče duž te
površine, sve dok ne pronađe neka vrata ili otvor. Napravi prvi korak, ali ga
kamena izbočina natera da se spotakne i izazva mu oštar bol u prstima na
nogama. Poželeo je da je šutne, i to više iz besa nego što ga je stvarno zabolelo, ali
se uzdrža i nastavi sa najvedim mogudim oprezom. Kako se malo-pomalo vukao
napred, sve više je sticao predstavu o ambijentu u kom se nalazio. Otkri da nema
oštrih ivica koje bi prekinule njegovo kretanje. Nalazio se u kružnoj prostoriji.

Materijal koji je korišden za njenu izgradnju bile su kamene ploče naslagane
jedna preko druge, što ga navede na pomisao na nešto mnogo staro. Najpre nije
pretpostavio da je toliko prostrana. Međutim, što je dalje išao, sve više je postajao
svestan koliko mu je ta predstava bila pogrešna. Izgledalo je da zid nema kraja.
Gde li su vrata? Prokletstvo. Hladnoda kamena počela je da mu se uvlači pod kožu.
Podilazila ga je jeza i osedao je kako mu se sopstveni dah kondenzuje ispred lica.
Ako što pre ne izađe odavde, mogao bi da se smrzne i umre. Ali prestade da misli
na to kada ispruži nogu da napravi ko zna koji korak po redu. Ukoči se. Dodirnuo
je nešto što mu je delovalo poznato.

Stena na koju je naleteo malopre.
U početku je to bila samo intuicija. Sve bi dao da ostane na tome, da ne mora
da razbija glavu oko te stvari koja mu oduzima svaku nadu. Naprotiv, gotovo
odmah, ta „stvar“ poprimi jezivu konzistenciju izvesnosti od koje se ledi krv.
Vrteo se ukrug. Nije bilo nikakvog otvora u prostoriji.
Kao grob, pomisli. Moj grob. Nije bilo logično: samo njegovo prisustvo tu na
nepobitan način dokazivalo mu je da postoji put kojim se ulazi. Ali je taj sredni
zaključak odbačen jednim isto tako validnim.
Neko ga je zazidao unutra. Živog zazidao.

12

Jednim bokom osloni se na zid i pusti da sklizne na pod, pa se tu šduduri.
Oseti kako mu čitavo telo zahvata bojazan u obliku vrelog plamena. Panika je bila
otrov za razum. Pokuša da je odbaci i da povrati kontrolu. Ali se bojazan
pojačavala. Ko sam, gde sam? Ko sam, gde sam? Ko sam, gde sam?… Onda oseti
kako mu nešto mlako lagano curi iz nosa i duž usana. Kap pređe preko ivice usta i
on oseti ukus lepljive tečnosti. Krv. Njegova krv. Krvarenje iz nosa.

Nikada nije uspeo da sazna od čega zavisi, niti da predvidi kada de mu se to
dogoditi, a moglo je da se dogodi u bilo kom trenutku. Jedino što je bilo sigurno
jeste da sada ta neprijatnost čini deo njega, kao telesna ili karakterna crta.
Neprijatan detalj na koji je navikao i sa kojim se saživeo. Nikada nije shvatio zašto
je Gospod hteo da mu usadi taj mali i mučni nedostatak. Sada, nakon toliko
vremena, znao je. Učinio je to da bi u tom danu patnje mogao da se svim snagama
uhvati za tu pojedinost i da je iskoristi da svoje pamdenje izvuče iz mraka.

Moje ime je Markus, reče u sebi, i patim od krvarenja iz nosa.
Ostatak sedanja sledio je kao nezaustavljivi talas. Ja sam sveštenik. Pripadam
Svetom redu ispovednika, koji je odgovoran pred Duhovnim sudom. Poslednji sam
sastavni deo mog bratstva. Niko ne zna za mene, niko ne poznaje moj identitet.
Onda poče da ponavlja ono čemu su ga podučili: „Postoji mesto na kom se svet
svetlosti susrede sa svetom tame. Tu se sve događa: u zemlji senki, gde je sve
nepostojano, konfuzno, neizvesno. Ja sam čuvar koji je postavljen da brani tu
granicu. Zato što povremeno ponešto uspeva da prođe… Ja sam lovac na mrak. I
moj zadatak je da ga vratim nazad.“
Poče da se smiruje. Zato što je njegov najgori košmar – vedi od toga da je živ
sahranjen u nekoj kripti – bio da zaboravi ko je… Po drugi put.
Pre mnogo godina, imao je pomračenje svesti, u bolničkom krevetu u Pragu,
nakon što su ga upucali u glavu u hotelskoj sobi. Amnezija je bila ravni okean,
nepomičan, bez vetra i morskih struja. Nije moglo da se plovi i nikada se ništa nije
događalo. Bio je nepokretan, u stalnom očekivanju pomodi koja nikada nede stidi.
Ali se onda jedne nodi pored tog kreveta pojavio Klemente – njegov vodič – i
ponudio mu istinu o njegovoj prošlosti, u zamenu za svečano obedanje da de mu
biti dužnik u ostatku života. Prihvatio je. Niko nije mogao da mu povrati stara
sedanja, ali je od tog trenutka imao način da stvara nova. I tako je i bilo. Baš zbog
toga Markus nije želeo da izgubi ova, mada su u više navrata bila bolna.
Sada je Klemente bio mrtav. On je imao ime – najdragoceniju stvar koju je
mogao da poseduje. Jedina uspomena na prošlost pre Praga bio je ožiljak na levoj
slepoočnici… i krvarenje iz nosa – hvala bogu.

13

Iznenadno probadanje u grudima ponovo mu oduže dah. Markus se
instinktivno povio, sa nadom da de to biti dovoljno da bol prestane. Nije znao od
čega zavisi, nije nikada osetio ništa slično u čitavom životu – ili barem u onom delu
kojeg je uspevao da se seti. Delovalo je. Tako kako je došao, bol odjednom
nestade.

Još nije sve završeno, reče u sebi. To što se probudio iz sna koji ga je nežno
pratio u naručju smrti, nije bilo dovoljno. Još je mogao da umre. Zaista, nije bilo
načina da se oslobodi stega lisica. Zato, pre nego što strah ponovo nadvlada i liši
ga elementarnog nagona za preživljavanjem, napregnu se da rekonstruiše šta mu
se dogodilo. Za trenutak odloži problem koji se odnosi na to gde se nalazi, zato što
je postojalo nešto drugo što je najpre trebalo utvrditi.

Kako je završio ovde? Zašto ima lisice na rukama? Ali pre svega: ko mu je ovo
uradio?

U njegovoj svesti nalazila se neka vrsta crnog, nepremostivog zida. Poslednje
čega se sedao bio je kvar električne mreže u Rimu i da je verovatno bilo
neophodno privremeno prekinuti snabdevanje grada električnom energijom. Ali
nije znao koliko je vremena proteklo od tada. Sigurno ne dani ili nedelje. Dokaz je
ležao u činjenici da je još živ. Prvo što je još bilo u njegovoj svesti jeste da je
napolju nestala struja. Mada je u suštini u pitanju bila amnezija koja je bila prilično
kratka i nije ugrožavala osnovni deo njegovog sedanja, Markus je ipak bio
preplašen.

Šta ju li je prouzrokovalo? Možda gušenje?
Morao je da rekonstruiše ono što se dogodilo. Baš kao kada je kao tajni
posetilac odlazio na mesta zločina i pokušavao da rastumači znake zla oko leša koji
je zaklan, isečen na komade, ili spaljen. Zato što je to bilo ono što je znao najbolje
da radi, ono u čemu je najbolje uspevao. Da traži nepravilnosti. Neprimetne
izuzetke u okviru normalnog. Nedostatke u osnovi stvari – kao što je njegovo
krvarenje iz nosa. Oni često otkrivaju skrivene namere. Poput malih vrata koja
vode u drugu dimenziju, tajni prolaz ka drugačijoj istini.
Ali u ovom slučaju nije bilo dutljivog tela koje treba istražiti pogledom.
Ovog puta žrtva je bio on.
I nije imao na raspolaganju sva čula da izvrši istragu. Osim sedanja, i čulo
dodira bilo mu je ograničeno lisicama oko ručnih zglobova. Ali mu je pre svega
nedostajao vid. Pokuša da prizove čulo sluha i čulo mirisa i da pregleda tamu. Šum
kiše koji se čuo kao prigušeno, lagano, neprekidno dobovanje i prodorni miris
vlage govorili su mu da se nalazi ispod zemlje. U nekoj cisterni, ili možda u
podzemnoj grobnici. Ali, osim toga, nije uspevao da zaključi ništa drugo.

14

Ponovo ga je dekoncentrisalo novo probadanje u grudima koje mu oduže
dah, i još jednom oseti kao da mu je neko pocepao grudni koš vrelom oštricom.
Zašto je osedao takav bol? Kao da je imao nešto otrovno u sebi, a njegov želudac
pokušava to da izbaci iz sebe.

U glavi mu se stvori slika nekog zlokobnog insekta koji pravi gnezdo u
njegovim grudima.

Grč nestade. Nepravilnosti, reče u sebi. Bila je to jedina nada koja mu je
preostala da se ne preda. I pode upravo od toga: od sopstvene smrti. Ko god da ga
je zatvorio tu dole, skinuo mu je odedu i stavio mu lisice na ruke. Ipak, osim grča
nepoznatog porekla koji se povremeno javljao u trbušnoj duplji, Markus nije bio
povređen ni na koji način.

Želi da umrem od gladi.
Pomisli na razne faze koje de ga voditi sigurnom kraju. Nakon nekoliko dana
bez hrane, ne pronalazedi bilo kakve materije i masti kojima bi mogao da nahrani
metabolizam, organizam de početi da sagoreva mišidnu masu. Praktično, telo de
početi da se hrani samo sobom. Unutrašnji organi preduzede tihu pobunu sazdanu
od neizrecivih muka, sve do predaje zbog iscrpljenosti. Lagana tortura koja može
da traje i nedeljama. Naravno, Markus bi mogao da se hrani smrdljivom hranom iz
humusa i da pije vodu koja je prekrivala pod zatvora. To bi moglo da uspori
dehidriranje, ali bi, u krajnjoj liniji, samo produžilo agoniju. Možda je sredna
okolnost što mu je njegov tamničar skinuo odedu i stavio mu lisice na ruke.
Prinuda koja je izvršena na njegove gornje ekstremitete i hipotermija predstavljale
su dodatne muke, ali de sigurno doprineti ubrzanju smrti.
Zašto je odabrao baš ovakvu smrt za njega?
Njegov ubica želeo je da on poludi, da istrgne sopstveno meso ujedima, u
uzaludnom pokušaju da prekine grčeve izazvane glađu. Markus je čitao o
speleolozima raštrkanim po utrobi zemlje, lišenim hrane, kod kojih se protokom
dana razvijao prirodni nagon kanibalizma. Oni jači pojeli bi slabije. Ko nije uspevao
da savlada ostale, mogao je da očekuje da i sam postane hrana, ali je u
međuvremenu osedao nezadrživi nagon da zubima pregrize sopstveno telo.
Stomak je nadjačavao mozak, a nezadrživi apetit razum.
Šta sam učinio da zaslužim ovo?
„Zaslužiti“ je bila ključna reč.
Prva nepravilnost: njegov ubica nije nameravao da ga jednostavno ubije.
Želeo je da ga kazni. U starom Rimu glad je bila vrlo često primenjivani oblik
mučenja.
„Tamnica“, reče ispovednik u mraku. „Ja sam u tamnici.“

15

Kamen od vulkanskih stena od kog je bio sazdan zatvor govorio mu je da je
reč upravo o jednoj od milenijumskih građevina. Ali je u Rimu bilo na desetine
mesta kao što je ovo.

Ne, reče u sebi. On me je doveo ovde sa određenim ciljem. Hteo je da se
probudim, zbog toga me nije odmah ubio. Želeo je da umrem polako, ali pre svega
da znam.

To je neki sadista, želi da dođem do saznanja o mestu na kom se nalazim. I da
nikada ne izađem živ odavde.

Zbog toga je Markus morao da sazna šta to razlikuje ovaj zatvor od ostalih.
Još jednom zavuče noge u vlažnu, žitku masu ispod sebe.

Druga nepravilnost: voda.
Bila je hladnija od kišnice. Nije poticala odozgo, izvirala je odozdo. Bio je to
neki izvor. Tulius, prevede odmah na latinski. Izvor vode u vulkanskoj pedini pored
brda Kampidoljo, tamo gde se prostire Mamertinski zatvor, ili, tačnije rečeno,
Tulijanum. I on se verovatno nalazi baš u Tulijanumu, podzemnom prostoru
podeljenom na dva dela. Onaj gornji služio je za ispitivanje zatvorenika, njihovo
mučenje ili oduzimanje života. U donji su bacani zatvorenici nakon hapšenja, da
čekaju da dođe red na njih. U međuvremenu mogli su da slušaju urlike svojih
sapatnika i dolaze do saznanja šta de im biti sudbina.
Ako je to bio Tulijanum, onda je postojao i ulaz.
Postojao je samo jedan način da to otkrije. Markus se osloni leđima na zid,
odgurnu se na pete i stade na noge. Kada je postao siguran u svoju ravnotežu,
lagano se uputi ka onome za šta je pretpostavljao da je središte prostorije. Pošto
se radilo o kružnom ambijentu, bilo mu je dovoljno da u njega prodre makar jedan
zrak, mada je u mraku bilo teško odrediti precizan pravac. Nije znao ni koliko
koraka de morati da napravi da bi se našao na pravom mestu. Ali nakon desetak
koraka oseti nešto iznad glave.
Vrlo, vrlo blago strujanje vazduha.
Zastade. Iznad njega je verovatno postojao kružni otvor koji je vodio u
podzemnu prostoriju. Ali koliko je bio udaljen? I da su mu ruke bile slobodne da
uzme zalet, ne bi nikada mogao da skoči uvis. Ili možda bi? Možda mu je njegov
ubica zbog toga stavio lisice na ruke. Markus mu uputi psovku. Ali nije smeo da
dozvoli da bes prevlada. Izbor mesta, lisice: oba elementa imala su svoju
motivaciju. Šta je preostalo da se objasni?
Treda nepravilnost: obnaženost.
Zašto me je ostavio ovde bez odede?

16

Da me ponizi, glasio je odgovor. Skinuo mi je odedu zato što sam sveštenik,
mada se ne oblačim tako. Ali to njemu ništa ne znači. Poslednje poniženje za
Božjeg čoveka jeste da bude bez odede i izvrgnut ruglu Hristos je završio nag na
krstu. Ali činjenica da je on čovek Crkve bila je i razlog što je odmah prepoznao
Mamertinski zatvor: jedna legenda govorila je da su baš tu bili zatvoreni apostoli
Petar i Pavle. Tamničar je predvideo da de Markus dodi do tog zaključka.

Petar i Pavle uspeli su da napuste to mesto… Nudi mi mogudnost da se
spasem, pomisli ispovednik uz obnovljenu nadu. Stavlja me na probu.

Dvojica apostola oslobodili su se preobradanjem svojih tamničara, tako što su
ih krstili vodom iz Tulijusa.

„Voda… Krštenje… Očišdenje grehova…“, poče da nabraja Markus,
pokušavajudi da poveže ono malo što je imao u potrazi za smislom ili samo za
nekom vezom. „Voda pročišdava dušu. Pročišdena duša de se uzdignuti na nebo, u
slavu Boga.“ Tako bi neko kao on mogao da se podigne do otvora iznad njegove
glave i dočepa se slobode. Sve je bilo presvučeno nekim veoma simboličnim
značenjem. Markus je znao da je blizu rešenja enigme. „Duša je u nama… Zato se i
samo spasenje ved nalazi u nama.“

Začuvši da izgovara tu poslednju rečenicu, zaduta i odagna svaku pomisao iz
glave, u strahu da de mu iskliznuti i taj delid istine koji je upravo zgrabio. Imao je
smisla.

Četvrta nepravilnost: bol u grudnom košu.
Nisam povređen, ponovi u sebi. Jedina nelagodnost bila je u tome što ga je to
hvatalo ved nekoliko puta, da bi onda odmah nestalo. Kakav je bio taj bol? Oštar. I
oduzimao mu je dah.
Dah, reče u sebi. Gušenje koje samo što ga nije ubilo, da se nije probudio.
Gušenje koje je verovatno izazvalo i gubitak svesti, a usled toga i pamdenja.
Ponovo mu pade na pamet zlokobni insekt koji sebi pravi jazbinu u njegovim
grudima.
Gušenje, bol, nisu patološki. Nečim su izazvani. Tada shvati šta mora da učini.
Opet kleknu na kolena. Onda se naže napred. Poče da kašlje, sve jače,
nadajudi se da de se grč ponovo pojaviti i dati glasa od sebe, cepajudi mu grudni
koš i rebra. Nag i ispružen ničice kao pokajnik, prizva spasonosni bol. Skupi
dijafragmu tako da mu pomogne da izbaci iz sebe ono što je imao u stomaku.
Oseti izuzetno snažan grč, pa onda još jedan. Poče da povrada. Hranu, tečnost.
Dok se sve to pelo duž jednjaka, pruži mu dokaz da nije pogrešio.
Primorao me je da nešto progutam. Neko strano telo – nekog insekta.

17

Životinja je bila mirna, možda prikleštena. Morao je da je istera iz jazbine.
Nastavi da izaziva povradanje. Svaki put kada je u tome uspevao, bilo je
nepodnošljivo, ali je ipak osedao da ta stvar počinje lagano da se penje naviše.
Kada više nije bilo ostataka hrane, poče da ispljuvava želudačne sokove. Onda
dođe na red krv. Prepozna njen metalni ukus na jeziku, ali ga strah od unutrašnjeg
krvarenja nije naterao da odustane. Povremeno je zastajao da povrati dah.
Međutim, uljez je počeo da izlazi napolje, milimetar po milimetar.

Ovo je đavo. Poprimio je izgled insekta i poseduje me. Poseduje moju dušu.
Gospode, pomozi mi. Svemogudi Bože, pomozi mi.

Oči su mu bile izbuljene i gorele su, delovalo je da de mu se čeljust polomiti.
Znao je da nede modi dugo da izdrži. Ako se ponovo onesvesti, nikada više nede
uspeti da se probudi. Poslednjim atomima snage uspeo je da se napregne najjače
što je mogao. Onda oseti da njegova usta izbacuju nešto čvrsto, pomešano sa
krvlju. Kao putem egzorcizma, oslobodi se demona. Ali još nije bio siguran.

Sve dok ne začu zveckanje. Na malom rastojanju od njega.
Nije očekivao da mu bude bolje: zari lice u mulj i poče da traži uljeza ustima
koja su ga izbacila. Usne okrznuše metal. Bilo je onako kako je zamišljao.
Taj insekt u stvari je bio neki mali ključ.
Zgrabi ga prstima i ponovo otpuza ka zidu. Onda ga pusti da padne u
podnožje zida i okrenu se da ga uzme vrhovima prstiju. Bio je nestrpljiv da se što
pre oslobodi, pa se baci da završi operaciju. Konačno mu pođe za rukom da zavuče
ključ u bravu lisica i da ga okrene.
Pošto je ponovo imao na raspolaganju svoje ruke, vrati se ka mestu na kojem
je osetio dašak vetra. Da bi izbegao da se oklizne, najpre počisti pod od ljigavog
mulja. Zatim se naže, uze zalet, ispruži ruke i skoči. Ništa. Zatim još jedan pokušaj.
Ništa. Bilo mu je potrebno da ih napravi barem šest, pre nego što je dotakao ivicu
svoda. Još dodatnih deset pre nego što je uspeo da se čvrsto zakači prstima za
ivicu kružnog otvora. Izvuče se gore uz ogroman napor, položi laktove na gornji
pod i oseti kako mu se koža izgrebala. Ali ne popusti. Napredovao je po kamenju
svim raspoloživim sredstvima koja je posedovao – noktima, mišidima, kostima.
Na kraju se nade napolju. Ali ga je i tu dočekala tama.
Ispruži se na leđima da prikupi snagu. Raširio je ruke i grudni koš mu je bio
samo klip koji prati disanje. Prekrsti se, da zahvali što je preživeo. Zatim pokuša da
sredi misli. Prisedao se da se iz gornje prostorije Tulijanuma granaju razni tuneli
koji se penju ka spoljašnjosti. Pipajudi de pronadi izlaz.
Dok je ponovo ustajao na noge, kolenom nalete na nešto. Opipa zemlju da
sazna šta je u pitanju. Pronađe neki izduženi predmet od plastike. Prepozna ga: u

18

pitanju je bila električna lampa. Upali je. Snop svetlosti snažno mu zablesnu lice i
primora ga da zatvori oči. Onda je usmeri ka otvoru koji je vodio u donju salu.

Tama je zračila kroz tu crnu šupljinu.
Markus skrenu snop svetlosti i iskoristi ga da pretraži ambijent. Onda je
ugleda. U jednom uglu nalazila se njegova odeda. Iznenadi ga to što je bila
savršeno složena. Prozebao, ode da je uzme. Bila je mokra od kiše. Znači da nisam
previše dugo ovde, inače bi bila suva. Ipak je obuče, nije mogao da postupi
drugačije. I dođe do još jednog otkrida.
Umesto njegovih uobičajenih crnih cipela našao je cipele od belog platna.
Odakle one tu?
Kada završi sa oblačenjem, zavuče ruku u desni džep pantalona u potrazi za
malim medaljonom sa likom Svetog arhanđela Mihaila, zaštitnika ispovednika.
Zajedno sa njom pronađe listid presavijen više puta. Stavi ga na dlan i osmotri ga.
Onda ga otvori.
Bila je to stranica istrgnuta iz neke beležnice.
Odmah prepozna svoj rukopis. Jedno od pravila kojih se pridržavaju lovci na
mrak jeste da ne ostavljaju tragove koji mogu otkriti njihovo postojanje. On nije
vodio beleške, nije snimao svoj glas, izbegavao je da se snima ili fotografiše. Nije
imao nijedan elektronski aparat koji bi omogudio da mu se uđe u trag ili da bude
lociran, pa ni mobilni telefon. Zbog toga mu je ovaj pronalazak delovao čudnije
nego cipele od belog platna. Na listidu je bila kratka zabeleška.
Pronađi Tobiju Fraja.
Poruka koju je ostavio sam sebi. Markus iz prošlosti, onaj do trenutka koji
prethodi kratkoj amneziji zbog koje je završio na dnu mračne i smrdljive rupe,
pronašao je način da stupi u kontakt sa sadašnjim Markusom.
Bilo je neke uznemirenosti u tim recima. Ko je Tobija Fraj? Da li ga je
poznavao? To ime bilo je jedini znak koji je imao i koji je mogao da protrese
sedanje na ono što se dogodilo ovih poslednjih sati, u toku nodi pre zamračenja.
Pre nego što krenu u potragu za nekim izlazom, baci još jedan pogled na
otvor donje prostorije. Imao je utisak da nije sam. Kao da je dole, pritajen u
mraku, sve vreme neko drugi sa njim. Dva dutljiva oka sposobna da vide u mraku.

19

3

7 sati i 24 minuta do sumraka

Javni lokali, radnje, kancelarije i škole bide zatvoreni neodređeno vreme. Ulična
rasveta bila je ugašena, kao i semafori koji su se nadnosili nad raskrsnicama. Osim
ambulantnih kola, policije i vatrogasaca, nijedno drugo vozilo nije bilo ovlašdeno
da se krede. I podzemna železnica bila je zatvorena. Moglo se kretati samo peške.

Grad je verovatno bio pust. Ali uprkos vanrednom stanju, neki su se različito
suočavali sa situacijom. Ravnodušni na upozorenja i preporuke, mnogi su
preplavili ulice da lično dozive to posebno stanje Rima, ispražnjenog od
svakodnevnog haosa od automobila i turista. Neobična euforija, slična kolektivnoj
ludosti, usadila se u njih i navela ih da prave gotovo nepromišljene poteze, kao što
je okupljanje na mostovima i trgovima, prkosedi nepogodama, da proslave
nedavni ironični kraj grada za koji se verovalo da je „večan“.

Markus je hodao između njih, nevidljiv kao i uvek. Držao je ruke u džepovima
jakne, okovratnik mu je bio podignut da mu sakrije lice, leda povijena, dok se
kretao uza zidove zgrada, da se zakloni od kiše.

Bio je tuđinac usred tog improvizovanog karnevala. Ali niko ga nije
primedivao. Svi su bili isuviše zauzeti oslobađanjem od straha o kojem niko nije
želeo da govori, koji je isto tako bio pravi razlog koji ih je isterao iz kuda. Sve dok je
dan, sve dok slaba svetlost bude garantovala da se mogu gledati licem u lice,
svaka stvar de u njihovim očima delovati samo kao neočekivana i radosna novost.
U stvari, Markus je dobro poznavao taj nepriznati strah.

Niko nije znao šta de se dogoditi kada padne mrak.
Uprkos merama preduzetim da se spreči anarhija i uveravanjima vlasti,
sumrak je podsvesno predstavljao neku vrstu raskrsnice. Grad de od tog trenutka
postati teritorija senki. Mnogi su i dalje bili pritajeni, dok je trajala dnevna
svetlost, ali de iskoristiti mrak da izađu iz svojih skrovišta i iskale najopasnije
porive.
Markus je zbog toga ubrzavao korak. Imao je loš predosedaj. Uputstva
ispisana na listidu papira koji je pronašao u svom džepu nede se sama od sebe
objasniti.
Da pronađe Tobiju Fraja.
U nekom drugačijem trenutku prvo što bi uradio bilo bi da ude u neki
internet kafe i pokuša da se poveže na mrežu. Ali nestanak struje promenio je sve.
Ono što je pre bilo jednostavno, sada je bilo praktično nemogude. Zato je prva

20

ispovednikova etapa bila njegova kuda u Ulici Serpenti. Ideja je bila da obuče suvu
odedu. Uradide to na brzinu, mada se plašio da bi neko mogao da drži kudu na
oku, kako bi bio siguran da nije preživeo torturu Tulijanuma. Pošto se nije sedao
ničega u vezi sa svojim neprijateljem i nije bio u stanju da sazna motive koji su
njegov život doveli u opasnost, morao je da se pouzda u instinkt koji mu je govorio
da mora da bude veoma oprezan.

Kada je stigao blizu zgrade, zastade na uglu sa druge strane ulice. Poče
diskretno da gleda okolo. U uličicama gradske četvrti Monti vrzmali su se samo
dečaci koji su se uputili ka mestima na kojima su se događale one apsurdne
proslave. Vikali su i smejali se, njihova živahnost odjekivala je između zgrada,
samo donekle stišavana pljuskom kiše.

Markus, sav prozebao, sačeka petnaestak minuta ispod nadstrešnice. Na
kraju utvrdi da može biti siguran: nije bilo ničeg sumnjivog, nikoga nije čekao.
Pokrenu se iz svog skrovišta.

Brzo se uvuče u ulaz i pope se stepenicama stare zgrade, direktno u
potkrovlje. Godinama se ostali stanari nisu nikada zapitali ko je zagonetni stanar
poslednjeg sprata. Markus se retko pojavljivao. Danju se zatvarao u kudu i
izbegavao da pravi bilo kakvu buku. Izlazio je nodu, da obavi svoje zadatke, i
vradao se tek u zoru.

Kada je stigao do svog malog skrovišta, uze ključ koji je držao u skrivenom
udubljenju pored dovratka, pa onda otvori vrata.

Sve je bilo u redu, onako kako je, po sedanju, ostavio. Kofer sa odedom
otvoren na podu, dušek gurnut u došak. Na zidu pored kojeg se nalazio ležaj sa
čaršavima i debadima, ispod drvenog raspeda, beleške ispisane hemijskom
olovkom. Poticale su još od trenutka kada je prvi put prekršio zabranu pisanja koja
je nametnuta ispovednicima – pre ovog jutra i cedulje koju je pronašao u džepu.
To se dogodilo nakon događaja iz Praga i teške amnezije koju je imao. Kada se
vratio u Rim, u očajničkom pokušaju da se seti prošlosti, pokušavao je da na tom
zidu označi delove sedanja koji su se javljali u snu – leševi njegovog ličnog
brodoloma, koji su se, jedan po jedan, vradali iz mora tame. Sada su to bili
izbledeli natpisi koji su pripadali jednoj bojazni koja je nestala. Sada se Markus
više nije bojao onog što mu se dogodilo; samo se plašio da mu se ne dogodi opet.

Kao ove nodi, pomisli u sebi. Nije mu dala mira pomisao da ne uspeva da se
seti poslednjih sati. Da li je to bila samo prolazna epizoda, ili de se dogoditi
ponovo?

Dok se to pitao, presvuče se. Zeleo je da zameni i cipele od belog platna,
mokre od kiše. Ali osim onih tamnih, za koje nije znao gde su završile, nije imao

21

druge. Da bi ih ponovo navukao, sede na jedinu stolicu koja se tu nalazila. I ukoči
se. Nešto mu je privuklo pažnju. Među umotanim debadima na ležaju bila je
fotografija koja mu je bila dobro poznata.

Niko ne zna za mene. Nikome nije poznat moj identitet, ponavljao je u sebi u
zatvoru Tulijanum. Ali to nije bilo tačno. Jedna osoba znala je za njega. A
fotografija je bila dokaz za to.

Bila je to slika žene, na brzinu i krišom snimljene najjednostavnijim foto-
aparatom kupljenim u prodavnici suvenira u Trastevereu. Još se tačno sedao
trenutka kada ju je snimio.

Nakon njihovog poslednjeg zbogom i poljupca koji nikada nede zaboraviti –
često ju je pratio krišom. Na to ga je terala nezadrživa težnja da se brine o njoj, da
zna da joj je dobro. Samo to, govorio je u sebi. Ali je jednog dana poželeo da je
fotografiše. Jednog jesenjeg jutra sačekao ju je da izađe iz kude. Nad Pumom je
duvao svež vetar. Bili su to brzi, ali jaki naleti vetra. Markus joj je bio iza leđa,
čekao je pravi trenutak da napravi snimak. Desio se nalet vetra jači od ostalih i
ona se okrenula, a vetar kao da je izgovorio njeno ime – Sandra.

Markus je iskoristio upravo taj trenutak.
Taj jedini, dragoceni snimak obuhvatio je njenu suštinu. Snagu, blagost. I
melanholiju koju je nosila u pogledu.
Markus je čuvao tu fotografiju ispod jastuka. Pomisao da ga ta fotografija
čeka u tom ogoljenom potkrovlju stvarala mu je iluziju da se vrada kudi. Ali se sada
nije nalazila na mestu koje joj je namenio. I za to je postojalo samo jedno
objašnjenje.
Imao je gosta. Nekog ko je, dok je odlazio, želeo da ostavi očigledan trag
svoje posete.
Markus nežno pokupi fotografiju. Dok ju je podizao, držedi je za jedan kraj,
pred očima mu se pojavi mali crni krst od opsidijana. Značenje tog predmeta
odmah mu postade jasan.
Ispovedniku je upuden poziv.

22

4

Batista Erijaga mirno je stajao ispred velikih staklenih vrata svoje luksuzne
mansarde sa pogledom na Carske forume.

Ekskluzivna panorama bila je posivela od kiše, ali kardinala to nije brinulo.
Utonuo je u misli i u međuvremenu vrteo biskupski prsten oko domalog prsta na
desnoj ruci. Taj gest, koji je izvodio skoro ne primedujudi, pomagao mu je da
razmišlja.

Iza njegovih leđa pucketala je vatra u velikom kaminu od ružičastog
travertina. Nemirni plamenovi odslikavali su se na belim divanima i okolnim
zidovima, dajudi licima mladih iskušenika boju snežnobelog mermera i mešajudi se
sa bojama Svetog triptiha, koji je naslikao Gverčino i koji je ved u XVII veku
pripadao privatnoj kolekciji kardinala Ludovizija, kao i sa setnim licem Peruđinove
Madone. Tim remek delima pridruživala su se ostala: Girlandaja ili Antonija del
Polajola, Paola Učela ili Filipa Lipija. Poticali su direktno iz Vatikanskog muzeja i
Erijaga je zahvaljujudi svom položaju u samom srcu papske kurije uspeo da ispuni
sebi želju i da njima ukrasi svoj stan. Nakon što je detinjstvo i mladost proveo u
gladi i siromaštvu na Filipinskim ostrvima, sada je kao kardinal voleo da pogled
odmara samo na lepoti. Ali u tom trenutku umetnička dela rnu nisu pružala
nikakvu utehu.

Njegov dan počeo je vrlo rano, i na najgori mogudi način.
Šta tek redi na to da je prethodno vede, nakon što je saslušao prognozu
vremena, planirao da dok nepogoda prođe uživa u toplini svog doma, zavaljen u
svoju omiljenu fotelju, u društvu Mocarta, uz kutiju cigara montekristo br. 21 i
flašu viskija Glenfiddich Rare Collection 1937.
Uprkos klimi štedljivosti koja se ved duže vremena osedala u Vatikanu, Erijaga
nije imao nameru da se odriče dobrog dela materijalnih zadovoljstava. I za razliku
od ostalih kolega kardinala koji su javno podržavali umereniju crtu u ponašanju i
oblačenju, uzdržavajudi se od ličnog luksuza, on nije mario za to. Nastavljao je da
oblači tunike od svile i mohera, nabavljene u krojačnicama u Ulici Cestari, oko
vrata je nosio zlatne krstove, načičkane kamenčidima lapis lazuilija i ametista. I
nastavio je da poseduje restorane, gde su obično visoki vatikanski krugovi sklapali
sporazume sa ljudima iz sveta politike i preduzetništva prestonice. Jedan od takvih
restorana bio je Ľeau Vive u Panteonu, gde je voleo da mu posluže čuvene Filets

1 Jedan od najpoznatijih i najcenjenijih brendova kubanskih cigara; (Prim. prev.)

23

de perche à la pékinoise2, ili Velando di Borgo San Vitorio, gde je za desert uvek
naručivao hladni kolač od kestena sa kremom od badema, koji mu je bio veoma
ukusan. Naravno da je obedovao uz najskuplja vina: najviše je voleo Chambol-le-
Musigny i Brunello di Montalcino. I sve to zato što on nikada nije bio i nikada nede
biti kao niko drugi.

Đavolji advokat iz Duhovnog suda posedovao je ogromnu mod.
„Prvi ispovednik Rima“ poznavao je najtajnovitije grehe ljudi. I to mu je
služilo prilikom sklapanja dogovora i da ukroti neprijatelje, kako izvan, tako i
unutar Crkve.
Neko bi njegove banalne opomene mogao da definiše kao učene, ali je
Erijaga voleo tako da postupa, smatrajudi sebe dobrim ocem porodice koji je
ponekad pozvan da prekori svoju decu koja su skrenula sa pravog puta. Tvrdio je,
posebno samom sebi, da teži „višem cilju“, koji se, ko zna kako, uvek savršeno
podudarao sa njegovom računicom.
Ved godinama je pola Rima držao u šaci, zahvaljujudi tajnama koje je znao.
Činjenica je da su mnogi, nakon što su se uprljali kakvom nepodopštinom,
pravili fatalnu grešku: odlučivali su da olakšaju savest pred nekim sveštenikom.
Veliki gresi, koji nisu mogli da se ispovede običnim sveštenicima, stizali su do
Duhovnog suda, vrhovne katoličke instance za svaku culpa gravis. Tako je kardinal
dolazio u situaciju da ih otkriva. Erijaga je još od prvog trenutka bio svestan da de
pokajnik dodi na red i da de mu nasesti. Postupak je uvek bio isti: najpre priznaju
grešku i iskreni su, ali je dovoljno da on uradi samo jedno, pa da ih gurne da
ponovo počnu.
Oproštaj. Oproštaj je bio najveda hrana za iskušenje.
Erijaga je žalio za vremenima Svete inkvizicije, kada su grešnike strogo fizički
kažnjavali za nedela. Dokazano je da su se mnogi na kraju preobradali i da više
nisu popuštali demonu da ih zavede.
Greh je iskorenjivan bolom.
Ali kardinal, nažalost, nije raspolagao takvim instrumentima ubeđivanja, i
zato nije voleo kada mu stvari izmaknu kontroli.
A dve vesti su ga žestoko mučile od prethodne večeri.
Prva je bila najava zamračenja, kao nepredviđene posledice nevremena. Misli
mu odmah poleteše ka jednom tačno određenom istorijskom trenutku.
Proročanstvo Lava X, rekao je u sebi, i odmah je počeo da ga obuzima neki čudan
nemir, kao da mu kroz vene teče ledena voda.

2 Fileti od grgeča na pekinški način; (Prim. prev.)

24

Druga vest stigla je nakon nestanka električne energije, dok se batrgao u
nemirnom snu iz kojeg nije mogao da se probudi. U prvom trenutku blagoslovio je
glas svog sekretara koji ga je oslobodio mučenja. Onda, dok ga je gledao, shvatio
je da ispred sebe ima glasnika nečeg kobnog.

Između zidova Vatikana dogodila se iznenadna smrt.
Mada Erijaga nije bio sujeveran čovek, bio je prinuđen da se zapita da li su ta
dva događaja slučajno na neki način povezana.
Proročanstvo… Znaci…
Odmah je s mukom odbacio tu pomisao. Ali koliko god pokušavao da je
ignoriše, ona je pustila sitno korenje u njegovoj svesti, kao korov koji nastavlja da
raste svaki put kada je istrgnut iz zemlje.
Da nije bilo zamračenja, pozvao bi broj govorne pošte koji je znao samo on i
ostavio bi poruku. Međutim, morao je da se snalazi na drugačiji način. Skinuo je
svešteničku mantiju i obukao jedino građansko odelo, koje je čuvao u dnu
ormana. Koristio ga je kada je želeo da se krede ulicama Rima, a da ga niko ne
prepozna. Onda je obukao debelu jaknu i nabio na čelo šešir sa obodom, pa se
uputio na adresu u gradskoj četvrti Monti. Tamo je čekao duže nego što je
trebalo. Zatim se, zamoren i nestrpljiv, vratio, ostavljajudi jasan poziv stanaru.
Krst od opsidijana.
Kada se vratio kudi, otpustio je poslugu kako bi ostao sam. Sav taj oprez bio
je nedovoljan, znao je to. U svakom slučaju, izlagao se riziku, ali nije imao izbora.
U tom trenutku začu tihi šum iza leđa. Vrata koja se otvaraju, korake.

Ostavili su mu otvoren pomodni ulaz i Markus je iskoristio sporedne stepenice da
se popne do stana. Obično je prilazio direktno liftom, koji u tom trenutku,
naravno, nije funkcionisao. Ipak, ne bi bilo zgodno koristiti ga i da je bilo električne
energije. Ispovednik je znao da je njegovo prisustvo u toj kudi rizik. Kardinal je
uvek preduzimao razne mere predostrožnosti pre nego što ga primi i birao je
diskretna ili izolovana mesta. Mada su njegov identitet i misija bili tajna, niko nije
smeo da im se priključi. Ako se Erijaga pomučio da ode da ga potraži u njegovom
potkrovlju, a onda ga pozvao da dođe u njegovu kudu, za to je postojao ozbiljan
razlog.

Kardinal se okrenu i pogleda ga. Markus je nepomično stajao u najmračnijem
uglu prostorije, a ispod njegovih nogu oformila se mala barka od kiše i lagano se
širila po podu od belog mermera iz Karare. Na njegovom licu bili su vidljivi znaci
onoga što se dogodilo te nodi. Nede o tome pričati Erijagi, ne još. Ali se iz njegovog

25

pogleda moglo zaključiti šta mu prolazi kroz glavu. To jest, da li de u tom stanju
modi da se pouzda u njega.

„Nodas je umro jedan čovek“, reče Filipinac. „Ne bilo ko. Bio je to modan
čovek“, bilo mu je stalo da to naglasi. „Jedan od onih koji obično misle da su
besmrtni. A zaista je umro na vrlo glup način.“

Markus zapazi da kardinal pokušava da nešto prikrije uz sarkazam i
uobičajeni prezir. Možda se plašio?

„Jeste li poznavali biskupa Gordu?“
Njegovo lice mu se za trenutak pojavi u svesti. Bilo je nemogude ne poznavati
Artura Gordu. Bio je harizmatični voda modnog bratstva koje je organizovalo
duhovne skupove. Ogromni redovi ljudi okupljenih na molitvi. Gorda je bio čovek
nade, zaštitnik siromašnih, neprilagođenih. Sposoban kao malo ko da zapali mase
jednom rečju, jednim gestom.
U Vatikanu je bilo potrebno malo više vremena da mu se priznaju zasluge.
Doživljavali su ga kao nezgodnog čoveka, van šablona, daleko od utvrđene
političke logike. Rimska kurija ga je priznala i unapredila tek kada je došao u neke
zrelije godine. Možda zato što tada više nije mogao da ima ambicije u vezi sa
Petrovom stolicom. Međutim, Gorda je uživao veliki ugled kod pape, koji ga je
uvek želeo pored sebe. Obezbedio mu je mali depandans u Apostolskoj palati,
pored svojih odaja. Bio je mnogo više od običnog savetnika. Kada je govorio, iz
njegovih usta izlazile su reči koje kao da je izgovarao sam papa.
Modnici su se takmičili da ih on primi. Ali je Gorda više voleo da bude
popularan među običnim narodom. Bio je voljen, i uprkos povlasticama na koje je
imao pravo, vodio je umeren život.
Iz tog i iz mnogih drugih razloga, biskup je bio prava suprotnost Batisti Erijagi.
I nije bila tajna da se njih dvojica uopšte nisu podnosili. Ali smrt suparnika nije bila
utešna za kardinala. Štaviše, s obzirom na trenutak i način na koji se dogodila,
mogla se smatrati problemom.
„Gorda je ostavio trag“, reče Erijaga. „Mnogi su u njemu nasludivali kvalitete
sveca i zato se niko ne bi iznenadio ako posle smrti bude kanonizovan.“ Kardinal bi
to voleo i bio je iskren dok je tako razmišljao. „Međutim, nakon ove nodi Erijaga
priđe skupocenom pisadem stolu iz osamnaestog veka, na kom je Pije IX napisao
poslanicu Ineffabilis Deus. Markus primeti na površini stola nekoliko razbacanih
polaroid fotografija. Kardinal je dao nalog ljudima iz papske žandarmerije da
naprave snimke odmah nakon pronalaska tela. Pokupi ih na brzinu i onda ih
žurnim pokretom pruži svom gostu, skoro kao da je želeo da napravi odstojanje
između sebe i slika.

26

Markus ih uze i poče da ih razgleda.
„Morali su da mi objasne šta je to, inače ne bih shvatio“, potvrdi Erijaga.
„Zovu ga stub zadovoljstva. Čini se da je u pitanju samozadovoljavanje tehnikom
bondaža. Interesantna stvarčica, šta misliš?“
Na fotografijama se video stariji čovek, zgrčen na podu, nag. Na glavi leša
nalazile su se naočare za proširenu realnost i pokrivale mu veliki deo lica. Naprava
je kanapom bila povezana sa svešteničkim kožnim, tvrdim okovratnikom koji je
stezao vrat žrtve.
„Izgleda da neke osobe osedaju zadovoljstvo da same sebe dave“, izjavi
kardinal. Markus pomisli na osedaj gušenja koji je doživeo tog jutra u Tulijanumu.
„Dok na dijapozitivu protiču pornografske slike, seksualno uzbuđenje se povedava.
Neki senzori to registruju i postepeno stežu okovratnik, izazivajudi blago gušenje,
što – kako kažu – povedava uživanje.“
Markus je bio prilično iznenađen dok je slušao takav opis sa usana kardinala
koga, kako izgleda, uopšte nije doticala neobičnost situacije i koji je nastavljao da
o tome govori sasvim prirodno.
„Niko nije mogao da sumnja da starac ima naviku da se zatvara u svoju radnu
sobu, da gleda bludne slike i da masturbira pomodu te stvari.“
„Ko kaže da je gledao pornografiju?“ primeti Markus. Bilo je to nešto
najlogičnije, ali on nije želeo da to prihvati.
„U pravu si“, morao je da prizna Erijaga. Niko nije mogao to da potvrdi, pošto
je telo pronađeno nakon što je nestalo struje.
„Ali kakva je, u suštini, razlika za jednog svetog čoveka? Gorda je tre balo da
ode kao mučenik, a umro je kao pas.“ Kardinal izgovori posled nji deo rečenice
potmulim, optužujudim glasom. Baš kao kada u okrilju Duhovnog suda privodi
kraju optužnicu protiv nekog grešnika. Bio je u stanju da krajnju presudu uslovi
samom intonacijom glasa.
Markus se ne umeša, niti nešto upita. Priča je bila apsurdna sama po sebi.
Kardinal priđe velikom kaminu i jednom rukom se nasloni na policu koja se
nalazila iznad njega. Blesak vatre sada se poigravao i ocrtavao zlokobne senke na
njegovom licu. „Gorda nije izlazio ved godinama. Patio je od agorafobije. Sada de
ljudi hteti da saznaju istinu o njegovom kraju.“ I samo iz tog razloga Erijaga je
zahvaljivao nebu za nestanak struje koji de sprečiti medije da odmah rašire vest o
smrti.
„Zašto mi? Zašto ja?“ upita Markus.
Sa bilo kim drugim, Batista Erijaga bi besno odbacio zahtev za objašnjenjima.
O njegovim nalozima nije se raspravljalo i izvršavali su se bez pogovora. Ali

27

Markus nije bio običan podređeni. I bio je opasan sveštenik. Obučavan je da
progoni zlo. Mogao bi da obavlja pričesti kao običan sveštenik, ali mu je dodeljena
najteža od svih dužnosti: da upozna stvarnu prirodu čoveka i suprotstavi joj se. S
vremenom se nešto od te mračne magluštine u kojoj je navikao da istražuje
neizbežno zalepilo za njega. Erijaga je to nasludivao u njegovom čvrstom pogledu,
prodornim očima koje nikada nisu prestajale da pažljivo posmatraju ono što se
događa oko njega. Markusov cilj, cilj poslednjeg člana Reda ispovednika, bio je da
ponovo uspostavi dobro. I često je uspevao u tome. Ali je njegova žeđ za pravdom
mogla da sakrije želju za osvetom. Kardinal nije bio spreman da proverava
osnovanost svojih bojazni, pa zato reče: „Kraj Artura Gorde stvara rizik da pomrači
plemenitost njegovog dela. I onda siromašni i ubogi treba da plate cenu, što ne bi
bilo pravično.“ Ponada se da de takvo objašnjenje biti dovoljno da smiri
radoznalost ispovednika. Naravno da nije mogao da mu kaže da su razlozi bili
drugačiji, da ga je te nodi nešto drugo bacilo u stanje mračnog predviđanja.
Proročanstvo Lava X, ponovi u sebi, pogleda uprtog u vatru kamina. „Svako
ljudsko bide je grešno. Svaki greh je i tajna. Ispravno je da neke krivice umiru
zajedno sa nama. Ali smrt je često razvratna i zabavlja se kada nas postidi. I zna da
nepopravljivo naruži ono što smo bili u životu.“

Markus je znao da se kardinalova priča odnosi i na njega: on je bio sveštenik
koji ispod jastuka krije fotografiju neke žene. „Šta želite da uradim?“ upita.

Erijaga se trže i zagleda se u njega. „Čišdenje.“

28

5

Kompjuteri su ispuštali tihe zvukove, slične zujanju pčela.
Telefoni su zvonili u polumraku. Sva ta mesta, svako osvetljeno lampom sa

led sijalicom, delovala su kao male oaze svetlosti. Neodređeni miris amonijaka
curio je iz klima-uređaja, dok je automat zavodu nastavljao da održava tečnost na
stalnoj temperaturi – nikada previše hladnoj.

Vitali je smatrao da je ohrabrujude što postoji kategorija tih sitnih osedaja.
Nikada se ne poklanja previše pažnje detaljima, pomisli, osim kada ponestanu.
Kada kao čarolijom iščeznu iz okvira celine, stvarajudi osedaj prolaznosti i
nesigurnosti. I u tim satima, tamo napolju, ljudi gube svoje male tačke oslonca. I
imaju osedaj da dolazi kraj sveta.

Šta de se dogoditi sutra kada se Rim probudi iz košmara kratkog tehnološkog
holokausta? Niko nije mogao to da kaže. A za Vitalija je to bilo prilično zabavno.

Radna prostorija policijske jedinice za krizne situacije bila je smeštena u
bunkeru svega nekoliko koraka od Ministarstva unutrašnjih poslova, u samom
centru. Modni generatori obezbeđivali su potpunu samostalnost. U čast Megrea,
dali su joj ime u obliku šifre: Mravinjak.

Vitaliju se taj naziv sviđao, bio je prikladan. Tog trenutka na posluje bilo
osamdesetak ljudi. Uprkos neprekidnom metežu, nije bilo nikakve gužve. Sve se
odvijalo mirno. Ton glasa bio je podešen na umeren nivo i svako j e odavao utisak
da tačno zna šta treba da radi.

Vitali, u svetlosivom odelu, braon mokasinama i azurnoplavoj košulji, tri puta
pomilova čvor plave kravate, da proveri da li je na mestu.

Onda ispi iz čaše povedi gutljaj sveže vode, posmatrajudi veliki zid od
monitora koje je imao ispred sebe.

Više od sto ekrana na kojima se smenjuju slike sa preko tri hiljade kamera,
smeštenih po gradu.

Ispred niza monitora, poveda grupa agenata opremljenih formularima i
slušalicama beležila je sve što se pokazivalo sumnjivim, sa namerom da registruje
ili na vreme spreči zločin. Bio je to detaljan posao koji je zahtevao veliko
strpljenje, ali, s obzirom na okolnosti, to je bilo više nego neophodno. Do sada se
pojavilo malo slučajeva u kojima je bila neophodna intervencija patrola i sve je
bilo u umerenim granicama. Na primer, tuča u supermarketu, između mušterija
koje su pokušale da pribave namirnice pre prinudnog zatvaranja, ili nekoliko
narkomana koji nisu umeli da odole iskušenju da obiju apoteku usred dana.

29

Međutim, prava rulja izadi de na ulice kada padne mrak.
Vitali je to znao: uprkos ohrabrivanjima koje su slale vlasti, ove nodi vladade
stanje haosa. Uz garanciju nevidljivosti, šakali su spremni da navale na
nezaštidene prodavnice i kancelarije. Isto je važilo i za vandale koji de modi da
neometano upropašduju tuđu imovinu. Da slučajno ne bi ništa nedostajalo,
unaokolo se širila klima obračuna. Ulične bande pripremale su se za rat sa
suparničkim grupama i organizovani kriminal de to iskoristiti da raščisti odnose i
saveze, kao i da izvrši malo pročišdavanje sopstvenih redova. Vitali je sve do zore
prikupljao signale za ono što se spremalo da se dogodi u Pumu u okrilju mraka.
Ali bio je tu i čitav niz nepredviđenih zločina. Anarhija de dovesti do ludila
velikog broja ljudi. Mnogi ljudi u koje se ne može sumnjati dace oduška svojoj
ozlojeđenosti ili besu koji su se u njima godinama gomilali. Komšije koje se nisu
nikada podnosile. Muževi koji likvidiraju svoje supruge. Žene koje likvidiraju svoje
muževe. Zaposleni koji de odlaziti da posete svoje šefove.
Priča o čaršavima zategnutim na prozorima, kao način da se zatraži pomod,
bila je kolosalna koještarija. Svaki psihopata u gradu ved se naoružao i spremio da
izvrši svoju osvetu, ili da jednostavno da oduška nagonu koji je bio stišavan
godinama.
Niko nije hteo to da prizna, ali je bilo nemogude efikasno čuvati veliku
metropolu kakav je Rim.
Mada je bilo pripadnika policije koji su se slivali u grad iz drugih krajeva
zemlje, ipak je bilo premalo ljudi koji su bili na raspolaganju policiji da patroliraju
ulicama, u odnosu na broj zlonamernih, i nisu svi imali neophodnu opremu da se
suprotstave organizovanim napadima ili pobunama i brutalnim zločinima. Ni
karabinjeri, naravno, nisu bili u boljoj situaciji. Bezbednosni plan pripremljen je sa
nagoveštajem da de haos trajati svega nekoliko sati. Najvedi broj policajaca nije
bio angažovan da zaštiti stanovništvo, nego ministre, palate modnika i ambasade,
sve mogude ciljeve koje bi teroristi mogli da unište. Političari i ostali državni
funkcioneri, zajedno sa svojim porodicama, evakuisani su u najvedoj tajnosti u
toku nodi, specijalnim konvojima, za razliku od običnih građana koji nisu smeli da
napuste grad.
Ono što niko nije rekao stanovništvu, pomisli Vitali, jeste da je ovo sranje
koje se upravo događa u stvari mnogo krupnije i teže nego što su mogli da
poveruju. Ali uskoro de postati svesni toga. Vitali je nastavljao to da ponavlja u
sebi, pomišljajudi i na sve one koji nede ugledati zoru narednog dana.
Uprkos tome što je Ministarstvo ved odavno pripremilo detaljan plan da se
suprotstavi toj vrsti nepredviđenih okolnosti, tehnologija koja je trebalo da ga

30

podrži nikada nije testirana u praksi. Sistem je pokazao ogromne pukotine i
kombinacija „meteorološki događaj plus nestanak struje“ je to dramatično iznela
na videlo. Na primer, niko nije u stanju da utvrdi trajanje modnih baterija koje
napajaju mrežu bezbednosnih kamera, uspostavljenu pre nekoliko meseci, i koja
je društvenu zajednicu koštala desetine miliona taksi. Bila je to uobičajena priča.
Kada sranje ispliva, onda to uvek bude do kraja.

Zbog toga je baš u ovom teškom trenutku Vitali bio zahvalan.

Zahvalan zbog reda koji je vladao u ovoj sali. Zahvalan ovim vrednim
mravima koji marljivo obavljaju svoj zadatak. Zahvalan za pištolj koji nosi ispod
jakne, zato što je kao čuvar zakona bio ovlašden da se posluži njime da bi
obezbedio poštovanje propisa. Zahvalan za svezu vodu u svojoj čaši, često
zaboravljeni simbol čistote i čistode. Dveju vrednosti koje su ga uvek nadahnjivale.

Kao i mnoge njegove kolege, i Vitali je pozvan u „stalnu službu“, ljubazno, da
se ne bi moglo redi da mu je uvedena radna obaveza. Ali ionako nije imao neka
druga posla. Nedavno je započeo jednu vezu i naravno da mu ne bi smetalo da se
zatvori u kudu sa svojom novom ljubavnicom, uz nekoliko grama koke, i da oboje
neprekidno šmrkaju. Međutim, ta plašljivica morala je da bude sa decom i
mužem. Najgadnije u toj Apokalipsi bilo je to što je u ovom slučaju on sam morao
da se suoči sa njom.

Zato je inspektor Vitali iz kancelarije statistike o zločinima i kriminalu bio u
potpunosti spreman da bude regrutovan.

Iznenađujuda je bila brzina kojom su se menjala njegova zvanja. Tako se
menjalo i njegovo radno mesto: u prošeku svakih šest meseci. Bavio se javnom
dekoracijom, auto-parkom, bio je u redakciji internog policijskog časopisa. U
jednom periodu – Bože sveti! – čak su ga poslali da po školama drži predavanje
đacima o pogubnom uticaju zavisnosti od droge. Sve zaduženja koja bi svaki
policajac želeo da izbegne, obično rezervisana za nezgodne ljude, one koji su
uhvadeni u disciplinskom prekršaju ili koji su izgubili glavu u službi, koji su možda
izvukli pištolj pred grupom dečaka koji su nameravali da ižvrljaju zid. Alije za
Vitalija to bilo sasvim u redu. Da ga čak smatraju nesposobnim ili pokvarenjakom.
Štaviše, cilj je bio upravo to. I sve do tog trenutka, pokrivanje je savršeno
funkcionisalo.

Niko nije smeo da zna čime se stvarno bavi inspektor Vitali.
Ugleda kako jedna mala delegacija prolazi kroz Mravinjak. Bili su to komesar
Krespi iz Odeljenja za ubistva, kvestor Alberti i veliki šef lično, prefekt De Đorđi.
Vitali presrete njegov pogled i ovaj mu dade jasan znak. Pre nego što krenu za
njima, ispi još jedan preostali gutljaj vode, onda baci čašu u korpu predviđenu za

31

reciklažu otpadaka, zato što haos, barem u Mravinjaku još nije prevladao. Nazre i
ženu koja je bila u društvu svojih nadređenih.

Mada je nikada nije video lično, ipak je odmah prepozna.

Sandra Vega hodala je nekoliko koraka iza ostalih. Malo iz respekta prema
autoritetima koji su išli ispred nje, a pored toga i zato što se pitala šta to ona radi
u Mravinjaku. U zoru se jedna patrola pojavila u njenoj kuči u Trastevereu. Dvojica
mlađih kolega koje nije poznavala, koliko se sedala, i rekli su joj da su došli da je
sprovedu.

Sandra je upravo završila sa doručkom i počela da oblači uniformu, zato što
je ubrzo morala da se javi na dužnost. Ta scena delovala joj je kao da potiče iz
prošlosti koju je s mukom pokušavala da odagna. Nakon godina provedenih u
ekipi forenzičkih fotografa u sastavu policijske forenzike, uspela je da se premesti
u pasošku službu. Bio je to vrlo određen izbor. Više nije mogla da izdrži prethodni
način života. Da preko fotografskog aparata uvek bude prva prisutna sceni zločina
i analizi mesta, tragova, dokaza i beživotnih tela, s vremenom se pokazalo
iscrpljujude. Nakon slučaja Čudovišta iz Rima, odlučila je da joj je svega dosta.
Pasoši su bili odlično sklonište. Ljudi koji putuju, poslovni ljudi, bračni drugovi koji
se spremaju za bračno putovanje, turisti. Ljudi koji dolaze – stranci koji su nakon
godina provedenih u Italiji konačno stekli državljanstvo za sebe i za svoju decu.

Životi tih ljudi proticali su ispred nje, bezopasno. Nisu imali mod da joj od njih
bude loše, kao što je bio slučaj sa slikama unakaženih tela. Dolazili su kod nje sa
fotografijama standardnog formata, na kojima su, po zakonu, morali da poziraju
ozbiljnog izraza. Ali su nakon završetka birokratske procedure odlazili nasmejani,
zato što su razmišljali o onome što ih kasnije čeka. Bududnost. Mada je delovalo
neprimereno da se kaže, Sandra je to dobro znala: mrtvi nisu imali bududnost. I ta
jednostavna, banalna konstatacija bila je razlog da pronađe snage da ustaje svaki
dan. Čak i tog jutra.

Mada je zbog nestanka struje bila oslobođena uobičajenih zaduženja i, kao
mnoge kolege koje rade u kancelariji, privremeno opet dodeljena aktivnoj službi,
Sandra, naravno, nije pretpostavljala da zaslužuje pratnju da bi otišla na posao.
Kada su joj spomenuli Mravinjak, verovatno je postala sumnjičava. Šta bi to ona
mogla da radi u toj operativnoj prostoriji? Predosečaj da postoji ozbiljan razlog
postao je stvarnost kada je videla da je dočekuje komesar Krespi.

Njen stari pretpostavljeni bio je uznemiren. „Šef hode da te vidi.“
Sandra je sada poslušno sledila delegaciju kroz radnu prostoriju, do ulaza u
kancelariju.

32

Šef policije De Đorđi zastade na pragu i sačeka da svi uđu, pa onda zatvori
vrata. „Dobro“, reče. „Čini mi se da možemo da počnemo.“

Sandra ih je sve poznavala, osim izuzetno elegantnog mršavka u groznim
mokasinama koji je gotovo opsesivno neprekidno dodirivao čvor kravate, da
proveri da li je u redu.

Prisutni zauzeše mesta na metalnim stolicama koje su činile deo spartanskog
nameštaja u sobi. De Đorđi ode da sedne za mali pisadi sto. Zidovi su bili ogoljeni,
a na stolu su se nalazila samo dva telefonska aparata, povezana sa jednom
komplikovanom tablom sa prekidačima. Šef se nalakti na površinu stola, onda
podiže ruke, zgrožen kada dunu u prašinu koja ju je prekrivala.

„Bio sam prinuđen da napustim svoju kancelariju da bih došao u ovu rupu, ali
je očigledno da je neko zaboravio da je očisti.“

Sandra se smesti u najudaljeniju stolicu, prislonjenu uza zid, i dalje se pitajudi
šta ona radi tu, na sastanku tih krupnih zverki. Prisustvo onog izuzetno elegantnog
najviše ju je uznemiravalo. Sedeo je prekrštenih nogu. Savršeno izbrijano lice oko
orlovskog nosa. Svetlosivo odelo, sveže, precizno ispeglano. Zlatna igla za kravatu,
kao i raskošni prsten sa rubinom koji je nosio na srednjem prstu leve ruke. Koji li
je ovo đavo?

„Ministar me je zamolio da vam prenesem njegove pozdrave“, započe šef
policije. Svi klimnuše glavom da zahvale, kao da je ministar tu. „Pratide razvoj
situacije iz svoje vile u Toskani.“

Toliko su naviknuti da budu smerni, da zaboravljaju koliko su u stvari smešni,
zapazi Sandra.

„Lično sam obavestio ministra malopre“, nađe za shodno da se umeša
kvestor Alberti.

„Situacija je, sve u svemu, pod kontrolom. Ljudi su obučeni, savlađuju paniku
i sjajno se suočavaju sa pojedinačnim pokušajima da se zamračenje iskoristi za
vršenje krivičnih dela.“

„Dobro, vrlo dobro“, uputi čestitke šef policije. „Do sada smo obavili odličan
posao. Treba samo nastaviti tako.“

Ma vidi ti ove dve ogromne kurčeve glave, pomisli Vitali. Dopunjuju se
uzajamno u pohvalama, dok se tamo napolju sve ubrzano ruši. Skrenu pogled na
policajku i po izrazu njenog lica shvati da i ona oseda isto gađenje. Vitali je
zahtevao da sastanku prisustvuje još jedna žena, kako se ne bi osedala u manjini,
ali šef policije nije obradao pažnju na te njegove obzire.

33

U međuvremenu se komesar Krespi naže prema Sandri. „Kako si?“ upita je
tiho. Nadređeni je podržao njenu odluku da promeni radno mesto, bio je uvek
ljubazan i ona je to cenila.

„Bolje“, smiri ga. Redi mu jednostavno da je dobro bila bi samo uobičajena
fraza. I Krespi se ne bi time zadovoljio. Zato je bilo potrebno nadi načina da mu
kaže deo istine. To jest, da još nije sve u redu, ali da radi na tome.

Vitaliju ne promače njihova kratka razmena reči. Prikupio je informacije o
Sandri Vega. Nekada su je smatrali za odličnog forenzičkog fotografa. Ali su dve
žalosti obeležile, možda neizlečivo, njen još mladi život. Muž foto-reporter
preminuo je pod tajanstvenim okolnostima pre nekoliko godina. Vega se preselila
iz Milana u Rim, da istraži njegovu smrt. Na kraju je tu i ostala, pokušala da
započne novi život sa nekim drugim, ali se i to loše završilo, zato što je njen
prijatelj ubijen na brutalan način. Nešto što ju je dovelo u stanje da bude
neprekidno spremna za psihoanalizu, a možda i za lekove koji deluju na psihu.

„Razlog zbog kog sam vas pozvao ovde ved znate“, reče šef, bez uvoda. „Ali je
potrebno da to ponovim zbog agenta Vega.“ Pokaza na Vitalija. „Možda ona još ne
poznaje inspektora Vitalija. On je šef Odseka statistike zločina i kriminala.“

„Nisam ni znala da postoji takva jedinica, gospodine“, priznade Sandra.
Ona je u stvari u pravu, pomisli Vitali i nasmeja se u sebi. Stvorena je u tu
svrhu pre sat vremena i odmah zatim mu je dodeljen zadatak da rukovodi njom.
„Ljudi inspektora Vitalija bave se sprečavanjem krivičnih dela.“
„Trebalo bi da dođete na neki od naših seminara, agente Vega“, potvrdi
inspektor. „Shvatili biste da je vrlo poučno.“ Vitali je neizmerno uživao svaki put
kada je šef policije u sličnim okolnostima pokušavao da opravda njegov zadatak,
koji, u stvari, služi kao pokrivanje.
„Inspektore, hodete li, molim vas, da izložite činjenice agentu Vega?“
Vitali ustade sa svog mesta i uputi se ka policajki, pa se smesti preko puta
nje. „Sinod, nešto oko dvadeset dva i trideset, jedan taksista je čistio svoj auto,
nakon što je završio večernju smenu. Potom nam je ispričao da to uvek radi, zato
što, citiram doslovno, nikada se ne zna šta mušterije brljaju tamo pozadi dok ne
mogu da ih vidim'.“ Nasmeši se, ali mu onda kez nestade sa lica.
Sandra je pokušavala da shvati cilj te njegove priče, ali se za trenutak ograniči
na to da ga sasluša.
„Dakle“, nastavi Vitali, „sinod, upravo kada je otkrio mobilni telefon uglavljen
između sedišta, odmah je pomislio da ga je neki putnik izgubio. Zato ga je najpre
uključio, da proveri da li može da ga odvede do vlasnika na osnovu poslednjih
poziva.“ Vitali zavuče ruku u unutrašnjost sakca i odatle izvuče stari telefon marke

34

nokija, model koji je sigurno prevaziden u odnosu na moderne smart telefone.
Sačuvao ga je u providnoj koverti za nađene stvari. Položi ga na sto ispred šefa
policije i rukom dade znak Sandri da priđe sa stolicom, da ga bolje vidi. „Aparat ne
sadrži nikakvu SIM karticu. U memoriji nema nijednog telefonskog broja. Nema
nikakvih podataka o dolaznim niti odlaznim pozivima.“

„I šta onda?“ upita policajka nestrpljivo.
Za razliku od nje, Vitali je imao sve vreme ovog sveta. „Ovo je jedan od prvih
primeraka sa video-kamerom. Zaista, kada je otvorio karticu sa slikama, taksista je
naleteo na jedan snimak… nečuvene okrutnosti.“
Kratka pauza koju je napravio pre zaključenja rečenice baci Sandru u brigu.
Ipak pokuša da potisne bilo kakvu reakciju. Želela je da se predstavi jakom, zato
što je mrzela da pokazuje koliko je postala slaba u poslednje vreme. „Šta hodete
da uradim?“ upita odlučnim glasom, dok se u međuvremenu ved ugrizla za usnu.
Komesar Krespi se opet naže ka njoj i stavi joj ruku na rame. „Kada me je
jutros prefekt De Đorđi upitao ko je najbolji agent koga smo ikada imali u ekipi
forenzičkih fotografa, odmah sam pomislio na tebe.“
Nije to bilo baš tako, reče u sebi Vitali. Ali mu je odgovaralo da joj stari
komesar pomalo laska, ako to vodi ostvarenju cilja.
Oni su namerno hteli Sandru Vega.
„Više nisam član te jedinice“, podseti ga ona, kao da je htela da potvrdi da je
to poglavlje njenog života sada zatvoreno. A Krespi bi to trebalo da zna bolje od
ikog drugog. „Neko je mrtav, zar ne?“ dodade, bacajudi uzdržan pogled na mobilni
telefon na stolu, kao da ta stvarčica od crne plastike, naizgled beživotna, može da
je napadne. „Zbog toga ste i vi ovde. Koji bi inače bio razlog da se uključi Odeljenje
za ubistva…“
Krespi dutedi klimnu glavom.
„Vi ste godinama bili deo ekipe forenzičkih fotografa u okviru forenzike“,
podseti je Vitali. „Sa vašim refleksom išli ste u lov za detaljima na mestu zločina. Vi
ste u stanju da bolje od nas pročitate i protumačite delo nekog čudovišta. Osobe
koja oseda zadovoljstvo da video-snimkom ovekoveči svoje postupke i patnju
žrtava.“
Upravo je rekao delo'? Sandra oseti kako je podilazi jeza. Ne, baš nije želela
da ima nikakve veze sa tim.

„Slušajte, agente Vega“, umeša se kvestor Alberti. „Znamo koliko bi za vas
moglo da bude bolno vradanje takvim stvarima i da bi to moglo da otvori stare
rane. Ali vas molimo da napravite dodatni napor za dobro zajednice. Prolazimo
kroz težak period i ne smemo potceniti stvari.“

35

Nisu mogli da joj narede, ali je ipak podsedaju na njene dužnosti. Međutim,
Sandri to nije bilo važno. Neka slobodno misle da se prikrila u pasoškoj službi, sa
jedinom namerom da sačuva platu i stekne pravo na penziju. Po tome kako je ona
gledala na stvari, to nisu bile nikakve privilegije. Neke kolege završavale su
karijeru ne pladajudi nikakav ceh. Ona je, međutim, platila najvedu cenu uniformi
koju je nosila. „Žao mi je“, reče dok je ustajala sa stolice. „Ne možete to da tražite
od mene. Ne mogu.“ Uputi se ka vratima sa namerom da tu priču ostavi iza sebe.

Vitali je pozva da se vrati. „Agente Vega, poštujem vašu odluku, ali mi
dozvolite da vam kažem još nešto.“ Bio je vrlo ozbiljan. „Onaj telefon nije bio
zaboravljen u onom taksiju. Neko ga je namerno tamo ostavio. Znao je da de biti
pronađen i da de završiti ovde, u ovoj prostoriji. Zato što je ono što sadrži, sviđalo
nam se to ili ne, neka poruka. I to jednostavna poruka… Postoji neko ljudsko bide
tamo napolju koje je u stanju da čini neverovatne stvari sebi sličnima. Hode da
nam stavi do znanja da je jak, modan. I da ga ništa nede zaustaviti… Nemojte
napraviti grešku i pomisliti da je reč samo o upozorenju ili pretnji. To je izjava da je
nešto naumio. Hode da nam kaže: ovo je samo početak.“

Sandra se okrenu i pogleda ga. „Početak čega?“ Bila je prestrašena.
„To ne znamo. Ali, iskreno rečeno, ne očekujem ništa dobro u narednim
satima.“
„Imate svu tehnologiju, resurse i stručnost da ga uhvatite.“
„To je tačno, ali nam nedostaje nešto… Vreme.“ Vitali pomisli na
meteorološku nepogodu, na zamračenje i na sva ona gradska čudovišta koja
čekaju da samo padne nod pa da krenu u akciju. Morao je da je ubedi po svaku
cenu. „Uz sve ovo što se događa, nemamo vremena da ga gonimo kako bi trebalo.
I on to zna.“
Sandra se pokoleba.

Vitali shvati da je kod nje malo prodrmao ono drevno osedanje dužnosti.
„Samo vas molim da bacite pogled na snimak. Onda, ako ne budete u mogudnosti
da izvršite analizu, shvatidemo vas i modi dete sve da zaboravite.“

Da zaboravi? Zar kurvin sin nije znao da bi te slike ponovo izronile u njenim
najgorim nodnim morama? Naravno da je znao, ali bilo ga je baš briga za to. Kao i
sve prisutne, uostalom. Hteli su samo da se posluže njome, da je iskoriste. Sandra
osmotri njihove neme poglede i shvati da je u pravu, pa oseti prezir prema njima.
Sada je imala razlog više da ode odatle dok je još vreme.

„Taj mobilni telefon, nažalost, nije dovoljan da nas odvede do čoveka koga
tražimo“, nastavi Vitali, dok Sandra samo što se nije ponovo uputila prema izlazu.
„Na njemu su bili samo otisci taksiste i jedna sidušna krvava mrlja. Nismo pronašli

36

nikakvu podudarnost u bazi podataka DNK. To znači da nije reč o običnom
delinkventu. Imamo posla sa potpuno novim likom kriminalca, različitim od onih
koje poznajemo. Mnogo izopačenijim i opasnijim. Jedino što znamo o njemu jeste
da pati od smetnje koju ima na hiljade osoba, zato što je, po forenzici, krv na
telefonu nastala krvarenjem iz nosa.“

Sandra se ukoči. Noge joj zadrhtaše i pomoli se da niko u prostoriji to nije
primetio. Bila je to samo iracionalna pomisao. Kolika je bila mogudnost da Vitali
govori o istoj osobi? Pa ipak, nešto joj je govorilo da joj više nije dozvoljeno da se
opušta.

Markus – njen Markus.
Vitali spazi gotovo neprimetnu promenu u Sandrinom izrazu lica i pre nego
što je progovorila, sa sigurnošdu je znao da je promenila mišljenje.
„U redu“, reče policajka, pokušavajudi da pokaže smirenost. „Pozabavidu se
tom stvari, ali samo njome.“ Svi su delovali zadovoljno. Nisu pretpostavljali da je
odjednom postala lično zainteresovana. „Potrebno mi je da adekvatno pregledam
materijal.“
„Stavidemo vam na raspolaganje neophodne resurse“, obeda joj šef policije.
Dok je njen nadređeni govorio, Sandra je posmatrala mobilni telefon koji je
ležao na stolu. Sada joj pogled na taj predmet koji je do tog trenutka pokušavala
da izbegne više nije zadavao strah. Ona je morala da sazna.
Vitali je bio zadovoljan: postigao je cilj. Nisam onaj za koga se izdajem, ali i ti,
agente Vega, imaš tajnu koju kriješ, a ja du je otkriti.

37

6

U Vatikanu, Apostolska palata je evakuisana. Kardinal Erijaga izdao je precizne
naloge po tom pitanju. Niko nede smeti da joj pristupi ni iz jednog razloga, sve do
novog naređenja. Sve je olakšano činjenicom da je iz bezbednosnih razloga
vezanih za nevreme i nestanak struje papa odveden iz Rima prethodno veče i sada
se nalazi u svojoj rezidenciji u Kaštel Gandolfu.

Markus je imao sat vremena da dovrši zadatak. Ovaj put nema nikakve
istrage, Erijaga je bio jasan. „Šta želite da uradim?“

„Čišdenje.“
Nakon ispovednikovog neosetnog prolaska, žandarmerija de stupiti na lice
mesta i tek tada de započeti službenu istragu o smrti biskupa Artura Gorde, koja
de biti zaključena konstatacijom o prirodnoj smrti. Sredom po Erijagu, tragični kraj
tog čoveka dogodio se između zidina male papske države. Da se dogodio na
italijanskoj teritoriji, kardinal ne bi mogao da spreči skandal.
U zvaničnom saopštenju Vatikana, koje de na kraju zamračenja biti izneto
svetu, istina o smrti visokog crkvenog velikodostojnika bide ulepšana. Ukazade na
neodređeni „srčani zastoj“.
Dobra laž, pomisli Markus dok je prelazio kroz dvorište Crkve San Damazo po
kiši koja je pljuštala. Pope se velikim mermernim stepenicama do drugog sprata.
Usamljeni koraci odjeknuše u Rafaelovoj lođi, prazniku raznobojnih gipsanih
dekoracija i frizova, skladno raspoređenih u niskoj arhitekturi prozora i stubova.
Dok je prolazio kroz nju, ispovednik podiže glavu da uživa u prizoru trinaest
oslikanih lukova. Prepozna Priču o postanju, sa nastankom svetlosti i odvajanjem
zemlje od vode. Stvaranje Eve, proterivanje iz zemaljskog raja. Priču o Isaku i
Jakovu, Moj siju, Solomonu, da bi se sve završilo Pričom o Hristu. Pomisli na one
koji su tokom vekova bili privilegovani da imaju pristup tom čudu, dok su prelazili
isti put. Mali broj njih, pomisli. Bili su to modni ljudi koji su ostavili neizbrisiv trag u
istoriji. Neki od njih bili su bednici, nedostojni. Drugi, pravi sveci.
A sada on. Čovek zadužen za „čišdenje“.
Stiže ispred vrata stana koji je bio rezervisan za biskupa Gordu. Bio je
zatvoren odmah nakon što je leš pronađen. Erijaga je poverio Markusu jedini
ključ. Ispovednik ga iskoristi da otvori vrata i uđe, zatvorivši ih odmah za sobom.
Prva soba bila je pomodna prostorija. Izvuče iz džepa par gumenih rukavica i
navuče ih, da ne bi ostavio otiske. Iz istog razloga skide cipele od belog platna,
uprljane blatom. Zatim se uputi da pretraži ostale prostorije.

38

Visoki velikodostojnik živeo je jednostavno. Nameštaj je bio umeren i
skroman. Nikakve raskoši, nikakvog povlađivanja mondenskom načinu života.
Jedini izuzetak bile su, možda, knjige. Bilo je tu polica punih tomova knjiga, ostale
su bile naslagane po doškovima. Verovatno su činile Gordinu glavnu razbibrigu,
koji zbog agorafobije godinama nije izlazio iz kude.

Knjige su činile neku vrstu obaveznog puta. Markus ga je sledio i našao se u
sobi sa jednim krevetom, iznad koga se nalazilo drveno raspede. Vratašca
sakrivena u zidu vodila su u kupatilo bez prozora. Pored njega nalazila se
biskupova radna soba.

Pređe preko praga i nađe se ispred tragedije od tog beživotnog starog tela,
zgrčenog na podu, koje kao da je kolabiralo.

Ono što se moglo zaključiti sa snimaka polaroida koje mu je pokazao Erijaga
bilo je da se leš nalazi baš ispred malog oltara u zidu, na kome je Gorda obavljao
svoju svakodnevnu samotnu misu, što je bilo obavezno za svakog sveštenika.

Položaj tela i nagost otkrivali su nešto bogohulno. Ali ga je to pred Bogom
skupo koštalo.

Virtuelne naočare, kao neka smešna maska, pokrivale su mu oči i obavijale
lobanju, sve do potiljka. Taj tehnološki element odudarao je od ambijenta. U
Gordinoj izolovanosti nije bilo kompjutera ili televizora.

Biskup je napravio izuzetak, da bi udovoljio svojoj tajnoj izopačenosti.
Pornografske slike, pomisli Markus.
Ispod onog što je podsedalo na neku vrstu srebrnastog šlema izvirivali su
pramenovi sede kose. Uređaj je bio povezan tamnim kanapom sa kožnim
okovratnikom. Ispovednik priđe i primeti da je tanka koža na grlu starca u
kontaktu sa krajem kanapa bila izgrebana. Pokušao je da se rukama oslobodi
stiska, reče u sebi. Ostaci krvi ispod noktiju potvrđivali su to.
Mehaničko davljenje, bio je njegov zaključak.
Markusu za trenutak nesta vazduha. Bilo je to ponavljanje panike zbog
gušenja koje je osetio u Tulijanumu. Gorda je doživeo isto, ali zbog toga što je tako
izabrao. „Debije kao masturbacija tehnikom bondaža“, rekao je Erijaga. „Izgleda
da neke osobe osedaju zadovoljstvo kada se dave.“ Markus se zapita kada se za
Artura Gordu zadovoljstvo pretvorilo u patnju, a zatim u saznanje da umire. Da li
je biskup imao vremena da izgovori barem jednu molitvu? Ili je, pak, kako je tvrdio
kardinal, stvarno umro „kao pas“, zarobljen u ovoj klopci?
Stub zadovoljstva.
Gordu je u tom stanju pronašla monahinja koja je imala zadatak da mu
donese šolju kafe od ječma oko osam sati. Sveštenica je sva užasnuta pobegla i

39

odmah je obavestila žandarme. Zbog toga što je videla, jadnica je dobila nagradu
u vidu premeštaja u neki zabačeni manastir u Africi, gde de provesti ostatak
života. Žandarmi de biti nagrađeni – i bide im zapredeno – da drže jezik za zubima.
Markus je dobro poznavao Erijagine metode da spredi curenje vesti.

Oko leša i na njemu nije bilo tragova intervencije tredih osoba. Ono što je bilo
vidljivo potkrepljivalo je tezu o slučajnoj smrti. Utoliko više što je blizu tela ležala
mala crna kutija presvučena somotom u kojoj je biskup držao napravu koja ga je
ubila.

Bio je to elegantan i skup predmet, pomisli Markus. Branilac siromašnih znao
je kako da se iskvari.

Ali on nije bio tu da sudi. Njegova dužnost bila je da ukloni tragove jednog
nedostojnog kraja, koji bi mogao da stvori neprilike u Vatikanu. Mada mu se
uopšte nije sviđalo to što je trebalo da uradi, bio je ubeđen da je to najbolje.
Crkva je jaka, ali ljudi koji joj služe često su nemodni. I on sam nije bio nikakav
izuzetak.

Odagna te misli. Bio je trenutak da se baci na posao. Što pre završi, to de pre
modi da pristupi istrazi tamo gde je stao. Trebalo je otkriti šta se njemu samom
dogodilo te nodi. Zašto je bio nag i vezan lisicama u dnu Tulijanuma. I, pre svega,
ko ga je mrzeo do te mere da je odlučio da ga ubije na tako surov način, kroz
torturu izgladnjivanja.

Pronađi Tobiju Fraja.
Poče da razvezuje biskupov okovratnik. Koža je bila potpuno obložena
platnom alkantara, da ne ostavi modrice i tragove. Mehanizam je bio vrlo
jednostavan, ali Gorda ipak nije uspeo da se oslobodi. Ili nije imao vremena.
Možda mu je gušenje izazvalo infarkt koji je bio fatalan, za nekoliko sekundi.
Markus je to znao: nikada nije postojao jedan nedvosmisleni uzrok smrti, često je
bio povezan sa sporednim razlozima. Jedino što je bilo sigurno jeste da je nešto
krenulo naopako. Osim neispravnosti mašine – neke naprave su uvek imale
sigurnosni uređaj. Mnogo banalnije, biskup se izložio isuviše velikom riziku za
njegove godine.
Markus smesti telo na pod, tako što ga položi na leđa. Još jednom osmotri
nagost leša i primeti da biskup na desnoj butini ima utisnutu tetovažu.
Mali azurnoplavi krug.

Boja je bila skoro potpuno nestala, ostao je samo bledi krug, što je bio znak
da potiče od pre mnogo godina. Možda mali buntovni gest iz mladosti, pomisli
ispovednik. Ko zna, možda se Gorda pokajao. Možda je Markus bio jedino strano
lice koje je saznalo za taj detalj, možda ga se biskup stideo. Smrt je uvek bila

40

manje poštovana od ljudskog stida. U Gordinom slučaju sve je to bilo
upropašdeno.

Markus je morao još da mu skine naočare. Namerno ih je ostavio za kraj, zato
što je osedao iracionalni strah da se suoči sa biskupovim prestrašenim pogledom
ispod maske. Najpre otvori automatske zatvarače, jedan po jedan. Onda lagano
skide pokrivač koji se nalazio na biskupovoj glavi. Oči su mu skoro iskočile iz očnih
duplji, što je tipično za slučajeve davljenja. Markus skupi snage i prstima ih gurnu
unutra, sve dok ne dođoše u prirodni položaj. Onda mu spusti očne kapke. Upravo
se spremio da očita molitvu za dušu tog grešnika, kada mu pažnju opet privukoše
naočare koje su ležale na podu.

I sa odstojanja je mogao da opazi da je ekran i dalje uključen.
Onda ih uze u ruku i primače licu. Nije bilo ničeg pornografskog na prikazanoj
slici. Bio je to samo jednostavan natpis.
„Nema signala.“
Naočare su bile povezane sa internetom. Biskup ih je koristio pre zamračenja,
zato je bilo normalno da sada nema vezu. Možda je tako bilo bolje. Nije želeo da
upozna ostale mutne detalje iz Gordinog života. Bolje je da umru zajedno sa njim,
pomisli.
Koncentrisao se na ono što mu je preostalo da uradi. Vrati na mesto uređaj u
kutiju obloženu somotom. Odnede ga sa sobom kada ode odavde i taj predmet de
nestati zauvek.
Onda poče da pretura po stanu u potrazi za još nečim kompromitujudim.
Pogleda po fiokama i isprazni ormaride u kupatilu. Čak prelista neke knjige. Nije
bilo vremena za brižljiviji pretres, Erijaga bi morao da bude zadovoljan i ovim.
Preostao je samo jedan detalj, pa da kompletira režiju: da ponovo obuče leš.

Uputi se ka biskupovom ormanu u potrazi za nekim prikladnim odelom.
Otvori ga, poče da pretura po odedi i primeti da je Gorda među njom čuvao neke
požutele novine. Markus ih uze.

Bio je to primerak Mesađera, čiji je datum objavljivanja bio 23. maj od pre
devet godina.

Možda je bilo neophodno i njega ukloniti. Da bi se u to uverio, poče da ga
prelistava. Međutim, ništa ne privuče njegovu pažnju. Ništa sumnjivo ni
kompromitujude. Sve dok ne naiđe na deo o rimskoj crnoj hronici. Pogled mu
pade na jedan naslov. Glasio je: U Rimu nestao mali Tobija Fra).

Kao da mu munja prođe kroz glavu. Ispovednik ponovo ugleda sliku zapisa
koji je našao u džepu u Tulijanumu: „Pronađi Tobiju Fraja.“

Nije to mogla da bude samo puka slučajnost.

41

U novinama je upadala u oči crnobela fotografija dečaka od tri godine. Oči
krupne i bistre, nasmejano lice, puno pega. Nosio je svetlu majicu, a na glavi
kapicu sa grbom fudbalskog kluba Roma.

Markus poče da čita.
„Tobija Fraj nestao je juče oko osamnaest sati u samom centru, na samo
nekoliko koraka od Koloseuma. Dečak je bio u šetnji sa majkom, koja tvrdi da ga je
izgubila iz vida samo nekoliko sekundi. Žena je zaista hitno prijavila šta se dogodilo
patroli koja je tu prolazila. Policija, koja je u prvom trenutku pretpostavila da se
dečak samo udaljio i zalutao, sada ne isključuje i druge istražne pretpostavke.
Pregledani su i snimci bezbednosnih kamera koje nadziru taj kraj. Vlasti, u
pokušaju da osvetle sudbinu malog Tobije, istovremeno mole za pomod turiste i
građane koji su se nalazili u blizini u trenutku nestanka. Mole se svi koji su
fotografisali ili snimali Koloseum da pošalju materijal na mejl adresu rimske
kvesture.“
Prosto ne verujudi, Markus je nastavio da drži novine pred očima. Kada ih je
spustio, primeti da u dnu ormana ima još nešto. U glavi mu odjeknu zvono za
uzbunu. Nepravilnost, pomisli.
Par cipela od belog platna. Identične njegovim.

42

7

5 sati i 38 minuta do sumraka

Video-snimak pronađen u izgubljenom mobilnom telefonu u taksiju trajao je
dvesta šest sekundi.

„Ali de za jednog od dvoje protagonista verovatno trajati čitavu večnost“,
reče Vitali dok je ublažavao svetlo u tehničkom odeljenju Mravinjaka.

Krespi je sedeo po strani: kako se činilo, komesar je ovlastio kolegu da daje
sva objašnjenja. Ta neobičnost ne promače Sandri. U suštini, inspektor Vitali bio je
samo jedan birokrata, piskaralo. Odsek statistike zločina i kriminala se ipak nije
predavao. Zašto joj je Odsek za ubistva ostavio toliko slobode? Ali sada nije mogla
da se povlači. Zauzela je položaj ispred velikog ekrana. Bio je ugašen, ali je sa
njegove tamne površine, slične škriljcima, ipak dopirao tamni blesak.

„To je sistem Pro Tuls poslednje generacije“, objasni Vitali. „Od pre nekoliko
meseci to je oprema za forenzičke fotografe. Vrlo je jednostavna: dovoljno je
dotadi ekran, pa da se zaustavi, pokrene napred, poveda ili smanji snimak.“

Bide kao da sam tamo, pomisli Sandra. Obično je stizala posle, kada se zlo ved
dogodilo. I uvek je mogla da se zakloni iza refleksa i ostavi da se hladni
mehanizam aparata poštara da obavi prljavi posao. Međutim, ovog puta de
učestvovati, iako indirektno, u onom što se dogodilo.

„Da li ste spremni?“ upita je inspektor, bojedi se da de se ona predomisliti.
Sandra dade sebi još nekoliko sekundi pa se okrenu ka Krespiju, koji je mirno
sedeo. „Da.“
Vitali uze daljinski upravljač i pusti snimak.
Snimak je u početku bio nestabilan i izvan fokusa. Nakon što je nekoliko
sekundi lutao po prljavom podu, objektiv video-kamere mobilnog telefona naglo
se podiže i usmeri na nešto što je delovalo kao stari bolnički krevet. Svud okolo
bile su okrnjene pločice i vlaga.
Na prljavom dušeku ležao je opružen neki čovek.
Sandru obuze osedaj olakšanja kada otkri da nije u pitanju Markus. Ali je
olakšanje kratko trajalo. Nepoznati je plakao i prevrtao se u neprirodnim pozama.
Bio je obavijen uzetom koje mu se u obliku spirale pružalo od nožnih članaka do
kukova. Ruke su mu bile raširene i pružale su se ka ogradi kreveta, za koju su mu
pomodu vezica bili pričvršdeni ručni zglobovi. Bio je odeven do struka, ali mu je
grudni koš bio go.

43

Kao žrtva na žrtvenom obredu.
„Molim te… ne…“, preklinjao je. Izrazito crna kosa, vrlo kratko podšišana.
Mršav do te mere da su mu se ispod glatke kože nazirale kosti rebara. Lice mu je
bilo upalo, a oči zakrvavljene od napora da podigne tanki vrat i ramena, u
pokušaju da se oslobodi. Bio je to očajnički pokušaj, pomisli Sandra. Nede uspeti. I
on sam je to znao. Ali ga je poslednji nagon za preživljavanjem terao da ipak
pokuša, da se pobuni poslednjim atomima snage koju je imao u telu. „Molim te,
pusti me…“ Vene u visini slepoočnica pulsirale su tako snažno da se moglo
pomisliti da de ubrzo eksplodirati i preplaviti mu lice crvenilom. Brazda žudkaste
sluzi klizila mu je iz nosa, duž usana, sve dok se ne bi ulepila sa suzama i
pljuvačkom iz usta.
„Šta vidite, Vega?“, upita Vitali.
„Meso mu deluje žudkasto, koža ispucala. Vide se modrice zbog izumiranja
tkiva vena. Nedostaje mu nekoliko zuba, a ostali su pocrneli, aato bi mu se moglo
dati otprilike pedeset godina. Ali on, u stvari, nije toliko star.“ Starenje zbog
preterane upotrebe opojnih droga, tako se to zvalo. Težak život uvek je ostavljao
jasne tragove. „Dosta iskustva sa drogom. Prava kolekcija prethodnih osuda za
sitna krivična dela. Unutar i izvan zatvora.“ Toliko njih da bi mogao da se definiše
kao otpadak društva. Koliko je takvih tipova fotografisala dok je bila u forenzici?
Obično je pronalazila leševe u jarku pored puta, na nekom đubrištu, bez novca i
dokumenata koji bi omogudili identifikaciju. Mrtvačnica je bila puna tela bez
imena. „Ponekad ih je likvidirao njihov preprodavač droge, što se događalo kada
bi postajali isuviše nasrtljivi. Ali ih je češde ubijao neki očajnik kao što su oni sami,
sa jedinom namerom da stavi šapu na njihovu dozu i nešto sitniša.“
Vitali to nije potvrdio niti porekao, nije rekao ništa. Zato što se onda na
snimku nešto dogodi.
Osoba koja je snimala i koja je do tada bila nepomična, ispruži ruku. U kadru
se pojavi ruka u gumenim rukavicama. Čovek je držao nešto među prstima.
Crnu naforu.
Priđe zatvoreniku, gurnu mu je među usne i pritisnu mu šakom usta, da ga
natera da proguta. Malo kasnije Sandra primeti da se pogled žrtve promeni. Oči
koje su sve do malopre očajnički tražile milost od tamničara, sada su se ukočile i
blenule uprazno. Izraz lica se opusti. Mučitelj mu skloni ruku sa usta i ponovo se
udalji, pa nastavi da gleda.
Zatvorenik pomeri usne. Najpre polagano, zatim sve brže. Ispuštao je samo
nešto što je podsedalo na šapat. Neobuzdan niz slogova koji su izranjali i nestajali.

44

Nešto je brbljao. Onda njegov glas postade jači, glasniji, ali su reči i dalje bile
nerazumljive.

„Kojim jezikom govori? Ne razumem“, upita Sandra. „Izgleda hebrejskim“, ali
nije bila sigurna.

„To je aramejski iz makabejskog perioda“, pojasni ozbiljno Vitali. „Korišden je
u Palestini u vreme Hrista.“

Ta inspektorova tvrdnja zbuni Sandru. Kako je mogude da neki narkoman zna
jezik kojim se govorilo pre dve hiljade godina?

„Kaže: 'Gospodar senki hoda zajedno sa mnom. On je učitelj istine. On je novi
život'“, prevede Vitali.

Sandra se zagleda u njega, bio je ozbiljan.
Zatvorenik je u međuvremenu nastavio da ponavlja rečenice, kao u litaniji.
Kakva je to priča bila?
Vitali je znao šta prolazi kroz glavu Sandre Vega. Policajka se pitala zašto je
jedan inspektor na čelu Odeljenja statistike o zločinima i kriminalu zainteresovan
za taj snimak i kako uspeva tačno da zna šta zatvorenik govori. Ali Vitalija to nije
interesovalo. Zato mu je bilo po volji što Sandra Vega počinje da gaji sumnje u vezi
sa njim i njegovom funkcijom.
U međuvremenu, na ekranu onaj čovek položi telefon sa video-kamerom na
ogradu kreveta. Snimak je sada bio nakrivljen, ali se dosta jasno mogla zapaziti
senka koja se nadnosi nad zatvorenikom i rukom ga steže za vilicu, da ga smiri.
Onda, kao na kraju bogohulnog pričešda, počinje da mu sipa sadržaj zlatnog
pehara u raširena usta. Hleb i vino – telo i krv. Ovaj se nije protivio, pio je kao u
transu. Čuo se zvuk tečnosti koja mu grgoljedi silazi niz grlo, kao prljava voda u
odvodu sudopere. Kada je operacija završena, senka se povuče unazad, ne
okredudi se i ne pokazujudi lice, pa onda uze telefon da nastavi da snima.
Opruženi čovek sada više nije govorio. Oči su mu bile naprosto razrogačene,
a pogled stalno odsutan. Sandra se zapita šta de se dogoditi. Šta su mu dali da
popije? To nije bilo vino. Onda se telo žrtve odjednom potrese u snažnom trzaju.
Izgledalo je da uže i pertle kojima je bilo vezano ne mogu da odole nadljudskoj
snazi. Onda iz čovekove kože poče nešto da se pojavljuje. Policajka instinktivno
priđe ekranu, da bolje vidi.
Bila je to para.
U organizmu se događala kaustična reakcija. Efekat je bio u obliku isparenja
koje izbija iz pora kože. Meso poče da poprima mrku boju, kao da gori iznutra.
Izraz lica žrtve, mada je bila obuzeta jakim mišidnim grčevima, i dalje je bio
ravnodušan. Ali predstava još nije bila završena. Koža poče da se ispunjava

45

ranama, da se pretvara u ciste od gnojnih mehurova. Postadoše primetni jednjak i
dušnik. Onda dođe red na plada.

Bronhije izroniše kao dva ugljenisana okrajka. Rane ubrzo postadoše čirevi,
kolabiraše jedna za drugom, otvarajudi mnogo malih rupa na živom mesu.
Međutim, iz rana nije isticala krv, nego i dalje dim, sličan sumporu.

Sandra se poistoveti sa rimskim taksistom koji je pronašao telefon sa tim
snimkom u memoriji. Pomisli na jadnikovu reakciju kada je pokušao da putem
sadržaja mobilnog telefona dođe do zakonskog vlasnika, a onda naišao na ovakav
užas. To de ga obeležiti za čitav život.

Trzanje zatvorenika odjednom prestade. Objektiv se još neko vreme
nadnosio nad unakaženim lesom. U tišini koja je potom nastala ostade samo
lagano i drhtavo pucketanje.

Onda se snimak zaustavi.
To nisu mogli da učine ni kokain ni kiselina, odmah pomisli Sandra. Bilo je tu
nekog metoda.
„Onda, šta možete da mi kažete?“, upita Vitali.
Policajka se okrenu i zagleda se u njega. Njen pogled odavao je odbojnost.
„Šta hodete da znate?“
„Osim ubice, postoji gomila nerešenih pitanja, agente Vega. Od identiteta
žrtve, do mesta gde se dogodilo ubistvo. Ne znamo ništa o svemu tome.“
Ritualno ubistvo, htela je da presudi Sandra. Umesto toga reče: „Jedan minut
i dvadeset sedam sekundi.“ Onda, ne rekavši ništa više, pokretom ruke vrati nazad
slike na ekranu. Uspori snimke, pa lagano krenu napred, sve dok ne pronađe
pravo mesto. „Pogledajte ovde…“
Vitali se naže. Ugleda levu nadlakticu žrtve koja se, u pokušaju da se oslobodi
pertle zategnute na ogradi kreveta, izvijala na neprirodan način. Sandra položi
skupljene prste na snimak, raširi ih i uveda ga.
Na koži podlaktice nalazila se mala tetovaža.
„Azurnoplavi krug“, reče Vitali, koliko da potvrdi da ga je sada i on video.
„Možete analizirati snimak koliko god puta hodete, inspektore. Nedete
pronadi ništa više od ovoga.“ Sandra izgovori ovu rečenicu sa krajnjom sigurnošdu,
upudujudi pogled Krespiju koji nije otvarao usta i sada ju je posmatrao očigledno
zbunjen.
Vitali zapazi napetost koja je vladala između njih dvoje. Bilo je to upravo ono
što je želeo. „U redu, možete uzeti slobodan dan, agente Vega.“
Sandra se zagleda u njega, nepoverljivo. „A nestanak struje?“
„Znademo šta da radimo i bez vas“, nasmeši se ovaj podrugljivo.

46

„Kako hodete, inspektore“, glasio je ljutiti odgovor policajke. Crna nafora,
aramejski, „Gospodar senki“, ono žrtvovanje čoveka: videla je i čula previše.
Pokupi gornji deo uniforme koji je stavila na naslon stolice, prođe ispred Krespija i
napusti prostoriju bez pozdrava.

Odmah zatim i stari komesar ustade sa svog mesta. Zavuče ruke u džepove
pantalona i spremi se da izađe. Ali se pre toga okrenu prema kolegi: „Jeste li baš
sigurni u ono što radimo?“

„Ne moram da vam dajem objašnjenja.“ Da je bio samo običan inspektor,
Vitali nikada ne bi mogao tim tonom da se obrada nadređenom. Ali on
jednostavno nije bio inspektor. Zbog toga se Krespi, nakon odgovora, okrenu na
petama i udalji se kao prebijeno kude.

Vitali je, međutim, bio zadovoljan. Azurnoplavi krug, ponovi u sebi. Bio je
zadovoljan što ga je Sandra primetila. Bila je onakva kakvom su je svi smatrali:
sposobna. Možda je policajka još i zamišljala da se tu nalazi zbog svog talenta za
posao forenzičkog fotografa. Sandra Vega nije znala da je pravi razlog njenog
prisustva tog jutra nešto drugo. Ali pošto je pregledala video, sigurno de početi da
gaji sumnje.

Dobro, vrlo dobro. Vitali de je držati blizu sebe sve dok ne shvati koliko ona
stvarno ima veze sa ovom pričom.

Zato što Sandra nije znala da je Vitali dobro pazio da joj ne otkrije da je na
mobilnom telefonu koji je pronašao taksista pored onog jezivog snimka bilo još
nešto.

47

8

Vatikan je samostalna država od pola kvadratnog kilometra u srcu Rima. Okružen
je vrlo visokim zidovima koji su, pored Bazilike Svetog Petra i palata svešteničke
modi, štitili predivne, savršeno održavane vrtove.

Međutim, usred njih oduvek je odudarala zapuštena šuma od skoro dva
hektara. Gusta vegetacija činila je to mesto neprohodnim i gotovo nedostupnim.
Na samoj granici šume nalazio se zatvoreni ženski manastir. Monahinje koje su tu
boravile pripadale su drevnom monaškom redu, skoro sasvim ugašenom.

Redu Hristovih udovica.
Bilo ih je samo trinaest i prigrlile su strogu veru, odričudi se svakog
blagostanja, čak i lekova. Hranile su se samo plodovima iz sopstvenog vrta i
zavetovale se na dutanje. Jedini izuzetak bila je molitva. Ipak, ved dvadeset tri
godine njihov najmučniji zadatak bio je da nadgledaju jednog čoveka za čije
postojanje ljudi nisu znali.
Jedno strašno čudovište. Gnusno bide. Serijskog ubicu.
Ukupan broj njegovih zločina bio je velika sramota za Crkvu i morao je biti
držan u tajnosti po svaku cenu. Zato što je, pre nego što je zaustavljen i utamničen
u manastiru, Kornelijus van Buren bio misionar.
Nevreme je omogudilo kratko zatišje. Kiša je samo oslabila, ali je i dalje
padala bez prestanka. Markus je s naporom hodao kroz šumu. Znao je da je sam,
ali ipak je osedao nečije prisustvo. Kao u Tulijanumu, kada je u mraku gledao u
otvor na tavanici. Podiže glavu. Iznad njega je bilo na stotine crnih ptica,
šdudurenih po drvedu. Netremice su gledale u njega. Ispovednik ubrza korak.
Malo zatim pomeri jednu granu i nade se na malom proplanku koji je
okruživao manastir. Da nije bilo dima koji je izlazio iz dimnjaka, mesto bi izgledalo
nenaseljeno. Ispovednik je dobro poznavao put kojim se tu dolazi, prelazio ga je
više puta poslednjih godina. Za vreme poseta Kornelijusu imao je priliku da stekne
korisnu obuku. Bila je prava retkost naidi na toliko kompleksnu i prefinjenu ličnost
ubice. Mada je prezirao tog čoveka zbog onoga što je uradio dok je bio misionar,
od njega je izvukao savršeno čisto saznanje o ljudskom duhu, nezagađenom
kategorijama „dobro“ i „loše“. Ta dva elementa nisu imala nikakve vrednosti za
Van Burena. Tvrdio je da je čudovište ne zato što je to njegova priroda, ved zato
što je u pitanju Božja volja.
Kada je stigao do drvenih vrata, Markus pokuca tri, pa još tri puta. Bio je to
dogovoreni znak koji mu je omogudavao da pristupi zatvoru. Jedna od kaluđerica

48

dođe da mu otvori. Imala je na sebi odoru tipičnu za taj red, čija je glavna
karakteristika bila fina crna tkanina koja je u potpunosti sakrivala lice.

Hristova udovica prepozna ispovednika i uvede ga unutra. Onda, iako je još
bio dan, uze svedu i krenu ispred njega. Tu su efekti nestanka struje bili
beznačajni, pošto električna energija, kao i svaki drugi tehnološki progres, ovde
nikada nisu stigli. Bilo je to kao povratak unazad u vremenu, ali je manastir
delovao daleko čak i u prostoru. Mada je bio smešten nekoliko desetina metara
od zidova koji dele Vatikan'od haotičnog života u Rimu, bilo je to mesto u kojem je
vladao mir.

Monahinja je išla ispred Markusa. Dok je hodala, štof njene dugačke tunike
dodirivao je kameni pod, ostavljajudi mogudnost da joj se nazru samo cipele. On ju
je na taj način prepoznavao: cipele su bile jedini element po kojem se razlikovala
svaka Hristova udovica od svojih ostalih drugarica. U tom trenutku je ispred sebe
imao par crnih čizmica, vilo čistih i vezanih sve do cevanica.

Nije bilo mogude utvrditi ni godine monahinje. Jedini vidljivi deo njenog tela
bila je ruka u kojoj je nosila svedu. Pri svetlosti plamena svede koža njene
nadlanice delovala je glatka kao svila. Kao da je mir koji je vladao na ovom mestu
imao mod da ugladi osobe, a isto tako i njihovu dušu.

Jedini na koga taj mir nije imao uticaja bio je Kornelijus. Polako se popeše
stepenicama i onda prođoše kroz slepi i mračni hodnik, na čijem kraju se nalazila
misionarova delija. Markus izdaleka zapazi da ga njegov domadin ved očekuje, sa
nadlanicama naslonjenim na rešetke od poliranog gvozda i sklopljenim rukama.

Monahinja sa crnim čizmicama zastade na sredini hodnika i predade mu
svedu. Odatle pa nadalje ispovednik de produžiti sam.

Dođe do gvozdene ograde i nađe se ispred uobičajeno umornog starca.
Kornelijusova boja kože bila je beličasta. Zubi požuteli. Na sebi je imao iznošeni i
deformisani džemper. Previše široke pantalone isticale su njegovu mršavost.
Držao se pogrbljeno i imao je proređenu sedu kosu. Retko se umivao i iz njega je
izbijao odvrazan smrad. Ali je Markus isuviše dobro znao da ne sme da dozvoli da
ga izgled prevari. Čudovište je delovalo pokorno. Međutim, i da je je bilo opasno.
Pre jedva tri godine pobegao je i ubio jednu od svojih tamničarki. Besan,
raskomadao je leš i delove tela rasejao po šumi. U njemu je i dalje boravila
nekadašnja svirepa zver. Ko to zaboravi, bide mrtav.

„Dobro došao, hodočasnice“, pozdravi Kornelijus Markusa. „Šta te dovodi u
kudu Gospoda?“ U deliji su se nalazili krevet na rasklapanje, drvena stolica i polica
sa dvadesetak knjiga. Počev od De continentia Svetog Avgustina do O slobodnoj
volji Erazma Roterdamskog, od biografije Svetog Tome, do Roscelina iz Kompjenja,

49

pa sve do Božanstvene komedije. Ved dvadeset tri godine ti tekstovi sa religioznim
temama predstavljali su jedini kontakt između te zveri i civilizacije. Sam Batista
Erijaga birao je naslove. Za sve ostalo, đavolji advokat ga je osudio na potpunu
izolaciju. Tako je neprekidno ponovo čitao iste stranice, kako bi sprečio da ga
dosada ubije pre vremena.

Markus sede na klupu prislonjenu uza zid. „Arturo Gorda“, reče.
Kornelijus je radije ostao da stoji. „Biskup… Šta mu se dogodilo?“
„Umro je nodas.“ I onda dodade: „Na nedoličan način.“
„Samoubistvo?“
„Mehaničko davljenje.“
„Interesantno. Ispričaj mi o tome, molim te.“
Markus poče da opisuje scenu na koju je naišao, kao i instrument zvani stub
zadovoljstva.
Kada je završio, Kornelijusu se ote osmeh. „Pretpostavljam da se naš
zajednički prijatelj Batista Erijaga svim silama trudi da prekrije peskom priču o
svetom bludniku.“
„Poslao je mene da sve počistim. Obavio sam sjajan posao, ljudi nikada ništa
nede saznati o tome.“
„Stvarno?“ Van Buren je shvatio da tu ima još nešto.
„Nepravilnosti“, odgovori Markus. „Da počnemo od cipela…“
„Kakve cipele?“
Ispovednik saže glavu i skrenu pogled na cipele od belog platna koje je nosio
na nogama. „Jutros sam se probudio u Tulijanumu. Bio sam nag i vezan lisicama.
Neko me je stavio tamo, da umrem od gladi. Jedina hrana koja mi je bila
dozvoljena bio je ključ od lisica. Uspeo sam da se oslobodim samo zato što sam ga
povratio iz utrobe. Uopšte se ne sedam vremena koje prethodi buđenju: ni onoga
što sam uradio, niti ko je želeo da me kazni na taj način. Pre svega, ne znam čime
sam to zaslužio. Kao da je u mojoj svesti neka crna rupa.“
„Kakve to veze ima sa cipelama?“
„Pronašao sam ih pored moje odede. Ali i Gorda je imao identičan par cipela
u svom ormanu.“
„Koliko ljudi ima slične cipele? Ko ti kaže da to nije slučajno?“
„Ovo…“ Markus iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadi dnevni list sa vešdu o
nestanku malog Tobije Fraja koji se dogodio 22. maja pre devet godina. Pruži ga
Kornelijusu koji ga pregleda. „Neznam zašto je biskup čuvao ove stare novine. Ali
to je još jedna podudarnost sa onim što mi se dogodilo u Tulijanumu. U stvari, u

50