Donato-Karizi-Gospodar-senki

svom džepu pronašao sam stranicu istrgnutu iz neke beležnice. Na njoj je bila
poruka napisana mojim rukopisom: 'Pronađi Tobiju Fraja'.“

Kornelijus vrati novine Markusu. Onda skupi ruke iza leda i napravi nekoliko
koraka po deliji.

„Dete nestalo pre devet godina, cipele od belog platna, Tulijanum, biskup
umro pod besmislenim okolnostima, tvoja kratka amnezija…“ Kada je završio
nabrajanje, okrenu se ka Markusu. „Ako ti pomognem, šta dobijam zauzvrat? Koja
de biti moja nagrada?“

Ispovednik je očekivao takvo pitanje. „Iznesi svoj zahtev.“
Kornelijus zaduta, privučen predlogom.
„Jedna knjiga.“
„U redu.“
Van Buren je delovao nepoverljivo i sredno. „Ali ne bilo koja knjiga. Ona koju
ja želim nalazi se u biblioteci Andelika. To je inkunabula3, Historia naturalis Plinija
Starijeg, koju je preveo humanista Kristifor Landino. Posvedena je Ferdinandu I od
Aragona, kralju Napulja. Sadrži čudesne minijature.“ Dok je to opisivao, oči su mu
blistale kao kada neko ko je žedan znanja shvati da se nalazi na izvoru saznanja.
„Imadeš je“, potvrdi ispovednik.
„A šta de redi Erijaga?“
„Baš me briga“, sledio je jasan odgovor. U toku prethodnih poseta Markus se
uvek držao na odstojanju u odnosu na misionara. Odstojanje mu je služilo da ne
zaboravi koga ima pred sobom, ali i da ostane nepristrasan u odnosu na teme koje
de razmatrati u njihovim razgovorima. Između njih dvojice oduvek je postojao
predutni sporazum: niko nije morao da ide preko te granice i da upada na tuđu
teritoriju. Nikada nede postati prijatelji, a još manje bliski. Susreti sa Markusom
bili su osveženje za Kornelijusovu nepodnošljivu svakodnevicu. Ispovednik je znao
da ih se zatvorenik nikada ne bi odrekao. Zbog toga sve do sada nikada nije bilo
neophodno da mu nudi nešto u zamenu za pomod. Uostalom, ovaj put se ovaj
drugi kockao, tražedi mu nadoknadu. Možda zato što je nasludivao da je ulog u igri
podignut.
„U redu, pomodi du ti“, potvrdi Van Buren. „Ali pod jednim uslovom: moradeš
da mi kažeš sve. Ako mi nešto sakriješ, ja du to primetiti.“
„To važi i za tebe“, uzvrati Markus. Dogovor je postignut. „Na šta te podseda
ova priča?“
Kornelijus je bio sumnjičav. „Ne znam… Imamo isuviše elemenata na
raspolaganju – isuviše nepravilnosti. Rizikujemo da stvorimo konfuziju.“

3 Inkunabule: naziv za prve štampane knjige, iz XV veka. (Prim. prev.)

51

„Verujem da postoje delidi izgubljenog sedanja. Ako ih povezem, mogao bih
da otkrijem i zašto sam ih zaboravio.“

Van Buren odmahnu glavom. „Žao mi je, ne verujem da to može da
funkcioniše na taj način. Najpre moraš da dovedeš stvari u red… Da krenemo od
onoga što se događa u gradu u ovo vreme.“

Markus zaduta. Kornelijus nije mogao znati za nestanak struje. „Kako to
znaš?“, upita malo kasnije.

„U starom Rimu su predznaci najavljivali volju bogova kroz let ptica… Kod
mene je isto: odgovor bi bio da se trenutno nalazimo pod ozbiljnom pretnjom.“

„Nemaš čak ni prozor“, zapazi ispovednik.
„Ne šalim se sa tobom“, smiri ga ovaj. „Moj pogled je ograničen, ali je moje
čulo sluha i dalje efikasno. A jutros, u zoru, padala je kiša. Čuo sam šuštanje krila
ptica – njih na stotine. Ptice ne lete kada pada kiša. To znači da ih je verovatno
nešto uplašilo.“
„Tišina“, reče Markus i pomisli na crne ptice koje je video u šumi. „Iznenadna
tišina ih je dezorijentisala.“
Kornelijus je delovao zadovoljno svojom sposobnošdu zaključivanja. „Samo
iznenadna kataklizma ili kuga mogu da udutkaju civilizaciju.'
„Ili nestanak struje od dvadeset četiri sata.“
Kornelijus je delovao iznenađeno. „Tako Rim u toku jednog dana proživljava
ono što ja osedam ved dvadeset tri godine.“
„Verujem da je tako. Ali pošto sada to znaš, reci mi čemu služi ova
informacija“, kratko prekide Markus.
Starac ode da sedne na krevet, kako bi odmorio umorne udove od mučnog
života u zatočeništvu. „Lav X…“
„Molim?“ Markus nije dobro čuo.
„Godine 1513. četvrtorođeno dete Lorenca de Medičija popelo se na presto
Svetog Petra pod imenom Lav X. Postao je kardinal u tajnosti, sa samo trinaest
godina.“
„Papa kome se odupro Luter“, podseti Markus. „Papa koji je dozvolio prodaju
oprosta grehova za grešnike.“ Iz tog razloga je i bio neprijatelj Reda ispovednika i
Duhovnog suda.
„To je tačno, ali je bio i izmiritelj. Spasao je život Makijaveliju, okružio se
umetnicima kao što je Rafaelo. U njemu su boravile dve prirode, često u sukobu
jedna sa drugom, kao što je slučaj sa svim ljudima.“
„Kakve to veze ima sa onim što se događa danas?“

52

„Lav X izdao je jednu papsku poslanicu. Naredio je da Rim ne sme 'nikada,
nikada, nikada da ostane u mraku. Da bi naglasio koliko je to važno, ponovio je reč
'nikada tri puta.“

„Čemu takva naredba? Čega to ima u mraku Rima da toliko uplaši papu?“
„Niko to nikada nije saznao. Međutim, Lav X umro je devet dana kasnije,
možda je bio otrovan.“
Markus je znao da to nije prvi put da je neki papa ubijen. Nije bila retkost da
se određena pitanja vezana za vlast u okviru Crkve rešavaju primenom krajnjih
sredstava. Gorda je bio savetnik koga je aktuelni papa veoma cenio, vrlo istaknuta
figura. „Pokušavaš da kažeš da je biskup mogao biti ubijen?“
Ali Kornelijus izbegnu odgovor i nastavi da ga ispituje: „Da li si dobro
pogledao njegovo telo? Da li je bilo neobičnih tragova na njemu?“
Markus se priseti izbledele tetovaže na unutrašnjosti butine. „Azurnoplavi
krug.“ Kako je Van Buren mogao to da zna? „Ispoštovao sam dogovor, znaš sve, i
sada je red na tebe da govoriš.“

„Sve po redu, Markuse. Nije dovoljno znati, moraš najpre da uvedeš red u
ono što znaš“, opomenu ga ovaj drugi po drugi put.

„Ved sam umoran od tvojih igrica. Sada je dosta.“
Kornelijus ustade i ponovo poče da šeta po deliji. „Razmisli: prva začkoljica je
nestanak struje. A druga?“
Markus nije nameravao da povlađuje pokušajima manipulacije ovog sadiste,
ali pokuša da se smiri. „Moje buđenje u Tulijanumu.“
„Ne, grešiš“, reče ovaj drugi energično. „Razmišljaš samo o onome što ti se
dogodilo, zato što te opseda kratka amnezija koju si pretrpeo. Probudila je u tebi
strah da ti se može ponoviti još jednom, pa da definitivno izgubiš pamdenje, kao
pre mnogo godina u Pragu. Umesto toga, moraš krenuti od onog što se dogodilo
posle.“
„Gordina smrt.“
„I kako je umro biskup?“
„Ved sam to rekao. Mehaničko davljenje. Slučajna smrt.“
„Stub zadovoljstva… A ti, kako je trebalo ti da umreš?“
„Hteli su da me izgladne u onoj jami.“
„Šta onda imate zajedničko ti i biskup, osim glupih cipela od belog platna?“
Kornelijus poče da se uzrujava. „Stub zadovoljstva, izgladnjivanje. Da li su to
možda tehnike mučenja?“
„Hodeš da mi kažeš da iza obe epizode stoji ista ruka?“
„Zašto me to pitaš? To si ved znao pre nego što si došao ovde.“

53

„To nije mogude. Gorda je sve uradio sam. Dinamika, način i okolnosti
apsolutno isključuju umešanost tredih osoba.“ Markus nije mogao da veruje. U
njemu je rastao bes, zato što je bio ubeđen da Van Buren krije nešto bitno. „Kako
si mogao da znaš priču o tetovaži?“

„Nisam to znao, stvarno. Samo sam te pitao da li je na telu bilo tragova i ti si
mi odgovorio azurnoplavi krug'.“

„Sranje“, uzvrati ispovednik. „Reci mi šta znaš.“
Kornelijus se nasmeši. „Papska poslanica, mrak u Rimu… Na kakvu te
pomisao navode?“
„Na tajnu koja traje mnogo vekova.“
„A šta oseda običan svet kada se nalazi pred nekom tajnom?“
„Strah“, glasio je odgovor.
„Tačno: svi se plašimo nepoznatog. Kakva je bila namera Lava X kada je izdao
tu poslanicu?“
„Da zaštiti, da spreči na vreme.“
„Tačno! Zato što je znao nešto što drugi nisu znali. Nešto što de se dogoditi sa
mrakom.“
„Hodeš da kažeš da poslanica sadrži proročanstvo? To je apsurdno, ne
postoje proročanstva.“
„Mrak je bio neprijatelj Lava X. U kojem delu dana je najvedi mrak?“
„U toku nodi“, glasio je Markusov ljutiti odgovor.
„A kada je neka nod mračnija od ostalih?“
„Ne znam.“ Ved mu je bilo preko glave zagonetki.
„Hajde…“, bodrio ga je Van Buren.
„Kada nema Meseca.“
„Ne!“, povika Kornelijus. „Najmračnija i najjezivija nod je ona u kojoj ima
Meseca… Ali niko ne može da ga vidi.“
Markus pomisli na azurnoplavi krug. „Pomračenje.“
To reče tihim glasom, ali Kornelijus ipak shvati da je učenik naučio lekciju.
„Tačno.“ Oči starog majstora nisu mogle da se obuzdaju. „A šta je nestanak struje
ako ne tehnološko pomračenje? Ljudi oko nas počinju da bivaju drugačiji nego što
ih poznajemo. Kao naši preci pred privremeni nestanak Meseca, osedamo se
odjednom krhki i nezaštideni. Ranjivi.“
„Nešto de se dogoditi posle sutona. Nešto strašno“, shvati ispovednik – taj
nagoveštaj ga prestraši. Neko bi mogao i da poveruje da je papa mogao to da
prorekne pre pet stotina godina. Ne i Markus. Za njega je moglo da postoji samo

54

racionalno objašnjenje. A sada je bio još više ubeđen da Van Buren nešto krije.
„Kako da sprečim ono što de se dogoditi? Reci mi.“

„Red“, podseti ga ovaj drugi odlučno. „Nodas deš se vratiti kod mene sa onim
što deš otkriti, pa demo zajedno potražiti odgovore.“ Onda dodade uz sumoran
osmeh: „I molim te, nemoj da zaboraviš da poneseš sa sobom onu knjigu.“

55

9

Tibar je nadmašio najviši nivo dozvoljenog vodostaja.
Bila je to poslednja novost u okviru vanrednog stanja. Ved nekoliko sati reku

su neprekidno nadgledali u strahu od iznenadnog izlivanja. Bilo je nemogude
predvideti koliko de kiše još pasti na Rim i da li de nasipi uspeti da spreče poplavu.

Ljudstvo iz civilne zaštite bilo je zaduženo da skloni na visoke spratove zgrada
umetnička dela koja su se nalazila u muzejima i palatama. Obezbeđivani su
istorijski spomenici podizanjem zidova od vreda u kojima se nalazio pesak, nalik
rovovima. Trg Navona, Ara Pacis, Koloseum, Panteon i sve crkve i arheološka
mesta izgledali su kao bojno polje.

Uprkos tome što se izlivanje reke nije dogodilo ved četrdeset godina, sedanje
ljudi na hirove velike reke koja je u prošlosti u više navrata poplavila istorijski
centar i dalje je bilo živo. Tibar je još jednom podsetio na to ko je pravi gospodar
Rima, ko mu je vekovima darovao lepotu i prosperitet i ko je mogao da mu sve to
uzme za nekoliko minuta.

I zbog toga su lokali u kojima je smeštena arhiva kvesture bili pusti.
Zaposleno osoblje raspoređeno je tamo gde je bilo najkorisnije. Sandri je to
odgovaralo, zato što nije želela da objašnjava kolegama razlog zbog kojeg se tu
nalazi. Velika, osvežena prostorija u drevnoj palati, koja je bila sedište Rimske
policije, prihvati je sa svojim netaknutim mirom. Ličila je na salu za konsultacije
neke ogromne biblioteke. Međutim, na dugačkim drvenim stolovima, umesto
vekovima starih tomova knjiga, nalazili su se kompjuteri koji su u tom trenutku
funkcionisali zahvaljujudi energiji iz generatora.
Sandra sede ispred jednog od terminala i poče da ubacuje elemente istrage
usredsređene na ime Vitali.
Krenu od službenog statusa i primeti da je inspektor prilično lutao poslednjih
godina. Pre nego što je došao do Odeljenja statistike o zločinima i kriminalu,
upravljao je Odeljenjem za penzionisanje, onda je bio šef auto-parka. Bavio se
komunikacijama, časopisom kolektiva, i tako dalje. Sve skromna zaduženja za koja
nije bila predviđena nikakva operativna uloga i zato nisu nosila sa sobom nikakav
rizik.
Pa ipak, tog jutra u Mravinjaku, u kvestorovoj kancelariji, Vitali se pokazao
kao apsolutni gospodar situacije. Izrazio se kao profajler kada je opisivao ubicu sa
snimka pronađenog u mobilnom telefonu. „Postoji neko ljudsko bide tamo
napolju koje je u stanju da uradi neverovatne stvari sebi sličnima… Nemojte

56

napraviti grešku i pomisliti da je reč samo o upozorenju ili pretnji. To je izjava da je
nešto naumio. Hode da nam kaže: ovo je samo početak.“

Nešto se nije uklapalo kada je u pitanju taj policajac, Sandra je bila uverena u
to. Pokuša da dopre do inspektorovih starih dosijea, da sazna ko je on u stvari.
Odgovor iz arhiva bila je nepremostiva blokada.

„Datoteka četvrtog nivoa“, glasila je formulacija na monitoru.
Malo sutra Odeljenje statistike, reče Sandra u sebi. Četvrti nivo tajnosti bio je
namenjen slučajevima u kojima su u igri bila pitanja bezbednosti. Tu su spadale
istrage o terorističkim delijama, subverzivnim grupama, serijskim ubicama.
U koju kategoriju je spadalo ubistvo koje je bilo prikazano na snimku?
Narkoman koji govori aramejski, nakon što je pričešden crnom naforom. Kiselina
koju je morao da popije i koja mu je spalila meso iznutra. Azurnoplavi krug na
koži. Ubica koji je sve snimio mobilnim telefonom, ostavljajudi ga potom namerno
u taksiju, da bi onda dospeo u policiju.
Zašto je na tom mobilnom telefonu bila mrlja krvi potekla od krvarenja iz
nosa? Da li je Markus zaista umešan u tu priču, ili je Sandra razmišljala o tome
samo zato što nije uspevala da tog čoveka izbije iz glave?
Priseti se prevoda koji je izgovorio Vitali na reci osuđenog, pre nego što je
umro: „Gospodar senki hoda zajedno sa mnom. On je gospodar istine. On je novi
život.
Bila je to molitva i to je potkrepljivalo umešanost sveštenika ispovednika. Ali
u isto vreme, ta molitva nije bila kao ostale. Nešto je odudaralo.
Zbog toga odluči da se detaljnije pozabavi tim pitanjem, zajedno sa
najpobožnijim čovekom koga je poznavala.

Protivpožarna vrata koja su vodila na stepenište za hitne slučajeve na tredem
spratu kvesture bila su odvojena od protivpožarnog alarma. Pa ipak, uređaj je bilo
neophodno stalno održavati. Svaki put kada bi senzor bio popravljen, nekoliko
dana kasnije zatekli bi ga razbijenog. Niko od tehničara nije mogao da objasni tu
tajnu. Ipak, da bi se tajna otkrila, bilo je dovoljno otidi tamo oko jedanaest ujutro,
kada je komesar Krespi koristio taj izlaz da pređe na balkon i popuši svoju jedinu
dnevnu cigaretu. Samo je Sandra znala da je baš on taj koji deaktivira senzor, zato
što je odvojio za sebe privatnu oazu zadovoljstva i apsolutno nije želeo da je se
odrekne. I na uštrb bezbednosti svojih kolega.

Možda je to jedini pravi greh besprekornog čoveka kao što je Krespi, pomisli
Sandra.

57

Bila je uverena da ni meteorološki alarm ni nestanak struje nede sprečiti
komesara da sebi priušti tih nekoliko minuta ličnog blaženstva. Zato, kada je otišla
da ga potraži, nađe ga tačno tamo gde je očekivala da de ga nadi.

„Vega, šta radiš ovde? Zar nisi slobodna ostatak dana?“
Komesar je tek upalio cigaretu.
„Moramo da razgovaramo.“
„O čemu?“
„Ko je Vitali?“

Krespi izbaci dim, nije znao gde da gleda. „Kakvo je to pitanje?“
„Pokušavam da saznam ko je stvarno Vitali.
„Zašto se ne vratiš kudi? Zar nisi čula da bi Tibar mogao da se izlije?“
Međutim, Sandri Tibar uopšte nije bio važan. Priđe mu i zagleda mu se pravo
u sitne, zelene oči. „Ti, on, kvestor, šef policije: odigrali ste jutros lepu predstavu
za mene. Šta se krije ispod toga? Imam pravo da znam.“
„Rekli smo ti. Šta tu ima još da se sazna?“
„Ne tiče me se zašto ste mi izveli tu predstavu. Više me boli što i ti stojiš iza
tog sranja.“
Krespi zaduta malo duže nego što bi se očekivalo. Delovao je postiđeno.
Sandra shvati da nije pogrešila. Spusti ton. „Uvek sam smatrala da si drugačiji
od ostalih, najbolji. Uvek sam se uzdala u tebe. I sada se uzdam u tebe, inače ne
bih bila ovde.“ Bio je dobar čovek. Ona je znala za njegovo tajno mestašce samo
zato što ju je on doveo tu, jednog dana kada je briznula u plač zbog mnogo stresa
koji joj se nagomilao. Bilo je to u vreme strašnih nedela koja je činilo Čudovište iz
Rima, nakon što je rekla zbogom Markusu. Krespi nije želeo da je ostali policajci
vide u suzama, pa joj je ponudio sklonište i rame na kojem može da da sebi
oduška. „Hajde, komesare, reci mi šta se događa. Molim te.“
Čovek duboko uzdahnu, tako da njegov ispupčeni stomak poskoči. Prođe
rukom kroz kosu, počeša potiljak u potrazi za valjanim razlogom da prekine
oklevanje. Na kraju ga pronađe. „O tome se nikada ne govori. Neke teme mogu
proizvesti nesporazume, neprilike… Pored toga, poreskim obveznicima se ne sviđa
da se njihov porez troši na takve stvari, posebno ako je reč o gomili običnih
delinkvenata koje treba progoniti A štampa je uvek dobra u raspaljivanju javnog
mnjenja. Eto zašto Vitali uživa poseban status u okviru policijske službe i poželjno
je da se ne privlači previše pažnje kada je u pitanju ovaj problem.“
Sandra nije uspevala da prati smisao tog razgovora. Nadređeni jt vrdao,
delovalo joj je kao da je poludeo. „Krespi, pa o čemu to govoriš? Kakav problem?
Ne razumem…“

58

Ovaj proguta knedlu i zagleda se u nju. „Odsek tajnih zločina.“.
Sandra u trenutku shvati komesarevo odugovlačenje. „O čemu je reč?“
„Zapravo, njegov jedini član je Vitali“, reče tihim glasom. „Odsek se bavi
krivičnim delima koja imaju veze sa religijom: propovednicima koji potčinjavaju
nezaštidene dečake i pretvaraju ih u roblje u svojim bratstvima, opsednutim
fanaticima koji ubijaju da očiste društvo od grehova, satanističkim sektama.
Sandra pomisli na video-snimak u mobilnom telefonu. Čemu je tačno
prisustvovala? Utisak da se nalazi pred nekom vrstom prinošenja ljudske žrtve nije
iščezao. Sada ju je Krespi gotovo ubedio. „Pričaj mi o Vitaliju.“
„To je jedan gad, ali to si verovatno i sama shvatila.“
Bilo je čudno da takav rečnik koristi neko kao Krespi, koji je uvek bio pažljiv
sa recima, nikad vulgaran. Ako je koristio ovakav način izražavanja, onda mu je
trebalo verovati. „Ne sviđa se ni meni.“
„Da, ali nemoj o tome mnogo da pričaš okolo. Bavi se osetljivom materijom i
navikao je da se krede u sivoj zoni. Kada istražuje, uživa u širokim ovlašdenjima i
ima uši svuda. Uticajan je čovek, čak ga se i šefovi boje. Kruži glas da je upoznat sa
raznim tajnama, čime je sebi obezbedio neku vrstu imuniteta u službi.“
„Šta hodeš da kažeš?“
„Da je ovlašden da primenjuje nekonvencionalne metode koje često dotiču
granicu kaznenog kodeksa, a da ipak ne krši očigledno nijedan zakon. U
slučajevima kojima se bavi više mu je stalo do diskrecije, nego do rezultata.“
Sandra mu se zagleda duboko u oči. „I ti ga se plašiš, zar ne?“
Krespi baci opušak i, kršedi pravilo koje je sebi nametnuo, tog dana zapali još
jednu cigaretu. Duboko uzdahnu i uperi prst u Sandru. „Slušaj me dobro: drži se
podalje od njega, jesi li razumela? Ne uplidi se u njegove poslove, ostavi ga na
miru.“
„Onda mi ti objasni šta je onaj snimak.

„A do kurca, ne slušaš me.“ Krespi je prevazišao i maksimalnu dozu psovki.
„Vrati se kudi i uživaj u slobodnom danu koji ti je poklonio Vitali.“

„Snimak“, ponovi ona.
Stari policajac zagleda se u nju, zatim preko volje nastavi: „Ubica je
verovatno dao žrtvi da popije jedinjenje na bazi žive sode, razblažene, da uspori
efikasnost i sve učini mnogo bolnijim. Eto, bol je vrlo značajan element u ovoj
priči.“
„Zašto? Objasni mi.“
„Zato što je reč o ritualnom ubistvu.“
Sandra je sve to prepoznala, mada u Vitalijevom prisustvu nije ništa rekla.

59

„Ne zna se ko je jadnik koji je umro na tako strašan način. Ono što znamo
jeste da crna nafora čini deo vrlo starog ceremonijala. Bio je u upotrebi kod Crkve
pomračenja.“ Krespi se osvrnu okolo, zabrinut. „Bože sveti, ne bi trebalo da ti ovo
pričam.“

Ako je komesar uzalud spominjao Gospoda, onda je stvar ozbiljna.
„Pre nego što si ti uključena, bio je još jedan sastanak sa kvestorom i šefom
policije. Bilo je to sinod, odmah nakon pronalaska snimka u mobilnom telefonu.
Tada nam je Vitali objasnio da ta sekta potiče još iz vremena pape Lava X. Članovi
koriste nodi pomračenja Meseca da vrše ubistva po Rimu. Nevine žrtve.“
„S kojim ciljem?“
„Ne znam, Vitali nam nije rekao. Samo je dodao da se sledbenici tetoviraju
malim azurnoplavim krugom na koži.“
Sandra ga je zapazila na podlaktici žrtve. „A čovek sa snimka? Ako je bio
njihov sledbenik, zašto je ubijen?“
„Previše me pitaš, nemam pojma“, uzdahnu Krespi. „Možda to samo Vitali
zna. Izgleda da se prijatno oseda u ovim sranjima. Kaže da crna nafora simbolizuje
senku na Zemlji koja se reflektuje na Mesec, tako da, prema tom shvatanju,
članovi sekte dolaze u stanje ekstaze saznanja“, potvrdi sa ushidenjem.
„A šta ti misliš o tome?“

„Da bih do juče počeo da se smejem na nešto tako. Ali pošto sam video onaj
isti snimak koji si gledala i ti… A taj tip je govorio aramejski – Bože sveti.“

„Zar ne misliš da su nestanak struje i vanredno stanje neka igra, neslana šala?
Hodu da kažem: situacija koju preživljavamo u ovim satima apsolutno je
nepoznata, mogla bi da utiče na našu sposobnost rasuđivanja.“

Krespi se za trenutak zamisli. „Možda si u pravu. Kao i naši preci, nalazimo se
pred prirodnim događajem koji nismo u stanju da objasnimo. Strah utiče na našu
trezvenost.“

Međutim, Sandra je imala još jedno pitanje.
„Zašto sam uključena? Zašto baš ja? I nemoj da mi podmedeš onu koještariju
da sam najbolji forenzički fotograf u Rimu.“
Krespi se predade: „U tom mobilnom telefonu, pored snimka, bila je i jedna
tvoja fotografija.“
To otkride uzdrma Sandru više nego saznanje da se na aparatu verovatno
nalazi trag Markusove krvi.
„Vitali sumnja da si možda i ti umešana. Štaviše, smatra da je ubica želeo da
najavi ko je slededa žrtva… Zbog toga ti je dao slobodan ostatak dana. To kopile
hode da te iskoristi kao mamac.“

60

10

2 sata i 35 minuta do sutona

Otkako se prethodno veče proširila vest o nestanku struje, za Rufa Bubašvabu
počelo je grozničavo iščekivanje, mešavina euforije i nestrpljenja.

Zatvoren u garaži gde je živeo, čitave nodi pripremao se za taj događaj,
razmišljajudi kako bi mogao da iskoristi neponovljivu priliku: dvadeset četiri časa
potpunog Vavilona. Modi de da uradi šta god hode i da ostane nekažnjen.
Naravno, morao je da bude oprezan, ali pomisao da počinje sa poslom bila je
isuviše privlačna.

Kao i svi ostali, Rufo Bubašvaba čekao je da padne sumrak. Mrak de biti
njegov saveznik. Ali prvo što je trebalo da uradi bilo je da odabere žrtvu.

Vrlo rano počeo je da mašta o srednici koja de imati čast da bude silovana.
Obično je tražio lak plen. Odbacivao je narkomanke i klošarke, zato što se plašio
da de zaraditi neku bolest. Zato su mu preostajale samo pijane strane turistkinje,
autostoperke, devojke koje su pobegle od kude. Dobre su bile i debeljuce koje su
privlačile pažnju na sebe na internetu – ta sranja na mreži uspevala su da namame
muškarce koji ih u stvarnom životu nikada i ama baš nikada ne bi ni pogledali.
Prosto da ne poveruješ. Međutim, bile su Rufova meta zato što su retko, za razliku
od drugih, kasnije podnosile prijavu. Pomalo zbog sramote, pomalo i zato što su
znale da su, u krajnjoj liniji, to same tražile.

Nestanak struje je ipak menjao pravila igre. Zašto da onda ne pruži sebi
zadovoljstvo?

Rufo Bubašvaba čitave nodi zamišljao je crnku koju je često sretao u
supermarketu. Nosila je sportsku torbu, imala neodređeni miris znoja, velike sise i
izraženo dupe. Ili ona plavuša koja je radila u prodavnici telefona – uh! Bila je
sjajna! Nosila je, kao i ostali prodavci, groznu uniformu, ali su joj se ispod
pantalona sa niskim strukom stalno nazirale šarene tanga gadice. Namerno se
saginjala, da izaziva, kurva. Zatim je tu bila vlasnica bara u koji je odlazio svako
jutro da popije kafu. Bila je razvedena i imala je sina. Muž ju je verovatno napustio
zato što se gospođi isuviše sviđalo da se jebe okolo – da, upravo tako. Žena se
žestoko poigravala sa svojim mušterijama, volela je da joj se udvaraju. Mada kurva
nikada nije udostojila Rufa nijednim pogledom. Za nju i za ostale žene, on nije
postojao. Bio je samo slabašni dečak, stidljiv i zatvoren u sebe, koji uvek ide tik
uza zid i zavlači se po doškovima. Prava bubašvaba. Ali jedna od onih koje se ne

61

isplati ni zgaziti. Kada bi samo znale šta je znao da uradi sa vibratorom i nožem…
Rufo se uvek ograničavao na posmatranje sa odstojanja. Bile su isuviše lepe i
nedostižne za nesrednika kao što je on. Da bi uspeo kod njih, morao je da koristi
„uobičajeni metod“, pa bi sigurno završio u zatvoru.

Ali sada nije bilo tako. Morao je da bude preduzimljiv. Sebi je delovao kao
bubašvaba u špajzu sa poslasticama. Sa svim tim dražesnim slatkišima!

Nakon dugog razmišljanja isključio je crnku iz supermarketa, zato što nije
imao vremena da prikuplja informacije o njoj, kao i vlasnicu bara, zbog toga što je
njen sin mogao da bude sa njom. Preostala mu je samo plavuša iz prodavnice
telefona. Nije mu trebalo mnogo da otkrije gde stanuje.

Zamisao mu je bila da uđe u njenu kudu i iznenadi je.
Ali da bi krenuo u akciju, bilo je potrebno da zađe sunce. Masturbirao je
najmanje četiri puta otkako se probudio. Sada je morao da se malo smiri, inače
nede biti dovoljno jak za nod. Da bi mislio na nešto drugo, poče da sređuje pribor i
da ukratko ponavlja plan koji je smislio. Bide policijski čas i morao je da bude
oprezan. Ako ga panduri upecaju sa tim predmetima u rancu, prebide ga do krvi.
Kopilad. Bio je siguran da ti sadisti u uniformi jedva čekaju da zgrabe nekog
jadnička i da mu razbiju lobanju pendrekom. Ta nod de biti tredi svetski rat u Rimu.
Ali, kao što se zna, bubašvabe je baš briga za bombe. Na kraju krajeva, one su
jedina stvorenja na planeti koja milionima godina preživljavaju svaku vrstu
izumiranja.
U zatvorenom prostoru garaže napamet ponovi put koji je odlučio da pređe
kako bi izbegao policijske patrole. Zatim još jednom proveri malu video-kameru
marke GoPro koju de namestiti sebi na čelo dok bude u zasedi. Morade da deluje
kako dolikuje. Zapravo, jedini problem bile su baterije. Pošto nije mogao da ih
napuni električnom energijom, nadao se da de uspeti sa onima koje ima. Bila bi
prava ironija ako bi se ispraznile kada usmeri kameru baš na ono najlepše.
Potrošio je poprilično novca na tu igračku, ali de se u krajnjoj liniji sve to značajno
isplatiti. Slike su bile nameštene, osvetljenje podešeno. Naravno, često je obavljao
postprodukciju, da poboljša video-snimak.
Mnogi bi mogli da naprave grešku i da pomešaju Rufa Bubašvabu sa običnim
manijakom silovateljem. Međutim, on je bio i mali uspešni tajkun. Njegov novi
projekat zgrtao je profit na mreži.
Poslednja granica pornografije na internetu bila je silovanje. Rufo se u suštini
nije osedao kao običan filmadžija, ved više kao neka vrsta umetnika. Njegovo delo
ved je bilo legenda među takvim ljubiteljima. U poslednje vreme, Bubašvaba je
počeo da se snabdeva opremom za direktan prenos. Imao je mnoštvo ideja.

62

Ko zna kakve de ekonomske efekte doneti snimci seksualnog nasilja nad
plavušom u vreme nestanka struje! Pravo bogatstvo, bio je ubeđen u to. Rufo je
nameravao da snimi sve, čak i ulazak u kudu. Dok je razmišljao o tome, niz
prepone mu poteče talas vrudine. Oseti kako mu penis postaje još tvrđi. Pošto nije
mogao da odoli nagonu, zavuče ruku u pantalone i steže ga – neka ide život, da bi
sve to ponovio sa plavušom, uzede vijagru. Sa glavom zabačenom unazad i
zatvorenih očiju, samo je očekivao orgazam. Ako se to ne dogodi, osetide
iznenadni oštar bol u donjem delu stomaka.

„Kako si, Rufo?“, upita ga Markus, dok mu je prstima snažno stezao testise.
„Za šta se pripremaš?“ Podigao ga je nekoliko centimetara iznad zemlje.

Rufo nije mogao da govori. U jednom trenutku mu je vazduh izašao iz pluda i
više nije imao snage da diše. Čovek mu je prišao s leđa, ali kako je uspeo da uđe u
garažu? Ipak ga je prepoznao po glasu. Tip sa ožiljkom na levoj slepoočnici, kome
je uvek curila krv iz nosa i kog je prozvao „Namršteni“. Jedini put su se sreli na
kraju jednog od njegovih najboljih performanasa sa nekom Azijkom, kojoj je
Bubašvaba posvetio dugo udvaranje nožem. Još mu je bilo jasno sedanje na taj
susret, zato što je zatim proveo skoro dva meseca u bolnici sa napuklim pršljenom
i povredom karlice zbog nagnječenja.

„Rufo Bubašvaba“, reče Markus. „Izgledaš kao grozni junak neke ružne
bajke.“ Malo popusti stisak, da mu dozvoli da diše. Pogleda okolo. „Napravio si
novu jazbinu, vidim. Pioniri veba uvek počinju iz neke garaže, bravo.“

Rufo nešto promrmlja. Ali ni on sam nije bio siguran da su to reči.
„Ne razumem… Šta pokušavaš da mi kažeš?“ Ispovednik prinese usta uvetu
serijskog silovatelja. „Zadrži dah i brzo mi odgovori: stub zadovoljstva, stvarno
zgodna spravica za masturbiranje. Međutim, ono što sam pronašao ima nekoliko
opcija više: virtuelne naočare, senzore koji otkrivaju uzbuđenje i doziraju
davljenje, vezu sa internetom za pornografske sadržaje. Sve to smešteno u
elegantnu kutiju obloženu crnim somotcm.“
„… bogat…“
Markus je razumeo samo tu reč. Onda odluči da mu da malu pauzu. Popusti
stisak na testise i primeti kako se Bubašvaba sruši na pod, a onda poče da se grči,
dok rukama steže donji stomak, pomodrelog lica. „Da li bi mogao da ponoviš to
što si rekao, molim te?“

Malo kasnije Rufo je uspeo da izgovori tihim glasom: „Da samo neko ko je
bogat može sebi da priušti neke stvari.

„Taj detalj mi nije promakao. Reci mi nešto što ne znam, ili du ponovo početi
sa dezinsekcijom… Ti odluči.“

63

Rufo Bubašvaba okrenu se na leđa i zagleda se u plafon nekoliko trenutaka,
pokušavajudi da potisne bol. „Hteo sam da kažem da košta mnogo novca, zato što
je jedini komad, rađen po meri.“

„Ko proizvodi ovo?“
„Lepa izrada od kože i elektronike, zar ne?“ Markus shvati da je izabrao pravu
osobu da joj postavlja pitanja. „Tačno.“
„Dakle, u Rimu postoji samo jedan čovek koji to izrađuje. Pravi zanatlija.
Njegove mušterije su izuzetni ljudi, pre svega darežljivi. Ne vode računa o trošku,
samo da dobiju kvalitetnu uslugu.“
„Kako se zove?“
„Nema ime. Zovu ga Lutkar.“
Definicija je bila prikladna za robu koju prodaje. Tehnički usavršene igračke
za odrasle, za male mehaničke perverzije. „Gde da ga nađem?“
„Naravno ne u telefonskom imeniku.“ Rufo poče da se smeje, ali odmah
prestade, zato što ga iznenadni bol podseti da je bolje da ostane miran. „Upravo
sam ti rekao da nema ime, stoga je logično da niko ne zna gde stanuje, zar ne?“
„Kako onda da ga pronađem?“
Rufo pomisli da mu se pruža prilika da spase kožu. „Ako te odvedem do
njega, možeš li da obedaš da me posle toga nedeš ubiti?“ Markusu je odgovarala
ta vrsta predloga. „Ne znam.“

Rufo je koračao napred i pokušavao da se zakloni od kiše, birajudi put isp od
balkona. Markus je hodao nekoliko koraka iza njega, ne gubedi ga ni trenutka iz
vida i ne maredi što kišne.

Okolo je bilo manje ljudi nego tog jutra, a oni koje su susretali ubrzavali su
korak, da se vrate kudi pre početka policijskog časa. Svetlost koja se pojavljivala
iza teških, tamnih oblaka delovala je drugačije. Markus je znao da moraju da
požure.

Suton je bio blizu.
Gradska četvrt Parioli bila je jedna od najotmenijih u gradu, zona koju su
snage reda dobro čuvale. Možda zbog poznatog dobrog imovnog stanja
stanovnika, pomisli ispovednik. Policijski čas nede biti dovoljan da lopove zadrži
daleko odatle. Ubrzo de stidi u gomili, zlokobni i nemilosrdni.
Lutkar nede imati problema, zato što je ved dugo preduzimao odgovarajude
mere opreza. Živeo je u lepoj maloj vili sa vrtom, sagrađenoj pedesetih godina
prošlog veka, okruženoj visokim zidom od opeke, sa bodljikavom žicom na vrhu.
Svuda su bile postavljene kamere. Na osnovu njihovog crvenog okceta Markus

64

shvati da je gazda kude snabdeven generatorom. Ispovednik izbroja najmanje tri
različita sistema spoljnjeg alarma. Ko zna koliko ih je sakrio i postavio unutra.
Postojao je samo jedan način da se uđe unutra. Zato, čim stigoše ispred kapije,
Markus gurnu Rufa ka interfonu.

„Gadno de se naljutiti kada bude video da sam te doveo ovde“, reče
Bubašvaba. „Pod uslovom da nam otvori.“

„Nadam se zbog tebe da deš biti ubedljiv“, zapreti Markus.
Rufo ispruži ruku ka tabli sa prekidačima, ali se odmah zaustavi. „Koji
kurac…“
Bubašvaba najpre osmotri kapiju, pa onda stavi ruku na nju. Gurnu, i kapija
se otvori. Pogleda upitno Markusa, zato što nije znao šta da radi. Ispovednik sada
odgurnu njega i natera ga da uđe.
„Hej, doveo sam te ovde, sada možeš da nastaviš sam“, pobuni se ovaj drugi.
Markus ga uopšte nije slušao. Zgrabi ga za mišicu, a onda se uputiše prema
kudi. Kada su došli ispod trema, primetiše da iz unutrašnjosti ne dopire nikakav
zvuk. I uprkos generatoru, ni svetla nisu bila upaljena. Ulazna vrata bila su samo
pritvorena. „Opisi mi Lutkara, šta znaš o njemu?“
„Da je debeo, dosav i da se lako naljuti“, odgovori Rufo.
„Koliko ima godina?“
„Šta ja znam, mislim pedesetak.“
„Ima li oružje?“ Po Bubašvabinom izrazu lica shvati da se taj problem nikada
nije razmatrao.
„Slušaj, uneredidu se. Zašto me ne pustiš?“
Markus opet ne obrati pažnju na njegove reci, odbaci ga ka vratima koja se
otvoriše i on se strmoglavi unutra. „Kurvin sine“, opsova ga Rufo.
Ispovednik uđe i nakon što ga je preskočio, pogleda okolo. Bila je to čudna
kuda. Zidovi su bili tamnocrveni i na njima su bile staklene vitrine. Priđe jednoj od
njih. U njoj je bio mali limeni karusel, predivno ukrašen, sa emajliranim i
svetlucavim konjidima. U drugoj se nalazio minijaturni mehanički cirkus. U tredoj
pajac na oprugu.
Lutkar je voleo igračke iz prošlosti.
„Kakva zbirka, a?“ reče Rufo, „Kada sam prvi put bio ovde, ostao sam…“
„Tišina“, prekide ga Markus. Pored šuma kiše čuo se zvuk koji je dolazio iz
jednog dela kude. „Čuješ li i ti?“
„Šta bi tačno trebalo da čujem?“
Zvuk je odlazio i dolazio, delovao je kao jauk. Ali ispovednik nije bio siguran
da je to stvarno. Možda je to bio ostatak njegove nedavne amnezije, možda žagor

65

prisutan samo u njegovoj glavi. Pokupi Rufa sa poda i povuče ga za sobom ka
hodniku.

Dođoše do jedne kružne prostorije. Prozori su gledali na unutrašnje dvorište.
Borovi, ogoljeni zbog nedavnog nevremena, delovali su groteskno i sablasno, kao
pokretni skeleti.

„Ovo je radionica“, saopšti mu Bubašvaba.
Velika prostorija bila je podeljena na dva dela. Na jednoj strani bili su
smešteni kompjuteri i gvozdeni sto na kom su bile rasute komponente robotike.
Na drugoj veliki radni sto. Na njemu pribor koji je zanatlija koristio. Ali isto
tako koža, somot, svila. Bila je tu i jedna vrsta svetlog štofa koji je delovao mekano
i privlačno na dodir.
„To je čuvena Lutkareva koža“, reče Rufo.
„Šta radi sa njom?“
Ovaj drugi prasnu u smeh. „Kako šta radi? Šta bi ti radio sa njom? Zar ne
osedaš želju da je opipaš?“
Markus shvati da ga ovaj samo zafrkava. Izgubi interesovanje za tkaninu i
priđe kompjuterima. „Šta znaš o stubu zadovoljstva7.“
„Lutkar mi je jednom rekao da ga je usavršio do tančina. Onaj koji si mi
opisao je luksuzna verzija. Povezana je sa bazom podataka, gde se nalaze slike
koje se obično ne nalaze na zvaničnom internetu, ved samo na sivoj mreži –
takozvanom dip vebu. Vrhunska roba, ili snaf. Možete biti osuđeni samo zbog
činjenice da je posedujete.“
Ispovednik nije uspevao da izbaci iz glave dve slike Artura Gorde. Onu da je
davao sve od sebe vedini ljudi – za njih je ved bio svetac. I onu koju je tog jutra
ponudio malom broju očiju – nag i osramoden. „S obzirom na to da pornografski
sadržaji potiču direktno sa interneta, možda je onda stub davno prošao neku
kontrolu.“
„Može biti“, saglasi se Rufo. „Ja se u to ne razumem mnogo.“
Ali Markus je sada ved govorio glasno samo za sebe, da bi bio siguran da ta
teorija ima smisla. „Ako je tu spravu mogude nadzirati sa daljine, neko je mogao
da jednostavno neometano uđe u softver i da iskrivi smisao funkcionisanja.“
„Informatički virus“, saglasi se Bubašvaba.
Onda je Gorda sigurno ubijen, i njegov ubica mogao je da deluje upravo
odatle, pomisli Markus. Dok je ta pretpostavka u njegovoj glavi postajala sve
verovatnija, opet mu pažnju privuče plačljivi zvuk kojije začuo kada je ulazio u
kudu.

66

Međutim, ovaj put ga začu i Rufo. „Koji je ovo kurac? Izgleda kao plač
nekog…“

„… deteta.“ Markus je sada bio siguran u to.
Okrenuše se u istom pravcu. Plač je dopirao iza jednih zatvorenih vrata.
Markus se uputi tamo.
„Hej, sačekaj“, pokuša da ga zaustavi Rufo. Ali ovaj drugi nije imao nameru
da ga posluša. „Do kurca“, opsova Bubašvaba i krenu za njim.
Markus otvori vrata i prede preko praga. Morao je da sačeka da mu se ženice
naviknu na polumrak. Onda ga ugleda. Nije se prevario.
Bilo je to neko dete koje je stajalo nasred sobe.
„Mama! Mama! Dođi da me uzmeš, mama!“, preklinjalo je užasnuto. „Ne
ostavljaj me ovde! Ne ostavljaj me samog!“
Ispovednik zakorači ka njemu. Prepozna kapicu sa grbom Rome.
„Mama! Mama! Dođi da me uzmeš, mama! Ne ostavljaj me ovde! Ne
ostavljaj me samog!“
Ta nepravilnost odmah mu upade u oči: Tobija Fraj za devet godina uopšte
nije porastao.
„Prokletstvo!“, uzviknu Rufo iza njegovih leda. „Deluje jezivo.“
Dete je bilo zatvoreno u jednu od Lutkarevih vitrina. Sitne suze brazdale su
mu lice.
Kada je govorilo, usta su mu se jedva pomerala. Ali bilo je uočljivo da mu je
lice bezizražajno.
„Mama! Mama! Dođi da me uzmeš, mama! Ne ostavljaj me ovde! Ne
ostavljaj me samog!“, ponovi tredi put.
„Bože, izgleda kao pravo.“ Rufo je bio ozbiljan.
Čuvena Lutkareva koža, pomisli Markus. Ista koju je video u radionici. Služila
je za proizvodnju savršenih privida ljudske kože u prirodnoj veličini.
„Ovaj čovek je bog.“ Bubašvaba je bio zadivljen. „Voliš li da zlostavljaš žene?
On de ti napraviti jednu koja moli za milost. Ti si pedofil, ali se bojiš da deš završiti
u zatvoru? On de ti omoguditi da zadovoljiš svoje fantazije bez rizika da prekršiš
zakon.“
Zadovoljava najodvratnije ljudske poroke. Omogudava im da zadovolje svaku
izopačenu želju, a da pritom ostanu čisti kao anđeli.
„Sačekaj trenutak.“ Rufo pride relikviji. „Znam ko je ovo! Imao sam deset
godina i moja majka me smarala, zato što nije volela da idem sam okolo. Bila je to
prava opsesija. Govorila je: 'Na ulici ima mnogo ljudi koji kradu decu, mogao bi i ti

67

da završiš kao Tobija… To malo kopile uništilo mi je detinjstvo“, nasmeja se.
„Nikada se nije saznalo kako je završio, ali se nadam da je crkao.“

Markus nije imao volje da uzvrača na gadosti koje su izlazile iz Bubašvabinih
usta. Uznemirilo ga je što je u tom trenutku zahvaljujudi Rufu otkrio da Tobija Fraj
nikada nije pronađen.

Naže se, zato što se u relikviji sa lutkom nalazio bežični telefon. Bio je još
uključen, ali, naravno, nije bilo veze. Neko je odavde nedavno telefonirao, pomisli
ispovednik.

„Hej, curi ti krv iz nosa.“
Markus prinese ruku licu. Rufo je bio u pravu.
„Nije ti prvi put“, prokomentarisa Bubašvaba. „Da li sam ja uzrok tome?“ I
ponovo se nasmeja.
Dok je ispovednik posmatrao svoje prste umrljane crvenom bojom, nešto
brzo prođe kroz njegovo vidno polje i smesti se baš na okrvavljenom mestu.
Neka mala muva metalnoplave boje, vrlo elegantna. „Želim da odeš“, reče. „I
da nikada više ne kročiš nogom na ovo mesto.“
Rufo je bio nepoverljiv. Zar stvarno ne namerava da ga ubije? Zar stvarno
može da se vrati u garažu i nastavi sa planovima za tu nod? Tip koji mu je prilikom
njihovog prvog susreta razmekšao testise izgledao je ozbiljno. „Da, u redu“, reče,
pokušavajudi da sakrije uzbuđenje. Onda, pre nego što to namršteno kopile
promeni mišljenje, okrenu se na petama i uputi se ka izlazu. Plavuša iz prodavnice
telefona ga čeka, mada ona to još ne zna.
Kada je ostao sam, Markus se naže nad plavom muvom.
„Hajde, malena“, bodrio ju je. „Odvedi me do njega.“

68

11

U hodniku na drugom spratu nalazio se roj insekata. Leteli su između plafona i
zatvorene sobe, prolazedi ispod vrata.

Markus priđe bravi, ali pre nego što je otvori, navuče gumene rukavice. Kada
se vrata otvoriše, ispovednika opkoli tamni oblak. Odagna ga od sebe i tek onda
oseti odvratan smrad. Uzmače, kao odbačen nekom nevidljivom rukom. Napreže
se da pokrije nos i usta rukavom sakoa i opet krenu napred, pokušavajudi da
probije blokadu. Uspeo je da savlada smrdljivu prepreku i ude.

Malo kupatilo za poslugu. Bilo je mračno, ali su krila jedinog prozora bila
samo pritvorena, tako da je ostao otvor za plave muve.

Telo je bilo u kadi. Vezanih ruku i nogu. Nago. Rufov opis bio je tačan. Lutkar
je bio gojazan i dosav. Bio je prekriven nekom lepljivom žudkastom materijom po
kojoj je milelo na hiljade larvi. Med mrtvaca.

Calliphora erythrocephala, poznatija kao plava muva.
Markus je odmah prepoznao primerak kadaverične vrste, privučene krvlju iz
nosa koja je curila na njegovoj ruci. Zatim je bilo dovoljno da je sledi.
Lutkara je zadesilo najgore od svih drevnih mučenja. Voštana lutka. Surova,
ali, u krajnjoj liniji, elegantna odmazda. Nakon što ga je vezao, posuo je osuđenog
slatkim mlekom. Zatim ga je ostavio u sobi sa otvorenim prozorom. Onda su došli
insekti.
Plava muva pomešala je miris leša sa mirisom mleka zagrejanog toplotorn
kože, i došla da položi jaja na meso. Nakon nekoliko dana jaja su se otvorila,
oslobađajudi larve koje su počele da se hrane nesrednikom dok je još bio u životu.
Pošto je pripremio hemijski rastvor od muva za Lutkara, ubica je sišao u
prizemlje i sačekao ispred kompjutera da biskup Gorda aktivira stub. Kada se
povezao na mrežu, udavio ga je na daljinu.
Međutim, u međuvremenu je pokušao da ubije i Markusa, tako što ga je
zatvorio u Tulijanum.
Ispovednik je mogao samo da se još jednom zapita kakve veze on ima sa
ovom pričom. Kakvu je ulogu imao? Zašto nije mogao ničega da se seti?
Pronađi Tobiju Fraja.
Za sada je pronašao samo jedan užasan privid deteta. Prestade da se muči
pitanjima u trenutku kada spazi beleg na nožnom članku Lutkara.
Kao i biskup, i on je imao tetovažu pomračenja – azurnoplavi krug.
Želeo je da potraži još nepravilnosti. Ali je kroz prozor curila sve bleđa
svetlost koja de se ubrzo pretvoriti u mrak. Tu smo, reče u sebi: suton. Nije smeo

69

da ostane zatvoren tu, morao je da ode. Međutim, neki instinkt ga je kočio. Kako
nije uspeo da shvati smisao bežičnog telefona pored lutke, ponadao se da je ubica
ostavio još neki trag. Ne sme da završi ovde, ne sme da završi ovako.

Hode da me odvede negde drugde.
Kleknu ispred leša. Ako je zaista bilo nečega, onda je tu morao da to potraži.
Nije imalo smisla da ga ubica postavi na neko drugo mesto. Zato skupi snagu,
zavuče ruku u kadu, da pretraži dno, gde se nakupio sloj medene masnode,
ostatak raspadanja. Suzbi nagon za povradanjem i zatvori oči.
Ubrzo oseti nešto pod prstima. Nije se prevario.
Izvuče papir smotan u lopticu. Nije mogla da bude tu dugo, pomisli, inače bi
je kiseline od raspadanja nagrizle. Otvori je. Još jedna stranica istrgnuta iz
tajanstvene beležnice. Opet prepozna svoj rukopis. Tobija Fraj nije ni spomenut.
Ovaj put je na njoj bilo drugo ime.

70

12

Batista Erijaga ostao je nepomičan pred prizorom koji se pružao kroz staklena
vrata mansarde koja se uzdizala iznad Carskih foruma.

Nad rimskim nebom nadneli su se krupni crvenkasti oblaci, prepuni krvave
kiše. Nad gradom su počele da se izdužuju senke i da pripremaju invaziju mraka.

Kardinal je neprekidno vrteo biskupski prsten oko domalog prsta. U
međuvremenu se pitao da li je to, u suštini, prava kazna za sve grehe čovečanstva.
Uključujudi i njegove.

Pre samo koji sat drugi put prisustvovao je prizoru beživotnog tela biskupa
Artura Gorde. Onom „zvaničnom“, u ambijentu koji je raščistio Markus. Erijaga je
odlučio da čestita ispovedniku na odlično obavljenom poslu kada ga bude slededi
put sreo. Ni traga od stuba zadovoljstva, niti bilo kakvog nagog tela.

Ali se onda dogodilo nešto drugo.
Kardinal je uložio godine da se okruži luksuzom i privilegijama. Njegova kuda
bila je simbol s mukom i ponekad nemilosrdno stečene modi. Starinski nameštaj,
slike Gverčina i Girlandaja, i ko zna koliko drugih dragocenosti koje je uspeo da
sakupi, mogli su da mu budu utočište, uteha. Ali su ga u tom trenutku samo
podsedale na to da bi mogao sve da izgubi.
Proročanstvo Lava X. Znaci.
Sa prozora je video crnu zastavu istaknutu na krovu palate Kančelerija. Tajni,
dogovoreni signal. Najavljivao je vanredni sastanak Duhovnog suda.
Zbog toga je Erijaga bio spreman da izađe iz kude i da se hrabro suoči sa
krajem sveta, mada ga je njegov lični sekretar obavestio o pretnji od izlivanja
Tibra.
Ali pitanja su nastavljala da ga muče. Kakva je to toliko hitna stvar da sednica
Svetog suda ne može da bude odložena za kraj nestanka struje i vanrednog
meteorološkog stanja? Kakva je to ozbiljna greška priznata? I zašto je bilo
neophodno da se na brzinu odluči da li da se da oproštaj ili ne? Na pamet mu je
pao samo jedan jedini odgovor.
Jedini greh koji ne može da čeka jeste greh pokajnika u trenutku smrti.
Proročanstvo Lava X. Znaci.
Ne, đavolji advokat nikako nije mogao da izbegne svoju dužnost.

Sandra je upalila sve svede koje je imala u kudi, zato što nije želela da je mrak
iznenadi. Pošto nije bilo struje da se zagreje bojler, istuširala se ledenom vodom.

71

Počele su da nestaju one male udobnosti svakodnevnog života. Ali najgore od
svega bilo je to što se sve dogodilo brzo, bez mogudnosti da se ljudi prilagode
novom poretku stvari.

Međutim, pre nego što se osetila poraženom, donela je jednu odluku. Ako
zaista dolazi kraj sveta, ona de ga prihvatiti kako dolikuje.

Zbog toga je iz ormana odabrala elegantnu usku crnu haljinu i cipele sa
potpeticom od dvanaest centimetara. Čipkasti veš – grudnjak bez naramenica,
čarape sa halterima i tanga gadice. Onda je sela ispred ogledala na zidnoj polici
koju je kupila na jednoj maloj pijaci kada je došla u Rim i počela da se sprema.
Stavila je na lice kremu, pa onda rumenilo. Zatim je prešla na oči – olovka, senka i
maškara na izuzetno dugačkim trepavicama. Na kraju je stavila malu količinu
karmina na pune usne.

Dok je pažljivim potezima privodila šminkanje kraju, pomisli na daskanje sa
Krespijem na protivpožarnim stepenicama kvesture.

Nije mogla da poveruje da se u mobilnom telefonu pronađenomu taksiju
nalazi njena fotografija.

„Vitali sumnja da si možda i ti umešana“, rekao joj je komesar dok je pušio
drugu cigaretu tog dana. „Štaviše, smatra da je ubica želeo da najavi ko je slededa
žrtva… Zbog toga ti je dao slobodan ostatak dana. To kopile želi da te iskoristi kao
mamac.“

Umesto da misli na opasnost kojoj je bila izložena, Sandra pokuša da
matematičkim putem napravi jedan životni proračun. Koliko je cigareta ispušio
komesar Krespi? Jednu dnevno. Možda se zanosio da de izbedi opasnost od raka,
ali kada se poredaju jedna za drugom, bilo ih je trista šezdeset pet u toku samo
jedne godine.

Koliko se puta našminkala pred ogledalom? Prosečno jednom nedeljno, od
vremena kada je bila adolescentkinja, tačno? Koliko pari cipela je imala? Koliko
večernjih haljina? Koliko je leševa fotografisala dok je radila u forenzici? Koliko je,
pak, njenih rođendana ovekovečeno na nekoj fotografiji? Koliko je puta bila u
bioskopu? Koliko knjiga pročitala? Koliko je pica pojela? Koliko sladoleda? Izgleda
malo od svega toga. Zatim je sve to sabrala i dobila broj koji nije mogla da zamisli.

A taj broj je upravo njen život.
Koliko je puta izgovorila Markusovo ime u skrovitom delu svoje svesti? Koliko
je puta pomislila na njega? Koliko su se puta sreli ovih godina? Koliko reči su
uputili jedno drugom? I koliko je bilo poljubaca?
Samo jedan.

72

Sunce je zalazilo na horizontu iznad oblaka, a policajka nikako nije mogla da
zamisli da je u trenutku kada je prinuđena da svodi bilans svog života – sama.

Usamljene osobe nemaju šta da izgube, reče u sebi.
Ubaci značku i pištolj u torbu. Nalet vetra kroz otvoreni prozor ugasi svede.
Sandra Vega baci još jedan zadovoljan pogled na svoj odraz koji je nestajao sa
ogledala.
Ako je Vitali želeo mamac, onda je ona spremna da umre.

***

Ispred ekrana u Mravinjaku svi su bili u stanju iščekivanja.
Od običnih policajaca, do šefa policije, povezivala ih je ista napetost. De

Đorđi je sa svog visokog položaja nadgledao sve, kao kapetan bojnog broda. Pored
njega kvestor Alberti i komesar Krespi iz Ubistava. Što je Vitali više posmatrao tu
trojicu, to ih je sve više prezirao.

Upozorio ih je, ali nisu hteli da ga poslušaju.
Da saznaju ko je od njih trojice u pravu, morade da sačekaju četiri sata i
jedanaest minuta. Preko te granice, zalazak sunca de lišiti Rim svetla i počede
druga faza vanrednog stanja.
Policijski čas.
Od tog trenutka, svi sigurnosni sistemi bide stavljeni na probu. Uskoro de
otkriti i da li de funkcionisati plan prevencije koji su pripremili. Odgovor je bio tu,
na monitorima koje su imali ispred sebe. Tri hiljade kamera koje su kao male
zvezdice bdele nad ulicama i trgovima ved su se prilagodile nodnim uslovima.
Infracrveni objektivi slali su slike neobičnog Rima, grada kojeg je progutao mrak.
Pustog.
Avetinjski grad.
Ako se izuzmu ministarstva, kasarne, komesarijati i veliki hoteli, malo njih
imalo je generatore. Pored toga, gorivo sa benzinskih pumpi i svaki drugi
energetski izvor bili su konfiskovani, da bi se obezbedilo funkcionisanje bolnica i
antikriznih centara, raspoređenih po raznim gradskim četvrtima.
Stanovništvo je bilo nezaštideno.
To je prava tehnološka diktatura, pomisli Vitali. Ljudi su počeli da osedaju
posledice. Čini ti život lakšim, ali te zauzvrat pokorava. Misliš da imaš kontrolu nad
njom, ali naprotiv, njen si rob. Sada su bili slobodni. Ali ih je ta sloboda plašila.
Nisu umeli da se snađu u novonastaloj situaciji i tako su postajali opasnost jedni za
druge.

73

Četiri i jedanaest.
Granica je upravo bila pređena.
Prema onom što se pojavljivalo na ekranima, policijski čas je funkcionisao.
Naređenje da se ostane u kudi bilo je prihvadeno, nikakva besia rulja nije izašla na
ulice. Izuzetna ovlašdenja koja su odobrena policijskim snagama bila su u službi
obeshrabrivanja zlonamernih. Naravno, niko nije mogao da kaže šta se događa iza
zatvorenih vrata po stanovima, ali je i ovo bio uspeh.
Da bi se to proslavilo, u Mravinjaku se začu aplauz olakšanja.
Šef policije delovao je neraspoloženo, ali je na kraju morao da se pridruži
ostalima. Isto tako postupiše i kvestor i Krespi. Vitali ostade nepomičan. Za razliku
od svojih nadređenih, želeo je da sačuva uzdržanost. Nod de još dugo potrajati i
zora je isuviše daleko. Jedan policajac mu skrenu pažnju. Bio je to poziv putem
radija za njega.
„Inspektore, Vega je upravo izašla“, saopšti neki glas sa druge strane
frekvencije.
Vitali nije bio iznenađen. Na kraju krajeva, postavio joj je jednu patrolu ispred
kude, baš zato što je to očekivao. „U redu. Odmah dolazim.“
U trenutku kada je završio razgovor, primeti da aplauz oko njega poče brzo
da gubi na snazi. Pogleda okolo i ugleda samo zbunjena lica.
„Šta se događa?“ reče neko i ostali ga podržaše. Šef policije odjednom se
smrači. Svi su bili u neverici, paralisani. Još su bili zagledani u ekrane, ali uz
drugačiji izraz lica. Vitali se okrenu u pravcu zida sa monitorima.
Počeli su da se gase, jedan po jedan.
„Kako je ovo mogude?“, upita De Đorđi, sav pobesneo. „Akumulatori koji
napajaju mrežu su u funkciji, zar ne?“
Niko mu ne odgovori, zato što na terminalima odmah počeše da se potvrđuju
razlozi iznenadne nezgode.
Misle da je reč o tehničkom kvaru, pomisli Vitali. Jadne naivčine. Tamo
napolju počeli su da bez dozvole čeprkaju po kamerama. To je istina koju nisu
mogli da prihvate.
„Odmah me povežite sa nekom patrolom“, naredi kvestor.
Odmah zatim preko zvučnika začu se glas nekog agenta. „Ovde Narodni trg.“
Izveštačeni glas pokušavao je da nadjača okolnu buku. „Situacija je izmakla
kontroli. Potrebno nam je pojačanje.“ Onda ponovi: „Odmah!“
Začu se tup udarac. Onda se nešto dogodi i glas odjednom zaduta.
„Agente“, pozva ga kvestor. „Agente, odgovori mi.“

74

Za razliku od ostalih, Vitali je delovao raspoloženo. Nije se svaki dan
događalo da prisustvuje ovakvom prizoru. Svrgavanju zakonite vlasti. Kraju
propisa. Predaji civilizacije.

Sa još upaljenog radija poče da dopire mračni, zastrašujudi glas. Vitali pomisli
na kopita konja koji najavljuju dolazak jahača Apokalipse. Taj šum bio je sastavljen
od radosnih urlika, pomešanih sa povicima užasa. Eksplozijama u daljini,
polomljenim staklima i praskom metala. Vatrom i bitkom. Niko u toj prostoriji
nikada to nede zaboraviti. Niko više nije znao šta da radi.

Tu smo, reče inspektor za sebe. Kraj Rima je upravo počeo.

75

SUTON

1

14 sati i 3 minuta do svanuda

Veče je bilo sveže. Nevreme je omogudilo kratak predah i osedab se sladunjavi
miris vlage.

Nakon dana provedenog u Mravinjaku, inspektor Vitali bio je sredan što
može da udahne malo vazduha. Imao je na sebi kišni mantil bež boje preko
svetlosivog odela. Namesti kravatu tako da savršeno vertikalno pada na kopču
kaiša. Zatim uzdahnu, uživajudi u trenutku mira.

U tom delu grada nije bilo meteža, on se koncentrisao oko Narodnog trga.
Sve je bilo mirno. Snage reda došle su do saznanja gde je u toku gerilski rat, a tu u
okolini nije bilo baš nikog.

Vitali izvuče iz džepa baterijsku lampu i uputi se ulicom koju je kiša uglačala
kao da je popločana polivinilskim pločicama. Njegove braon mokasine proizvodile
su u tišini zvuk nalik muzici. Inspektor se osedao kao glavni junak Felinijevog filma
Slatki život. Mogao bi da ode do Fontane di Trevi i da tu sretne fatalnu plavušu
koja se kupa u večernjoj haljini. Ali su mu saopštili da se baš u tim trenucima taj
istorijski spomenik nalazi u vlasništvu nekoliko vandala, zaduženih da beli
travertin oboje sprejom.

Pored toga, on je imao još jedan sastanak.
Dok je prolazio kroz mrak, iza jednog ugla ispred njega iskrsnu čovek
naoružan nožem. „Novčanik“, reče.
Vitali ga pogleda i bio mu je dovoljan samo tren da shvati. Ved je negde video
taj prazni, odsutni pogled. Upravo je počelo, reče u sebi. Neverovatno, stvarno je
počelo da se događa.
Bez oklevanja izvuče ispod kišnog mantila službenu beretu i otvori vatru.
Pucanj ispaljen sa kratkog odstojanja odbaci čoveka koji polete unazad i pade na
tlo uz potmuli udarac. Inspektor priđe lešu, uperi na njega snop svetlosti svoje
lampe i pogleda ga prekorno.
Lepa strana anarhije bila je u tome što je važila i za čuvare zakona.
Nastavi svojim putem. Sandra Vega nije smela da čeka. Agenti koji su joj bili
za petama putem radija obavestili su ga o mestu gde se ona nalazi. Vitali ih srete u
Ulici Koronari i javi se svojim ljudima signalom lampe. Onda je ugasi i poče da prati
ženu, držedi se na odstojanju od pedesetak metara. Na osnovu onoga što je
mogao da prepozna u tami, Vega je bila obučena u crno, a po zvuku čak prepozna

77

da nosi cipele sa visokim potpeticama. Iza sebe je ostavljala mirišljavi trag. Zapita
se gde ide tako utegnuta i doterana i, pre svega, toliko smirena.

Kada je stigla u blizinu čuvene ulice sa antikvarnicama, Sandra Vega skrenu
desno. Vitali ubrza korak i proviri iza ugla. Bila je to šlepa uličica, a ona je u
međuvremenu nestala. Ali je on uspeo da na vreme zapazi tračak svetlosti koji se
pojavljivao iza jednih malih vrata koja se odmah zatvoriše i tako shvati gde je
završila njegova koleginica. Priđe bliže i sačeka nekoliko trenutaka. Onda odluči da
pokuca.

Neki nabildovani tip u sakou i sa kravatom dođe da mu otvori, i osmotri ga od
glave do pete. „Izvolite?“

„Ovde sam sa jednom prijateljicom, ušla je malopre“, šlaga.
„Imate li pozivnicu?“
„U stvari, nemam.“
„Ovo je privatna zabava, ulazi se samo ako ste pozvani.“
Vitali nije imao ni volje ni vremena da se raspravlja, ali ipak odluči da bude
ljubazan. Pošto je, s obzirom na situaciju, bio siguran da mu po licijska značka
nede mnogo poslužiti, nakon što mu je pokazao, razgrnu kišni mantil koliko je bilo
dovoljno da nabildovani primeti oružje u futroli i shvati koliko je odlučan da
prođe.
„Nisam ovde da stvaram probleme. Hodu samo da se malo provedem.“
Ovaj drugi se za trenutak zamisli. Onda odluči da ga pusti da uđe.
Pokaza mu kojim pravcem da krene i inspektor se uputi niz pomodni hodnik.
Vrlo brzo prepozna poznati luksuzni hotel i shvati da se u njega to veče ulazi na
sporedni ulaz. Malo zatim izbi u separe pored recepcije.
Atmosfera je bila prigušena. Svuda svede, a iz pozadine se čula muzika sa
klavira. Odmah oseti da tu ne pripada, zato što je bio jedini među prisutnim
džentlmenima koji nije nosio smoking. I dame su bile u večernjim haljinama,
šepurile se skupocenim nakitom i smejale se. Dok se spoljni svet neumoljivo
kretao ka haosu, ovi unutra očuvali su klasu i dobre manire. Zašto ne može da
bude uvek ovako, zapita se. Parovi izdvojeni po foteljama ili za šankom
razgovaraju. Ispijaju svoje koktele i bezazleno daskaju tihim glasom, da ne
uznemiravaju ostale.
Spazi Sandru s leđa, njenu dugačku kosu koja joj pada na ramena. Nalazila se
u holu, ispred recepcije. Ugleda je kako uzima dva ključa i upuduje se ka uglu
velike sale. Umesto da sedne, diskretno spusti nešto na stočid. Onda ode do
stepenica i poče da se penje. Vitali to iskoristi da ode i proveri šta je ostavila tako
nonšalantno.

78

Jedan od ključeva sobe. Inspektor onda shvati da je pogrešio: prava zabava
odvijala se na gornjim spratovima.

Počela je to da radi pre godinu dana, kada je činjenica da je ostala udovica sa
svoje trideset tri godine postala isuviše frustrirajuda za nju.

Saznala je za ovo mesto slučajno. Prvi put je čula da ga neko spominje kada je
nehotice prisustvovala razgovoru dve žene u svlačionici teretane. Delovalo je više
kao rekla-kazala i nije poverovala u to. Onda joj se dogodilo da upozna nekoga ko
je posedivao to mesto. Nije se mnogo udubljivala, da ne bi izgledala previše
zainteresovana za tu temu, ali ju je to ipak privuklo. Nakon kradeg istraživanja, s
namerom da otkrije o čemu se tačno radi, jedno veče je skupila hrabrost da ode i
lično proveri.

Sve što se tu događalo zadržavala je za sebe, zajedno sa obaveznom
večernjom haljinom. Zabave su se odvijale jednom mesečno i za tu priliku hotel je
zatvaran za javnost. Gosti su dolazili sa sporednog ulaza, zatim su bili slobodni da
rade šta su hteli. Veče su mogli provesti u baru ili u separeu pored recepcije, u
ljubaznom razgovoru sa nepoznatima. Ili su pak mogli da se odluče da se izdvoje
sa nekim u jednoj od soba.

Sandra je smislila način.
Uzimala je od recepcionera dva ključa iste sobe i jedan je ostavljala tamo gde
je bila prilika. Na šanku u baru, u nekom od toaleta. Zatim se pela do sobe i skidala
se. Ugasila svetlo i čekala.
Ponekad je proticalo malo vremena pre nego što se vrata otvore i odmah
zatvore. Osedala je korake kako se približavaju po itisonu, a onda ruku koja
počinje da je miluje. Neki su se zadržavali na tome, drugi su se peli i prodirali u
nju. Neki su razgovarali, drugi su dutali. Neki su sve radili sporo, a drugi su
svršavali brzo. Bili su to muškarci, ali ponekad i žene. Jedna je bila naročito slatka.
Sandra bi volela da se vratila, ali se to nije dogodilo. Za nju je bilo važno da ne
mora da im vidi lice, niti da zamišlja kako izgledaju. Nije podnosila praksu
udvaranja koja se odvijala dole, u separeu. Mnogo reči da se stigne do cilja. Njoj je
bila dovoljna ta razmena tajnih potreba, koje je teško izraziti. Zatim je svako
mogao da se vrati u spoljnji svet, a da ne sazna ništa o onom drugom.
Ali se jednog dana dogodilo nešto drugačije.
U sobu je ušao neko ko nije prišao krevetu. Ostao je tamo, leđima oslonjen
na zatvorena vrata. Sandra je primetila njegovo prisustvo. Mogla je da mu oseti
disanje i njegove oči koje su uspevale da je vide i u mraku. Onda je nekoliko
minuta kasnije otišao.

79

Nije to bila njegova jedina poseta. Stvar se ponavljala. Svaki put je tajanstveni
gost pravio korak dalje unutar sobe. Uspela je da ih izbroji šest. Ali posetilac se na
kraju uvek povlačio i nestajao, a da je ne dotakne.

Zahvaljujudi njemu, shvatila je nešto što nije mogla ni da zamisli: stvarnu
motivaciju koja ga je terala da poseduje to mesto. Nije to bila izopačenost. Bilo je
to lečenje. Neke terapije su više destruktivne nego ponižavajude. Ali ponekad je
potrebno zlo oprati zlom. A Sandra Vega bila je umorna od sebe i odraza svoje
slike u ogledalima. Zbog toga joj je bilo potrebno da prekrši pravila, da se sakrije u
nešto potpuno daleko od osobe koju svi poznaju, koju je ona poznavala. Ko zna
šta je nepoznati video u njoj. Želela bi da ga otkrije; bila je sigurna da on zna
istinu.

Veče nestanka struje bilo je savršeno za ponovni susret. Zbog toga je Sandra
odlučila da ga provede u hotelu. Kada je došla u uobičajenu sobu, pripremila se
kao uvek, da doživi još jednu avanturu sa tim tipom. Moglo je da ude čudovište
koje je ubilo narkomana sa snimka. To bi primetila, zato što bi joj on najpre dao
crnu naforu. Sandra se seti efekta koji je ona imala na onu žrtvu koja je čak
govorila aramejski jezik. Ko zna kako bi ona reagovala.

„Dođi i uzmi me“, reče u tami.
Vrata se otvoriše, pa onda zatvoriše. Prepozna ga po koracima. Bio joj je
dovoljan taj detalj da prepozna tajanstvenog princa tišine, čoveka koji je nikada
nije dodirivao. Međutim, ovaj put napravi više od šest koraka i priđe čak do
kreveta. Ali još nije smogao hrabrosti da je dodirne. Sandra oseti nešto novo. To
joj se nikada pre nije dogodilo: uplašila se. Onda prekrši pravilo i odluči da
razgovara sa njim. „U opasnosti si“, reče mu. Zato što je na neki način oduvek
znala ko je dutljivi posetilac.
„I ti“, šapnu joj Markus.

80

2

Bili su uznemireni.
Međutim, nijedno od njih dvoje ne progovori ni reč o razlogu zbog kojeg su

oboje znali da de jedno drugo pronadi tu. Sandra iskoristi mrak da se obuče.
„Nadala sam se da deš dodi.“

Pošto je oskudno poznavao ljudske odnose, Markus nije bio u stanju da
protumači prirodu te nade. Brinula je za njega, ili je želela da ga vidi?

„Moramo da odemo što je pre mogude“, reče ona. „Bojim se da me neko
prati.“

„Ko?“
„U najboljoj od svih pretpostavki, jedan dosadni policajac. Jesi li zapazio
nekog čudaka dok si dolazio ovde?“
„Opisi mi ga.“
„Visok, mršav, orlovskog nosa. Jutros je imao na sebi svetlosivo odelo, braon
mokasine i plavu kravatu, ali se možda u međuvremenu presvukao.“
„Ne, nisam ga video.“
„Zove se Vitali. Opasan je.“
Nijedno od njih dvoje ne skrenu pažnju na posebnu okolnost koja ih je navela
da se susretnu. Delovalo je prosto nemogude da je Sandra sve do malopre bila
gola i ispružena na krevetu. Ona ga čak ni ne upita kako je saznao da je ona u
ovom hotelu. On ne spomenu prethodne slučajeve kada je bio tu. Bila je to
neprijatna situacija za oboje.
„Jesi li sigurna da te taj Vitali prati?“
„Prikačio mi je dvojicu agenata. Zatim su nestali“, reče ona dok je navlačila
čarape sa halterima. „Zato mislim da je onda nastupio on.“
„S obzirom na to šta se događa u gradu, možda je promenio plan.“
„Ne verujem. Ja sam u njegovom planu, za sada. Deluje mi kao tip koji teško
odustaje, između ostalog i zato što je materija koju on istražuje vrlo posebna.
Tajanstveni zločini.“
Markus je registrovao tu informaciju. „Šta istražuje taj Vitali?“
Sandra upali svedu koja je stajala na nodnom stočidu. Konačno su mogli da se
pogledaju u oči. Obuze je neobičan osedaj i zamisli da se isto događa i sa njim.
„Njegova istraga si ti“, reče. Onda zavuče ruku pod dušek i pokupi pištolj koji je tu
sakrila iz predostrožnosti. Proveri osigurač i šaržer.
„Ne misliš valjda da pucaš u jednog policajca, zar ne?“

81

„Ne znam više šta da mislim. Dok sam dolazila ovde, videla sam kako se diže
dim u zoni Ulice del Korso. Zato sada nemam poverenja ni u koga.“

Markus joj dade znak da duti. Čuo je nešto, neki blagi šum. Dolazio je iz
hodnika. Instinktivno se naže ka svedi i ugasi je. Zvuk se ponovi. Delovao je kao
pucketanje podnih greda pod teretom nečijih koraka.

U hodnicima hotela bile su raspoređene lampe na baterije, da olakšaju
gostima da pronađu sobe. Ispod vrata je curila tamnožuta svetlost. Markus i
Sandra usredsredili su se na pukotinu, očekujudi da dobiju demanti svojih
strahova. Ugledaše senku cipela koje polako prođoše hodnikom ispred vrata sobe.
Ali se onda vratiše nazad i zastadoše.

Neko je bio ispred vrata.
Proteče nekoliko trenutaka u kojima su ostali nepomični. „Drugi ključ“,
prošaputa Sandra. „Gde si ga stavio?“
„Nisam ušao pomodu ključa“, reče on.
„Bože moj“, otrže joj se. Uljez de svakog trenutka otvoriti vrata, znala je to.
I nede im biti spasa. Ali se ne dogodi ništa, još ne. Senka je bila i dalje
nepomična, kao da nekog očekuje. „Zašto ne ulazi?“
„Ne znam.“
„Prozor“, reče ona, misledi da de biti dovoljno vremena da pobegnu. „Postoje
protivpožarne stepenice, možemo ih iskoristiti da pobegnemo.“
„Ne.“
Markusova odlučnost je iznenadi. „Kako to misliš, ne?“
Ispovednik je bio neprekidno zagledan u vrata. „Izadi demo ovuda.“
Pre nego što je ona mogla bilo šta da kaže, oseti da je hvata za ruku. Pokupi
torbu i cipele sa visokim potpeticama sa poda i krenu za njim, ne znajudi tačno šta
de uraditi.
Ispovednik širom otvori vrata i preskoči cipele koje je Vitali ostavio na ulazu,
da ih zbuni. Brzo predoše preko hodnika, pošto je opasnost mogla biti sakrivena u
svakoj od soba. Iza njihovih leda začu se buka lomljenja stakla. Ušao je kroz
prozor, pomisli Sandra. Čekao ih je baš na protivpožarnim stepenicama. Markus
ubrza korak. Ona postade svesna činjenice da nemaju gde da se sakriju, a Vitaliju
de biti lako da ih uoči na pustim ulicama. „Kuda idemo?“ upita.
On oseti dozu straha u njenom glasu. „Na sigurno mesto, pouzdaj se u
mene.“

Vitali prokle samog sebe kada ne pronađe nikoga u sobi. Trik sa cipelama nije
uspeo. Uostalom, nije imao izbora. Prema onom što je znao, Vega je mogla biti

82

naoružana. A on ne bi želeo da izigrava metu na pragu vrata. Kurvica je bila
mnogo lukavija nego što je mogao da pretpostavi.

Nije slededa žrtva, pomisli. Umešana je. Možda je i ona deo Crkve
pomračenja.

Inspektor u jednom skoku preskoči polomljeno staklo i pohita prema
otvorenim vratima. Kada dođe do praga, najpre uperi pištolj, pa onda pogleda
napolje. Ugleda policajku kako se trčedi udaljava. Neki čovek držao ju je za ruku.
Ko je to bio? Pade u iskušenje da otvori vatru, ali se uzdrža. Umesto toga, na
brzinu navuče cipele koje je ostavio na hodniku i dade se u poteru za beguncima.

Spazi ih kako nestaju iza ugla. Imali su neznatnu prednost, ali je mogao da ih
stigne. Ispred njega se ispreči neki drugi par. Pokuša da ih izbegne, posrnu i umalo
pade. Zadrža ravnotežu pridržavajudi se za zid. Zatim nastavi da trči. Kada skrenu u
hodnik sa njegove leve strane, Vega i onaj čovek su ved nestali.

Sranje. Bila su tu dva reda zatvorenih vrata. Mogli su da prođu kroz bilo koja.
Sranje.

Udahnu i izdahnu nekoliko puta, da se smiri. Onda stavi oružje u futrolu. Lov
je sada postajao težak.

Vrati se u sobu koju je uzela Vega, nadajudi se da de pronadi neki trag. Upali
lampu. Osedao se kao idiot dok je pretraživao svuda okolo sa tom dosadnom
stvarčicom u ruci. Kako li su se panduri snalazili dok još nije bila pronađena
električna struja? Verovatno je to bio pravi pakao. Sada su imali forenziku, DNK,
kompjutere pomodu kojih su se suočavali sa hiljadama tragova. Sav taj progres
doveo je do pojave banalnog doprinosa neke jednostavne lampe u cilju istrage. Do
pre samo nekoliko sati Vitali je nju i mnoge druge stvari smatrao nečim što se
podrazumeva. Sada više nije smeo to sebi da dozvoli. Niko nije smeo.

Dok je tako razmišljao, uoči jedan trag. Da je imao na raspolaganju
odgovarajudu tehnologiju da ga pregleda, likovao bi. Ali i ovako je mogao da bude
zadovoljan.

Na krevetskom prekrivaču nalazila se tek osušena crvena mrlja. Krv, reče u
sebi. Dobro. Taj čovek koji je bio sa Sandrom Vega mogao je da bude onaj tip koji
pati od krvarenja iz nosa.

83

3

Zvali su ih sigurne kude, zato što su pružale sigurno utočište u slučaju nužde. Kao
kada se nađete u bekstvu od neke opasnosti, ili kada poželite da neko vreme
prikrijete tragove.

U Rimu ih je bilo mnogo, ali ih je Markus poznavao samo nekoliko. Činile su
deo slavne prošlosti ispovednika. Nakon zvaničnog raspuštanja Reda koje se
dogodilo pre mnogo godina, iz razloga koje je nodni lovac otkrio tek posle
amnezije u Pragu, mnoga od tih popularnih prebivališta bila su zapuštena.

Ipak, u nekima od njih još je mogao da se pronađe telefon sa sigurnom
linijom, kompjuter povezan sa internetom, konzervisana hrana i kutija prve
pomodi sa lekovima i svim onim što je potrebno za lečenje, bez potrebe odlaska
kod doktora. Naravno, bila je tu i čista odeda i udoban krevet.

Markus je ved koristio sigurnu kudu preko puta Ulice Stare vlade. Tu je
proveo skoro mesec dana, zato što je sumnjao da mu je neko za petama.
Očuvanje tajnosti sopstvenog identiteta bio je prioritet ispovednika. Drugi put je
tu dolazio da sebi ušije ranu na mišici, nakon što je jedva izbegao fatalni ubod
nožem.

Zgrada je bila stara i spadala je među mnogobrojna vlasništva Crkve izvan
zidova Vatikana.

Markus je išao ispred Sandre sa baterijskom lampom u ruci. Da bi stigli do
tamo, koristili su pomod mraka.

Bilo je neobično što zajedno hodaju kroz Rim. Možda je tama najbolja
dimenzija za njih dvoje.

Nevreme je nastavljalo da besni nad gradom i sada su oboje bili potpuno
mokri od kiše. Markus uperi snop svetlosti u Sandru i primeti da ona drhti.
„Zapalidu vatru.“

Kada je ostala sama, Sandra ostavi torbu i ode da sedne pored ugašene pedi,
dok je rukama obuhvatila kolena zbog hladnode. Prede rukom preko naslona za
ruke na fotelji i primeti da je na njoj bilo dosta prašine. Koliko dugo je kuda bila
prazna? Markus se vrati sa nekoliko naramaka drva za potpalu i papira. Stavi ih u
ped i malo kasnije plamen obasja sobu. Sandra se naže i ispruži ruke ka vatri koja
je pucketala, u potrazi za toplotom. On sede na pod i ona tek tada primeti
osušenu krv na njegovoj usni. Ispruži ruku, da mu to pokaže, ali Markus uzmače.

„Izvini, nisam htela“, reče ona. „Još patiš od krvarenja iz nosa?“
„Ponekad.“ Markus požuri da se obriše nadlanicom. „Jesi li gladna?“

84

„Da“, potvrdi Sandra.
„Morademo da se zadovoljimo nekom konzervom tunjevine, ali ovo mesto je
barem sigurno.“
„Bide to u redu.“
„Koliko je sati?“
Sandra proveri: bilo je tek šest. „Bože, napolju deluje kao da je duboka nod.“
„Nekada su u Rimu postojali fratri koji su se trudili da u kapelicama, rasutim
po gradu, nikada ne nedostaju sveda i ulja za lampe. Zvali su ih osvetljivačima. Cilj
nije bio samo verski. Oni su otkrili da se zahva ljujudi svetlosti plamičaka čini
manje zločina. Ljudi su se osedali sigurnijim, a zlonamerni nisu uživali zaštitu
mraka. Tako je rođena ideja o javnoj rasveti.“
„Nisam to znala“, priznade Sandra. „To je lepa priča.“ Bila je sredna dok je on
pričao, ostala bi satima da ga sluša pored te vatre koja je malo-pomalo počinjala
da joj otklanja hladnodu.
Dutali su neko vreme, a njihovi pogledi, koji bi se obično jedva okrznuli, ovaj
put nisu mogli da se izbegnu.
Markus prvi prekide čaroliju trenutka. „Idem da ti potražim suvu odedu.“
Pre nego što se udaljio, Sandra ga uhvati za ruku i zaustavi. „Moramo da
razgovaramo.“
„Znam“, reče on oborene glave.

Pronađe jednu kutiju sa odedom. Osim tamne dukserice sa kapuljačom, nije bilo
ničega što bi odgovaralo Sandri. Markus se nadao da de pronadi i par cipela, da
zameni one od belog platna koje je imao na nogama, ali nije imao srede.

Vrati se kod nje sa duksericom i debetom. Poneo je i konzerve sa tunjevinom
iz frižidera, nekoliko pakovanja krekera i dve flašice mineralne vode.

Policajka pripremi pravi mali piknik pored vatre. Jeli su skromni obrok u tišini,
ali je ipak bilo prijatno.

Markus prvi započe razgovor. Krenu od kraja. „Pored leša čoveka koga su
zvali Lutkar našao sam cedulju na kojoj je pisalo tvoje ime.“

„Ko je to napisao?“
„Ja.“
Sandra je bila zbunjena tim odgovorom.
Markus joj ispriča o Tulijanumu, o tome kako je izbegao mučenje glađu, o
cedulji pronađenoj zajedno sa malim medaljonom sa slikom arhanđela Mihajla.
Pronađi Tobiju Fraja.
„Kako si dospeo tamo?“

85

„U tome i jeste problem: ne sedam se. Možda sam sledio neki trag i potcenio
opasnost kojoj sam se izložio.“

„Prolazna amnezija.“
„Kada se samo setim slučaja kojim sam se bavio, sada mi je mnogo lakše.“

„Jesi li kasnije otkrio ko je Tobija Fraj?“
„Da“, reče odmah Markus. „Ali do toga čemo doči kasnije…“ Odlučio je da
prekrši naređenja Batiste Erijage i zakletvu na tajnost ispovednika. Ispriča joj za
biskupa Artura Gordu, za stub zadovoljstva kojim je ubijen na daljinu, za cipele od
belog platna identične njegovim, za Lutkara kojeg su živog pojele muve. I tek na
kraju za lutku u ljudskom obliku. „Bila je to verna reprodukcija deteta koje je
nestalo pre devet godina u blizini Koloseuma, o kojem se više ništa nije znalo.
Njegovo ime bilo je Tobija Fraj. Biskup Gorda imao je stare novine sa vešdu o
nestanku.“ Markus izostavi samo deo priče u kojem bi morao da pomene
Kornelijusa van Burena. Prisustvo serijskog ubice, zatvorenog u Vatikanu, bila je
jedina tajna koju nije smeo da otkrije. Zadrža za sebe i priču o papskoj poslanici
Lava X i mogudoj vezi sa tetovažama, azurnoplavom krugu koji je pronađen na
dvema žrtvama.
„Cipele, stranice istrgnute iz tajanstvene beležnice, tehnike mučenja
korišdene za ubijanje, nestanak deteta koji datira od pre devet godina“,
rekapitulirala je Sandra, da proveri da li je dobro razumela. „Imamo poprilično
elemenata.“
„Imamo?“ upita Markus. „Ne želim da te još više uvlačim u ovu priču.“
„Iako se toga ne sedaš, napisao si moje ime na cedulji. Pored toga, na to da
me uvuče ved je mislio neko ko seje smrt. Kopile je stavilo moju fotografiju u
memoriju telefona.“
„O čemu govoriš?“
„Sinod…“ Blokira se. „O bože, izgleda mi kao da je prošla čitava večnost… U
svakom slučaju, sinod je neki taksista pronašao mobilni telefon ostavljen u
njegovom taksiju. Unutra je bila jedna moja fotografija. Ali isto tako i amaterski
video-snimak, na kojem neki tip ubija narkomana tako što mu daje da proguta
živu sodu. Šta kažeš, da li liči na nešto što ti je poznato?“
Mučenje, pomisli Markus.

Sandra nastavi: „Ubica je naterao žrtvu da proguta crnu naforu, a narkoman
je počeo da priča na drevnom aramejskom, spominjudi nekog 'Gospodara senki'.
Takođe je imao neobičnu tetovažu na podlaktici.“

„Plavi krug“, preduhitri je Markus, nesvesno.
Sandra se zagleda u njega. „Pronašao si ga i na tvojim žrtvama, zar ne?“

86

Markus zapazi da je razočarana činjenicom da je to sakrio od nje. „Ne bi
razumela“, pokuša da se odbrani.

„Šta ne bih mogla da razumem? Priču o papi Lavu X? Članovima Crkve
pomračenja koji su u nodima kada je Mesec prekriven svojom senkom izvodili
tajanstvene obrede?“

Kako je izgledalo, Sandra Vega je o tome znala čak više od njega. „Kako si
otkrila te stvari?“

„Sve to mi je u poverenju kazao jedan prijatelj komesar.“ Krespi je pokušavao
da je zaštiti, trebalo bi da mu zauvek bude zahvalna na tome. „Takođe mi je rekao
da Vitali pokušava da se suoči sa tim tajnim zločinima. Za njega je to postalo jedna
vrsta opsesije.“

Markus nije znao šta da kaže. „U hotelu si mi otkrila da sam u opasnosti.
Zašto?“

„Zato što na prokletom mobilnom telefonu iz taksija, pored moje fotografije i
video-snimka, ima i tvoje krvi. Krvi od krvarenja iz nosa.“

Markus uze jednu od dve flašice vode i ustade. Poče da kruži po sobi.
Izgledalo je da ga senke plamenova iz pedi prate i inadžijski mu se uvlače među
noge. „Neko pokušava da nas pritera uza zid“, reče malo kasnije.

„Ko?“
„Isti čovek koji je do smrti mučio tvog narkomana, a zatim i biskupa i
Lutkara.“
„I koji je pokušao da eliminiše tebe u Tulijanumu“, podseti ga Sandra.
„Mislim da je pribavio moju krv nakon što me je onesvestio, onda je stavio na
mobilni telefon, kao neku vrstu osiguranja: policija de imati trag i bacide se u lov
na mene umesto na njega.“
Sandra je zastala da ga sasluša. „Onda je sigurno. Postoji neko iza ove priče.“
„Mislim da je tako, i u to sam uveren od početka. Ne znam na šta cilja, ali je
na namerno brutalan način ubio tri člana Crkve pomračenja. Sve više sam ubeđen
da mi je ostavio mogudnost da preživim, ali ne znam razlog. Zašto bi mi inače
omogudio da povratim ključ od lisica? Poslužio sam mu da se skrene trag sa
Vitalija.“
Teorija nastavi da teče: „Mobilni telefon u taksiju poslužio je upravo za to.
Možda je istraga koje se ne sedaš ista kao inspektorova: progonili ste njega. Imao
je priliku da vas likvidira samo jednim potezom i iskoristio ju je: da navede Vitalija
na pogrešan trag i od tebe napraviti plen.“
„Onda je uvukao tebe, da dovedeš policajca do mene.“

87

Sandra se smrknu. Sada je bilo jasno. Seti se reči koje je inspektor prvi put
izgovorio kada ga je opisao: „Ovde nije reč o običnom delinkventu“, rekao je.
„Imamo posla sa potpuno novom figurom kriminalca, različitom od onih koje
poznajemo. Mnogo izopačenijom i opasnijom.“ Mnogo izopačenijom i opasnijom,
ponovi Sandra u sebi. Onda se opet okrenu ka Markusu: „Ima zadatak koji treba
da obavi i nede dozvoliti da bude zaustavljen.“

„Da, ali koji?“
Policajka uze torbu i poče da pretura po njoj, u potrazi za nečim. „Evo šta
demo uraditi: zabeležidemo elemente koje imamo i analizirademo ih jedan po
jedan.“
„Nije razborito zapisivati stvari.“
Ona ga pogleda sa osmehom. „Ne budi smešan. Zar uz sve ovo što se nodas
događa tamo napolju mi treba da brinemo zbog nekoliko beležaka o jednom
beskrupuloznom ubici?“
Ispovednik još nije bio ubeđen da je najpametnije da to urade, ali ipak
popusti.
Sandra jedva pronađe parče papira. Ukratko ponovi: „Tri žrtve: biskup, Lutkar
i narkoman čiji identitet ne znamo.“ Onda napisa spisak indicija.
Metod ubistva: drevni postupci mučenja.
Cipele od belog platna (Markus i biskup Gorda).
Crna nafora (narkoman).
Tetovaža u obliku azurnoplavog kruga: Crkva pomračenja. Žrtvovanje nevinih
žrtava.
Pomračenje – Lav X.
Tajanstvena beležnica.
Tobija Fraj.

Kada je završila, pruži spisak Markusu, da proveri da nešto ne nedostaje. „Moja
amnezija“, reče odmah.

„Smatrala sam da je to sporedan element. Ne verujem da spada u plan ubice,
nije mogao on da ti je izazove. Međutim, naravno da je za njega sredna okolnost
što ne možeš da se setiš koji si trag pratio do jutros.“

„Ipak bih želeo da ga dodamo. Još ne znam zašto sam napisao listide sa
tvojim i imenom onog nestalog dečaka. Ne spada u moj metod.“

„To je nepravilnost“, potvrdi Sandra. Sedala se iz čega se sastoji Markusov
metod, zato što ga je videla na delu u prošlosti i bila je šokirana. Dodade u dnu
strane:

88

Sporedni element: Markusova prolazna amnezija.
„Dobro, odakle da krenemo?“, upita zatim.
„Od dečaka“, odgovori ispovednik. „Njegov nestanak je jedino što imamo.
Moramo da saznamo u kakvoj je vezi sa Crkvom pomračenja.“
Pronađi Tobiju Fraja.
„U pitanju je nerešeni slučaj, sada se trag ohladio. Indicije su isparile,
svedočenja narušena pogrešnim sedanjima.“
„Ali u to vreme su oni koji su se našli u blizini Koloseuma u trenutku nestanka
dečaka zamoljeni da pošalju fotografije i snimke na sajt kvesture.“ Markus je
navodio ono što je pročitao u starim novinama. „Pošto se radilo o vrlo posedenom
mestu i o prolednom popodnevu, istražitelji su se nadali da de modi da
rekonstruišu šta se dogodilo dečaku pomodu slika koje su sasvim slučajno snimili
prolaznici i turisti.“
Policajka se za trenutak zamisli. „Nede biti lako, ali možda znam odakle da
počnemo istragu: postoji specijalni arhiv za takve slučajeve… Ali kako sve to da
postignemo uz sav ovaj haos koji se širi ulicama Rima?“
Markus je to znao.

89

4

Sandra Vega mrzela je miševe.
Bili su njen košmar još otkad je bila devojčica. Jednom, u Milanu, gradu u

kom je rođena, videla je jednog džinovskog koji je usred dana napao nekog jadnog
goluba, a onda počeo da ga proždire. Sa gnušanjem se sedala te scene. Zato je,
dok je zajedno sa Markusom hodala kroz rimsku prljavštinu da stigne do cilja, bila
neprekidno na oprezu, plašedi se da de ispred nje svakog trenutka iskrsnuti čopor
miševa.

Podzemlje grada bilo je pravi lavirint u kom su se mešali sistemi cevi raznih
vrsta, odvodni kanali i dragoceni tragovi prošlosti – katakombe, ostaci drevnih
ruševina, čak i groblja. Sandra je verovala da bi Rim trebalo da bude jedan veliki
muzej, strogo čuvan i nezagađen bilo kakvim modernim uticajem. Činjenica da
nasuprot tome u tom muzeju žive milioni ljudi izgledala joj je jednostavno
apsurdna.

Ispovednik se hladnokrvno kretao kroz tunele. Mnogo puta ih je koristio da
nesmetano stigne od jedne do druge tačke. Zapravo je mogao da ugasi lampu i
nastavi kroz mrak. Duž tog puta naiđoše na prostranu prostoriju. Markus podiže
snop svetlosti i pokaza Sandri veličanstvenost jednog oslikanog luka.

„Kakvo je ovo mesto?“, upita ona, očarana scenama gozbi i terevenki.
„Plemidka kuda.“ Onda joj pokaza na jednu određenu tačku. „Vidiš li onog
muškarca i onu ženu? Oni su bili vlasnici kude.“
Dvoje mladenaca, prikazani kako prikupljaju plodove iz vodnjaka, da ih iznesu
pred svoje goste.
„Niko ne zna njihova imena“, pojasni Markus. „Ali i posle hiljada godina
nastavljaju da nam se smeše i pokazuju koliko su sredni.“
Bilo je nečeg čudesnog u ispovednikovom objašnjenju. Sandra je mogla samo
da ih uporedi sa njih dvoje. Nikada nisu bili sredni kada su zajedno. Možda to i nije
bila njihova sudbina. Ono malo puta kada su se sretali uvek je bilo iz nekog lošeg
razloga.
„Moramo da krenemo“, opomenu je Markus. Onda skloni svetlost sa fresaka
i lica se ponovo ugasiše u tami vekova.
Nastaviše sve dok se tunel ne završi ispred jednog zida.
„I šta sada?“, upita Sandra.
„Sada moramo ponovo da se popnemo.“

90

Popeše se uz metalne merdevine i izađoše na Ulicu San Vitale, nekoliko
desetina metara od zgrade kvesture. Iz garaža su neprekidno izlazile patrole uz
snažno zavijanje sirena. Sandra povuče Markusa za sako, pa se sakriše iza jednog
ugla. Čim je ulica bila slobodna, policajka navuče kapuljaču dukserice i, pradena
ispovednikom, prede preko kolovoza u pravcu zgrade preko puta, sedištu arhiva
forenzike. Iako je tražila da bude premeštena iz jedinice forenzičkih fotografa,
Sandra je sačuvala ključeve ulaza. Nadala se da nisu u međuvremenu promenili
bravu. Kada se ključ okrenu u ključaonici, uzdahnu sa olakšanjem.

Zgrada je bila prazna, zbog toga što usred haosa koji je vladao te nodi niko
nije smeo da troši vreme na preturanje po fasciklama.

„Ono što nas interesuje nalazi se dole“, saopšti mu Sandra.

Bilo je to mesto na kojem su se čuvali nerešeni slučajevi.
U plesnivom suterenu nalazio se pravi lavirint od visokih polica. Prema jednoj

jezivoj legendi koja je kružila među policajcima, tu su mogli da se čuju oni koji su
nepravedno pogubljeni, kako u tišini urlaju imena svojih dželata.

Sandra ni ne pokuša da proveri da li generatori kvesture snabde vaju zgradu
električnom energijom. Iako su bili ispod zemlje, ne bi bilo razborito paliti svetlo.
„Tobija Fraj nije nikada pronađen, dosije njegovog slučaja svakako mora biti
ovde“, reče i poče da pretražuje.

Dok je pomoču lampe razgledala police, Markus je stajao po strani i
posmatrao je.

„Evo ga“, saopšti policajka. Bilo je čak osam predmeta sa Tobijinim imenom.
Sandra skide sa površine stola jedan od velikih prašnjavih klasera i odnese ga na
radni sto. Na koricama je bio naveden kratak sadržaj. Izveštaji, otkrida, stotine
fajlova sačuvanih na prastarim di-vi-dijevima. „Najsigurniji način da se neka istraga
blokira jeste da se uguši ispod brda papirčina“, izjavi obeshrabreno.

A bilo je tu i fotografija. Na hiljade slika koje su snimili turisti i prolaznici.
Policajka pred Markusovim očima otvori dosije i odmah pronađe dokument
koji je ukratko sažimao istragu. „Ovde piše samo da je Tobija Fraj nestao bez traga
i da se nikada više nije pojavio… Bla, bla, bla… Nikakvog traga, nijedne indicije:
devet dugih godina apsolutne tišine.“ To je izgledalo prosto nemogude. Između
ostalog i zato što se nestanak dogodio na vrlo prometnom mestu. „Sigurno je u
zoni oko Koloseuma bilo na stotine osoba, pogotovo u majsko popodne. Kako je
mogude da niko ništa nije primetio?“ Angažovane su desetine agenata da
pregledaju fotografije i video-snimke koji su spontano poslati u kvesturu, ali ništa
nije iskopano.

91

Na tim snimcima Tobija se uvek pojavljivao u društvu majke, devojke od
dvadeset šest godina, po imenu Matilda.

Markus je dutao, zbunjen. Sandra naprotiv nije mogla da zadrži bes. „Ako
ovde ispod i ima nečega, nikada nedemo uspeti to da pronađemo. Bili bi nam
potrebni meseci, možda godine.“ Okrenu stranicu i prilikom tog pokreta iskliznu
parče papira koje pade na pod. Sandra se saže da ga pokupi.

Bila je to zabeleška sa brojevima. 2844.3910.4455. Listid je bio istrgnut iz
neke beležnice.

Tredi put za kratko vreme Markus prepozna svoj rukopis. Podiže glavu i
pogleda okolo. „Bio sam ovde“, rekao je. Ali se nije toga sedao.

„Kako je mogude?“, Sandra nije mogla da poveruje. „Kako si uspeo da uđeš?“
„Ne znam“, morao je da prizna, i dalje dekoncentrisan. „Ja sam napisao ove
brojeve, to je sigurno.“
„Onda, šta misliš da predstavljaju?“
Košmar amnezije poče ponovo da ga muči, ali nije mogao da ga se otrese –
ne sada. „U redu, da pokušamo da razmislimo.“ Nepravilnosti, pomisli. „Ostavio
sam zabelešku da pošaljem poruku. Znači, ako sam nameravao nešto da saopštim,
rešenje ne može biti teško.“
„Fotografije“, reče odmah Sandra. „Jedini odgovor koji mi pada na pamet je
da se spisak podudara sa numeracijom slika koje se nalaze u fasciklama.“
Uzeše svih osam dosijea iz polica i počeše da ih prelistavaju. Iza svake
fotografije bio je rastudi broj.
Konačno pronađoše tri koje su bile označene na listidu.
Staviše ih jednu pored druge. Na prvoj je bila jedna gospođa srednjih godina
u kratkom šortsu, majici bez rukava i žutim šeširidem sa providnim obodom.
Smešila se u pravcu objektiva, dok je pozirala pored nekog statiste odevenog
u uniformu rimskog centuriona. U pozadini Konstantinov luk i mala grupa
posetilaca. Upravo među njima počeše da traže dečaka sa kapom u bojama Rome.
Ali Tobije tu nije bilo.
Ovaj put Sandra uoči nepravilnost. Bio je to neki čovek koji je sam kružio
među turistima. „Ved sam ga videla“, reče Markusu, pokazujudi ga.
„Poznaješ ga?
Ne lično, htela je da kaže. „To je narkoman kog sam videla na video-snimku u
mobilnom telefonu dok je ubijan.“ Pogubljen bi bio pravi izraz.
„Prošlo je mnogo godina otkako je napravljena ova fotografija. Jesi li sigurna
da je to baš on?“

92

Crna nafora. Rečenice na aramejskom. Gospodar senki. Čovek je bio mlađi,
naravno, i ne još potpuno unakažen zbog svoje zavisnosti, ali Sandra nije
sumnjala. „Da“, potvrdi.

Druga je bila grupna slika. Hodočasnici na izletu, zajedno sa parohom,
sigurno zadovoljni što su uključeni u program posete svetim mestima, kao i turu
do Koloseuma. Taj čovek u prvom planu upada u oči s leđa, pored kioska sa
suvenirima.

Međutim, treda fotografija ih zaprepasti. Panoramski snimak poznatog
istorijskog spomenika koji je obuhvatio stanicu metroa i javna kupatila. Taj čovek
bio je tačno tu ispred.

I držao je u naručju devojčicu.
„Šta…“, Sandra nije shvatala.
Markus jeste, ali nije bio zadovoljan što je shvatio šta se dogodilo.
„Odmah nakon što ga je oteo, odneo ga je u kupatilo i preobukao ga.“
Prstom pomilova belu haljinicu.
Taj gest nežnosti nije promakao Sandri; naglašavao je koliko je bilo
jednostavno izvesti da Tobija nestane bez traga. Dugo su tražili dečačida na tim
fotografijama. Grešili su. Malo njih je uspevalo jasno da razlikuje pol deteta od tri
godine. Policajci, ali i oni koji su prisustvovali sceni tog prolednog popodneva
prevarili su se zbog navike. Iskustvo ih je podučilo da dečak odeven kao devoj čiča
jeste devojčica.
„Crkva pomračenja otima Tobiju… Ali sa kojim motivom?“ zapita se Sandra.
Oboje su se plašili odgovora.
„Možda bi trebalo da se zapitamo zašto baš Tobija?“, reče Markus. „Šta
hodeš da kažeš?“
„Koliko je maloletnika bilo u Koloseumu tog dana? Otmičar bira nasumice?“
„Uzeo je nezaštideni plen, koristedi trenutak majčine nepažnje.“
„Ko nam garantuje da je bilo baš tako?“
„Ako razmislimo, mesto je baš pogodno za otmicu. Da li postoji mesto na
kojem je veda gužva u kojoj može da nestane neki maloletnik?“

Markus nije bio ubeđen u to. „Ali je iz istog razloga postojao najvedi rizik da
se tu pogreši. Zašto ne uzeti neko dete u slabije nadziranoj zoni?“

„Hodeš da kažeš da ti izgleda da je izbor izvršen isuviše nasumice?“
„Ne znam, ali je isto tako opravdano verovati da su imali neki cilj. Da Tobija
Fraj nije dečak kao ostali. Da je važan za njih.“
„Koji je onda slededi korak?“
„Da otkrijemo zašto.“

93

5

11 sati i 23 minuta do svanuda

Plavuša iz prodavnice telefona zvala se Katerina i plašila se.
Rufo Bubašvaba mogao je to da pročita na njenom licu dok ju je posmatrao,

pod okriljem kiše koja je pljuštala. Stajao je na balkonu devojčinog stana. Uzverao
se do petog sprata pomodu alpinističke opreme koju je nosio u rancu. Sve se
savršeno jasno videlo iza stakala, ali se Katerina još nije okrenula u njegovom
pravcu. Njen mali mozak govorio joj je da toliko velika opasnost nikada nede stidi
sa te strane. Sedela je na podu, leđima oslonjena uza zid, oprezno zagledana u
ulazna vrata. Držala je u ruci ugašenu lampu, ali je bila okružena upaljenim
svedama. Pripremila je jazbinu sa jorganom i svim onim što je potrebno da se
suoči sa dugom nodi bdenja – knjigom koju nede otvoriti, flašicama vode koje nede
popiti, kutijom čokoladnog keksa koji nede ni okusiti. Držala je pored sebe veliki
kuhinjski nož.

Sama si, jadna Keti. A samoda je kazna za one zgodne kao što si ti. Zbog toga
što si se uporno držala po strani od svih, sada nemaš ni momka da te zaštiti.

Rufo Bubašvaba namesti video-kameru marke GoPro na mali šlem. Došao je
trenutak da stupi na scenu.

Kada se staklo razbi u hiljade komada, Katerina je imala samo toliko vremena
da se okrene i zaprepasti. Ali nije mogla da učini ništa drugo. Ni da zgrabi nož, ni
da vrisne. Nije bila dovoljno trezvena da shvati da je tuđinac koji je razbio prozor i
sada joj se približava krupnim koracima ta opasnost koju je, na kraju krajeva,
očekivala do tog trenutka. Bubašvaba je imao sasvim dovoljno vremena da joj
priđe i onesvesti je direktom posred lica. Upravo tako: stidljivi i slabašni dečak
kom je ona nekada pokazivala mobilni telefon u stvari je toliko jak i odlučan da
uradi nešto ovako. Rufo je delovao bez maske, zato što je bio siguran da ga ona
nikada nede povezati sa scenom od pre nekoliko meseci, pošto ga je – kao i sve
ostale – onda odmah zaboravila.

Bila je u nesvesti. Zgrabi je za noge i ispruži je kako dolikuje. Zatim izvuče iza
pojasa nož – jedinog prijatelja koji ga nikada nije izdao – i upotrebi ga da joj raseče
smešnu pidžamu. Kada joj širom rastvori isečene krajeve bluze, pojaviše se dve
ogromne dojke, rozikaste i čvrste. Rufu nije preostalo ništa drugo do da se oduševi
tim prizorom. Naže se nad njom da je omiriše, siguran da zrači toplim i vrlo
slatkim mirisom – šteta što video-kamera nije mogla i to da registruje. Bubašvaba
zatvori oči i duboko uzdahnu. Onda joj stavi ruku među noge i primeti da je

94

vlažna. Upiškila se, pomisli. Ma kakva nežnost, izgleda da ju je stvarno preplašio.
Utoliko bolje, bide lakše da prodre u nju. Oseti da ved ima snažnu erekciju, kao i
kratko probadanje u donjem delu stomaka i seti se susreta od pre nekoliko sati sa
Namrštenim. Prokle ga. Kada se vratio u garažu, stavio je led na testise, pa je
izgledalo da sada dole sve funkcioniše kako treba. Spusti pantalone i naže glavu sa
GoPro kamerom ka njoj, da napravi zasluženo stečeni prvi plan. Onda jednom
rukom dohvati lastiš i povuče nadole donji deo devojčine pidžame, zajedno sa
roze gadicama. Stavi joj ud na mekane plave dlačice, a onda ga drugi put u toku
tog dana neko kao kleštima zgrabi za testise.

„Prokleti kurvin sine“, šapnu mu štrojač kreštavim i prodornim glasom.
Rufo izgubi osedaj za sve ono što ga okružuje. Pogled mu se zamagli i uplaši
se da de se onesvestiti. Nije uspevao da shvati šta mu se događa. Neko mu je
iščupao jaja i energično mu skinuo video-kameru sa glave, pa je onda bacio ko zna
gde. A onda ga siledžija pozva po imenu.
„Rufo, prijatelju moj“, reče.
Bubašvaba uopšte nije bio siguran da ga poznaje. Ipak, to sigurno nije bio
onaj stari Namršteni. Ovo je bio neki novi, a prema glasu koji je bio modniji od
stiska, shvati da de se ovog puta zaista teško izvudi živ. Poče da u glavi nabraja
spisak onih koji bi mogli da mu žele zlo. Poslala ga je moja majka, uveravao je
sebe. Ali nije bio pri sebi.
Nepoznati ga podiže i izuzetno pažljivo ga prisloni uza zid. Rufo se čvrsto
držao za mošnice. Zatvori oči, i kroz suze koje su mu nezadrživo prekrivale vidno
polje zapazi tipa u kišnom mantilu bež boje ispod koga se isticala plava kravata na
svetlosivom odelu. Takođe je nosio grozne braon mokasine. „Šta hodeš od mene?
Poznajemo li se?“, upita sa ono malo daha koji mu je preostao.
„Ne baš“, priznade Vitali. „Na kraju krajeva, tek nedavno sam otkrio ko si ti.
Možda je bolje da se najpre predstavimo jedan drugom, šta misliš?“ I onda ga
šutnu u stomak.
Bubašvaba se savi od bola. „Ti si pandur“, potvrdi sa sigurnošdu. „Samo
kopilad kao što ste vi udara ovako.“
„Oštrouman si, Rufo. Začuđen sam. Nisam očekivao da si inteligentan.“
„Kako si me pronašao?“ upita ovaj promuklim glasom.
„Nedavno sam bio u tvojoj garaži i imao sam prilike da se divim tvojoj maloj
preduzetničkoj aktivnosti. Sve čestitke… Ali slededi put pokušaj da ne ostavljaš
okolo tragove onoga što se spremaš da izvedeš.“

95

Rufo je mogao da podnese sve osim prekora. To ga je dovodilo do ludila. „Šta
hodeš od mene? Novac? Imam ga dovoljno sa strane, samo moraš da sačekaš do
ujutru i mogu da ti dam koliko hodeš.“

Vitali odmahnu glavom. „Da li ti delujem kao podmitljiv tip?“
„Ne znam, reci mi.“ Rufo oseti da ga podilazi jeza i to mu se nimalo nije
svidelo.
„Samo mi je potrebna tvoja pomod, Bubašvabo.“ Inspektor kleknu na kolena
da ga bolje pogleda. „Pre nekog vremena proveo si dva meseca u bolnici sa
naprslim pršljenom i omekšanim jajima. Bio si toliki idiot da podneseš prijavu i
tako sam te pronašao.“
Da, tačno: bio je savršeni idiot da se obrati policiji, ali je toliko popizdeo da je
hteo da se osveti onom ko ga je doveo u to stanje.
„Izjavio si da te je napao neki tip koji je želeo da te otme. Dosta dobro si ga
opisao: imao je četrdeset godina, tamne oči i kosu i ožiljak na levoj slepoočnici. Je
li tačno?“
Rufo potvrdno klimnu glavom.
„Onda si dodao jednu pojedinost koja je ostavila utisak na mene. Rekao si da
je u jednom trenutku otmičar počeo da krvari iz nosa, a da ga nisi ni dotakao.“
Ne želi mene. Traži Namrštenog, reče Rufo u sebi. Možda je postojala nada
da de se izvudi.
„Sada, uzimajudi u obzir vrstu aktivnosti kojoj si se posvetio, mislio sam da je
priča o otmici možda bila kolosalna izmišljotina i da si prijavom verovatno samo
želeo da se osvetiš onom ko te je prebio na mrtvo ime.“
Rufo odmahnu glavom. „Ne poznajem ga.“ Onda se napregnu da se nasmeje.
„Ali imaš srede, zato što je danas došao kod mene.“ Primeti da policajčeve oči
odjednom zablistaše. Da, mogao bi jeftino prodi, bilo je dovoljno da dobro odigra
kartu koju je imao u ruci. „Želeo je da ga odvedeni u kudu nekog čoveka koji živi u
kvartu Parioli, zovu ga Lutkar.“
„I šta se onda dogodilo?“
„Ništa, zato što tog tipa nije bilo. Međutim, u jednoj sobi pronašli smo nešto
neobično… Bila je to lutka, reprodukcija u prirodnoj veličini dečaka koji je nestao
pre devet godina. Čak sam znao kako se zove, zato što su, dok sam bio dečačid,
novine i televizija govorili samo o njemu.“
„O kome?“
„O Tobiji, ali prezimena se ne sedam.“
Ništa strašno, pomisli Vitali. I sam de ga otkriti.

96

U tom trenutku devojka dođe svesti. Videvši dve nepoznate osobe u svojoj
kudi, poče da vrišti.

„Ja sam policajac“, doviknu joj Vitali, pokazujudi značku. „Budi dobra.“ Ona
zaduta i zavuče se u došak. Inspektor se opet posveti Rufu. „Dovani Rufoleti…
Otkrij mi tajnu: zašto te zovu Rufo?“

„Privlačnije je.“
„U pravu si, morao sam i sam da to shvatim. Izvini.“
Vitali ustade, izvuče pištolj ispod sakoa i opali metak, nišaneči Bubašvabino
desno koleno.
Rufov vrisak bio je skoro jači od buke koju je stvorio pucanj. Devojka zapuši
uši, užasnuta.
Jedini miran u kudi bio je Vitali. „Ime tipa koji krvari iz nosa“, naredi mu.
„Ne znam“, reče Rufo, plačudi. „Ja ga zovem Namršteni.“
Drugi metak pogodi ga u levo koleno. Opet urlici.
„Njegovo ime“, ponovi policajac i, ne čekajudi odgovor, okrenu nišan ka
njegovoj butini i opet otvori vatru.
Sada Rufo više nije govorio, samo je očajavao. Njegovo lice bilo je odvratna
maska sazdana od suza i slina.
„Pravilo igre je sledede“, reče Vitali. „Nastavidu da pucam sve dok mi ne
kažeš ono što želim. Ako pre toga umreš, to onda znači da je tačno da ne znaš.“
Opet zapuca. Jednom, dvaput, tri puta. Sada ved nije nišanio, nastavljao je da puca
nasumce. Rufo je poskakivao kao krpena lutka. Kada je Vitaliju bilo dosta pucanja,
smesti mu poslednji, smrtonosni hitac posred čela. Rufove ruke klonuše niz
bokove. Ostade širom otvorenih očiju i sa mlitavim penisom koji mu je virio ispod
nogavica.
Vitali se u tom trenutku okrenu ka plavokosoj devojci. „Je li sve u redu?“
Ona, i dalje šokirana, poče da se vuče prema njemu, da nade utočište.
Obmota mu se oko nogu. Drhtala je. Onda podiže glavu i pogleda ga. „Hvala“, reče
zahvalno. „Vi ste mi spasli život.“
Vitali vrati pištolj u futrolu i pomilova je po glavi. „Nema na čemu, malena.
Nema na čemu.“ Onda prinese ruku pantalonama i spusti rajsferšlus.

97

6

Kada odoše da pokucaju na njena vrata u četvrti Eskvilino, nisu pretpostavljali da
de Matilda Fraj otvoriti kada vidi dvoje nepoznatih. Međutim, ona je to uradila.

„Mi smo iz policije“, reče Sandra, nadajudi se da de biti dovoljno da samo
pokaže svoju legitimaciju. Ispruži ruku da je svetlost svede koju je žena držala u
ruci osvetli.

Markus je stajao korak iza nje, delimično sakriven u mraku odmorišta
stepenica.

„Šta želite?“ upita Matilda. Ali nije bilo nepoverenja ni sumnje u njenom
glasu. Počela je ponovo da se ponaša otresito sa ljudima. „Želeli bismo da
razgovaramo o Tobiji.“

Sandrina rečenica verovatno ju je uzdrmala, ali izgledalo je kao da je Matilda
to očekivala. „Izvolite“, reče i pusti ih da uđu.

Krenu ispred njih sa svedom u ruci duž uskog hodnika. Kuda je bila hladna jer
nije bilo grejanja. Bila je mala i uredna, ali prožeta mirisom nikotina. Matilda ih
odvede do kuhinje. Markus primeti da žena nije preduzela posebne mere opreza,
da se suoči sa rizicima nestanka struje. Nije se zabarikadirala, nije imala oružje, ili
nešto čime bi zapretila eventualnom uljezu. Nije imala lampu i pokazivala im je
put pomodu dve svede koje je upravo upalila. Pre njihovog dolaska sedela je u
mraku – bio je siguran u to. Bila je tu jedna stolica, odmaknuta od stola na kom su
se nalazile dve kutije katnela, pepeljara i upaljač. Matilda se nije nikada odvajala
od njih. Provodila je dan u pušenju.

„Pripremila bih vam kafu, ali šporet ne radi.“
Prekinuli su snabdevanje domadinstva gasom, pomisli Sandra. Verovatno da
se izbegnu požari koje niko ne bi uspeo da ugasi. „Dobro nam je ovako, ne
brinite.“
Matilda Fraj sede na svoje uobičajeno mesto i, ne pitajudi ih da li im smeta,
upali ko zna koju cigaretu.
„Nedemo vam dugo smetati“, reče Sandra. „Samo nekoliko pitanja i
odlazimo.“ Markus je sve vreme dutao, dogovorili su se da uglavnom ona govori.
„Ni ja ne znam zašto sam imala poverenja da vas pustim da uđete“, reče žena
i nervozno se nasmeja. „Niko ne bi smeo da bude sam u nodi kao što je ova, zar
ne?“

98

Ispovednik primeti da žena u stvari pokušava da prikrije zabrinutost, mada je
glumila mirnodu. Možda je htela da sazna pravi razlog koji ih je doveo ovde, ali
nije imala hrabrosti da pita.

„Znam da je to izuzetno bolno“, reče Sandra, „ali voleli bismo da nam opišete
ono majsko popodne od pre devet godina.“

Matilda uvuče dubok dim, pa onda poče lagano da ga ispušta. „A ako
odbijem?“

Laže, Markus je bio siguran u to. Zašto ih inače nije odmah oterala? Ova žena
samo želi da je zamole, samo zato što je ta tragična priča bila jedina vredna stvar
koju ima. To je shvatio dok je ulazio u kudu i gledao okolo: Matilda Fraj nije imala
više ništa da razmeni sa spoljnim svetom. „Molim vas“, reče onda ispovednik.

Žena se zakašlja. „Tobija me je zamolio da idemo u Koloseum. Sviđaju mu se
statisti odeveni kao gladijatori.“ Govorila je o sinu u sadašnjem vremenu.
„Nemamo mnogo novca. Moja diploma klasičnih jezika i filologije omogudava mi
da povremeno dajem časove latinskog, ali nekak) guramo zahvaljujudi tome što
čistim po kudama. Kada mi Tobija zatraži nešto što ne košta mnogo, udovoljim
mu. Vožnjica metroom, sladoled – to su jednostavne želje za udovoljavanje, zar
ne? Pre samo nekolik) dana kupila sam mu kapu sa grbom Rome. Kupila sam je na
nekoj tezgi – pet evra. Još se sedam njegovog lica kada sam mu je dala. Nije
mogao da veruje. Stvarno je nikada ne skida.“ Nasmeši se, ali je bila tužna. „Tog
popodneva šetali smo i on mi je pokazivao razne stvari i postavljao pitanja o
njima. 'Mama, čemu služi ovaj luk? Mama zašto gladijatori imaju četku na šlemu?'
Znate onu fazu kroz koju prolaze deca koja imaju oko tri godine, zar ne?“ Povuče
još jedan dim iz cigarete. „Bio je lep dan, sunce. Ne sedam se tačno kako se to
dogodilo. Samo znam da sam mu za trenutak ispustila ruku, zatim sam se
okrenula, i njega nije bilo.“

Sandra spazi da s mukom nastavlja taj deo priče.
„Počela sam da ga tražim, misledi da se samo udaljio. Ali nisam htela da se
mnogo kredem, zato što bi onda on mene izgubio iz vida. Počela sam da
zaustavljam ljude i da ih pitam da li su zapazili dečaka sa kapicom Rome.
Odmahivali su glavom i nastavljali svojim putem, kao da nisu želeli da budu
uvučeni u moj košmar. Tek kada sam počela da uzvikujem njegovo ime, poneko je
pokazao stvarno interesovanje za mene. Bila je tu neka patrola u prolazu,
zaustavila sam ih i zatražila pomod. Posle mi je neko rekao da sam izgubila mnogo
vremena pre nego što sam obavestila policiju. Možda je to bilo tačno, zato što u
stvari ne znam koliko je vremena proteklo, samo sam shvatila da mog sina nema
više.“ Povuče poslednji dim i pritiskom palca ugasi opušak u pepeljari. „Eto, to je

99

sve.“ Napravi pauzu. „Ljudi zamišljaju da se neke drame uvek događaju na
očigledan način. Međutim, najružnije stvari događaju se sasvim jednostavno.“
Žena se zagleda u neku neodređenu tačku ispred sebe.

Markus primeti da gleda prema vratima. Zapazi neke zapise na zidu, otprilike
njih dvadeset. Pružali su se odozdo naviše. Svaki je bio različite boje i imao različit
datum. Poslednji, na vrhu, bio je zelen, a pored njega bilo je zapisano: 103 cm –
22. maj. Posle devet godina, te oznake bile su malobrojni preostali dokazi o
Tobijinom postojanju na ovom svetu. Dečaka koji više nije mogao da raste, koji bi
sada imao dvanaest godina, ali zauvek de imati tri. Seti se lutke u prirodnoj veličini
koju je video u Lutkarevoj kudi i oseti da ga podilazi jeza.

„Šta se posle dogodilo?“ podsticala je Sandra ženu.
„Novine i televizijske stanice počele su da se bave tim slučajem. U početku su
svi bili solidarni sa mnom. Ali nakon afere sa fotografijama i snimcima, stvari su se
promenile. To što se moj sin na slikama vidi uvek i samo u mom društvu dovelo je
do sumnji. Najpre počev od običnog sveta – uvek je tako. Nisu mogli da mi
oproste što sam samohrana majka, što nemam muža, prijatelja, muškarca sa
kojim bi Tobija odrastao. U njihovim glavama stvorilo se nepoverenje koje sam
zaslužila. Ali ih u svakom slučaju razumem… Teško je poistovetiti se sa nečim što
je tako daleko od vas, kao što je pomisao da 'zaturite nekoga koga volite. Tako
rasuđujemo zato što smo uvereni da se to nama nikada nede dogoditi.“
Matilda odmahnu glavom. „Novinari su bili istog mišljenja. Nisu ni imali
potrebu da to napisu u svojim člancima, zadovoljavali su se time da samo
nagoveste. Niko nije bio spreman da mi poveruje. Policajci nisu govorili otvoreno,
ali osedala sam da se njihov stav prema meni promenio. Sumnjali su u mene, u
moju priču. Verovali su da sam svom detetu mogla da učinim nešto ružno. Još nije
bilo provera, ali sam u srcu znala da su prestali da traže otmičara i da pokušavaju
da pronađu dokaze kojima de me pritisnuti. Bilo je samo pitanje vremena: jednog
dana de pozvoniti na vrata i odvesti me sa lisicama na rukama… I hodete li da
znate nešto? Nije mi bilo važno.“ Zapali još jednu cigaretu. „U tom trenutku nije
me interesovalo da li de me uhapsiti i osuditi. Ako sam morala ostatak života da
provedem bez Tobije, nije bilo bitno gde sam. U zatvoru ili u ovoj kudi, nije bilo
razlike. Kazna je bila ista. Zato što su svi bili u pravu u jednom: jedina osoba koja je
tog majskog popodneva mogla da spreči da Tobija nestane bila sam ja.“
Sandra pogleda Markusa. Oboje su osedali krivicu zato što su ponovo
probudili muke te žene. Ovaj put ispovednik uze reč. „Gospodo Fraj.,.“
„Matilda, molim vas.“

100