Donato-Karizi-Gospodar-senki

„U redu, Matilda… Verovatno se pitate zašto smo došli baš ove nodi. Bili ste
spremni da nas primite, zato što možda pretpostavljate da imamo da vam
saopštimo nešto novo.“

„Nisam iznenađena“, reče odmah žena. „Štaviše, očekivala sam vas. Ne vas,
naravno, ali sam se nadala da de dodi neko da mi pomogne.“

Markus i Sandra opet se pogledaše. Nijedno od njih dvoje nije razumelo. „Da
vam pomogne?“, upita policajka.

Matilda pokuša da potraži reči, da ne ispadne luda. Na kraju odluči da
jednostavno ispriča šta se dogodilo. „U sedam i četrdeset, samo minut do
planiranog nestanka struje, zazvonio mi je telefon. Javila sam se, ali se nije dobro
čulo, veza je imala smetnje. Zatim se sa druge strane žice začuo Tobijin glas.“

To otkride uzdrma dvoje gostiju. Ali ne rekoše ništa, zato što su želeli da
saslušaju i ostatak priče.

Matilda brzo ispita njihovu reakciju, da vidi da li je ispravno da nastavi. Tako
uradi. „To je trajalo nekoliko sekundi, zato što se sa nestankom električne energije
veza prekinula.“

„Šta ste tačno čuli?“ upita Markus.
„'Mama, mama. Dođi da me uzmeš, mama.'“ reče bezizražajnim glasom.
„Bilo je čudno – ali sam o tome razmislila tek kasnije – što to nije zvučalo kao glas
deteta od dvanaest godina, nego od tri. Onda sam shvatila da to nije mogude i da
sam možda sanjala otvorenih očiju, da je u pitanju halucinacija.“
Markus je čuo taj sintetički glas i iste reči koje su poticale od lutke u ljudskom
obliku kod Lutkara i sedao se još uključenog bežičnog telefona koji je video na
podu. Žena nije sve ovo izmislila, niti je govorila neistinu. Sve je bilo tačno. Poziv je
dolazio iz kude u četvrti Parioli. Ali koja je bila svrha uznemiravati jadnu ženu?
U nodi mraka i nevremena, pri svetlosti jedne jedine svede, u toj skromnoj
kuhinji, prizivali su duh jednog nevinog deteta. Niko nije znao šta bi moglo da se
desi.
„Verujem vam“, reče ispovednik i time zbuni Sandru.
Matilda je delovala zbunjeno. Možda nije očekivala toliko razumevanja. „Vi
zaista mislite da je to stvarno moje dete?“ upita ga sa suzama u očima.

„Ne, zato što je nemogude da i dalje ima isti glas kao kada je nestao“,
priznade on. „Ali, ako smo nodas ovde, to je zato što tražimo odgovore. Bojimo se
da je neko oteo Tobiju, ali bi nam pomoglo ako bismo saznali da li je odabran
nasumice ili ne.“

Matilda je delovala potresena tim otkridem. „Oduvek sam se molila da ga je
odvela neka žena koja ne može da ima decu. To je bolje nego da je reč o nekom

101

manijaku ili pedofilu, zar ne… Koga bi drugog mogao da interesuje sin jedne jadne
neudate majke?“

„Ne znamo“, šlaga Sandra, koja u dogovoru sa Markusom nije spominjala
Crkvu pomračenja. „Ali bi nam bilo od pomodi da saznamo identitet oca.“

Matilda zaduta. Ustade, nosedi pepeljaru i isprazni je u kantu za smede, mada
su u njoj bila svega dva opuška. „Ako bih vam rekla da ne znam, da li biste mi
poverovali?“ Ne sačeka odgovor. „Sedam se da sam bila na nekoj zabavi i da nisam
bila pri sebi. Otkrila sam da sam trudna mesec dana kasnije. Možete li da zamislite
taj šok? Tek sam napunila dvadeset dve godine, nisam znala ništa o životu, niti
kako se podiže dete. Sve do tada živela sam izvan sveta.“

Sandra se zapita šta namerava da kaže tim izrazom, ali odluči da se ne
udubljuje u tu stvar odmah, da je ne bi prekidala.

„U početku sam mislila da abortiram, stidela sam se. Moja porodica ne bi
mogla da razume tako nešto. Ved sam im nanela ogroman bol, nisu zasluživali da
prolaze kroz još jedan.

„Trenutak“, prekide je policajka. „O kakvom bolu govorite? Šta se dogodilo
vašima pre nego što ste ostali trudni?“

„Kako, zar to nije zapisano u vašim izveštajima? Mislila sam da vi policajci
znate sve o meni.“ Žena je stajala, zagledana u njih. „Kada sam navršila dvadeset
dve godine, razrešila sam se zaveta… Pre nego što sam donela na svet Tobiju, bila
sam monahinja.“

102

7

Ulice u gradskoj četvrti Eskvilino bile su poplavljene. Kiša je opet počela intenzivno
da pada.

Markus podiže tešku rešetku i pridrža je da prođe Sandra, pokazujudi joj male
merdevine kojima de sidi u suteren. Policajka je i dalje nosila cipele sa vrtoglavom
potpeticom, a silazak joj je teško padao i zbog uobičajenog straha od miševa. Pade
joj na pamet jedna misao i uze smartfon iz torbe. Pošto linije nisu funkcionisale
zbog nestanka struje, skoro da je zaboravila da ga ima. A šta tek redi na to da je,
kao mnogi, do pre nekoliko sati bila zavisna od njega. Jedina korist koju je sada
mogla da ima od te sprave bila je da joj posluži kao baterijska lampa. Aktivirala je
blic sa video-kamere, uperila ga u tamnu prazninu ispod svojih nogu i započela
spuštanje. Međutim, na nekoliko stepenika do cilja, mobilni telefon iskliznu joj iz
ruke i pade uz potmuli zvuk. Čim je dodirnuo zemlju, blic je poludeo. Sandra se
zbog toga nije previše uznemirila. Nadala se da de ta isprekidana svetlost oterati
glodare u mišju rupu.

Ubrzo zatim opet se nađoše u tunelima.
Ispovednik je išao napred sa baterijskom lampom, policajka je pokušavala da
ga prati u korak. Otkako su izašli iz kude Matilde Fraj, nisu progovorili ni reč.
Monahinja. Ta žena je stvarno bila monahinja. Sandra nije mogla to sebi da
izbije iz glave. „Misliš da je mrtav, zar ne?“
„Da“, reče Markus. „Ved devet godina.“ Nije sumnjao u to. Sandra je mogla
da oseti njegov bes. Markus je posedovao osedaj za pravdu koji nije imao nikakve
veze sa ovozemaljskim stvarima. Često je zaboravljala da je on i sveštenik. Želela
je da ga pita odakle potiče ta sigurnost da je Crkva pomračenja ubila Tobiju Fraja,
ali ga ipak upita: „Možemo li da zastanemo za trenutak?“
Ispovednik uspori korak i okrenu se. Sandra se u međuvremenu naslonila na
neke cevi i počela da masira članke na nogama. „U redu“, reče joj. „Naši putevi
ionako završavaju ovde. Nemamo više ništa da otkrijemo.“
„Ako zaista misliš da je Tobija mrtav, zar ne želiš da pronađeš odgovorne?
Nedeš da ih pogledaš u lice i upitaš čemu ubistvo nevinog bida?“
„Postoji neko ko ih ubija jedno po jedno na sve maštovitiji i strasniji način.
Zašto bi ja trebalo da ga sprečavam?“
Sandra je znala da on ne misli ozbiljno i da verovatno iz njega govori bes. I
pošto je verovala da ga dobro poznaje, uprkos svemu, bila je sigurna da želi da
sazna šta se desilo pre nego što je izgubio pamdenje i zašto je bio zarobljen u
Tulijanumu. Morala je samo malo da ga smiri.

103

Markus sede na tlo, dok ona radije ostade naslonjena na kameni zid. Mada
joj je u tom položaju bilo neugodno, to je ipak bilo bolje od prljavog poda. Nijedno
od njih dvoje nije imalo volje da govori. Sandra proveri da li je smartfon preživeo
malopređašnji pad. Funkcionisao je, ali je za vreme sekvence sa blicem telefon
automatski snimao fotografije. Slike iz tunela koji su im ostali iza leđa, viđene iz
različitih uglova. Sandra poče da ih briše jednu po jednu iz memorije. Međutim,
kod pete zastade.

U polumraku slike jasno su se nazirale nečije noge.

Markus je ugleda kako naglo ustaje i počinje grozničavo da pretura po torbici.
Onda izvuče pištolj i uperi ga prema tami iz koje su došli. Nije bilo potrebno da mu
kaže, shvati da nisu sami.

Ustade i priđe sa lampom. Uperi je i pojaviše se tri figure. Bili su to neki
zbunjeni mladidi, možda beskudnici. Bili su naoružani. Dvojica su bila snabdevena
gvozdenim šipkama. Ali je tredi u ruci držao pištolj.

Možda je to bio samo utisak, ali Sandra u njihovim očima prepozna odsutan
pogled, gotovo kao u transu, kao kod onog narkomana koji je ubijen pričeščem
crnom naforom i živom sodom, sa snimka mobilnog telefona. „Šta hodete?“ upita.

Nijedan od njih trojice ne odgovori.
„Ja sam policajka, nemojte da me dovodite u iskušenje.“
Bilo je to tačno, ali koliko je puta pucala otkako je tražila da bude
premeštena u Odsek pasoša?
Naravno, još je učestvovala u obaveznim mesečnim vežbama na poligonu, ali
nije bila sigurna da i dalje ume da se nosi sa oružjem.
Markus primeti da joj drhte ruke. Bio je naviknut da se nade u teškim
situacijama, ali mu se ova činila vrlo lošom.
Ona trojica počeše da im prilaze.
„Želimo samo malo da porazgovaramo“, reče jedan od trojice, glumedi
prijateljski ton. „Možemo da popušimo malo slame i popričamo o tome kako da
među sobom podelimo žensku.“
Ostala dvojica se nasmejaše.
„Nedeš valjda da je zadržiš samo za sebe?“, reče jedan od njih.
Ispovednik je morao da brzo razmišlja. Mogli su da pobegnu, on je umeo
dobro da se krede tu dole. Ali šta bi se dogodilo ako bi slučajno izgubio Sandru?
Morali su da rizikuju, da pobegnu u mrak.
Markus je uhvati za ruku, zatim uzmače korak unazad. Sandra shvati da mu je
nešto palo na pamet i klimnu glavom da mu da do znanja da je spremna.

104

On onda ugasi baterijsku lampu i okrenu se da bi se dao u beg.
Kao da su poslušali neku nevidljivu komandu, ta trojica odjednom skočiše u
njihovom pravcu. Začuše ih kako trče i sve više im se približavaju. Sandra je čak
mogla da ih vidi u svojoj glavi: grabljivice iz mraka. U tom trenutku oseti kao da je
nešto okrznulo po glavi – možda nečija ruka? Oseti jezu zbog gađenja i straha.
Zamisli da ju je zgrabilo za kosu jedno od tih stvorenja iz mraka, da gubi kontakt sa
Markusom i počinje da pada unazad. Jedan od njih de je odvudi u svoju jazbinu. A
tu de postati hrana za nemilosrdne apetite. „Nedemo uspeti“, reče. „Trči“, naredi
joj ispovednik.
Nije uspevala da shvati gde trče i obuze je osedaj da se tunel steže oko njih.
Odjednom se iza njih se pojavi jaka svetlost. Onda usledi kratka sekvenca od tri
precizna hica. Začuše tupe udarce iza sebe.
Napadači su pali, a da nisu ispustili ni glas.

Markus i Sandra se okrenuše i ugledaše kako im se približava svetlost neke lampe.
Ispovednik je bio spremniji: istrže joj pištolj iz ruke i uperi ga prema uljezu koji je
upravo otvorio vatru. „Stoj“, naredi.

Ko god da je bio taj čovek, posluša i stade mirno pored tri leša, ali samo da se
uveri da su stvarno mrtvi. Onda skrenu snop svetlosti, da bi mogli da ga razaznaju.
Vitali je stezao u ruci svoju vernu beretu.

„Dobro veče, prijatelji moji.“ Bio je zadovoljan zbog njihovih iznenađenih lica.
Dobro je što je odlučio da ide da ih potraži kod kude Matilde Fraj. A s obzirom na
to kako su se odvijale stvari, to dvoje bili su Rufovi dužnici, zato što je Vitaliju
spomenuo ime malog Tobije – neka počiva u miru, Bubašvaba.

„Kurvin sine“, reče Sandra.
„Ali zašto tako?“, pretvarao se da je zaprepašden policajac. „Zar je to
zahvalnost što sam vam spasao glave?“
„Nisam tako ubeđena da smo sada na sigurnom.“
Više nego pre, pomisli Vitali – Vega je videla kako su je gledala ona trojica. Ili
možda nije? „Možeš da kažeš tvom prijatelju da skloni pištolj. Onda bi mogla i da
mi ga predstaviš, zar ne?“
Sandra se okrenu ka Markusu. „Nemoj to da uradiš.“
„Kakvo nepoverenje“, reče inspektor i namesti se da bolje nanišani. „Hteo
bih samo da o tome raspravimo civilizovano, ali u redu je i ovako. Međutim, želeo
bih da te podsetim, agente Vega, da sam malopre pokazao da mogu da smaknem
tri čoveka u pokretu, a da ne potrošim više od tri metka.“

105

Sandra je znala da u vatrenom obračunu Vitali može samo da odnese
prevagu. „Predlažem dogovor.“

„Da čujem.“
„Razmena informacija.“
Vitali se za trenutak zamisli. „Može, ali najpre vi… Ko je on?“
„Ne mogu da ti kažem“, reče Sandra. Vitali odmahnu glavom, iznerviran. „Loš
početak.“
„Nije ubica sa snimka u mobilnom telefonu“, smiri ga policajka. „ A krv koju
smo pronašli na aparatu? Hodeš da kažeš da tvoj prijatelj ne pati od krvarenja iz
nosa?“
Markus se zapita kako je uspeo da sazna za to. „Ne gledaj me tako.“ Vitali
poče da se smeje. „To mi je šapnula jedna bubašvaba.“
Rufo, odmah pomisli ispovednik. Ako ga je iskoristio da dođe do njega, onda
je inspektor stvarno vest.
„Zar ne razumeš, idiote?“, napade ga Sandra. „Neko nas želi ovde, upravo na
ovom mestu gde se nalazimo. Umešao je njega, da bi skrenuo trag sa tebe, a
fotografijom u mobilnom telefonu iskoristio je mene kao mamac, da te dovedem
do njega. Koristi nas sve.“
„Ko bi bio taj neko?“
„Ne znamo.“
„Koji mu je cilj?“
„Da neometano ubija članove Crkve pomračenja.“ Izgleda da to otkride
uzdrma Vitalija. „Šta ti znaš o Crkvi pomračenja?“
„Pre devet godina oteli su Tobiju Fraja, verovatno da ga ubiju.“ Na
Vitalijevom licu ocrta se izraz neverice. „Ko ti je sve to ispričao?“ Sandra mu
nikada ne bi otkrila da joj je to sugerisao komesar Krespi. „Ma hajde, inspektore,
savršeno dobro znaš o čemu pričam. Crkva pomračenja spada u tvoje slučajeve
četvrtog nivoa, zar ne? Proverila sam arhiv: tvoja dokumenta pokrivena su
najvedim stepenom tajnosti.“
„Ne znam ko je tvoj izvor, ali pokušaj da budeš razborita. Po tebi, s obzirom
na to da su svi moji slučajevi četvrtog nivoa… da li bih stvarno započinjao priču o
njima sa bilo kim?“
Sandra je bila zbunjena. Pomisli da je to još jedan od Vitalijevih blefova.
Inspektor zapazi sumnju u njenom pogledu i pooštri ton. „Razmisli malo,
Vega. Koliko osoba u policijskom kolektivu stvarno ima pristup dosijeima četvrtog
nivoa?“

106

Markus nije shvatao šta se događa, ali primeti da Sandra okleva. Pre nego što
je policajka mogla nešto da kaže, trže ih zvuk koji se širio tunelom. Tihi topot koji
ih natera da zadute. Kao vojska koja se približava.

Onda se pod ispod njih podiže.
Sandra Vega vrisnu. Najezda miševa ih sve iznenadi.
„Jebote, ovo je odvratno!“, zaurla Vitali, podižudi noge sa skupocenim braon
cipelama jednu za drugom, da ne zgazi gnusne životinje. „Odakle li samo dolaze
ovi prokletnici?“
Markusu prvom pade na pamet da životinje beže od nečega. „Tibar“, reče, pa
onda zgrabi Sandru i natera je da se povrati od šoka. „Moramo odmah da
pobegnemo.“
Vitali se okrenu i oseti smrad koji je dolazio iza njegovih leđa. Bila je to
smrdljiva voda. Ne brinudi za cipele, poče da trči za miševima.

Poplava koja je ulivala strah tokom čitavog dana, na kraju je stigla. Reci nede
mnogo trebati da naiđe. Upade u tunel i nalete na troje begunaca koji počeše da
se zaplidu o miševe. Svetlost jedine lampe ugasi se gotovo istog trenutka.

Sandra je u mraku snažno stezala Markusovu ruku, ali se on plašio da je ne
izgubi. U stvari, nije bio uveren da de uspeti da izbegnu davljenje. Vodena struja ih
je vukla, žestoko. Neki otpadak, verovatno trupac, udari ispovednika u stomak.
Drugi ga pogodi posred potiljka. Sandra je potpuno izgubila orijentaciju i svim
snagama držala se za Markusovu ruku. Pokuša da se oslobodi torbe koja joj je
predstavljala balast. Onda nešto poče da je vuče naniže. Kaiš joj se zapleo. Ne, bila
je to ruka koja se zakačila za njen pojas i zgrabila je za mišicu.

Iako nije mogla da ga vidi, znala je da je u pitanju Vitali.
Pokuša da mu se otrgne. Jednom, dvaput. Uzaludno. Nije znala koliko de
uspeti da zadrži dah. Onda je nagon za samoodržanjem nekim čudom natera da
potraži kiseonik. Poče da udiše vodu.
Dok je gubila kontrolu, primeti da joj kaiš spada sa ramena na podlakticu, a
Vitalijevi prsti popuštaju stisak i oslobađaju je.
Markus oseti da Sandrin stisak više nije jak kao pre. Izgubila je svest, reče u
sebi. Ledena i muljevita tečnost prodirala mu je u pluda, vrlo brzo de se i on
onesvestiti. Morao je da pokuša nešto da uradi, pre nego što bude prekasno.
Odupre se jednom nogom o zid tunela i odgurnu se naviše.
Izroni u gornjem delu tunela, gde se formirala vazdušna komora. Slobodnom
rukom uhvati se za neku cev. Onda povuče i Sandru. Opasa je rukom koja mu je
bila na raspolaganju. Morao je da sazna da li još diše. Privuče je sebi, pa onda

107

disanjem usta na usta krenu u potragu za daškom života. Hvala bogu, bilo ga je,
mada je bio vrlo slabašan. Neprekidno se držedi za cev, pokuša da umakne
žestokom talasu i da ne dozvoli da je opet povuče. Nastaviše tako najmanje još
pedesetak metara, pa onda Markus oseti vazduh koji je dopirao sa površine.

Shvati da se nalaze tačno ispod nekog slivnika.
Pipanjem pronađe gvozdene merdevine koje su vodile na površinu. Natovari
Sandrino obamrlo telo na leđa i s mukom poče da se penje. Uspeo je da otvori
šaht, snažno ga gurajudi samo desnom rukom. Kada oseti sitne kapi kiše na licu,
shvati da su uspeli. Možda ih i tu gore čeka još jedna vodena bujica, ali izlivanje
Tibra nije uspelo da se prelije preko strmine na kojoj su se sada nalazili.
Pošto ju je položio na asfalt, Markus primeni na Sandri kardio-pludnu
reanimaciju. Ubrzo zatim policajka poče da izbacuje vodu iz usta i da kašlje.
„Jesi li dobro?“
„Da… Mislim da jesam“, reče ona i s mukom se pridiže. Još je osečala toplinu
Markusovih usana na svojima.
Oboje su znali da su imali sreče. Sandra osmotri tragove Vitalijevih prstiju koji
su ostali na njenoj levoj podlaktici. Inspektor je verovatno bio mrtav. Međutim, u
tom trenutku jedan drugi prizor privuče joj pažnju.
Ispred njih, ispod brda, reka i požar trijumfalno su osvojili centar Rima.

108

8

Erijagi je trebalo više od dva sata da stigne peške do palate Kančelerija. Nekog
običnog dana od njegove kude do palate bilo mu je dovoljno najviše dvadeset
minuta hoda.

Ali ovo nije bio dan kao ostali.
Zaštiden samo kaputom i crnim šeširom, prošao je kroz zonu koja se graničila
sa onom u kojoj su buknuli prvi nemiri. Svaki put kada bi primetio nekoga na ulici,
sakrio bi se u neko udubljenje, nadajudi se da nede biti primeden. Video je požare
koje kiša nije uspevala da ugasi, čuo tutnjavu Tibra kada se prelio preko nasipa. Ali
ga je iznad svega pogodio pogled nekih osoba koje su kružile ulicama, žedne
nasilja – bezizražajan, skoro ukočen.
Proročanstvo Lava X. Znaci.
Najpre je sa nestankom struje došao mrak. Zatim voda sa nepogodama i
pobesnela reka. Onda vatra požara. I najzad, zaraza.
Ta kuga koja je pogodila neke ljude nije bila slučajna, činila je deo neke
zamisli. Oni koji su nekada bili ljudi pretvorili su se u nešto novo. Zlobno.
Bili su to novi gospodari Puma. Policija se mučila da ih ukroti.
Erijaga stiže živ i zdrav u blizinu palate koja je vekovima pružala utočište
Duhovnom sudu. Najpre se prekrsti, zatim pokuca na ogromnu kapiju i sačeka.
Jedan od kancelara koji su nadzirali funkcionisanje Svetog suda dođe da mu
otvori. „Dobro veče, Eminencijo“, pozdravi ga mladi sveštenik. Onda krenu ispred
njega sa svednjakom u ruci.
Popeše se zajedno velikim mermernim stepenicama, koje su bile uglačane
koracima koji su vekovima prelazili preko njih. „Šta se dogodilo?“, upita đavolji
advokat. „Čemu ovolika žurba?“ Neprestano je nastavljao da misli na crnu zastavu
istaknutu na krovu, kojom se saziva vanredna sednica.
„Slučaj koji nije mogao da bude odložen.“
„Grešnik umire, zar ne?“
„Da, Eminencijo.“
Duhovni sud predstavljao je poslednju instancu kojoj su mogli da se obrate
katolici koji su počinili culpa gravis. Nisu svi mogli to da shvate, ali je za Crkvu bilo
bitno da se neka duša oslobodi tako mučnog tereta. Pre svega ako je grešnik bio
blizu smrti.
Erijaga, koji je u okviru procesa predstavljao javnog tužioca, još nije znao
kakvim de se smrtnim grehom baviti te nodi.

109

„Po podne je došao kod nas neki sveštenik, paroh iz Crkve Santa Marija del
Ripozo“, obavesti ga kancelar. „On nam je doneo priznanje samrtnika.“

„Gde je taj paroh? Hodu da se sretnem sa njim pre nego što počnemo.“
Uđoše u arhivarnicu koja je vodila u kancelarije suda. Erijaga skide kaput i
predade ga kancelaru zajedno sa crnim šeširom. Onda, slededi niz upaljenih
svetiljki, ode u svoju sobu. Tu se spusti u fotelju obloženu crvenim somotom i
prekrsti ruke ispod brade. Plašio se da ni ova situacija nije plod slučajnosti. Još
jedan znak? Kakva je opasnost mogla da se skriva u tako ozbiljnom grehu čoveka
na krajnjoj granici života?
Vrata se otvoriše i kancelar uvede sveštenika koji je delovao kao da ima više
od osamdeset godina. Tunika mu je bila pohabana i stara barem koliko i on. Retka,
seda, neočešljana kosa, zapuštena brada. Držao je šešir u rukama i prišao je
povijenih ramena, iz poštovanja, zato što se nalazio pred tako visokim kardinalom.

U nekom drugom trenutku, Erijaga ga ne bi sažaljevao zbog zapuštenog
izgleda.

Štaviše, imao bi prema njemu ponižavajudi tretman, tako da se ovaj oseda
kao niko i ništa. Međutim, u ovoj prilici bi i on sam želeo da bude ubogi paroh
neke beznačajne parohije, koji se bavi sitnim svakodnevnim zaduženjima.
Odgovornost kardinala, naprotiv, bila je ogromna. I te nodi, prvi put u životu, oseti
je kao teret. „Ispričaj mi“, reče čoveku neuobičajeno ljubazno.

Paroh krenu nekoliko koraka prema njemu, pokazujudi duboke azurnoplave
oči, bistre kao planinska voda. „Eminencijo, oprostite mi, ali nemam mnogo toga
da kažem. Pre nekoliko sati, kada sam se spremao da zatvorim crkvu, zbog
početka policijskog časa, primetio sam da je neko ostavio neki predmet na klupi
jedne od ispovedaonica.“

„Šta je u pitanju?“, upita Erijaga.
„Beležnica“, odgovori sveštenik. Onda zavuče ruku u džep tunike, uze crnu
knjižicu i stavi je u ruke visokog crkvenog dostojanstvenika. Erijaga je najpre
odmeri u ruci, kao da je tim gestom mogao da proceni njen sadržaj. Ali oklevao je
da pročita šta piše u njoj. „Kako možeš da znaš da pripada čoveku na samrti? Nisi
video grešnika, ne znaš u kakvom je stanju.“
„To je tačno“, potvrdi sveštenik. „Ali taj čovek, koji je napisao ove strane,
znao je da mora da umre. Štaviše, on opisuje kako de se to dogoditi i označava
mesto na kom de se nalaziti njegov leš.“
Erijaga uzdahnu i najzad odluči da otvori beležnicu. Prelista je i prvo što je
zapazio bilo je da su neke stranice istrgnute. Onda poče da čita, pri svetlosti
svetiljki koje su ga okruživale.

110

Oseti kako mu lice obliva bledilo, a ruke počeše neprimetno da drhte.
Pogledom je brzo prelazio preko redaka teksta, a onda stade da okrede stranice,
ne obradajudi pažnju na njih. Kada završi, zatvori beležnicu i stavi je na krilo.

Paroh i kancelar koji su čekali da završi sa čitanjem sada su ga gledali u
očekivanju da nešto kaže ili učini. Erijaga je bio svestan njihovih pogleda, ali nije
imao snage da se pokrene.

U Duhovnom sudu identitet pokajnika bio je uvek zaštiden anonimnošdu.
Greh je bio sam predmet presude, nikada grešnik. Ipak, tokom godina, đavolji
advokat stekao je veštinu da se približi krivcima i da se posluži njihovim tajnim
porocima, da ih učeni i tako uveda svoju mod.

Ovog puta nede biti potrebno da se bavi istragom ili trikovima kako bi saznao
ime čoveka koji de morati da umre. Takođe je znao da de ovaj na kraju preživeti.

„Markus“, reče kardinal, a da nije ni bio svestan toga.

111

9

8 sati i 43 minuta do svanuda

Pronašli su zaklon u nekom ekspres restoranu.
Opljačkale su ga, a zatim opustošile razjarene senke. Iščupane gvozdene

roletne, uništen nameštaj, ižvrljani zidovi. Automobil u plamenu na drugoj strani
ulice slao je u unutrašnjost lokala slabašan blesak. Markus to iskoristi da potraži
vodu za Sandru. Iz slavina je isticala samo braonkasta muljevita tečnost. Efekat
poplave, pomisli ispovednik. Reka je izgleda pronašla način da se uvuče u
cevovod. Na dnu isključenog frižidera pronađe nekoliko konzervi koka-kole koje su
preživele pljačkaški pohod.

Policajka je sedela na podu, u uglu iza separea. Bila je još uznemirena. Kosa i
odeda bile su joj mokre, drhtala je od hladnode i kašljala. Markus sede pored nje i
pruži joj jednu od konzervi sa pidem. Sandra odmahnu glavom. „Moraš da
popiješ“, reče joj.

Ona posluša, ali nije mogla ništa da proguta, kao da joj je grlo zatvoreno.
„Bide potrebno malo vremena, to je normalno“, umiri je ispovednik.
Sandra je bila hipnotisana automobilom koji je goreo. Slupao se kada je
udario u policijski auto koji se nalazio nedaleko odatle, prevrnut. Policajci su se
možda izvukli, ili u najmanju ruku uspeli da se udalje. Osoba za volanom drugih
kola sada je bila ugljenisani skelet. Kakvo je to ludilo haralo? „Jesi li i ti video te
oči…“
Markus shvati da Sandra misli na pogled one trojice koji su ih napali pod
zemljom. Da, video ih je. „Nemoj da se naprežeš pričanjem“, reče, pokušavajudi
da je ne uznemiri.
Ona ne posluša. „Ne verujem da su hteli da nas ubiju.“ Onda se okrenu ka
njemu. „Učinili bi to… ali tek na kraju.“ Zamišljao je dugačak niz zlostavljanja.
Mučenje je bila prava reč.
U tunelu su izgubili sve. Njene cipele, pa je ostala bosa. Ali i torbu sa
značkom, listom papira sa elementima istrage, lična dokumenta, sve odreda.
Baterijsku lampu. Pored toga, voda joj je odnela pištolj. Bez njega se Sandra
osedala nezaštidenom. Zavidela je Markusu koji nikada nije nosio oružje. Ali je isto
tako bila zadovoljna što ga ona ima uz sebe. Znala je da bi je zaštitio po svaku
cenu i to joj je omogudavalo da se oseda manje usamljena. Na koliko je osoba
mogla da računa u životu? Koliko njih bi obratilo pažnju na nju kad bi nastupio kraj

112

sveta? Sada je bila prinuđena da svodi bilans ljubavi, kao i ukupnog broja onih koji
su je stvarno voleli. Zbog toga ju je mučila jedna misao. Reči sada ved pokojnog
inspektora Vitalija.

Razmisli, Vega, koliko osoba u kolektivu policije stvarno ima pristup
dosijeima četvrtog nivoa?

Sandra nije mogla da se smiri. „Krespi mi je ispričao priču o Crkvi
pomračenja… On mi je sve ispričao.“

„Šta?“ Markus nije razumeo odakle dolazi takva tvrdnja.
„Nisam poludela“, smiri ga Sandra. „Samo sam razmišljala naglas.“
„0 onome što je rekao Vitali?“
Ispovednikovo pitanje potvrđivalo je njene sumnje. „Vitali je bio ljigavi
manipulator, ali je ovde bio u pravu. Bio je šef tajne jedinice u okviru policije,
Odseka tajnih zločina. Do te mere strogo poverljivog, da su odredili samo jednog
policajca iz svojih redova da prikriven izvršava zadatke od najvede tajnosti.“
„Krespi, rekla si… Komesar iz Ubistava koji ne samo da je u toku istrage, ved o
tome mirno govori jednoj podređenoj koja može biti gadno uvučena u to“, nastavi
ispovednik. „Nije mu dovoljno da te obaveštava, ved ti odaje mnoge detalje, uz
rizik da bude optužen za podsticanje na krivično delo.“
Markus je recima izneo sumnju koja ga je mučila. Mada joj je bilo teško da
prizna, nije više bila ubeđena u Krespijevu apsolutnu dobronamernost. „Moram
da razgovaram sa njim, da saznam.“
Kroz izlog lokala ugledaše nekoliko ljudi naoružanih motkama, kako trče
ulicom. Markus oprezno odskoči. Oni sa ulice prođoše i ne primetiše ih.
„Moramo da se pomerimo odavde“, reče ispovednik. „Ovde više nije
sigurno.“
Sandra ga pogleda, sva prestrašena. „Nedu da se vradam dole.“
Svakako da nede modi da se vrate, sada kada su tuneli bili neprohodni. Ali
ona je želela da bude sigurna. „Kretademo se ulicom, ali moramo biti oprezni.“
„Gde idemo?“
Markus osmotri incidente izvan ekspres restorana. Posebnu pažnju privuče
mu prevrnuti policijski automobil. „Da pronađemo tvog starog prijatelja.“

Mravinjak je ved satima bio u haosu. Energija generatora i tehnologija koje su
savršeno funkcionisale unutar bunkera nisu bile dovoljne da kontrolišu ono što se
događa napolju.

Šef policije zatvorio se u svoju kancelariju i bio je u neprekidnom kontaktu sa
najvišim organima vlasti, u očajničkom pokušaju da se zavede red u gradu.

113

Sada su shvatili da ono što se događa na Narodnom trgu nije sistematska
agresija, da iza napada nema nikakve strategije. Nepredvidivost neprijatelja
predstavljala je pravi destabilišudi element.

Problem se pojavio kada su pojedini uspeli da opljačkaju magacin sa oružjem
i municijom. De Đorđi je službeno zahtevao od ministra intervenciju vojske.

LOGKOM, logistička komanda, mobilisala je hiljade ljudi iz Uprave za
snajpersku podršku. Trupe i laka prevozna sredstva bili su spremni da udu u Rim
sa južne strane i da krenu ka centru prestonice. Kroz samo koji sat iz Toskane de
stidi padobranska jedinica iz Munjevite brigade, elitne jedinice obučene za zadatke
visokog rizika. Ta specijalna jedinica ima specifičan zadatak: da ide u lov na vode
pobune.

Krespi je mislio da za to ne postoji odgovarajuda definicija, pošto takozvani
pobunjenici nisu imali precizno utvrđen cilj, ni organizaciju.

Ipak se prema njima odnosio na taj način i nakon što su uspeli da savladaju
snage reda. U suštini, i krupnim igračima odgovaralo je da ih tako definišu. I zbog
opšte slike bilo je bolje da ih savlada savez pobunjenika, nego raspuštena horda
sklona pljački i vandalizmu. Pored toga, morali su da budu opravdani životi koji su
izgubljeni do tog trenutka.

Kao i svi ostali u radnoj prostoriji, i komesar je bio zabrinut za svoju porodicu.
Imao je ženu, decu, unuke. I nije znao da li su na sigurnom. Sredom, stanovali su
daleko od područja interesantnih za stvaranje meteža. Ali nikad ne reci nikad.

Vesti koje su stizale u Mravinjak bile su konfuzne i često neusaglašene.
Jedino je bilo sigurno da se Tibar izlio na tri mesta. Na prvom, u nivou Ponte
Milvio, silovito je prodro u četvrt sa lokalima i restoranima u kojima su se svako
veče sastajale na hiljade Rimljana. Na drugom, naspram Tvrđave Svetog anđela.
Poplava je odvukla sa sobom čamce i šlepove koji su obično stajali na reci. Plovila
su zajedno sa raznim otpacima stvorila čep ispod čuvenog Mosta Svetog anđela, a
kada se poplava pojačala, najpre ga je razbila i onda srušila. Odatle se Tibar razlio i
prodro sve do Trga Navona. Drevna fontana koju je sagradio Bernini, po projektu
Borominija – nazvana upravo Fontana četiri reke – više nije postojala. Nije više
postojalo ni ostrvo Tiberina, koje je preplavila voda. Bolnica koja je tu postojala
sredom je na vreme evakuisana. Reka je preplavila i Trastevere i tu su sigurno
prebrojavani mrtvi. Blato je stiglo sve do prvog sprata zgrada. Ko zna koliko njih se
udavilo u svojim stanovima. Zabarikadirali su se zbog straha od uljeza, ali ih je
praktično ubila kiša.

Toliko, da de dan kasnije svi za to okriviti policijski čas, komesar je bio ubeden
u to. Pitanje bi glasilo: da nije bilo nikakvog ograničenja slobode građana, koliko

114

njih bi moglo da se spase? Mnoge glave bi pale kada bi se tražili krivci. Međutim,
Krespi je pre svega mislio na sve one napolju, koji nisu imali srede da umru
udavljeni, ved sada leže ranjeni, očekujudi pomod koja nede modi da stigne. Zaista,
ekipe za pomod koje su poslate iz čitave Italije i tehničari vojne inženjerije zadržali
su se na periferiji i čekali da grad dođe u „stanje bezbednosti“, pa da onda
intervenišu.

Ljudi i priroda su za nekoliko sati uništili ono što je građeno stotinama
godina. Lepotu bez premca. Sve uz ogromne ljudske žrtve. U zoru de svi primetiti
da je Rim zauvek promenjen. Naravno, ako grad bude uspeo da preživi do
narednog dana.

Dok je bio obuzet tim razmišljanjima, prekide ga jedna policajka. „Gospodine,
imate poziv preko radija jednih policijskih kola. Agent se predstavila kao Sandra
Vega.“

„Prebaci je“, reče komesar uznemireno. Kada zgrabi slušalicu, prvi progovori.
„Vega, jesi li to zaista ti?“

„Da, Krespi. To sam zaista ja.“
Radio-veza bila je isprekidana, ali je bio sredan što je čuje. „Reci mi da nisi u
Trastevereu, da si izašla iz kude pre nego što je stigla poplava.“
„Budi miran, komesare, dobro sam.“
„Hvala bogu.“ Bio je ohrabren, ali ne zadugo. „Znam da si jedan od njih.“
Dvosmislenost kojom je izrečena ta rečenica blokira ga i natera da okleva.
„Šta kažeš? Ne razumem…“
„Naprotiv, razumeo si. Znam“, uzvrati policajka.
Komesar odmah prekri slušalicu rukom, da ga niko ne čuje. „Slušaj, Vega,
pokušao sam da ti to kažem jutros – kunem se. Zašto bih ti inače otkrio sve one
stvari?“
„Onda je tačno: nije ti to rekao Vitali, ved si to znao.“
„Pusti sada Vitalija, ima nešto mnogo važnije…“ Uprkos klima-uređaju,
komesar se znojio. „Hodu da izađem iz toga… Ali ne znam kako.“ Na drugoj strani
nasta tišina. „Vega, jesi li tu?“
„Još sam ovde. Mislim da nije zgodno da o tome pričamo telefonom, zar ne?“
Bila je u pravu, neko bi mogao da sluša. „Šta predlažeš?“
„Da se vidimo za jedan sat u Kafeu Greko.“

115

10

Krespi izađe iz Mravinjaka, a da ga niko nije primetio. Nosio je sa sobom tamnu
sportsku torbu.

Mesto sastanka bilo je u Ulici Kondoti, prestižnoj ulici koja je vodila ka jednoj
od najprestižnijih adresa na zemljinoj kugli: Španskom trgu.

Ta ulica bila je opštepoznata, zato što su u njoj bili smešteni butici glavnih
italijanskih i svetskih brendova, kao i razne luksuzne radnje.

Drevni Kafe Greko bio je jedini izuzetak. Osnovao ga je l760. godine kafedžija
levantinskog porekla, da bi s vremenom postao kulturno stecište, sastajalište
intelektualaca i umetnika svih vrsta. Osim po izvrsnom espresu, lokal je bio čuven
po enterijeru – zidovi u boji pompejskog crvenog kamena, stolovi od sivog
mermera, stolice obložene somotom, liberti i deko lampe, velika ogledala i
umetničke slike sa pozladenim okvirima.

Krespi je imao u glavi upravo takvu sliku dok je dolazio na odredište. Sa
sobom je nosio baterijsku lampu, ali je nije palio, iz straha da ga ne uoči neka
grupa siledžija. To učini tek kada stiže na mesto. Napreže se da prepozna mračnu
jazbinu pred kojom se našao. Svaka stvar bila je nagrđena, iz neznanja i divljaštva
pljačkaša. Ista sudbina zadesila je i ostale prodavnice u toj ulici. Opljačkane
draguljarnice Bulgarija i Kartijea, opustošeni Guči, Prada, Dior i Viton. Ali najgori
prizor ukaza se kada tračak svetlosti pade na Španski trg. Bio je nepovratno
osakaden. Monumentalno barokno stepenište bilo je parkiralište za krševe:
zabavljali su se spuštajudi se autom niz sto trideset pet belih stepenika. Čuvena
fontana poznata kao La Barkača bila je delimično sravnjena sa zemljom jednim
mercedesom.

Krespi se uputi u jazbinu koja je nekada bila najlepši kafid u Rimu. Ništa nije
pošteđeno. Spusti na pod sportsku torbu i saže se da pokupi jednu od slavnih
porcelanskih šoljica sa logotipom lokala. Ko zna ko sve nije stavio svoje usne na tu
glatku i debelu ivicu, u potrazi za jednim plemenitim zadovoljstvom. Odmahnu
glavom, sav utučen.

„Ovamo“, začu poziv.
Hodajudi po površini posutoj krhotinama stakla i komadima drveta i
mermera, dođe do sale Omnibus, na čijim su zidovima bile skupljene plakete koje
su svedočile o poseti sjajnih gostiju – od Apolinera do Bizea, Kanove, Getea,
Džojsa, Kitsa, Leopardija, Melvila, Ničea, Marka Tvena i Orsona Velsa, ako se
navedu samo neki. Sada su bile samo bela prašina koja lebdi u vazduhu iznad
ruševina.

116

Sandra je stajala nasred prostorije. Uperi lampu u nju. Bila je bosa, na sebi je
imala crnu večernju haljinu, pocepanu na više mesta, i držala je ruke u džepovima
dukserice sa kapuljačom. Kosa i lice bili su joj prljavi od blata. Njen izgled bio je u
skladu sa rušenjem čije su se posledice videle svuda unaokolo. Bili su sami.

„Poneo sam ono što si tražila“, reče i pokaza torbu.
„Dobro, stavi je na pod.“
Krespi posluša.
„Ovde sam da ti pomognem, komesare. Ali najpre moram da saznam koliko si
umešan…“
Policajac zaduta, pa onda razveza kaiš i spusti pantalone do visine levog boka.
Sandra ugleda tetovažu u obliku azurnoplavog kruga. „Ne mogu da
zaboravim šta si uradio za mene ovih godina, zato sam odlučila da ostanem tvoj
prijatelj.“
„Želeo bih da mogu da ti verujem, Vega“, reče komesar, dok je zakopčavao
pantalone.
„Preko radija si mi rekao da hodeš da izađeš iz toga, zar ne?“

Krespi izvuče pištolj. „Ko mi garantuje da nisi jedna od njih? Tvoja fotografija
je bila u mobilnom telefonu u taksiju.“

„Ako misliš o tome kao Vitali, zašto si onda došao?“
„Zato što moraš da mu kažeš da me ostavi na miru.“ Krespi oseti da moli,
oseti se odvratno zbog toga, ali nije mogao ništa da uradi: nikada u životu nije
osedao toliki strah. Bio je konfuzan, umoran, ali ipak uhvati pokret Sandrinih očiju.
Bile su usmerene prema mraku sa njegove desne strane. Zašto?
Komesar nije imao vremena da se okrene, a senka se nađe uz njega. Blokira
mu mišicu i dočepa se pištolja, pa ga onda steže za vrat.
Sandra krenu korak napred. „Nije potrebno“, reče i pokupi lampu koja je
ispala policajcu. Markus ga onda pusti.
Krespi pade na kolena i poče da kašlje. Podiže glavu i pogleda čoveka koji ga
je razoružao. Postepeno poče da ga prepoznaje. Sreli su se pre mnogo godina u
vreme slučaja Čudovišta iz Rima. Nije znao ko je, ali mu je tada pomogao. Šta je
radio zajedno sa Sandrom Vega?
„Očekujem objašnjenje“, reče policajka.
Komesar je masirao vrat. „Ne znam šta mislite ko sam, ali je istina da nemam
nikakve veze sa njima.“
„Zašto se plašiš?“ upita Sandra i uperi lampu prema njemu.
„Sinod, odmah nakon što je televizija najavila današnje zamračenje, sazvan
sam na sastanak u Mravinjaku. Izašao sam iz kude da sednem automobil i primetio

117

da je obijen. Lopovi, pomislio sam odmah. Međutim, kada sam sve pregledao,
video sam da je ostavljeno sve što je moglo da ima i najmanju vrednost, ali su
odneli svežanj ključeva i beležnicu koju sam držao u kaseti ispod komandne table,
da ponešto zabeležim.“

Sandra i ispovednik se pogledaše. Eto gde je Markus pronašao knjižicu i, što
je naročito važno, ključeve od arhive nerešenih slučajeva u kojoj su pronašli
fotografije otmičara Tobije Fraja.

Markus bi voleo da se seti trenutka u kojem je, u toku svoje zaboravljene
istrage, obio komesarov auto. Ali saznanje šta se dogodilo nije bilo dovoljno da
mu se vrati sedanje: njegova kratka amnezija delovala je nepovratno.

„Zašto te je jedna sitna provala toliko uplašila?“ nije shvatala Sandra.
„Ti ih ne poznaješ“, reče Krespi, šapududi, kao da bi neko mogao da ga čuje.
„Oni nikada ne prete očigledno. Samo pošalju mali signal… Kada sam na video-
snimku sa mobilnog telefona video kako su ubili onog narkomana koji je imao istu
tetovažu kao ja, shvatio sam da je kraj. Zbog toga sam odlučio da te navedem na
pravi trag.“
„Ko su ostali članovi Crkve pomračenja?“, upita Markus.
„Ne znam“, odgovori Krespi, kao da je to sasvim očigledno. „Dobijamo
zadatke za vreme periodičnih sastanaka na kojima svi nose crne tunike, ali i
maske. Tako se čuva tajnost.“
„Ko daje te zadatke?“
„Zovu ih Biskup, Lutkar i Alhemičar.“
Markus je ved otkrio identitet prve dvojice, ali mu je nedostajao tredi. „Oni su
ti koji komanduju?“ požurivao ga je.
„Ne.“ Krespi se osvrnu okolo, kao da iz mraka mogu iznenada da iskrsnu
džinovska ždrela, spremna da ga rastrgnu. „Iznad svih nas je Gospodar senki.“
Sandra nije mogla da poveruje da čovek kog je toliko cenila krije tako gnusnu
tajnu. Sada dođe red na nju da postavi najbolnije pitanje: „Kakav je bio kraj Tobije
Fraja?“
„Ne znam ništa o dečaku. Dali su mi zadatak samo da sačuvam jednu stvar, i
ja sam to uradio.“
„Koju stvar?“
„Jedan kofer. Ali ne znam šta je unutra, kunem se.“
„A gde je on sada?“
„Držao sam ga u podrumu, ali sam ga nodas sklonio.“ Komesar je
odugovlačio.
„Pitala sam te gde se nalazi.“

118

Izložen pritisku, Krespi spusti glavu. I tek u tom trenutku primeti
ispovednikove noge. Na licu mu se pojavi užas. „Gde si ih uzeo?“

Markus nije shvatao.
Krespi ustuknu. „Ko ti ih je dao?“ pokaza rukom na cipele od belog platna.
Zašto su ga toliko zaplašile? „Ne sedam se“, reče Markus.
Stari policajac okrenu se ka Sandri: „Izdala si me“, optuži je.
Ona se naže pored njega i stavi mu riku na rame. „Niko te nije izdao. Jedino u
šta sam sigurna jeste da on nije neprijatelj. Hodeš li da se skine, da ti dokaže da
nema nikakvu tetovažu?“
Krespi se za trenutak zamisli. „Ne“, reče. „Ionako je jedino što mi preostaje
da imam poverenja u vas.
„Onda, gde si stavio kofer?“
„Zaštitite me i redi du vam.“
„Moraš da nam ispričaš i ostalo.“
„U dogledno vreme, i pod mojim uslovima“, bio je odlučan komesar. „Svaki
put kada budete nešto hteli, tražidu nešto zauzvrat.“ Krespi je znao da mu je duša
rasturena, ali je još mogao da spase život.
„Neka bude tako“, reče Markus i zgrabi drške sportske torbe koju je komesar
doneo sa sobom. „Odvešdemo te na sigurno mesto.“

Sa Krespijevom baterijskom lampom vratiše se u sigurnu kudu Ulicom Stare vlade.
Cilj je bio lociran između Tvrđave Svetog anđela i Trga Navona, na mestima

koja su najviše pogođena poplavom. Markus nije bio toliko siguran da de stidi do
njega. Ali kada dođoše u blizinu Trga Svetog Eustahija, primetiše da se voda odatle
pa nadalje brzo povlači, ostavljajudi za sobom ruševine i otpatke svih vrsta. Na
zemlji je ležao beskrajno dugačak tepih svakidašnjih predmeta – Sandra primeti
jednu papuču, varjaču, lutku. Sve je bilo umazano blatom.

Sandra, Markus i Krespi zagaziše u mulj koji im je povremeno dosezao do
kolena. Bilo im je potrebno više od sat vremena da stignu na odredište. Taj kraj
bio je opustošen, pa je zbog toga bio siguran. Nijedan vandal ni tupoglavac
praznog pogleda nije više imao interesovanja da ide tamo.

Idudi ispred Krespija, Sandra ude u tesni stan. Ispred pedi su još bili ostaci
malog piknika koji je na brzinu pripremila za sebe i Markusa. „Tamo deš nadi
konzervu tunjevine i krekere“, obavesti ga, prisedajudi se šta su jeli. „Imaš i flašice
sa vodom.“

119

„Hodu samo da zapalim cigaretu“, odgovori Krespi. Izvuče kutiju cigareta iz
džepa sakoa. Kako je izgledalo, komesar je odlučio da ozbiljno nastavi sa svojim
porokom.

Markus je u međuvremenu otvorio torbu sa stvarima koje je Sandra zatražila
od Krespija. Baterijska lampa, rezervne baterije, trenerka i patike za nju, dva
pištolja – revolver i automatski – i na kraju dva satelitska telefona. Bili su to
prevaziđeni modeli. „Tražili smo ti dva radiotelefona. Šta da radimo sa ovima?“

„Poslužide oni“, smiri ga stari policajac. „Osim toga, nije bilo ničeg boljeg.“
„Sada si na sigurnom. Kofer?“ Sandra ga je podsedala na dogovor.
„Ostavio sam ga u jednom hotelu na železničkoj stanici Termini. Hotel
Evropa, soba broj sto sedamnaest.“ Krespi poče da pretura po džepu, pronađe
ključ i predade joj ga.
Sandra uzdahnu. Bila je razočarana. „Zašto?“
Komesar spusti glavu. „Hajde, razapni me na krst…“
„Mislila sam da veruješ u boga, da si dobar hrišdanin…“
Čovek sede i povuče dim cigarete. „Crna nafora…“, reče, zatim opet podiže
glavu i pogleda ih. „Bog je ostavio čoveka na jednoj maloj planeti u ogromnom
univerzumu. Okružio ga je prelepom, ali odbojnom prirodom. Onda se sakrio i u
tišini počeo da gleda… Ostavio nas je ovde, same i preplašene, da se pitamo zašto
smo na ovom mestu, ili odakle dolazimo, gde demo otidi, koji bi otac učinio tako
nešto za svog sina. Potraži razumevanje na njihovim licima, ali ga ne pronađe.
„Nasuprot tome, Gospodar senki vratio nam je znanje… Ko okusi njegovo pričešde,
zauzvrat stiče dar saznanja.“
Sandra se seti rečenica koje je na aramejskom izgovorio narkoman. „Kakvo
saznanje?“
„Za svakog različito“, precizirao je Krespi. „Postoje ljudi koji traže da saznaju
stvari koje su daleko od njih, drugi samo žele da pogledaju unutar sebe i da otkriju
ono šta su zaista. Ja sam, na primer, od crne nafore zahtevao da mi otkrije smisao
mog života.“
„Jesi li dobio odgovor koji si tražiož?“ upita ga Markus prezrivo.
„Da“, odgovori ovaj ponosno, siguran u sebe.
„Gluposti“, reče Sandra. Bila je sigurna da je u pitanju nešto drugo. Isuviše
dobro je poznavala komesara i znala je da ga nije lako potkupiti.
Krespi poče da se smeje. „U redu, kad baš moram…“ Znao je da je ne može
prevariti. „Pre mnogo godina ubio sam jednu ženu.“
Sandra je bila zbunjena tim otkridem.

120

„Nisam to učinio namerno, bila je u pitanju saobradajna nesreda. Naleteo sa
na nju kolima i onda pobegao.“

Napravi pauzu i pogleda ih. „Bila je trudna, znate. Nosila je devojčicu.“
„Ne shvatam kakve to ima veze“, reče policajka odsečno.
„Ja sam to shvatio s vremenom… Bog je od mene stvorio nešto strašno,
umesto njega. Možda zato što mu nije išlo, ne znam zašto je izabrao baš mene.“
Izvadi iz džepa papirnu maramicu i upotrebi je da izduva nos. „Mogao je da uzme
tu ženu i njenu kderku na mnogo načina. Na primer, putem bolesti, ili putem
komplikacija u trudnodi. Međutim, hteo je da neko drugi obavi prljavi posao
umesto njega. Pobožni sin kog se to nimalo ne tiče.“
Sandra je bila užasnuta nepreciznim izražavanjem ovog čoveka. „I sve to je
vredno žrtvovanja nedužnih žrtava? Vredno ubistva Tobije Fraja? Zato ste ga ubili,
zar ne?“
Krespi besno odmahnu glavom. „Vi niste osetili šta to znači, zato ne možete
da shvatite do kraja. Koliko je jaka tvoja želja za istinom? Do koje mere bi umela
da nateraš sebe da skineš lažni veo sa zaborava?“ Policajčeve oči delovale su kao
da je opsednut. „Sa kolikom nadmenošdu definišeš jednog čestitog čoveka,
dobrog hrišdanina, ako nisi nikada doživela zlo nepravde?“
Markus pomisli na biskupa Gordu. Želeo je da stavi sebe na probu. Postojao
je jedan zlobni deo u njemu, stari crkveni dostojanstvenik je to znao, i možda je to
bio način da ga izbaci iz sebe. Zašto onda da ne pokuša?
„Kako neko može da ima hrabrosti da pogleda u oči svoju decu ili ženu koju
voli, ako nije siguran u samog sebe? Ako ne zna ni ko je? Ja bih morao da znam da
li je nešto moja krivica, ili je Bog delovao preko mene da niko ne bi mogao da mu
pripiše odgovornost za smrt jedne trudne žene. I, na kraju, crna nafora, koja mi je
otkrila istinu.“ Krespi je ličio na propovednika u potrazi za novim pristalicama.
„Gospod je govorio kroz Gospodara senki… Biskup, Lutkar i Alhemičar su u službi
Gospodara senki.“ Žar splasnu. „Ostalo kasnije. Ovo su bili delovi dogovora.“
Markus prodrma Sandru za rukav. „Presvudi se pa da idemo“, reče.
Ona pruži ruku prema Krespiju. „Značka.“ Stari komesar joj je pruži bez reči.
Pre nego što se udalji, Sandra ga još jednom pogleda. „Tvoj crni bog te je ved
zaboravio, bedni čoveče.“

Dutedi sačeka da izađu. Kada je ostao sam u kudi, Krespi je mogao samo da svodi
račune sa sopstvenom savešdu. Možda je trebalo da im odmah kaže za zarazu. Ali
je za sada bilo ovako.

121

Poče da puši pored ugašene pedi. Ispuši kutiju za manje od pola sata. Onda
pogleda oko sebe. Kakvo je bilo to mesto? Bili su tu jedan stari kompjuter i telefon
povezan sa kudnom linijom. Da li je to stan čoveka koji je bio zajedno sa Vegom?
Nije delovalo da neko tu stvarno živi. Na kraju odluči da je najbolje da pogleda
unaokolo.

Poče da pretražuje stan uz svetlost svede. Kuhinja, kupatilo, spavada soba.
Sve to je više podsedalo na neki brlog, nego na kudu. Onda nalete na jedna
zatvorena vrata. Pokuša da ih otvori, ali bez uspeha. Odustade i vrati se u kuhinju,
da potraži konzerve sa tunjevinom i krekere o kojima je govorila Sandra. Poče da
pretura po kuhinjskom ormaridu, ali onda zastade. Shvatio je da ne može da
podnese sumnju, jer su ga događaji poslednjih dana učinili paranoičnim. Zato opet
ode do vrata i ovaj put pokuša da ih provali. Izgledalo je da su zaključana iznutra.

Naredne minute provede sedeči u dnevnom boravku. Kroz svetlost plamička
intenzivno je fiksirao zabranjenu sobu.

Na kraju naglo ustade sa svog mesta, zgrabi žarač sa pedi i odlučno se uputi
ka vratima. Iskoristi alatku kao polugu, pritisnu je na okvir vrata i razbi bravu.
Oseti kao da strujanje ledenog vazduha počinje da dopire iz mračnog dela stana.
Svedom pregleda unutrašnjost. Nije tu bilo ničeg interesantnog, samo prazna soba
sa velikim drvenim ormanom.

Koji je, međutim, bio zapečaden izolir-trakom.
Krespi ude u taj ambijent i pride komadu nameštaja, pitajudi se šta bi moglo
da bude u njemu. Pošto nije mogao da ostane miran pred ovom novom tajnom,
odluči da sam pregleda. Strže traku i širom otvori krila ormana. Na pod pade
ogromna crna kesa i posu ga oblakom tamne prašine. Sveda se ugasi, a vrata iza
njegovih leđa zatvoriše se uz oštar udarac.
„Pa koji kurac…“, pobuni se. Zatim se vrati i pokuša da otvori vrata, ali
uzalud. Bila je tu još jedna brava i sada je bila blokirana. Pretraži po džepu, tražedi
upaljač, pronađe ga i upali svedu.
Sivi oblak nataložio se po podu i zidovima, svuda unaokolo. Ali je bio tako lak
da se ponovo podizao svaki put kada bi on napravio i najmanji pokret. Šta je to
bilo? Saže se da proveri pipanjem. Pepeo, pomisli.
I poče da ga udiše, a da nije bio ni svestan toga.

122

11

Ponovo su se našli na ulici.
Hodali su s naporom kroz blato i ruševine; tim korakom bide im potrebna

čitava večnost da stignu do Terminija. Markus se osvrnu unaokolo. Onda se uputi
ka gomili olupina automobila, odakle se nazirao volan nekog motora. Pritisnu
nogom i poče da vuče. Sandra pride da mu pomogne. Ubrzo zatim izvukoše jednu
polovnu hondu. Osim nekoliko ulubljenih mesta, bila je čitava. Ispovednik poče da
čeprka po kablovima i pokuša da je upali, ali uzalud. „Ovlažio je karburator“,
zaključi. Ali nije odustajao. Posle desetog pokušaja, upali.

Popeše se na sedište i dok su prolazili kroz oštedeni teren, Sandra se držala
čvrsto pripijena uz njega. Nikada nisu bili tako blizu. Kiša ih je šibala, bilo je
hladno, ali je mogla da oseti Markusovo srce kako lupa.

„Pronašao sam biskupa Gordu i Lutkara“, reče. „Sada nam nedostaje
Alhemičar, a onda i Gospodar senki.“

„Misliš li da on stvarno postoji?“
To se i on pitao. „Sekte su obično tajne oligarhijske organizacije koje ubeduju
pristalice da se povinuju odlukama harizmatičnog vode. To je asketski lik,
nepristupačan i nedostupan, ostavlja jači utisak na slabiju psihu svojih
sledbenika.“
„Krespi de nam pomodi“, potvrdi Sandra. „Verujem mu kada kaže da želi da
se izvuče iz toga. Video si i ti: prestrašen je.“
„Misliš da zna identitet Alhemičara?“
„Ne znam“, reče Sandra. „Jesi li čuo kada smo ga pitali kako se odvijaju
sastanci sledbenika? Veruješ li u priču o crnim tunikama i maskama?“
„Šta ti se ne uklapa?“
Policajka se kratko zamisli. „Ne znam, ali teško je poverovati u sve to, i tako
bih volela da je čitava ta priča samo jedna velika prevara.“
Međutim, Markusa je mučila još jedna enigma. Zašto se komesar toliko
uznemirio kad je video njegove cipele od belog platna?

Dođoše u zonu teretnih vozova. Sve je delovalo nepomično. Kada ispovednik ugasi
motor, oko njih se stvori avetinjska tišina.

Posle osamdeset šest sati kiša je prestala. Ali ved su počeli da žale za tim
poznatim zvukom.

123

Hotel Evropa nalazio se u Ulici Kastro Pretorio. Bio je to mali hotel u kom su
obično bili smešteni hodočasnici. Na ulazu su se nalazila pokretna vrata koja su
puštana u pogon putem senzora za pokretanje. Naravno da nisu funkcionisala i
bila su blokirana katancem. Iza te prepreke nalazio se pult recepcije koji je bio
prazan.

„Po mom mišljenju, nema nikoga“, potvrdi Sandra, pažljivo posmatrajudi hol,
naslonjena rukama na staklo.

Markus izvuče automatski pištolj i opali u pritvorena vrata. Uvukoše se u
hotel.

Mislili su da de ih dočekati tišina, ali čuli su neki kreštavi zvuk, nešto poput
muzičke podrške.

„Čuješ li i ti ovo?“ reče ispovednik.
Sandra ga prepozna, pripadao je njenom detinjstvu i nije ga čula godinama.
Dopirao je iza pulta. Naže se i ugleda tranzistorski prijemnik. Jačina zvuka bila je
vrlo slaba, jedva se razaznavao muški glas. „Možda smo pogrešili“, reče gledajudi
unaokolo. „Možda ovde ipak ima nekoga.“
„Izađi“, naredi Markus, okrenut ka mraku. „Nedemo ti učiniti ništa nažao.“

Proteče nekoliko sekundi, a onda iza zavese u holu izađe preplašeni
čovečuljak koji je u ruci stezao bejzbol palicu. „Šta hodete?“, upita drhtavim
glasom.

Sandra mu pokaza Krespijevu značku i učini se da se ovaj smirio.
„Ja sam nodni portir“, odgovori i spusti štap. „Hotel je praktično prazan“,
obavesti je. „Osim mene, tu je samo jedna grupa Bolivijaca koji su došli da se
sretnu sa papom na zajedničkoj audijenciji u sredu.“
Baš su našli trenutak, pomisli Sandra. Prešli su pola sveta, da bi se našli u
ovom haosu.
„Sinod je došao neko da uzme jednu sobu: broj sto sedamnaest. Je li to
tačno?“, upita Markus.
Portir se zamisli. „Čini mi se da sam je izdao oko dvadeset tri sata.“
„Sedate li se takođe da ju je uzeo čovek koji se zvao Krespi?“ Hteli su da budu
sigurni da nisu upali u zamku.
„Morao bih da proverim u registru gostiju“, reče portir, zauzimajudi
odbrambeni stav.
„Pustite to“, prekide ga Sandra. „Da li biste mogli da nam opišete tu osobu?“
Portir ih osmotri iskosa. „Znate da postoji zakon o privatnosti.“ Zamisli se. „U
redu, ne može biti gore od ovoga… Bio je zdepast, imao je oko šezdeset godina i
smrdeo je na cigarete.“

124

Kada su bili sigurni, Sandra uze ključ i pokaza mu ga. „Moramo da odemo u
tu sobu“, reče.

„U redu, ali moram da vas otpratim, zato što su se oni gadovi od Bolivijaca
zabarikadirali na prvom spratu i ne daju nikome da prođe.“

Portir se uputi ka stepenicama. Dok su prolazili pored mesta na kojem on
obično sedi, Sandra baci još jedan pogled na tranzistor.

„Ah, ovaj“, reče portir, primedujudi njeno interesovanje. „Jutros sam se setio
da sam ga pre nekog vremena spazio u magacinu. Bide da je star barem četrdeset
godina i bio je pravi poduhvat da pronađem baterije za njega da bih ga osposobio
da proradi. Ali bi bilo bolje da ih nisam pronašao… Digitalno emitovanje prekinuto
je zbog nestanka struje, ali mislio sam da de emitovati radio-dnevnik na frekvenciji
AM. Međutim, ništa.“ Počeše da se penju. „Uzgred, imate li vesti šta se događa u
gradu?“

Sandra je bila iznenađena. „Šta, ne znate ništa?“
„Ne“, odgovori portir prostodušno. „Ova pokvarena država krade naš porez,
a kada treba da čujemo vesti, ne postoji način da budemo obavešteni.“
Ovaj hiperpovezani svet zaista je napravio tehnološki skok unazad, pomisli
policajka. Na jedva stotinak metara odatle vladala je žestoka pometnja, buktali su
požari, pa čak se izlio i Tibar, a ovaj čovek uopšte nije u toku. „Šta je onda
predstavljao glas koji sam čula malopre?“
„To je neki ludi manijakalni kurvin sin koji pokušava da teroriše ljude kao što
sam ja, koji i dalje imaju poverenja u javni servis… Ved satima je tako – neka je
proklet od Boga.“
Kada stigoše na prvi sprat, portir pokuša da na nesigurnom španskom objasni
bolivijskim hodočasnicima da nema nikakve opasnosti: samo moraju da prođu.
Radilo se o grupi žena i muškaraca srednjih godina, koji su bili smrtno preplašeni.
„Moradete da platite štetu“, zapreti im.
Markus krenu napred i obrati se tim osobama, izražavajudi se na njihovom
jeziku. Smiri ih i onda blagoslovi. Ovi onda skloniše barikade.
„Vaš prijatelj je sveštenik?“, upita portir Sandru.
„Da“, reče policajka.
„Sveštenik sa pištoljem?“
„Da“, potvrdi ona. Bila je zbunjena koliko i on, zato što je često zaboravljala
tu činjenicu i to što ga je videla da se ponaša kao sveštenik bilo je nešto sasvim
novo i za nju.
Dođoše blizu sobe sto sedamnaest.

125

Markus se okrenu da se obrati njihovom pratiocu. Uze ga za ruku i stavi mu u
nju automatski pištolj. „Mogli bi da se pojave“, samo reče. „Ko?“ upita portir,
ponovo prestrašen. Markus mu ne odgovori. „Odavde nastavljamo sami, hvala.“

***

Sandra gurnu ključ koji joj je dao Krespi u bravu. „Ne mogu da verujem da si mu
dao jedan od naših pištolja.“

„Potrebniji je njemu nego meni“, reče Markus. „Veruj mi.“
Uđoše. Baterijska lampa poče da kruži po mraku. Soba je bila u savršenom
redu. Bračni krevet, abažuri na nodnim stočidima, veliki plakar u zidu. Na zidovima
akvareli skromne vrednosti koji su prikazivali Rim iz prošlosti. Itison je bio gladak,
a osedao se i jak miris bora, tipičan za neke osveživače prostora. Zatvoriše vrata za
sobom i baciše se u potragu za koferom.
Sandra se pozabavi plakarom, Markus baci pogled ispod kreveta. „Evo ga“,
saopšti. Onda izvuče kofer i stavi ga na krevet.
Bio je od braon kože, pohaban po ivicama i sa puno ogrebotina zbog čestog
korišdenja. Otvarao se putem kombinacije brojeva.
„Šta da radimo?“, upita Sandra. „Ne smemo da pucamo u njega, možda je
unutra nešto lomljivo, oštetidemo ga.“
Markus razmotri situaciju. „Možda postoji način.“ Ode do malog kupatila i
iščupa sifon lavaboa. Onda se vrati do nje. Pre nego što poče da udara po
zatvaračima poklopca, opet se okrenu ka Sandri: „Unutra može da bude bilo šta,
pa i mehanizam koji izaziva eksploziju.“
„Baš sam i ja isto pomislila… Ako neko pokušava da mučenjem eliminiše
članove Crkve pomračenja, onda je možda došao do kofera pre nas i mogude je da
je unutra postavio zamku za Krespija.“
Markus se zagleda u nju. „Ne postoji drugi način, ali bih ipak voleo da se
udaljiš.“
„Ne, ostajem ovde.“
Delovala je odlučno. Pošto je znao koliko ju je teško nagovoriti da promeni
mišljenje, Markus podiže komad gvožđa i poče njime da udara po bravi. Bilo je
dovoljno desetak udaraca pa da ona škljocne. Onda odloži sifon na itison, a Sandra
stavi ruke na poklopac. Podiže ga.
Unutra su bila odela raznih veličina, savršeno složena. Ništa neobično za
jedan kofer. Ali je u ovom slučaju postojao iznenađujudi aspekt – nepravilnost koja
se sastojala u tome što su u pitanju bila odela za dečake.

126

„Oh, ne“, reče Sandra, pa onda poče da ih izvlači i proverava veličine.
„Pročitaj ovde: četiri, sedam, devet, dvanaest godina.“ Sva su bila za dečačide.

Mislili su na isto, zapazi Markus. Nije u pitanju bio samo Tobija Fraj. Još
nedužnih palo je u ruke Crkve pomračenja. Ko su bili ti dečaci? Kako su završili?

Onda policajka pronađe odedu koja joj je bila poznata. Majica i kačket Rome.
„Tobija“, samo reče – najneviniji među nevinima, sin monahinje. I uhvati se za
grudi, šokirana. Ko de imati hrabrosti da to kaže njegovoj majci, zapita se, a sitne
suze počeše da joj teku niz lice.

„Čudovišta.“ S mukom proguta bes. Stavi na krevet majicu i kačket, zato što
joj je palo na pamet da su na njima još sačuvani tragovi dečakovog mirisa. Zov čula
mirisa koji samo jedna majka može da prepozna, i posle devet godina. A Sandra
nije želela da liši Matildu Fraj poslednje mogudnosti da na neki način bude blizu
svog čeda. Ta žena ved je platila najvišu cenu i čak je bila izložena javnom prekoru
kao odgovorna za nestanak svoga sina, nečeg najdragocenijeg što je na svetu
imala.

„Sačekaj trenutak“, reče Markus iza njenih leđa. Onda odjednom uze odela i
poče da ih raspoređuje po redu na prekrivaču za krevet, počevši baš od Tobijinih
stvari.

„Šta to radiš?“
Ispovednik ne odgovori, sačeka da završi posao. Kada ih je imao sva pred
sobom, najzad progovori: „Pogledaj“, reče, pokazujudi na majicu i kačket.
„Najmanje je Tobijino, koji je nestao kada je imao tri godine. Najvede je za dete od
dvanaest godina.“ Onda se opet okrenu ka Sandri: „I sva su muška“, podseti je.
Ali ona još nije shvatala.
„Sada ih izbroj“, reče ispovednik.
Sandra to uradi. Bluza, pantalone, košulja… Spisak se završavao crvenim
džemperčidem. „Deset.“
„Po jedno za svaku godinu starosti od dana nestanka“, reče Markus.
„Moglo bi biti da sva pripadaju istom dečaku?“ Sandra nije mogla da veruje
svojim recima. Onda zaduta i više ništa ne reče.
„Da“, potvrdi ispovednik, čitajudi joj misli. „Mogude je da je Tobija Fraj još
živ.“

127

12

6 sati i 43 minuta do svanuda

Probudio se kada je primetio kako mu topla tečnost teče između nogu. Upišao
sam se, pomisli Vitali.

Onda, kao da ga je neko udario pravo u lice, povrati mu se sedanje. Mrtav
sam, pomisli. Ne, nisam mrtav, ispravi se. Ali trebalo bi da budem mrtav, to da.
Pokuša da otvori oči. Otvori samo jedno, zato što mu je jedna strana lica bila
podbula, jasno je to osedao. Bio je mrak. Osedao se smrad stajade vode i ulja za
podmazivanje. Sitne kapi odjekivale su u tišini. Gde li je? Pokuša da ustane; sve ga
je bolelo. Poslednja slika koje se sedao bila je to da ga je vodena struja u više
navrata odbacivala uza zidove tunela, kao krpenu lutku. Kada je pokušao da
pokrene grudni koš, u očima mu eksplodira na hiljade svetala, kao vatromet.
Zaurla od bola. Nije više osedao desnu ruku, verovatno mu je rame bilo iščašeno. S
mukom stade na noge. Bilo mu je teško da održava ravnotežu, vrtoglavica se
zabavljala ometanjem njegove orijentacije. Bio je bos, i to je bilo podnošljivo. Ali
to nije bio slučaj i sa tim što je izgubio braon mokasine, do kojih mu je bilo jako
stalo.

„Hej!“, povika u mrak, odakle mu se odmah vrati njegov glas.
Bio je ispod zemlje, ali više ne u odvodnom kanalu za smede, bio je siguran u
to. Voda je mogla da ga odvuče bilo gde. Rimsko podzemlje bilo je bogato
geološkim i istorijskim iznenađenjima, od kojih neka još nisu otkrivena. Pomisao
da je završio u nekom kurcu od hrama posvedenog Jupiteru koji se nalazi na
pedeset metara dubine nije ga nimalo privlačila, iako bi možda bio prvo ljudsko
bide koje je tu kročilo posle hiljada godina. Nasmeja se na tu pomisao, i mada su
ga rebra strahovito bolela, nasmeja se baš jako. Zamišljao je lica arheologa kada
ga budu pronašli. Zapitade se šta je tu radila neka mumija u svetlosivom odelu i sa
plavom kravatom. Možda du završiti izložen u nekom muzeju, pomisli inspektor.
Smeh mu je prijao. Još je živ, zato vredi iskoristiti i tu šansu.
Pokuša da krene napred na klecavim nogama i posrnu na prvom koraku, opet
udarivši licem o vrlo tvrdo tlo. Požele da opsuje, pokuša da šutne prepreku koja je
izazvala njegov pad i tek tada primeti da mu se nešto obmotalo oko nožnog
članka, nešto slično zmiji. Odskoči unazad, ali odvratna životinja nije htela da
popusti stisak. Kada se konačno smiri, skupi hrabrost da ispruži zdravu ruku i da se
oslobodi.
Nije to bila zmija, ved kaiš torbe.

128

Vitali je privuče sebi, otvori rajsferšlus i poče da pretura po njoj. Unutra je
bila suva. Čak je neki karton bio još neokrnjen. Policijska značka. Sandra Vega,
pomisli. Torba je bila njena. Seti se da se uhvatio za kaiš njene torbe, da se ne
udavi. Svim srcem se ponada da koleginica puši ili da je ponela sa sobom upaljač,
za slučaj da se ukaže potreba da upali svedu. Reci da si to učinila, glupa idiotkinjo,
pomisli. Zaista ga pronađe.

Zgrabi ga levom rukom i pokuša da ga upali palcem. Ali nije bio levoruk i
zamalo mu ispade iz ruke. Užasnu ga pomisao da de izgubiti jedinu nadu da
preživi. Smiri se, reče u sebi. I ponovo pokuša.

Plamičak se upali i odmah ugasi. Ali u tom izuzetno kratkom trenutku ukaza
mu se mračna jama. Nije ovo nikakav hram, pomisli. Onda se pojavi blaga promaja
koju on nije primetio, ali upaljač jeste. Prilikom tredeg pokušaja bolje zaštiti
plamen. Uteši ga to malo toplote koju je osetio na dlanu. Onda poče da okrede
plamičak oko sebe. Nalazio se u nekom tunelu. Voda je srušila zidove kanalizacije,
u potrazi za putem kojim može da prodre i provalila u mnogo vedi tunel. A kada
okrenu upaljač nadole, Vitali shvati gde se tačno nalazi.

Dva komada poliranog čelika koja su se pružala paralelno u mraku. Šine,
pomisli. Metro.

Opet ustade sa zemlje i s naporom poče da se krede duž šina. Pogleda u
jednom, pa u drugom pravcu. Morao je da odluči na koju stranu da krene. Nije to
bila jednostavna odluka, zato što je moglo da se desi da opet naiđe na podzemnu
reku i da ga zatrpa neko klizište, ili – što je još gore – odron. Bio bi to isuviše
ironičan kraj, nakon što je preživeo sigurno davljenje.

Sa Veginom torbom sa kaišem i desnom rukom koja mu je visila duž boka,
odluči da krene levo – što je bio pravac odakle je dopirao vetrid koji je osetio
malopre.

Plamen se gasio u više navrata duž tog puta, ali posle dvesta metara najzad
stiže do jedne stanice. Flaminio, pročita na tabli, pa se onda nekako, s mukom,
uzvera na peron. Tu odmah uoči stub. Priđe mu i pošto se oslonio uz njega desnim
bokom, uze kratak zalet i pade na zemlju. Krik bola odmah se pretvori u eho. Oči
su mu bile pune suza, ali se rame vratilo u svoje prirodno ležište. Vitali nekoliko
puta pokuša da otvori i zatvori pesnicu. Još ga je bolelo, ali mu je bilo bolje.

Malo zatim pope se na sprat gde je bio ulaz u prostor i kojem su se prodavale
karte na automatskim blagajnama. Bio je tu i ugašeni automat za pida. Policajac je
toliko želeo da prisloni suve usne na limenku sa pidem, pa makar i toplim. Pokuša
da prodrma automat, pa onda da razbije staklo pomodu značke koju je pronašao u
torbi, ali je ono bilo previše debelo. Sreda je bila nadohvat ruke, ali morao je da

129

odustane. Međutim, pre nego što ode odatle, ugleda u staklu odraz svog lica.
Polovina je bila maska od modrih podliva. Bide potreban čitav jedan život pre
nego što ponovo budem mogao da jebem, pomisli.

Naiđe na stepenice koje su vodile na površinu i nade se pred gvozdenom
ogradom koja je zatvarala ulaz u metro. Neko ju je sredom iščupao, inače bi ostao
tu ko zna koliko dugo. Izađe na stanični krug i odmah usmeri pogled u pravcu
Porta Flaminija, koja je dobila ime po drevnom rimskom putu.

Iza ogromnih tvrđava počinjao je Narodni trg, stecište nodnih susreta.
Međutim, u ovom trenutku odatle je dopirala samo zabrinjavajuda tišina, još
sablasnija zbog bleska vatre.

Vitali se pokrenu i ubrzo zatim prođe pored luka iz hiljadite godine. Ispred
njega pružala se prava pustoš od otpadaka i ljudskih ostataka. Odmah pomisli na
Varvare, ali ono što ugleda ni izdaleka nije ličilo na opise koji su se nalazili u
školskim udžbenicima o pljački Rima u V veku posle Hrista, koju su izvršili Alarih i
Vizigoti. Krvava epizoda koju je Sveti Avgustin protumačio kao božju kaznu protiv
Rima, paganske prestonice, koja nije htela da prihvati hrišdanstvo. Međutim, ovaj
put to nisu bili osvajači. Dobrim delom bili su rođeni i odrasli ovde.

Zaraza, reče u sebi.
Kameni lavovi koji su čuvali fontanu i impozantni obelisk bili su oštedeni. Na
više mesta na trgu gorele su logorske vatre. Bio je tu i kamionet iz borbene
jedinice. Oni su prvi primetili kada su izbili neredi, seti se inspektor. Agenti su
napustili vozilo, a onda je ono nekome poslužilo da se popne na lampion. Za stub
je rukama i nogama bio vezan čovek u uniformi.
Šutirali su ga do smrti.
Lice mu je bilo unakaženo, delovalo je da više nema nijednu zdravu kost u
čitavom telu, ali Vitali zapazi da sat koji je imao na ruci i dalje radi. Smešno,
pomisli. Da li ga je poznavao? Možda jeste. Ko zna koliko puta su se mimoišli po
hodnicima kvesture. Želeo je da se pomoli. Ali nikada nije bio dobar u obradanju
svecima, a sada nije znao ni odakle da počne. Jedino što je mogao da uradi za
mrtve bilo je da preživi. Zato se pope u kamionet. Uprkos tome što su gume bile
izduvane, upali motor i udalji se, ostavljajudi leš policajca na mestu gde ga je
zatekao.

Bio je sredan što je uspeo da prođe između automobila i kanti za smede koji su bili
postavljeni duž ulica. Ali je onda morao da ostavi vozilo u Ulici Veneto i nastavi
peške. Ulica Dolce vita pretvorena je u pravi vojni logor. Tlo prekriveno srčom od
razbijenih flaša, uništeni izlozi, natpisi po zidovima. Ekscelzior, Grand hotel, Baljoni

130

i ostali luksuzni hoteli sa pet zvezdica odmah su pretrpeli pravo-pravcato
pustošenje. Iza pocrnelih fasada koje su se još dimile nije dopirao nikakav zvuk,
nikakav krik.

Najzad stiže do ulaza u bunker Mravinjaka. Međutim, napolju je napravljena
prava brana od vozila i naoružanih ljudi. Desna ruka još ga je bolela, ali krenu
napred sa podignutim rukama, nadajudi se da niko nede biti toliko napetih živaca
da puca čim ga ugleda.

Začu se glas. „Ko to ide tamo?“
„Inspektor Vitali“, odgovori.
„Predstavite se detaljnije“, začu se glas u znak odgovora.
„Imam značku ovde kod sebe, ali moram malo da se više približim, da biste
mogli da je vidite.“ Mislio je na značku koju je pronašao u Veginoj torbi.
„Ostanite gde ste i detaljnije se predstavite, rekao sam.“
Vitali uzdahnu; nije imalo smisla da se raspravlja sa nekim tupavkom u
uniformi. „Ja sam na čelu Odeljenja statistike o zločinima i kriminalu“, i dođe mu
da se nasmeje dok je ponavljao tu istu priču. Sa druge strane zavlada tišina. Kako
se činilo, neko je vršio proveru.
„U redu, možete da prođete“, reče glas. „Ali držite i dalje podignute ruke.“

Pregleda ga lekar iz Mravinjaka. Pronađoše mu razne sitne povrede i nekoliko
kontuzija, kao i prelom jagodične kosti. Doktor mu iz predostrožnosti umota rame
i dade mu tablete toradola.

Vitali se istušira u ambulantnom kupatilu, zatim mu dadoše čistu odedu –
farmerke, polo majicu i adidas patike koje su izgledale kao da su izašle iz neke
starinarnice. Čak su mu doneli hladno pide i on poče da uživa u njemu, sedajudi se
konzervi pida zaključanog u ugašenom automatu na stanici metroa. Odmah ispi
dve tablete leka protiv bolova, ali bi dao sve na svetu da može da makar jednom
udahne predivni kokain.

Kada je završio sa okrepljenjem, odluči da se baci na posao. Možda su Sandra
Vega i njen neobični dutljivi prijatelj crkli u tunelima, ali bilo je mogude da postoji
još neki otvoreni trag koji se odnosio na njih.

Ostalo je nekoliko sati do svanuda i Vitali je imao samo tu priliku da zaustavi
zarazu, pre nego što se proširi preko granica centra grada. Nevreme i nestanak
struje bili su uzrok zaraze, ali su u suštini obavili i posao obuzdavanja, slično
prisilnom karantinu.

131

Da bi saznao koliko je Vega umešana, ili koliko stvarno zna o toj priči, poče da
pretražuje po njenoj torbi. Ponovo nalete na list papira koji je napipao u torbici u
tunelu metroa. Otvori ga. Bio je to neki spisak.

Metod ubistva: prastari način mučenja.
Cipele od belog platna (Markus i biskup Gorda).
Crna nafora (narkoman).
Tetovaža azurnoplavog kruga: Crkva pomračenja. Žrtvovanje nedužnih
žrtava.
Nestanak struje – Lav X.
Tajanstvena beležnica.
Tobija Fraj.

Lista se završavala dodatkom u dnu strane.

Dodatni element: Markusova prolazna amnezija.

Markus, reče Vitali u sebi, ponavljajudi tiho to ime.
Seti se da je to čovek koji pati od krvarenja iz nosa i koji nosi cipele od belog

platna. Sada je barem znao kako se zove i da pati od trenutnog gubitka pamdenja.
Morao je samo da otkrije ko je.

Čitanjem spiska mogao se izvudi zaključak o još jednom podatku. Njih dvoje
pronašli su biskupa. Vitali je bio iznenađen kada je pročitao ime Artura Gorde.
Zapitao se ko može da bude tajanstvena osoba iz sekte, ali nikada ne bi mogao da
pretpostavi da je reč o jednom pravom svešteniku.

Ko zna da li su pronašli i Lutkara. Ali inspektora je najviše interesovao
Alhemičar. Nije bio naveden na listu papira, ali je sve upudivalo na tajanstvenu
beležnicu. Ako bi mogao da stavi šapu na nju, možda bi sada stvarno došao do
rešenja enigme. Ili možda ne.

Dok je rezonovao o svemu tome, dođe jedan agent da ga pozove. „Šef hode
da vas vidi u svojoj kancelariji.“

Prefekt De Đorđi čekao ga je zajedno sa kvestorom Albertijem. Obojica su bili sivi
u licu. „Sedite, inspektore“, ponudi ga šef policije.

Vitali zauze mesto za pisadim stolom, na kojem je stajao otvoren plan Rima.

132

„Imamo dobre vesti, ali i loše“, saopšti kvestor. „Najpre one dobre, molim
vas“, zamoli Vitali, kom je nesreda bilo preko glave.

„Uspeli smo da zaustavimo pobunu.“
Možda više nije bilo zgodno zvati je pobuna, pomisli inspektor, ali izbeže da
to istakne.
Alberti pokaza na jednu od zona na planu Rima. „Proračunali smo da ima oko
hiljadu pobunjenika. Na Narodnom trgu su nas iznenadili, zato što nismo očekivali
tako žestoku agresiju. Ali se odatle nisu probili preko aurelijanskih i janikulumskih
zidina.
„Tibar nam je u tome pomogao“, umeša se šef policije. „Sprečio je da odu
izvan istorijskog centra grada.“
„Govorimo o području od petnaest kvadratnih kilometara, sa osamdeset pet
hiljada stanovnika.“
Vitali osmotri plan grada. „U redu… sada loše vesti.“
„Kredu se ispod zemlje i iznenada iskrsavaju i prave zasede našim ljudima.
Mnogo policajaca je ranjeno, a ima i nekoliko mrtvih.“
Znam, hteo je da im kaže inspektor. Imao je vrlo kratak susret, tet-a-tet, sa
trojicom od njih u odvodnim kanalima.
„Stalno ponavljam da smo mogli da izbegnemo ono što se večeras događa“,
reče šef, sav očajan. „Ona nas je upozorila, ali se nismo obazirali“, priznade.
Vitali sleže ramenima, kao da ga se ta stvar više ne tiče. „Crkva pomračenja
samo je čekala priliku da otvori put za pustošenje. Pošto je sledede pomračenje
Meseca nad Rimom predviđeno za šest godina, iskoristili su priliku koju im je
pružio nestanak struje.“
„U redu, ima naše izvinjenje“, prekide ga kvestor. „Međutim, sada nam
morate redi kako da zaustavimo sve to.“
Inspektor se za trenutak zamisli. „Čuo sam da u grad stiže vojska. Pa dobro,
recite tim vojnicima da svaki put kada budu sreli nekoga ko ima ugašen pogled,
moraju da pucaju u visini čoveka.“
„Vi ste ludi“, obrati mu se šef.
„Vi ne možete da shvatite, zar ne?“ Vitali živahno odmahnu glavom.
„Zatvoreni ste u ovom bunkeru, ali ja sam bio tamo napolju. I video sam. I čuo.
Dodirnuo sam razaranje. Vi tvrdite da je zaustavljeno. Ja, naprotiv, kažem da smo
sada ved izgubili kontrolu: zaraza je nezaustavljiva.“
Šef policije lupi šakom o sto. „Ali verovatno postoji način!“

133

„Danas sam ih ubio četvoro“, priznade Vitali, bez straha od posledica. Prvi je
bio onaj što je hteo da mu otme novčanik. „Uveravam vas da ne postoji drugi
način.“ Onda dodade: „Alhemičar je bio dobar, udario je na njih na vreme.“

„I ne postoji neka vrsta protivotrova?“ upita šef nestrpljivo.
„I ako uspemo da ga pripremimo, onaj ko je uzeo crnu naforu mora biti
dovoljno pri sebi da ode u bolnicu i uzme lek protiv nje.“
„Onda, šta predlažete?“ upita kvestor.
„U najboljoj od svih pretpostavki, da se pouzdamo u vreme. U prošlosti su se
efekti zaraze stišavali kako su sati prolazili.“
„A u najgoroj?“
„Da počnemo ozbiljno da se molimo.“ Onda dodade: „Ovaj put je drugačije
nego do sada. Stekao sam utisak da je crna kuga uznapredovala: postoji nešto što
podstiče žestinu te kopiladi, mada ne bih znao da kažem šta.“ Pomisli na ono troje
u tunelu, na način kako su skočili na Sandru i onog Markusa, kada se ugasila
svetlost baterijske lampe. „Trebalo je da uhvatim barem jednog od njih, da ga
ispitamo i saznamo da li se varam.“
Dvojica nadređenih zadutaše i pogledaše se u oči. „Postoji još jedan
problem“, saopšti šef policije.
Vitali je sada ved izgubio pojam o broju njihovih teškoda. „Proglas.“
Pre nego što je inspektor mogao da zatraži objašnjenje, kvestor uze reč: „Bez
mobilnih telefona, digitalnog radija i televizije, građani su ponovo otkrili neke
ugodnosti iz prošlosti. Na primer, pouzdali su se u tranzistorske aparate, da
pokušaju da pronađu vesti o tome šta se događa.“ Onda iz džepa sakoa uze mali
digitalni magnetofon i stavi ga na sto. „Saznali smo za njega zato što je signal AM
pomešan sa kanalima za hitne veze.“
„O čemu pričate?“, upita inspektor.
„O jednoj radio-emisiji koja seje paniku i među našim ljudima.“
Kvestor uključi magnetofon. Usred mnogo pomešanih tonova, neki muški
glas izgovori sladunjavo:
„Pažnja. Ovo je prvo saopštenje novoformiranog poretka. Zauzeli smo Rim,
Rim je naš. Čuvari zakona i snage reda ved su se svrstali na našu stranu. Vojnicima
koji su morali da se spreme da uđu u prestonicu kažemo: držite se podalje, ovaj
grad pripada nama. Ako prekoračite svete granice, nikada se više nedete vratiti
vašim porodicama, nikada više nedete videti svoju decu, žene, muževe ili verenike,
a vaši roditelji de vas oplakivati... Pažnja, građani Rima: papa je pobegao i katolici
su bez vođe. Zidovi Vatikana su pali i Sikstinska kapela je zauzeta. Preobratite se u

134

Gospodara senki, izađite na ulice i ubijajte nevernike koji se usude da vam se
suprotstave. Ko se ne prilagodi, bide smatran neprijateljem Crkve pomračenja.“

Kvestor isključi magnetofon.
Vitali se zagleda u lice dvojice nadređenih. „Zezate se sa mnom, zar ne?“
„Kamo srede“, odgovori šef policije. „Da li neko stvarno veruje u ovo?“
„Godine 2006. u Bombaju u Indiji proneo se glas da je morska voda
odjednom postala slatka. Na hiljade njih dotrčalo je na obalu i počelo da pije,
uvereni da je reč o čudu.“
„I, šta se desilo?“ upita inspektor koji nije shvatao kakve veze ima ta priča.
„Kolektivna psihoza“, objasni odmah šef policije. „Morska voda uopšte nije
promenila ukus, ali su ti ljudi bili sigurni u suprotno.“
„Halucinacija?“
„Zovite to kako hodete. Činjenica je da postoji rizik da buntovne reči koje ste
čuli proizvedu analogni efekat, zato što dolaze posle niza teških dokaza za
stanovništvo. Postoji želja se da se izazove panika, a, shodno tome, i haos.“
Vitali je bio šokiran. „Vojnici nede dodi?“
„Naravno da hode, uskoro de trupe udi u grad“, potvrdi kvestor. „Ali generali
LOGKOM-a žele najpre da saznaju šta mogu da očekuju. U suštini, trebalo bi da to,
uprkos svemu, bude najveda vojna operacija na italijanskom tlu posle Drugog
svetskog rata.“
„A šta mi da radimo za to vreme?“
„Samo nam vi preostajete, inspektore.“ Šef policije stavi mu ruku na zdravo
rame. „Morate da se vratite tamo napolje, otkrijete mesto odakle potiče emisija i
prekinete je.“
„I stvarno mislite da de to biti dovoljno?“
„Moramo da pokažemo tim luđacima i svim ostalima da smo još u stanju da
reagujemo, inače, kada nam najzad stigne pomod, pronadi de samo tela i
ruševine.“
Gospodar senki Inspektor se zamisli, dutedi. „U redu.“
„Dademo vam ekipu od šest ljudi, da se kredete sigurno“, ohrabri ga šef
policije. „Imadete na raspolaganju oružje i transportna sredstva da pronađete onaj
kurac od radio-predajnika.“
„Ne, hvala“, odgovori Vitali. „Idem sam.“

135

13

Vratiše se u sigurnu kudu motociklom.
Nije bilo mogude poneti kofer sa sobom, tako da su ga poverili nodnom

portiru da im ga pričuva. Napustili su hotel Evropa, držedi se jednostavnog
zaključka da taj prtljag predstavlja dokaz da je posle devet godina Tobija Fraj još u
životu. Ali je ipak tu bilo nešto čudno. Zašto su se u koferu nalazila samo mala
odela? Po jedno za svaku godinu života deteta. Izgledalo je da je kofer pripremljen
sa namerom da se pošalje poruka.

Upravo ova poruka: Tobija Fraj je živ, dođite da ga potražite. Ko je bio
primalac? I zašto?

Možda bi komesar Krespi mogao da im pomogne da dobiju odgovore. Stigoše
u Ulicu Stare vlade, s namerom da se suoče sa njim.

„Idi kod svog prijatelja“, reče Markus. „Pitaj ga da li nešto zna i ne dozvoli da
te razneži. Imam utisak da oni iz Crkve pomračenja iz nekog razloga još nisu ubili
Tobiju, ali bi nodas mogao biti pravi trenutak.“

„Ti ne ideš sa mnom?“, upita Sandra.
„Moram da obavim neki posao“, reče on kratko i pruži joj jedan od dva
satelitska telefona. „Ko prvi sazna nešto novo javlja se onom drugom.“
„U redu“, saglasi se ona.
Markus proveri nivo rezervoara honde. Bio je na rezervi. „Šta je to tako važno
što moraš da uradiš?“ bila je nestrpljiva da sazna Sandra, koja nije podnosila da
ostane u senci.
„Moram da pronađem jednu knjigu“, odgovori ispovednik. Onda ubaci u
brzinu i udalji se.
Dok se pela u kudu, policajka se neprekidno pitala šta je Markus hteo da kaže
tom rečenicom. O kakvoj je knjizi govorio? Šta mu je bilo na pameti? Kada stiže do
odmorišta na stepeništu, pokuca na vrata zato što se Krespi zaključao unutra. Ne
dobi odgovor. Pokuša ponovo, ovaj put jače. Možda se uspavao, ali ona nije bila
tako uverena u to. Izvuče revolver i opali metak u bravu.
Vrata se širom otvoriše.
Uperi lampu. Unutra je sve delovalo mirno. Pored ugašene pedi bila je prazna
kutija cigareta, zgužvana. „Krespi, jesi li tu?“, pozva, dok se kretala polako napred
sa oružjem u ruci. Proveri u kuhinji i kupatilu, ali komesara nije bilo. Međutim,
jedna od soba bila je prazna. Sandra ovaj put nije ni pokušala da kuca. Opali
direktno u dovratak i gurnu vrata udarcem noge.

136

Obavi je sivi oblak. Poče da kašlje. Najfinija prašina upadala joj je u oči, pa joj
oči zasuziše, ali je ipak uspela da vidi komesarovo telo koje je ležalo na podu.
Podiže kragnu trenerke na usta i uđe.

Čovek je ležao potrbuške, stezao je u ruci ostatak svede. Sandra ga okrenu.
Bio je još živ.

Uze ga ispod oba pazuha i odvuče u hodnik. Tamna prašina ih je pratila kao
neka znatiželjna utvara, još je mogla da ih oboje uguši. Pepeo, reče ona u sebi.
Kako je bilo mogude? Prinese ruku Krespijevim ustima i nosu: disanje mu je bilo
slabo. Morala je da mu oslobodi disajne puteve. Ostavi ga tu i otrča u kuhinju da
potraži vodu. Iz slavina je tekao samo mulj. Onda poče da pretražuje po policama
u špajzu u potrazi za nekom flašicom i seti se metoda koji su koristili stari Rimljani
da iznude priznanje od zarobljenika. Zatvarali su ih u neku prostoriju čiji je pod bio
posut pepelom i ostavljali ih tu sve dok ne progovore. Fina prašina bila je toliko
lagana da su je zatvorenici lako udisali, a se onda brzo smeštala u pludima, gde bi
se ponovo zgusnula, ne ostavljajudi nadu za spas. U stvari, zarobljenici koji bi na
kraju progovorili i bili oslobođeni umirali su kroz samo nekoliko dana, zbog
blokade alveola.

Mučenje, pomisli Sandra. I Krespiju, oguglalom pušaču, vratilo se milo za
drago.

Ali je postojao strah gori od svakog drugog. Ubica koji ubija jednog po jednog
člana Crkve pomračenja došao je tu i komesaru postavio zamku. Kako je to učinio?

Vrati se sa mineralnom vodom i nasu mu je u usta, ali je on ispljunu. Onda
otvori oči i ugleda je. Preko čađi koja mu je prekrivala lice potekla je jedna suza.
Krespi podiže ruku i prstom uprljanim pepelom napisa nešto na zidu pored sebe.
Jednu reč.

Učena.
Sandra primeti da on želi da kaže još nešto, ali mu ne polazi za rukom.
„Otkrili smo da je Tobija Fraj još živ“, šapnu mu, misledi da želi da govori o tome.
Komesar potvrdno klimnu glavom.
„Znaš li gde je bio svih ovih godina?“
Ovaj glavom dade znak da ne zna.
„Šta onda?“
Krespi se napreže da nešto kaže, ali mu nije uspevalo da pusti glasa od sebe.
Disanje mu je postalo teško, nepodnošljivo. Ponovo podiže ruku prema zidu i ovaj
put započe da crta neki crtež.
Bilo je to neko neobično sunce, prilično detinjasto, ali se njegovi zraci nisu
prostirali izvan, nego u unutrašnjost kruga.

137

„Ne razumem“, reče policajka, sva očajna. „Šta je to?“
Ali Krespi skrenu pogled sa nje i upre oči ka nebu. Teško disanje pretvori se u
ropac, a malo zatim grudni koš prestade da se podiže. Sandra se zagleda u njega i
to malo potraja. Onda mu nežno zatvori očne kapke.
„Učena“ i posle toga krug sa zracima usmerenim unutra, reče za sebe. Ali nije
imala vremena da razmišlja o značenju poruke. Sigurna kuda više nije bila sigurna.
Morala je da ode. Odmah.

138

14

Biblioteka Anđelika imala je sedište u bivšem avgustinskom manastiru, upravo na
Trgu Svetog Avgustina. Od 1600. godine fratri su se bavili sakupljanjem,
popisivanjem i čuvanjem oko dvesta hiljada dragocenih knjiga. Markus se sedao
da je to bila prva evropska biblioteka otvorena za javno razgledanje. Ono što
ugleda kada dođe pred ulaz u zgradu, natera ga da zastane.

Blato od poplave Tibra prodrlo je kroz predvorje do čitalačkog salona –
čuvene Vanvitelijanske vaze, nazvane po arhitekti koji je izvršio rekonstrukciju
čitavog kompleksa u XVIII veku. Knjige koje su se nalazile na nižim policama
pretvorile su se u pravu kašu od sivog papira. Na stotine tekstova neprocenjive
istorijske i umetničke vrednosti nepovratno je izgubljeno. Zidni ormaridi bili su
srušeni i tomovi knjiga plutali su u prljavštini ustajale vode.

Izuzetak je činila blindirana prostorija koja je sadržala najdragocenije
inkunabule.

Ispovednik je znao napamet kombinaciju za otvaranje. Mnogo puta je dolazio
tu da pregleda knjige neizvesnog porekla, neke zabranjene vekovima. Nadao se
samo da su akumulatori koji održavaju sisteme bezbednosti još u funkciji, kako bi
mu omogudili pristup.

Bili su u redu. Ude u malu salu u kojoj su inkunabule čuvane u savršenoj
mikroklimi, ni previše suvoj, ni previše vlažnoj. Obično su učenjaci koji su tražili da
ih pregledaju nosili bele rukavice, kako bi mogli da rukuju vrlo tankim stranicama,
bogatim minijaturama, a da ne rizikuju da ih nepovratno oštete. Ali Markus nije
imao vremena. Dade se u potragu za tekstom koji mu je tražio Kornelijus van
Buren prilikom poslednjeg susreta.

Historia naturalis Plinija Starijeg.
Pronađe knjigu i umota je u krpu od belog lana. Kada je dao obedanje,
sigurno nije imao nameru da tom čudovištu preda takvo blago čovečanstva:
dozvolide mu da joj se divi kroz rešetke delije, pa de je onda opet vratiti na svoje
mesto. Ali su se u poslednjim satima stvari promenile. Ako bi žrtvovanje jedne
knjige poslužilo za spas Puma i, pre svega, života jednog dečaka, onda je mogao i
da ga prihvati.
Stavi pažljivo umotanu knjigu na rezervoar motora, između sebe i volana.
Onda krenu. Do tog trenutka u Vatikan je uvek ulazio Erijaginim automobilom, pa
de sada sigurno teže izadi na kraj sa žandarmerijom i švajcarskim gardistima koji
čuvaju svaki prilaz i sprečavaju tuđince da upadaju u područje malene države.
Ali Markus je ipak znao način.

139

Paseto di Borgo bio je prolaz do zidina oko Vatikana koji povezuje vatikanske
zgrade sa Tvrđavom Svetog anđela. U suštini, radilo se o nadvožnjaku koji je u
prošlim vremenima omogudavao papi da dođe do tvrđave u slučaju opasnosti.
Ispovednik prede preko njega u obrnutom smeru i malo zatim ponovo se nade u
unutrašnjosti vrtova. Prođe kroz zapuštenu šumu i pokuca na vrata zatvorenog
manastira Hristovih udovica.

Otvori mu jedna od monahinja, koja ga, kao i uvek, dutedi otprati do
tajnovitog gosta kude. Nije ista kao prošli put, zapazi Markus. Uprkos dugačkoj
odori i crnoj tkanini koja joj je pokrivala lice, spazi da nosi cipele drugačije od
monahinje koja ga je vodila tog popodneva. Ne čizmice vezane sve do cevanica,
nego crne papuče.

Kada se Markus sa svedom pojavio kod okvira rešetaka, Kornelijus je u mraku
ležao ispružen na svom ležaju.

„Ne brini, budan sam“, reče zatvorenik. „Što sam stariji, spavam sve manje, a
dani mi postaju nepodnošljivo dugi. Zato mi predstavlja zadovoljstvo kada dođeš i
ponudiš mi malo razonode.“

Markus provuče ruku kroz gvozdene rešetke i pruži mu inkunabulu. „Održao
sam obedanje.“

Van Buren ustade sa kreveta i, dok su mu oči blistale od čuđenja, priđe da
uzme knjigu. „Ostao sam bez daha.“ Vrati se na svoje mesto i stavi knjigu na krilo.
Oslobodi je omota od belog lana i zagleda se u nju, očaran. „Kakva
veličanstvenost, kakvo čudo!“ Onda otvori koricu od ručno šivene kože i poče da
prelistava retke minijature, jedva ih dodirujudi dlanom.

Markus je uspeo da nazre crteže i pozladene vezove koji su ukrašavali
stranice, ali bio je tu iz drugih razloga. „Tvoja sreda je ved nagrada za mene,
Kornelijuse“, reče ironično, „ali sam spreman da podignem svoju nagradu.“

Van Buren podiže glavu sa knjige. „Ispričaj mi šta si novo saznao i pomodi du
ti.“

Ispovednik mu ukratko prepriča događaje iz poslednjih sati. Odluči da ništa
ne izostavi: oprez je mogao biti isuviše veliki luksuz, s obzirom na opasnost kojoj
su izloženi Rim i Tobija Fraj.

„Dakle, dečakje posle devet godina još živ“, najzad utvrdi Van Buren, kao da
srce serijskog ubice zaista može da ceni takvu vest.

„Ali osedam bojazan da mu preostaje malo vremena“, priznade Markus.
„Bojim se da de ga nodas ubiti.“

„Šta te navodi na tu pomisao?“

140

„Ne znam, ali mislim da Crkva pomračenja želi da osvešta ovaj dan razaranja
žrtvom jednog nevinog života.“

Kornelijus proceni stvar. „Sin jedne monahinje vrlo je modan simbol“, saglasi
se.

„Zbog toga moram da zaustavim Gospodara senki. Ali da bih stigao do njega,
moram najpre da pronađem Alhemičara.“

„Bilo bi neophodno upoznavanje sa dinamikom i ritualima Crkve pomračenja
da bi se shvatila uloga te osobe, zar nije tako?“

„Krespi, komesar koji je povezan sa tom sektom, pričao je o nekoj vrsti
obreda putem kojeg se obučavaju sledbenici. Rekao je da se članovi ne poznaju
između sebe, zato što svi nose crne tunike i svi su maskirani.“

Kornelijus stavi inkunabulu na krevet pored sebe. Onda poče da prolazi
rukom preko čekinjave brade. „Maske i alhemičar“, ponovi dok je razmišljao.
„Nikolaj i Penka Šišman“, reče.

„Alhemičar su dve osobe?“, začudi se ispovednik.
„Sačekaj, molim te“, prekide ga Van Buren. „Još razmišljam, ali je to jedina
priča koja mi pada na pamet…“
„Ispričaj mi je.“
„U početku su Šišmani bili porodica bugarskih prinčeva koji su se doselili u
Rim pre nekoliko vekova, kako bi izbegli progon hrišdana koji su sprovodili Turci.
Činili su deo papskog dvora i ostali verni papi i posle 1870. godine, kada je ovaj
lišen svoje svetovne modi. Međutim, godine 1968. Pavle VI naredio je ukidanje
papskog dvora, kao beskorisnog lažnog sjaja prošlosti. Prinčevi Šišman, koji su
svojim izgonom platili za svoju vernost Rimskoj crkvi, osetili su se uvređenim i
poniženim. Zajedno s ostalim plemidima nastavili su da čine deo takozvane Crne
aristokratije. Članovi te omanje družine plave krvi dali su sebi zadatak da obnove
vekovne tradicije, a samim tim i sopstvene privilegije.“
„Kakve veze ima sve to sa dvoje Šišmana koje si mi spomenuo?“
„Nikolaj se oženio Penkom protiv volje svoje porodice. Ona, koja je bila
obična učiteljica, uzela je drevno ime Šišmana… Penka je bila puna života, u Rimu
su bile čuvene njene zabave pod maskama koje su se održavale u jednoj od
istorijskih palata u centru. Nasuprot njoj, Nikolaj je bio dutljiv tip, posveden nauci.
Prkosio je svojim roditeljima tako što je stekao diplomu iz hernije.“
Markusu odjednom sve postade jasno. „Penkine maske, a Alhemičar je
hemičar.“
„Postoji i drugi deo priče sa kojim, naravno, moraš da se upoznaš, i potiče
manje-više iz sedamdesetih godina prošlog veka.“ Van Buren baci pogled na pod

141

delije. „Kada je bila još vrlo mlada, Penka Šišman se ozbiljno razbolela. Njen muž
ju je vodio kod najvedih i najslavnijih doktora da je izleče. Kada oni izjaviše da su
nemodni, Nikolaj uvrte sebi u glavu da sam leci svoju bolesnu suprugu. Obišao je
svet u potrazi za nekom čudesnom supstancom i isprobao na sirotici niz
preparata, od kojih su neki bili njegov izum. Nije hteo da se preda pred onim što je
bilo očigledno i što ga je dovodilo do ludila. Ali onda, jednog septembarskog dana,
Penka je umrla i rođaci rekoše Nikolaju da je Bog uzeo stvar u svoje ruke i
pravedno postupio.“

„Šta se onda desilo?“
„Desilo se to da se Nikolaj odrekao vere. Nastavio je da u kudi održava zabave
pod maskama, ali sa drugačijim ciljem: sada je od svojih gostiju zahtevao da
obavljaju magijske rituale, spiritističke sedeljke. Bila je to njegova opsesija: da
stupi u kontakt sa pokojnom suprugom, ženom koju je mnogo voleo.“
„Kakva može biti veza između ove priče i Crkve pomračenja?“, reče Markus.
Kornelijus ga pogleda. „Šta bi ti bio u stanju da uradiš zbog ljubavi?“, upita,
na namerno izazovan način.
Ispovednik, iznenađen pitanjem, ne odgovori.
„Da li bi bio spreman da prodaš dušu Gospodaru senki?“ Kornelijus poče da
se smeje. „Jadan je sveštenik koji živi u iskušenju.“
Markus bi najradije ušao u deliju i udario ga.
„Nemoj da se vređaš ako te malo peckam“, reče starac, pa se opet uozbilji.
„Malopre si rekao jednu rečenicu, ali ni sam nisi svestan značenja svojih reči…
Kada si spomenuo susrete pristalica Crkve pomračenja koje je opisao policijski
komesar, otkrio si mi da učesnici nose maske i crne odore. Je li tačno?“
„Da.“
„Ali razmisli: ipak postoji način da se prepozna neko ko je pokriven od glave
naniže.“
Markus odjednom oseti da ga obuzima zaprepašdenje. Pojavi mu se slika
Hristovih udovica koje su ga svaki put pratile do zatvorenika. Naučio je da ih
razlikuje po cipelama.
Zato spusti glavu na one koje je imao na nogama.

Kornelijus se obradova, pošto je učenik sam došao do zaključka. „Ne postoji
rizik da budu prepoznati ako svi nose iste cipele.“

Cipele od belog platna, pomisli ispovednik. Eto zašto je Krespi bio toliko
uznemiren kad je zapazio njegove. I biskup Gorda imao je par istih takvih.
Postojalo je samo jedno objašnjenje. „Istraga koje se uopšte ne sedam… Bio sam
vrlo blizu da otkrijem istinu.“ Još jedan detalj istrgnut iz mraka amnezije. „Eto

142

zašto su te proklete cipele bile pored moje odede kada sam se probudio u
Tulijanumu.“ Šta se dogodilo pre toga? Možda je ved resio slučaj, ali je onda sve
zaboravio.

„Trebalo bi da naučiš bolje da kriješ svoj bes“, izjavi ovaj, videvši ga u tom
stanju.

Ali Markus više nije imao volje da sluša lekcije starog sveštenika. „Ako je
Nikolaj Šišman Alhemičar, gde mogu da ga pronađem?“

Van Buren pomilova inkunabulu sa Historia naturalis. „Na mestu na kom se
zatvorio od dana kada mu je žena umrla.“

143

15

Sandra je lutala bez cilja korzom Vitorija Emanuelea II. Oko njega pustoš i
ruševine. Smrad blata iz Tibra izazivao je mučninu.

Nije imala hrabrosti da upali lampu, zato što je onaj ko je ubio Krespija
mogao da je uoči. Pomisao na smrt nije je plašila koliko pomisao na dugo i
nepodnošljivo mučenje. Pokuša da pozove Markusa putem satelitskog telefona.
Želela je da ga obavesti o onom što se dogodilo komesaru, da mu kaže da je bila
prinuđena da pobegne iz sigurne kude. Ali nije uspevala da uspostavi kontakt
putem te proklete sprave. Gde se nalaziš? U kakvoj si to vražjoj rupi, ako ni satelit
ne može da dopre do tebe? Bojala se da su baterije aparata ved na izdisaju, da de
je sasvim izdati.

Pokušadu kasnije, reče u sebi.
Morala je da se udalji sa ulice. Potraži sklonište u unutrašnjosti Crkve Santa
Marija in Valičela, poznatije kao Kjeza Nuova. Mesto za molitve bilo je pusto.
Policajka prede preko velike centralne lađe crkve, sve do oltara. Upali jednu od
zavetnih sveda pored propovedaonice i, držedi je u rukama, poče da se krede
između bočnih kapela. Bilo je neverovatno koliko se blaga krije u svakom kutku
Rima. U jednom mračnom uglu nalazile su se Rubensove slike, a plafon je bio
ukrašen freskama Pjetra da Kortone. Sandra zastade ispred table sa
obaveštenjima za turiste. Tako otkri da se na tom mestu krije i nešto
zabrinjavajude. Crkva se nalazila na krajnjoj ivici onoga što je nekada bilo Kampo
Marcio, tačno uz šupljinu iz koje su u dalekoj prošlosti izvirale sumporaste pare,
sigurno ostaci slabe vulkanske aktivnosti. Zato su stari Rimljani to područje
smatrali vratima pakla. Dok je čitala legendu, policajka oseti da je podilazi jeza.
Odluči da nastavi šetnju pod dobročudnim pogledima kipova svetaca i pokuša da
se usredsredi na ono što joj je otkrio Krespi pre nego što je umro. Na učenu.
Ona i Markus pitali su se zašto se u koferu iz hotela Evropa nalazi samo deset
odela Tobije Fraja, koja su odgovarala svakoj godini starosti od dana otmice, sve
do uzrasta od dvanaest godina. Odgovor je bio da je taj prtljag u stvari neka
poruka. Crkva pomračenja želela je da nekome poruči da je dečak još živ.
Kome?
Sigurno ne njegovoj majci. Matilda Fraj bila je siromašna. Imala je diplomu
klasičnih jezika i filologije, ali je preživljavala tako što je čistila tude stanove. Pored
toga, bila je izložena preziru. Tokom ovih devet godina podnosila je teret surove
klevete: sumnje da je možda ona kriva za dečakov nestanak. Bila je monahinja

144

koja se odrekla svojih zaveta, a isto tako neudata majka. Za vreme njihovog
susreta neodređeno je pričala o tome da je zloupotrebljena.

„Sedam se da sam bila na nekoj zabavi i da nisam bila pri sebi. Otkrila sam da
sam trudna mesec dana kasnije. Možete li da zamislite taj šok? Tek sam napunila
dvadeset dve godine, nisam znala ništa o životu, niti kako se podiže dete. Sve do
tada živela sam izvan sveta.“

Verovatno je u pitanju bilo seksualno nasilje, a žena je bila neodređena kada
je u pitanju ta tema zato što se stidela, uprkos tome što je ona sama bila žrtva.
Bilo je to zbog strogog katoličkog vaspitanja, ili zbog ispiranja mozga kom je bila
izložena u manastiru, Sandra je bila ubeđena u to.

Sve to je isključivalo da je Matilda predmet učene.
Nemajudi elemente za rešenje prve enigme, policajka se fokusira na drugu.
Na neobično sunce koje je nacrtao Krespi, a čiji zraci su bili usmereni ka centru
kruga. Pomisli za sebe da je glupa. Nije to bilo sunce, nije imalo smisla, pošto je
kult sekte bio usredsređen na pomračenje Meseca. „Mesec sa zracima ka unutra“,
reče sasvim tiho. Ta slika joj je bila začudo poznata. Gde li ju je videla? Bila je
sigurna da joj je rešenje nadohvat ruke. Znala je da ga zna. Zatvori oči, polažudi
nadu u bogojavljenje, u viziju. Panoramski točak.
Ta slika joj se jasno pojavila u sedanju: luna-park. Krespi je hteo da crtežom
označi neko mesto, tačnije, zabavni park. Šta li se tamo događalo? Svakako mora
otidi tamo.
Nije mogla da pogreši. Najpoznatiji luna-park u Pumu bio je LunEur.

Izađe na put i pogleda oko sebe. Morala je da pronađe način da dođe do južnog
dela grada. Da pređe put od deset kilometara bez prevoznih sredstava. Normalno,
bilo joj je potrebno sat i četrdeset pet minuta da prede to rastojanje. I to ako
bude mogla pola od tog vremena da trči. Ali morala je da bude oprezna, kako zbog
mraka, tako i zbog opasnosti sa kojima bi se mogla suočiti usput.

Tako izračuna da de joj biti potrebno tri sata. Ali nije imala toliko vremena na
raspolaganju.

Opet uze satelitski telefon i pokuša da stupi u kontakt sa Markusom. Kada bi
samo uspela da ga obavesti, možda bi mogli da idu zajedno motociklom. Ništa od
toga, ispovednik je i dalje bio nedostupan.

Neki neobičan šum, sličan mahanju krila džinovskog jata ptica, primora je da
podigne pogled ka nebu. Približavao se i postajao sve jači. Ubrzo iznad njene glave
preleteše helikopteri. Kraj nevremena omogudavao im je da polete. Pretraživali su
katastrofom pogođeno područje modnim halogenim reflektorima.

145

Zašto se ne spuste, da provere šta se događa? To je apsurdno, pomisli ona.
Međutim, letelice su joj pokazivale put. Krenu ka ulici duž Tibra i savlada
područje prekriveno blatom od poplave. Površina ulice kojom je gazila ponovo je
bila čvrsta. Uoči neki mali jeftini automobil sa otvorenim vratima nasred kolovoza.
Pomisli da su ga tu u žurbi ostavili pljačkaši iz straha od poplave. Sede na mesto
vozača. Na njenu sredu, putnici su u žurbi ostavili ključ ubačen u bravu volana.
Pomoli se da motor radi, pa onda okrenu ključ.
Morade da nastavi ugašenih farova, nije imala izbora.
Pređe preko Mosta Kavur i krenu prema Tvrđavi Svetog anđela. Prolazedi
naspram ulaza u Via Končilijacione, ugleda senku Bazilike Svetog Petra kako se
ocrtava u nodi. Malo zatim skrenu desno i nađe se ispred ulaza u tunel Princ
Amedeo. Naglo zakoči. Držedi ruke čvrsto na volanu, sa upaljenim motorom, poče
da posmatra ogromna crna usta ispred sebe.
Sandra pažljivo smesti revolver na krilo, zatim upali duga svetla, pritisnu gas
do daske i autid velikom brzinom krenu ka ulazu. U tunelu je bilo još automobila.
Primeti da su raspoređeni tako da usporavaju prolazak. Ovo je zamka, pomisli. Ali
sada više nije mogla da se vrati. Pokušavala je da drži pod kontrolom sve oko
sebe. Povremeno se trzala, zato što je mislila da je nešto zapazila. Bila je uverena
da de svakog trenutka neko postaviti zasedu. Ali njeni neprijatelji nisu bili stvarni,
bili su sačinjeni od senke i postojali su samo u njenoj glavi. Kako sam samo glupa,
pomisli kada nazre izlaz. Malo kasnije opet se nađe na otvorenom.
Ugasi farove i pređe poduži deo Ulice Porta Kavaleđeri. Onda nastavi duž
Ulice Grgura VII i Ulice Njuton – sve bez prepreka. Koliko je puta običnim radnim
danima bila blokirana beskrajnim redovima po ovim ulicama? Bila je to uobičajena
svakodnevica svakog Rimljanina. Sandra je uvek pravila poređenje sa saobradajem
u Milanu, koji je manje haotičan i podnošljiviji. Ali sada, dok je prolazila kroz
rezidencijalne četvrti bez svetla, zažali za zagušenjima i bukom sirena. Ko zna da li
de taj život ikada biti kakav je bio pre.
Krenu nadvožnjakom Maljana i preseče Ulicu Kristifora Kolumba – dugačku
asfaltnu brazdu, potpuno praznu. Onda zaustavi autid stotinak metara od Ulice Tri
fontane. Napravi okret u suprotnom pravcu i parkira nasred ulice, tako da sebi
olakša eventualno bekstvo. Odatle nastavi peške.

***

Nakon samo nekoliko desetina metara, prepozna ga. Panoramski točak, simbol
luna-parka, bio je ugašena ženica – baš kao oči njenih neprijatelja.

146

Pope se uza zidine i preskoči na drugu stranu. Prizemlji se sa obe noge u
nekoj leji. Oko nje apsolutna pustoš. Krenu, ne znajudi šta tačno traži. Krespi nije
stigao da joj to kaže na vreme, ali bila je ubeđena da de sama shvatiti.

Prođe kroz prostor na kom se nalazio veliki nasmejani slon, zatim pored
kioska sa kokicama i nađe se na glavnoj aveniji. Nestanak struje odneo je dečji
smeh i veselje, kao i šarena i treperava električna svetla. Streljana, aparat za
pravljenje šederne vune, prodavnica suvenira: sve je bilo zatvoreno. Gusenica,
tobogan smrti, karusel sa konjima, dečji autodrom, velika ljubičasta hobotnica
koja se okrede oko sebe, sve to je zaustavljeno. Ali delovalo je samo prividno
nepomično. Sandra je imala osedaj da de te atrakcije svakog trenutka oživeti. Ali
bez muzike i šarenih lampica, bile su samo mehanička čudovišta, sazdana od
mraka.

Dođe do Kude strave koja je sada delovala manje sumorno na tom groblju
zabave. Iznenadni šum – koraci? Postade oprezna. Cetvoronoške otpuza iza velike
sove koja je bdela na ulazu. Uradila je to u poslednjem trenutku, zato što se iza
njenih leđa pojaviše dve osobe koje su prolazile istim putem kojim je ona prošla.
Sandra ne izvuče revolver, pokuša da bude što je mogude mirnija, pa čak i zadrža
dah. Prodefilovali su pored nje, na razdaljini manjoj od metra. Nisu je primetili i
produžili su dalje. Ona pusti da protekne nekoliko sekundi, pa onda skupi hrabrost
da se nagne iza velike nodne ptice. Kada je to uradila, ugleda scenu koja se
odvijala u podnožju džinovskog panoramskog točka.

Bio je to dugačak red koji su napravili spavači – tako ih je nazvala. Njih
desetine i desetine.

Delovalo je kao da čekaju da naprave krug na tamnom nebu. Niko nije
govorio i nije bilo radosti na njihovim licima. Poštovali su red, strpljivo. Ispred njih
su bila tri-četiri muškarca i nekoliko žena, koji su ih dočekivali sa peharom u
rukama. Spavači su prilazili i otvarali usta. Čekali su da im stave nešto na jezik.
Onda su izlazili iz reda i udaljavali se.

Sandra odmah pomisli na hrišdanski obred pričešda. Crna nafora, pomisli.
„Gospodar senki vratio nam je znanje“, tvrdio je Krespi. „Ko okusi njegovo
pričešde, zauzvrat stiče dar saznanja.“
Sandra nije dopustila da na nju utiču reči starog komesara. Ali je pred tom
nadrealnom scenom bila prinuđena da se zapita da li je sve to ipak istina.
Zašto me je Krespi poslao ovde? Nije bilo nekog posebnog razloga, niti je
znala šta upravo stvarno gleda. Da je samo tu bio Markus, mogla bi da se zajedno
sa njim suoči sa tim.

147

Ali sada je morala da ode odatle. Videla je dovoljno i moglo je postati
opasno. Morala je da pređe isti put, kako bi se vratila do kola. Brzo se pokrenu, ali
kada stiže u blizinu kude sa ogledalima, spazi odraz nekoliko spavača koji su
dolazili ka njoj. Promeni pravac kretanja pre nego što su je primetili i pope se na
jedno brdašce. Odatle je imala prilično dobar pogled na istočni ulaz u park.
Spavači su pristizali odatle.

Peške, u grupi, ili pojedinačno. Panoramski točak, kao neki tamni far,
pokazivao im je kojim pravcem da krenu.

Sandra se okrenu da nastavi dalje, ali se nađe pred jednim od njih.
Imao je najviše dvadeset pet godina, nosio je ljubičastu vojničku jaknu, a
ispod nje samo prljavu sivu majicu, tamne pantalone i kanađanke. Imao je
dugačku i masnu kosu. I on je delovao iznenađeno što je vidi. Nakon poduže tišine
prinese ruku preponama. „Da se pojebemo?“ upita gotovo ljubazno.
Pogled mu još nije prazan, ali može to brzo da postane, pomisli Sandra koja
je ved zapazila promenu. Mogla je da se pretvara da su na istoj strani, ali de on
primetiti njen strah – bila je sigurna da poseduje tu sposobnost. Izvuče revolver iz
trenerke i uperi ga u njega.
Tip se nasmeši. „Ako zapucaš, čude te“, reče i pokaza glavom ka
panoramskom točku. „Da se pojebemo?“ ponovi i koraknu ka njoj.
Sandra ga šutnu i on pade. Onda se okrenu i više ne obrati pažnju na njega.
Nije joj bilo važno to što je uspela da ga odvrati od njegove namere, mislila je
samo na to kako treba da trči najbrže što može.

Srce joj je snažno lupalo i bila je zadihana. Trčala je vrlo brzo, ali bila je u
panici. Previše kiseonika predstavljalo je problem, angažovalo je svom snagom
pluda i ubrzavalo otkucaje srca. I povedavalo napor. Nikada nedu uspeti da
stignem do kola, pomisli. Ali nije mogla da menja stvari, nije više imala kontrolu
nad sopstvenim organizmom. Sada je njeno telo pripadalo strahu.

Začu korake iza sebe, kao topot koji je sve bliži. Okrenu se za trenutak, što je
bilo dovoljno da spazi obličje čoveka u ljubičastoj vojničkoj jakni kako juri za njom.
Imao je dugu crnu kosu koja je formirala neku vrstu grive oko mračnog lica.

Brz je, pomisli, ne plaši se.
Ugleda zid koji je preskočila kada je ušla unutra. To je značilo da je blizu cilja,
ali je istovremeno predstavljalo prepreku. Morade da se uzvere, a gonilac de modi
da je stigne i povuče je nadole.
Mogu da se okrenem i pucam. Zatim du imati vremena da stignem do kola,
pre nego što me ostali uoče. Bila je to dobra ideja. Uhvati dršku pištolja sa obe
ruke, okrenu se oko sebe, nanišani i opali.

148

Ali gonioca više nije bilo.
Pucanj odjeknu u tišini parka. Sranje, reče u sebi. I odmah nastavi da trči. Da
li se sakrio? Pokušava da je iznenadi? I pre svega, kada de stidi ostali?
Kada je stigla do podnožja zida, osvrnu se okolo. Morala je opet da uvuče
revolver u trenerku. Hitrim pokretima uzvera se uza zid od opeke. Ali se nijedna
ruka ne pojavi iz senke da je zgrabi za nožni članak, niti oseti da je nešto vuče
naniže. Uspela je da se popne i preskoči na drugu stranu. Ulica je bila prazna, a na
samo nekoliko desetina metara nalazio se auto koji ju je čekao, spreman da je
odnese odatle. Izdrži još samo malo, reče u sebi i nastavi da trči.
Najpre začu kretanje vazduha – kao da je proletela neka ptica. Zatim oseti
udarac u desnu stranu glave. Ne oseti nikakav bol, samo iznenadnu ošamudenost.
Nije stigla da ispruži ruku da ublaži pad i odmah oseti da joj se u kožu lica zarivaju
kamenčidi: bio je to bolni poljubac asfalta na obrazu. Nije mogla da se pomeri,
mnogo joj se vrtelo u glavi. Kamen koji ju je pogodio, veliki kao pesnica, ležao je
pored nje. Više nije imala revolver – ko zna gde je završio. Polako se okrenu na
leda i ugleda ga.
Stajao je na zidu u ljubičastoj vojničkoj jakni i sa podignutom rukom u znak
pobede. „To!“ uzviknu trijumfalno. Bio je sredan.
Sandra pokuša da se pridigne, ali pade na laktove. U dnu ulice pojavi se grupa
osoba. Ubrzo počeše lagano da joj se približavaju, znatiželjni.
Sandra pokuša da otpuzi unazad. Trebalo je odmah da pucam, reče u sebi.
Zašto sam morala da oklevam na onom jebenom brdu? Autid je bio samo nekoliko
metara od nje, ali je izgubila nadu da de stidi do njega. Šteta, bila je tako blizu.
Onaj gad na zidu se i dalje smejao, a grupa je nastavljala da se približava. Sandra
Vega shvati da joj nije preostalo mnogo vremena. Dok se vukla po zemlji, ruka joj
okrznu cev revolvera. Zgrabi ga; bio je težak, ali je ipak uspela da ga podigne.
Opali ka gadu, bez nade da de ga pogoditi. Ali ga jeste pogodila. Primeti kako pada
unazad, kao meta u streljani. Uostalom, nalazimo se u luna-parku, pomisli.
Nasmejala bi se zbog te šale, ali više nije bila sigurna da je to zabavno. Hitac ni
najmanje nije uznemirio spavače.
Ne plaše se da umru, reče u sebi.
Poče da puca nasumce u njihovom pravcu. Hici odoše uprazno. Za trenutak je
uspela da ih rastera. Ali kada su shvatili da više nema metaka, ponovo se okupiše.
Želela bi da je Markus spase, kao što se dešavalo u ostalim slučajevima. On je
uvek krišom bdeo nad njom. Mada nije mogla da bude sasvim sigurna, Sandra se
svih ovih godina osedala zaštidenom.
Gde si sada?

149

Shvati da de ovog puta morati da se pobrine sama za sebe. Ali to nede morati
da uradi samo zbog njega. Morala je to da učini pre svega zbog njih dvoje zajedno.

Prestade da puzi unazad kao neki idiot i, oslanjajudi se na ruke, nekako
kleknu na kolena. Udahnu, izdahnu. Primeti da se i grupa zaustavila. Znala je šta to
znači: pripremali su se da napadnu uljeza. Zaista, krenuše istovremeno. Ona se
podiže, zatetura, ali zadrža ravnotežu. Okrenu se prema kolima i nastavi da trči.
Poče da pretura po džepu u potrazi za ključevima – iz kojeg jebenog razloga je
uopšte zaključavala automobil? Pronađe ključeve, pritisnu dugme za automatsko
otvaranje: migavci zatreptaše i pozdraviše je veselim zvukom. Po njoj poče da
pada kiša predmeta. Ako je samo jedan od njih pogodi, bide to kraj za nju. Ali u
tom trenutku nije imala vremena da ih izbegne. Trčala je. Trčala je, i to je bilo
dovoljno.

Kada je stigla do automobila, širom otvori vrata i samo se baci u kabinu. Upali
motor dok je zatvarala vrata. Začu ih kako dolaze, okupljaju se i počinju da udaraju
po staklu i krovu. Opkolili su je. Videla je kako se njihova lica prislanjaju uz prozore
– praznih očiju koje je traže. Ubaci u brzinu i pritisnu gas. Začu kako njihove
znojave ruke grebu po karoseriji dok automobil ubrzava – bilo je to oštro
grebanje. Još udaraca, još kamenja. Onda samo buka motora. Nije čak ni
pogledala u retrovizor.

Nosi se, Krespi, pomisli. Zato što je bilo potpuno besmisleno da dolazi ovde.

150