Donato-Karizi-Gospodar-senki

16

5 sati i 3 minuta do svanuda

Dom Šišmanovih nalazio se u Ulici Gata.
Nedaleko odatle nalazile su se Ulica Korso i palata Dorija Pamfili. Na vrlo

uskom području istorijskog centra nalazilo se nekoliko najlepših i najtajanstvenijih
palata rimskog plemstva.

Ulica je dobila ime po mački od mermera, pronađenoj među ruševinama
antičkog hrama posvedenog Izidi i onda postavljenog na postolje iz XVI veka. O
njoj su kružile dve legende. Prva je govorila da mačka gleda u pravcu mesta na
kom je skriveno blago, koje nije nikada pronađeno. Druga je bila priča o detetu na
ivici krova. Pričalo se da je mačka mijaukanjem privukla pažnju majke i tako
sprečila da mališan padne u bezdan.

Markus odmah pomisli na Tobiju Fraja. Ko zna da li je uspeo da izbegne da se
strmoglavi u ponor Crkve pomračenja.

Uvuče se u palatu tako što razvali rešetku starinskog skladišta za ugalj i nade
se u prostoru u kom su se nekada nalazile kuhinje. Pope se uskim spiralnim
stepenicama. Na prvom spratu bili su stanovi za poslugu, zato produži ka drugom,
takozvanom plemidkom spratu. Nađe se ispred vrata skrivenih u zidu oslikanom
freskama, a koja je obično koristila posluga.

Kuda je bila mračna i tiha.
Markus je bio siguran da se Nikolaj Šišman – Alhemičar – krije tu negde.
Osedao je njegovo prisustvo kao neki loš predznak. Zbog toga, pre nego što poče
da pretražuje, ispovednik kleknu i zatvori oči. Nakon što se prekrstio, poče da se
moli tihim glasom: „Bože, podari mi mod da zapazim loše znake i da ih oteram sa
ovog sveta. Učini da moj pogled bude neokaljan, sluh neokrnjen, moji pokreti
neiskvareni. Pre svega, učini da moj um bude čist u potrazi za istinom. Daj mi
snage da vidim, tako da ponizni sluga može da u tvoje ime izvrši svoju dužnost. I
zaštiti me od mračne pretnje greha… Amin.“ Markus onda otvori oči.
Kao i uvek, prvi osedaj bio je da se svet oko njega promenio. Prazan prostor
poprimio je drugačiju konzistenciju nečeg teže prohodnog. Bilo je to kao da se
krede kroz neku tečnost. Vreme je počelo da se širi, da se usporava. Dodala mu se
nova, dublja dimenzija.
Ispovednikov zadatak bio je da istraži taj ambis.
Odmah oseti miris tamjana i ugašenih sveda. Pode njegovim tragom, krenu
po odajama palate. Bili su to saloni koji su se nadovezivali jedan na drugi i činilo se

151

da im nema kraja. Starinski nameštaj, kineska svila i somot, gobleni i slike
uokvirene raskošnim baroknim ramovima. Markus je mogao da oseti uporan rad
crva koji su proždirali unutrašnjost drveta i skupocenih tapiserija. Uprkos
spoljašnjem izgledu, sve je pretilo da se sruši svakog trenutka, kao kulisa neke
groteskne režije.

Dode do jedne velike sobe sa krevetom od baldahina. U jednom uglu sobe
bila je pripremljena hemijska laboratorija, preko koje je bio prebačen neprozirni
plastični prekrivač. Ispovednik ga podiže. Prepozna mikser, hromatograf,
destilator. Pored precizne vage bila je čak vigreova kolona. Levci, pipete i
epruvete, mikroskop. Sve što je potrebno da se stvori iluzija izlečenja, reče u sebi i
pomisli na Nikolajev očajnički pokušaj da izledi svoju ženu Penku od teške bolesti.

Na jednoj površini bila je bočica od providnog stakla roze boje. Delovala je
kao miris za žene, ali je na etiketi pisalo: „Fenetilin-hidrohlorid“. Markus je odmah
vrati na mesto, zato što primeti mala vrata na suprotnoj strani sobe.

Ispovednik priđe, stavi ruku na zvekir i polako ga gurnu. Bila je to neka
sobica. U njoj su se nalazili krevet za jednu osobu i orman ofarban u belo. Zidovi
su bili prekriveni azurnoplavim tapetama. Na maloj klupi ispod prozora stajale su
knjige i računaljka sa kuglicama. Bio je tu i konjid za ljuljanje i drveni vozid sa
točkidima. Na jednoj polici bili su poredani olovni vojnici, a na drugoj izloženi
metalni autidi. Bio je tu plišani meda, i klovn na potezanje kanapom, koji, kada se
uključi, svira bubnjeve.

Pade mu na pamet Lutkareva zbirka. Ali bila je to soba sa igračkama sada ved
starijeg deteta. Kornelijus mu nije pričao da je Šišman imao sina, ali verovatno su
te stvari pripadale Nikolajevom detinjstvu. Kada se okrenu da izađe, pogled mu
pade na okvir vrata.

Eto nepravilnosti.
Bile su tu dve recke. Pored svake po jedna mera. Potpuno slične onima koje
je zapazio u kuhinji Matilde Fraj i koje su se zadržavale na datumu 22. maj od pre
devet godina – kao tužno svedočenje o navici koja je prekinuta nestankom njenog
deteta. Ove koje je Markus sada imao pred sobom počinjale su 23. maja i
produžavale se do pre neki dan.
Ovde je, reče u sebi, misledi na Tobiju. Ovo je njegova soba.
Zamisli dečačida zarobljenog u prošlosti. Primoranog da živi zarobljen u
ogromnoj kudi, zajedno sa čovekom poludelim od bola. Tužnog dečaka koji je kroz
velike prozore gledao spoljni svet koji s vremenom ide napred, ali kog niko spolja
nije mogao da vidi.
Markus oseti ogromnu brigu za njega.

152

Nastavi da istražuje, uputivši se na tredi sprat.

Ovog puta je za penjanje koristio glavne stepenice. Prva prostorija na koju je
naišao bila je predvorje tamnosivih zidova, pretvoreno u garderobu. U jednom od
zidnih ormana bile su uredno složene crne tunike. Malo dalje velika polica za
cipele, koja je, međutim, bila prazna.

Ispovednik je sve registrovao u glavi, beležio svaki detalj. Zbog toga, kada
prede preko praga druge sobe, ostade skamenjen. Bio je potpuno nepripremljen
za prizor koji se ukazao pred njim. Scena koja je bila na granici nestvarnog bila je
svesni košmar.

U mraku su se nalazile figure koje kao da su ga čekale.
Poredane u nekoliko redova, formirale su polukrug oko njega. Sa njihovih
glava uzdizali su se neobični oblici – jedni su imali čudna geometrijska tela, drugi
su bili slični rogovima ili perjanicama.
Figure su bile nepomične i zagledane u njega.
Markus se sledi, ali nastavi prema njima. Nisu to bile osobe, ved ljudski
trupovi. Svaki nabijen na kolac koji je stajao na podlozi.
Krojačke lutke.
Na glavi su imale renesansne maske neverovatne izrade.
Ispovednik se kretao po tom sumornom balu pod maskama.
Maske su bile izrađene od presovane hartije, ali i od keramike ili od drveta,
ukrašene vezom i čipkama. Neke su bile obogadene tirkiznoplavim i sitnim
obojenim kamenčidima. Druge su bile okidene paunovim perjem ili perjem
egzotičnih ptica. Izduženi, kukasti ili sitni nosevi. Oči krupne ili mačje, bez očnih
jabučica. Na nekima su bile velike krune, na drugima velelepni šeširi.
Pošto je ostavio sobu sa maskama iza sebe, ispovednik najzad uđe u veliki
salon za zabave. Jedini nameštaj u toj prostoriji činila su tri kristalna lustera koja
su se nadnosila nad podijumom za igru.
Sa jednog od njih visilo je neko telo.
Markus priđe i primeti da je reč o čoveku starom oko sedamdeset godina,
obešenom za jednu nogu, sa glavom okrenutom nadole. Zbog kanapa koji mu je
bio vezan oko desnog nožnog članka okretao se oko sebe – završavao je jedan
krug, a zatim menjao smer okretanja. Ispod njega bio je čitav niz cipela od belog
platna, mada je sam leš na sebi imao par crnih.
Markus ih prepozna. Bile su njegove.
Ispovedniku ne promače ironija ubistva. Evo gde su završile, reče u sebi. I evo
zašto je jutros u zoru pronašao one platnene pored svoje odede u Tulijanumu.

153

Ipak je morao da konstatuje da je mučenje koje je pretrpeo Nikolaj Alhemičar
gore nego da je bio zatvoren u mraku u nekoj vrsti rezervoara za vodu, dok nag i
vezan lisicama čeka smrt zbog izgladnjivanja. Ono što je imao pred sobom sigurno
je bila jednostavnija tortura, ali najstrašnija koja se može zamisliti. Krv koja je
samo zahvaljujudi genijalnom biološkom mehanizmu uspela da se penje uz telo
varajudi gravitaciju, nakon dva sata u tom položaju obilno se sliva u mozak,
izazivajudi najpre neku čudnu euforiju, a kasnije i migrene i napade bola, sa jakim
probadanjem i zaslepljujudim bleskovima svetlosti. Posle četiri ili šest sati, zavisno
od otpornosti osuđenog, mišidi nogu počinju da se kidaju i odvajaju od kostiju,
zbog nemogudnosti da tako dugo izdrže težinu tela u neprirodnom položaju.
Patnja je tada neopisiva. Treda faza, najužasnija, počinje nakon dvanaest sati, kada
su unutrašnji organi primorani da napuste svoj prirodni položaj i da se nagomilaju
na dnu grudne šupljine, u nivou ramena. Počinju da guraju jedni druge, kao očajna
gomila koja traži put za izlazak kroz crevo. Međutim, smrt nastupa tek kada srce,
malaksalo od napora, odjednom eksplodira.

Markus je želeo da vrisne od besa. Pronašao je mesto na kom je bio zatvoren
Tobija, pronašao je i Alhemičara, ali dečaka nije bilo.

Odveo ga je ubica, ili je bio u rukama Gospodara senki, vrha Crkve
pomračenja. Ispovednik nije imao elemente za rešenje enigme. A šta ako je u
pitanju bila ista osoba?

Ne, reče u sebi. Bilo je tu još nešto što nije mogao da shvati. Pošto nije bilo
razloga da ostane u mraku, upali baterijsku lampu i uperi je na Nikolaja Šišmana,
zato što je želeo da sazna makar kakvo mu je lice. Obešeni ga je gledao
razrogačenih očiju, dok mu je jezik bio isplažen iz otvorenih usta. Sve to delovalo
je kao neka ružna grimasa. Na zidu iza leđa leša Markus zapazi uramljene
fotografije. Priđe im i poče da ih razgleda pomodu svetlosti.

Bile su snimljene u crnobeloj tehnici i prikazivale su balove pod maskama iz
prošlosti. Gosti u smokinzima i večernjim odelima nosili su renesansne maske,
udahnjujudi život prijatnoj mešavini epoha i stilova. Plesali su u osvetljenoj balskoj
dvorani. Markusu se učini da čuje eho lakog i ritmičnog džeza koji svira orkestar.
Neki gosti su pušili za stočidima, drugi su pili šampanjac koji su služili livrejisani
konobari. Mogla se zapaziti njihova razdraganost. Ispovednik odmah pomisli na
zabave Penke Šišman: sigurno je ona bila pokretač tih večeri.

Međutim, od jednog određenog trenutka pa nadalje, na fotografijama se
atmosfera promenila iz korena.

Razdraganost je nestala. Smokinzi i večernja odela zamenjeni su dugačkim
crnim tunikama. Izglancane cipele sa visokom potpeticom zamenjene su cipelama

154

od belog platna. Pogledi ispod maski postajali su prazni i bezizražajni. Penka je
umrla, shvatio je to odmah. Zabave su postale nešto drugo. Karneval se pretvorio
u mračni ritual Crkve pomračenja.

„Sada je od svojih gostiju zahtevao da izvode magijske rituale, spiritističke
sedeljke“, rekao je Kornelijus u vezi sa Nikolajevom promenom nakon smrti
njegove žene.

Ta je metamorfoza pred ispovednikovim očima bila očigledna. Bezazleni
studentski sastanci i gozbe pretvorili su se u izopačeni paganski kult. Orgijske
scene začinjene tajanstvenim simbolima. U nekima su bile prisutne životinje:
jagnje, crni pas, gavran, mačka.

Dok je gledao fotografije poredane na zidu, Markus se zadrža na jednoj slici
koja je poticala od pre mnogo godina. U sredini kruga maskiranih ljudi nalazila se
jedna naga devojka. Njeno telo bilo je mlado i oblo. Lice joj nije bilo sakriveno, bilo
je uočljivo.

„Sedam se da sam bila na nekoj zabavi i da nisam bila pri sebi. Otkrila sam da
sam trudna mesec dana kasnije.“

Reči Matilde Fraj još su odjekivale u ispovednikovim ušima. Ali po izrazu lica
na fotografiji, žena nije ostavljala utisak da je izgubila kontrolu nad sobom,
Naprotiv, dominirala je scenom. Bila je izazovna i jasno je namigivala u pravcu
objektiva.

„Moj Bože, spasi nas“, reče Markus u tišini balske dvorane, kada ugleda
azurnoplavi krug istetoviran na njenom stomaku.

Bivša monahinja bila je jedna od njih.

155

17

Suđenje pred Duhovnim sudom nazvano je i „odeljenje tame“.
Naziv obreda poticao je od velikog pozladenog svednjaka postavljenog u

središtu dvorane u kojoj se sastajao Sveti sud. Imao je dvanaest krakova, na
kojima je paljeno dvanaest sveda.

Oko njega je dvanaest iskušenika formiralo polukrug. Oni su činili porotu.
Obično, da bi se obezbedila potpuna nepristrasnost suđenja, članovi sudskog
veda koje je moralo da se izjasni o culpa gravis nekog grešnika izvlačeni su
nasumce među visokim crkvenim dostojanstvenicima i običnim rimskim
sveštenicima. Te nodi bilo je teško pronadi ih sve, ali su na kraju kancelari uspeli, i
sada je sve bilo spremno za početak procesa.
Kardinal Erijaga završavao je sa oblačenjem mantije u sakristiji. Obukao je
svečanu odedu, nedostajao je samo purpurnocrveni plašt. Odugovlačio je, a da
nije bio svestan toga. Nakon što je pročitao o kakvom je grehu reč, što je bilo
zapisano u beležnici, počeo je da se bori sa sopstvenim sumnjama i
nesigurnostima. Šta je bilo ispravno da uradi? Đavolji advokat je u okviru suda
igrao ulogu tužioca. Zato de Erijaga morati da insistira na tome da grešniku ne
bude ništa oprošteno. Ali ovaj put u igri nije bila sudbina samo jedne duše. Bilo je
tu nešto mnogo više. U pitanju su bili temelji same Crkve.
Znaci su se ved pojavili. Proročanstvo Lava X ostvarilo se skoro pet stotina
godina nakon papine misteriozne smrti.
Ta pomisao ga preplaši, ali bilo je kasno, i više nije moglo da se odlaže.
Navuče plašt. „Duhovni sud večeras se završava“, promrmlja za sebe sasvim tihim
glasom. Onda navuče kapuljaču na glavu i uputi se ka dvorani.
Jedanaest članova porote uđoše jedan za drugim, ogrnuti crnim plastovima i
pokrivenih glava. Svaki put kada je jedan od njih prolazio pored svednjaka, sa dva
prsta gasio je po jedan plamičak. Onda je zauzimao mesto u ispovedaonici koje
mu je dodeljeno. Kako je predviđeno, na kraju su ostale jedna upaljena sveda i
jedno prazno mesto u ispovedaonici. U simbolici rituala, gde je broj dvanaest
odgovarao broju apostola, ta dva elementa predstavljala su Judu – izdajnika koji
nije prihvaden na ovom skupu.
Đavolji advokat uze u ruke veliku svedu koja je predstavljala Hristovu svetlost
i uđe u salu, prolazedi ispod visokog mermernog luka. Ode da stavi voštanicu u
sredinu pozladenog svednjaka, pa se onda obrati ispovednicima. Nije mogao da
vidi lica porotnika, sakrivena u senci, ali bio je svestan da ga posmatraju. „Brado“,

156

započe, „u ovim satima Rim i hrišdanstvo nalaze se pod pretnjom ozbiljne
opasnosti. Izvan ove dvorane, izvan zidova ove palate, desetine, možda stotine
života oduzeto je i isto toliko duša se još bori da preživi. Mi imamo veliku
odgovornost ove nodi: da odlučimo da li da spasemo, ili ne, makar jedan.“ To
naglasi podizanjem kažiprsta ka nebu, u zanosu sjajnog govornika kakav je bio.
„Ali od onog što utvrdimo zaviside i bezbednost mnogih drugih.“ Zatim sačeka da
eho njegovih reči ispuni salu, kao kamenje na dnu bare. Onda uze beležnicu i poče
da čita: „U ovom trenutku, u Rimu je jedanaest sati uveče, 22. februara. Pre dva
sata najavljen je nestanak struje koji de započeti sutra u sedam i četrdeset, ali
imam razloga da smatram da nedu ugledati izlazak sunca… Ja sam ispovednik u
službi Duhovnog suda, lovac na mrak. Mnogo godina služio sam Svetom sudu,
bdeo nad zlom i grehom koji tajno opsedaju svet. Sada obavljam završni čin svoje
poslednje istrage. Ali sam ovog puta, da bih priveo kraju svoj zadatak, prešao
granicu svojih dužnosti i prekršio svoj zavet. Zbog toga, pre nego što umrem,
tražim da budem razrešen grehova koje navodim na ovim stranicama. Nažalost,
nisam u stanju da izbegnem ono što de se dogoditi sutra, kada mrak padne na
Rim.“ Erijaga napravi pauzu. „Jedina olakšavajuda okolnost u mom neuspehu jeste
to što sam spasao život jednog deteta…“

157

18

„Matilda Fraj nas je prevarila.“
Sandra je još bila za volanom dok je pričala satelitskim telefonom sa

Markusom. Linija je bila veoma opteredena. „Ne razumem, šta nameravaš?“ bila
je primorana da pita, pošto nije čula prvi deo rečenice.

„Bila je to ona. Ubila je ostale… Biskupa, Lutkara i sada Alhemičara.“
Ispovednik je kružio po balskoj dvorani palate Šišmanovih, pokušavajudi da
sredi misli. „Bacila me je u Tulijanum, zato što sam sve shvatio. Uprkos tome,
uspeo sam da preživim, u tome mi je pomogla i moja amnezija.“ Onda joj objasni
sve o fotografiji i tetovaži na stomaku.
Sandra je bila šokirana. „Kažeš mi da je imala ulogu u nestanku sina, da se
složila sa tim?“ Pokuša da razmisli: imalo je smisla. „Krespi je ubijen mučenjem
pepelom“, saopšti mu. „Pitala sam se kako je ubica pronašao sigurnu kudu.
Očigledno je: upravo smo mi odveli Matildu do njega, verovatno nas je pratila
nakon što smo je posetili u njenoj kudi.“
„Ima još nešto“, dodade Markus. „Pronašao sam Tobijin zatvor. Držali su ga
zatvorenog u jednoj palati u centru tokom devet godina, ali su ga sada izgleda
sklonili.“
„Zašto?“
„Ne mogu to da razumem, ali dečak je osnov nekog plana Crkve pomračenja
još od dana kada je rođen. Ipak ne verujem da je to samo zbog činjenice da je sin
bivše monahinje, jer čemu inače inscenirati nestanak pre devet godina i držati
dečaka u životu sve do sada?“
„Učena“, reče Sandra. „Krespi je napisao tu reč na zidu pre nego što je
umro.“
„Zaista“, saglasi se ispovednik. „Neko drugi zna da Tobija nije jednostavno
nestao bez traga, ved da je otet. Svih ovih godina sledbenici Crkve pomračenja
služili su se dečakom da bi od toga imali koristi.“
„Otac“, reče odmah policajka. „Takva pretnja odnosi se samo na jednog
roditelja. Moramo da otkrijemo ko je otac dečaka.“
Markus je bio saglasan. „Postoji samo jedan način: moramo da pronađemo
Matildu Fraj i primoramo je da nam kaže njegovo ime. Gde si sada?“
Sandra mu ne ispriča ništa o luna-parku, niti o onom što je videla. Nije htela
da se on zabrine i onda bude beskoristan u pogledu istrage. „Mogu da budem u
Eskvilinu za dvadeset minuta.“

158

„U redu, vidimo se tamo“, reče i prekide vezu.

Markus skloni satelitski telefon. Video je dovoljno, mogao je da napusti zgradu.
Kada se nade na glavnom stepeništu, zadrža ga neki neobičan zvuk. Daleka i
nerazumljiva tužbalica. Dopirala je sa četvrtog sprata.

Ispovednik ugasi baterijsku lampu i poče da se penje, pitajudi se šta li to
može biti. Dođe do vrha i primeti da je to samo staro potkrovlje. Drvena vrata
ljuljala su se na šarkama. Sada je zvuk bio jasniji, sličan radio-prenosu. Jasno se
čuo glas koji je držao govor.

„Pažnja. Ovo je prvo saopštenje novoformiranog poretka. Zauzeli smo Rim,
Rim je naš.

Čuvari zakona i snage reda ved su se svrstali na našu stranu…“
Markus gurnu vrata i vide da je na potkrovlju natrpan stari nameštaj. Pod je
bio prekriven vodom i lišdem koje je naneo vetar. Stvarno, u dnu sobe bio je
otvor, odakle se video beli vrh ogromnog Oltara otadžbine, osvetljen neočekivano
punim mesecom.
Ispovednik se uvuče najviše što je mogao u potkrovlje, da bi što bolje čuo
tajanstveni glas.
„… Vojnicima koji su morali da se pripreme da udu u prestonicu, kažemo:
držite se što dalje odavde, ovaj grad pripada nama. Ako prekoračite svete granice,
nikada se nedete vratiti vašim porodicama, nedete više videti vašu decu, žene,
muževe ili verenike i vaši roditelji de vas oplakivati…“
Kada je došao do kraja, otkri da je u poslednjoj sobi neka aparatura. Glas je
dopirao sa zvučnika.
„… Pažnja, narode Rima: papa je pobegao i katolici su bez vođe. Zidine
Vatikana su pale i Sikstinska kapela je osvojena…“
Markus priđe. Radilo se o radio-predajniku koji se napajao akumulatorom za
automobile. Debeli kabl pružao se do plafona i onda nestajao među drvenim
gredama. Verovatno je bio povezan sa antenom na krovu.
„… Priđite Gospodaru senki, izađite na ulice i ubijte nevernike koji se usude da
vam se suprotstave. Ko se ne prikloni, bide smatran neprijateljem Crkve
pomračenja.“
Glas se naglo prekide. Ispovednik začu mehanički zvuk i ugleda pored
predajnika stari gramofon na koji je bila stavljena gramofonska ploča. Krak sa
gramofonskom iglom je pomodu starinskog tajmera bio povezan sa centrom
nekog preciznog hronometra, koji je baždaren na interval od petnaest minuta.

159

Seti se reči nodnog portira hotela Evropa kada je opisivao Sandri ono što je
slušao putem tranzistora. Neki ludi manijak pokušavao je da teroriše ljude nekom
vrstom proglasa. Ko zna koliko je njih, u brizi da uhvate vesti, presrelo tu poruku.

Ispovednik priđe kablovima koji su povezivali tu napravu sa akumulatorom za
automobil, istrgnu ih i tako prekide emitovanje. Ali ne stiže da na vreme ustane,
jer mu se nešto tvrdo sruči na potiljak. Odmah je izgubio svest.

Neobični beli Mesec pojavio se na nebu iznad Rima. Sandra je to iskoristila da
parkira automobil u bloku kuda nedaleko od adrese na kojoj je stanovala Matilda
Fraj. Sa mesta na koje se smestila mogla je da drži na oku ulaz u zgradicu i da čeka
ispovednika. Nije ni bila sigurna da je žena u kudi, a bila je ubeđena da ni Markus
ne očekuje da se ona tamo nalazi. U tom slučaju modi de da pristupe premetačini.

Tobijina majka imala je plan i verovatno je poslednje sate, a i prethodne
dane, iskoristila da ga ostvari. Niz svirepih ubistava.

Otkride da je tajanstveni ubica član sekte potreslo je kako Sandru, tako i
Markusa. Koji je cilj ubijanje drugih sledbenika? Da li je Matilda Fraj zagonetni
Gospodar senki, ili sluša naloge nekog drugog?

Pogleda na sat na komandnoj tabli automobila. Ispovednik je kasnio, ali nije
želela da deluje sama. Imala je revolver, ali bez metaka, a osim toga, Matilda je
pokazala da je prilično lukava. Na surov način ubila je mnogo ljudi i uspela da
savlada čak i Markusa, bacivši ga u Tulijanum. Ne, bilo je isuviše opasno, bolje da
sačeka.

Proteklo je još nekoliko minuta, a onda zapazi kretanje na pustoj ulici. Neko
je izašao iz zgrade koju je nadzirala. Ne može biti ona, reče u sebi. Figura kroči na
trotoar i nastavi u pravcu automobila. Policajka skliznu i spusti se na sedište,
nadajudi se da nede biti primedena. Kada senka prođe pored prozorčeta, prepozna
je.

Bila je to Matilda Fraj. Nosila je neki manji kofer.
Nemogude je napustiti grad, seti se. Kuda se onda zaputila? Sačeka da
zamakne iza ugla, pa izađe iz kola i poče da je prati. Kada se promoli iza zgrade,
vide je jasnije. Uprkos prtljagu, kretala se odlučnim korakom, uvijena u crni ogrtač
koji joj je dopirao do članaka.
Na nogama je imala cipele od belog platna.
Gotovo zajedno prođoše kroz četvrt Eskvilino. Sandra je koristila mesečevu
svetlost da drži odstojanje i ne gubi je iz vida. Stigoše do dna Ulice Karla Feliksa.
Ulica se završavala tik uz deo aurelijanskog zida u koji je bila ugrađena drevna
razrušena kula.

160

Matilda uđe kroz neka vratašca i nestade joj sa vidika.
Sandra uze satelitski telefon i pokuša da stupi u kontakt sa Markusom, da ga
obavesti o promeni plana. Nadala se da de stidi na vreme. Međutim, sa druge
strane linije zvonilo je uprazno. Dođavola, gde si? Postojao je rizik da građevina
ima još neki izlaz i u tom slučaju bi konačno izgubila Matildu. Za trenutak se
zamisli, pa odluči da krene sama. Pređe preko kolovoza i uvuče se u kulu.
Zahvaljujudi mesečevoj svetlosti koja je curila kroz pukotine na zidinama,
primeti da je unutrašnjost prostranija nego što se moglo zamisliti spolja. Po nekim
ostacima oslikanim po zidovima shvati da je reč o antičkoj bogomolji, verovatno
obesveštenoj. Plafon je bio visok i trošan. Nekoliko ptica koje su pronašle sklonište
u građevini delovale su kao da im prisustvo ljudi ne prija. Mahale su krilima u
polutami, negde iznad njene glave. Gde je bila Matilda? Ugleda u dnu odaje
drvene stepenice. Priđe im i osloni se na ogradu, da isprobakoliko su stabilne.
Ljuljale su se. Ali bila je uverena da se žena popela njima. Sandra ipak izvuče
prazan pištolj, zato što je mogao da joj posluži barem kao pretnja. Stupi na prvi
stepenik i poče da se penje.
Kada se popela do vrha stepenica, ugleda je u dnu sobice, dok joj je kofer
stajao ispod nogu. Matilda Fraj bila je leđima okrenuta stepenicama i gledala je
napolje kroz prozor. Stajala je nepomično, zagledana u mali Mesec koji je bdeo
nad Rimom. Uvijena u ogrtač, delovala je kao velika crna ptica. „Nekada je ovo
mesto bilo crkva“, reče mirno. „Bila je posvedena Svetoj Margariti iz Antiohije,
zaštitnici porodilja.“
„Dozvolila si da ti uzmu sina“, reče Sandra u znak odgovora. „Kakva si ti to
majka?“
Ali ta optužba nije je uznemirila. „Ovo je bila soba isposnika, čoveka koji se
odrekao svega da bi živeo u milosti Gospodara.“ Matilda se okrenu i zagleda u nju.
„Stvarno je potrebno da čovek bude mnogo jak da bi se odrekao onoga što voli
najviše na svetu.“
Sandra odmahnu glavom. „Ne osedaš sramotu ili kajanje?“
„Nikada se nisam pokorila vašem sudu. Uvek sam ostala tamo gde sam bila.
Trebalo je samo da dođete da me potražite… Ali niko to nije učinio.
„A zašto onda sada pokušavaš da pobegneš?“ upita Sandra, pokazujudi na
kofer.

Matilda se osmehnu. „Gospodar me je upozorio, rekao mi je da budem
oprezna. Odmah sam primetila da me pratiš.“

„Gde je Tobija?“
„Ne znam“, odgovori, i delovala je iskreno.

161

„Hodeš da mi kažeš da za sve ovo vreme nikada nisi poželela da ga vidiš?“
„Šališ se, zar ne? Zamišljam ga svakog dana, pričam sa njim i još mu
objašnjavam stvari. Ali mi Tobija nikada ne odgovara… Izuzev jutros“, dodade uz
osmeh. „Kada je minut pre nego što je došlo do nestanka struje stigao telefonski
poziv, shvatila sam da je to signal i da je posle godina čekanja došao trenutak da
delujem. Patnje de konačno biti nagrađene.“
Sandra nije osedala sažaljenje za nju. „Ko je Tobijin otac?“
„Jednom sam ti ved odgovorila na to pitanje.“
„Lagala si.“
„Ako i postoji, ne mogu da ti to kažem. Previše je značajan.“
„Šta misliš da deš dobiti od svega ovoga?“
„Verujem u Gospodara senki i u njegovog proroka, Učitelja. On me je spasao.
Ja sam, jednostavno, dužnik.“ Onda se žena oslobodi ogrtača.
„Stani“, naredi joj policajka revolverom, zato što se plašila da ova ispod njega
krije oružje.
Matilda samo ispruži ruku ka njoj. „Ovo ti je poslednja prilika da se sjediniš sa
nama.“ Pružala joj je crnu naforu.
Sandra ne odgovori.
„Kako hodeš.“ Matilda Fraj otvori usta i proguta je. „Moj put se završava
ovde.“ Zatim sleže ramenima i ogrtač joj pade na noge. Onda se okrenu prema
prozoru i raširenih ruku baci se u ponor. Sandra nije mrdnula prstom da pokuša da
je spreči. Ostala je na svom mestu. Nije imala nikakvog interesa da spašava takvo
ljudsko bide. A Matilda ne bi nikada progovorila. Žena koja je spremna da uradi
ono što je ona uradila, da izdrži ono što je ona izdržala, ne bi popustila baš na
kraju.
Priđe ogradi i ugleda je dole, razbijenu na kaldrmi. Prestade da se interesuje
za ženu i posveti se koferu koji je Matilda imala sa sobom, nadajudi se da de naidi
na neki trag. Otvori ga i otkri da su u njemu muška odela. Bili su tu brijač i putni
neseser.
Privuče joj pažnju poznati zvuk. Satelitski telefon zvonio je u njenom džepu.
Uze ga. „Markuse“, reče.
Sa druge strane odgovori joj samo tišina. Ali bilo je tu nekoga, mogla je da
mu čuje disanje.
„Ko si ti?“, upita onda smireno.
„Zdravo, Vega.“ Bio je to glas jednog mrtvaca. Vitalijev glas.

162

19

„Kurvin sine.“
Vitali poče da se smeje, toliko da mu telefon umalo nije iskliznuo iz ruke.

Morao je da prizna: ova policajka mu se sviđala. „Šta mu se dogodilo ? Šta si mu
učinio?“

„Smiri se, Vega, u pitanju je samo susret dvojice džentlmena“, reče i šutnu
Markusa, dok je ovaj sedeo na zemlji, sa rukama podignutim iznad glave i pod
pretnjom pištoljem.

„Je li uhapšen?“ Ne znajudi šta da uradi, pitala je prvo što joj je palo na
pamet.

Inspektor se slatko zabavljao. „Razmisli, Sandra – mogu da te zovem Sandra,
zar ne?“

„Da“, uhvati sebe kako to izgovara, a da ni sama ne zna zašto.
„Dakle, kao što rekoh: razmisli, Sandra. Svet kakav smo poznavali više ne
postoji. Ili je barem uzeo popriličnu pauzu da malo razmisli o svemu. Zato ne važe
pravila od ranije: ne postoje građanska prava, ni sudovi, čak ni čuvari zakona.
Nalazimo se u ratu i svi smo neprijatelji. Dolaze u obzir samo privremeni savezi.“
Sandra više nije mogla da podnese sarkazam ovog kopileta. „Šta hodeš?“
„Da dođeš ovde i ispričaš mi šta se događa, pošto je tvoj prijatelj Markus
izgleda nem.“ Zadade mu još jedan udarac nogom, ovaj put u leda.
„Kako znaš njegovo ime?“
„Oh, što se toga tiče, znam mnogo toga o njemu.“ Vitali izvuče iz džepa listid
na kom su bili zapisani elementi istrage, a koji je pronašao u Sandrinoj torbi. „Na
primer, znam da je imao privremenu amneziju. Pokušao sam da mu povratim
sedanje, zato što kažu da udarac u glavu ponekad čini čuda, ali nije upalilo.“
Markus je i dalje krvario na potiljku. Vitali ga je šutiranjem naterao da povrati
svest. Sada, sav u bolovima i pod pretnjom oružjem, ispovednik je odlučio da je
bolje da sačeka pre nego što se usudi da reaguje. Hteo je da vidi kako se stvari
odvijaju.
„Tvoj prijatelj ne želi da razgovara sa mnom“, požali se posprdno inspektor.
„Možeš li da zamisliš! A ja sam, u krajnjoj liniji, jedan pravi veseljak.“
„Ako dođem kod tebe, ko mi kaže da nas nedeš oboje ubiti?“
„Nepoverenje je luksuz koji ne možeš sebi da dozvoliš, Vega. Ako ne dođeš,
on umire. Ako dođeš, možda du vas pustiti da odete oboje. Slobodno odluči kako
ti odgovara.“
„Ne dolazim“, reče ona bez razmišljanja.

163

Vitali se opet nasmeja. „Mislio sam da između vas dvoje postoji nešto. Ali zna
se: žene su nepouzdane.“

Markus nije želeo da Sandra dolazi kod njih.
Bio je siguran da Vitali nede oklevati da ih oboje eliminiše. Radije bi žrtvovao
samog sebe, tako što bi izveo iznenadni napad i pokušao da razoruža inspektora.
„Nisam spremna da igram tvoje igrice. Ved si me jednom zajebao, znam kako
to funkcioniše.“
„Ne znaš ti jebeno ništa, Vega.“ Vitalijev glas zvučao je kao da je od kamena.
„Pročitao sam tvoje zabeleške, ali ti i tvoj mali prijatelj niste ni blizu istine.“ Zatim
opali.
Iz satelitskog telefona odjeknu hitac i potrese Sandru.
„Palata Šišman, Ulica Gata, četvrti sprat“, reče inspektor. „Vrata su
otvorena“, i prekide vezu.

***

Sandra Vega nije znala šta da radi. Odluči da ode iz kule bogomolje. U tom
trenutku nije imala vremena da misli na kofer sa muškim odelima koji je Matilda
Fraj imala sa sobom. Morala je da smisli kako da oslobodi Markusa.

Dok je hodala ulicom, razradi u glavi plan akcije. Vitali je bio u pravu kada je
tvrdio da su se pravila igre promenila. U toj burnoj nodi svi su izgubili ponešto. Ali
ako se na kraju programiranog nestanka struje povrati mir, onda de početi lov na
odgovorne.

Inspektor je rekao da ona i Markus nisu ni blizu istine. Možda je bilo tako.
Možda su izgubili nit istrage i nikada nede uspeti na vreme da pronađu Tobiju
Fraja i Gospodara senki, niti đa potpuno poraze Crkvu pomračenja. Ali su
zaustavili ubicu sledbenika. Poslužilo bi to kao odlična stvar u zamenu za
Markusovo oslobađanje. Šteta što je Matilda Fraj izvršila samoubistvo.

Ipak, imala je još nekoliko prednosti koje može da iskoristi u odnosu na
Vitalija. Neko de morati o tome da povede računa. A znala je i ko. Ideju joj je dao
jadni Krespi. Učena, pomisli.

Kada stiže u blizinu ulaza u Mravinjak, nađe se ispred prepreke u vidu
naoružanih ljudi. Podiže ruke i položi na asfalt revolver. „Ja sam agent Sandra
Vega iz Odseka pasoša“, povika.

Neko upali jak reflektor, uperi ga u njenom pravcu i zaslepi je. Zatim začu
neki zvonki zvuk nekoliko metara od sebe.

„Stavi ih“, reče neko odlučnim glasom.

164

Sandra pokupi lisice sa zemlje. Navuče ih na ručne zglobove i pokaza u pravcu
reflektora. Dva naoružana čoveka dođoše do nje sa puškama nagotovs i odvedoše
je iza prepreke. Nađe se ispred nekog narednika koji je odmah prepozna. „Šta ti
radiš ovde?“

„Hodu da razgovaram sa šefom“, reče samo.
„Ne verujem da je to mogude. Ako hodeš, možeš da odabereš uniformu i
pridružiš nam se.“
„Recite mu da imam poruku za njega od inspektora Vitalija.“

Deset minuta kasnije skidoše joj lisice i uvedoše je u kancelariju šefa policije.
Sa njim je bio i kvestor Alberti.

„Sedite, agente“, ponudi je De Đorđi. „Vi znate gde se nalazi inspektor Vitali?
Da li mu je slučajno potrebna pomod?“

„Snalazi se on sam odlično, hvala“, odgovori Sandra.
„Onda, koja je ta vaša poruka?“, podseti je kvestor.
„Videla sam helikoptere“, reče ona. „Uskoro de biti ovde, zar ne? Čim izađe
sunce, stidi de svi odreda.“
„Da, to je plan“, priznade Alberti.
„Zato vam preostaje malo vremena da spasete dupeta.“
Zbog tog izraza njeni nadređeni zanemeše. „Šta pokušavate da postignete?“,
reče šef policije.
„Mogu da dokažem da je Vitali znao za opasnost koja se krije zbog nestanka
struje i nije učinio ništa.“
„A šta to još znate?“, upita kvestor znatiželjno.
„Da je inspektor znao za postojanje Crkve pomračenja i crne nafore znatno
pre snimka u mobilnom telefonu koji ste mi jutros pokazali. A ako je to znao…“
„To je teška insinuacija“, reče šef. „Jeste li svesni toga, agente Vega?“
„Da, gospodine.“ Rizikovala je da završi sa optužbom za izdaju, ali nije imala
drugog izbora. „Ovo nije moja pretnja. To je samo ponuda… Inspektor me je
prevario, a zatim i iskoristio, i taj čovek mora da plati.“
„Objasnite mi.“ De Đorđi prekrsti ruke i naže se nad pisadi sto. „Vi nam
predlažete da pretresemo sva sranja vezana za Vitalija. I nudite da potvrdite tu
tezu. Ali sa kojim argumentima, i šta želite zauzvrat?“
„Želim da ga pozovete.“
„Zašto?“, upita kvestor.
„To ne mogu da vam kažem.“
„Šta ako je u nekoj nevolji?“, upita ironično Alberti. Zatim se obrati šefu
policije: „Nije baš jednostavan tip, taj naš Vitali. Nikome se ne sviđa.“

165

Sandra nije mogla da razume razloge tog sarkazma. Ponovo napade: „Znam
za tajnu jedinicu koja se bavi tajanstvenim zločinima – a ne statistikom!“

Šef policije pogleda je zapanjeno. „Tajna jedinica? Tajanstveni zločini?“
„Uzalud se pretvarate da ne znate. Vitali se godinama bavi slučajevima koji se
sistematski predutkuju medijima, da ne bi doveli u nepriliku vas i vaše
nadređene.“
„A ko vam je to ispričao?“ upita kvestor, smešedi se.
„Komesar Krespi.“ Pošto je bio mrtav, mogla je da spomene njegovo ime.
„Pa da, zafrkavao se sa vama.“ Šef policije joj se zagleda u oči. „Jedinica o
kojoj govorite ne postoji, agente Vega.“
„Oh, ali de postojati u trenutku kada vam neko naredi da sklonite četvrti nivo
tajnosti sa spisa koji se tiču baš Vitalijevih slučajeva.“ Sandra je bila odlučna da
uzvrati na isti podrugljiv način. „Mnogo ljudi de se zapitati zašto se taj inspektor
neprekidno premešta iz jedne službe u drugu. Videla sam njegov status u službi:
bavio se policijskim časopisom, auto-parkom, čak i javnom dekoracijom…“
„To je tačno“, potvrdi najzad šef. „Slučajevi inspektora Vitalija su posebno
čuvani. Takođe je tačno da mu neprekidno menjamo zvanje.“
Sandra je bila zadovoljna; pogodila je na pravo mesto.
„Ali to je mera bezbednosti neophodna da se zaštiti on, a ne njegove
istrage“, nastavi De Đorđi.
Sandra sada nije shvatala. „Da se zaštiti od čega? Ne razumem.“
„Agente Vega, kao što sam vam rekao, ne postoje slučajevi čiji su predmet
tajanstveni zločini.“ Zatim dodade: „Inspektor Vitali je iz Odseka za borbu protiv
narkomanije.“

166

20

Sandra je pretpostavljala da de je šef policije odmah uhapsiti. Naprotiv, De Đorđi
je želeo da ona nešto vidi svojim očima i, ostavljajudi kvestora u kancelariji, lično
je otprati u najskrovitiji deo Mravinjaka. Delije najvišeg stepena sigurnosti.

Onaj ko je projektovao bunker mislio je i na prijem izuzetnih zatvorenika.
„Ovim su putem prošli mafijaški bosovi, teroristi, serijske ubice. Kada je postojala
potreba da budu pomereni sa mesta lišenja slobode i sprovedeni u Rim radi
ispitivanja u tajnosti, smeštali smo ih ovde.“

Sandra nije mogla da shvati smisao posete u koju je vodio šef policije. Stigoše
ispred gvozdene kapije i šef dade znak stražaru da ih pusti da uđu. Prođoše kroz
dugačak hodnik, duž kojeg se pružao niz delija.

Sve prazne, izuzev jedne.
Kada dođoše do rešetaka, šef policije ispruži ruku, da Sandra pogleda.
„Zaustavili su ga pre nekoliko sati u jednoj poprečnoj ulici koja seče Ulicu Veneto.
Dao sam nalog da ga dovedu ovde.“
Delovalo je da ima dvadeset pet-dvadeset šest godina. Imao je izrazito bele
obrve, ali je ošišao glavu na nularicu. Na vratu je imao istetoviran parobrod. Nosio
je belu majicu i farmerke. Stražari su mu odneli cipele, tako da je stajao bos na
betonu.
Spavač je stajao uspravno, na mršavim nogama, nasred sidušne prostorije.
Gledao je ispred sebe praznim pogledom. Nije se pokretao, ali mu je ravnoteža
bila blago poremedena, kao da se ljuljao pod uticajem nevidljivog povetarca.
,Je li u stanju da nas čuje?“, upita Sandra, pomalo naivno. „I da priča, ako je
do toga“, uzvrati De Đorđi. „Crna nafora“, reče policajka, pomišljajudi na scenu
koju je videla u luna-parku.
Šef policije potvrdno klimnu glavom. „Agente Vega, šta vi znate o
kaptagonu?“
Sada se Sandra okrenu ka njemu. „Kaptagon?“, ponovi.
„Fenetilin, poznatiji pod imenom Božja droga.“ Sačeka da ona registruje
informaciju, pa onda nastavi: „Sintetički ju je proizvela jedna nemačka firma 1961.
godine. Dvadeset pet godina korišdena je za lečenje bolesti spavanja i depresije.
Davali su je i neizlečivim bolesnicima, kako bi im smanjili bolove. Kasnije je
fenetilin zabranjen u mnogim zemljama, među kojima je i Italija, zbog sporednih
dejstava. Među najčešdima su hipnotički trans i halucinacije, ali se pre svega
pokazao kao vrlo modno razdražujude sredstvo koje podstiče agresivnost.“

167

Sandra se još jednom priseti grupe koja ju je napala izvan luna-parka. Dok je
na njih ispaljivala sve metke koje je imala u revolveru, delovalo je da se ne plaše
da umru. „Onda je ovde reč o slededem: Vitalijev slučaj odnosi se na trgovinu
drogom.“

„Godine 2011. jedna laboratorija u Bugarskoj nastavila je proizvodnju u
tajnosti. Od tada je fenetilin opet dostupan na tržištu i okuplja sve više ljubitelja,
zato što košta manje od amfetamina i ima produženo dejstvo. Pre otprilike deset
dana neki naši obaveštajci, koji su u kontaktu sa bandama koje kontrolišu tržište
sintetičke droge u prestonici, signalizirali su nam neuobičajen porast ponude
kaptagona.“

„Koliko neuobičajen?“
„Toliko da je došlo do cvetanja biznisa“, reče De Đorđi. „Nekoje uneo u
opticaj ogromne količine te supstance u najčistijem obliku. Kada je saznao za tu
vest, Vitali nas je odmah upozorio, zato što je postojao rizik da izgubimo kontrolu
nad situacijom. Zaista postoje slučajevi iz prošlosti u kojima je rašireno korišdenje
kaptagona izazvalo probleme sa javnim redom. Uzimaju ga demonstranti pod
nazivom crni blok i anarhisti u svojim munjevitim akcijama kada žele da nahuškaju
na neku pobunu. Upravo oni su ga prozvali zaraza.“
„Znači da je Vitali slučajno naleteo na Crkvu pomračenja.“
„Tačno“ potvrdi šef. „Vodio je istragu o tajanstvenoj osobi zvanoj Alhemičar,
bugarskom hemičaru čiji pravi identitet inspektor još pokušava da otkrije.“
Šišman, pomisli odmah Sandra. Vitali joj je satelitskim telefonom pomenuo
to ime kada joj je ukazao na palatu u Ulici Gata, gde je morala da ode ako misli da
spase Markusa.
„Kada smo sinod videli snimak u telefonu ostavljenom u taksiju, shvatili smo
da je kaptagon postao problem. Verovatno je jadni preprodavač umro tako što je
progutao živu sodu. Na taj način je neka kriminalna organizacija stavila na znanje
bugarskom hemičaru i njegovoj bandi sa tetovažom u obliku azurnoplavog kruga
da je možda vreme da prestanu da distribuiraju robu besplatno.“
Tu se De Đorđi varao. Sandra je videla tog istog čoveka na fotografiji
Koloseuma: nije to bio običan preprodavač, ved Tobijin otmičar, a Matilda ga je
ubila. Ali ne reče ništa. Bila je radoznala da sazna kako to da je izbor Crkve
pomračenja pao na tu supstancu.
„Zašto Božja droga?“
„Zato što su se još od sedamdesetih godina prošlog veka verske sekte služile
fenetilinom za ispiranje mozga sledbenicima. Sada je kaptagon veoma u modi
među onim kurvinim sinovima, zlikovcima iz ISIS-a. Regrutuju zlosrednike, daju im

168

crnu pilulicu, ovi se na magičan način nađu u raju sa devicama, a kada se probude,
jedva čekaju da nekom odrube glavu, ili da se eksplozivom raznesu u vazduh.“

Znači u tome se sastojao „zanos saznanja“, o kom je govorio Krespi? Sandra
nijeverovala da bi se njen stari prijatelj komesar odrekao sopstvenih principa zbog
neke halucinacije. Ali znala je da je priča šefa policije samo deo istine. Crkva
pomračenja imala je jasno određen cilj, fenetilin je bio samo jedna komponenta
čitavog plana.

„Zašto ste me doveli ovde?“, upita policajka i pogleda momka u deliji koji je
nastavio da se sve upadljivije tetura.

„Da li možda hodete da mi kažete da je trebalo da vas odmah uhapsim?“
nasmeja se De Đorđi. „Moja karijera je ved zaključena, sutra ujutru du dati
ostavku. Verovatno du završiti sa procesom i zaradidu neku osudu. Zaboravide me
svi i provešdu ostatak života pitajudi se da li je trebalo da delujem drugačije.“
Uzdahnu razočarano. „Da sam poslušao Vitalija, potražili bismo rešenje pre nego
što se proširila vest o programiranom nestanku struje. Umesto toga, tek sada smo
otkrili još jedan način korišdenja fenetilina. Pored depresije i bolesti spavanja,
kaptagon je korišden i za lečenje bolesnika od fobija.“ Dade znak u pravcu
stražara. I svetla se ugasiše.

Vrisak mladida odjeknu kroz prazne delije. Onda se začu iznenadna, vrlo
glasna buka. Sandra je uspela jasno da odredi sa čim se to podudara: sa treskom
ljudskog tela o rešetke. Zamisli spavača kako se besno zalede ka njima, a samo ta
rešetka sprečava ga da ih dosegne.

Svetlo se ponovo upali, mladid se šduduri na podu, pa se onda ubrzo smiri.
„Tama pojačava dejstvo fenetilina, svetlost ga smiruje.“ objasni De Đorđi.
„Žao mi je što sam vas preplašio.“
Nestanak struje, tehnološko pomračenje, pomisli Sandra. Sekta je iskoristila
situaciju, jer se unapred pripremila.
„U zoru de sve ovo biti završeno“, reče šef policije dok se udaljavao.
„Do tada ima još četiri sata. Koliko de još ljudi morati da umre?“
Ali De Đorđi nije bio zainteresovan da odgovori na to pitanje.
„Znam gde je centrala za rasturanje kaptagona. Znam gde dele crnu naforu“,
reče policajka, pa se šef onda opet okrenu prema njoj. „Pozovite Vitalija i redi du
vam kako da spasemo Rim.“

169

21

3 sata i 29 minuta do svanuda

Isporuka zatvorenika obavide se u Svetoj Mariji nad Minervom.
Izbor mesta prepušten je Sandri, koja nije oklevala da se odluči za tu baziliku.

Crkva je bila impozantna, sa modnim stubovima i dubokom apsidom. U bočnim
crkvenim krilima nalazio se niz baroknih kapela, bogato ukrašenih mermerom i
freskama.

Osim jedne. Poslednje sa desne strane.
Sandra Vega je dobro znala razlog zašto baš ova, posvedena Svetom Ramonu
Penjafortskom, prvom ispovedniku u istoriji, „izgleda“ najjadnije. Bila je to tajna
koju je Markus delio sa njom godinama unazad. Gotovo kao ljubavni dogovor.
Kada bi Vitali samo znao, pomisli policajka.
Ugleda ih kako dolaze zajedno. Jedan naoružan, drugi vezan lisicama. Markus
joj odmah pogledom dade znak da je dobro. Vitali je išao iza njega.
„Ponovo se vidimo, inspektore“, pozdravi ga Sandra sarkastično.
„I ja sam verovao da sam skončao u tunelu, kao i vi, uostalom.“
„Onda da kažemo da smo i jedni i drugi uvek puni iznenađenja.“
Vitali ubaci nešto u džepčid Markusovog sakoa, pa ga onda gurnu i posla ga
ka njoj. „Mislio sam da je zgodno da ti ga isporučim, a da mu ne oslobodim ruke“,
reče i dobaci joj ključeve lisica. „Bila je to lepa šala.“
„Kvestor Alberti formirao je operativnu grupu i sada ide u luna-park da
zaustavi tu ludost“, izjavi Sandra. „Žao mi je što de na kraju njemu pripasti sve
zasluge.“
„Ja radim za Odsek statistike zločina i kriminala“, uzvrati joj Vitali oholo.
„Nemoj to da zaboraviš, agente Vega.“ Pre nego što ode, obrati se ispovedniku:
„Doviđenja, prijatelju moj. Siguran sam da demo se ponovo sresti.“
„Jesi li znao da je u ovoj bazilici sahranjen papa Lav X?“ upita ga Markus.
Ali Vitalija nije bilo briga za to i nastavi prema izlazu.
Malo zatim Sandra skide lisice Markusu i uze parče papira koje mu je
inspektor ubacio u džepid sakoa. „To su elementi istrage.“ Prepoznala je zabeleške
napravljene u sigurnoj kudi. „Verovatno je pronašao moju torbu nakon što sam je
izgubila u tunelu.“ Onda pogleda Markusa. „Bio si u pravu: nikada ne treba
ostavljati pisani trag.“
„Zašto me je oslobodio?“

170

Sandra mu onda ispriča priču o kaptagonu i šta je u stvari crna nafora.
Roze flašica u Nikolajevoj laboratoriji, seti se ispovednik. Alhemičar ju je
proizveo da bi ublažio muke svoje žene. „Moramo da odmah odemo kod Matilde
Fraj“, reče. „To je jedini trag koji nam preostaje.“
„Ona je mrtva, izvršila je samoubistvo preda mnom.“
Markus tu vest primi sa čuđenjem i nelagodnošdu.
„Je li nešto rekla pre nego što je sebi oduzela život?“
„Pokušala sam da je navedem da otkrije ime Tobijinog oca, ali nije bilo
načina. Ona je znala koje, nije se radilo o silovanju, pristala je na to.“
Još jedan dodatak u korist teze o učeni, pomisli on.
„Još nešto“, reče Sandra. „Imala je sa sobom kofer. Ali unutra su bila samo
muška odela, kao i jedan brijač.“
Ispovednik se zamisli, ali nije imao odgovor. „Moramo da odemo u Matildinu
kudu, da potražimo neki trag, bilo šta.“
Bio je to očajnički pokušaj, znala je to i Sandra. Ali nisu imali izbora.

Kada uđoše u skromni stan Matilde Fraj u Eskvilinu, dočeka ih uobičajeni prodorni
miris nikotina. Sablast ustajalog duvanskog dima pratila ih je do kuhinje. Pre samo
koji sat, dok su sedeli za istim tim stolom, slušali su setne reči majke koja je
prinuđena da živi sa strašnom dilemom: tajanstvenom sudbinom sina jedinca.
Sandra pomisli na jednu od rečenica te žene. „Ljudi zamišljaju da se neke drame
uvek događaju na očigledan način. Međutim, najružnije stvari događaju se sasvim
jednostavno.“

Markus je u međuvremenu gledao svuda unaokolo. Pepeljare nagomilane u
sudoperi zajedno sa jednim jedinim tanjirom i čašom. Šoljica za kafu. Sunđerčid
stavljen na keramičku ivicu sa žutim krugovima kao tragovima cigareta. Radio na
stalku. Sat na zidu. Sitni detalji skromnog života, identičnog mnogim drugim. Ali ti
predmeti bili su njeni saučesnici. Krili su Matildinu užasnu tajnu. Slušali su njene
reči izgovorene u tišini. Bili su svedoci njenih razmišljanja.

Ispovednik ukratko ponovi u sebi žrtve žene ubice. Gorda, biskup zadavljen
na daljinu, stubom zadovoljstva. Lutkar, kog su muve živog pojele. Tobijin otmičar,
koji se pojavio na snimku u mobilnom telefonu, primoran da popije živu sodu.
Komesar Krespi, ugušen pepelom. Alhemičar, obešen, sa glavom okrenutom
nadole.

I onda ja, pomisli. Trebalo je da umrem u Tulijanumu, ali nije uspelo. Nije
znao kako to da definiše. Da li je samo imao sreče? Ne, sreča nije sa tim imala

171

nikakve veze. Ako je tačno da je odigrao pozitivnu ulogu u ovoj priči, onda bi
trebalo da mu je omogudeno da sačuva u sedanju ono što se dogodilo.

Da nije bilo moje amnezije, Rim bi bio spašen, pomislio je.
„Rekla bih da bi bilo dobro da počnemo odavde“, predloži Sandra.
On krenu za njom.
U spavadoj sobi bila su dva kreveta, svaki za po jednu osobu. U jednom je
spavala Matilda, drugi je ostao isti kao u vreme Tobijinog nestanka. Na ogradi, uz
uzglavlje kreveta, zalepljen poster fudbalske ekipe Rome. Devet godina kasnije
neki od tih igrača ved su završili karijeru, drugi su promenili dres, a neki su
jednostavno ostarili. Ne postoji ništa što čini očiglednijim protok vremena za
jednog muškarca kao poster sa fudbalerima, pomisli Sandra Vega. Još se sedala
vremena kada ju je njen muž David vodio u Izrael da posete njegovu kudu iz
detinjstva. U njegovoj sobici bio je poster ekipe Mančester junajteda. Gledajudi te
sportiste jednog po jednog, David je zapazio da su svi na fotografiji mlađi od
njega.
„Dodaj mi spisak, molim te.“ Markus pruži ruku ka njoj. Hteo je da baci
pogled na spisak elemenata istrage.
„Imaš li neku ideju?“, upita Sandra.
„Ne“, priznade on.
Sedoše oboje na Tobijin krevet i zajedno pogledaše spisak. Ispovednik poče
da precrtava indicije koje više nisu bile od koristi.

Metod ubistva: drevni način mučenja. – precrtano.
Cipele od belog platna (Markus i biskup Gorda) – precrtano.
Crna nafoin (narkoman).
Tetovaža azurnoplavim krugom: Crkva pomračenja. Žrtvovanje nevinih
žrtava.
Nestanak struje – Lav X.
Tajanstvena beležnica.
Tobija Fraj.

Dodatni element: Markusova prolazna amnezija.

„Trebalo bi da dodamo spisku Matildu Fraj“, reče Sandra tužno. „Skrenula
nas je na pogrešan put, zato što je bivša monahinja. A zna se da niko nikada ne bi
mogao da pomisli da je jedna božja sluškinja sposobna da ubija na tako svirep
način.“

172

Markus se za to vreme usredsredio na listu. Pokušavao je da sazna da li
postoji veza između beležnice, Tobije i amnezije koja ga je mučila. „Imao sam
neku beležnicu“, rekao je. „To je čudno, zato što dobro znam da to ne bih smeo.
Kao što i ti znaš, ispovednici ne vode beleške, da ne ostavljaju tragove. Zašto sam
onda odlučio da rizikujem? I, pre svega, gde je beležnica završila?“

„Verovatno si je sakrio na neko sigurno mesto.“
„Da, ali zašto?“, bio je ljutit. „To je kao da je neko predvideo tu amneziju i
želeo da mi šalje poruke. I istrgnute stranice koje smo pronašli bile su znak kako
de se odvijati istraga.“
„Amnezija se ne može predvideti“, odgovori Sandra, da ga smiri.
„U pravu si, ne može.“ Markus duboko uzdahnu. Podiže glavu prema zidu
ispred sebe, na kom je visila diploma klasičnih jezika i filologije, sa upisanim
Matildinim imenom. Uprkos zvanju stečenom na studijama, jedini posao koji je
pronašla bio je da čisti. Ali zašto je ta stvar toliko uznemiravala ispovednika?
„Moramo da pretresemo kudu“, reče. „Bacimo se na posao.“
Počeše da otvaraju fioke i da ih prazne na krevetima. Onda pretražiše njihov
sadržaj, u potrazi za nečim što bi moglo da im pomogne da saznaju. Markus odluči
da pregleda i dušeke. Raspara ih, izvuče iz njih vunu i poče da pretura unutra, ali
nije bilo ničega. Onda dođe na red plakar u zidu. Sastojao se iz dva dela. Na jednoj
strani još je bila Tobijina odeda, na drugoj majčina. Matilda nije imala mnogo
odede. Četiri letnje haljine, nekoliko zimskih sukanja, pantalone i poneku majicu.
Ali Sandri privuče pažnju jedna braon kutija, skrajnuta u došak. Uze je i osmotri.
Onda podiže poklopac, da vidi šta ima u njoj. Unutra je bila jedna monaška haljina.
Htede da je odloži nazad, kada primeti Markusov izraz lica. Bio je uznemiren.
„To je nemogude“, reče ispovednik, dok ju je uzimao iz njenih ruku. Sandra
nije shvatala kakvu vrstu interesovanja je izazvala.
Markus je držao haljinu u ruci i netremice posmatrao pokrivač za glavu od
fine crne tkanine, kojim se sakriva lice. Matilda Fraj nije bila obična monahinja.
Bila je Hristova udovica.

173

22

Kada dođe u zatvoreni ženski manastir na kraju šume, nije bilo potrebe da kuca.
Drvena vrata bila su otvorena.

Uvuče se u drevni kameni hodnik i ugleda prvo telo. Priđe monahinji koja je
bila izvrnuta na leđa i ležala na podu. Ispod crne tkanine koja joj je prekrivala lice
imala je prerezano grlo.

Sečivo, pomisli. Kako je Kornelijus van Buren uspeo da ga pribavi?
Svede koje su oduvek osvetljavale ovo mesto – mnogo pre bilo kog nestanka
struje – bile su ugašene. Ispovednik je morao da nastavi pomodu snopa svetlosti
baterijske lampe. Delovalo mu je kao da tom modernom stvarčicom skrnavi zavet
koji ovo mesto ima sa prošlošdu, netaknut vekovima. Na stepenicama pronađe
drugi leš. Prepozna Hristovu udovicu sa crnim čizmicama, uredno vezanim uz
cevanice. Ko zna gde je bilo ostalih jedanaest monahinja. Nije mogao da zamisli da
je neka od njih uspela da se spase besa zveri koja je ostala u kavezu toliko dugo.
Kada najzad stiže ispred otvorene delije, ponada se da de pronadi beživotno
telo starog serijskog ubice. Začudo, jedan deo njega verovao je da je Gospodar
senki izvršio samoubistvo. Naprotiv, pobegao je, ko zna gde.
Kofer sa muškom odedom i brijač, pomisli odmah ispovednik. Matilda de ga
sačekati izvan zidina Vatikana, tvrđave u kojoj je bio zatvoren dvadeset tri godine.
Svet nikada nije ništa znao o Kornelijusovom životu. Međutim, čudovište je sada
bilo slobodno. „Slobodno i opasno“, ispravi se Markus sasvim tiho.
Međutim, Van Buren nije pobegao bez pozdrava. Ostavio je nešto za njega na
svom ležaju. Poklon. Inkunabulu Plinija Starijeg, koju mu je sam ispovednik
pribavio, tako što ju je uzeo iz biblioteke Anđelika.
Kožni povez drevnog rukopisa bio je pocepan.
Eto gde je bilo sakriveno sečivo, reče u sebi Markus. Pored toga što je
obavljala posao čišdenja, Matilda Fraj imala je diplomu klasičnih jezika i filologije.
Ona mu je stavila to sečivo u knjigu – kako sam samo bio glup.
Na prvoj stranici inkunabule bila je poruka koju je svojom rukom napisao
Kornelijus.

Dragi moj Markuse,
Osedam obavezu da ti objasnim. Ne samo zato što si bio, mada nesvesno,
odlučujudi deo mog plana, ved pre svega zato, verovao ti ili ne, što sam te tokom
svih ovih godina zavoleo.

174

U trenutku kada su me zatvorili na ovom mestu, sa ledenom sigurnošdu
shvatio sam da odavde više nedu izadi. Jednoga dana du umreti i sahranide me na
malom groblju iza manastira, gde Hristove udovice polažu ostatke monahinja. Na
mom grobu stajade anonimni nadgrobni kamen. I niko nikada nede saznati priču o
ljudskom bidu sahranjenom ispod tog kamena.

Ziveo sam sa tom mišlju ved dugo. To je bio najnepodnošljiviji deo
tamnovanja.

Zato pokušaj da zamisliš kako sam se osedao kada sam se našao pred jednom
mladom iskušenicom. Bila je puna života i obdarena najčistijom verom. A upravo
je vera najmodniji aditiv postojanja i na njoj sam gradio plan za bekstvo.

Zadužili su je da mi donosi obroke. Tako je jednom dnevno dolazila kod mene.
Pokušavao sam da razgovaram sa njom, ali je ona poštovala zavet dutanja. Onda
sam joj spomenuo jednu inkunabulu Plinija Starijeg i, na moje iznenađenje, ispod
crne tkanine stigao je odgovor.

Kratka rečenica, ali bila je dovoljna. Matilda mi je rekla tihim glasom: „Znam
za nju.“

Započeo je strpljiv dijalog, sačinjen od s mukom otrgnutih reči. Nisam je
nikada obmanuo. Na kraju ju je moja iskrenost uverila da je najbolje da svoju
misiju nastavi u stvarnom svetu. Odbacila je svoju odoru i oživela za mene drevnu
sektu Crkve pomračenja.

U okviru te svoje misije uspela je da ubedi jednog biskupa punog nedostojnih
iskušenja. Nekog tvorca izopačenih igara. Jednog bugarskog princa slomljenog
srca i strastvenog hemičara. I, kao što znaš, mnoge druge. Među njima, jednog
rasturača droge i jednog policijskog komesara.

Moja sveštenica ih je ujedinila jedinstvenim likom: tetovažom u obliku plavog
kruga. I sa jedinim ciljem: da mi povrate slobodu.

Ali nam je bilo potrebno pomračenje.
Za to su bile potrebne godine. Čekanje je bilo dugo i teško. Zatim jednog
dana, iznenada, božanski znak: nestanak struje.
Znam, sada češ se zapitati kakvu ulogu je u svemu tome imao nestanak
jednog deteta. Ne želim da te lišim zadovoljstva da sam otkriješ razlog zbog kojeg
je bilo potrebno da lobija bude zatvorenik, baš kao ja.
Ali mogu da ti otkrijem da mi je ideju o njegovoj otmici dao Lav X.
Pre nego što je objavio poslanicu kojom naređuje da Rim „nikada, nikada,
nikada“ ne sme da ostane u mraku, sanjao je proročki san: viziju sopstvene smrti.
Činjenica da je stvarno preminuo devet dana kasnije doprinelaje pothranjivanju
sumnji i tajni.

175

U stvari, papa iz šesnaestog veka, kao i svi močnici, postao je paranoičan.
Obična ljudska bida boje se samo za sopstveni život, modni ne uživaju takvu
privilegiju.

Njihov najvedi strah jeste da umru lišeni sopstvene modi.
Sada te napuštam, prijatelju moj. Put koji me očekuje je dug i još nisam
siguran da du na kraju uspeti. Ali strahovi koje sada osedam u srcu takođe su
neverovatno prijatni. Zaboravio sam koliko je život nepredvidiv. Tamo napolju
čekaju me prepreke i borbe, ali sam sredan, zato što je, u krajnjoj liniji, od toga
sazdan život svakog ljudskog bida.
Što se tiče nas dvojice, nastavidu da mislim na tebe sa očinskom nežnošdu.
Znam da deš me tražiti, što znači da je verovatno da demo se ponovo videti.
Pustimo da sudbina odluči za obojicu.
U međuvremenu, želim da povratiš sedanje na ono što ti se dogodilo sinod.

Tvoj
Kornelijus van Buren

Markus zatvori inkunabulu i sede na ležaj. Bio je iscrpljen sopstvenim porazom.
Nikada ne bi mogao da ispriča jednu ovakvu priču Sandri, a da ne otkrije tajnu da
je Vatikan držao kao zatvorenika ovakvo čudovište ved dvadeset tri godine.

Pobegao je iz kude Matilde Fraj bez objašnjenja, zato što se nadao da de stidi
na vreme da zaustavi Kornelijusa. Ali je serijski ubica bio brži od njega.

Dirnula su ga dva mesta u ovoj poruci. Prvo je bila završna želja da povrati
sedanje. Zašto se bavim ovim slučajem, zapita se po ko zna koji put ispovednik, i
opet prokle sebe.

„Njihov najvedi strah jeste da umru lišeni sopstvene modi“, ponovi,
prisedajudi se druge rečenice napisa koji ga ostavio zbunjenog.

Onda, konačno, intuicija. Reči koje je na samrti komesar Krespi izgovorio
Sandri.

Učena, reče u sebi i sve odjednom postade jasno.

176

23

57 minuta do svanuda

Iznenadi ga ispred velike pedi od ružičastog travertina. Tačno na istom mestu na
kom se nalazio kada su se videli poslednji put, pre skoro dvadeset četiri sata.

Samo što ga sada kardinal nije čuo kako ulazi na mansardu sa izuzetnim
pogledom na Carske forume. Kada ga primeti, preblede. Kao kada živi ugleda
upravo preminulog. Markus nije mogao da zna koliko je tačno to poređenje.
Erijaga je znao sadržaj beležnice – priznanje umirudeg.

„Vi ste mi dali zadatak da istražujem“, reče. „Poverili ste mi slučaj nestanka
Tobije Fraja, ali sam ja to, nažalost, zaboravio.“

„Zar tako nije bolje za sve?“, uzvrati mirno visoki kardinal. „Kada se to
dogodilo?“, upita ispovednik. „Pre nekoliko nedelja.“

Pomisao da je izgubio pamdenje na toliko mnogo dana uznemiri Markusa.
„Zašto? Kakav interes ste vi mogli da imate u vezi sa jednim dečakom koji je
nestao pre devet godina?“

Erijaga uzdahnu. „Kada sam juče došao da te potražim u potkrovlju u Ulici
Serpenti, dok sam čekao da se vratiš kudi, pronašao sam pod jastukom na tvom
krevetu jednu crnobelu fotografiju… Ona ne zna da je fotografišeš, vidi se to po
njenom pogledu. Ali sa slike izranjaju mnoge istine. Pošto ne možeš da je
dotakneš kao muškarac, zadovoljavaš se time daje svetlost pomiluje i onda vrati
tebi, da je utisneš na negativ.“ Ponovo uzdahnu. „Ubeđen sam da misliš da tvoje
osedanje nije greh, nešto za šta se mora ispovedati i što zahteva oproštaj od
Boga.“

„Ne više“, priznade ispovednik.
„Onda možeš da me shvatiš.“
Markus primeti da Erijaga steže beležnicu u ruci.
„Ko je mogao da pretpostavi da jedan gnusni ubica može da pošalje tu mladu
iskušenicu da me zavede?“ nastavi kardinal.
„Vi ste otac.“ Mada je to ved znao, Markus je osedao potrebu da to kaže baš
sada, u toj sobi. „Van Buren je devet godina pokušavao da vas učeni koristedi
dečaka.“
„ A za to vreme spremao se da pobegne.“ Do kardinala je ved doprla vest o
masakru u manastiru. „Odvlačio mi je pažnju, bio je vest i veoma lukav.“
„Znao je da nedete popustiti, dobro vas je poznavao.“
„Izgleda da je tako.“ Osmehnu se, ali to kratko potraja.

177

„Šta je zapisano u beležnici, kardinale?“, upita Markus odlučno.
Erijaga se zagleda u njega. „Tvoje sedanje.“
To otkride ga uzdrma. „Imam pravo da saznam.“
„Zapisao si svoj greh i to ostavio na klupi u ispovedaonici.“ Zamahnu
knjižicom. „O onom što je preneto na ove stranice presudio je Duhovni sud.“
„Koja je moja krivica? Recite mi.“
Erijaga mu uputi sažaljiv pogled. „Veruj mi, ne bi ti se svidelo da saznaš šta si
napisao.“
Markus oseti kako mu vrele suze iskre u očima. Bio je to bes, ali isto tako i
umor, frustracija. „Recite mi da li sam barem uspeo da spasem dečakov život.“
Erijaga klimnu glavom u znak potvrde.
Ispovednik poče da plače.
„Ako padnem ja, pada i Duhovni sud“, izjavi kardinal neočekivano. „Đavolji
advokat ne sme da ima mrlje u svojoj prošlosti.“
Markus ga odmeri pogledom: „Šta pokušavate da mi kažete?“.
„Da smo obojica grešni, da zaslužujemo da budemo osuđeni. Ali da smo isto
tako neophodni Crkvi. Šta bi se dogodilo ako bismo zbog naših slabosti kao
ljudskih bida bili prinuđeni da se odreknemo naših funkcija? Šta bi se desilo ako
bismo prestali da nadziremo zlo? Imamo zadatak koji moramo da obavimo, ne
smemo dozvoliti sebi da tražimo oproštaj.“
Markus najzad shvati. I to mu izazva mučninu. „Njihov najvedi strah jeste da
umru lišeni sopstvene modi“, ponovi, navodedi reči Van Burena.
Ali kardinal još nije završio: „Odneo si dečaka na sigurno mesto, zatim si ga
ostavio samog, ali uz obedanje da de neko brzo dodi da ga preuzme.“
„Zašto bih učinio tako nešto?“
„Zato što si znao da mora da umre.“
„I to sam zapisao u beležnici, zar ne? Tu otkrivam gde je skrovište Tobije
Fraja. Ostavivši beležnicu u ispovedaonici, bio sam siguran da de ta informacija
stidi do vas… Njegovog oca.“
„Pružio si mi mogudnost da spasem svog sina jedinca“, potvrdi Erijaga. „I
zahvaljujem ti na tome. Bilo je to vrlo plemenito sa tvoje strane.“
Markus ga ugleda kako opet prilazi pedi od ružičastog travertina i zagleda se
u plamen. „Nedete to učiniti, zar ne? Nedete otidi da spasete krv svoje krvi…“
„Neke krivice moraju ostati u tajnosti“, reče kardinal, gledajudi u beležnicu.
„Neki grehovi ne mogu biti oprošteni.“ I baci beležnicu u vatru.

178

ZORA

Sunce je izašlo, ali ostalo je još dvadeset pet minuta do kraja programiranog
nestanka struje.

Vitali je stajao nasred radne prostorije Mravinjaka, opet sa papirnom čašom
u ruci. Pio je svežu vodu.

Mnogo toga se dogodilo u poslednja četiri sata.
Vojska je ušla u grad i zauzela istorijski centar. Vojna inženjerija preduzimala
je sve da spase ljudske živote od poplave blata nastale izlivanjem Tibra. Jedna
grupa policajaca izvršila je raciju u luna-parku, hapsedi pedesetak osoba. Na
ulicama su čuvari zakona počeli da love ljude. Na stotine njih je zaustavljeno i
uhapšeno, ali popravka – kako ju je definisao kvestor Alberti – još nije bila
završena.
Mrtvi su s mukom prebrojavani. Bilans je bio ozbiljan. Moglo je biti i gore,
pomisli inspektor. Mnogi civili, članovi snaga reda. Toliki nedužni, previše dece.
Dva su razloga za to.
Nestanak struje i žestina nevremena izazvali su izuzetno i skoro neponovljivo
stanje. Da se dogodilo samo jedno od to dvoje, verovatno vanredna situacija ne bi
proizvela tako strahovitu štetu i gubitke.
Bio je tu još jedan aspekt koji je trebalo uzeti u obzir. Kolektivna histerija,
koja je obuzela sve: loše, ali i one dobre. Ljudi, iznenada lišeni osnovnog dobra
kakvo je električna energija, osetili su se izgubljeno, prepušteni tami. Reakcija
mnogih bila je neuravnotežena, iracionalna.
Mrak menja opažanje stvarnosti, pomisli Vitali. Kao kada smo deca. Danju je
tvoja sobica mesto za igranje, bezbrižnost. Nodu je to carstvo senki, od kojih bežiš
skrivanjem ispod pokrivača.
Kao što je predvideo, izlazilo je na videlo da najvedi deo žrtava nije našao
smrt na ulicama, nego unutar svojih domova. Bilo da je reč o dugotrajnim
razmiricama među poznanicima, godinama pritajenoj netrpeljivost između
porodica i drugim oblicima mržnje, sve to je sa tamom prevagnulo i pretvorilo se u
motive krvave osvete. I uprkos tome što je isključenje električne struje bilo
najavljeno na vreme, ipak je bilo onih koji su doživeli infarkt i umrli u liftu. Vitali
zavrte glavom na tu pomisao; nije voleo takve ljude. Kroz nekoliko minuta ponovo
dete imati internet, prokleti idioti. Tako dete modi da se opet žalite na sve i svašta
– ali pre svega na vaš život beskorisnih zlosrednika – na nekoj od jebenih

180

društvenih mreža. I on je bio ljut, ali samo zato što je te nodi izgubio svoje
predivne braon mokasine.

Još samo nekoliko minuta i sve de se vratiti u normalu. Barem do slededeg
nestanka struje, ili do prve budude provale oblaka. Vitali je znao da de ljudi sve
ovo brzo zaboraviti, niko ništa nede naučiti od ove nodi. Osim mrtvih, možda. Što
se njega samog tiče, zavuče ruku u džep i izvuče list papira, na kom je stručnjak za
identifikaciju, slededi njegov opis, nacrtao fizionomiju nekog lica.

„Markus“, reče Vitali, a da niko od prisutnih to nije primetio. Onda ispi
poslednji gutljaj sveže vode i zgužva čašu. Nakon toga, da ne bi doprinosio daljem
haosu u univerzumu, baci je u odgovarajudi odeljak za reciklažu papira.

Rekao joj je da ide u Ulicu Serpenti i da ga tamo sačeka. Nade je kako sedi na
odmorištu stepeništa, oslonjena leđima na vrata.

„Moju kudu na Trastevereu uništila je poplava“, reče Sandra. „Nemam više
gde da odem.“

On je uze za ruku i pomože joj da ustane. Onda uđoše u omaleno sklonište.
Otvoren kofer, ostavljen na podu. Stolica. Ležaj gurnut u došak, sa debadima
u neredu. Nije joj dao vremena da govori. Privuče je sebi i poljubi je. Bilo je to
drugi put. „Promašio sam“, reče Markus.
„Nije važno“, odgovori Sandra. Onda poče da ga svlači.
On uradi isto. Ved ju je video golu, svaki puta kada ju je pratio u hotelu* gde
je, ispružena na krevetu, u mraku, primala nepoznate muškarce i žene. Ali oseti
neku čudnu jezu kada joj pomilova kožu. Ispružiše se na dušeku, neprestano se
tražedi usnama. U tišini koja je vladala oko njih čuo se samo zvuk zadihanih
uzdisaja u žaru da uzmu jedno drugo. Markus joj stavi ruku na butinu i lagano
otvori sebi put. Kada je prodro u nju, nije još bila spremna i jeknu. Ali odmah
zatim poče da prati svaki njegov pokret. Steže je za male grudi i poče da ih dugo
ljubi, kako bi zasitio želju. Ona se odvoji od njega i iznenada poče da silazi niz
njegov grudni koš, sve to uz beskonačan niz poljubaca. Onda položi usta na
njegovu kožu, da mu pokaže koliko mu pripada. On joj se prepusti i zatvori oči,
izgubljen u zaboravu svojih čula. Kada Sandra primeti da on više ne može da izdrži,
sede na njega i gurnu – gurnu jako. Primi njegovo seme u sebe. Opusti se, tražedi
sklonište u udubljenju njegovog vrata. Teško su disali i bili su sredni. Nisu se gledali
u oči, ali znali su da postoje jedno za drugo. Zaspaše.

181

Sandra se prva probudi. Nije znala koliko je vremena proteklo, ali primeti da je
opet bio mrak. Ustade tiho, da ga ne uznemirava. Pogleda kroz prozor. Potkrovlje
je gledalo na krovove Rima: grad je opet bio osvetljen.

Ko zna zašto, misao joj odlete ka Davidu. Da njegova prerana smrt nije od nje
napravila mladu udovicu, sada se ne bi nalazila tu. I ne bi ni doživela to novo
spokojstvo u srcu. Istina je: život zahteva uništenje, da bi se krenulo napred. Ko
zna kako bi se odvijale stvari da je njen muž i dalje živ na ovom svetu. Možda bi
otkrili neslaganja u čije postojanje nisu nikada posumnjali, ili bi ih nepopravljive
razlike dovele do razvoda. Ili, što je još gore, možda bi još bili zajedno, znajudi da
je ljubav odavno prošla.

Život je lanac događaja, reče u sebi Sandra. Ako ne naučite da prihvatate te
bolne trenutke, ne može se dostidi nikakva sreda kao nadoknada za to. Dokaz za to
je taj što je David mrtav, a ona više ne pati zbog njegove smrti.

Eto zašto su joj sada svetla Rima izgledala kao da su upaljena samo za nju.
Stojedi ispred prozora, Sandra oseti da joj je hladno. Udalji se, da pokupi sa
poda duksericu. Odmota je rukama, da je navuče. U tom trenutku Markus se
okrenu na ležaju i otkriše mu se leda.
Policajka se ukoči.
Ispovednik otvori oči i ugleda je. „Zdravo.“ Osmehnu joj se. Ali ona ne
uzvrati, niti mu odgovori. Markus primeti da nešto nije u redu. „Sta se događa?“
Sandra ispruži ruku, da pokaže. Drhtala je.
Markus nije shvatao, ali požuri da pogleda šta to ima na desnom ramenu, a
što ju je toliko preplašilo. I ugleda tetovažu. Azurnoplavi krug. U tom trenutku
shvati sve, iako se nije sedao. Istina ga sledi.
Matilda Fraj nije imala nikakve veze sa ubistvima i mučenjima. Bio je to on.
Biskup Gorda. Lutkar. Ruka u rukavici koja hrani najpre crnom naforom, a
zatim živom sodom rasturača droge na snimku u mobilnom telefonu. Zamka sa
pepelom u sigurnoj kudi, namerno pripremljena za Krespija. Alhemičar obešen za
plafon, sa njegovim cipelama na nogama.
Sve indicije vode ka meni – samo ka meni.
Erijaga je rekao da mu je pre nekoliko nedelja poverio slučaj nestanka jednog
maloletnika od pre devet godina. Nije mu dao nikakve informacije, osim imena:
Tobija Fraj. Možda je kardinal bio umoran od Van Burenovih učena. Ispovednik je
uspeo da ga pronađe i sakrije na sigurno mesto. Ali, da bi postigao rezultat, morao
je da ubija. Na spisku je nedostajalo samo jedno ime: ime Gospodara senki.

182

Stavio sam Sandrinu fotografiju u memoriju mobilnog telefona, pre nego što
sam ga ostavio u taksiju. Želeo sam da ona bude uključena, da otkrije šta sam
uradio.

Nakon što je odveo Tobiju iz Alhemičareve kude, zabeležio je sve u beležnici,
da bi je ostavio u ispovedaonici, znajudi da de tako privudi Erijaginu pažnju. Onda
je otišao kod Lutkara. Odatle je pozvao Matildu Fraj, koja je slušala glas lutke pod
prividom njenog sina. Morao je da izazove njenu reakciju, kako bi odvela Sandru
do Gospodara. Njegov zadatak je u tom trenutku bio završen. Mogao je da ode na
mesto na kom je odlučio da umre: u zatvor u Tulijanumu.

Najpre sam presavio odedu i stavio je preko cipela od belog platna, zato što
sam želeo da se shvati da sam se dobrovoljno spustio tu dole, nag i vezan lisicama.
Stavio sam ključ od lisica na mesto za koje sam mislio da iz njega nikada nedu modi
da ga izvučem: u moj stomak. Sve to sam uradio da kaznim sebe zbog svirepe
smrti koju sam izazvao, zbog bola koji sam naneo.

Pronađi Tobiju Fraja.
Ta poruka nije bila za mene, ved za Sandru. Kada budu pronašli moje telo,
zapitadeš se zašto sam to uradio. Ali kada pronađeš dečaka, shvatideš. On je
dogovor, razlog zbog kojeg sam umro ovde.
I svi ostali listovi papira istrgnuti iz beležnice bili su za nju – njegovo ime u
kadi kod Lutkara, brojevi u arhivi nerešenih zločina. Sve to da bi mogla da sledi
trag krvi koju je on prolio.
Sandra ga je gledala, ne uspevajudi da zadrži suze. „Zašto?“
Markus spusti glavu. „Zato što je jedini način da spasem tog dečaka bio da
postanem jedan od njih.“ Sada je shvatio. Ali je Tobija Fraj verovatno ved mrtav na
mestu na kom ga je sakrio da ga zaštiti, a on je uzalud prodao svoju dušu
Gospodaru senki. „Kaptagon“, reče. Pre nego što je sišao u zatvorsku jamu,
probao je crnu naforu. Eto zašto se nije ničega sedao. Halucinogena supstanca
probudila je prastaru amneziju, mada mu je ovaj put ostavila barem sedanje na to
ko je.

Erijaga je bio u pravu. Greh koji je priznao u beležnici, pre nego što je otišao
u Tulijanum, bio je isuviše veliki i isuviše težak. Bilo bi bolje da se ne razume istina,
da se ne sazna. Da se zaboravi.

Nepravilnosti, reče u sebi Markus.
„Šta sada da radimo?“, upita Sandra, očekujudi da on kaže nešto i da otera taj
košmar. „Šta de biti sa nama?“
„Postoji jedno mesto gde se svet svetlosti susrede sa svetom mraka“,
odgovori Markus, ponavljajudi ono što su ga naučili. „Tamo se sve događa: u

183

zemlji senki, gde je sve nepostojano, konfuzno, nesigurno. Ja sam čuvar postavljen
da branim tu granicu. Zato što povremeno ponešto uspe da prođe… Ja sam lovac
na mrak. I moj zadatak je da ga vratim natrag.“

184

33 dana posle svanuda

Bledo proledno sunce sušilo je ulice od vlage.
Centar Puma bio je gradilište. Moderne ruševine pridodale su se onim

antičkim, ali je počela rekonstrukcija.
Još nije ponovo uspostavljen saobradaj, mogla su da se kredu samo vozila sa

ovlašdenjem. Među njima je bio crni audi sa diplomatskim tablicama Vatikana.
Dok je vozač vozio duž Carskih foruma, kardinal Erijaga se kroz zatamnjena stakla
luksuzne limuzine divio preobražaju Rima.

Katastrofa je zauvek promenila panoramu, ali je sa sobom donela neke
pozitivne efekte. Na primer, bilo je sve više preobradanika. Mnogi su nakon očaja
prigrlili katoličku veru. Dokaz za to bilo je povedanje novčanih donacija u
dobrotvorne svrhe. Pošto Erijaga nije mislio da zaslužuje raj, da bi se utešio zbog
tragedije, častio je sebe novim raspedem od brilijanata i ametista koje se odlično
slagalo sa purpurnom bojom njegove svilene tunike.

„Hodete li da uključim klimu, Eminencijo?“, upita vozač.
„U redu je ovako, hvala“, odgovori kardinal koji je u tom trenutku uživao u
toplom milovanju sunčevih zraka.
Ubrzo ostaviše grad iza sebe i počeše da se kredu seoskim uličicama. Jedino
se priroda radovala jakim kišama od prethodnog meseca. Sada je bila u punom
cvatu, bujna i puna mirisa.
Erijaga se osedao spokojno, mada bi trebalo da bude zabrinut. Svet je bio
manje sigurno mesto otkako je Kornelijus van Buren pobegao.
Ko zna koliko njih je platilo životom samo zato što su se sreli sa njim na putu.
Njime je trebalo da se pozabavi ispovednik, ali kardinal nije imao nikakvih vesti o
njemu od nestanka struje, kada je pred njegovim razrogačenim očima bacio u
vatru beležnicu sa priznanjem.
„Eminencijo, stigli smo“, saopšti vozač.
Erijaga pogleda u pravcu seoske kude na vrhu brda. Malo zatim se crni audi
zaustavi na trgu. Vozač izađe da mu otvori vrata automobila i onda kardinal stupi
na prašnjavi šljunak svojim engleskim cipelama ručne izrade.
Dve monahinje mu dođoše u susret. „Dobro došli, Eminencijo“, rekoše mu u
horu.

185

Kardinal blagoslovi njihove pognute glave hitrim pokretom ruke. „Jeste li se
pobrinule za sve?“

„Da, Eminencijo. Onako kako je traženo od nas.“
„Dobro“, pohvali ih on. „Pratite me.“
Dve monahinje otpratiše ga u unutrašnjost kude. Osedao se miris hrane i
supe. Erijaga pomisli da postoje mesta odakle se ovakav miris nikada ne oseda.
Stepenicama se popeše do prvog sprata. Onda, pošto su prošli kroz kratak hodnik,
monahinje ga uvedoše u jednu praznu sobu.
„Iz ove sobe je najbolji pogled, Eminencijo“, saopšti mu jedna od monahinja.
Erijaga se odmah uputi ka prozoru i otvori ga da to proveri. Stvarno, sims
prozora nadnosio se nad dolinom koja se prostirala ispod, sa vinogradima i
pašnjacima. Ali nije to bio prizor koji je interesovao kardinala.
Ispod njega bilo je fudbalsko poljanče na nabijenoj zemlji. Dve ekipe dečačida
igrale su jedna protiv druge, trčedi za loptom.
„Kako su siročidi?“ upita. „Jesu li poslušni? Uče li? Da li dovoljno jedu?“
„Da“, potvrdi monahinja. „Dobro su.“
Erijaga zadovoljno klimnu glavom. „Drago mi je zbog toga.“
Pošto nije mogao da traži informacije o jedinom koji ga je interesovao,
zadovolji se uopštenim informacijama o svima. U stvari, nije znao ni kakvo mu je
lice, ili da li još liči na fotografiju koja se pojavila u novinama pre devet godina.
„Da li se čovek sa ožiljkom na slepoočnici vradao?“
„Ne, Eminencijo. Ne više od one nodi.“
Erijaga pritvori prozor. Video je dovoljno.
„Vratidu se“, obeda i udalji se.

186