Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih

PREDGOVOR

ENCIKLOPEDIJA MRTVIH: PRIČA I SMRT I “Ljudi bežeći od smrti kreću za njom u poteru.” Demokrit Slično klasičnoj starogrčkoj književnosti, naročito drami, koja svoj estetski vrhunac doseže i pronalazi negde u blizini govora o smrti (o apriornim metafizičkim kvalitetima tragedije svojevremeno je pisao i Roman Ingarden), Danilo Kiš se u knjizi pripovedaka sa sveobuhvatnim simboličnim naslovom Enciklopedija mrtvih pojačanim intenzitetom vraća toj opsesivnoj, večitoj literarnoj temi. Navodeći čitaoca, posredstvom svog pripovedanja, na razmišljanja o temeljnim pitanjima egzistencije, podjednako i u prošlosti i u sadašnjosti (a tu je nezaobilazno i pitanje o kraju civilizacije), Danilo Kiš se, u stvari, uključuje u široki krug eshatoloških pisaca kojima je opsesija nestankom sveta važna isto toliko koliko i dozivanje i rekonstrukcija njegovog počela. Budući da smrt ni ovoga puta nikako nije slučajno odabrana tema - svejedpo gleda li se na nju kao na dominantnu temu svekolike umetnosti i svih nizova književne tradicije ili, pak, iz ugla dosadašnjih autorovih interesa - a da bi taj svoj izbor dodatno motivisao i naglasio - Danilo Kiš u Enciklopediji mrtvih pribegava naročitoj vrsti tematske ciklizacije, ucelovljenju relativno samostalnih pripovedaka u složeni oblik enciklopsdijske knjige o smrti. Uočeni postupak tematske ciklizacije javlja se i u prethodnoj Kišovoj knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča čiji podnaslov glasi: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti. Već i tim detaljem otkrivamo da pisac sve ono što

piše, počev od svake pojedinačne reči, vidi kao deo jedne pretpostavljene celine, Vavilonske biblioteke, u kojoj se, kao u nekoj centralnoj memoriji, u formi sistematizovane i katalogizovane mega-povesti stiče svekoliko iskustvo civilizacije, svih njenih pojedinačnih priča i svih pojedinačnih lјudskih postojanja. To važi i za Enciklopediju mrtvih. Tim je nitima ona povezana i sa Kišovim opusom i sa centralnom idejom njegovog pisanja: jezički urediti svet i tako se odupreti njegovoj neizbežno tragičnoj prirodi. Enciklopedija mrtvih je, dakle, po svemu logičan nastavak ranijih Kišovih knjiga, na novom materijalu i sa delimično modifikovanim pristupom (nov materijal u umetnosti uvek zahteva i nov pristup), naravno, logičan tek u meri mogućnosti stvarne primene logike u promišlјanju književnog teksta. Intuitivni aspekt stvaranja, a Kiš je upravo savršen primer pisca racionalizovane jezičke intuicije, odupire se tumačenju bez obzira na prirodu ili logički tip toga tumačenja. Jer kada, samo privremeno, okonča plovidbu po narativnom moru Enciklopedije mrtvih, po kojem ga vodi mitski brodar-pripovedač, čitalac će primetiti da se, propuštsna kroz govor toga pripovedača, smrt pretvara u globalnu metaforu kraja jedne civilizacije. Civilizacije koja, da paradoks bude veći, proizvodi sopstvenu smrt, svesmrt. Smrt svakoga, bez razlike, i heroja i autsajdera koji bi hteo, ili ne bi hteo da bude heroj. Ako nije heroj, junak književnog teksta svakako jeste, sa unapred zadatim krajem čija snaga prsvazilazi volјu pripovedanja i usmerava je u samo jednom pravcu. Individualna nastojanja svih svojih junaka koji, klasicistički dosledno, nužno, tragično završavaju - posebno u pričama sa ispolјenom socijalnom motivacijom (“Slavno je za otadžbinu mreti”, “Posmrtne počasti”, “Crvene marke sa likom Lenjina”) zato što istorija i priroda društva u njima potenciraju smrt - Danilo Kiš simbolički funkcionalizuje dajući im smisao označavanja sveopšteg lјudskog pa prema tome i civilizacijskog propadanja. Ali priče Danila Kiša ne bi bile vredne koliko su vredne, kada bi njihov estetski kapacitet bilo moguće iscrpsti jednim, ma koliko obuhvatnim čitanjem. Otvarajući se pred očima čitaoca baš kao enciklopedijsko štivo, kao komprimat znanja i pripovedanja, Enciklopedija mrtvih upućuje nas na različite mogućnosti njenog kritičkog preispitivanja - počev od onih čisto formalnih (način konstituisanja, pripovedne iluzije, način otvarnja i zatvaranja priče, model jezičkog organizovanja naracije) pa sve do onih kojima je cilј (re)konstrukcija, rasvetlјenje i spoznaja značanjskih

potencijala književnog teksta. Tekst je skladište, kulturna memorija presudno određena individualnom piščevom perspektivom, odnosno, prirodom piščevog jezika i snagom njegovog talenta da u književni niz koji je konvencija unese ton inovacije. Tako ni uspostavlјanje tematskih analogija sa klasičnom književnošću (koja kao i Kiš tematski povlašćuje smrt: Ep o Gilgamešu, antičke drame) neće biti plodno ukoliko se ne primeti i zapiše u čemu je Kišovo odstupanje od književnog niza koji je magistralno zabavlјen smrću. To odstupanje (ali i nadograđivanje) naročito je vidno u upotrebi jezika. Ako se književnost, od kada postoji, neprestano usredsređuje tek na nekoliko prvih i poslednjih pitanja i tema (Bog, smrt, lјubav, život, igra, priroda čovekova i položaj njegov u društvu i u istoriji) onda je “svežina” neke teme ravna stvarnoj svežini individualno upotreblјenog književnog jezika. Dok je u delima klasične književnosti jezik uglavnom služio kao sredstvo za transfer značenja nekog višeg, božanskog smisla, u književnosti novijih vremena, a naročito u visokom modernizmu, jezik počinje da se osamostalјuje, njemu se prepušta inicijativa, dolazi, dakle, do izvesne korekcije, do prevrata u biću jezika, prvom i poslednjem utočištu smisla. Tako je i kod Danila Kiša. Najpre tako. Nadovezujući se na iskustva stare književnosti koja tumači teme iz samog korena lјudske egzistencije, Danilo Kiš ih istovremeno iznova formuliše, saglasno iskustvu novoga doba, doba tehnologije smrti, i to jezikom koji ima nesporan, osamostalјen poetski kvalitet. Proza postaje poezija. To svojstvo moderne književnosti, a pozivajući se na primere iz vlastite književne manufakture, Kiš je više puta komentarisao u svojim poetičkim raspravama. Običaj samotumačenja i integracije sopstvenih tekstova u vavilonski arhitekst Kiš će negovati od početka bavlјenja književnošću, aleksandrijski uveren da moderna književnost znatan deo vlastite kreativne energije pretvara u govor o sebi samoj. U ranim, uslovno rečeno, autobiografskim knjigama iz “Porodičnog cirkusa” (Rani jadi, Bešta, pepeo, Peščanik) Danilo Kiš tražio je i uspostavlјao ravnotežu između poetizovanog, fikcijski preinačenog vlastitog iskustva i njegove prozne autorefleksije. No, već u Peščaniku, završnoj knjizi toga ciklusa, jasno se uočava piščevo nastojanje da se iskorači na teren istorije (što, kao latentna namera postoji već od romana Psalam 44), da se razvidi onaj ledeni rez koji će ideologizovani, monstruozni XX vek

izvršiti na kolektivnoj i pojedinačnoj psihi modernog čoveka. U dvema potonjim pripovedačkim knjigama, Grobnici za Borisa Davidoviča i Enciklopediji mrtvih Kiš će u potpunosti prebaciti težište pripovedanja na taj plan; iz sfere poetizovane empirije praćene odgovarajućim poetičkim, pa i metaproznim rešenjima on će stupiti na krvavo poprište povesti, povesti shvaćene i u smislu istorijskog zbivanja i u smislu forme pripovedanja toga zbivanja. Poetski momenat neće izostati, ali će biti potisnut u drugi, alegorijski plan. (Dualizam poetskog viđenja sveta i njegove beznadne cerebralne, konačne analize, ostaće trajna karakteristika Kišovog književnog opusa koji se može videti i kao harmonizovano dijalektičko jedinstvo ta dva suprotna stvaralačka pola.) Novu fazu Kišovog stvaranja, započetu Peščanikom, a ozakonjenu Grobnicom i Enciklopedijom, uz čuvanje svih piscu svojstvenih jezičkih kvaliteta i artističke veštine, obeležilo je, dakle, otvaranje prema temelјnim civilizacijskim, ideološkim i političkim pitanjima (zabludama i stranputicama) istorije XX veka. Homo poetikus postao je homo politikus. Onaj prigušeni tonalitet u postavlјanju tih pitanja iz Psalma 44 i Peščanika, onaj tiho posredovani disput o “patnjama od veka”, dat iz perspektive subjektivnih razgovora sa uspomenama, pročišćenjem bolnog detinjeg suočavanja sa surovostima sveta u odgovarajućoj književnoj formi, sada je lišen lirske patine i izgovoren jasno i glasno, tako da ga istovremeno doživlјavamo i kao poznatu a, opet, na neki način, i kao potpupo novu književnu činjenicu. Susret sa zlom i prolazak putem iskušenja koje zlo donosi ne ostavlјaju, na kraju krajeva, mnogo nade piscu. Tačnije, ostavlјaju ga nasamo sa sopstvenim naporom da nešto, uprkos svemu, ipak izrekne, osmisli, protumači. Reči jedino pretiču. A pogled ovovekovnog pisca na svoje doba već je sasvim bez sjaja. Uostalom, surova simetrija totalitarizma, oformlјenog istovremeno na različitim krajevima Evrope - uz objašnjenje da potiču iz različitih ideoloških postulata, ali iz iste sumanutosti, besnila i naopake logike - nikada u istoriji savršeniji mehanizmi za masovna satiranja i genocide - gašenje svet(l)osti duha i mišlјenja pod pritiskom moći i vlasti - političko okamenjivanje ideja i posebno ono što taj proces rađa - holokaust, konc-logori, gulag, rasizam, fašizam, stalјinizam, antisemitizam i cionizam (sumorni spisak teži beskonačnom) - više su nego

dovolјan povod humanističkom pojedincu, piscu, za upuštanjs u dvoboj sa avetima veka. Čak i kada Kišova priča nije, bar ne na prvi pogled, u dosluhu sa pobrojanim mehanizmima, oni su uvek negde tu, na fonu naracije, diskretno prisutni; da bi se u jednom trenutku, ponekad tek u poenti ili već kako to pripovedanje zahteva, ipak pojavili. Kao što Eduard Sam jeste u svojim somnabulijama podjednako usled ratnog košmara sa jedne, i usled vlastite sudbinske predestiniranosti gubitnika sa druge strane, tako i novorođeni Kišovi likovi (Estehazi, Banduka, Osipovič i drugi) dobijaju književnu uverlјivost ukrštanjem motivacijskih čvorišta njihovog “objektivnog” istorijskog položaja u vremenu i društvu, odnosno, njihovog psihološkog, subjektivnog stanja, temperamenta i karaktera koje Kiš prikazuje na maestralan način, poetskim tkanjem jezika. Reprezentativni primer takvoga ukrštaja pronalazimo u priči “Crvene marke sa likom Lenjina”. Najvećim delom ta priča biva pripovedana tonom sentimentalno-patetične ispovesti (kako to sam odabrani žanr zahteva) da bi se tek negde pri kraju ispostavilo kako uzrok očekivanog nestajanja glavnog junaka Mendela Osipoviča (koji se, da enigma bude veća, mada je glavni junak priče, ne pojavlјuje kao individualizovani lik) valјa tražiti ne u lirskom predosećaju kazivača, već u spletu okolnosti koje diktira jedno nakazno i surovo vreme koje proždire svoju decu. Naravno da se taj splet psiholoških i socijalnih okolnosti nekada više, a nekada manje potencira, izrasta u oblikovnu dominantu pripovedanja ili, pak, biva potisnut u korist naglašavanja nekih poetskih karakteristka priče (lirska deskripcija, refrenski komentar, prelamanje intonacija kazivanja kojima se proizvodi efekat dočaravanja različitih misaonih raspoloženja, odnosno, efekat relativizacije posmatranog i opisivanog sveta). Takođe, neizvestan je, mada je neminovan, trenutak izmene pripovedne percepcije. On će, na primer, u priči “Crvene marke sa likom Lenjina” nastupiti upravo u času kada se čitaocu učini da naracija nepovratno klizi u izveštačenost, u melodramu. No, izmenom motivacijskog toka i promenom kazivačke intonacije uspostavlјa se organsko jedinstvo pripovednih jedinica i ostvaruje se punoća pripovedne iluzije. (Ton diktiran iz samog bića naracije pravovremeno se izostavlјa da bi se povratkom na njega proizveo novi efekat.) Stapanje različitih intonacija, Danilu Kišu svojstveno još od ranog romana Mansarda, poigravanje sa različitim tonalitetima i iskaznim mogućnostima književne fraze, a sve to unutar

jednog, slojevitog, poetizovanog proznog govora, ide u red važnijih Kišovih doprinosa poetičkoj promeni srpske (post)modernističke književnosti. Ta se u biti pesnička odlika preselila i u prozni tekst i nesporno ga obogatila, postajući tako, uz aleksandrijsko osećanje sveta, nova poetička karakteristika srpske proze koju će obilato koristiti i dalјe preispitivati pisci koji su u srpsku knjižsvnost stupili posle Kiša. Kiš je artista i slitista, uvek okrenut traganju za što čistijim izrazom i što dovršenijom formom koja ima biti eststički korektiv etičkoj izopačenosti sveta. Kloneći se transparentnosti, ali prihvatajući teme koje mu sugeriše stvarnost našega sveta, Danilo Kiš u svojoj u isti mah poetski ekskluzivnoj ali etički prodornoj literaturi ispoveda određeni tip intelektualnog angažmana, čiji je kvalitet vrlo daleko od bilo kakve jednosmernosti ili tendencioznosti, a vrlo blizu imanentnog zahteva za dubinskim, analitičkim mišlјenjem svih, a naročito traumatičnih pojava savremenog sveta. Iskuplјenje je najveće pred pojavama koje uzrokuje ili kojima vlada pakleni, represivni trijumvirat zla, dogme i mržnje. I zato je pisanje odbrana sveta, ustuk tamnim silama. Kišova prozna rečenica biće tako počesto lirska, melanholična, sentimentalna i patetična, što može biti tumačeno i kao izraz onog bazičnog osećanja nemoći, proisteklog iz uverenja da se ništa pod kapom nebeskom ne može stvarno izmeniti, ali će, u krajnju ruku, pojava same te rečenice, i potreba da se uopšte govori, uprkos svemu, biti znak “principa nade”, tačnije ležište toga principa. Čak i kada tvrdi da je sve uzaludno, pisac, bilo koji, a Danilo Kiš posebno, nastavlјa da piše, da neprestano pokušava, da sumnja i da veruje. Kada ne ostane ništa, ostaje jezik i ostaju rečenice, i priča skloplјena od toga jezika i od tih rečenica. Kada razočaranost besmislom sveta sve nadraste, ostaje uverenje da ne treba odustajati, da čak i uzaludni napor, udružen sa krajnjim agnosticizmom (što je u suštini stvaralački konstruktivna kombinacija) ipak mogu pružiti nekakvu utehu. Utehu da smo pokušali. Konačno, junaci Enciklopedije mrtvih samo to i čine. Pokušavaju da pobede ono što se ne može pobediti, ali pokušavaju tako lјudski. Važno je pokušavati, to je jedino što nam je dato. Uprkos svemu. Smrt se ustremlјuje na sve protagoniste Kišove proze neminovno, kao jedina mogućnost sudbinskog izbora, a sama se priča može posmatrati kao praćenje junaka do njegovog ovozemalјskog nestanka. Rađanje i smrt su prirodni međaši za određivanje početka i kraja pripovedanja. Kiš prolazi

istorijom, sažima vremena, uspostavlјa analogije, uzgloblјava varijacije i parafraze, koristi tehniku citatne montaže, nadograđuje biblijske teme, apokrife, legende i čuda i, polagano se približavajući novom dobu, stiže do neposredne savremenosti da bi jezikom proze dočarao stav kako se sve događa samo jednom i kako se to jedno događa uvek. U toj tački univerzalizacije iskustva postaje nevažno šta je fikcija a šta je stvarnost, šta je rad mašte a šta dokument. Sve se ponavlјa osim lјudske individualnosti. Ali krajnji smisao te individualnosti js nerazgovetan. Porazan. Došli smo tu samo zato da nas jednom više tu ne bi bilo. To je sve. Smisao je, možda, u onom što ostavlјamo onima koji će tek doći. Onim što ostavlјamo upisujemo se u Knjigu. Svet je Knjiga. Svako u nju prilažs svoju pojedinačnu priču, svoj životni roman. I tako nastaje sveopšta Enciklopedija. To je osnovna nit svih Kišovih priča iz knjige Enciklopedija mrtvih, naročito naglašena u istoimenoj, naslovnoj priči. To da će se kroz Knjigu, sve do Sudnjeg dana, obnavlјati misao na onoga koga više nema, slaba je uteha. Ali je ipak uteha. Kišovi junaci, gotovo po klasičnom tragičkom principu koji poznajemo iz dela Eshila i Sofokla, uprkos opiranju i težnji da shodno (nevelikim) lјudskim moćima osmisle svoje trajanje, postaju neka vrsta “igračke sudbine i bogova”, ovoga puta, međutim, ideologizovane sudbine (politika kao sudbina) i antropomorfnih bogova (totalitarne vođe i diktatori). Nјihov kraj je, kao i kod klasičnih junaka, jasno određen ali je njihova krivica, za razliku od junaka nekadašnjih tragedija koji trpe krivicu predaka, sasvim bezrazložna, apsurdna. (To je, takođe, jedna modernistička korekcija na tradicijskom nizu.) Kišovi prozni junaci su individualizovani tačno onoliko koliko u pripoveci kao odabranom proznom žanru književni junak može biti individualizovan, što znači da individualizacija traje sve do trenutka pojave matne pretnje u velikoj šahovskoj partiji pisanja. Smrt je neminovnost koja se ne može pobediti pričom. Ona se pričom samo zavarava. U knjizi u kojoj je smrt zajednički imenitelј svih pripovedaka - smrt kao ontološki i metafizički sused umetnosti - Danilo Kiš se, opisujući pričom krug, vraća osnovnim pitanjima i paradoksima postojanja, i svojom jezičkom ipterpretacijom, načinom njihovog postavlјanja, potvrđuje njihovu trajnu aktuelnost. Pisati (pričati, kao Šeherezada) da bi se odložila pomisao na smrt, premda nam se ta misao vraća kao bumerang - mogla bi biti ideja koja ostaje krajnji rezultat (tematskog) čitanja Enciklopedije mrtvih.

II “Pokušaj analize ne uspeva da obuhvati analizirani predmet.” Pjotr Ravič O Kišovim je knjigama, rečeno jezikom paradoksa, kritika rekla gotovo sve i rekla vrlo malo. Kišovo delo, uzeto i pojedinačno i skupno, zahvalјujući unutrašnjoj usaglašenosti i gustini slojeva što otežavaju ulazak u samu njegovu srž, neprestano izmiče konačnom čitanju. Od čitanja do dočitavanja vsliki je razmak. Čitanje se ponavlјa ali se granica dočitavanja teksta, ukoliko je on umetnički vredan, neprestano pomera. Zato je svako novo čitanje tek fusnota na marginama dela, in marginibus encyclopoediae. Bez razlike o kojoj je knjizi reč, čime se ne ukida govor nijanse niti pak mogućnost subjektivnog čitalačkog izbora, lako se može primetiti da se Kišova proza, u ponovlјenim čitanjima, uvek otkriva u nekom novom (istom i drugom) svetlu i da, usled naročite, (a)tipične prirode, zahteva prilagođavanje, navikavanje čitaoca na ponuđene mehanizme pripovedanja i na značenjske posledice koje otuda proizlaze. Proznom formom, i postupkom koji određuje tu formu kao odabranim načinom izlaganja neke teme, sugeriše se i značenje priče. Za Kišovu priču važno je primetiti da se u njoj pisac koncentriše na uobličavanje onoga štoje univerzalno i neponovlјivo. Kada umine neizvesnost nrvog susreta sa tekstom; u kojem čitalac shodno svojim predispozicijama odlučuje da li je ili nije zainteresovan za neku konkretnu priču, i kada se “pohvata” faktografija naracije, tek tada se otvara prolaz u ono što je bitno, a to je čud(es)na prozirnost i ritam jednog literarnog, posredovanog sveta kroz koji nam i ovaj naš, zajednički svet odjednom postaje nekako bliži i razumlјiviji. Dok piše priče i romane Kiš istovremeno piše i jednu moguću poetiku proze, ne obavezno i ne isklјučivo svoje proze. Pojam poetika, dakako, u datom slučaju nije dobro razumeti u smislu upisivanja nekih apriornih

stvaralačkih načela u telo priče (Kišu je stran poetički normativizam), već kao nadopunjujući, ponekad iz stvaralačkog procesa izlučen, ponekad paralelan, a ponekad i dominantan tok pripovedanja o priči. Govor o umetnosti u samoj umetnosti, što je aleksandrijska osobina prvog reda, danas je važan koliko je važna i sama umetnost. Znajući to, Danilo Kiš odlazi dalјe. On udružuje i stapa različite tipove jezika i mišlјenja, različite oblike stvaralačke svesti; rečju, literarizuje poetiku i poetički osmišlјava naraciju puštajući ta dva toka da svaki za sebe, a zajedno, struje u tekstu. Vidlјivost tih tokova se, pri tom, neprestano smenjuje. Autopoetička nit pripovedanja ponekad izbija u prvi plan, ponekad je data metaforično, to jest, posredno, da bi potom nestala i utopila se u “nulto” pripovedanje, pa opet, u nepredvidlјivom, asimetričnom ritmu izmene, izronila na površinu, i tako neprestano. Autopoetički komentar, kojim se novom tekstu pronalazi mesto u literarnom univerzumu, jeste temelјno svojstvo Kišovog viđenja književnosti. Evo primera iz Enciklopedije mrtvih. U Post scriptumu te knjige Kiš navodi Hotornovu misao: “Kada pisac nazove svoje delo romanom (romance), jedva da i treba napomenuti da on time želi da zatraži izvesnu slobodu kako u pogledu oblika dela tako i u pogledu njegove građe”. Potom sam dodaje: “Ta tvrdnja, treba li reći, odnosi se u potpunosti i na pripovetku.” Tako, zapravo, uočavamo do kog se nivoa stvaralačke svesti uzdiže pisac dok zamišlјa, piše i potom naknadno komentariše sopstveno delo. Ne bez aluzija na osporavanje toga dela Danilo Kiš je u neke priče iz Enciklopedije mrtvih ugradio i sloj novog, poetičko-polemičkog govora. Neke, pak, priče, ranije napisane, predskazale su ono što se tek potom odigralo u naopakoj recepciji Kišovih knjiga, naročito Grobnice za Borisa Davidoviča. O kojim je tu pričama reč najbolјe je ostaviti na procenu samom čitaocu, ukoliko ga tako nešto uopšte interesuje. Ukoliko je zaista tako, čitalac će sam rešiti taj rebus, a ukoliko nije, niko neće biti na gubitku. I bez te vrste značenjske aktuelizacije priče imaju svoju umetničku slojevitost i vrednost. Enciklopedijom mrtvih dodatno se potvrđuje još jedna Kišova osobina koju bismo mogli označiti sintagmom “poetička odvažnost”. Šta je “poetička odvažnost”? Ništa drugo nego sklonost pisca da se suoči sa izazovom najvećeg mogućeg reda, da u svom predstavlјanju sveta preuredi zatečeni poredak stvari; u konkretnom slučaju, da ukrsti one planove koji se

u svakodnevici potiru, a u književnom tekstu srećno nadopunjuju. Uvodna priča “Simon Čudotvorac” (nastala sažimanjem jednog ranije započetog pa napuštenog romana) to nam odmah zorno potvrđuje: nastojanje glavnog junaka da prevaziđe sopstvene moći završiće se njegovim padom, ali će taj pad proizvesti univerzalni, simbolički estetski efekt. Taj princip je, možda, centralni pokretač naracije u većini priča Enciklopedije mrtvih. A literarizovana poetička nit, jasna i precizna svest o tome šta se i kako u tekstu čini, pomaže realizaciju toga principa. Bez te svesti priča bi bila samo serijsko fabuliranjs po unapred zadatoj matrici. Danilo Kiš je prvi pisac zaokruženog poetičkog sistema u srpskoj knjižsvnosti druge polovine HH veka koji je, na Krležinom tragu, uz neizbsžno “negodovanje” autoritarnih čitalaca, razbio famu o postojanju isklјučivo kritičarske tapije na sud o nekom književnom delu i upustio se, kako implicitno, tako i eksplicitno, u tumačenje onoga što je sam napisao, ne remeteći tim gestom unutrašnji sklad sopstvenog fikcionalnog teksta niti pak smisao koji u tom tekstu počiva. Drugim rečima, Kiš je od onih aleksandrijskih pisaca koji voć u samom procesu stvaranja, ali i pre i posle njega, u činovima samočitanja i pisanja, prstaje istovremeno i svoj tumač i kritičar. Impulsi kritičke svesti nerazlučivi su deo imaginacije. Jezikom analize moglo bi se reći da je po sredi istovremeno pisanje dva dela koja su jedno - dva dela jednoga. Za tvrdnju da je autorefleksija prva karaktsristika pisanja Danila Kiša ne treba previše dokaza - sasvim je dovolјno čitati njegove knjige. Ne zavodeći čitaoca u isklјučivost jednog poetičkog modela proza Danila Kiša neposredno svedoči da je pisanje neprestana promena. Ma koliko usredsređene na jednu temu, temu smrti, sve priče Enciklopedije mrtvih napisane su na različit način, uvek u novom narativnom klјuču. Pisci tradicije težili su idealu monolitnog stila koji, jednom dosegnut, biva neprestano reprodukovan. Nasuprot njima, pisci modernih vremena teže stilskoj polimorfiji, žanrovskom nomadizmu. Kišova književna evolucija to izvanredno ilustruje. Jednom osvojena poetička strategija zahteva neprestano preispitivanje. Enciklopedija mrtvih se, otuda, posmatrana u sklopu Kišovih dela, čita kao varijacija radi inovacije. Kao i svaka druga Kišova knjiga i Enciklopedija mrtvih rađa dvoumicu kritike: ili krenuti u pokušaj rekonstruktivne analize (pišući o knjizi, kritičar, u izvesnom smislu, iznova piše tu knjigu) koja je, ma kakva bila, nedovolјna da obuhvati celokupni smisao dela ili se, sa nešto manjim

rizikom, ali i bez kreativne hermenautičke neizvesnosti, upustiti u parafrazu piščevih poetičkih komentara. Kiš čitaocu postavlјa zamku: on usmerava čitalačku imaginaciju, ali je ne zaroblјava. Zato pravo čitanje njegovih priča počinje posle komentara, Jer Kišova implicitna poetika ne teži da postane književni zakon. Ona samo posreduje onaj dublјi smisao samospoznane naracije. Zato čitalac knjiga Danila Kiša lako razlikuje ono što postoji u jeziku priče mimo onoga što je piščeva intencija. Kiš je cerebralan ali “topao” pisac. Bogatstvo poetičkih komenatara u fikcionalnom tekstu, a naročito posle njega, nije znak diktature piščeve volјe koja se natura čitaocu, već, naprotiv, znak sugestivnih moći pripovedne samosvesti. U Kišovim pričama nema eksplicitnih poruka koje “suše” naraciju i svode je na jedan plan, ali ima zbijenog i aurom kritičke svesti osvetlјenog smisla. Kiš tumači svoja dela zato što oseća prirodnu potrebu za samotumačenjem, ali se mora reći i da je znatan deo tih tumačenja iznuđen, kao odgovor zabludama i stranputicama rigidne čitalačke i kritičke svesti. Kiš traži naročitog čitaoca. Tek sa takvim čitaocem i tek u takvom čitaocu tekst realizuje svoj estetički potencijal; poetsku vrednost i značenjsku punoću. III “Pisati znači slagati rečenice.” Miroslav Krleža U devet priča Enciklopedije mrtvih ponovo uočavamo da je Kišov tekst palimpsest. Pisac se tu javlјa kao “restaurator” mitskih, književnih i kulturnih slojeva, kao medijum koji znajući istoriju i tradiciju književnog oblikovanja sveta proniče u dubinu izabrane teme smrti. Kiš, dakle, načelno neguje konstruktivan odnos prema tradiciji, on priziva tradiciju jer se bez tradicije jednostavno ne može dalјe. Konvencije tradicije se, pri tom, ne ponavlјaju već se obnavlјaju. Figura parabole, tako česta u Kišovom pisanju, dovedena je do savršenstva. Parabola, prva i najveća Borhesova

žanrovska i smislotvorna lјubav, u Kišovom slučaju ima i jedan blagi parodijski sloj (“Legenda o spavačima” je u stvari parodija apokrifa) - ona se, dakle, ne preuzima mehanički iz oblikovnog fundusa tradicije. Danilo Kiš u svom pisanju poetički odvažno dotiče i miri suprotnosti pa tako i prema “paradoksalnim klasicima” istovremeno pokazuje privrženost i ispoveda sumnju svojstvenu svim autorima istinske individualnosti. Paraboličnost priča iz Enciklopedije mrtvih obogaćena je i posebnom orkestracijom proznog jezika; pojedine priče (“Slavno je za otadžbinu mreti”, “Ogledalo nepoznatog”) zapravo su Kišove “crne fuge smrti”. Kritika je sa razlogom isticala stvaralačku virtuoznost Danila Kiša, vidnu u svim segmentima njegovog dela (sposobnost uobličavanja prozne građe, poetička kompetentnost, jezička/zvukovna organizacija teksta, asimilacija najproduktivnijih literarnih iskustava, veština mirenja melanholije i parodije, nova kontekstualizacija dokumenata i starih tekstova, širina asocijativne mreže, bogatstvo značenja itd.). Sa vremenom, međutim, postajući analitički manir kritike i njeno “opšte mesto”, ta virtuoznost kao da je, dobijajući negativan prizvuk, počela da radi protiv Kišovih dela. Usledile su primedbe da je Kiš suviše intelektualan i suviše artificijelan pisac čiji je tekst zagušen brojnošću literarnih aluzija. Tako se, iz negativnog ugla, stiglo do definicije aleksandrijskog pisca koji danas stoji nasuprot “velikih nacionalnih bardova” opsednutih vlastitom misijom govorenja “iz glave cijelog naroda”, a čija se književna veština i dalјe meri količinom izvornog hajdučkog pripovedanja i stepenom navodne originalnosti. Mehanički ponavlјajući oveštalosti ispovedne književnosti, verujući da je snaga Velikih Tema (“teških sadražaja”) ravna estetskoj vrednosti, takvi pisci, na žalost, ne uviđaju da se u novom dobu jednostavno ne može pisati mimo tradicije moderne književnosti, od Kafke, Prusta, Džojsa, preko Beketa, Borhesa, Nabokova i Kamija, sve do najnovijih, postmodernih pisaca. Kiš to zna i ne taji to znanje. Svest o tome šta drugi pisci rade, isprobavanje njihovih poetičkih predloga i, zašto da ne, njihovo parodiranje, sve, naravno, iz perspektive neponovlјive kreativne individualnosti, nasuprot ignorantskog stava “da ono što nije po mojoj meri uopšte nema meru”, svedoči o paradigmatičnoj važnosti Kišove pojave u srpskoj književnosti. Sa njime je nastupila aleksandrijska era: nema više “izvornih” pisaca, književnost ne može postrjati izvan književnosti.

Čini se da pravo čitanje Kišovih priča, nastalih od besprekorno složenih rečenica koje izviru jedna iz druge, počinje sa trenutkom stapanja univerzalnih značenja i narativne konstrukcije koja posreduje ta značenja. Prozni svet koji narasta u jeziku, u jednoj tački toga procesa se materijalizuje u novu, fikcionalnu stvarnost teksta, a tekst postaje dubinski, simbolički refleks stvarnosti koju svi delimo. Erudicija, poetizovani stil, pronalaženje proporcija između brižlјivo odabranih slika, reminiscencija, sažetih zbivanja (Kišova priča je dinamična iznutra, sobom, a ne po intenzitetu mehaničke radnje) i intelektualnih komenatara i replika, oni su elementi od kojih pisac sklapa neponovlјivu građevinu vlastite proze. Ta građevina se pred očima čitaoca ukazuje kao vajarska puna plastika. Koraknemo li u stranu, promenimo li ugao gledanja makar i za jednu jedinu, naročito naglašenu reč, otkrićemo neku novu dimenziju značenja. U sličnoj ulozi je, prstpostavlјamo, i pisac dok piše priče. On kontroliše jezik samo do izvesne granice, posle toga jezik i logika priče kontrolišu pisca. Pronaći tu granicu i balansirati na njoj znači biti dobar pisac. Svet Kišove proze se i u Enciklopediji mrtvih formira stapanjem aleksandrijske, erudicijske podloge teksta (tradicija, svest o formi, pastiš) i autentičnog, apsolutno autentičnog, ličnog doživlјavanja života. Poput nekog tekstualnog alhemičara koji traga za tajnom sveta i Danilo Kiš neprestano varira postupke i odmerava proznu građu. Uspomene postaju dokumenti, a dokumenti uspomene. Ako kažemo da u ranoj fazi Kišovog rada dominiraju poetizovane uspomene, a u kasnijoj (u knjigama Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedija mrtvih) fikcionalizovani dokumenti mi u suštini iznova konstatujemo Kišovu sklonost varijaciji kao naročitom poetičkom gestu, kao klјučnom stvaralačkom postupku. Vidi se to i na planu forme: rana ideja o romanu “Legenda o spavačima” čas pune umetničks realizacije doživela je u priči “Simon Čudotvorac”. Poetizovani jezik, međutim, ostaje trajna konstanta Kišove proze. Variranje poetskih tonaliteta - od melanholične evokacije detinjstva, preko lirskog pripovedanja snova, do kataloga osećanja i boja i asocijativne disperzije, uz gotovo impresionistički rasute ivics opisivanih slika što se sve skupa postupkom precizno vođene montaže skalapa u čvrstu a jezički eteričnu priču - govori nam da se Kišova stvaralačka perspektiva stalno menja ali da jedino ostaje nepromenlјivo oko koje gleda. Enciklopedija mrtvih novi je tom nastojanja Danila Kiša da pronikne u tamni smisao sveta, da ga razume i oplemeni.

Književnost, podjednako pesma, priča ili roman samo su mogući sugestibilni oblici dopiranja do toga smisla. A saznanje da je konačni smisao nemoguće dosegnuti u književnosti nije prepreka već, upravo suprotno, pokretač pisanja. To što je smrt nepobediva ne sprečava nas da pokušamo da je pobedimo, makar u priči. Promena pripovedačkih perspsktiva i preispitivanje priče u samom procesu njenog nastanka - pri čemu izvor perspektive ostaje ista lirska duša - rezultira pojavom nijanse kao važne poetičke karakteristike Kišovog proznog umeća. Tako je, generalno uzev, Enciklopedija mrtvih nova nijansa u pokušaju odgovora na davno postavlјena opsesivna pitanja. (Pitanje smrti prvo je pitanje proze Danila Kiša, od ranih proseva svesti u romanu Bašta, pepeo do pronicanja smrti u civilizacijskom i istorijskom klјuču iz knjiga Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedija mrtvih.) Kretanje između krajnosti, klatnom pisanja, nastojanje da se konzistentnim učini ono što je temelјno protivrečeno, obeležava Kišovu poetiku. Vera i sumnja; fiktivno i dokumentarno; objektivnost i subjektivnost; lirsko i epsko; pojedinačno i univerzalno; ironija i patos u svom dijalektičkom kruženju čine srž Kišovog pisanja. Svejedno kako to stapanje suprotnosti tumačili, svejedno kako imenovali polove imanentne protivrečenosti bića (Kiš ih ponekad vidi u sučelјavanju jogija i komesara, svetla i tame, Erosa i Tanatosa, dobra i zla, konstrukcije i destrukcije), dualistički (biblijski) princip je osnovni tvorbeni i značenjski princip knjiga Danila Kiša. Ni Enciklopedija mrtvih nije izuzetak. Na primer, u priči “Knjiga kralјeva i budala” zlo i dobro bivaju naizmenično obasjavani, ne bez ironizacije stava da “tačka gledišta određuje prirodu predmeta”; zlo i dobro menjaju uloge u zavisnosti odakle se posmatraju i kakav je kontekst njihovog tumačenja. Jedan od junaka pripovetke, Račkovski, upravo oličava takav duhovni stav. O njemu se kaže: “Životni put tog čoveka (zapaža pripovedač) nepokoleblјive volјe otkriva nam jednu na izvestan način tipičnu sudbinu; to kretanje iz leva u desno ili iz desna u levo po ideološkoj ravni danas je već opšte mesto evropske inteligencije, i dokaz da u dijalektici lјudskog razvoja nema konstante.” Odmerenom, čak filigranskom upotrebom reči i skladnim, melodičnim nizanjem rečenica Danilo Kiš teži potpunom imaginativnom sažimanju iskustva. Sentencioznost piščevog stila neposredna je posledica hotimičnog i vrlo doslednog uklanjanja suvišnosti. U jednom od autopoetičkih ekskursa

iz priče “Knjiga kralјeva i budala” čitamo i ovo: “Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest, koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana, čija bi se radnja odvijala u neizvesnom trajanju, na ogromnim prostranstvima evropskog koptinenta, do Urala i iza Urala, kao i obe Amerike, sa nebrojenim protagonistima i milonima mrtvih na pozadini nekog stravičnog pejzaža.” Usredsređen na igru kombinovanja fiktivne i stvarne dokumentarnosti, biblijskih analogija i apokrifa, intime i istorije, intelektualnih ekskursa i lirskih epifanija, citata i parafraza, neponovlјivo individualnog rada u jeziku i imitiranja mnogih tipova govora, Danilo Kiš je, u suštini, sjajni maštar opsednut pre svega prozirnošću i prolaznošću stvari i jedinim mogućim savršenstvom: savršenstvom reči. Post scriptum Nije odveć mudro po vrednosti upoređivati Kišove knjige. Postoje pisci kod kojih je celina i značaj sveukupnog stvaralačkog opusa veća od prostog zbira pojedinačnih ostvarenja a, takođe, postoje pisci kod kojih jedna knjiga svojom vrednošću prevazilazi značaj njihovog opusa. Posmatran iz predloženog ugla Kišov opus deluje vrlo uravnoteženo. Što će reći da visoka vrednost i poetički kvalitet Kišovih pojedinačnih knjiga odgovaraju opštem kvalitetu njegovog opusa. Knjige u tom opusu zrače pojedinačnom snagom, a te se snage skupno slivaju u delo koje reprezentuje najviše domete srpske pripovedačke umetnosti druge polovine XX veka. Mihajlo PANTIĆ

ENCIKLOPEDIJA MRTVIH

SIMON ČUDOTVORAC 1. Sedamnaest godina posle smrti i čudesnog uskrsnuća Isusa Nazarećanina, na prašnjavim putovima koji presecaju Samariju i zatrpavani ćudlјivim peskom gube se u pustinji, pojavlјuje se onaj što su ga učenici zvali Čudotvorac, Simon Čudotvorac, a neprijatelјi pogrdnim imenom “borborita”. Neki su tvrdili da je došao iz selendre zvane Gita, u Samariji, neki da je iz Sirije ili iz Anadolije. Treba priznati da je i on sam doprineo toj zabuni, jer je na to bezazleno pitanje porekla odgovarao jednim širokim zamahom ruke koji je obuhvatao jednako prvo naselјe kao i pola nebosklona. Bio je srednjeg rasta, mišićav, kudrave crne kose koja je počela da se na temenu proređuje, dok mu je brada, takođe kudrava i neuredna, već bila prošarana belinom. Imao je povijen koščat nos i profil ovce. Jedno mu je oko bilo veće od drugog, što je davalo njegovom licu pomalo sarkastičan izraz. U levom je uvu nosio zlatnu minđušu: zmija koja guta svoj rep. Opasivao se višestruko lanenim konopom koji mu je služio i kao cirkuski rekvizit; taj bi se konopac u jednom času uspravio i on bi se, pred zadivlјenim očima gledalaca, uspentrao uz njega kao uz kakvu pritku. Ili bi ga vezao o vrat kakvom govečetu kojem je odsecao glavu jednim jedinim zamahom mača, izgovarajući čarobnu formulu. Na trenutak bi glava i telo ležali odvojeno u pustinjskom pesku; čudotvorac onda izgovara onu istu čarobnu formulu naopačke, i glava se spaja sa trupom, a laneno uže sa vrata govečeta ostaje na zemlјi. Simon razvezuje, i ponovo opasuje konopac, ukoliko neko od gledalaca ne želi da provsri sastav vlakana. Simon mu tada

pruža jedan kraj ukrućenog konopca, kao da mu pruža štap; čim ga je sumnjičavac dohvatio, uže splasne i legne po zemlјi, podigavši prašinu. Govorio je podjednako dobro grčki, koptski, aramejski i hebrejski, kao i lokalne dijalkte, mada su njegovi neprijatelјi tvrdili da svaki od tih jezika govori sa stranim naglaskom. Simon se nije mnogo obazirao na te glasine i, imao se utisak, da ih je i sam podržavao. Bio je, kažu, živa duha i odličan govornik, pogotovu kada je govorio svojim učenicima i sledbenicima ili pred okuplјenom masom, “Tada su mu oči sijale kao zvezde”, kaže jedan od njegovih učenika. “Imao je glas ludaka i pogled bludnika”, beleži jedan od njegovih protivnika. Na zamršenim putovima koji vode sa Istoka na Zapad i sa Zapada na Istok, Simon Čudotvorac susreće silesiju propovednika i njihovi se putovi često ukrštaju. Učenici Jovana i Pavla, i Jovan i Pavle lično, raznose po svetu nauk Isusa Nazarećanina, čija uspomena još živi u Palestini, Judeji i Samariji. Simon često otkriva tragove njihovih sandala na ulazu u neko selo. Selo je čudno utihlo za to doba dana, čuje se lajanje nekog psa i zvonko blejanje ovaca. A onda, takođe nalik meketu, dopire iz dalјine muški glas, zvonak i bistar, još ne sasvim razumlјiv; to apostoli, propeti na rasklimanu burad, propovedaju savršenstvo sveta i Božjeg stvaranja. Sačekavši da se izmaknu, prikriven u hladu neke kolibe, Simon ulazi za njima u naselјe, još pre nego što se narod sasvim razišao. Tada i sam počinje da propoveda, okružen svojom pratnjom. Izmoren mudrovanjem apostola, svet se okuplјa oko njega nevolјno. “Sad smo ispratili Pavla i Jovana”, govore mu, “dosta nam je reči za čitavu godinu.” “Ja nisam apostol”, kaže Simon, “ja sam jedan od vaših. Oni vam stavlјaju ruku na glavu da bi vas nadahnuo sveti duh; ja vam pružam ruku da vas izvučem iz prašine.” Tu podiže ruke uvis, a iz širokih rukava koji padaju u velikim naborima, pomalјaju ss njegove lepe bele ruke i njegovi fini prsti, kakve imaju samo lenjivci i opsenari. “Oni vam nude”, nastavlјa Simon, “večno spasenje; ja vam nudim saznanje i pustinju. Ko hoće neka mi se pridruži.” Narod već bejaše svikao na svakovrsne skitnice koje su dolazile sa svih strana, najviše sa Istoka, čas sami, čas udvoje, čas praćeni gomilom vernika. Neki su ostavlјali svoje mazge i kamile na domak naselјa ili podno planine ili u obližnjoj dolini, neki su dolazili sa naoružanom pratnjom (i njihovs su propovedi ličile pre na pretnju i na komediju), neki su dolazili na mazgama

i, ne sjahujući, nočinjali da izvode akrobatske tačke. Ali ovih poslednjih petnaestak godina, od smrti nekog Nazarećanina, počeli su da pristižu mladi i zdravi lјudi, odnegovane brade ili još sasvim golobradi, u belim ogrtačima i sa pastirskim štapom u ruci, i svi su sebe nazivali apostolima i Božjim sinovima. Sandale im behu prašnjave od duga puga, a govor im nalikovaše jedan na drugi kao da su učili iz iste knjige; svi su se pozivali na isto čudo, čiji su bili očevici: neki je Nazarećanin na njihove oči pretvorio vodu u vino i nahranio čitav puk sa nekoliko srdela. Neki su tvrdili da su Ga videli kako se na njihove oči izvio u nebo, uz zasleplјujuću svetlost, i domogao se neba kao kakav golub. Slepci, koje su vodili sa sobom kao žive svedoke, tvrdili su da im je ta svetlost spržila vid, ali im je dala svetlost duhovnu. I svi su se oni nazivali sinovima Božjim i sinovima Sina Božjega. Obećavali su za parče hleba i vrč vina večni život i blaženstvo, a kada bi ih narod oterao sa svog praga, napujdavši na njih oštre pse, tada bi pretili večnim paklom gde telo gori na tihoj vatri kao jagnje na ražnju. Među tim propovednicima bilo je i dobrih govornika koji su znali da nepoverlјivom narodu i još nepoverlјivijim vlastima daju odgovore na mnoga zamršena pitanja, ne samo o duši nego i o telu, o zemlјoradnji, o stočarstvu. Mladićima su lečili bubulјice, devicama su davali higijenske savete kako da svoje devičanstvo zaštite i kako da ga lakše podnose; starcima su davali upute kako da se pripreme za dolazak smrti, koje reči da izgovore u sudnji čas, kako da stave ruke da bi se lakše provukli kroz tesnac koji vodi ka svetlosti; majkama su davali savete kako da bez troška i skupih vračsva i medicina spasu svoj porod, kako da sačuvaju sinove od ratnih pohoda, a nerotkinje podučavahu jasnim i prostim molitvama koje treba da izgovaraju tri puta na dan, našte srca, kako bi im sveti duh - tako su to oni zvali - oplodio utrobu. I sve su to činili besplatno, bez pare i dinara, ukoliko se u platu ne uračunava kora hleba koju su primali sa zahvalnošću ili zdela hladne vode koju su pili na gutlјaje, mrmlјajući neke nerazumlјive reči. Tako su se ti propovednici nadovezivali jedan na drugog, dolazeći iz raznih krajeva sveta, raznih običaja i jezika, s bradom ili golobradi, no svi su govorili manje-više isto, što je nagovestio jedan potvrđivao je drugi, samo su se umnožavali detalјi, i, bez obzira na neznatne razlike, priča o čudima i uskrsnuću tog Nazarećanina počinjala je da dobija u svojoj verodostojnosti. Narodi Judeje, Samarije, Anadolije već su se bili svikli na ove mirolјubive

momke prašnjavih sandala koji drže ruke prekrštene na grudima, govore glasom device i pevaju očiju dignutih k nebu. Davali su im hladne vode i koru hleba a oni su zahvalјivali i obećavali večni život zauzvrat, opisivali im neki čudesan predeo gde će dospeti posle smrti: tu nema pustinje, tu nema peska, zmija i paukova, nego samo palme širokih listova, izvori ledene vode na svakom koraku, trave su do kolena i iznad kolena, sunce sija umereno, noći su kao dani, a dani su večni; krave pasu, koze i ovce brste po pašnjacima, cveće miriše u svako doba godine, tu je večno proleće, nema gavranova i nema orlušina, do samo slavuji koji pevaju povazdan. I tako dalјe. Tu sliku rajskih perivoja, koja je u početku svima izgledala smešna i nemogućna - ko je još video da sunce večno sija, da bolova i smrti nema? - ti su mladci blagih plavih očiju opisivali s takvom uverlјivošću, s takvim nadahnućem, da im narod poče verovati. Kad se jedna laž ponavlјa dugo, narod počinje da veruje. Jer vera je narodu potrebna. Mnogi mladići obukoše sandale dugih kaiševa i krenuše za njima. Neki su se vraćali u svoje selo posle godinu-dve, neki posle deset. Bejahu izmoreni od duga putovanja, brade im behu progrušane belinom. Govorili su sad i sami tiho, držeći ruke prekrštene na preponama. Govorili su o Nјegovim čudesima, o Nјegovom nauku, propovedali su čudne zakone, prezirali su putene naslade, oblačili se skromno, jeli umereno, pili vino podižući putir uvis obema rukama. Samo bi planuli s neočekivanom žestinom kada bi im neko protivurečio, kada bi neko izrazio sumnju u njihov nauk i u Nјegova čudesa, kada bi neko, jaoj njemu! posumnjao u večni život i rajske perivoje. Tada bi mu slikali rečima živim i žestokim, rečima pretećim i plamenim, kazne večnog ispaštanja. “Neka vas čuvaju bogovi”, piše jedan paganin, “njihova zla jezika i njihovih kletvi.” Znali su u odnosu na sumnjivce da se služe slatkorečivošću i obećanjima, podmićivanjem i pretnjama, i kako im se širila moć i povećavao broj vernika, postadoše sve silniji, sve bahatiji. Ucenjivahu porodice, unošahu smutnje u duhove, pletijahu intrige oko svakog ko bi izrazio makar samo sumnju u njihov nauk. Imali su svoje provokatore, smutlјivce i tajne sudove na kojima izricahu anateme i kazne, spalјivahu spise protivnika i bacahu prokletstva na glave tvrdokornih. Narodi im se priklјučivahu u sve većem broju, jer odane nagrađivahu a nepokorne kažnjavahu.

U to doba, dakle, pojavi se Simon zvani Čudotvorac. On je propovedao da je Bog apostola tiranin, a tiranin ne može biti Bog razumnom čoveku. Taj njihov Bog, Jehova, Elohim, ostrvio se na čovečanstvo, davi ga, kolјe, šalјe na njega bolesti i divlјe zveri, zmije i tarantele, lavove i tigrove, munje i gromove, kugu, lepru, sifilis, bure i oluje, sušu i povodnje, more i nesanice, jad mladosti i nemoć starosti. Smestio je pretke naše blažene u rajske perivoje, ali ih je lišio najslađeg ploda, jedinog što ga čovek zavređuje, jedinog što čini čoveka različnim od psa, kamile, magarca i majmuna - saznanja dobra i zla. “I kad je taj naš nesrećni predak, gonjen radoznalošću, hteo da se domogne tog ploda, šta je učinio taj njihov, taj vaš Elohim, taj vaš Pravedni, Veliki, Svemogući? Šta?” - kliče Simon klateći se na klimavom buretu. “Znate vi to dobro, znate. (Propovedaju to vama svakodnevno vaši apostoli, sluge njegove i robovi.) Proterao ih je kao kužne i gubave, proterao ih je nemilosrdno, ognjenim mačem. A zašto? Zato što je to Bog zluradosti, pakosti i lјubomore. On umesto slobode propoveda ropstvo, umesto pobune pokornost, umesto naslade lišavanje, umesto saznanja dogmu... O, narode samarijski, zar nije nedavno taj vaš nenavidnik srušio vaše domove? Zar nije poslao na vaše njive sušu i skakavce? Zar nije odveo iz vašeg mesta desetine gubavaca? Zar nije opustošio koliko pre godinu dapa vaše domovs strašnom kugom? I kakav js to Bog, kakav pravednik, kako kažu vaši apostoli, kada je u stanju da se još jednako sveti, vama, zbog tobožnjeg greha što ga učiniše vaši daleki preci? Kakav je to pravednik koji šalјe kugu, munje i gromove, boleštine, jad i nevolјe, samo zato što se naši preci, gonjeni radoznalošću, tom živom vatrom iz koje se rađa saznanje, usudiše da uzberu jabuku? To, narode samarijski, nije Bog, to je nenavidnik, to je hajduk i haramija koji svojim anđeoskim četama, naoružanim do zuba, naoružanim mačevima plamenim i strelama otrovnim, stoji na vašim putovima. Kada vam sazru smokve, pošalјe na njih pošasti, kada vam sazru masline, pošalјe na njih oluju da ih obori i grad da ih u zemlјu utaba i u blato pretvori; kada vam se ojagnje ovce, pošalјe na njih kugu, ili vukove ili tigrove da vam torove opuste; kada vam se rodi dete, šalјe na njega grčeve, da mu život prekrati. Kakav je to Bog, kakav je to tobožnji pravednik koji sve to čini? Ne, to nije Bog, to nije onaj koji je na nebu, to nije Elohim. To je neko drugi. Jer Elohim, tvorac neba i zemlјe, čoveka i žene, zmije i ptice, tvorac svega živog, onaj koji je uzdigao planine iznad mora, onaj koji je

stvorio mora, reke i okeane, zelene trave i hlad palmi, sunce i kiše, vazduh i vatru, to je Elohim, bog pravednosti. A taj čiji vam nauk propovedaju Petar i Jovan i Pavle i njihovi učenici, to je haramija i ubica. I sve što vam govore o njemu i njegovoj vladavini Jovan i Pavle, Jakov i Petar, sve je to laž, o počuj, narode samarijski! Nјihova izabrana zemlјa je laž, njihov je Bog laž, njihova su čudesa lažna. Oni lažu jer im je lažan i njihov Bog u koga se kunu, stoga oni lažu u svakom času, i ušavši tako u golemi koloplet laži, više ni sami ne znaju da lažu. Gde svi lažu niko ne laže. Gde je sve laž ništa nije laž. Carstvo nebesko, carstvo pravednosti je laž. Svaki atribut njihovog Boga je po jedna laž. Pravedni, laž. Istinolјubivi, laž. Jedini, laž. Besmrtni, laž. I njihove knjige su lažne, jer obećavaju laž, obećavaju raj, a raj je laž jer je u njihovim rukama, jer su oni na vratima rajskim, njegovi anđeli naoružani ognjenim mačem, i njihove sudije sa lažnim kantarom.” Puk ga je slušao ravnodušno i s nepoverenjem, kao što puk sluša demagoge: tražeći skrivena značenja iza nejasnih reči. Jer puk se već bio privikao na činjenicu da moćnici, vlasti i fariseji prikrivaju slatkorečivošću i obećanjima obmane, pretnje i globe. Čekali su, dakle, da se i ovaj izda, da kaže najzad ono zbog čega je došao, ono zbog čega sve te puste reči, sav taj nejasan govor, lišen jasnoće i smisla. Stoga su ga slušali dalјe. Bar će, nadali su se, potkrepiti na kraju svoje mutno izlaganjs nekom akrobatskom tačkom, nekim čudom. “Carstvo nebesko počiva na temelјima od laži” - nastavlјa Simon, pogledavši u nemilosrdno sunce - “a krov mu je na dve vode, od laže i paralaže. I njihovi su spisi sastavlјeni od lažnih reči i lažnih zakona, svaki je zakon po jedna laž: deset zakona, deset laži... Nije im dovolјno što je taj njihov Elohim tiranin i osvetolјubiv i zao kao kakav zli starac, nego još treba da mu se divite, da padate pred njim na zemlјu ničice, da ne mislite ni na šta drugo do na njega! Da ga nazivate, tog tiranina, jedinim i svemogućim i pravednim! I da se pokoravate njemu jedinome! O, narode samarijski, kakvi su to šarlatani koji te posećuju, koji ti pune uši lažima i lažnim obećanjima? Oni su prisvojpli za sebe njegovu milost, a od vas traže da mu se pokoravate bez roptanja, da snosite sve nevolјe života, rane, bolesti, trešnje, povodnje, kugu, a da ga pri tom ne kunete. Zašto bi inače zabranjivali da mu uzimate ime u usta? Laž je, velim, narode samarijski, sve što vam propovedaju Petar i Pavle, sve je to laža i paralaža njihovih učenika, sve je to strašna i golema podvala! Zato: ne ubij! Jer ubijanje je

njegov posao, tog njihovog Jedinog i Svemogućeg i Pravednog! Nјegovo je da kolјe i da ubija decu u kolevci, majke pri porođaju i starce bezube! To je njegov zanat; zato: ne ubij! To je njegovo i slugu njegovih da ubijaju! Oni su jedini pozvani za to! Oni su određeni da budu vukovi, a vi da budete ovce! Stoga se, narode samarijski, prepusti njihovim zakonima!... I zato: ne bludniči, da bi mogli oni da odvode za sebe cvet tvojih devojaka! I zato ne zavidi bližnjemu svome, jer nemaš šta da mu zavidiš! Oni traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost, i tvoju sadašnju molitvu i tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavaju ti budućnost, budućnost koje nema...” Simon nije primetio, ili se samo pravio da ne primećuje, da se narod već razišao i da ga još jedino slušaju oni koji su se nazivali njegovim učenicima, dok mu je Sofija, njegova verna pratilјa, brisala čelo i dodavala mu vrč sa već smlačalom vodom, mada je vrč stajao zakopan u pesku, duboko. Sofija bejaše žena tridesetih godina, sitna stasa, bujne kose, očiju crnih kao trnjine. Preko providnog svetlog ogrtača nosila je šarene svilene šalove, bez sumnje kuplјene u Indiji. Simonovi su učenici govorili o njoj kao o oličenju mudrosti i zrele ženske lepote, dok su hrišćanski hodočasnici širili o njoj svakojake glasine: da je kaćiperka, bludnica, uspalјenica, vrtirepka i šarlatanka koja je dospela do milosti svog šarlatanskog pratioca pravo iz neke javne kuće u Siriji. Simon to nije poricao. Nјena negdašnja sudbina robinje i naložnice služila mu je kao očigledan primer, primer i pouka, Jehovine okrutnosti i surovosti ovoga sveta. Taj Pali Anđeo, to Zalutalo Janje, tvrdio je on, samo je žrtva Božje okrutnosti, Čista Duša zatočena u lјudsku telesnost. Nјen se duh selio vekovima kao iz posude u posudu, iz jednog tela u drugo, iz jednog privida u drugi. Bila je ona Lotova kći, i bila je Rahilјa, i bila je Lepa Jelena. (Grci i varvari divili su se, dakle, jednom prividu i krvarili zbog jednog fantoma!) Poslednje njeno otelovlјenje beše ta prostitutka u jednom sirijskom lupanaru. “A dotle” - nastavlјa Simon, isplјunuvši gutlјaj mlake vode, jer ugleda grupu hodočasnika u belim ogrtačima gde izroniše iz senke kuća; i prepoznade u njima Petra i njegove učenike, oboružane pastirskim štapovima... “A dotle, pod mračnim pokrovom nebesa, u tamnim zidinama zemlјe, u tamnici živlјenja, prezrite bogatstvo, kako vas oni uče, odbacite telesne naslade, prezrite ženu, taj vrč nektara, tu urnu blaženstva, u ime

njihovog lažnog raja i u strahu od njihovog lažnog pakla, kao da nije pakao sav ovaj život...” “Neko se opredelio za zemalјsko a neko za nebesko carstvo”, reče Petar, naslonjen obema rukama na štap. “Prezreti bogatstvo može samo onaj ko je bogatstvo imao”, reče Simon i začkilјi na njega onim svojim krupnijim okom. “Diviti se siromaštvu samo onaj ko je bio siromašan; odbaciti telesne naslade samo onaj ko ih je iskusio.” “Sin je Božji iskusio patnju”, reče Petar. “Nјegova su čuda dokaz pravednosti”, dobaci jedan od Petrovih učenika. “Čuda nisu nikakav dokaz pravednosti”, reče Simon. “Čuda služe kao poslednji dokaz samo za lakoverni puk. Tu je modu uveo onaj vaš nesrećni Židov što je završio na krstu.” “Tako može da govori samo onaj ko poseduje takvu moć”, uzvrati Petar. Tada Simon naglo skoči sa klimave kace i nađe se tik pred svojim izazivačem. “Sad ću poleteti k nebu”, reče. “Voleo bih to da vidim”, reče Petar i glas mu zadrhta. “Znam dokle dosežu moje moći”, reče Simon, i znam da sedmo nebo ne mogu dostići. Ali šest ću nebesa pohoditi. Do sedmog doseže samo misao, jer tamo je sve svetlost i blaženstvo. A blaženstvo nije dato smrtnome čoveku.” “Ne mudruj”, reče jedan od Petrovih učenika. “Ako dosegneš do onog tamo oblaka, znaćemo te ceniti kao što cenimo Nazarećanina.” Doznavši da se na domak sela, kod velike masline, zbivaju neke neobične stvari, i da će izgleda onaj brblјivac najzad da prikaže neku od svojih fakirskih veština, narod se ponovo iskupi. “Vrati se što pre”, reče jedan posmatrač podsmešlјivo. “Ali nam ostavi u zavet neku belegu.” Simon odmota konopac sa struka i stavi ga pred njegove noge. “To je sve što imam.” A Sofija reče: “Uzmi ovaj šal. Tamo gore je hladno kao na dnu bunara.” I stavi mu šal oko vrata. “Te pripreme suviše traju”, reče Petar.

“Očekuje da zađe sunce, kako bi se pod plaštem noći izvukao”, dodade jedan od Petrovih učenika. “Do viđenja”, reče Simon i polјubi Sofiju u čelo. “Zbogom”, reče jedan od Petrovih učenika. “I pazi da ne nazebeš!” Simon naglo poskoči, kao petao, obema nogama istovremeno, zamahujući rukama nespretno, i prašina se podiže ispod njegovih sandala. “Kukuriku!” povika jedan šalјivdžija. Bio je to jedan mladić ćosava lica i lukavih očiju koje su se pretvarale u dve kose oštrice kada se smejao. Simon pogleda u njegovom pravcu i reče: “Nije ti lako, sinko! Zemlјa privlači svako telo, čak i perce, a kamoli jednu lјudsku ruinu od nekih četrdeset oka.” Petar se jedva uzdržao da se ne nasmsje glasno ovom mudrovanju, no sakri smeh u bradu. “Kad bi znao da letiš kao što znaš da mudruješ”, reče onaj šalјivdžija, “već bi bio nebu pod oblake.” “Lakše je mudrovati nego leteti, priznajem”, reče Simon s tugom u glasu. “Eto, čak i ti znaš da brblјaš, a da se nisi nikad u svom kukavnom životu otrgao od zemlјe ni metar visoko... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemalјskog živlјenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što ss razdiru, na zveri što se međusobno kolјu, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomolјke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulјešure, na užas ulјešure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varlјivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku lјubavnog zagrlјaja, na užas prolivsnog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol lјubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca...” I videše odjednom kako se smrtno telo Simona Čudotvorca odvaja od zemlјe, kako se diže uspravno i sve naviše, mrdajući rukama tek malko, kao riba perajima, sasvim malo, skoro neprimetno, a kosa i brada mu se lelujahu od tog sporog letenja, od tog lebdenja.

U naglo nastaloj tišini nije se čuo ni jedan jedini krik, ni jedan jedini uzdah. Gomila je stajala kao skamenjena, očiju uprtih k nebu. Čak su i slepci okretali svoje prazne beonjače ka nebesima, jer su po naglo nastaloj tišini shvatili šta se zbilo, kuda je svetina uputila svoj pogled, kuda su sve glave okrenute. Petar je takođe stajao kao petrificiran, usta otvorenih od zabezeknutosti. On nije verovao u čuda osim u čuda vere, a čudo je moglo doći samo od Nјega, jedinog Čudotvorca, onog koji je pretvorio vodu u vino; sve ostalo su samo podvale opsenara, nevidlјivi konopci. Čudo je dato jedino hrišćanima, a i među hrišćanima samo onima čija je vera tvrda kao kamen, kao što bejaše Nјegova. Pokoleban na trenutak, uplašivši se obmane - jer to ne može biti ništa drugo do obmana čula, egipatske vašarske magije - on protrlјa oči, zatim baci pogled na mesto gde je malopre stajao (gde mora, dakle, i sad da stoji) Simon zvani Čudotvorac. Ali tamo ga ne bejaše, tamo bejaše tek onaj laneni konop sklupčan kao zmija, i prašina koja se polako slegala, prašina što ju je podigao Simon dok je skakutao kao kakav nespretan pevac, zamahujući rukama kao potkresanim krilima. Zatim polako podiže pogled u pravcu kuda je gomila dizala glavu i ponovo ugleda Čudotvorca. Nјegova je silueta bila jasno vidlјiva ispod belog oblaka: sad je ličio na kakvog golemog orla, ali to ne bejaše orao, to bejaše čovek, još su se jasno razabirale lјudske ruke i lјudske noge, i lјudska glava, mada se, ruku na srce, već ne bi moglo reći da je taj čovek što se bliži oblaku upravo Simon zvani Čudotvorac, jer mu se crte lica ne mogahu više razabrati. Gledao je u taj beli oblak, žmirkajući očima kako bi se otarasio obmane kojoj je naseo vasceli puk. Jer ako je ona crna silueta što se bliži oblaku i nebu zaista Simon, onda su Nјegova čuda i istina hrišćanske vere samo jedna od istina ovoga sveta, ne i jedina; onda je svet tajna, onda je vera obmana, onda više ne postoji siguran oslonac za njegov život, onda je čovek tajna nad tajnama, onda je jedinstvo sveta i stvaranja nepoznanica. Ono što bi - ako je verovati svojim očima - trebalo da bude smrtno telo Simona Čudotvorca sad je dospelo do oblaka: crna mrlјa koja se za trenutak beše izgubila iz vida, no koja se sad, na beloj pozadini niska oblaka, ponovo jasno ocrta, zatim sasvim nestade u beloj izmaglici. Tišina je potrajala još samo trenutak a onda se začu u gomili jedan uzdah divlјenja, i lјudi padoše na zemlјu ničice, klanjajući se i mašući

glavom kao u zanosu. Čak se i neki od Petrovih učenika pokloniše pred tim novim paganskim čudom čiji su bili živi svedoci. Tada Petar skloni oči i izgovori, na hebrejskom (jer to je prirodan govor među svecima, a i da ga gomila ne bi razumela) sledeću molitvu: “Oče Jedini što si na nebesima, pritekni u pomoć čulima mojim koje je zasenila zemalјska obmana, daj očima mojim prodornost vida a mom razumu bistrinu kako bih otklonio od sebe tlapnje i obmane, kako bih ostao nepokoleban u Tvojoj veri i u svojoj lјubavi za Sina Tvojega, Spasitelјa. Amin.” A Bog mu reče: “Sledi moje savete, o Verni. Kaži puku da je snaga vere jača od tlapnje čula, kaži glasno da te svi čuju. I kaži im, glasno da te svi čuju: Bog je jedan i ime mu je Elohim, i sin je Božji jedan a ime mu je Isus, i vera je jedna a to je vera hrišćanska. A onaj što je pred tvoje oči poleteo nebu pod oblake, Simon zvani Čudotvorac, otpadnik vere i skrnavitelј Božjega učenja, zaista je poleteo snagom svoje volјe i snagom svoje misli i sad leti, nevidlјiv, ka zvezdama, nošen snagom svoje sumnje i svoje lјudske radoznalosti kojoj, međutim, ima granica. I kaži im, glasno da te svi čuju, da sam mu tu moć kušnje dao takođe ja, da njegova snaga i moć potiču od mene, jer sam mu dopustio da kuša duše hrišćanske svojim čudima, kako bih im pokazao da nema čuda i da nema moći mimo moje. Tako im reci i ne boj se.” Petar tada otvori oči i pope se na brežulјak od sasušene balege po kojem su se rojile muve, i stade da viče iz sveg glasa: “Narodeeee, čuj i počuj!” Niko ne obrati pažnju na njega. Puk je ležao s glavom u prašini, kao ovce za vrelih dana u hladu žbunja. Petar ponovo povika iz svega glasa: “Narode samarijski, čuj i počuj šta ću ti reći.” Poneki podigoše glave, među prvima slepci. “Videli ste ono što ste videli, bili ste žrtve obmane svojih čula, taj mađioničar i fakir, koji je izučio škole u Egiptu...” “On je održao svoju reč”, reče Sofija. “Dok izbrojim do deset”, nastavi Petar i ne obazirući se na nju, “njegovo će se telo strmeknuti na zemlјu koju je prezreo, pašće kao kamen

pred vaše noge da se više nikad ne pridigne iz prašine... Jer Bog jedini tako hoće... Jedan...” “On je ipak poleteo”, reče Sofija. “Dokazao je da je čudotvorac.” “Dva...” “Čak i ako padne, on je pobednik”, reče Sofija. Petar je držao oči zatvorene dok je brojao, kao da je hteo da zakida na vremenu. A onda ču vrisak gomile i otvori oči. Na onom istom mestu gde je Simon malopre nestao, pomoli se iz oblaka jedna crna tačka koja je bivala sve veća. Telo Simona Čudotvorca padalo je ka zemlјi kao kamen, okrećući se oko svoje uzdužne i poprečne ose. Čudotvorac je mlatarao rukama i nogama i bivao sve veći i sve vidlјiviji. Gomila naglo poče da beži na sve strane, valјda u strahu da ne padne na nekog od njih to telo što se strmoglavlјuje iz oblaka. Sve se zbilo zatim naglo. Kao vreća puna vlažnog peska kad padne sa kiridžijskih kola ili kao ovca koju je ispustio orao iz visina, tako tresnu o zemlјu telo Simona Čudotvorca. Prva mu se primakla Sofija Prostitutka, njegova verna pratilјa. Htede da mu navuče na oči šal što mu ga je dala, ali nije imala snage ni za to, jer je morala da zatvori oči užasnuta prizorom koji je ugledala. Smrskane lobanje, polomlјenih udova, lica iznakažena i krvava, s crevima prosutim kao creva zaklanog vola, ležao je na zemlјi, na zemlјi je ležala gomila zdruzganih i polomlјenih kostiju i iskasaplјenog mesa, a njegov burnus, njegove sandale i njegov šal bejahu izmešani sa kostima i mesom u jednu užasnu zdroblјenu masu. Oni koji su se primakli da vide prizor, čuli su samo kada je rekla, glasom kakvim se proklinje: “I ovo je dokaz istine njegovog učenja. Čovečiji je život pad i pakao, a svet je u rukama tirana. Neka je proklet najveći od svih tirana, Elohim.” Zatim se uputi ka pustinji, naričući. 2.

Po drugoj verziji, Čudotvorac je usmerio svoj izazov ne ka sedmom nebu nego ka zemlјi, najvećoj od svih Iluzija. Simon ležaše, dakle, u hladu goleme masline, poleđuške, ruku zabačenih iza glave, pogleda uprtog u nebo, u “užas nebesa”. Kraj njega je sedela Prostitutka, “nogu raskrečenih kao steona krava”, kako beleži jedan hrišćanski polemičar (za koga nismo, međutim, sigurni da li on to prenosi svoje sopstveno svedočenje ili samo citira nekog od svedoka te scene. Ili prosto izmišlјa.) Maslina i tanak hlad masline, međutim, na osnovu ponovlјenog svedočenja, ostaju jedina čvrsta činjenica ove neobične priče o Simonovim čudima. Slučaj je, dakle, hteo da tuda naiđe Petar sa svojom svitom. Bez sumnje izazvan Sofijinom nedostojnom pozom, jedan od učenika, glave okrenute u stranu kako bi ga iskušenje mimoišlo, obrati se Simonu pitanjem: da li je bolјe sejati na zemlјi a žnjeti na nebu ili je bolјe bacati seme u vetar - skolastičko pitanje koje traži nedvosmislen odgovor. Simon se nasloni na lakat i, ne pridigavši se, odgovori mu preko ramena: “Svaka je zemlјa zemlјa i svejedno je gde čovek seje. Prava je zajednica kada se čovek i žena izmešaju.” “Svaki čovek i svaka žena?” upita Petar i umalo se od čuđenja ne obrnu. “Žena je urna blaženstva”, reče Simon. “A ti, kao svaki smetenjak, jednako zatvaraš uši kako ih ne bi zagadio hulom, i sklanjaš pogled ili bežiš kad nemaš šta da odgovoriš.” Tu sledi duga teološka rasprava o Elohimu, o kazni, o kajanju, o smislu života, o odricanju, o duši i telu, sve to izmešano skolastičkim dokazima i citatima na hebrejskom, grčkom, koptskom i latinskom. “Duša je alfa i omega”, zaklјuči Petar. “Dobro je ono što godi Bogu.” “Dela nisu dobra ili loša po sebi”, reče Simon. “Moral određuju lјudi a ne Bog.” “Dela milosrđa jesu zarok večnosti”, reče Petar. “Čuda su dokaz za one koji još sumnjaju.” “Može li vaš Bog da popravi oštećenje jedne device?” upita Simon, pogledavši svoju pratilјu. “On ima duhovnu moć”, reče Petar, očigledno zbunjen tim pitanjem. Sofija se smeškala dvosmisleno.

“Da li ima, hoću da kažem, fizičku moć?” nastavi Simon. “Ima”, reče Petar bez oklevanja. “Onaj koji je izlečio gubavce, onaj koji je...” “... Pretvorio vodu u vino et caetera et caetera”, prekide ga Simon. “Da”, nastavi Petar. “Nјegov zanat su čuda i...” “Mislio sam da je njegov zanat stolarstvo”, reče Simon. “I milosrđe”, reče Petar. Najzad, razlјućen zbog tolike Petrove tvrdoglavosti i upornog pozivanja na Nјegova čuda, Simon reče: “Mogu da učinim čuda kao taj vaš Nazarećanin.” “Lako je to reći”, uzvrati Petar i glas mu zadrhta. “On je naučio na egipatskim vašarima razne veštine”, reče jedan od Petrovih učenika. “Treba se pribojavati podvala.” “I vaš je Nazarećanin - kako se ono zvaše? - mogao da nauči egipatske magije”, reče Simon. “Čudo se zbilo više puta”, reče Petar. “Ukopajte me šest lakata duboko u zemlјu”, reče Simon posle kratka razmišlјanja. “Kroz tri ću dana vaskrsnuti kao onaj vaš...” “Isus”, reče Petar. “Znaš ti dobro kako se on zove.” “Da, taj.” Jedan od učenika otrča u obližnje naselјe i vrati se sa grupom radnika koji su gradili neki bunar u dolini. Nosili su na ramenima ašove, lopate, sekire. Za njima ss stušti celo selo, sve što je moglo da se miče, jer vest o tome da se pojavio neki egipatski mađioničar koji će da izvede čudo brzo se pročula po okolini. “Šest lakata duboko”, ponovi Simon. Radnici su se dali na posao i uskoro je peščani gornji sloj zamenilo krupnije kamenje, zatim neka suva crvenkasta zemlјa. Lopate su izbacivale ilovaču na kojoj su se videli tragovi korenja; isečene oštrim sečivima, gliste su se izvijale i grčile na suncu kao na živoj vatri. Sofija je stajala bez reči kraj jame koja je bivala sve dublјa, dok je Simon - kao kakav domaćin kome se gradi bunar ili postavlјaju temelјi nove kuće - izdavao radnicima naređenja, merio koracima širinu i dužinu jame, spuštao laneni konopac u dubinu, mrvio pesak i zemlјu među prstima. Kada je sanduk bio gotov - četiri grubo tesane daske od mirisnog kedrovog drveta, učvršćene drvenim klinovima - Sofija skide svoj šal i stavi

ga Simonu oko vrata. “Tamo dole je hladno kao na dnu bunara”, reče. Simon se tada naglo odvoji od nje, uhvati rukom dasku sanduka i prodrma je, kao da želi da proveri čvrstinu konstrukcije. Zatim zakorači spretno i ispruži se na dnu. Radnici priđoše i, na njegov znak, ukucaše bradvama velike klinove. Petar šapnu nešto jednom od svojih učenika. Učenik priđe i, proverivši klinove, klimnu glavom. Petar podiže ruku koja je lako podrhtavala i radnici podvukoše konope pod sanduk, zatim ga pažlјivo spustiše u jamu. Sofija je stajala sa strane, nepomično. Zemlјa poče da pada na poklopac. Čuo se zvuk sličan udaranju golemog doboša koji se brzo udalјuje. Uskoro tu, na mestu gde je bila rupa, na domak goleme palme, nastade humka, nalik na peščanu dinu. Petar se pope na humku, podiže ruke k nebu i poče da mrmlјa neku molitvu. Skloplјenih očiju, glave malo nakrivlјene u stranu, ostavlјao je utisak čoveka koji osluškuje neke daleke glasove. Vetar je još tokom dana zbrisao tragove bosih nogu i sandala sa nestalnog peska. Kroz tri dana, a to je bio jedan petak, iskopaše grob. Na okupu je bilo mnogo više sveta nego prilikom ukopavanja, jer se vest o čudotvorcu, fakiru, opsenaru, prenela i na dalјe pokrajine. Sofija, Petar i njegovi učenici, kao sudije kojima su svi davali prednost, bili su najbliže jami. Prvo ih zapahnu užasan smrad, kao iz pakla. Onda uskoro ugledaše, pod iskopanom zemlјom, potamnele, kao zarđale, daske sanduka. Radnici izbiše klinove i podigoše poklopac. Lice Simona Čudotvorca ličilo je na rastočenu gubavu masu, a iz očnih duplјi provirivahu crvi. Samo mu žućkasti zubi behu iskeženi kao od grča ili kao da se smeje. Sofija prekri oči rukama i vrisnu. Zatim se naglo okrenu prema Petru i reče glasom od kojeg ovaj zadrhta: “I ovo je dokaz istine njegovog učenja. Čovečiji je život pad i pakao a svet je u rukama tirana. Neka je proklet najveći od svih tirana, Elohim.” Gomila joj napravi mesto i ona se probi kroz utihlu svetinu i uputi se ka pustinji, naričući. Nјeno se smrtno telo vrati u lupanar, a njen se duh useli u neku novu Iluziju.

POSMRTNE POČASTI Stvar se događa hilјadu devetsto dvadeset treće ili dvadeset četvrte. Mislim da je u pitanju Hamburg. To je vreme berzanskih katastrofa i vrtoglave devalvacije: dnevnica jednog lučkog radnika iznosi sedamnaest milijardi maraka, a bolјe prostitutke svoje usluge naplaćuju trostruko. (Mornari u hamburškoj luci nose “sitninu” u kartonskim kutijama, pod pazuhom.) U jednoj od ružičastih sobica na domak luke umrla je iznenadno, od zapalјenja pluća, prostitutka imenom Marijeta. Ukrajinac Bandura, mornar i revolucionar, tvrdio je da je “izgorela od lјubavi”. Nije mogao uz njeno božansko telo da veže ni jednu banalnost, a zapalјenje pluća je “buržoaska bolest”. “Izgorela je kao na lomači”, govorio je. Mada je od tog događaja bilo prošlo skoro pet godina, Bandurin glas je u tom času postao hrapav i prigušen, kao da se davi od kašlјa. To nije bila posledica samo alkohola, mada, istini za volјu, Bandura je u to vreme već bio ruina, odbačen od svojih, i nalik na kakav golemi zarđali brod koji, nasukan, trune u plićaku. “Ne brini”, krklјa Bandura, “nijedna kurva na svetu ne bejaše iskrenije ožalјena... I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.” Za Marijetin pogreb bejahu poharane cvetne leje staklenih bašta i opustošeni vrtovi periferijskih vila, psi su lajali svu noć, dozivali se doge i vučjaci otimajući se iz ogrlica nalik na pseći trnov venac; klizali su beočuzi teških lanaca uz zategnute čelične žice, kao da zveče lanci svih robova istorije, a da niko ni slutio nije, pa čak ni stari umorni vrtlari u čijim je bolesnim kostima ležala istorija bolesti golema kao istorija proletarijata, da se te noći dogodila jedna mala, separatna revolucija: mornari iz hamburške luke osvojili su na prepad bogataške kurije i ta su deca proletera iz Havra, Marselјa, Antverpena, pod okrilјem noći poklala gladiole, zarezavši ih u korenu oštrim matroskim britvama, pogazivši svojim poderanim bakandžama sve sitno bilјe koje ne bejaše dostojno noža. Parkovi i skverovi bejahu te noći “varvarski pogaženi”, a ne bejaše pošteđena ni Gradska

bašta, ni skver pred Većnicom, “na dva koraka od Policije”. - “Taj varvarski čin”, pisale su novine, “izveli su bez sumnje neki anarhistički nastrojeni duhovi i bezdušni krijumčari cveća.” Na Marijetin grob bejahu doneseni bokori ruža, beli i crveni, grane pinija sa svežim zaseklinama, tulipani i hrizanteme, tuberoze, nebeskoplave hortenzije, dekadentne secesionističke perunike, to razbludno cveće, jacint i skupoceni crni tulipani, cveće noći, mrtvački voštani lјilјani, cvet nevinosti i Prvog pričešća, lјubičasti jorgovani što osećaju na raspadanje, fukarske hortenzije i nakazne gladiole (kojih bejaše ponajviše), nežnobele i nežnorumene, svetačke, anđeoske gladiole sa nekom ugrađenom mistikom mača-i-ruže, i sve to u znaku trulog bogatstva, u znaku hladovitih bogataških vila, mrtvački bujne gladiole zalivene znojem starih umornih vrtlara, ružom prskalica, veštačkom kišom arteskih bunara, kako bi se zaštitilo od nepogoda bolesno bujanje tih jalovih cvetova bez ikakvog mirisa, čak ni riblјeg, uprkos toj fantastičnoj konstrukciji od zglobova nalik na klešta jastoga, uprkos voštanim naborima cvetova i lažnim pipcima prašnika i lažnim bodlјama zašilјenih pupolјaka: sva ta nakazna bujnost ne bejaše u stanju da iscedi iz sebe ni jedan jedini atom miomirisa, ni koliko jedna divlјa polјska lјubičica. Kruna tog bilјnog vatrometa boja bejahu grane magnolija oroblјenih u Botaničkoj bašti, bujne grane kožnatih listova, sa po jednim golemim belim cvetom pri vrhu, nalik na svilene mašne u kosama onih “devojaka iz dobrih kuća” što ih je Kamerad Bandura uporedio (sa njemu svojstvenom preteranošću) sa lučkim kurvama. Jedino još behu pošteđena groblјa, jer je Bandura u svom apelu “svim mornarima, svim dokerima, svima koji su je voleli” zahtevao samo živo cveće i izričito je zabranio, bez sumnje u nastupu nekog skoro mističnog nadahnuća, da se skrnave grobovi. Verujem da mogu rekonstruisati, bar približio, tok njegovih misli: “Smrti se ne nodvalјuje; cveće ima svoju jasnu dijalektičku putanju i biološki ciklus kao i čovek: od cvetanja do trulјenja; proleteri imaju pravo na iste posmrtne počasti kao i gospoda; kurve su proizvod klasnih razlika; kurve su (dakle) dostojne onog istog cveća kojeg i gospođice iz dobrih kuća.” Itd. Ćutlјiva povorka na čelu sa Bandurom podigla je zastave, crvene i crne, tek kada je dospela u proleterska predgrađa i one se razviše na vetru,

zalepršaše zloslutno, crveno vatre i crno noći, simboli nalik na govor cveća, no ne bez socijalnog konteksta. Uz samu granicu između bogataških i sirotinjskih grobova, Bandura se, malko posrćući, popeo na visok podijum od crnih mermernih ploča (bronzani anđeo drži venac iznad davno mrtve male pokojnice) i pred gologlavom i utihlom gomilom mornara i nafrakanih prostitutki održao je posmrtno slovo. Ispričao je Marijetinu biografiju kratko, shematski: mučni život proleterskog deteta od majke pralјe i oca propalice, koji je završio svoj život u marselјskoj luci kao pijani amalin. I dok je mornar i revolucionar Bandura, stegnuta grla i napukla glasa pokušavao da svoje posmrtno slovo, taj tužni bilans jednog nesrećnog života, svede u okvire socijalne nepravde i klasne borbe, izgovarajući reči mržnje kao da čita Bakunjina, nije mogao da ne prati u sebi žive slike tog života, kao da prelistava starinski album. (I verujem da su se sa tim slikama izmešala, neosetno, i sećanja na njegovo sopstveno detinjstvo.) Suteren u nekom bolesnom polumraku, u dimu cigareta i u smradu vina i anizeta; mučne scene porodičnih svađa, tuče, urlici, ridanja; spalјivanje stenica koje pucketaju pod buktinjom zapalјene novinske hartije, dok plamen liže već nagaravlјene spojeve i žlјebove gvozdenih vojničkih kreveta; majmunsko biskanje kose, uveče, uz škilјavu lampu, dok se deca naginju jedno drugom nad teme i otkrivaju u korenu plavih i crnih čuperaka grozdove gnjida; majčine od pranja natekle ruke nalik na kuvane barbune... Nјegov govor nad otvorenim grobom bio je prekidan samo katkad kratkim histeričnim jecajima starih kurvi (od kojih niko valјda ne oseća bolnije prolaznost puti i preteću katastrofu raspadanja) kao i promuklim kašlјucanjem i šmrcanjem dokera, a da Bandura nije mogao znati da li je to zbilјa kašlјucanje ili neko tvrdo, mornarsko plakanje, muški surogat plača, onaj isti erzac uzdaha i suza kojima je i sam propratio svoj govor. (Slušao je svoj glas kao tuđ, kao s kakvog škripavog fonografa, a u sebi je prelistavao taj starinski album, hronološki, od prvog susreta sa Marijetom). Ugledao ju je jedne večeri godine hilјadu devetsto devetnaeste, u hamburškoj luci, gde se upravo bio iskrcao sa Frankena. Veče je bilo kasno, sivo, novembarsko, a ulične su svetilјke treperile u izmaglici. Trebalo je sutradan da u nekoj lučkoj krčmi uspostavi vezu sa Apparatom (bile su ugovorene lozinke), a da dotle prođe nezapažen, da se ne izdvoji ničim, stavom, govorom, držanjem, izgledom, od stotine, od hilјade mornara koji

su se toga dana iskrcali. Išao je “Ulicom lutaka” izmešan sa pijanim mornarima - i treznim doušnicima koji su glumili pijane mornare - zureći kroz niske prozore u diskretno osvetlјene ružičaste sobe. Pobočno postavlјene lampe, zaklonjene crvenim abažurom, osvetlјavale su kao kod flamanskih majstora portrete Dama u ambijentu lјubičastog enterijera, gde španski zid sa islikanim dekadentnim perunikama, tim cvećem bluda, zaklanja tajanstvenu Intimu (koja privlači svojom skrovitošću kao što privlače nabori i prorezi halјina): brokatom presvučeni tvrdi otoman, solidan kao kakva lađa - o, Bandura je znao taj raspored stvari i mnogo pre nego što je sreo Marijetu! - blistavi beli lavor od fajansa i vitki bokal sa visokom drškom. Ružičasta svetlost lampe odsijava se na sjajnoj tkanini španskog zida, perunike postaju tamnije, kao i crveni brokat na stolici, na sredini izloga, gde sedi Dama. Ona je okrenuta prema gledaocu u poluprofilu, a u naborima njene halјine prelama se rumena svetlost lampe. Noge su joj prekrštene a u rukama drži pletivo. Svitkanje igala nad pletivom. Duga pla- mena kosa pada joj niz gola ramena, sve do krupnih polu- golih grudi. Druga Dama, u susednom izlogu, drži u ruci knjigu kao kakva iskušenica koja čita Bibliju. Ispod njene plamenoriđe kose koja joj pomalo zaklanja lice - odraz svetilјke u staklima naočara. (Kada se posmatrač primakne malo bliže, otkriva krupnim slovima utisnut naslov: “Grof Monte-Kristo”.) Na njoj je tamna halјina sa belom čipkanom kragnom i vojnička je kurva nalik na kakvu hajdelberšku studentkinju... A onda je ugledao nju, Marijetu. Sedela je prekrštenih nogu, kao i druge, malko natrćena, s cigaretom u ruci, u svetloj atlasnoj halјini, ali u njenom stavu, u njenom izgledu, u toj bledoružičastoj svetlosti u koju bejaše zaronjena kao u akvarijum (večna Sirena svih mornara) bilo je nečeg što je odmah privuklo Banduru. No tek kada je zakoračio u njenu sobu i kad je ona navukla na prozor tešku zelenu zavesu od somota i stavila mu svoju toplu ruku pod košulјu, tek tada je shvatio: Marijeti nije bila namenjena nikakva uloga - ni Domaćice, ni Pletilјe, ni Studentkinje, ni Iskušenice - jedino njoj nije bila potrebna komplikovana i dugo uvežbavana koreografija; ona je bila jedinstvena, neponovlјiva, ona je bila lučka kurva. “Volela je i pomagala mornare svih luka” - urla Bandura nad otvorenim grobom kao na mitingu - “i nije imala predrasuda prema boji kože, rasi ili religiji. Uz njene su se grudi, ,male ali lepe’, kako govoraše Napoleon Bonaparta, imperator zločina, privijale crne znojave prsi mornara iz

Nјujorka, žute ćosave prsi Malajaca, medveđe šape hamburških dokera i tetovirane grudi lopova sa Albertovog kanala, u njen su se lјilјanski vrat utiskivali, kao pečat sveopšteg bratstva među lјudima, malteški krst, i raspeće, i zvezda Solomonova, i ruska ikona, i zub morskog psa i talisman u vidu korena mandragole, a između njenih nežnih butina protekla je reka vrele sperme i slila se u njenu toplu vaginu kao u matičnu luku svih mornara, kao u utoku svih reka.” Sluša Bandura svoj sopstveni glas, dalek i hladan, i u njemu se javlјaju slike iz Marijetinog života, sad već bez jasne hronologije, kao da stranice albuma prevrće vetar po svojoj ćudi, i kao da je sve to video on sam, Bandura, svojim rođenim očima. (Marijeta je znala posle lјubavnog zagrlјaja, u blizini muškaraca koje je zbilјa volela - a ovaj revolucionar nežna srca bio je jedan od tih - da priča o sebi kao da se ispoveda. Ona je svoje uspomene pripovedala sa nekom čudnom nostalgijom, kao da su sve te surove priče, pune gnusnih detalјa, same po sebi nevažne, a važna samo činjenica da je to bilo davno i da je tada ona bila mlada, presque une enfant, skoro dete. I vidi kako je neki ogavan sitan Grk uzima za ruku jedne karnevalske večeri, bledu i pomalo pijanu od piva s kojeg je ispila penu kao kakvo dete; kako ide za tim Grkom svojim sitnim koracima poslušne, gladne životinje uskim marselјskim ulicama koje se spuštaju ka luci; kako se zatim penje stepenicama neke mračne kuće u blizini lučkih magacina, vukući ruku uz rukohvat od debelog brodskog užeta; zatim prati u sebi, s nekim uvek istim nejasnim besom, njen siguran korak prema vratima na trećem spratu (Grk stoji na dnu stepeništa kako bi je ohrabrio). Zatim se prizor prenosi na ulice Marselјa, gde Marijeta, nafrakana, stoji naslonjena na kameni zid, podupirući se nogom kao kakva bolesna ptica... “Svi smo mi ovde, Kameraden”, nastavlјa Bandura, “svi smo mi članovi jedne velike porodice, lјubavnici, verenici, šta kažem: muževi iste žene, kavalјeri iste dame, braća-istorupići koji su se napajali na istom vrelu, pili rum na usta iste boce, plakali pijani na istom ramenu i povraćali u isti lavor, onaj iza zelenog baldahina...” Kad je umukao Bandurin napukli glas, počeše da udaraju o sanduk prve grumeni, bacane tvrdim rukama mornara i dokera koji su drobili zemlјu kao da usolјavaju utrobu neke goleme ribe. Nad otvorenim grobom čulo se prštanje svile crvenih i crnih zastava koje sad behu samo pogrebni barjaci. Onda je zemlјa počela da se sručuje u grob lopatama, da dobuje

promuklo po sanduku, kao kad se pritisne uvo na pomahnitalo srce devojčure posle lјubavnog zagrlјaja. Cveće bacahu prvo struk po struk, zatim u buketima, pa krenuše da ga nabacuju naramcima, da ga dodaju jedno drugom, od ruke do ruke, kao na kakvoj mobi cveća, sve tako od kapele pa do tog siromašnog groblјanskog kvarta gde se naglo smanjuju krstovi i gde granitne grobnice i bronzane spomenike zamenjuju kamene belege i trule drvene krstače. I niko više nikada neće saznati šta ih je to nateralo, kakav nagon, kakvo pijanstvo, kakav bol, klasna mržnja ili jamajka-rum, da prekrše Bandurinu zapovest, tek zbi se čudo revolucionarne neposlušnosti, stihija bezrazložne pobune: mornari i lučke kamenjarke, to tvrdo pleme, počeše da čupaju u besu, u zanosu, kroz suze i škrgut zuba, gospodske gladiole, da krvave dlanove na stablјikama ruža, da čupaju tulipane zajedno sa lukovicom, da kidaju zubima karanfile, da dodaju sve to jedno drugom, od ruke k ruci, i u naramcima. Bilo je to uskoro brdo cveća i zelenila, lomača tulipana, hortenzija i ruža, kosturnica gladiola, a krst što se dizao nad svežom humkom i humka sama nestadoše nod tim golemim stogom što je mirisao svojim sopstvenim natrulim mirisom procvalih jorgovana. Kada je policija intervenisala, otmeni kvartovi groblјa već behu ogolјeni, obršćeni, “kao da je tim sumornim predelom prošao oblak skakavaca”, kako je o tome pisala štampa. (Rote Fahne je doneo nepotpisan članak gde se govorilo o okrutnosti policije koja je pohapsila i prognala dvadesetak mornara.) “Skini kapu”, kaže Bandura svom sagovorniku. Johan ili Jan Valtin (mislim da se tako zvao) u iznenadnom naletu bola pokušava da se seti Marijetinog lica. Priseća se samo njenog sitnog tela i promuklog smejanja. Onda mu se na trenutak pojavi u svesti njen osmeh, senka njenog lica, ali i to začas nestade. “Ne brini”, kaže Bandura. “Nijedna gospođica iz dobrih kuća ne bejaše iskrenije ožalјena. I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.”

ENCIKLOPEDIJA MRTVIH (Čitav život) Za M. Prošle godine, kao što znate, boravila sam u Švedskoj na poziv Instituta za pozorišna istraživanja. Izvesna gospođa Johanson, Kristina Johanson, bila mi je vodič i instruktor. Videla sam pet-šest predstava, od kojih je najzanimlјivije pomenuti uspeh Beketovog Čekajući Godoa koji se prikazuje zatvorenicima. Posle deset dana, kada sam se vratila kući, još sam živela u tom dalekom svetu kao u snu. Gospođa Johanson bila je žena ambiciozna i želela je da mi pokaže za tih deset dana sve šgo se može videti u Švedskoj, sve što bi moglo “kao ženu” da me interesuje. Nije tako izostao ni čuveni jedrenjak Vasa, koji je izvađen iz mulјa posle nekoliko vekova, očuvan kao kakva faraonska mumija. Jedne večeri, posle predstave Sonate duhova u Nacionalnom pozorištu, moja me domaćica odvede u Biblioteku. Jedva sam uslela, na brzinu, za nekim šankom, da pojedem sendvič. Bilo je već oko jedanaest i biblioteka je bila zatvorena. Međutim, gospođa Johanson pokaza portiru neku propusnicu i on nas uvede, gunđajući. Držao je u ruci veliku alku s klјučevima, kao onaj čuvar koji nas je, dan ranije, uveo u Centralni zatvor na predstavu Godoa. Moja me domaćica predade u ruke ovom Kerberu i reče mi da će doći po mene ujutro u hotel, a da ja samo razgledam s mirom Božjim biblioteku, gospodin će mi već pozvati taksi, gospodin mi stoji na raspolaganju... Šta sam mogla drugo nego da prihvatim ovu lјubaznu ponudu. Čuvar me doprati do jednih golemih vrata koja otklјuča, zatim upali neko čkilјavo svetlo i ostavi me samu. Čula sam kako se iza mene okreće klјuč u bravi; tako se nađoh u biblioteci kao u kazamatu. Odnekud je dopirala promaja, lјulјajući plase paučine koja se, nalik na prlјavu iskidanu gazu, spuštala preko polica sa knjigama kao u kakvom

podrumu preko sortiranih flaša sa starim vinima. Sve su prostorije bile iste, povezane uskim prolazom i svuda je dopirao onaj propuh čiji izvor nisam mogla da utvrdim. Onda se setih, pre nego što sam i videla čestito knjige (ili sam do tog otkrića došla tek kada sam ugledala slovo “C” na jednom od tomova u trećoj prostoriji): svaka sala sadrži po jedno slovo Enciklopedije. Ovo je treća. Zaista, u četvrtom odelјenju sve su knjige bile obeležene slovom “D”. Odjednom, gonjena nekim nejasnim predosećanjem, počeh da trčim. Čula sam kako mi koraci odjekuju višestrukim ehom koji se gubio negde u mračnoj dalјini. Uzbuđena i zadihana, dođoh do slova “M” i, sa sasvim jasnom namerom, otvorih jednu od knjiga. Bila sam shvatila, prisetivši se valјda da sam o tome već negde čitala, da je to čuvena Enciklopedija mrtvih. Začas mi se razjasnilo, još pre nego što sam otvorila golemi svezak. Prvo što sam ugledala bila je njegova slika. Jedna jedina, utisnuta između dvostubačnog teksta, skoro po sredini stranice. To je ona fotografija koju ste videli na mom pisaćem stolu. Snimlјena je godine 1936, dvanaestog novembra, u Mariboru, po njehovom izlasku iz vojske. Ispod snimka, njegovo ime i, u zagradi, godine: 1910-1979. Vi znate da je moj dobri otac umro nedavno i da sam bila jako vezana za njega još od svojih najranijih dana. Ali neću o tome. Ono što je ovde važno, jeste činjenica aa je on umro nepuna dva meseca pre mog švedskog izleta. Na ovo putovanje sam se dobrim delom bila odlučila upravo da bih zaboravila nesreću koja me beše zadesila. Mislila sam, kao što lјudi u teškim nevolјama misle, da će mi promena mesta pomoći da zaboravim svoj bol, kao da svoju nesreću ne nosimo u sebi. Naslonjena ramenom na klimave drvene police, držeći knjigu u naručju, čitala sam njegovu biografiju, zaboravivši sasvim na vreme. Knjige su bile, kao u srednjovekovnim bibliotekama, vezane debelim lancem za gvozdene karike na policama. To sam shvatila tek u času kada sam krenula da izvadim teški svezak kako bih ga prinela što bliže svetlu. Odjednom me obuze neka zebnja, pošto mi se učini da sam se već suviše dugo zadržala i da bi me gospodin Kerber (tako sam ga zvala u sebi) mogao zamoliti da prekinem svoju lektiru. Zato počeh da prelećem pogledom paragrafe, okrećući raskloplјenu knjigu, koliko je to dopuštao lanac, prema oskudnoj svetlosti sijalice. Silna prašina koja je bila napadala na rubove kao i plase zalјulјane tamne paučine svedočili su jasno o tome da

ove tomove niko ne pomera. Knjige su bile okovane u negve, kao robijaši na galijama, a na lancima nije bilo lokota. To je dakle, mislila sam u sebi, ta čuvena Enciklopedija mrtvih! Zamišlјala sam da je to neka drevna knjiga, “knjiga starostavna”, nešto poput Tibetanske Knjige mrtvih ili Kabale ili Žitija svetaca, dakle neka od onih ezoteričnih tvorevina lјudskog duha u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi. U jednom času, shvativši da će ovo čitanje potrajati do zore, a da od svega neće ostati za mene nikakvog materijalnog traga, za mene i za moju majku, reših da prepišem nekoliko najvažnijih činjenica, da napravim neku vrstu rezimea očeve biografije. Ovo što ovde piše, u ovoj svesci, to su obični enciklopedijski podaci, beznačajni za svakog drugog osim za mene i za moju majku; imena, mesta, datumi. I to je jedino što sam uspela, na brzinu, da zapišem, negde u svitanje. Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu - ne samo zato što je unikatna - to je način na koji su opisani lјudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilјe detalјa od kojih je sastavlјen lјudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan (“Kralјevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija”) propraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve. Predeo njegovog rodnog kraja dat je tako živo da sam se, čitajući, prelećući zapravo redove i pasuse, osećala kao da sam bila tamo, u srcu tog predela: sneg na vrhovima dalekih planina, gola stabla, zaleđena reka po kojoj, kao na Brojgelovim pejzažima, promiču na čkalјkama deca, među kojima sam videla jasno i njega, svog oca, mada tad još ne bejaše moj otac, nego samo onaj koji će biti moj otac, onaj koji je bio moj otac. - Zatim bi predeo naglo ozeleneo, buknuo bi cvet na stablima, ružičast i beo, procvetavaju na moje oči bokori gloginja, sunce preleće iznad sela Kralјevčani, zvone zvona sa seoske crkve, muču krave u štalama, a na prozorima kuća sja rumeni odraz jutarnjeg sunca i topi ledene stalaktite na oluku. Onda sam videla, kao da se sve to na moje oči odvija, kako se kreće ka seoskom groblјu pogrebna povorka. Četvorica gologlavih muškaraca nose čamov sanduk na ramenu, a na čelu povorke korača, sa šeširom u ruci, čovek za koga znam - tako i piše u Knjizi - da je moj deda po ocu Marko, muž pokojnice koju ispraćaju na večni put. Tu stoji sve u vezi s njom, uzrok bolesti i smrti, godina rođenja, tok bolesti. I piše u čemu je sahranjena, ko ju je okupao, ko joj je stavio novčiće na oči, ko joj je vezao bradu, ko je

sanduk tesao, gde je stablo posečeno. Mislim da iz ovoga možete naslutiti, bar približno, količinu informacija koju unose u Enciklopediju mrtvih oni koji su uzeli na sebe težak i hvale dostojan zadatak da zabeleže - bez sumnje objektivno i nepristrasno - najviše što se može zabeležiti o onima koji su završili svoj zemalјski put i uputili se ka večnom trajanju. (Jer oni veruju u čudo biblijskog uskrsnuća, i ovom golemom kartotekom samo pripremaju dolazak tog časa. Tako će svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu, svoju sopstvenu zaboravlјenu prošlost. Ovaj će registar tada biti velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća.) Očigledno, za njih nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog trgovca i njegove žene, između seoskog popa (a to je bio moj pradeda) i seoskog zvonara, nekog Ćuka, čije je ime takođe zapisano u knjizi o kojoj govorim. Jedini uslov - to sam odmah shvatila, jer mi je izgleda ta misao došla još pre nego što sam i uspela da je proverim - da bi se ušlo u Enciklopediju mrtvih jeste da onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastuplјen ni u jednoj drugoj enciklopediji. Ono što mi je zapelo za oko pri prvom pogledu, dok sam prelistavala tom, “M” - jedan od hilјadu tomova na to slovo - jeste odsustvo poznatih lјudi. (To sam začas proverila, okrećući promrzlim prstima stranice, tragajući za imenom mog oca.) U Enciklopediju ne bejaše, kao posebna jedinica, unesen ni Mažuranić, ni Mejerholјd, ni Malmberg, ni Maregić, iz čije je gramatike moj otac učio, ni Meštrović, koga je jednom video na ulici, ni Maksimović Dragoslav, strugarski radnik, kojeg je poznavao moj deda, ni Milojević Tasa, prevodilac Kauckog, s kojim je moj otac razgovarao jednom kod “Ruskog cara”. Enciklopedija mrtvih delo je neke sekte ili verske organizacije koja je u svom demokratskom programu istakla egalitarističku viziju sveta mrtvih - bez sumnje inspirisanu nekom od biblijskih postavki - a sa namerom da se ispravi lјudska nepravda i da se svim Božjim stvorelјima da jednako mesto u večnosti. Shvatila sam uskoro i to da Enciklopedija ne seže u daleku tamu istorije i vremena, nego da počeci ove knjige datiraju negde posle 1789. Ova čudna eruditna kasta mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po čitulјama i po biografijama lјudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavlјaju ih ovoj centrali koja se nalazi u Stokholmu. (Nije li možda, pitala sam se na trenutak, i gospođa Johanson njihov adept? I nije li me dovela u ovu biblioteku - pošto sam joj poverila svoju nesreću - da bih otkrila Enciklopediju mrtvih i našla u njoj zrno utehe?) To je sve što

mogu da znam, da slutim o njihovom radu. Razlozi njihovog tajnog delovanja mislim da se mogu otkriti u dugoj tradiciji crkvenih progona, a s druge strane, rad na enciklopediji kao što je ova zahteva izvesnu razumlјivu diskreciju, kako bi se izbegao pritisak lјudske sujete i sprečio pokušaj korupcije. Nije, međutim, manje čudo od njihovog tajnog delovanja ni njihov stil, taj neverovatni amalgam enciklopedijske lapidarnosti i biblijske rečitosti. Evo, ovaj šturi podatak što ga nalazim u svojoj svesci onako kako sam ga zapisala, tamo je, na prostoru od nekoliko pasusa, zgusnut do te mere da se u duhu onog koji čita pojavlјuje začas, kao mađijom, suncem ozaren predeo, brzo preletanje slika. Evo nose trogodišnjeg dečaka u jari sunčanog dana preko planinskih staza, nose ga kod njegovog dede po majci, a u pozadini, u drugom i trećem planu, ne znam kako da to nazovem, naziru se vojske, financi, žandarmi, čuje se daleka grmlјavina topova i promuklo lajanje pasa. Tu je sažeta hronologija prvog svetskog rata, tutnje vozovi kraj neke varošice, svira bleh-muzika, klokoće voda na usta čuturice, pršti staklo, lepršaju zamahnute marame... Sve su to posebni paragrafi, svako je razdoblјe dato u nekoj vrsti pesničke kvintesencije i metafore, ne uvek hronološki, nego u nekoj čudnoj simbiozi vremena, prošlog, sadašnjeg i budućeg. Kako inače objasniti u tom tekstu, u “slikovnici” njegovih prvih pet godina provsdenih kod dede u Komogovini, žalosni komentar koji glasi, ako sam ga dobro zapamtila: “To će biti najlepše godine njegova života?” Zatim slede zgusnute slike detinjstva, svedene tako reći na ideografske znake: imena učitelјa, drugova, dečakove “najlepše godine” u smeni godišnjih doba; radosno lice po kojem plјušti kiša, kupanje u reci, spuštanje sankama niz zavejani breg, lov na pastrmke, a odmah zatim - ili istovremeno, ako je to mogućno - povratak vojnika sa evropskih ratišta, čuturica u dečakovoj ruci, gas-maska sa razbijenim staklom kraj nasipa. I imena, biografije. Susret udovca Marka sa budućom ženom Sofijom Rebračom, rodom iz Komogovine, svadbena svečanost, potcikivanje, trk seoskih konja i vijorenje barjaka i pantlјika, ceremonijal izmene prstenova, kolo i pesma pred crkvenim vratima, dečak u svečanom odelu, u beloj košulјi i sa grančicom ruzmarina u reveru. Ovde, u mojoj svesci, piše samo “Kralјevčani”, na to je razdoblјe u Enciklopediji razrađeno u nekoliko sažetih paragrafa, sa imenima i datumima, opisano je vreme ustajanja, čas kada je kukavica na zidnom

časovniku objavila buđenje i kada se dečak trgao iz bunovnog sna. Tu su imena kočijaša, imena suseda koji su ih ispratili, portret gospodina učitelјa i njegove reči upućene dečakovoj novoj majci; saveti sveštenika, reči onih koji su ostali u ataru sela da im još jednom mahnu u pozdrav. Ništa tu, velim, ne fali, ništa nije izostavlјeno; ni izgled puta, ni boje neba, a inventar gazda Marka nabrojan je do u tančine. Ništa nije zaboravlјeno, ni imena pisaca starih udžbenika i čitanki punih dobrodušnih saveta, poučnih priča i biblijskih parabola. Svako razdoblјe života, svaki doživlјaj je zabeležen, svaka riba uhvaćena na udicu, svaka pročitana stranica, ime svake bilјke koju je dečak uzbrao. Evo zatim mog oca kao mladića, evo prvog šešira, prve vožnje fijakerom, u zoru. Evo i imena devojaka, evo reči pesama koje su se u to vreme pevale, evo teksta lјubavnog pisma, evo novina koje je čitao - celo razdoblјe mladićstva sažeto u jednom jedinom pasusu. Sad smo već u Rumi, gde moj otac pohađa gimnaziju. Neka vam ovaj primer pokaže u kojoj je meri Enciklopedija mrtvih sveznadar, kako se to nekad govorilo. Princip je jasan, mada čoveku zastaje dah pred tom erudicijom, pred tom potrebom da se sve zabeleži, sve što činjaše lјudski život. Tu stoji, dakle, sažeta istorija Rume, klimatski snimak grada, opis železničkog čvora; ime štamparije i sve što se tu štampa u to vreme, koje novine i koje knjige; predstave putujućih pozorišta i atrakcije gostujućih cirkusa; opis ciglane... gde jedan mladić, naslonjen na stablo bagrema, govori na uvo jednoj devojci neke lјubavne i pomalo skaredne reči (tekst nam je dat u celini). A sve je to - železnica, štamparija, Pokondirena tikva, cirkuski slon, pruga koja se odvaja za Šabac - tu navedeno u funkciji ličnosti o kojoj se govori. Tu je još i izvod iz školskog dnevnika, ocene, crteži, imena drugova, sve do sedmog gimnazije (sedmo B), kada će se mladić sukobiti sa profesorom L. D., predavačem istorije i geografije. Odjednom se nalazimo u srcu novog grada, godina je dvadeset i osma, mladić ima na đačkoj kapi oznaku VIII, pustio je brčiće. (Te će brčiće imati celog života. Jednom ih je, ne tako davno, nepažnjom zasekao, a zatim obrijao. Ugledavši ga, zaplakala sam: to je bio neki drugi čovek. U tom plaču bilo je nekog trenutnog, nejasnog saznanja o tome koliko će mi, kad umre, nedostajati.) Sad ga eto pred Gradskom kavanom, zatim u bioskopu, gde se čuje pijanino a na platnu se odvija Putovanje na mesec. Potom ga zatičemo pred oglasnim stubom na Jelačićevom trgu gde razgleda sveže

izleplјene plakate, a na jednom - i taj vam detalј dajem samo kao kuriozum - oglas za Krležino predavanje. Ime Ane Eremije, njegove tetke po majci, kod koje će stanovati u Zagrebu, u Jurišićevoj, stoji tu naporedo sa imenom operskog pevača Križaja, koga je sreo u Gornjem gradu, Ivana Labusa, postolara, kod koga je popravlјao cipele, i nekog Ante Dutine, u čijoj je pekari kupovao zemičke... U Beograd se dolazi te daleke 1929, preko Savskog mosta, valјda na isti način kao i danas, sa radošću susreta. Čuje se kloparanje točkova voza preko železne mostovne konstrukcije, Sava teče mutno-zelena, lokomotiva zavija i usporava, a na prozoru drugog razreda pomalјa se moj otac, zagledan u daleke vidike nepoznatog grada. Sveže je jutro, magla se polako diže iznad horizonta, a iz dimnjaka parobroda “Smederevo” izvija se crn dim, čuje se muklo zavijanje lađe koja će netom isploviti za Novi Sad. Moj je otac proveo sa manjim prekidima nekih nedeset godina u Beogradu, a ta suma živlјenja, taj zbir od nekih osamnaest hilјada dana i noći (četiristo trideset i osam hilјada sati) data je ovde, u Knjizi mrtvih, na prostoru od nekih pet-šest stranica! A da je pri tom poštovana i hronologija, bar u glavnim crtama, jer dani teku kao reka vremena, ka ušću, ka smrti. Septembra te iste dvadeset i devete godine, moj otac se upisuje u geodetsku školu, a Knjiga daje istoriju nastanka geodetske škole u Beogradu i pristupnu besedu direktora Stojkovića (koji će poželeti budućim geometrima da časno služe kralјu i otadžbini, jer na njima leži težak zadatak da ubeleže u karte nove granice naše domovine). Sad se mešaju imena slavnih bitaka i ne manje slavnih poraza prvog svetskog rata - Kajmakčalan, Mojkovac, Cer, Kolubara, Drina - sa imenima poginulih profesora i đaka, ocene iz nacrtne geomegrije, crtanja, istorije, veronauke, krasnopisa. Tu se pojavlјuje i ime neke Rose, Roksande, prodavačice cveća, sa kojom je Đ. M. flertovao, kako se u to vreme govorilo, kao i imena Borivoja-Bore Ilića, kafedžije, Milenka Azanje, krojača, Koste Stavroskog, kod kojeg je svraćao ujutro na vruć burek, nekog Krtinića, koji ga je opelјešio na kartama. Sledi spisak filmova i utakmica koje je gledao, datumi izleta na Avalu i Kosmaj, svadbe i sahrane kojima je prisustvovao, imena ulica u kojima je stanovao: Cetinjska, Carice Milice, Gavrila Principa, Kralјa Petra Prvog, Kneza Miloša, Požeška, Kamenička, Kosmajska, Brankova; imena pisaca udžbenika geografije, geometrije i planimetrije, naslovi knjiga koje je voleo: Gorski car, Hajduk Stanko, Selјačka buna; bogosluženja, cirkuske

predstave, defilei sokolskog društva, školske priredbe, izložbe crteža (gde je jedan akvarel mog oca bio pohvalјen od žirija). Tu je ubeležen i dan kada će pripaliti prvu cigaretu, u školskom zahodu, a po nagovoru nekog Ivana Gerasimova, sina ruskog emigranta, koji će ga odvesti, nedelјu dana kasnije, u jednu u ono vreme čuvenu beogradsku kafanu gde svira ciganski orkestar a ruski grofovi i oficiri plaču uz balalajku i gitaru... Nije izostavlјeno tu ništa: svečanost otvaranja spomenika na Kalemegdanu, trovanje sladoledom kuplјenim na uglu Makedonske ulice, neke šimi-cipele za koje je dobio novac od svog oca kao nagradu za dobro položen diplomski ispit. Sledeći paragraf već govori o njegovom odlasku u Užičku Požegu, godina je 1933, maj. Sa njim putuje u vozu, u drugoj klasi, i nesrećni Gerasimov, sin emigranta, to je obojici prva služba: premeravaju zemlјu Srbiju, prave katastarske i kartografske planove, nose letvu i teodolit, naizmenično; na glavama im slamni šeširi, već je leto, sunce žeže, pentraju se na brda, dozivaju, arlauču, počinju jesenje kiše, svinje riškaju, živina se uznemirila, treba skloniti teodolit, koji privlači grom. A uveče, kod seoskog učitelјa Milenkovića piju šlјivovicu, vrti se ražanj, Gerasimov psuje na srpskom i ruskom naizmenično, rakija je žestoka. Jadni Gerasimov umire od zapalјenja pluća novembra te iste godine, i Đ. M. će biti taj koji će mu stajati nad samrtnom postelјom i slušati njegova buncanja. Kao što će stajati i nad njegovim grobom, pognute glave, sa šeširom u ruci, razmišlјajući o prolaznosti lјudskog trajanja. Eto šta je ostalo u mom sećanju iz te lektire, eto šta je ostalo u mojim beleškama zapisanim na brzinu, premrzlim prstima, te noći, tog jutra zapravo. A to su čitave dve godine, dve naizgled jednolične godine, gde Đ. M., od maja do novembra, po hajdučkom kalendaru, nosi nogare i teodolit po planinama i ravnicama, godišnja se doba smenjuju, reke se razlivaju pa se vraćaju u svoja korita, lišće ozeleni pa počinje da žuti, moj otac sedi u hladu rascvalih šlјiva, zatim se sklanja pod neku strehu, munje osvetlјavaju večernji pejzaž, jeka se grmlјavine razleže po kotlinama. Letnje je vreme, sunce upeklo, a naši geometri (sada je s njim neki Dragović) svraćaju, u podne, u jednu kuću (ulica i broj), kucaju na vrata, traže vode. Iz kuće izlazi neka devojka, dodaje im vrč ledene vode, kao u kakvoj narodnoj pesmi. To će biti, ta devojka - mislim da slutite - ona koja će postati moja majka.

Neću vam prepričavati, sad, po sećanju, kako je sve to tamo zabeleženo, opisano - dan i tok prosidbe, starinska svadba gde se troši nemilice, čitav živopisni folklor koji činjaše deo tog života - jer mi se sve to čini nedovolјnim i fragmentarnim u odnosu na original. Ali ne mogu da vam ne pomenem da je tu naveden spisak kumova i zvanica, ime sveštenika koji će ih venčati, zdravice i pesme, pokloni i njihovi donosioci, spisak jela i pića. Tu onda sledi, hronološki, onaj prekid od pet meseci, između novembra i maja, kada se mladi par nastanjuje u Beogradu, raspored soba i nameštaja, cena šporeta, kreveta i ormana, kao i one prisnosti koje su, u sličnim prilikama, uvek tako iste a uvek tako različne. Jer - a to je mislim osnovna poruka sastavlјača Enciklopedije - nikad se ništa ne ponavlјa u istoriji lјudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlјa beskrajno i neponovlјivo. (Stoga sastavlјači Enciklopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različnosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako lјudsko stvorenje svetinja.) Da nije u pitanju upravo ta opsesivna ideja sastavlјača o neponovlјivosti svakog lјudskog stvora, o jedinstvenosti svakog događaja, šta bi tu tražila imena matičara i sveštenika, opis svadbene odeće, kao i ime nekog sela Gledića, kraj Kralјeva, sa svim onim pojedinostima koje čine spregu između čoveka i predela? Jer tu je opisan dolazak mog oca “na teren”, njegov boravak, u onom hajdučkom vremenu maj-novembar, u selima. Ime Jovana Radojkovića (u čijoj krčmi geometri piju ledeno vino, uveče, i gde im se daje na veresiju) zabeleženo je tu jednako kao i ime deteta - Svetozar - koga će moj otac krstiti nekom Stevanu Janjiću; ali i ime lekara Levstika, Slovenca, prognanika, koji će mu prepisati lekove protiv gastritisa, ili neke Radmile-Rade Mavreve, koju će povaliti u seno, u nekoj pojati. Povodom očevog boravka u vojsci, u Knjigu su ucrtane staze kojima je išla na marševe Peta pešadijska jedinica stacionirana u Mariboru; imena oficira i podoficira sa njihovim činovima zabeleženi su, kao što su upisana i imena sobnih drugova, kvalitet hrane u vojničkoj kantini, povreda kolena prilikom noćnog marša, kazna zbog izgublјene rukavice, ime kafane u kojoj je lumpovao prilikom prekomande u Požarevac. Sve je to, dakle, na prvi pogled slično, kao svako službovanje, svaka prekomanda, ali taj Požarevac i sedmomesečni boravak mog oca u kasarni,

iz aspekta sastvlјača Enciklopedije jedinstven je; nikad više, nikad, neće u drugoj polovini 1935. boraviti neki M. Đ., geometar, u požarevačkoj kasarni i crtati planove kraj peći, razmišlјajući o tome kako je prilikom jednog noćnog marša, pre dva-tri meseca, ugledao more. To more što ga je ugledao sa padina Velebita, dvadeset i osmog aprila 1935, prvi put u svojoj dvadeset i petoj godini, ostaće u njemu kao otkrovenje, kao san koji će nositi u sebi nekih četrdeset godina sa jednakim intenzitetom, kao kakvu tajnu, kao priviđenje o kojem se ne govori. Posle tolikih godina, on više ni sam nije bio siguran da li je tada zaista video morsku pučinu ili je to bio nebeski horizont, i jedino će stvarno more za njega biti i ostati onaj akvamarin na geografskim kartama, gde se dubine označavaju tamnijom a plićaci svetlijom modrom bojom. Mislim da je to bio razlog što je godinama odbijao da ide na letovanje, u vreme kad su kod nas lјudi već uveliko odlazili na morska odmarališta, preko sindikalnih organizacija ili turističkih agencija. Bilo je u tom njegovom protivlјenju nekog čudnog straha, kao da se bojao razočaranja, kao da bi bliski susret sa morem mogao srušiti u njemu onu daleku viziju koja ga je ozarila dvadeset i osmog aprila trideset i pete, onda kada je prvi put u životu ugledao, iz dalјine, negde u rano svitanje, plavetnilo Jadrana. I svi izgovori kojima se služio da bi odložio taj susret sa morem bili su nekako nedovolјno uverlјivi: ne želi da ide na letovanje kao paradajz-turist, nema dovolјno novca (što nije bilo daleko od istine), ne podnosi jako sunce (mada je vek svoj proveo pod najjačom sunčevom pripekom), neka samo pustimo njega na miru, njemu je sasvim dobro u Beogradu iza spuštenih žaluzina. U tom poglavlјu Enciklopedije mrtvih razrađena je do u tančine ta njegova morska avantura, od onog prvog lirskog viđenja, godine hilјadu devetsto trideset i pete, pa sve do onog stvarnog susreta, oči u oči sa morem, nekih četrdeset godina kasnije. A to se zbilo, taj njegov prvi stvarni susret sa morem, godine hilјadu devetsto sedamdeset i pete, kada je najzad, na naše opšte navalјivanje, pristao da ode u Rovinj, zajedno sa mojom majkom, u kuću nekih prijatelјa koja je tog leta bila prazna. Vratio se pre vremena, nezadovolјan klimom, nezadovolјan ugostitelјskim uslugama, nezadovolјan televizijskim programom, nezadovolјan zbog silne svetine, zbog zagađenog mora, zbog pojave meduza, zbog skupoće i sveopšte “plјačke”. O samom moru, osim ono o