Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih

dostojno istorije. Glas mu je bio čist i zvonak, slogovi odsečni, rečenica jednostavna, ali nekako razmekšala i kao naprsla. Od onog dana kada ga je posetila njegova majka, on je shvatio, uprkos nekoj mahnitoj nadi, mahnitoj i pritajenoj, da je od sada njegov život samo tragična farsa koju ispisuju lјudi skoro isto toliko moćni kao bogovi. Stajala je tu pred njim, krupna, jaka, sa velom preko lica, ispunivši ćeliju svojom ličnošću, svojom personom, svojim karakterom, svojim golemim šeširom sa perima i svojim halјinama koje su šuštale iako se nije pomerila ni jednog jedinog trenutka. Odbila je prosti zatvorski tronožac koji su joj ponudili ulani, ukazavši joj time čast kakvu još nikom valјda nisu ovde ukazali, no ona se pretvarala da ne vidi da su stavili kraj nje prostu drvenu stolicu, užasno prostu kraj njenih svilenih volana. Ostala je tako stojeći tokom cele posete. Govorila je s njim francuski, kako bi zbunila ulanskog oficira koji je stajao sa strane na pristojnoj razdalјini, sa isukanom sablјom preko ramena, što je bio pre pozdrav počasne straže jednoj plemkinji (čije je plemstvo bilo isto toliko staro koliko i samog imperatora) nego predostrožnost i opomena gordoj posetitelјki carskih kazamata. “Baciću mu se pred noge”, šaputala je. “Spreman sam umreti, majko!” - reče on. Ona ga preseče strogo, možda suviše strogo: “Mon fils, reprenez courage!” Sada je prvi put malko pomerila glavu u pravcu stražara. Glas joj je bio samo šapat, izmešan sa šapatom njenih svilenih volana. “Stajaću na balkonu”, reče jedva čujno. “Ukoliko budem u belom, znači da sam uspela...” “U protivnom, bićete u crnini, pretpostavlјam”, reče on. Trgnuše ga iz letargije doboši koji ponovo zabubnjaše, sad mu se činilo iz veće blizine, i on shvati, po toj oživlјenoj slici koja je sve do sada stajala pred njim skamenjena u nekom nemom trajanju, da je čitanje presude završeno; oficir savi svitak; sveštenik se nagnu nad njim i blagoslovi ga znakom krsta; stražari ga uzeše pod ruke. Nije dozvolio da ga podižu, nego se, lak, uspravi na noge, tek malko pridržavan dvojicom ulana. Odjednom, još dok nije ni prekoračio prag ćelije, u njemu se javi, negde u grudima, zatim ga obli celog, izvesnost da će sve to da se završi onako kako to traži logika života. Jer sve je sad protiv smrti, sve je na strani života u ovom košmarnom snu: njegova mladost, njegovo poreklo, slava njegove porodice,

lјubav njegove majke, carska milost, pa i to sunce koje pada na njega dok se penje u kočije, ruku vezanih straga, kao kakav razbojnik. Ali to potraja samo za kratko, samo dok kočije ne dospeše do bulevara gde ga čekaše bučna svetina dovedena iz cele carevine. Kroz proređene salve doboša čuo je šum gomile, njen preteći žamor, i video s mržnjom zamahnute pesnice. Gomila je klicala carskoj pravdi, jer svetina uvek kliče pobedniku. To ga saznanje skrši. Glava mu tek malko klonu na grudi, ramena se skupiše kao da se brani od udaraca (doleteo bi po neki kamen), u pasu se pognu tek malo više. No to je bilo dovolјno da pučina oseti kako ga je hrabrost izdala, kako mu se gordost skršila. To izazva skoro radosno klicanje. (Jer svetina voli da vidi kako se lome gordi i hrabri.) Pri vrhu bulevara, tamo gde počinju plemićke kurije i gde se gomila malko razredila, on podiže oči. U svetlosti jutarnjeg sunca ugleda bleštavobelu mrlјu na balkonu. Nagnuta preko ograde, sva u belom, stajala je tamo njegova majka, a iza nje - kako bi još više istakli lјilјansku bleštavost njenih halјina - golemi tamnozeleni listovi filadendrona. (Znao je dobro tu halјinu, jer to bejaše porodična relikvija: jedna od njegovih pretkinja nosila je na nekom od carskih venčanja). Naglo se ispravi, skoro prkosno, želјan da dovikne toj pretećoj svetini da jedan Esterhazi ne može umreti tek tako, da ne može biti pogublјen kao kakav drumski razbojnik. Tako je i stao pod vešala. Kada je dželat pomerio klupicu pod njegovim nogama, još je očekivao čudo. Onda mu se telo zavrte na konopcu, a oči iskočiše iz duplјi kao da je naglo ugledao nešto užasno i zastrašujuće. “Gospodo, stajao sam na dva koraka od njega”, pričao je u oficirskom manježu još iste večeri onaj ulan nakostrešenih brkova. “Kada su mu stavili konop oko vrata, gledao je smireno u ruke dželata kao da mu vezuju brokatnu maramu... Dajem vam, gospodo, svoju časnu oficirsku reč!” Dva su mogućna zaklјučka. Ili je mladi plemić umro hrabro i dostojanstveno, sa punom svešću u izvesnost smrti, držeći glavu visoko, ili je zaista sve to bila samo dobro smišlјena režija čije je konce držala u rukama jedna ponosna majka. Prvu, herojsku verziju, podržavali su i širili, usmeno, a zatim zabeležili i u hronikama, sankiloti i jakobinci. Drugu, po kojoj se mladić sve do poslednjeg časa nadao nekom volšebnom obrtu, zabeležili su zvanični istoričari moćne habzburške dinastije, kako bi sprečili

rađanje legende. Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.

KNјIGA KRALjEVA I BUDALA 1. Zločin koji će se dogoditi nekih četrdeset godina kasnije bio je nagovešten u jednom peterburškom listu avgusta hilјadu devetsto šeste godine. Članci su izlazili u nastavcima a potpisivao ih je glavni urednik tih novina izvesni Kruševan, A. P. Kruševan, koji je kao podstrekivač pogroma u Kišinjezu imao na duši pedesetak ubistava. (Po polumračnim odajama leže u lokvama krvi unakažena tela muškaraca, a silovane devojčice izbezumlјenih očiju zure u prazno iza teških pokidanih zavesa. Prizor je, međutim, stvaran, kao što su stvarni i leševi. U toj košmarskoj scenografiji samo je sneg veštački. “Po ulicama, razbacani komadi nameštaja, ogledala, razbijenih lampi, rublјe i odeća, madraci, razvalјene perine. Ulice su pokrivene snegom: svuda je popadalo paperje, pa i po drveću.”) Kruševanu će, dakle, pripasti slava da je prvi objavio dokument kojim se dokazuje postojanje sveopšteg komiteta protiv hrišćanstva, cara i postojećeg reda stvari. On, međutim, ne otkriva poreklo tog tajanstvenog dokumenta - na osnovu kojeg podiže optužnicu - i zadovolјava se samo uzgrednom napomenom da je reč o tekstu koji je napisan “negde u Francuskoj”. Anonimni prevodilac dao mu je naslov Zavera ili Gde su koreni rasula evropskog društva. Kruševan podnosi carskoj cenzuri proširenu verziju Zavere i ona će se, pod visokim patronatom Carske garde, pojaviti, u vidu knjige, godinu dana kasnije. Izdavač je Peterburško društvo gluvonemih. (Da li se u tome krije neka simbolika, teško je utvrditi.)

Kruševanovi tekstovi, izazvavši mnoge strasti i nedoumice, pali su najzad na plodno tle i raspečatili sluh jednom čudnom pustinjaku koji je u samoći Carskog Sela očekivao nebeske znake i pripremao za štampu svoja mistična ozarenja. Otac Sergej, tako su ga zvali, nalazi u Zaveri potvrdu svojih sopstvenih sumnji i sveopšte rasulo vere i običaja, stoga taj dragoceni dokument uklјučuje u svog Antihrista, kao nerazdvojni deo ozarenja koje je sinulo u dvema dušama istovremeno. I kao dokaz da anđeoske čete još nisu pobeđene. Kao izdavač Nilusove knjige pojavlјuje se Carsko-selska sekcija Crvenog krsta. Delo je štampano kao remek-izdanje, na japanskoj hartiji, sa zlatotiskom, podsećajući čitaoca na lјudko umeće, koje može da bude utočište od zla i izvor novih, platonskih uzbuđenja. Jedan je primerak bio namenjen njegovom carskom veličanstvu Nikolaju II. (Car je gutao mistična dela, jer je verovao da se pakao može izbeći obrazovanjem i veštinom.) Oni koji su imali privilegiju da se upute u Veliku tajnu koju obznanjuje ta knjiga bili su kao gromom pogođeni: pred njima je stajao mehanizam evropske istorije, tamo negde od francuske revolucije. Sve ono što je dotle izgledalo kao plod slučaja i nebeske mehanike, borba uzvišenih principa i sudbine, sve je to - cela ta mutna istorija nalik na hirove olimpijskih bogova - odjednom postalo jasno kao na dlanu: neko ovozemalјski pokreće konce. Dokaz više ne samo da Antihrist postoji (u to niko nije ni sumnjao) nego i da Nečastivi ima svoje zemne pomagače. Mitropolit sveruski, kome kao da je koprena pala s očiju, ugledavši legije Antihrista kako osvajaju svetu Rusiju, izdade naredbu da se iz te knjige čitaju odlomci, umesto bogosluženje, u svih trista šezdeset i osam moskovskih crkava. Tako se strogim zakonima Biblije, koja propoveda pravednost i strogu kaznu, sad priklјučuje tajanstvena Zavera. Ona ima u sebi, bar naizgled, sve ono što imaju svete knjige: zakone i kaznu za prekršioce. Nјen je nastanak skoro isto toliko tajanstven koliko i nastanak Biblije, a skromni sastavlјač - Nilus - pojavlјuje se tu samo kao komentator i priređivač, neka vrsta egzegete. Jedina je razlika u tome što je Zavera, uprkos svom mutnom poreklu, ipak lјudska tvorevina. To je čini zavodničkom, sumnjivom i zločinačkom. Ovim tekstom pokušaćemo da istražimo njeno poreklo, da bacimo jedan letimičan pogled na one koji su je stvorili (pridavši svom bezočnom

postupku prerogative božanske anonimnosti) i, najzad, da ukažemo na pošasti koje su proistekle iz tog gesta. 2. Sergej Aleksandrovič Nilus, pisac Antihrista, za posvećene otac Sergej, stupa na istorijsku scenu pravo iz mraka ruske feudalne istorije. Izgubivši posede, hodočasti po manastirima, paleći duge žute voštanice za upokoj grešnih duša i udara čelom o hladni kamen monaških ćelija. Izučavajući po lavrama životopise svetaca i jurodivih, otkriva u njima analogije sa sopstvenim duhovnim životom. To ga navodi na pomisao da napiše povest svojih lutanja - od anarhizma i bezbožništva do istine vere - i da objavi svetu svoje ozarenje: savremena civilizacija srlјa u propast, Antihrist je pred vratima; već utiskuje svoj sramni žig na skrovita mesta: ispod ženskih sisa i u slabine muškaraca. U tom času, kad već beše priveo kraju svoj sopstveni životopis, pojavlјuju se, dakle, članci pomenutog Kruševana. “Seme je palo na plodno tle.” Francuski putnik Dišela objavio je maja 1921. (verujući da je revolucija zbrisala sa zemlјe staroga grešnika) članak u kojem govori o Nilusu sa poštovanjem kako se duguje samo mrtvima: “Pre nego što je otvorio dragoceni kovčeg, počeo je da mi čita fragmente svoje knjige, kao i odlomke iz građe koju je pripremao kao dokumentaciju: snove mitropolita Filareta, citate iz enciklike pape Pija X, proročanstva svetog Serafima Sarovskog, odlomke iz Ibzena, Solovjeva, Mereškovskog... Zatim otvori ćivot. U njemu ležahu, nabacani u užasnom neredu, samovari, kragne od kaučuka, srebrne kašike, medalјoni raznih tehničkih škola, monogrami carice Aleksandre Fjodorovne, krst Legije časti. Na svim tim predmetima njegova je užarena fantazija otkrivala 'pečat Antihrista', u vidu trougla ili dva ukrštena trougla: na kalјačama proizvedenim u Rigi, u fabrici 'Trougao', u stilizovanom monogramu caričinih inicijala, u krstu Legije časti.” Gospodin Dišela, vaspitan na tradicijama prosvećenosti, sve to posmatra sa sumnjom i nevericom, tražeći pozitivne dokaze; “Povelјa

carstva Antihrista” bez sumnje je samo mistifikacija, poput one Eduarda Drimona ili Lea Teksila, na koju je svojedobno naseo vaskoliki katolički svet. Dok sumnjičavi učenik pozitivista izlaže svoju nevericu, otac Sergej naglo ustaje i gasi svetlo, zgrabivši plamen sveća golim rukama. Padao je sumrak, ali je u sobi još bilo svetlo. Napolјu se belasao sneg, a samovar je blistao kao lampion. Nilus dade znak gostu da dođe do prozora. Na snežnoj belini jasno se videla silueta čoveka koji je išao prema manastiru i čulo se škripanje snega pod njegovim nogama. “Znate li ko je ovo bio?” upita otac Sergej kada se koraci udalјiše. Oči su mu sijale ludačkim sjajem. “Apotekar David Kozelsk ili Kozelski. (S njima se nikad ne zna.) Pod izgovorom da traži prečicu do skele - a ona je čak tamo iza manastirskog imanja - šunja se oko crkve kako bi se domogao ovoga.” I tu prekri svojom ogromnom selјačkom šakom knjigu koja je, u crnoj futroli, još uvek ležala na stolu. Na njoj se jasno razabirala, u polumraku, pozlaćena ikonica arhanđela Mihaila. Otac Sergej stavi na nju znak krsta, kao kad se osvećuje hleb. 3. Marija Dimitrijevna Kaškina, rođena kontesa Buturlin, govori o ocu Sergeju sa distance od nekih trideset godina: “U kući koja je pripadala manastiru, Nilus je živeo zajedno sa svojom ženom, rođenom Ozerova, kao i sa svojom prvom lјubavnicom, nekom raspuštenicom. Treća žena, uvek bolešlјiva, u pratnji svoje dvanaestogodišnje kćeri, dolazila je s vremena na vreme da im se piiklјuči. Govorilo se da je Nilus otac devojčice. (Tokom spiritističkih seansi koje su organizovali Nilusovi prijatelјi, devojčica im je služila kao medijum.) Često sam ih viđala kako se šetaju skupa. Nilus u sredini, duge bele brade, u svetloj selјačkoj rubaški, sa kaluđerskim konopom oko struka. Dve su žene koračale sa strane, gutajući svaku njegovu reč. Devojčica u pratnji svoje majke išla je za njima na malom rastojanju. Stigavši u šumu, smeštali bi se u hladu nekog drveta. Ozerova bi počela da slika svoje akvarele, a druga žena bi plela. Nilus bi se opružio kraj njih na zemlјi i zagledao bi se u nebo, ne progovorivši više ni jedne jedine reči.”

Ista M. D. Kaškina ogkriva nam delić zavese sa tog suludog sveta u kojem je Zavera našla plodno tle; tu se mešaju sujeverje, okultizam i mistično ludilo sa verskim fanatizmom i razvratom. “U manastiru se Nilus bio sprijatelјio s nekim kaluđerom. Bila je to ličnost prilično sumnjiva morala, ali ne bez stvarnog slikarskog talenta. Po Nilusovim sugestijama, kaluđer je naslikao jednu sliku koja prikazuje carsku porodicu kako lebdi u oblacima. Oko njih, iz mračnih kumulusa pomalјaju se rogati đavoli sa vilama i preteći plaze zmijskim jezicima na mladog carevića. Tim se đavolskim četama suprotstavlјa ovdašnji Mitja Kalaida, zvani 'Mitja Bosjak', koji je pritekao da skrši satansku silu i da spasi carevića. - Zahvalјujući svojoj ženi, rođenoj Ozarova, Nilus uspeva da pošalјe ovo platno u Sankt-Peterburg; Mitja je ubrzo pozvan na dvor. U njegovoj je pratnji bio i Nilus; prevodio je na jezik zemalјski nerazumlјiva mrmlјanja maloumnog Mitje.” 4. Jedna Nilusova biografija, objavlјena u Novom Sadu godine 1936, prikazuje Sergeja Aleksandroviča Nilusa kao božjeg čoveka i pravednika, a tajanstveni dokument o zaveri kao autentičnu tvorevinu iz koje, kao na usta medijuma, progovara sam đavo. Princ N. D. Ževahov (koji je preko Carigrada dospeo u Novi Sad, našavši pod nebom Fruške Gore predeo sličan predelu svog detinjstva, gde ravnica prelazi u padine brda blago kao zeleni talas) ne sumnja ni na tren u argumente Zavere: ona je “delo bezbožnika, pisano pod diktatom Nečastivog, koji mu je otkrio način kako se mogu razoriti hrišćanske države i ovladati čitavim svetom”. (Što se tiče samog princa Ževahova, pitam se s nevericom nisam li ga sreo jedne ledene zime godine 1965, u Novom Sadu, u mlečnom restoranu blizu Katoličke porte. Bio je to visok mršav čovek sa pince-nezom, malko pogrblјen, u tamnom izlizanom sakou i sa crnom masnom kravatom. Onakav, dakle, kakvim ga opisuju savremenici. Govorio je sa jakim ruskim akcentom, a na reveru je nosio Nikolajevski orden. Stajao je za jednim stolom i svojim je

mršavim nikotiniziranim prstima listao komad bureka kao što se lista knjiga.) Iz Ževahovlјeve biografije doznajemo, ne bez čuđenja, la je Sergej Aleksandrovič Nilus godinama posle revolucije živeo u miru Božjem, negde u Južnoj Rusiji, zajedno sa svojom ženom, rođenom Ozerova. (Drugim dvema ženama gubi se svaki trag u revolucionarnom metežu, a neke indicije ukazuju na to da je negdašnja devojčica-medijum postala policijski doušnik.) Nilus je delio stan sa nekim pustinjakom imenom Serafin i držao propovedi u obližnjoj kapelici. Teror, glad, prolivena krv, bili su samo dokaz više da se vladavina Antihrista ostvaruje po scenariju izloženom u Zaveri. Trouglovi, koji su se nekad pojavlјivali u vidu tajanstvene šifre, sad se roje kao hruštovi, utisnuti u dugmad na vojničkim mundirima i kapama (i tu otac Sergej vadi iz dubokog džepa mantije, kao corpus diabolici, šaku limenih dugmadi). Iz jednog pisma (koje je dospelo do princa Ževahova kao poruka sa onog sveta, sa pečatima Orana, Marseja, Konstantinopolјa, Pariza, Sremske Mitrovice, Novog Sada), doznajemo da je strašne godine 1921. jedan detašman Crvene armije otkrio kuću u kojoj su živela dva pravednika, i da su vojnici hteli da ih ubiju. Tada se ispreči pred njih neki monah i podiže ruku k nebu. Vođa trojke, poznati mesni razbojnik, iznad čijeg su čela, na šapki, bleštali trouglovi kao živa rana, naglo se zgrči na svom konju i pade na zemlјu kao munjom ošinut. Konj se okrenu i pobeže; za njim i ostali razbojnici. Kada se pustinjak Serafin i otac Sergej htedoše zahvaliti tajanstvsnom monahu-čuvaru, koji ih je spasio napasti, na mestu gde je malopre stajao šireći ruke k nebu, sad je lebdeo samo pramen izmaglice a zgažene trave se uspravlјale kao zelene opruge. Konačna pobeda je ipak pripala Nečastivom. Jednog je dana odred enkavedeovaca zakucao u kasne noćne sate na vrata manastirske kuće. Džepna je lampa osvetlila oca Sergeja kako se privija s jedne strane uz ženu a s druge uz još toplu peć. Zgrabiše ga za bradu i izvukoše iz kreveta. Stražar-pravednik koji ga je prvom prilikom spasio, ovoga se puta nije pojavio. Sergej Aleksandrovič Nilus umro je od srčanog udara u nekom logoru, na Novu 1930. godinu, ne saznavši nikad da je svojim Antihristom pripremio zločin koji će se uskoro zbiti. (Nјegova žena Ozerova, negdašnja dvorska dama, završila je svoje dane sedam godina kasnije u jednom logoru na obali Arktika.)

5. Dok otac Sergej daleko od svetske buke sakuplјa satanska znamenja, primerak njegove knjige dospeva u ruke eks-imperatorke, koja provodi dane zatočeništva u vili Ipatijevih, u Jekaterinburgu. Jedan jak eskadron bele konjice uspeva da se domogne grada u želјi da oslobodi carsku porodicu. Sve je već kasno: od carske porodice ostala je još samo gomila kostiju. Evo kako jedan savremenik, izvesni Bikov, opisuje taj događaj: “Oko dva sata ujutro odjednom poče sveopšta pucnjava u suterenu vile Ipatijevih. Čuje se užasnuto zapomaganje, zatim nekoliko usamlјenih hitaca kojima se dokrajčuje neko od dece. Potom teška tišina sibirske noći. Još topli leševi biće preneseni u strogoj tajnosti u susednu šumu gde će, istranžirani, biti natoplјeni sumpornom kiselinom, zatim posuti benzinom i spalјeni. Ta užasna mešavina kužnih i gnjecavih zemnih ostataka, nagoreli komadi kostiju i nakita, gnojava put na kojoj blistahu dijamanti, behu na brzinu bačeni u jedno napušteno rudarsko okno.” Komisija koja je u vili Ipatijevih sastavlјala inventar preostalih dobara carske kuće (tulski samovari sa drškom od slonovače, tapiserije, francuske noćne posude od porculana, ikone, nekoliko majstora osamnaestog veka i jedno nepotpisano platno na kojem carska porodica, probodenih očiju, na krilu oblaka plovi u raj) otkriva ispod gomile nameštaja i skupocenih ikona caričinu priručnu biblioteku. To su mahom crkvene i mistične knjige, na nemačkom, francuskom i ruskom. Tri od tih knjiga nedvosmisleno su pripadale imperatorki: Biblija na ruskom, prvi tom Rata i mira i Nilusova knjiga (treće izdanje, iz 1917). Na njih je carica, sluteći neminovan kraj, iscrtala kukasti krst, simbol sreće i Božjeg blagoslova. 6.

Iznenadno otkriće Zavere sa svastikom koju je iscrtala blaženopočivša ruka imperatorke imalo je za mnoge značenje otkrovenja. Po svedočenju engleskih oficira pri Denjikinovoj armiji, jedno je popularno izdanje bilo namenjeno “svim vojnicima koji znaju čitati”, i trebalo je da posluži ne samo za učvršćenje polјulјanog morala ratnika, nego i kao zadušnica za velemučenicu Aleksandru Fjodorovnu. Ssdeći kraj vatre, vojnici se skuplјaju oko oficira koji im promukla glasa čitaju Nilusova proročanstva i odlomke iz Zavere. U tišini nastaloj između dve reči čuje se samo šuštanje krupnih pahulјa i katkad, kao iz velike dalјine, rzanje kozačkih konja. “Ako svaka država ima dva neprijatelјa” - odjekuje kristalni glas oficira- “i ako je državi dozvolјeno da u odnosu na spolјnjeg neprijatelјa upotrebi svaku mogućnu silu, kao što su, na primer, noćne zasede ili napadi sa nesrazmerno većim brojem lјudi, zašto bi se, u odnosu na najgoreg neprijatelјa, rušioca postojećeg društvenog poretka i blagostanja, takve mere smatrale nedozvolјenim i neprirodnim?” Oficir na trenutak spušta knjigu kraj sebe, držeći kažiprst između stranica. “Eto, gospodo, kakav oni moral propovedaju.” (Ordonans iskoristi pauzu i strese sneg koji je napadao na šatorsko krilo iznad oficirove glave.) “Reč sloboda” - i tu reč izgovori kao da je štampana kurzivom - “izaziva lјudske zajednice na borbu protiv svake sile, protiv svake vlasti, čak i božanske. Eto zašto ćemo, kad mi budemo zavladali svetom...” (Tu ponovo spušta knjigu, držeći prst između stranica.) “Gospodo, mislim da ne treba da vam naglašavam ko su u ovom tekstu ti tajanstveni mi... Mi, to su oni!” Onda naglo podiže knjigu, jer mu se ova stilska figura učini sasvim efektnom i dovolјnom. “Kad, dakle, mi - to jest oni - budemo zavladali svetom, smatraćemo svojom dužnošću da tu reč - sloboda - isklјučimo iz lјudskog rečnika, jer ona je ovaploćenje životne moći i stoga pretvara gomilu u krvožedne zveri. Istina, te zveri zaspu svaki put kada se napiju krvi i tada ih je lako okovati u lance.” Fanatizovana vojska, naoružana novim saznanjem, sad kreće u pogrome čista srca. Prve masovne žrtve knjige-ubice već se broje na desetine hilјada. Izvesna Enciklopedija - čiju objektivnost mnogi

osporavaju, pogotovu adepti Zavere - navodi broj od nekih šezdeset hilјada ubijenih tokom 1918-1920, samo u Ukrajini. 7. U prtlјagu belih oficira (koji na savezničkim brodovima napuštaju domovinu), između Novog zaveta, Dalјevog Rečnika i peškira sa monogramima, našao bi se i Antihrist sa stranicama obeleženim noktom. Tako se uskoro pojavlјuju francuski, nemački i engleski prevodi te knjige; pri tom će poslu svoju dragocenu lingvističku pomoć pružiti ruski emigranti. U učenim komentarima eksperti pokušavaju da razjasne tajanstveno poreklo rukopisa. Rađaju se protivurečne i konfuzne tvrdnje, na osnovu kojih bi trebalo zaklјučiti - “tout compte fait” - da se do tog zapisnika, na osnovu kojeg je stvorena Zavera, došlo po cenu velikih opasnosti: arhiva gde se čuva original rukopisa neka je vrsta predvorja pakla u koji se ne ulazi dvaput. A ući, makar jednom, kroz ta vrata zapečaćena sa sedam pečata tajne, mogla je samo ona koja ima u sebi lukavost lisice, spretnost mačke i srce vidre. Jedna je žena, po francuskim izvorima, ukrala rukopis u Alzasu (po nekima u Nici) dok je njen lјubavnik spavao snom pravednika, i ne sluteći da će njegov tajni san o osvajanju sveta biti uskoro obznanjen slepom i gluvom čovečanstvu. Na osnovu izjave P. Petroviča Stepanova, bivšeg prokuratora moskovskog sinoda, bivšeg dvorskog savetnika, itd., izjave date pod zakletvom 17. aprila 1927, u Starom Futogu, rukopis te knjige on je imao u rukama još krajem prošlog veka. Štampao ga je o svom trošku, u prevodu na ruski, bez godine i mesta izdanja, bez imena autora i izdavača; “za ličnu upotrebu”. Rukopis mu je bila donela iz Pariza neka poznanica. Sa svoje strane, izvesna gospođa Šišmarev je tvrdila da je autor teksta Ašer Ginzberg, Majmonidesov sledbenik. Prvobitni rukopis, na hebrejskom, bio je napisan njegovom rukom negde u Odesi, odatle potiču ostali prevodi. Plan o zavojevanju sveta, rođen u bolesnoj svesti Majmonidesovog sledbenika, biće - tvrdi ona - prihvaćen od zaverenika na

tajnom kongresu održanom u Briselu godine 1897. Ruski emigranti nagrađuju ugledne mecene daktilografisanim primerkom prevoda Antihrista (koji inkorporira Zaveru); na jednom maskenbalu u Parizu, godine 1923, Antihrist će biti, uz pečenu gusku i kavijar, jedna od premija na tomboli. Čak će i nesrećni Joahim Albreht od Prusije deliti, u egzilu, Nilusovu knjigu kelnerima, taksistima i liftbojima. Neka gospoda izvole samo pročitati, biće im sve jasno; ne samo uzroci njegovog sopstvenog egzila, nego i razlozi neviđene inflacije i skandaloznog pada hotelskih usluga. Jedan primerak knjige sa gotskim autografom poslednjeg Hohencolerna (knjiga bejaše posvećena šefu kuhinje jednog čuvenog pariskog restorana, a nedostojni će je naslednik prodati na aukciji) pokazuje da je princ imao na raspolaganju prvo po redu nemačko izdanje, ono iz 1920. Delo je štampano brigom iste one nemačke nacionalističke elite koja je izdavala i famozni Auf Vorposten. “Nijedna knjiga od nastanka štamparstva i otkrića azbuke nije učinila više za buđenje nacionalnog duha od ove”, kaže pomenuti časopis sa izvesnim razumlјivim preterivanjem. Zaklјučak je apokaliptički: “Ako se narodi Evrope ne dignu protiv zajedničkog neprijatelјa, koji otkriva svoje tajne planove u ovoj knjizi, naša će civilizacija biti razorena istim onim fermentom raspadanja kojim je bila razorena antička civilizacija pre dva milenijuma.” Pet uzastopnih izdanja svedoče o nesumnjivom odzivu čitalaca. Što se tiče njene autentičnosti, u nju niko ne sumnja: Nilusov Antihrist, na osnovu kojeg su pravlјeni ostali prevodi, postoji crno na belo u fundusu Britanskog muzeja. A kako većina smrtnika stoji pred svakim štampanim slogom kao pred Svetim pismom, to mnogi prihvatiše taj dokaz bez razmišlјanja i bez intelektualnog opreza. “Da li je mogućno”, pita se užasnuti urednik Tajmsa, “da je jedna banda zločinaca zaista razradila ovakav plan i da se u ovom času naslađuje njegovim ispunjenjem?” - Fundus biblioteke, u kojem se čuva taj krunski dokaz, krije u svojim prašnjavim policama mnoge zapretane tajne. Kad se slučaj, sudbina i vreme nađu u povolјnoj konstelaciji, presek tih sila proći će ponovo kroz sumračne podrume Britanskog muzeja. 8.

Radnja ovog zapletenog romana sad nas vodi u jedan trećerazredni hotel u blizini nekog trga. U prvom planu diže se bogomolјa, katedrala ili džamija. Sudeći po izbledelim zelenim markama i poštanskoj koverti, to bi mogla biti Aja-Sofija. Na pečatima je utisnuta godina dvadeset i prva. U hotelu stanuje ruski emigrant Arkadij Ipolitovič Belogorcev, kavalerijski kapetan, u civilu inžinjer šumarstva. Nјegova nam je prošlost nedovolјno poznata, on o njoj nerado govori. (U prepisci reč je o klimi, o Bogu, o običajima Istočnjaka.) Izvesne usluge koje je činio Ohrani, sada mu, u izbeglištvu, izgledaju manje slavnim. Rusiju je, tvrdi, napustio u prvom redu zbog obaveze prema položenoj zakletvi caru: vojnička se zakletva ne može pogaziti. Nјegov kategorički imperativ - junkersko shvatanje časti - doveo ga je dakle, na engleskoj lađi, do Konstantinopolјa. Tu se ukotvio. Prlјavi hoteli, bubašvabe, nostalgija. A. I. Belogorcevu bilo je sve teže da se drži kruto-uspravno. Prvo je, dakle, založio srebrni sat sa imperatorovim monogramom i zlatnim lancem (očev dar), zatim je prodao Dalјev Rečinik ruskoga jezika (odlepivši prethodno svoj ex libris: dva ukrštena mača sa krstom u sredini), paradnu sablјu, srebrnu tabakeru, prsten-pečatnjak, rukavice od jelenske kože, ćilibarsku muštiklu i, najzad, gumene kalјače. Jednog lepog dana došle su tako na red i ostale knjige iz čemodana višnjeve boje. (U strašnoj dokolici nostalgični beli oficiri, iz razloga duševne higijene, zamenjuju političke strasti poezijom. Dela ruskih pesnika vrte se, posredstvom antikvarnica, u krug, kao karte za kartaškim stolom.) Arkadij Ipolitovič Belogorcev teši se jednom za tu priliku iskovanom mudrošću: čovek u zrelim godinama izvukao je iz knjiga što se iz njih izvući može: iluziju i sumnju. Biblioteku ne možeš tegliti sa sobom, na leđima, kao puž. Lična je biblioteka čovekova jedino ona koja mu je ostala u sećanju - kvintesenca, talog. (Samo mu je ime Dalј zvučalo u svesti kao naslov neke pesme.) A šta je kvintesenca, talog? Znao je Onjegina napamet, Ruslana i Ljudmilu skoro napamet, Ljermontova je recitovao dok bi pritiskivao lapis na poseklinu od brijanja (“S svincom v grudi...”), katkad Bloka, Anjenskog, Gumilјova... I još ponekog od njih, u fragmentima. Šta je dakle talog? Nekoliko strofa iz Feta, Bajrona, Misea. (Gladovanje ne godi pamćenju, ma šta o tome rekli stojici.) Verlen. “Colloque sentimental”, Lamartin i neki stihovi koji se pojavlјuju izdvojeni iz celine,

bez konteksta: “Vous mourûtes au bord au voûs futes laissée” od Rasina ili Korneja. “Uostalom, gospodo, čemu služi lična biblioteka? - U prvom redu kao podsetnik. Ostavimo na stranu poeziju”, nastavlјa bivši vlasnik porodične biblioteke, “i pređimo na ozbilјne stvari. (Bolјševici možda s pravom tvrde da je poezija magla ili propaganda.) Nalazimo se u šumi, negde u Anadoliji ili u Srbiji. (A propos, svi se sad spremaju da idu u Srbiju.) Sa mnom je naša cenjena (prilazi joj, hvata je za ruku, 'šetaju se šumom') Jekaterina Aleksejevna... Mesečina. Ja sam onaj koji je sam, kako bi rekao Trismegist, dakle Arkadij Ipolitovič Belogorcev, u građanstvu inžinjer šumarstva, (Ovo je, gospodo, ovo je vrlo važno: inžinjer šumarstva.) Odjednom, Jekaterina Aleksejevna postavlјa fatalno pitanje: Molim, a koji je ovo cvet? Ja sam častan čovek i ne mogu da izmišlјam. Cenjena itd., itd., moram vam priznati da ne znam! Ali - dodajem odmah - mogu da proverim u svojoj priručnoj biblioteci.” Svi se nasmejaše. Bilo im je, međutim, jasno da Arkadij Ipolitovič tako govori, bez obzira na lako pijanstvo, samo zato da bi dao oduška svojoj žalosti zbog prodate biblioteke koju je, u kožnom koferu, vukao morem i kopnom, na leđima, kao puž. Gospodin X, srećni kupac, koji sve to posmatra “sa izvesnom distancom”, oseća se nelagodno. Čini mu se da su svi pogledi uprti u njega, prekorno. 9. Sutradan, i sam pomalo mamuran, X. pretura po knjigama koje sve dosad nije čestito pogledao. Priča o njihovoj vrednosti - izvan sentimentalnih okvira dakako - čini mu se sada preteranom. Jedino pažnje dostojno delo iz ove kolekcije - Pohodne zapise ruskog oficira - on bi čak bio u stanju da vrati Arkadiju Ipolitoviču, kad takva ponuda ne bi zvučala kao uvreda. Te je knjige otkupio “en bloc”, kako je kasnije govorio, i u prvom redu stoga da bi sprečio “moralno propadanje jednog carskog oficira

i prijatelјa”. Ne može se, međutim, poreći da nije bio zainteresovan, iskreno zainteresovan, za Pohodne zapise sa autografom Lažečnjikova, u času kada se nagnuo nad kožnim sandukom u sažalјenja dostojnoj sobi hotela “Royal” (ne onog u centru, nego onog drugog, koji svoj iskrzani amblem nosi kao porugu). “A od nas šta će ostati, gospodo?” rekao je tom prilikom u poluglasu i kao za sebe; “Ljubavna pisma!” - “I neplaćeni hotelski računi”, ote se onom drugom. Spisak nije preterano dugačak. De las Cases: Mémorial de SainteHélène (bez godine izdanja; impresum je po svoj prilici iscepan); Izabrane crtice i anegdote gospodina imperatora Aleksandra I, Moskva, 1826; Pisma M. A Volkove k Lanskoj, M. 1874; M. Bykov: The last Days of Tsardom, London (bez datuma); Ispovest Napoleona Bonaparte opatu Moriju, prevod s francuskog, M., 1859; I. P Skobalјev: Darovi za drugove ili prepiska ruskih oficira, Sankt-Peterburg, 1833; Marmont: Mémoires 1772-1841, Pariz. 1857. (prva tri toma, sa autografom: “Marmont, maréchal, duc de Raguse”); Denis Davidov: Materijali za istoriju savremenog rata (bez mesta i datuma); Mistris Bradon: Aurora Flojd, roman, SPB, 1870; Graf F. V. Rastopčin: Zapisi, M., 1889; D. S. Mereškovski: Tolstoj i Dostojevski, SPB, 1903 (sa autografom i posvetom izvesnoj V. M. Ščukinoj); A. S. Puškin: Dela, izdanje Imperatorske akademije nauka, u redakciji V. I. Saitova (tri toma), SPB, 1911; Knut Hamsun: Sabrana dela (prva četiri toma), SPB, 1910; Materijali o istoriji pogroma u Rusiji, Petrograd, 1919; A. S. Puškin: Pisma 1815-1837; SPB, 1906; L. N. Tolstoj: Rat i mir, treće izdanje, M., 1873; L. N: Tolstoj: Sevastopolјske priče, M., 1913; R. Wilton: The Last Days of the Romanovs, London, 1920; Pregled zapisa, dnevnika, uspomena, pisama i putopisa koji se odnose na istoriju Rusije a štampani su na ruskom jeziku ( tri knjige), Novgorod, 1912; Eli de Cion: Savremena Rusija; M., 1892; Jehan-Préval: Anarchie et Nihilisme, Pariz, 1892 (postoji ozbilјna sumnja da se iza ovog pseudonima krije izvesni R. J. Račkovski); W. Thackeray: Vanity Fair. A novel without the hero. Tauchnitz Edition, Leipzig (bez datuma); N. I. Greč: Zapisi o mom životu; SPB, izdanje Suvorina (bez datuma); Melhior de Vogue: Les grands maîtres de la littérature russe (vol. 55, 56. i 64), 1884; Pohodni zapisi ruskog oficira, izdanje I. Lažečnjikova, M., 1836; Radovi Slobodnog ekonomskog društva za razvoj zemlјoradnje u Rusiji, SPB, 1814; Pisma N. V. Gogolјa, u redakciji Šenkora, M., bez godine; D. I. Zavališin: Zapisi dekabriste, SPB,

1906. (sa posvetom Zavališina Ipolitu Nikolajeviču Belogorcevu) i, na kraju, jedna knjiga u jeftinom kožnom povezu, bez naslovne stranice. (Čitalac će, verujem, razabrati šta je u ovom spisku porodično nasleđe - knjige u kožnom povezu - a šta skorašnja izdanja koja, međutim, mogu na izvestan način da osvetle intelektualni profil jednog bivšeg oficira Ohrane o kojem se inače malo zna.) 10. Pošto ih je prelistao, ne bez radoznalosti izvesne metafizičke zebnje - (“A od nas šta će ostati, gospodo? Ljubavna pisma... I neplaćeni hotelski računi”) - X. složi ponovo knjige u sanduk, koji je mirisao na nove čizme i lavandu, i poče da razgleda onu knjižicu bez naslovnog lista. (Zamišlјam ga kako čuči kraj sanduka, naginjući knjigu prema svetlosti lampe.) Dugo je okreće u ruci, zatim je prinosi nosu. (Voleo je miris starih knjiga.) Na poleđini otkriva sitnim slovima utisnutu reč koja mu se u prvi mah učini kao naslov kakvog romana. Na devetoj strani nailazi na Makijavelijevu misao - ili misao pripisanu Makijaveliju - koja pobudi njegovu radoznalost: “Države imaju protiv sebe dve vrste neprijatelјa, spolјašnjeg i unutrašnjeg. Kakvo oružje upotreblјavaju one u ratu protiv spolјnjeg neprijatelјa? Da li će generali dveju zaraćenih država saopštiti jedan drugom svoje vojne planove kako bi omogućili onom drugom samozaštitu? Da li će se uzdržavati od noćnih napada, od zamki, od borbe sa neravnopravnim neprijatelјem? – A vi sva ta ratna lukavstva, te zamke i stupice, svu tu strategiju neophodnu za ratovanje ne želite, dakle, da upotrebite protiv unutrašnjeg neprijatelјa, protiv izazivača nereda?” U tom času gospodin X. ugleda kako sneg veje; njegov je duh odlutao daleko od hotelske sobe. “Princip narodnog suvereniteta” - njegova radoznalost je bila sve živlјa - “ruši svaki poredak; on ozakonjuje pravo revolucije i baca društvo u otvoren rat protiv vlasti pa i samog Boga. Taj je princip - otelovlјenje sile.

On pretvara narod u krvoločnu zver koja zaspi čim se napije krvi, i tada se da lako okovati u lance.” Napolјu je topla mediteranska noć, a X. vidi kako provejavaju krupne snežne pahulјe i čuje u tišini istambulske noći rzanje kozačkih konja. Onda ugleda oficira kako na trenutak spusti kraj sebe knjigu, držeći kažiprst između stranica. (“Eto, gospodo, kakav moral oni propovedaju.”) U pauzi koja je nastala, ordonans strese rukom šatorsko krilo. Gospodin X. oseti kako mu sneg kliznu u rukav šinjela. Nјegov mamurluk odjednom nestade. Scena mu se sad učini dalekom, kao da se zbila u nekoj davnoj prošlosti: sedeći kraj vatre, negde u gluvim zakarpatskim uvalama, vojnici su se okupili oko oficira koji im čita o podmukloj zaveri protiv Rusije, cara i ustalјenog reda stvari. Taj oficir, to je artilјerijski pukovnik Dragomirov, Sergej Niklajevič. Knjiga iz koje je tada čitao vojnicima, pripala je, posle slavne pogibije Dragomirova (pri zauzeću Jekaterinburga), upravo njemu, H.-i. Ponesen iznenadnom sumnjom, X. potraži u svojoj biblioteci knjigu što mu je ostavio u zaveštanje Sergej Nikolajevič Dragomirov. To je bio (čitalac se već priseća) Nilusov Antihrist, Dragomirov je verovao u tu knjigu kao u Sveto pismo. (X. je nemalo noći proveo s njim - neka mu je laka zemlјa - raspravlјajući o Rusiji, Bogu, revoluciji, o smrti, o ženama, o konjima, o artilјeriji.) Vukući se po vojničkim ruksazima, često iščitavana, ta je knjiga još uvek čuvala nešto od svog negdašnjeg sjaja divot-izdanja. Na njenim požutelim listovima ostali su tragovi nokata i otisci prstiju njenog bivšeg vlasnika - valјda još jedini njegovi zemni tragovi. X. uporedi dve knjige. Već na samom početku anonimnog dela otkri pasus koji mu se ponovo učini nekako poznat: “Što drži u stezi te zveri što se uzajamno proždiru i koje se nazivaju lјudima?” pisalo je tamo. “Na početku društvenog života dejstvuje gruba i neobuzdana sila, a posle - zakon, to jest ponovo sila, regulisana pravnim formama: uvek se sila javlјa pre prava.” U drugoj, u Nilusovom Antihristu, u dodatku pod naslovom Zavera, nalazi se odlomak označen na marginama noktom. (I kao da začu zvonki glas pokojnog Dragomirova): “Što je držalo u stezi krvoločie zveri kojs se nazivaju lјudima? Što ih je rukovodilo do dana današnjeg? Na početku društvenog poretka potčinjavali su se gruboj i slepoj sili, a zatim zakonu koji je takođe sila, samo

zamaskirana. Izvlačim, dakle, zaklјučak da je po zakonu prirode pravo u sili.” (“Eto, gospodo, kakav moral oni propovedaju.”) Uprkos urođenoj skromnosti, o kojoj svedoči i Grevs, verujem da je X. (i ova ponižavajuća skraćenica je samo znak preterane diskrecije) bio svestan značenja svog otkrića. Ako je u knjizi nepoznatog autora pronašao tajanstvene izvore Zavere, koja već dva desetleća uzbuđuje duhove, seje nepoverenje, mržnju i smrt, onda je u prvom redu otklonio užasnu pretnju koja se nadvila nad one što ih ta knjiga imenuje zaverenicima. (I tu mu iskrsnu pred oči izbezumlјen pogled jedne devojčice, negde u Odesi. Naslonjena glavom na razvalјeno krilo ormana, u kojem je pokušala da se sakrije, leži kao skamenjena, mada još diše. U ogledalu, kao citat, vide se iznakaženi leševi, razbacani komadi nameštaja, ogledala, samovara, razbijenih lampi, rublјe i odeća, madraci, razvalјene perine; ulica je prekrivena snegom: svuda je popadalo paperje, pa i po drveću.) S druge strane - i to je bilo značajno još jedino za njega, za njegovu sopstvenu dušu - imao je, najzad, konačan i neoboriv dokaz protiv teza artilјerijskog pukovnika Dragomirova (zakasneli dokaz, treba li reći) u korist svoje sopstvene sumnje u postojanje neke međunarodne tajne zavere. “Osim bolјševičke, koja već odavno, gospodo, nije nikakva tajna... Uzgred budi rečeno, vama je poznato da sam ja, po nalogu generala Denjikina, vršio anketu kako bi se utvrdilo da li u Rusiji postoji nekakva tajna zaverenička grupa kao ona opisana kod Nilusa. E pa, gospodo, jedina tajna organizacija koju smo otkrili to je bila organizacija čiji je cilј bio vraćanje na vlast Romanovih!... Molim, samo bez protesta. O tome postoje zvanični zapisnici sa izjavama svedoka... Da. Bilo kojih Romanovih... Jednom sam, gospodo pristigao upravo posle kažnjavanja zaverenika. Slika koja mi još stoji u svesti kao rana... Gospodine pukovniče, ako tako izgledaju ti vaši zaverenici kao što je izgledala ta devojčica...” (Pustite ga da dovrši! Gospodo, malo tolerancije!) “...i ako je to cena kojom treba Rusija...” - Glasovi protesta, dalek hor promuklih muških glasova, prekida njegove reči i njegova sećanja. (“Gospodo, vreme je da se ide na spavanje. Sutra nam predstoji težak dan... Gospodo, dozvolite da vam skrenem pažnju: napolјu već sviće.”) Kada je X. sklopio knjige - sad već ispodvlačene i označene na marginama - napolјu je svitalo. Uprkos umoru, nije mogao da zaspi. Sačekao je deset sati i telefonirao gospodinu Grevsu, dopisniku Tajmsa.

11. Avgusta godine 1921, londonski Tajms - onaj isti koji se pre nepunu godinu dana pitao u čudu kako je to mogućno da Zavera “ima takav proročki dar da je unapred prorekla sve ovo” - taj dakle isti Tajms, koji je posedovao mudrost protivurečja, doneo je članak svog dopisnika iz Konstantinopolјa gospodina Filipa Grevsa. Grevs je poštovao želјu svog sagovornika i izostavio je njegovo ime. (Tako će, rekosmo, jedno od slučajnih no time ne manje važnih lica ove afere ostati zabeleženo kao anonimni X.) Gospodin Grevs otkriva jedino njegov socijalni status: pravoslavne vere, ustavni monarhist, antibolјševik; za vreme građanskog rata ordonans kavalerijskog pukovnika Dragomirova. Preskačući nevažan detalј prvog telefonskog poziva, Grevs sažima za čitaoce sadržaj njihovog popodnevnog razgovora u baru hotela “Rojal” (onog u centru), razgovora koji je trajao od pet do deset uveče: “Jedan bivši oficir Ohrane, koji je prebegao u Konstantinopolј, bio je prinuđen da proda gomilu starih knjiga. Među njima se nalazilo i jedno delo na francuskom jeziku, format 14x9, bez naslovne stranice, u jeftinom kožnom povezu. Na poleđini knjige utisnuta latinicom reč Joly. Predgovor pod naslovom “Prosta napomena” bio je datiran: Ženeva, 15. oktobar 1864. Papir i štampa odgovaraju sasvim razdoblјu 1860-1880. Ove detalјe dajem samo stoga što verujem da bi mogli pomoći da se pronađe naslov tog dela... Raniji vlasnik, bivši oficir Ohrane, ne seća se kako je delo dospelo do njega i nije mu pridavao nikakav značaj. X. veruje da je ta knjiga izuzetno retka. Jednog dana, prelistavajući je, bio je iznenađen sličnošću izvesnih pasaža koji su mu upali u oči i nekih formulacija koje se mogu naći u famoznoj Zaveri. Posle ovog otkrića, ubrzo se uverio da je Zavera najvećim delom samo parafraza ženevskog originala.” 12.

Te dve knjige - Nilusova, koja je regrutovala čete fanatika i kojoj su prinošene krvne žrtve, i ona druga, žrtvovana, anonimna, unikatna, siroče među knjigama - te dve protivurečne tvorevine lјudskog duha, tako slične a tako različite, ležale su tokom skoro šezdeset godina na odstojanju od četiri slovna znaka jedna od druge, u nekoj kabalističkoj distanci (i reč kabalističkoj pišem sa strahom). I dok je ona prva napuštala duge mračne aleje polica, njen otrovni dah dolazio u dodir sa dahom čitaoca, a na njenim marginama ostajali znaci tih susreta, tih ozarenja (kad čitalac otkrije u tuđoj misli refleks svojih sopstvenih sumnji, svoju tajnu misao), dotle je ona druga ležala tu prekrivena prašinom, čuvana ne kao misao, kao duh, nego samo kao mrtav nepotreban predmet, tek kao knjiga, za koju se čitalac pita, kada mu slučajno dođe u ruke, da li ju je ikad iko pre njega otvorio i da li će još ikad iko dok je sveta i veka posegnuti za njom; kao jedna od onih knjiga, dakle, koje dospevaju u tople ruke čitaoca tek slučajno, zabunom (ili je naručilac označio pogrešan broj ili je bibliotekar pogrešno pročitao signaturu), te se čitalac zamisli nad uzaludnošću svakog lјudskog napora, pa i svog; no on je u svakom slučaju tražio nešto drugo, pesme ili roman, rimsko pravo ili studiju iz ihtiologije ili ko zna šta, tek nešto što mu se u tom času čini ipak trajnijim i manje uzaludnim od ove prašnjave knjige koja miriše na plesan, u čije se požutele listove uvukla memla godina više nego u druge, jer to više i nije prašina, nego prah, peneo zaborava, urna mrtve misli. Tako razmišlјa zabludeli čitalac. Kad se slučaj, sudbina i vreme nađu u povolјnoj konstelaciji, presek tih sila pašće na tu knjigu, osvetliće je kao sunčana zraka “svetlošću jakom” i izbaviti je iz zaborava. 13. Jednog se dana u biblioteci Britanskog muzeja pojavlјuju dva novinara sa šeširima nabijenim na oči kao u detektiva i sa Grevsovim pismom u

džepu. Nije bilo ništa lakše nego, preko imena Joly, doći do knjige koju su tražili. Tako su tajanstveni izvori Zavere (koja je, po gospođi Šišmarev, pisana na hebrejskom, rukom Ašera Ginzberga, a po princu Ževahovu direktno pod diktatom Nečastivog), posle dugih godina izišli na videlo. Knjiga koju su “bezočni lešinari”, kako ih naziva Delevski, iskoristili za svoje niske pobude - Dijalog u paklu između Monteskjea i Makijavelija ili Makijavelijeva politika u devetnaestom veku napisana od jednog Savremenika - bez sumnje je, kako kaže Rolen, jedan od najbolјih priručnika koji je ikad napisan za ličnu upotrebu modernih diktatora ili za one koji to žele postati, a po Normanu Konu, ona najavlјuje s nemilosrdnom lucidnošću totalitarizme dvadesetog veka. “Tužna besmrtnost”, dodaje on. 14. O vremenu koje je potrebno da se temelјno raspadnu čovekovi zemni ostaci (problem koji je izučavao Flober, iz čisto književnih razloga, ako mu je verovati) različiti autori daju različite pretpostavke: od petnaest meseci do četrdeset godina. U vreme, dakle, kada Grevs otkriva knjigu Morisa Žolija i vaskrsava je iz mrtvih, kosti njenog autora već su bile karbonizovane, izmešane sa zemlјom i blatom; od njegove smrti bilo je proteklo skoro četrdeset i pet godina. Moris Žoli, sin gradskog većnika i neke Italijanke imenom Florentina Korbara, upisao se u advokatsku komoru godine 1859. U kratkoj autobiografskoj belešci ostavio je svedočanstvo o nastanku Dijaloga: “Razmišlјao sam godinu dana o knjizi koja bi prikazala užasne lomove i ponore do kojih je dovelo carsko zakonodavstvo u svim oblastima administracije, uništivši političke slobode od vrha do dna. Dokonao sam da knjigu pisanu u strogoj formi Francuzi ne bi čitali. Potražih, dakle, način da svoj rad pretopim u neki kalup pogodan našem sarkastičnom duhu koji je, od nastanka Carstva, primoran da prikriva svoje napade... Odjednom sam se setio utiska što ga je ostavila na mene jedna knjiga za koju znaju samo retki

znalci i koja nosi naslov Dijalog o žitu, od opata Galijanija. Javila mi se zamisao da uspostavim dijalog između živih ili mrtvih, a na temu savremene politike. Jedne večeri, dok sam šetao pored reke, kraj Kralјevskog mosta, iskrsnu mi u duhu ime Monteskjea kao ime čoveka koji bi mogao da oličava jednu od onih ideja koje sam hteo da izrazim. Ali ko bi mogao biti njegov sagovornik? Misao mi se javila kao munja: Makijaveli! Monteskije, koji predstavlјa politiku prava; i Makijaveli, koji će biti Napoleon III i koji će izražavati njegovu odvratnu politiku.” Dijalog u paklu između Monteskjea i Makijavelija dospeo je u Francusku u talјigama, pod senom (selјak-švercer je verovao da u kartonskim kutijama prenosi krijumčareni duvan), u nameri da se, posredstvom onih koji preziru tiraniju, rasturi po celoj zemlјi. Kako lјudi više vole izvesnost neslobode nego neizvesni ishod promene, prvi čovek koji je otvorio knjigu (a to je bio izgleda neki skromni poštanski činovnik, “aktivni sindikalista”), prislušnuvši dijalog u carstvu seni, prepozna aluziju na vladara i baci knjigu daleko od sebe, “sa užasom i gađenjem”. Nadajući se unapređenju, stvar je prijavio policiji. Kada su žbiri otvorili sanduke s knjigama, začuđeni krijumčar duvana iskreno se kleo da će mu neko skupo platiti ovu podvalu. Po mišlјenju policijskog inspektora, nijedna knjiga nije nedostajala. Kako je spalјivanje varvarski običaj, koji je zbog nekih srednjovekovnih asocijacija nepopularan, to su knjige odnesene na obalu Sene, izvan grada, i posute kiselinom. Moris Žoli je izveden pred sud 15. aprila 1865. godine. Zbog prolećnog plјuska i ćutanja štampe, suđenju je prisustvovalo tek nekoliko slučajnih radoznalaca. Odlukom suda knjiga je bila zabranjena i konfiskovana, a Žoli osuđen - “zbog izazivanja mržnje i prezira prema Caru i Carskoj vladavini” - na dvesta franaka globe (cena kiseline i radne snage) i petnaest meseci zatvora. Obeležen žigom anarhiste, odbačen od prijatelјa, nepokoleblјiv, shvativši da se knjigama svet ne može popraviti, jednog je ranog julskog jutra godine 1877. prosvirao sebi metak kroz lobanju. “Zaslužio je bolјu sudbinu”, kaže Norman Kon. “Imao je izuzetno tanano predosećanje onih sila koje će, razmahnuvši se u godinama posle njegove smrti, izazvati političku kataklizmu našeg veka.”

15. Zahvalјujući jednoj “bezočnoj manipulaciji” (izraz je Delevskog), pamflet protiv tiranije i despota-amatera kakav je bio Napoleon III pretvoriće se u tajni program svetske dominacije, u Zaveru. Cinični su krivotvoritelјi računali, pouzdavši se u policijske izveštaje, da je sumporna kiselina uništila sve primerke Žolijeve knjige (osim onog jednog kojeg su se oni ko zna kako domogli.) Promeniti koju reč, dodati poneki pogrdan izraz na račun hrišćana, oduzeti otrovno-ironičnu žaoku Žolijevim fantazijama (pripisanim Makijaveliju), izdvojiti ih iz istorijskog konteksta - eto famozne Zavere. Upoređivanje ta dva teksta nedvosmisleno potvrđuje da je Zavera falsifikat i da, shodno tome, ne postoji nikakav program koji je sastavila neka “misteriozna, mračna i opasna sila što drži u rukama klјučeve mnogih zabrinjavajućih enigmi”. Senzacionalno otkriće Tajmsa, objavlјeno pod naslovom “Konačan kraj Zavere”, moglo je dakle, po logici stvari, da stavi tačku na ovu dugu i mučnu aferu, koja je već zatrovala mnoge duhove i odnela mnoge živote. Traganje za počiniocima zločinačkog akta i za motivima kojima su krivotvoritelјi bili vođeni započinje sa zakašnjenjem od nekih dvadeset godina u odnosu na događaje. Najveći deo učesnika je mrtav, Rusija je odsečena od sveta. Nilus (otac Sergej) istražuje manastirske arhive.[1] To traganje za praizvorima Zavere predstavlјa posebno poglavlјe jednog fantastičnog i zapletenog romana. (Reč roman pojavlјuje se ovde po drugi put, sa punom svešću o značenju i težini te reči. Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest, koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana, čija bi se radnja odvijala u neizvesnom trajanju, na ogromnim prostranstvima, evropskog kontinenta, do Urala i iza Urala, kao i obe Amerike, sa nebrojenim protagonistima i milionima mrtvih na pozadini nekog stravičnog pejzaža.) To poglavlјe, žalosno shematizovano i ogolјeno - poput onih rezimea u časopisima gde se suština značajnih dela reducira na golu intrigu - moglo bi se, dakle, svesti na sledeće:

Zavera ili Gde su koreni rasula evropskog društva nastala je negde u Francuskoj (kako je s pravom tvrdio Kruševan), u poslednjim godinama prošlog veka, u vreme punog zamaha Drajfusove afere, koja je podelila Francusku na dva protivnička tabora. Ruski prevod, sa tipičnim slovenskim obrtima i greškama (onaj famozni prevod na čijoj se prvoj strani nalazila golema mrlјa od mastila, mrlјa nalik na “krvav pečat Antihrista”) svedoči da je autor ovog falsifikata bio neki Rus. Kao što svi putevi vode u Rim, kaže Burcev, tako sva svedočenja u vezi sa nastankom prve verzije Zavere (one koja je sramno opelјešila i obesmislila Žolijevu knjigu) vode do izvesnog Račkovskog - “talentovanog i zlokobnog Račkovskog” šefa ruske tajne policije u Parizu. Taj se Račkovski, tvrdi Nilus, nesebično borio protiv svih satanskih sekti ovoga sveta i “učinio je mnogo da se potkrešu kandže Hristovih neprijatelјa.” Izvesni Papus, koji je imao prilike da ga izbliza upozna, slika njegov portret načinom koji podseća, ne samo zbog velikih slova, na prozodiju simbolista: “Ako ga ikad u Životu sretnete, sumnjam da ćete imati u odnosu na njega i najmanje podozrenje, jer njegovo Držanje ne otkriva ništa od njegovih mračnih funkcija. Krupan, dinamičan, uvek sa osmehom na usnama, s bradom u vidu konjske potkovice, živih očiju, on pre liči na kakvog Sjajnog Veselјaka nego na nekog ruskog Korinćanina. Bez obzira na vrlo upadlјivu slabost koju gaji prema Malim Parižankama, to je nesumlјivo najspretniji Organizator koji uopšte postoji u Deset Evropskih Prestonica.” (L’Echo de Paris, 21. novembra 1901.) Baron Taube, koji je nekih deset godina posle revolucije pokušao u Knjizi Ruska politika da objasni, u prvom redu sebi, uzroke poraza Imperije, i da ukaže na značajnu ulogu tajne policije u tim zbivanjima, imao je takođe prilike da ga upozna. “Nјegov način pomalo preteranog dodvoravanja, kao i njegov umilni govor - poput kakvog golemog mačka koji oprezno skriva svoje kandže - mogli su samo na trenutak da priguše u meni jasnu i temelјnu viziju tog čoveka, njegovu finu oštroumnost, njegovu nepokoleblјivu volјu i njegovu duboku odanost interesima Carske Rusije.” Životni put tog čoveka nepokoleblјive volјe otkriva nam jednu na izvestan način tipičnu sudbinu; to kretanje iz leva u desno ili iz desna u levo po ideološkoj ravni danas je već opšte mesto evropske inteligencije, i dokaz da u dijalektici lјudskog razvoja nema konstante. Račkovski u svojoj mladosti prisustvuje tajnim studentskim kružocima gde se, u poluglasu, čitaju zabranjene knjige i proglasi, vode tajni razgovori i tajne lјubavi

ozarene svetlošću neke nejasne budućnosti, a “romantika revolucije jedini je program.” S nakrivlјenom kapom, nabijenom na čelo, ulazi preko tajnih prolaza u mračne podrume gde miriše štamparska boja, slažu se pamfleti bojom sang de beuf i otiskuju lažne isprave sa lažnim imenima punim fantazije. To je život pun zamki, opasnosti i zanosa, kada se, po ugovorenoj lozinki, primaju na prenoćište nepoznati u bradu zarasli muškarci i devojke belih ruku koje iz skupocenog krzna izvlače nimalo damske revolvere. Jedan takav u bradu zarasli muškarac zažagrenih očiju, koji je svu noć probdeo pušeći u mraku, prijavio je negde tokom zime 1879. planove atentatora, “posumnjavši u celishodnost podmetanja bombe u župnu crkvu”. Račkovski - koji je ovom koleblјivcu poverio da je u tom istom ležaju prenoćio pre dva dana jedan od atentatora na generala Drentela - dospeva u ruke trećeg odelјenja carske policije. Tu se sad odvija scena dostojna Dostojevskog; procenivši ličnost optuženog, prokurator izlazi bez okolišenja sa svojim predlogom: ili će gospodin Račkovski prihvatiti saradnju sa policijom (“U krajnjoj konsekvenci, golubčik tu moj miluj, policija nije manje odana stvari Rusije od revolucionara”), ili... Račkovski se nije mnogo dvoumio. Između progonstva u Sibir (“Sibir je, ogurčik tu moj, romantičan čak i kod Dostojevskog, ako se slažete sa mnom. Sibir je, dozvolićete, na izvestan način smekšan, takorekuć ututkan, kada se o njemu čita u toplim perinama”) i perspektive putovanja u Pariz (“promena vizure, dušenjka moja”), izabrao je ovo drugo. Kao što je zapazio jedan od njegovih savremenika, slatkorečivost Račkovskog i njegov “umilni govor” rodili su se tog februarskog dana godine 1879, kada je prihvatio prokuratorov predlog. “To je bio njegov prvi falsifikat, to oponašanje prokuratora, ta zaprepašćujuća mimikrija.” Usputne stanice sad promiču kao gledane kroz prozor voza: nepune četiri godine posle hapšenja (i jednog lažnog boravka u tamnici), Račkovski je pomoćnik peterburškog načelnika Državne sigurnosti, a već iduće godine imenovan je šefom svih tajnih službi, sa sedištem u Parizu. Mreža koju je spleo širi se na mapi Evrope na prvi pogled sasvim konfuzno, sve dok se ne otkrije njena savršena arhitektonika: Pariz-Ženeva-London-Berlin. Jedan krak (ucrtan na mapi u njegovoj sobi) pruža se preko Uralskog masiva do Moskve i Petrograda, “nalik na aortu koja vodi do srca stvari” - zapisuje jedan nostalgični savremenik.

Zahvalјujući laskanju, podmićivanju, uhođenju i oštroumnosti, kao i večerama “gde se šampanjac toči kao voda a lјudi brblјaju kao svrake”, Račkovski otkriva krajem 1890. godine tajnu revolucionarnu organizaciju koja fabrikuje bombe u radionici nekog bravara u pariskom predgrađu. Bombe su namanjene atentatorima u Rusiji. Treće odelјenje carske policije uspeva tako da pošalјe u Sibir šezdeset trojicu terorista koje joj je izručio Račkovski. Prošlo je više od dvadeset godina (sibirski su uznici mahom već poumirali), kada Burcev, istražujući taj slučaj, otkriva mahinaciju: bombe su pravili pomoćnici Račkovskog, a radionica u predgrađu Pariza vodila se na ime jednog od njegovih francuskih saradnika. To je bilo zlatno doba anarhista i “nihilista”, kaže Norman Kon, a moda rukotvornih bombi bejaše zahvatila Evropu i Rusiju podjednako. Danas već znamo sa pouzdanošću da je iza većine tih atentata (jednako onog kada je bačena bomba ispunjena ekserima na Poslanički dom, kao i one opasnije eksplozije u Liježu) stajao, kao skriveni Bog, naš “sjajan veselјak”, Račkovski. Uneti duh sumnje u Evropu i time je približiti Rusiji, bila je njegova opsesivna misao. “Nezadovolјan svojom ulogom šefa policije, ovaj je perfidni Rus igrao na kartu visoke politike... Jer preteranoj ambiciji Račkovskog bilo je ravno još samo njegovo odsustvo skrupula.” 16. Račkovski je svojom nesumnjivom oštroumnošću ubrzo procenio da je efekat bačenih bombi sasvim relativan; pred besmislenim zločinima, ili pred zločinom čiji motivi nisu sasvim jasni, javnost čvrsto zatvara oči, kao pri jakom blesku munje: sa strahom i želјom da se stvar što pre zaboravi. Iskustvo mu je pak govorilo da intrige mogu da izazovu eksplozije veće razorne moći od bombe. Ljudi su spremni da poveruju u svaku intrigu, pogotovu kada je vešto uperite u čoveka koji vam se sve dotle činio bez ikakve moralne mrlјe. Pokvarenjaci ne veruju da postoje lјudi različiti od njih, nego samo oni koji su uspeli da se prikriju. “Dok dokažete lažnost klevete, proteći će, dušenjka moja, mnogo vode Senom.” Nјegovi biografi

tvrde da je ovom rođenom intrigantu pisanje anonimnih pisama bilo omilјenom zabavom još iz gimnazijskih dana. Pisao ih je profesorima, drugovima, roditelјima, samom sebi. Sada, u svojoj novoj funkciji, prisetio se pogubnih efekata svoje mladalačke igre. Imajući na raspolaganju novac i štampu, počeo je da objavlјuje pamflete u vidu ispovesti bivših revolucionara koji otkrivaju pozadinu svog razočaranja. Na takav bi pamflet odgovorio opet sam, pod nekim drugim imenom... Zabuna koju je tako stvarao bila je paklena. Povodom pamfleta potpisanog imenom “P. Ivanov”, Račkovski je jednom nesuđenom saradniku izložio svoje poznavanje mehanizma klevete i njenu efikasnost. “Dok se grejete spreda, golubčik, dotle vam zebe zadnjica. Kao pri logorskoj vatri. Jedan vam je flank, da tako kažem, uvek izložen. I tu postoje samo dva načina na koje čovek može da se brani, oba neefikasna. (Treći još niko nije izmislio.) Ili ćutite, verujući da lјudi neće uzeti ozbilјno laži koje se o vama šire - i to, ne zaboravite, štampanim putem - ili, indignirani, odgovarate na klevetu. U prvom slučaju, reći će: ćuti, jer nema šta da kaže u svoju odbranu. U drugom: brani se jer se oseća krivim. Ako se ne oseća krivim, kog vraga ima da se pravda? Kleveta se širi, ogurčik moj milij, kao španska groznica.” (Španska groznica bejaše u to vreme u modi.) 17. Falsifikovana verzija Žolijevog Dijaloga u paklu, proizvedena u “radionici Račkovskog”, dospela je u Nilusove ruke začuđujućom brzinom. “Taj susret dve srodne duše, dva fanatika, bio je neminovan”, beleži jedan savremenik. “Razlika između njih je bila jedino u tome što je Nilus u svom mističnom ludilu verovao u autentičnost Zavere kao što je verovao u Žitija svetaca.” Rukopis je dospeo do njega posredno, preko gospođe J. M. Glinke, koja je u Parizu priređivala spiritističke seanse i špijunirala ruske teroriste u egzilu. Ispovedajući se nekom novinaru, ona je zahtevala za sebe deo slave koja joj pripada. No kako je tom prilikom tvrdila da održava veze

sa onim svetom i opšti sa preminulim članovima carske porodice, to je taj novinar njeno svedočenje uzeo sa dosta skepse. Ostaje, međutim, činjenica da je upravo gospođa Glinka bila ta koja je dostavila svoj primerak Kruševanu (onom koji će ga prvi objaviti u svojim novinama). Odatle će, videli smo, dospeti u Nilusove ruke. Glasine koje je širilo to “remek-delo klevete” raznosile su se po svetu brzinom kakvom se šire samo zle glasine i španska groznica. Ta je knjiga preko evropskog kontinenta dospela na Britanska ostrva, odatle u Ameriku, zatim, obrnutim putem, čak do Carstva izlazećeg sunca. Zahvalјujući svom misterioznom poreklu i potrebi lјudi da osmisle tokove povesti u svetu bez Boga, Zavera je postala brevijarom koji uči da iza svih poraza istorije stoji jedna “misteriozna, mračna i opasna sila”; ona drži u rukama sudbinu sveta, raspolaže tajanstvenim izvorima vlasti, pokreće ratove i bune, revolucije i tiranije; ona je “izvor svih zala”. Francuska revolucija, Panamski kanal, Liga naroda, Versajski ugovor, Vajmarska Republika, pariski metro - njeno su delo. (A propos: taj metro nije ništa drugo do laguna pod gradskim zidinama pomoću koje će bnti dignute u vazduh evropske prestonice.) Ta “okultna i neodgovorna organizacija” plaća iz svojih mračnih fondova rušioce vere i zakona, na njenom se spisku vode Volter, Ruso, Tolstoj, Vilson, Lube, Klemanso, Eduard Sam, Lav Davidovič Bronštajn. Kao žrtvr njenih intriga pali su car Aleksandar II, general Seliverstrov, nadvojvoda Ferdinand; njeni su članovi i izvršioci njene volјe Makijaveli, Marks, Krenski, B. D. Novski, pa i sam Moris Žoli (to je lažno ime, anagram, čije je poreklo lako dešifrovati u imenu Moris.) 18. Najpotpunijim i najslavnijim izdanjem Zavere može se, bez sumnje, smatrati ono koje je, u četiri toma, objavlјeno dvadesetih godina u Parizu; monsenjer Junius proveo je nad njim sedam godina rada, a posao je srećno okončao u svojoj osamdeset i drugoj godini. To je delo erudite, fanatika i poliglote, koji se nije libio da pod stare dane počne sa izučavanjem

slovenskih jezika, “izuzetno teških i bez veće neposredne koristi”, kako beleži jedan njegov biograf. U tom delu sabrana su sva dotadašnja znanja o tom predmetu, izvršeno je upoređenje francuskog prevoda sa ruskim, nemačkim i polјskim i svih njih međusobno, označene su neznatne lingvističke razlike, ukazano na mnogi lapsus manus i lapsus calami, kao i na grube štamparske greške u ranijim izdanjima, greške koje katkad znatno menjaju smisao originala; tome su još pridodate biblijske paralele, koje nedvosmisleno osuđuju skandalozne tvorce te skandalozne knjige. (“Nјihova ruka ne bejaše vođena rukom milosrđa.”) Nјegov trud, može se reći, nije bio uzaludan. Svaki izdavač Zavere, ne samo u Francuskoj, svaki ozbilјan izdavač, koji se ne zadovolјava jeftinom i brzom slavom i ne misli samo na lako sticanje novca, od sada se za eruditne informacije obraća četvorotomnom izdanju monsenjera Juniusa. (Postoji velika verovatnoća da je izvesni A. Tomić koristio takođe podatke monsenjera Juniusa. Nјegova će se verzija, pod naslovom Prave osnove, pojaviti u Splitu godine 1929; kao što se njima koristio i anonimni komentator koji se potpisivao kao Patrioticus i čiji će se prevod pojaviti u Beogradu, pet godina kasnije, pod nedvosmislenim naslovom Ko potkopava čovečanstvo.) U Nemačkoj je verovanje u njenu autentičnost “nepokoleblјivo i čvrsto kao kamen”; na toj se knjizi formira svest i patriotizam nekoliko naraštaja. Dok socijaldemokratski listovi dokazuju sa žestinom besmislenost optužbi iznesenih u tom opskurnom spisu, dotle se onaj deo štampe koji ne učestvuje u širenju opasnih glasina opredelјuje za drugi od dva mogućna stava (“jednako neefikasna”): prelazi preko svega ćutanjem, smatrajući - pogotovu posle Tajmsovog otkrića - neosnovanom svaku dalјu raspravu. Sasvim u skladu sa psihološkom procenom Račkovskog, i kao posledica ova dva protivurečna stava, jedan će u to vreme nepoznat (još nepoznat) slikar-amater napisati da je činjenica što se uporno dokazuje lažnost te knjige “upravo dokaz njene autentičnosti” (Mein Kampf). Značajne godine 1933, kada je taj slikar-amater već sasvim dobro poznat, Zavera u Nemačkoj ima preko trideset izdanja, a kuća Der Hammer proslavlјa koktelom prodaju svog stohilјaditog primerka Američki prevod, po Nilusovoj verziji, dostiže oko 1925. pola miliona primeraka, zahvalјujući u prvom redu podršci jednog visokotiražnog lista čiji je vlasnik Henri Ford, čovek koji je imao dve životne opsesije:

automobile i tajna društva. U Latinskoj Americi ta će knjiga tokom dugih godina naći svoju korisnu primenu u žestokim stranačkim borbama i biće priručnik fanatika, pogotovu među stanovništvom nemačkog porekla. Treće špansko izdanje (Sao Paolo, 1937, sa raspećem i troglavom zmijom na koricama) može se smatrati temelјnim; priređivač se koristio takođe argumentacijom monsenjera Juniusa, na kojoj počiva i Preciozijeva italijanska verzija iz iste godine. Novinski komentari, koje je izazvalo mađarsko izdanje (1944), popraćeno mudrovanjem nekog Lasla Ernea, imali su neposredan odjek: hitac ispalјen iz lovačke puške u prozore naše kuće. (Tako bi se, dakle, moglo reći da se stvar Zavere tiče i moje kože.) 19. Postoje ozbilјne sumnje da je ta knjiga izvršila snažan uticaj ne samo na negdašnjeg slikara-amatera, pisca čuvene knjige Mein Kampf, nego i na duh jednog anonimnog gruzijskog seminariste za koga će se tek čuti. U treperavoj svetlosti sveća, za dugih snežnih noći sibirskog zatočenja, dok napolјu zavija mećava, reči Zavere mora da su delovale na njega snažnije od Jevanđelјa. Tako će jedan priručnik pisan za pouku renesansnog princa - preko Žolijeve filosofske reinkarnacije i prelomlјen kroz Nilusovo krivo ogledalo - postati priručnik savremenih samodržaca. Neki primeri iz Nilusa i istorijski refleksi toga štiva mogu da svedoče o sudbonosnom uticaju te lektire: “Treba primetiti da je više lјudi sa zlim iego sa dobrim instinktima; stoga se u vladanju s njima postižu bolјi rezultati nasilјem i strahovladom nego akademskim raspravama. Svaki čovek stremi vlasti, svaki bi želeo da postane diktator samo kada bi mogao, no pri tom retko ko ne bi bio spreman da žrtvuje blagodeti svih radi postizanja sopstvene blagodeti.” (Zavera, str. 216) Ili:

“Naše je pravo u sili. Reč pravo puna je odgovornosti i ničim dokazana misao. Gde počinje pravo? Gde se ono završava? U državi u kojoj je slaba organizacija vlasti, oslablјeni vladar i zakoni, obezličeni umnožavanjem prava od strane liberalizma, ja crpem novo pravo - ustremiti se po pravu jačega i razneti u paramparčad sav postojeći poredak i ustanove.” (218)[2] U rešavanju zamršenog pitanja da li delo prethodi reči ili je delo samo senka reči, neki citati iz Zavere mogli bi nas navesti da poverujemo u idealističku varijantu. Nauk što su ga iz te lektire stekli budući tirani pretvoriće se u živu i postojanu praksu: “Naša je dužnost da u celoj Evropi, a posredstvom nje i na drugim kontinentima, izazovemo nemire, razdore i neprijatelјstva. To će biti od dvostruke koristi: u prvom redu, držaćemo u respektu sve demokratske države, dokazujući im da možemo po svojoj želјi da izazivamo rasulo i da promenimo njihov društveni poredak... S druge strane, intrigama ćemo pomrsiti konce koje smo razvukli po svim državnim kabinetima našom politikom, ekonomskim ugovorima i državnim obavezama.” (235) Nikad u istoriji ideja nije misao filozofa namenjena vladaru našla verniji odjek i ispunjenje. “Politika nema ničeg zajedničkog sa moralom. Državnik koji upravlјa moralno jeste nepolitičan i zato mu nije mesto na čelu države... Iz zla koje smo primorani sada da vršimo, proizići će dobro nepokoleblјivog vladanja: pravilni put mehanizma narodnog bića, koji je sad narušen liberalizmom... Rezultati opravdavaju sredstvo. Obratimo stoga pažnju u našim planovima ne na dobro i moralno, nego na nužno i korisno.” (218) “Postaraćemo se da protiv nas više ne bude komplota. Stoga ćemo nemilosrdno kažnjavati sve one koji se našoj vlasti suprotstave s oružjem u ruci. Za svaki pokušaj osnivanja bilo kakvog tajnog društva biće određena smrtna kazna. Ona društva koja su nam služila i koja nam još služe raspustićemo a njihove članove poslati na od Evrope daleke kontinente... A da bi se skinuo oreol časti sa političkih prestupa, krivce ćemo staviti na okrivlјeničku klupu zajedno sa lopovima, ubicama i svakovrsnim odvratnim i groznim prestupnicima. Tada će javnost sliti u svojoj predstavi tu vrstu prestupa sa bilo kojim drugim zločinom i odnosiće se prema njemu sa istim prezirom.” (268)

20. Godine 1942 - trideset i šest godina nakon pojave Kruševanovih članaka u peterburškim novinama - jedan svsdok zločina zapisuje u svoj dnevnik: “Ne mogu da shvatim na osnovu kakvih se sudskih odluka vrše ova ubistva. Sasvim otvoreno, kao na kakvoj sceni, lјudi ubijaju jedni druge.” Scena je međutim stvarna, kao što su stvarni i leševi. “Kao bazaltni stubovi” - zapisuje nesrećni Kurt Gerštajn - “lјudi još stoje uspravno, nemajući ni najmanjeg mesta da bi se srušili ili nagnuli. Čak i u smrti, još se mogu prepoznati porodice, po stisku ruku. S mukom ih rastavlјaju, kako bi ispraznili prostoriju za nov tovar. Onda bacaju modra tela, vlažna od znoja i mokraće, nogu uprlјanih izmetom i menstrualnom krvi. Dvadesetak radnika proverava usta, otvarajući ih pomoću gvozdenih poluga. Drugi proveravaju anus i genitalne organe, tražeći novac, dijamante, zlato. Zubari čupaju kleštima inleje, mostove, krunice. Na sred kruga stoji kapetan Virt...” Na sred kruga stoji kapetan Virt. U gornjem džepu vojničke bluze, na levoj strani, drži primerak Zavere u kožnom povezu, izdanje Der Hammera iz godine 1933. Negde je pročitao da je ta knjiga spasla na ruskom frontu mladog podoficira: metak ispalјen iz snajperske puške zaustavio se između stranica, tik iznad srca. Ta mu knjiga uliva sigurnost.

CRVENE MARKE S LIKOM LENјINA

Pesma nad pesmama, 8,6 Poštovani gospodine, prilikom predavanja koje ste održali u rue Michelet postavili ste pitanje: “Šta se zbilo sa prepiskom Mendela Osipoviča?” i izjavili ste da se Sabrana dela koja su izašla u izdanju Chekhov House mogu smatrati nedovršenim; da postoji mogućnost da će se jednog dana pronaći njegova korespondencija i da se ona, dakle, neće svesti na ovih dvadesetak pisama. Odavši priznanje tragično preminulom Josifu Bezimenskom za njegov trud (“bilo je potrebno trideset godina istraživanja kako bi se ušlo u trag lјudima koji, ako već nisu promenili svetom, bili su promenili imena, gradove, države, kontinente”), zaklјučili ste da još ima nade da se ta pisma otkriju i “nadoknadi nenadoknadivo”. Ono što me potaklo da vam pišem jeste upravo to vaše neverovatno, neverovatno po smelosti, uverenje da najveći deo te korespondencije još postoji i da se nalazi u vlasništvu osobe (citiram po sećanju) “koja iz razloga sentimentalnih ili kakvih drugih obzira ne želi da se odvoji od tih dragocenih dokumenata”. Nije mi bilo ni na kraj pameti da vam tada, na predavanju, postavim pitanje: Odakle vam odjednom - jer tu sumnju pre dve godine niste još imali i niste je izneli u svom predgovoru -, odakle vam, dakle, tolika sigurnost, da čak izjavite: “U pitanju je po svoj prilici osoba koja bi, ako nam je sreća naklonjena, još mogla biti živa, negde u Berlinu, Parizu ili Nјujorku!” Nema sumnje, gospodine, da ste do tog optimističkog zaklјučka došli zahvalјujući u prvom redu istraživanjima pokojnog Bezimenskog i njegovoj zaostavštini koja vam je data na uvid. Osoba za kojom tragate. gospodine, “osoba koja drži klјučeve tajne” kako ste se izrazili, na tom je predavanju sedela na nekoliko metara od vas. Naravno, vi se nje ne sećate, bez sumnje je niste ni primetili. A ako ste je slučajno zapazili, mora da ste pomislili da je to jedna od onih žena koje dolaze na javna predavanja pod izgovorom da žele da nauče još nešto - kako bi otišle na onaj svst ispunivši do kraja svoju zemalјsku obavezu i da bi, na kraju puta, mogle reći da nisu proživele svoj živog u mraku - zapravo dolaze samo da bi zaboravile na trenutak svoju samoću ispunjenu mislima o smrti; ili prosto da bi videle neko živo lјudsko lice. Uprkos samoći u kojoj živim, gospodine, ne opsedam lјude svojim uspomenama - nastanjenim sve samim mrtvacima kao kakvo golemo

groblјe ne posećujem predavanja i ne pišem pisma nepoznatim osobama kako bih ispunila svoje vreme čekanjem odgovora. A Bog mi je svedok, a sada ćete biti i vi, da sam ih napisala mnogo u životu. I skoro sva su bila upućena jednoj jedinoj osobi: Mendelu Osipoviču. Vama, poznavaocu njegovog dela (i nemam nameru da vam ukazujem na neke biografske nepreciznosti) nije potrebno navoditi odveć objašnjenja; vi ćete se u svemu ovome lako razabrati. U pesmi pod zagonetnim naslovom “Stelarni kanibalizam” (T. I. str. 42), “susret dve zvezde, dva bića” nije nikakav “proizvod tesne saradnje između predsaznajne i nesaznajne aktivnosti”, kako to tvrdi gospođa Nina Rot-Svanson, nego pesnička transpozicija onog strujnog udara koji je notresao dušu Mendela Osipoviča u trenutku kada su se naši pogledi sreli, tada, u redakciji Ruskih zapisa (gde je svratio “slučajno i sudbonosno”), u Parizu, jednog sumornog novembarskog dana hilјadu devetsto dvadeset i druge. M. O. nije, takođe, u svojim pesmama iz emigrantskog razdoblјa opsvao svoje “frustracije”, kako to tvrdi pomenuta gospođa, nego je on oduvek bio, kako sam tvrdi, ne možda bez trunke ironije, “prigodni pesnik života”. Bile su mi dvadeset i tri godine... No nisam ja tu važna, ja tu uopšte nisam važna; vratimo se, dakle, Mendelu Osipoviču. U istom ciklusu, u pesmi “Otkrovenje”, “lјudožderske zvezde” nisu, takođe, nikakvi “podsvesni strahovi, vezani za poreklo i izgnanstvo”, niti “transpozicije košmarnog sna”, a najmanje nekakvi “totemi”, nego prosto stapanje dveju slika: toga je dana Mendel Osipovič pročitao u nekom časopisu za popularizapiju nauke da postoje takozvane kanibalske zvezde, stelarni kanibalizam, kao astronomska pojava dvostrukih i vrlo bliskih zvezda (otuda stih: “Zvezde što se dotiču čelom, čelјustima”) koje gutaju jedna drugu u dalekim maglenim oblacima negde s onu stranu Mlečnog Puta. To je bio prvi poticaj; drugi je bio naš susret. Ta su se dva događaja slila u jednu sliku. Pošto pesnici govore kao proroci, pesma o kanibalskim zvezdama postala je proročka: naši su se životi, gospodine, kanibalski izmešali. Za Mendela Osipoviča znala sam, naravno, i pre nego što sam ga srela; svi oni koji su u to vreme u Rusiji govorili jidiš, i ne samo oni, znali su za Mendela Osipoviča. Pratile su ga glasine kao što prate glasine svaku snažnu i originalnu ličnost: da je običan vulgarizator Anskog, da ima vanbračno

dete, da se dopisuje s jednom čuvenom nemačkom glumicom, da nosi veštačku vilicu od svoje osamnaeste godine (kada mu je razbio zube neki lјubomorni muž, poznati ruski pesnik), da svoje pesme piše prvo na ruskom, zatim ih prevodi uz pomoć svog oca, da se sprema da se zauvek odseli u Palestinu itd. Videla sam jednom njegov portret u novinama, rad Konstantina Rotova. Tu sam sliku bila isekla i zalepila je u svoj dnevnik; pomislila sam: Gospode, ovako treba da izgleda čovek mog života! (Patetika naše mladosti.) I sada je - Gospode! - u redakciji Ruskih zapisa stajao preda mnom Mendel Osipovič i gledao me netremice. Spustila sam ruke pod sto da ne bi video njihovo podrhtavanje. Sutradan me izveo na večeru u jedan ruski restoran na Monparnasu. Kako je o njemu kružila anegdota da, poput Bajrona, gleda s prezrenjem na žene koje jedu na javnom mestu, to sam, iako sam bila gladna, popila samo gorak čaj. Kasnije sam mu, naravno, ispričala posledice te bajronovske anegdote. Tada je nastala ona “anatomska pesma”, kako je naziva Bezimenski, gde se “posle slavlјa puti, kao kad se izvrne kožna rukavica, pojavlјuje idealizovana kvintesencija unutrašnjih organa, ne samo srce, nego i jorgovan pluća i meandri creva”. To je, dakle, lјubavna pesma par exellence, a ne nekakvi “fantazmi vezani za materinski uterus”! U jednu reč: naša je lјubav postala “neminovna i neizbežna”; shvatili smo da, uprkos prsprekama, treba da sjedinimo svoje živote. Neću vam govoriti šta nam je sve stajalo na putu: porodice, klanovi, prijatelјi, rođaci, književnička organizacija. I, naravno, ta nesrećna bolesna devojčica koju su uvek potezali kao poslednji argument. Na njegov zahtev, vratila sam se u Rusiju i zaposlila se u moskovskoj redakciji časopisa Der Stern. Tako smo mogli da se viđamo svakog dana. Živela sam u njegovoj blizini, da ne kažem u njegovoj senci. (Pesma “Sunce pod ružičastim abažurom” jeste samo ironična replika Mendela Osipoviča na tu moju primedbu. A ne “opsesija menstrualnom krvlјu”! O Bože.) Vama je poznato, gospodine, da je M. O. u to vreme već bio oženjen i imao kćer (ili, kako to kaže gospođa Nina Rot-Svanson, “M. O. je već bio krunisao svoje mladalačke fantazme u liku žene-matere”!). Makoliko da mi to teško pada, moram vas ponovo podsetiti na sudbinu tog nesrećnog deteta,

o kome gospođa Nina Rot-Svanson ćuti, kao da bi činjenica da je ono bilo od rođenja bolesno mogla baciti senku na život Mendela Osipoviča. Nemam nameru, gospodine, da ispravlјam proizvolјne procene kritičara, a pogotovu analize već pomenute Nine Rot-Svanson - ja na to imam najmanje i najviše pravo - ipak moram ovde da napravim jednu napomenu: kako gospođa N. R.-S. zna dobro za postojanje te bolesne devojčice, ona sa ženskim saučesništvom i bez sumnje sa materinskim nagonom (koji nije uvek podoban za kritičarsku procenu) sve pesme u kojima se pojavlјuje reč kind tumači kao “strepnje koje se odnose na sankcije nad-Ja i doživlјavaju se kao osećanje krivice”! Nesrećni bi se Mendel Osipovič prevrnuo u grobu kada bi pročitao ovo. Ne samo zbog užasne banalnosti, mada u prvom redu zbog toga. Nikad, gospodine, M. O. nije napravio ni najmanju aluziju na to dete u svojim delima: smatrao bi to svetogrđem. Ja sam, gospodine, “grešna partenogeneza”, ja sam, iako je među nama bila razlika od svega sedam godina, majn kind, iz njegovih pesama. Time smo, mislim, raščistili sa “dubinskom analizom” gospođe Nine Rot-Svanson, koja pokušava, na osnovu romana Lovački psi i Stub od soli; kao i zbirke Zvezda-padalica, da sugeriše besmislenu tezu o lјubavi kao incestu, kao “pokušaju da se prekrše tabui i da se, kao u snu, doživi katarza”! Oprostite, ali mislim da bi bilo pametnije kada bi gospođa Nina Rot-Svanson poštedela Mendela Osipoviča svojih “totema i tabua”. Treba li da vam kažem da je M. O. ne jednom pokušao da raskine veze koje su ga držale vezanog “dvostrukim lancem, kao lengeri”. Ta njegova nesrećna kći bila je, međutim, u stanju, intiucijom kakvu imaju samo deca i jurodivi, da oseti još sa vrata njegovu odluku da izgovori sudbonosne reči koje je sricao i ponavlјao usput kao kakav đak koji ide na ispit. Sedeći u krevetu, poduprta jastucima, okretala bi k njemu svoj zamućen pogled i pokušavala da mu kaže nešto što bi se završilo stravičnim, životinjskim mumlanjem. M. O. bi tada, razdiran kajanjem, sedao kraj nje, uzimao njenu ruku u svoje, i, umesto pripremlјenog govora, spuštao bi glavu u krilo svoje zakonite supruge. “To mi je dete dao Bog uz moj talenat, da se odveć ne pogordim”, ponavlјao je, grcajući. Poražen, bežao je u literaturu - “Zemlјu obećanu”. (I kad se setim samo koliko je zbog te pesme doživeo nesporazuma, koliko izdajstava!) Tada bi donosio odluku da se rastanemo. Kao bolesno dete i jurodivi, osetila bih njegovu nameru po zvuku zvonceta, po pritisku na bravu. “Ne treba nikog

povređivati”, govorio je. “Ja nemam pravo na lјubav.” Tako smo se rastajali više puta “zauvek”, raskidajući našu vezu kao što se kida svilen konac, “a perle se kotrlјaju po žutim izribanim daskama” (u mom stanu, na poslednjem spratu zgrade u ulici Merzliakov, u Moskvi), a odmah bismo zatim padali jedno drugom u zagrlјaj - “neminovno”. (Pesma “Limb” jeste samo odgovor na to rastrzanje.) Na kraju - kažem na kraju, a trebalo je da prođu godine patnji, rastanka, raskida - uvideli smo da su nam životi vezani zauvek i da svojim slabim lјudskim snagama ne možemo ništa ni protiv svoje lјubavi ni protiv prepreka koje joj stoje na putu. “Takva se lјubav rađa samo svakih trista godina”, govorio je M. O. “Ona je plod života, i život je njen jedini sudija. Život i smrt.” To je, dakle, značenje pesme “Limb”, koju je, uzgred budi rečeno, gospođa Nina Rot-Svanson svojim komentarom potpuno obesmislila. (“Figura potoka, reke, upotreblјena u pesničkom govoru, pogotovu kada je ispuštena, potisnuta, potiče iz podsvesnog mehanizma snova, a u snu, sistemom asocijacija, reka koja teče, makar nevidlјiva a tek slućena - 'bezdan zvučni' - sugeriše istovremeno žubor reči i šum urina.” Molim vas, šta sve ovo znači!) Mendel Osipovič, gospodine, nije dakle bio moj muž: on je bio za mene osmišlјenje života, kao što sam i ja bila za njega “iscelјenje od tuge”. (Videti pesme-bliznakinje “Bludni sin” i “Gea i Afrodita”, T. III, str. 348- 350.) To je bila lјubav kojoj nije potrebna “proždrlјiva sreća smrtnika”, kojoj nisu potrebni dokazi, ona je živela od sebe i sagorevala u sebi, ali zajedničkim plamenom. Prošlo je, dakle, “vreme strasnih raskida”, postali smo zaroblјenici, taoci jedno drugog; ustalila se temperaturna lista naše “lepe bolesti”. Bila sam izgubila svako “dostojanstvo” - poslednji ostatak mog vaspitanja. Sad više nisam ništa očekivala od njega; samo njegovu postojanost, čvrstu kao stena. Naučila sam stenografiju; to je bio metod Geren sa nekim mojim ličnim dodacima, čitlјivim samo za mene. M. O. je u to vreme već bio pisac na vrhuncu slave, što će reći cenjen i osporavan, a ja još lepa mlada žena na kojoj su mu zavideli oni koji su bili upoznati sa našom tajnom. U njemu je bilo zamrlo osećanje krivice, večno grizodušje. Za tih naših zajedničkih godina, u tom “vremenu surovosti i nežnosti”, M. O. je napisao svoja najbolјa dela. (A što se tiče njegovih drama sa biblijskim motivima, ne sme se zaboraviti, gospodine, da one sadrže opasne aluzije koje u to “vučje

doba” imati u svom tekstu, makar u fijoci, značilo je izlagati se smrtnoj opasnosti. Čitajući komentare gospođe Nine Rot-Svanson - oprostite, ali svaki put se sudaram s njom kao s kakvim ormanom smeštenim na sred sobe - i njeno tumačenje Mojsija kao “refulirane mržnje na oca-rabina, ocatiranina”, pitam se u čudu da li je gospođa Nina R.-S. prosanjala svoj vek proveden u Rusiji “pod surovim nebom starog dobrog Mojsija”, vreme, dakle, kada se još nije bavila “dubinskim tumačenjem” pesništva nego je bila skroman prevodilac i lektor.) Prekucala sam ili prepisala rukom sva dela Mendela Osipoviča, babičila sam, gospodine, pri svim njegovim književnim trudovima. (Videti, na primer, pesmu “Ona je rekla: amin”, T. II, str. 94.) Živela sam godinama sa uvek spremlјenim koferom, da bih na njegov poziv mogla da krenem. Provela sam “slavne noći u zverskoj groznici” u steničavim provincijskim hotelima ili u iznajmlјenim sobama. Sećam se - ako imam pravo da se sećam - uzbuđenja kada smo prvi nut izmešali naše stvari u jednom hotelu u Bakuu: odeća nam je stajala u ormanima na vešalicama, u nekoj lascivnoj intimnosti. (I ja ću se ovoga puta uzdržati od komentara tumačenja što ga gospođa Nina Rot-Svanson daje uz pesmu “Izmešane kože” - to prelazi granice dobrog ukusa i zdravog smisla.) Pitate se bez sumnje, gospodine, kakve sve to ima veze sa delom Mendela Osipoviča. Ja sam, gospodine, Polimnija iz istoimene pesme (i njeno značenje postaje jasno samo u kontekstu našeg živlјenja). “U svakom mom retku, u svakoj mojoj reči, u svakoj tački nalaziš se i ti, kao polen”, govorio je M. O. “Sve što sam napisao, čak i sve što sam preveo, u tvom je znaku.” Pesmu nad pesmama prevodio je tokom 1928, u vreme, dakle, kad među nama nije bilo više razdiranja (i besmislena je tvrdnja Zanikovskog da je taj prevod “neadekvatan”! Izvesna odstupanja opravdana su ličnom teorijom Mendela Osipoviča, i dakle tu nema šta da traži njegov otac “cenjeni Josef ben Bergelson”, na koga Zanikovski svalјuje krivicu; M. O. je u te prevode utkao deo svojih ličnih osećanja. “Zar bih inače, bez obzira na pitanje gole egzistencije, prevodio s toliko zadovolјstva”, govorio mi je. Katula, Petrarkin Canzoniere, Šekspirove sonete, koje je prevodio uz pomoć pokojnog Izirkova, takođe treba čitati u tom svetlu). Prelazim, gospodine, preko istorijskog fona na kojem se, kao u kakvom surovom pejzažu, odvijao naš život; kada se osvrnem, sve se sažima u sliku smenjivanja mećave, kiše, blaga, u “jedinstvo nepodnošlјivog mraza”.

Budite međutim uvereni, gospodine, da Mendel Osipovič nije imao ono strogo lice koje se naslućuje iz njegove asketske proze; nisma koja je pisao meni bila su barokna kao Floberova. A ta su pisma govorila o svemu onome o čemu govore njegova dela; i o svemu onome o čemu ona ne govore. O stvaralačkoj radosti i o stvaralačkim krizama; o duševnim stanjima; o gradovima; o hemoroidima; o pejzažima; o razlozima za samoubistvo i o razlozima za život; o razlici između proze i poezije. U njegovim su se pismima mešali lјubavni uzdasi, erotske aluzije, književne teorije, putopisi, pesnički fragmenti. Još se prisećam opisa jedne ruže, jednog svitanja; varijacije o stenicama; razmatranja o mogućnosti zagrobnog života. I sećam se opisa jednog drveta; jednog poređenja, gde zrikavci pod prozorom njegovog hotela na Krimu, zriču kao kad se naviju ručni časovnici; etimologije jednog imena, jednog grada; tumačenje jednog košmarnog sna. Ostalo, ostalo čega se sećam, bile su reči lјubavi: saveti kako da se oblačim u zimske dane, kako da češlјam kosu; molbe, “vrela lјubavna tepanja”, scene lјubomore - bezrazložne, treba li reći. Onda sam jednog dana dobila jedno pismo; bilo je to sgrašne godine četrdeset i devete, i vama ne treba da pričam šta se sve zbivalo tada; vama je poznato, gospodine, da su tokom te godine svi članovi organizacije jidišpisaca pobijeni. Ovo o čemu govorim desilo se neposredno pre tragičnih događaja. Dobila sam, dakle, jedno pismo koje nije bilo namenjeno meni. Bilo bi odveć zahtevati da svoju radoznalost potčinim normama dobrog vaspitanja i da ga ne pročitam, utoliko pre što je na koverti stajalo moje ime, ispisano rukom Mendela Osipoviča. Ne, to nije bilo lјubavno pismo; u njemu je bila reč o značenju i smislu nekih stihova - saveti mladoj saradnici koja je prevodila na ruski pesme Mendela Osipoviča. Međutim. kroz celo to pismo provejavala je neka dvosmislenost, “koribantski zanos” i “nepopravlјiva gordost tetreba” (da se poslužim njegovim stihovima): duša Mendela Osipoviča za mene nije bila tajna. Uverena sam, gospodine, uverena sam još uvek (ukoliko to nije samo uteha i opravdanje) da bi me običan Liebesbrief manje povredio, manje potresao; bila bih u stanju da mu oprostim “koribantski zanos”; u ime naše lјubavi, jedine i jsdinstvene, oprostila bih mu, mislim, neverstvo puti - pesnicima kao i bogovima sve je oprošteno. Ali činjenica da je on u svom pismu govorio s tom mladom osobom o svojoj poeziji, o svojoj duši, o tajanstvenim izvorima svoga nadahnuća; to što je u jednom dvosmislenom kontekstu - za koji mu je

pružala povod sama pesma - podelio s njom nešto što - mislila sam - pripada samo meni, i njemu, kao jus primae noctis, to me, gospodine, polјulјalo iz temelјa, potreslo celo moje biće, stavilo na ispit sav moj dotadašnji spokoj. Odjednom su se “žute daske” pod mojim nogama otvorile kao pod pritiskom tektonskog poremećaja; počela sam da tonem kao u kakvom košmarnom snu. Shvatila sam da taj vrtoglavi pad mogu da zaustavim samo ako preduzmem nešto, ako polomim ogledalo, lampu sa ružičastim abažurom - i to njegov dar - kineski čajnik ili dragoceni termometar. Inače ću morati da učinim nešto strašnije. Tada mi sinu u svesti: pisma. Kako su već nekoliko puta vršili pretres u njegovom stanu, Mendel Osipovič je bio preneo k meni našu korespondeciju. “Užasavam se pompsli da bi lјudi bez lica mogli da zaviruju u tvoja pisma”, rekao mi je. Pisma sam vezala trakom koju mi je bio kupio na početku našeg poznanstva; ta se crna traka od baršuna pojavlјuje u jednoj njegovoj pesmi, a ewambement prelazi iz stiha u stih kao pantlјika u plavoj kosi - od slepoočnice do scepoočnice. Presekla sam traku makazama - koje su mi se našle u ruci, valјda u nameri da odsečem sebi kosu - i moje se padanje usporilo. U trenutku kada sam pocepala prvo pismo, znala sam da mi više nema povratka, uprkos saznanju koje me prože kao nož: da ću se kajati, da se već kajem. Naš je roman sada već ličio na dragocenu knjigu iz koje su istrgnuti listovi; na one primerke koji se vraćaju knjižaru s napomenom da su oštećeni. Zasleplјena besom i kajanjem, jedva sam razabirala išta drugo do mrlјu marke nalik na voštani pečat. Vi, poznavalac dela Mendela Osipoviča, sigurno ste pomislili kako bi on to naslikao tu scenu, taj flamanski portret, tu svetlost što pada kroz zavese na lice i ruke mlade žene. Da li bi radi svetlosti, radi slike, upalio vatru, razbuktao plamen, otvorio vrata furune? Da li bi postavio kamin? (Kamina nisam imala, a gvozdena je furuna bila ugašena, mada je bio mesec mart, leden.) Ne verujem. “Prozirni pumrak” bi mu bio dovolјan da obasja lice žene kraj prozora, a crvene marke s likom Lenjina dovolјan akcenat da dočara crveni žig “carske krvi”. (Što se tiče “carsks krvi”, objašnjenje koje navodite sasvim je valјano). Ah, našao bi on već načina da dočara svetlost pakla! Znala sam da mora da je već otkrio fatalnu grešku. Čim me ugledao, bilo mu je jasno kakvim se poslom bavim, kraj mene je stajala gomila iscepkane hartije. Ustala sam sa poda i tutnula mu u ruke njegove knjige.

“Posvete sam iscepala”, rekoh. Zatim mu dodadoh kovertu sa fotografijama. “One na kojima smo bili zajedno uništila sam.” Videla sam ga zatim još samo jednom - na javnoj tribini, gde je čitao neki proglas. Bio to već slomlјen čovek, sa slutnjom skorašnjeg kraja. Ono što sledi poznato vam je. Jedne su ga noći “lјudi bez lica” odveli odnevši sa sobom njegovu preostalu prepisku. Tako je, dakle, iz opusa Mendela Osipoviča izostao peti tom, i njegova se korespondencija svela na onih dvadesetak pisama izdavačima i prijatelјima. Ono što strašni “mač revolucije” nije uspeo da uništi, uništila je mahnitost lјubavi. Što je bilo bilo je. Prošlost živi u nama i ne možemo je izbrisati. Pošto su snovi slika onoga sveta, i dokaz njegovog postojanja, susrećemo se u snovima; kleči kraj furune u koju trpa vlažna drva; ili me doziva promuklim glasom. Tada se budim i palim svetlo. Kajanje i bol se polako pretvaraju u sumornu radost sećanja. Naš dugi, strasni i strašni roman ispunio je moj život, osmislio ga je. Sudbina mi je, gospodine, bila naklonjena, i ja ne tražim nikakve nadoknade. Mene neće biti u indeksu knjiga Mendela Osipoviča, u njegovim biografijama ili u fusnoti uz neku pesmu. Ja, gospodine, jesam delo Mendela Osipoviča, kao što je i on moje delo. Ima li srećnijeg proviđenja? Nemojte međutim misliti, gospodine, da sam se “pomirila sa sudbinom”, da sam se odrekla svega. Kako se ne zna grob Mendela Osipoviča, to nemam nameru da “legnem pored njega” (kako je izjavila nesrećna Z.). Kad je vrlo materijalistički Didro mogao da se zanosi sličnim fantazijama, zašto ne bih mogla i ja, izvan svake materijalnosti, da se nadam da ćemo se sresti na onom svetu. I uzdam se u Boga da neću naći kraj njega senu neke druge.

POST SCRIPTUM Sve priče u ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizikom; od speva o Gilgamešu pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svstlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov Zapadno-istočni divan, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom. Simon Čudotvorac je varijacija na temu jedne od gnostičkih legendi. “Rečnik katoličke teologije”, što ga navodi Žak Lakarijer, definiše “Borborite” - reč koja se pojavlјuje u ovoj priči - kao gnusne otpadnike: “Tertulian im prebacuje njihovu bestidnost i druga nedela svetogrđa. Klement Aleksandrijski kaže da su se 'valјali u pohoti kao jarci i uranjali svoju dušu u blato'. Zbog bestidnosti njihovih običaja, reč blato - borboros - služi da označi ove jeretike... Da li su se zaista valјali u blatu ili je to samo metafora?” Jedna dobronamerna eruditna osoba skrenula mi je pažnju na sličnost Simonove šizme, izložene u priči, sa jednim odlomkom iz Borisa Suvarina, pisanim 1938! Evo tog odlomka: “Stalјin i njegovi podanici uvek lažu, u svakom trenutku, u svakoj prilici; i kako uvek lažu, više i ne znaju da lažu. A kada svako laže, niko više, lažući, ne laže… Laž je prirodni element pseudo-sovjetskog društva... Skupštine, kongresi: pozorište, mizanscen. Diktatura proletarijata: golema podvala. Spontanost masa: brižlјiva organizacija. Desno, levo: laž. Stahanov: laž. Stahanovizam: laž. Radost života: žalosna farsa. Novi čovek: drevna gorila. Kultura: nekultura. Genijalni vođ: tupi tiranin...” Međutim, svaka je sličnost sa navedenim tekstom slučajna. Žan Valten ili Valtin u priči Posmrtne počasti[3] jeste realna ličnost. U kupusari pod naslovom Out of the Night, on ovu epizodu iznosi kao stvarnu, mada siže odveć podseća na takozvane stajaće teme. Flamanski motivi u priči nadahnuti su atmosferom koja zari iz slika Terborha, Rubensa,

Rembranta, i njihovim interpretacijama, kao i sećanjem na jedan hamburški izlet iz godine 1972. Odvratne gladiole, koje je dva-tri dana ranije donela O. V., slikao sam uživo, “štafelajski”, kao što se slika mrtva priroda. Enciklopedija mrtvih prvi put je štampana u beogradskoj Književnosti, maj-jun 1981, a godinu dana kasnije u New Yorkeru, od 12. jula 1982, u prevodu Amijela Alkalaja. Osoba koja je sanjala ovaj san, i kojoj je priča posvećena, jednog je dana otkrila, ne bez čuđenja bliskog drhtaju, da su njeni najintimniji košmari već materijalizovani u tvrdom kamenu, kao kakav čudovišan spomenik. Nekih šest meseci posle tog košmarnog sna, i pošto je ova priča već bila štampana, jedan je magazin objavio, pod nadnaslovom “ Arhive” sledeći članak: “U jednoj granitnoj planini Stenovitih planina istočno od glavnog grada američke države Jutah, Solt Lajk Sitija, nalazi se jedna od najčudesnijih arhiva u Sjedinjenim Američkim Državama. U nju vode četiri tunela izbušena u steni, a smeštena je u nekoliko podzemnih sala povezanih labirintima hodnika. Pristup stotinama hilјada mikrofilmova koji se tu čuvaju omogućen je isklјučivo dobro proverenom osoblјu, a ulazi u arhivu zaštićeni su čeličnim vratima i drugim sigurnosnim merama. Sve ove mere nisu predviđene za čuvanje super-tajnih podataka, niti je reč o nekakvoj državnoj ili vojnoj arhivi. U njoj se, naime, čuvaju imena 18 milijardi lјudi, živih i mrtvih, pomno registrovanih na milion i 250 hilјada mikrofilmova koje je do sada prikupilo 'Genealoško društvo crkve svetaca sudnjeg dana'. To je zvanični naziv mormonskih arhivara crkve Solt Lejk Sitija, koju je pre sto pedeset godina osnovao izvesni Džozef Smit i čijih pripadnika, prema mormonskim podacima, u Sjedinjenim Američkim Državama ima oko tri miliona i još milion u drugim zemlјama. Imena registrovana u opoj neverovatnoj arhivi prikuplјena su po čitavom svetu, (pažlјivim prepisivanjem svih mogućnih registara, a posao se i dalјe normalno nastavlјa. Krajnji cilј ovog gigantskog poduhvata je registrovanje na mikrofilmovima čitavog lјudskog roda - kako onog dela koji pripada živima, tako i onog dela koji je već prešao na onaj svet. Za mormone, naime, genealogija predstavlјa suštinski element religije. Svaki mormon može zahvalјujući ovoj fantastičnoj arhivi, da se vrati u prošlost, spuštajući se niz svoje genealoško stablo, i da tako obavi

retroaktivno crkveno krštenje svojih predaka koji nisu imali tu sreću da se sretnu sa 'mormonskim otkrovenjem'. Ovom poslu mormoni su prišli sa najvećom mogućnom ozbilјnošću. Prva traganja za najbezbednijim mestom za smeštaj arhive počela su 1958. godine, a radovi na bušenju izabrane planine počeli su 1961. godine. Mikrofilmovi se čuvaju uz najveću mogućnu brigu. Temperatura u podzemnim halama održava se na konstantnih 14 stepeni, a vlažnost vazduha između 40 i 50 odsto. Vazduh, koji prolazi kroz sistem ventilacija, pažlјivo se filtrira, kako u sale ne bi ušla ni trunka prašine ili bilo kakvog hemijskog zagađenja. U šest ogromnih dvorana, obloženih dvostrukim slojem armiranog betona, trenutno se čuva količina podataka koja bi mogla da ispuni šest miliona knjiga od po 3000 stranica. Ukoliko bude potrebno, mormoni planiraju bušenje novih sala. Svakog meseca desetak kilometara novih mikrofilmova pristižu iz svih krajeva sveta. Osim mikrofilmova, tu se nalaze i desetine hilјada knjiga u kojima se neposredno ili posredno govori o genealogiji, specijalizovani časopisi, dela o istoriji itd.” (Duga, 19-23. maja 1981). Legenda o Sedmorici spavača iz Efesa potiče bez sumnje iz Korana, a početkom VI stoleća bila je zabeležona i od strane sirijskog autora Saruga (De pueris Ephesi). Gregoar de Tur (umro 594) smatra, kao i Sarug, da je ovo buđenje jedan od dokaza uskrsnuća mrtvih (De gloria confessum). Jedna varijacija na temu uskrsnuća nalazi se u Talmudu, u “Mišni”; tu se spavač budi posle nekih sedamdeset godina. Ovu je legendu obradio i arapski pisac Taufik al-Hakim u drami pod naslovom Špilјa. Ako se ne varam, on je prvi uveo u siže Prisku, kći kralјa Decija, čija će imenjakinja, takođe kralјevska kći, biti nakon trista godina nekom vrstom reinkarnacije one prve. U komentarima uz roman Jana Potockog Rukopis nađen u Saragosi, nalazi se sledeća napomena: “Sedam spavača, sedam plemenitih mladića iz Efesa koji su, po legendi, pobegli pred Decijevim proganjanjima (250. god.) u pećinu na brdu Celion. Posle 230 ili, po nekim drugim verzijama, posle 309 godina, oni su se probudili ali su ubrzo umrli, a njihova su tela prenesena u Marsej u velikom kamenom kovčegu koji se nalazi u Crkvi Viktor. Nјihova imena su bila: Konstantin, Dionizije, Jovan, Maksimilijan, Malhus, Martinijan i Serapion.” Moto priče je iz Korana, iz osamnaeste surate, koja ima naslov Špilјa: “Neki će reći: / Bejahu trojica a

njihov pas četvrti; / Neki će reći: / Bejahu petorica a njihov pas šesti. / Neki će reći, želeći da prozru tajnu: / Bejahu sedmorica a njihov pas osmi.” Kao što vidimo, broj spavača nije jedina misterija ove legende. Za stih u motu priče, D. Mason navodi, pozivajući se na M. Hamidulaha, sledeće objašnjenje: “Ovih je devet godina pridodato kako bi se uspostavila ravnoteža između lunarne i solarne godine.” Što se tiče pripovetke Ogledalo nepoznatog, treba reći da spiritistički adepti, pa i gospođa Kastelan, ovaj fait divers smatraju autentičnim. Analogan slučaj navodi i čuveni astronom Kamij Flamarion (1842-1925), pisac ne manje čuvenih dela Pluralitet nastanjenih svetova i Nepoznato i prirodne moći. U delu Nepoznato i psihički problemi, on iznosi slučaj izvesnog gospodina Berara, bivšeg magistra i narodnog poslanika. Gospodin Berar bio je prisilјen tokom izleta da prenoći u jednom bednom svratištu, “u nekom šumovitom predelu”. Odjednom, u snu, video je do u najmanje pojedinosti ubistvo koje će se dogoditi tri godine kasnije u toj istoj sobi u kojoj je sada spavao snom pravednika; žrtva će biti neki gospodin po imenu Viktor Arno, advokat. Zahvalјujući upravo snu što ga je g. Berar sačuvao u živom sećanju, ubica će biti otkriven. Ovaj događaj pominje u drugom tomu svojih memoara i gospodin Garon, penzionisani policijski inspektor, u čiju objektivnost i odsustvo mašte ne bismo smeli da sumnjamo. (M. Kastelan, Spiritizam, II. 1954) Priča o Majstoru i učeniku bila je prvi put objavlјena u jednom od letnjih brojeva Književne reči, godine 1976. U njoj je rečeno, dalekovido mada psihološki sasvim predvidlјivo, da će učenik povesti nepoštedpu i dugotrajnu borbu protiv Majstora, služeći se pri tom 'spletkama i klevetama kojima je pokazao da nije lišen baš svakog dara'.” Na taj način, ovo je pripovetka vremenom sve više gubila od svog alegorijskog značenja i sve više premeštala svoje težište na realistički, čak dokumentarni plan. Slavno je za otadžbinu mreti jeste slobodna obrada jedne kasne građanske legende koja je bila omilјenim prilogom istorijskih čitanki i često varirana - poslednji put u knjizi nekog Ižlea o organizaciji Crna ruka - a na osnovu austrijskih izvora, ne baš lišenih pristrasnosti, elukubracija i sentimentalnosti. Knjiga kralјeva i budala bila je u prvi mah zamišlјena u formi eseja, što je ostavilo na njoj vidne tragove. Namera mi je bila da izložim ukratko istinitu i fantastičnu, “do neverovatnosti fantastičnu”, povest nastanka

Protokola Sionskih mudraca, njihov suludi uticaj na generacije čitalaca i tragične posledice do kojih je to dovelo; predmet koji me, kao parabola o zlu već godinama zaokuplјa (o čemu svedoče neke stranice Peščanika.) Da, dakle, jednim istorijski proverenim i manje-više poznatim primerom dovedem pod sumnju ustalјeno mišlјenje da knjige služe samo dobru. Svete su knjige, msđutim, kao i kanonizovana dela gospodara mišlјenja, poput zmijskog otrova; one su izvor moralnosti i bezakonja, milosti i zločina. “Mnoge knjige nisu opasne. Opasna je samo jedna.” Taj zamišlјeni esej o Protokolima raspao se sam od sebe onog časa kada sam pokušao da dopunim, da domislim, one delove te mutne povesti koji su do dana dapšnjeg ostali u senci i koji, po svoj prilici, neće nikad biti razjašnjeni; kada se, dakle, stavila u pokret “ona barokna potreba inteligencijs koja nastoji da ispuni praznine” (Kortazar) i kada sam rešio da oživim i one likove koji su ostali u mraku: u prvom redu tajanstvenog ruskog emigranta - koji se u priči zove Belogorcev - i još tajanstvenijeg H.- a, čija je uloga bila, kao što se čitalac uverio, od prvorazrednog značaja u razrešenju misterije Protokola. Esej je izgubio svoje žanrovsko značenje eseja onog časa kada sam shvatio da se u istraživanju te teme, na planu činjenica, već ne može ići dalјe, i kada sam počeo da zamišlјam događaje onako kako su se mogli dogoditi. Tada sam čista srca promenio naziv “Protokoli” u “Zaveru”. Započeta na marginama činjenica - ne izneveravajući ih sasvim - priča je počela da se razvija upravo na mestima gde su podaci bili nedovolјni a fakta nepoznata, u polumraku gde stvari zadobijaju pomerene senke i oblike. Radi dramatičnosti pripovedanja, kako bi rekao Borhes, neke sam detalјe izostavio ili dodao. “Kad pisac nazove svoje delo romanom (romance)”, kaže N. Hotorn, “jedva da i treba napomenuti da on time želi da zatraži izvesnu slobodu kako u pogledu oblika dela tako i u pogledu njegove građe.” Ta tvrdnja, treba li reći, odnosi se u potpunosti i na pripovetku. Upućen će čitalac, verujem, prepoznati bez teškoća u Zaveri famozne Protokole, kao što će lako identifikovati i one koji se kriju pod imenom “zaverenika” i “satanske sekte”. Iz golemog materijala o Protokolima (koji uglavnom prenose, sa neznatnim izmenama i dopunama, i sa različitom tendencijom, jednu te istu dokumentaciju) treba izdvojiti knjige Normana Kona, Ju. Delevskog, kao i Apokalipsu našeg doba Anrija Rolena: ona je ne

samo osnovni izvor za svako istraživanje ove teme nego i naravoučenije ili logični post scriptum za ovu priču: ta je knjiga, kao još jedna od žrtava “Zavere”, bila spalјena od nemačkih okupacionih vlasti u Parizu! Dovitlјiv će čitalac u spisku Belogorčevih knjiga razabrati i neke naslove koji se takođe odnose na ovaj predmet. Čitaoca bi mogla interesovati ličnost “nesrećnog Kurta Gerštajna”, koji se pojavlјuje na kraju priče. Taj je “ tragični heroj nemačkog otpora” bio doneo smelu odluku da se učlani u SS-pokret kako bi pokušao da sabotira iznutra delo eksterminacije. “Nјegova tehnička iskustva omogućila su mu da se priklјuči 'higijenskoj sekciji' sanitarne službe Vafen SS-a, sekciji koja je, pod vidom dezinfekcije, imala zadatak da usavršava otrovne gasove. Kao inžinjer-stručnjak posetio je, u leto 1942, koncentracioni logor Belzec, na koji se odnosi ovo njegovo svedočenje. Nastojao je potom da alarmira svetsko javno mnjenje i uspeo je da stupi u kontakt sa jednim švedskim diplomatom, baronom fon Oterom... Pokušao je, takođe, da bude primlјen od papskog nuncija u Berlinu, ali je bio odbijen...” Kraj mu je bio isto toliko tragičan koliko i apsurdan: “Maja 1945, zarobile su ga francuske trupe i strpale u zatvor Šerš-Midi, gde je ovaj usamlјeni i beznadežni borac izvršio samoubistvo, jula te iste godine.” (Léon Poliakov, Breviaire de la haine, R., 1951, na osnovu studije M. X Krausnicka, Dokumentation zur Massenvergasung, Bonn, 1956.) Gerštajn je svoje svedočenje beležio na francuskom, zbog diskrecije, a valјda i zbog toga što mu je kapetan Virt bio ogadio njegov sopstveni jezik. Priča Crvene marke s likom Lenjina, uprkos obilјu citata, jeste fantazija, mada... mada “nikad nisam shvatio čemu služi izmišlјati knjige ili transkribovati stvari koje se nisu, na ovaj ili onaj način, zaista dogodile”. (Nabokov) Što se tiče “vrlo materijalističkog Didroa”, reč je bez sumnje o onom njegovom pismu što sam ga otkrio zahvalјujući gospođi Elizabeti de Fontene: “Oni koji su se voleli za života i koji su zaveštali da ih sahrane jedno kraj drugog, nisu možda tako ludi kao što se misli. Možda se njihov prah prožima, meša i sjedinjuje... Šta znam? Možda njihov prah nije izgubio svako osećanje, svako sećanje na svoje prvobitno svojstvo; možda u njemu nastavlјa da tinja na svoj način tračak topline i života... O! moja Sofija, ostaje mi, dakle, izvesna nada da ću vas moći dodirnuti, osetiti, da ću moći