zagađenosti (“to je turistički javni klozet”) i o meduzama (“privlači ih lјudski smrad, kao vaši”) nije rekao ništa, ni reči. Samo je odmahivao rukom. Sad tek znam šta je to značilo: taj dugogodišnji san o Jadranu, ono davno priviđenje, bilo je lepše i upečatlјivije, nevinije i snažnije od te prlјave vode u kojoj su se bućkali neki masni zadrigli muškarci i neke ulјima namazane žene, “crne kao ugarak”. To je bilo poslednji put da je otišao na letovanje, na more. Sad znam i to da je tada umro u njemu, kao kakvo drago biće, jedan daleki san, jedna daleka iluzija (ako je to bila iluzija) koju je nosio u sebi nekih četrdeset godina. No ja sam, vidite, preletela u jednom vremenskom skoku unapred tih četrdeset godina njegova života, a hronološki gledano, tek smo u godini trideset i sedmoj-osmoj, Đ. M. već ima dve kćeri (sin će doći potom), začete negde u gluvim zabitima srpske palanke, u Petrovcu na Mlavi ili Despotovcu, Stepojevcu, Bukovcu, Ćupriji, Jelašici, Matejevici, Ćečini, Vlasini, Knjaževcu ili Podvisu. Ucrtajte u svesti kartu tog regiona, uvećajte svaku od tih tačkica sa mape ili vojničke sekcije (1:50 000), uvećajte ih do realnih razmera, označite ulice i kuće u kojima je stanovao, uđite zatim u dvorište, u kuću, napravite raspored prostorija, sastavite inventar nameštaja i voćnjaka; i nemojte zaboraviti imena cveća koje raste u bašti iza kuće, kao ni novinske vesti koje čita i u kojima se govori o paktu Ribentrop-Molotov, o bekstvu kralјevske vlade, o cenama masti i uglјa, o podvizima vazdušnog asa Aleksića... Eto, tako to rade majstori Enciklopedije. Jer svaki je događaj povezan, rekoh li, sa njegovom ličnom sudbinom, svako bombardovanje Beograda i svako napredovanje nemačkih trupa prema Istoku, i njihovo povlačenje, dato je kroz njegovo sopstveno viđenje i u sprezi sa njegovim životom. Tu je negde označena jedna kuća u Palmotićevoj, sa svim onim što je važno da se kaže o njoj i njenim stanovnicima, jer će u podrumu te zgrade moj otac zajedno sa nama da doživi bombardovanje Beograda; kao što je opisana i kuća u Stepojevcu (ime vlasnika, raspored prostorija itd.), gde će nas otac skloniti za vreme rata, ali su tu date i cene hleba, mesa, masti, živine, rakije. Naći ćete u Knjizi mrtvih i njegov razgovor sa šefom policije u Knjaževcu, akt o otpuštanju iz službe, godine hilјadu devetsto četrdeset i druge, i videćete, ako pažlјivo čitate, kako malo zatim skuplјa lišće u Botaničkoj bašti ili u
Palmotićevoj, kako ga presuje i lepi u herbarijum svoje kćeri, ispisujući kaligrafskim rukopisom “Maslačak (Taraxacum officinale)” ili “Lipa (Tilia)”, kao što je pisao na mapama “Jadransko more” ili “Vlasina”. Iz te goleme reke njegove biografije, iz tog porodičnog romana, odvajaju se rukavci, pa će, uporedo s njegovim radom u fabrici šećera, godina 1943-1944, u nekoj vrsti rezimea i hronike, biti ispisana i sudbina moje majke, i nas, njegove dece: čitavi tomovi svedeni na nekoliko rečitih paragrafa. Nјegovo rano ustajanje biće tako povezano sa ranim ustajanjem moje majke (koja odlazi da u nekom selu zameni starinski zidni sat, deo njenog miraza, za kokošku ili komad slanine) i sa odlaskom nas, dece, u školu. Taj jutarnji ritual (u pozadini se čuje sa radija, negde u susedstvu, melodija “Lili Marlen”) tu će biti iskorišćen kao prava prilika da se da porodična atmosfera u kući otpuštenog geometra u godinama okupacije (posni doručak od cikorije i dvopeka) kao i pregled “mode” iz godine 1943- 1944, kada se nose cipele sa drvenim đonovima, štitnici za uši i kaputi krojeni od vojničkih ćebadi. To što je moj otac donosio pod kaputom, uz velik rizik, nekakvu šećernu melasu iz “Milišićeve fabrike”, u kojoj je tada radio kao nadničar, ima za Enciklopediju mrtvih isti značaj kao diverzija izvedena na Očnoj klinici, odmah tu u susedstvu, ili podvig mog teče Cveje Karakaševića, rodom iz Rume, koji je potkradao nemački oficirski klub u Francuskoj 7, gde je radio kao “snabdevač”. Takav kuriozum da smo za vreme okupacije, zahvalјujući tom Cveji Karakaševiću jeli nekoliko puta tovlјene šarane (koji su preko noći plivali u velikoj emajliranoj kadi u našem kupatilu) i zalivali ih francuskim šampanjcem donesenim iz tog istog oficirskog kluba “Drei Husaren”, nije, naravno, izostao pažnji redaktora Enciklopedije. Kao što su, po logici svog programa - da ne postoje u lјudskom životu beznačajne stvari i hijerarhija događaja - uknjižili sve dečje bolesti koje smo bolovali, zauške, angine, veliki kašalј, svrab, ali i pojavu vašiju i očeve tegobe sa plućima. (Dijagnoza koja se poklapa sa dijagnozom doktora Đurovića: emfizem, kao posledica preteranog pušenja.) Ali tu ćete naći i plakat na oglasnoj tabli kod Bajlonove pijace, sa spiskom strelјanih talaca, među kojima ima i njegovih bliskih prijatelјa ili poznanika; imena obešenih rodolјuba čija se tela klate na električnim banderama na Terazijama; reči nemačkog oficira koji mu traži “ausvajs” u staničnoj restoraciji u Nišu; opis četničke svadbe u Vlasotincima, gde se svu noć pucalo iz pušaka.
Ulične borbe u Beogradu, oktobra meseca 1944, date su iz njegovog ugla, a sa pogledom iz Palmotićeve, gde prolazi brdska baterija, a na uglu leži jedan crknuti konj. Zaglušna buka tenkovskih gusenica prikriva na trenutak ispitivanje nekog folksdojčera imenom Franjo Herman, čija preklinjanja dopiru kroz tanak zid susedne zgrade i gde oficir Ozne isteruje pravdu i osvetu naroda. Kao što će rafal u dvorištu susedne kuće odjeknuti oštro u nagloj tišini koja je nastala posle prolaska sovjetskog tenka, a krvava mrlјa na zidu, koju će moj otac ugledati sa zahodskog prozora, i leš nesrećnog Hermana u položaju fetusa, biće takođe zabeležen u Knjizi mrtvih, uz komentar skrivenog posmatrača. Istorija je za Knjigu mrtvih suma lјudskih sudbina, sveukupnost efemernih zbivanja. Tu je stoga ubeležena svaka aktivnost, svaka misao, svaki delotvorni dah, svaka kota upisana u registar, svaka lopata koja je zahvatila blato, svaki pokret koji je pomerio ciglu sa ruševine. Posao što ga je moj otac imao posle rata u Državnom katastru, gde se zemlјa iznova premerava i upisuje u knjige, kao posle svih velikih istorijskih prekretnica, tu je dat sa svim onim što jedno takvo poglavlјe zahteva: kvalitet zemlјišta, gruntovnice, novi nazivi za nemačka sela i nova imena za naselјa kolonista. Ništa tu, velim, ne nedostaje: ilovača koja se lepi za gumene čizme kuplјene od jednog pijanog vojnika; teška dijareja prouzrokovana pokvarenim sarmama pojedenim u nekoj prčvarnici u Inđiji; avantura sa nekom Bosankom, servirkom, u Somboru; pad sa bicikla i povreda lakta u blizini Čantavira; noćna vožnja stočnim vagonom na pruzi Senta-Subotica; kupovina tovne guske koju će doneti kući za vreme novogodišnjeg praznika; pijanka sa ruskim inženjerima u Banovićima; vađenje kutnjaka, u polјu, pored nekog đerma; miting na kome će pokisnuti do gole kože; pogibija Steve Bogdanova, geometra, koji je na ivici neke šume naleteo na poteznu minu, a s kojim je dan ranije igrao bilijar; ponovno pojavlјivanje vazdušnog akrobate Aleksića na nebu iznad Kalemegdana; teško trovanje alkoholom u mestu Mrakodol; vožnja u prepunom kamionu po blatnjavom drumu od Zrenjanina do Elemira; sukob sa novim šefom, nekim Šuputom, u ataru blizu Jaše Tomića; kupovina tone uglјa “Banovići” i čekanje u redu, na Dunav-stanici, od četiri ujutro, na temperaturi od minus petnaest stepeni; kupovina stola sa mermernom pločom na Buvlјoj pijaci; doručak od “američkog” sira i mleka u prahu u radničkom restoranu
“Bosna”; bolest i smrt njegovog oca; poseta groblјu na Zadušnice; žestoka svađa sa izvesnim Petrom Jankovićem i Savom Dragovićem, koji zastupaju tezu o ispravnosti Stalјinove linije, i dijalog koji se vodi među njima; argumenti jednih i protivargumenti drugog (gde će se sve završiti očevim promuklim “... bo vas Stalјin!”). Tako nas Enciklopedija uvodi u atmosferu vremena, u politička zbivanja. Strah koji će zavladati mojim ocem i onaj muk kojeg se i sama dobro sećam, muk težak i mučan, Knjiga tumači kao zarazan strah: jednog je dana doznao da je taj isti Petar Janković, njegov rođak i kolega na poslu, odlazio svakog jutra u šest u zgradu Udbe na razgovor (a na osnovu prijave pomenutog Dragovića) i stizao na posao sa zakašnjenjem, lica crna i podnadula od šamara i bdenja; tako svakog božjeg jutra, na sabajle, tokom nekih šest meseci, sve dok se nije prisetio još nekih lјudi koji su delili s njim svoje zablude u odnosu na Ruse i slušali Radio-Moskvu. Presečem rukavce - svađe, mirenja, odlaske u banju - celu tu porodičnu istoriju u malom. Preskačem i inventar stvari koje će moj otac uneti u kuću i koje su popisane u Enciklopediji sa domaćičkom brižlјivošću. Pomenuću još samo radio marke “Orion”, Sabrana dela Maksima Gorkog, oleander u golemom drvenom sanduku i kacu za kiselјenje kupusa, jer mi se čine značajnijim u odnosu na sve druge sitnice koje će Knjiga takođe nabrojati, ne izostavlјajući ni štof sa cugerom, koji sam mu kupila od prve plate, ni bocu konjaka “Martel”, koju će on ispiti tokom jedne jedine večeri. Enciklopedija mrtvih ne brine, međutim, samo o materijalnim dobrima, to nije knjiga dvojnog knjigovodstva ili knjiga inventara, niti imenik kao Knjiga Kralјeva ili Knjiga Postanja, mada jeste i to; u njoj se govori i o duševnim stanjima čoveka, o njegovom pogledu na svet, na Boga, o njegovim sumnjama u postojanje drugog sveta, o njegovim moralnim normama. Ali ono što najviše začuđuje, to je taj jedinstven spoj spolјnjeg i unutrašnjeg, to insistiranje na materijalnim činjenicama koje se zatim dovode u logičnu vezu sa čovekom, sa onim šte se zove njegova duša. I ako redaktori ostavlјaju bez komentara neke objektivne datosti - kao što je uvođenje električne instalacije u kalјeve peći, 1969, pojava tonzure ili nagla proždrlјivost mog oca, spravlјanje osvežavajućeg napitka od zove, po Politikinom receptu - njegovu iznenadnu navadu da skuplјa marke, pod svoje stare dane, tumače kao nadoknadu za dugu nepokretnost. Nјima je
jasno da je to razgledanje maraka kroz lupu samo deo one prigušene fantazije koja se često krije u mirnih i stabilnih lјudi, malo sklonih putovanjima i avanturama; onog istog pritajenog građanskog romantizma koji je odredio i očev odnos prema moru. (Jer on je zamenio putovanja i daleke vidike tim ugodnim putovanjem u mašti, a interesovanje njegovog prvog unuka za leptirski svet maraka bio mu je samo izgovor kako ne bi ispao smešan u očima lјudi i u svojim sopstvenim očima). To je već, kao što vidite, onaj deo njegovog duhovnog pejzaža koji se nalazi sasvim blizu ušća i gde se sahrane prijatelјa i bližnjih ređaju sa takvom učestalošću da svaki čovek - makar bio manje sklon tihom meditiranju od mog oca - postaje filozof, ukoliko je filozofija razmišlјanje o smislu čovekovog postojanja. Nezadovolјan svojim životom, nagrizan onom staračkom melanholijom koja se ne može ublažiti ničim, ni odanom decom, ni dobrim unucima, ni relativnim spokojstvom svakodnevnog života, počeo je da gunđa, da se sve češće opija. Tada bi dobijao nagle napade besa, sasvim neočekivanog od tog mirnog čoveka s blagim osmehom. Psovao bi Boga, nebo, zemlјu, Ruse, Amerikance, Nemce, vladu i one što su mu odredili tako bednu penziju za sve što je argatovao celog svog veka, a najviše televiziju, koja mu je ispunjavala pustoš večeri, unoseći mu u kuću, bezočno do uvrede, veliku iluziju života. Sutradan, došavši k sebi, počeo bi u nekom tihom kajanju da hrani štiglica na terasi, da razgovara s njim, da mu zvižduće, držeći kavez visoko iznad glave, kao da drži fenjer u mraku lјudskih nevolјa. Ili bi se, skinuvši najzad pižamu, oblačio, stenjući, stavlјao šešir i odlazio na Glavnu poštu u Takovskoj da kupi marke. Popodne bi ih, srčući kafu, sedeći na ivici fotelјe, sa unukom kraj sebe, raspoređivao sitnim pincetama u albume. Katkad je, u časovima očajanja, žalio za svojim prošlim životom, zavijao starački: kako mu Bog nije dao da se školuje i kako će otići sa ovog sveta neuk, ne videvši dobra, ne videvši lјudski mora ni gradove, ne videvši ništa što obrazovan i bogat čovek može da vidi. - Jer se njegov put u Trst završio isto onako neslavno kao i njegov izlet u Rovinj. To je, u njegovoj šezdeset i šestoj godini, bio prvi njegov prelazak preko granice. A i do tog putovanja je došlo, takođe, posle duga navalјivanja i ubeđivanja. Branio se i tada argumentima koje nije bilo lako pobiti: da pametan čovek ne putuje u zemlјu čiji jezik ne zna, da nema
nameru da se bavi švercom, i da mu ništa ne kazuju makaroni i kjanti u Trstu, rađe će on piti kod kuće mostarsku žilavku ili prokupačko belo, obično. Ipak smo ga naterali da izvadi pasoš. Vratio se sa tog puta besan i zlovolјan, pokisao, posvađavši se sa mojom majkom; cipele koje mu je kupila propuštale su vodu i žulјale su ga, a milicija ih je, negde već u blizini Inđije, pretresla i ispreturala im kofere. Treba li da vam kažem da je to putovanje u Trst i ta kiša pred hotelom Adriatico, dok je stajao pod strehom, bez kišobrana, izgublјen kao kakav stari pokisli pas (dok je moja majka na Ponte Rosu preturala po cipelama), da je, dakle, svemu tome u Knjizi mrtvih dato mesto koje ta epizoda zaslužuje? Jedino što ga je na neki način tešilo u vezi s tim nesrećnim tršćanskim izletom, bila js kupovina cvetnog semena koje je našao izloženo pred nekom radnjom. (Srećom, na kesicama su bili islikani cvetovi a cena istaknuta, tako da nije morao da ss nateže sa prodavačicom.) Jer u to vreme Đ. M. se već uveliko “bavi gajenjem ukrasnog cveća”, kako to piše u Enciklopediji. (Sledi inventar cvetova u saksijama i loncima na dvorišnoj i uličnoj terasi.) Nekako istovremeno, kao kakva cvetna zaraza, on počinje da svoje slobodno vreme ispunjava slikanjem floralnih motiva svuda po kući. Do ove nagle eksplozije njegovog slikarskog dara došlo je sasvim iznenadno. Nezadovolјan - kao što je svime bio nezadovolјan - načinom na koji je neki penzionisani oficir, priučeni moler, okrečio kupatilo (pevajući povazdan “Kozarčanku” koja je davala zamah njegovoj ruci), gde su ostale velike nejednako ofarbane površine, moj se otac zainati i zasuka rukave. Kako nije uspeo da otkloni tamne mrlјe sa zida, to odluči da ih prekrije masnom bojom, prateći crteže vlage. Tako nastade prvi cvet u kupatilu, golem neki zvončić, ili lokvanj, đavo bi ga znao šta. Svi smo ga pohvalili. Dolazili su iz komšiluka da vide njegovu majstoriju. A i njegov unuk milјenik izrazio je svoje iskreno divlјenje. Tako je sve počelo. Onda je došao na red prozor u kupatilu, na koji je islikao neko sitno polјsko cveće, plavo kao različak, i sve to ostavio nedovršenim, ukoso, tako da je taj cvetni motiv, islikan direktno na staklo, davao iluziju zamahnute zavese. Od tada je po ceo dan slikao, neumorno, ne ispuštajući cigaretu iz usta. (I u tišini bi se čulo kako mu šište pluća, kao meh.) Islikao je nekim cvećem
jedva nalik na realno stare okrzane sanduke, porculanske abažure, flaše od konjaka, proste staklene vaze, staklene posude na Nescafé, drvene kutije za cigare. Na jednom velikom sifonu za soda-vodu ispisao je, na akvamarinskoj osnovi, imena beogradskih kafana, slovima kakvim se beleže na mapama nazivi ostrva: Brioni, Boka, Galeb, Mornar, Zora, Srpska kafana, Vidin-kapija, Stambol-kapija, Skadarlija, Tri šešira, Dva jelena, Pod lipom, Tri grozda, Šumatovac, Sedam dana, Marš na Drinu, Kalemegdan, Kolarac, Domovina, Orač, Obrenovac, Oplenac, Dušanov grad, Ušće, Smederevo, Lovački rog, Znak pitanja, Poslednja šansa. Pažnji sastavlјača nije izostala ni neobična okolnost da je umro tačno na dvanaesti rođendan svog prvog unuka. Ko što nije promaklo njihovoj pažnji ni protivlјenje mog oca da se njegovom poslednjem unuku da ime dede. Verovali smo da ćemo time polaskati njegovoj sujeti i da će to uzeti kao znak osobite pažnje i naklonosti. On je, međutim, samo progunđao nešto, a u očima sam mu videla daleku senku onog užasa koji će blesnuti ispod njegovih naočara, godinu dana kasnije, kada će mu biti jasna izvesnost kraja. Taj sled živih i mrtvih, taj sveopšti mit o smeni generacija, tu vajnu utehu koju js čovek izmislio kako bi lakše prihvatio misao o umiranju, moj je otac u tom času doživeo kao uvredu; kao da su tim magijskim činom davalјa njegova imena tek rođenom detetu, makar stoput njegovoj krvi, “slomili nad njim pogaču”. No ja tada još nisam znala da je on već bio napipao sumnjivu izraslinu u predelu prepona i da je slutio, a možda i znao sa izvesnošću, da se u njegovoj ugrobi rascvetala, kao iz gomolјike, neka nepoznata otrovna bilјka. Enciklopedija u jednom od završnih poglavlјa donosi i tok pogrebnog ceremonijala, ime sveštenika koji ga je opojao, izgled venaca, spisak onih koji su ga ispratili iz kapele, broj sveća koje su bile upalјene za njegovu dušu, tekst čitulјe u Politici. Govor što ga je nad odrom održao Nikola Bešević, njegov dugogodišnji kolega iz Katastarske uprave (“Drug je Đuro časno služio otadžbini, jednako prije rata, za vrijeme okupacije, kao i poslije rata, u vrijeme obnove i izgradnje naše porušene i ojađene domovine”) prenet je u celosti, jer bez obzira na izvesna preterivanja i opšta mesta, bez obzira na retoričke padove, taj je Beševićev govor nad katafalkom mrtvog druga i zemlјaka nosio u sebi bez sumnje nešto i od poruke i principa koje zastupa
velika Enciklopedija mrtvih (“Uspomena na njega živjeće vječno i dovjeka. Neka mu je hvala i slava!”) Eto, to bi mogao biti kraj, tu se moje beleške završavaju. Neću navoditi žalosni inventar stvari koje su ostale za njim: košulјe, pasoš, dokumenta, naočari. (A svetlost dana bolno blesnu u pustim staklima tek izvađenim iz futrole.) Sve ono, dakle, što su predali mojoj majci, u bolnici, sutradan posle njegove smrti. Jer sve je to brižlјivo zavedeno u Enciklopediju, nije izostavlјena ni jedna jedina maramica, niti kutija “Morave” ni Ilustrovana Politika, u kojoj su ukrštene reči delimično rešene njegovom rukom. Tu su zatim imena lekara, bolničarki, posetilaca, dan i sat operacije (kada ga je doktor Petrović otvorio i zatvorio, shvativši da je operacija uzaludna: sarkom je već bio zahvatio vitalne organe). Nemam snage niti da vam opisujem onaj pogled kojim se oprostio sa mlom na stepeništu bolnice dan-dva pred operaciju; u njemu je sažet čitav život i sav užas saznanja smrti. Sve što živ čovek o smrti može znati. Uspela sam, dakle, premrzla i uplakana, da za nekoliko sati prelistam sve te stranice koje se odnose na njega. Nisam imala pojma o vremenu. Da li sam u toj ledenoj biblioteci već čitav sat ili je napolјu već zora? Bila sam, velim, sasvim zaboravila na vreme, na mesto. Hitala sam da zapišem što više podataka o svom ocu, kako bih mogla da imam, u časovima očajanja, neki dokaz o tome da njegov život nije bio uzaludan, da još ima na svetu lјudi koji beleže i vrednuju svaki život, svaku patnju, svako lјudsko trajanje. (Uteha, makar kakva da je.) Odjednom ugledah, negde pri posledlјim stranicama koje govore o njemu, jedan cvet, jedan neobičan cvet, za koji mi se u prvi mah učini da je tu utisnut kao vinjeta ili shematski prikaz neke bilјke koja se našla u svetu mrtvih kao primerak izumrle flore. U objašnjenju, međutim, pročitah da je to osnovni cvetni motiv na slikama mog oca. Uzeh drhtavim rukama da precrtavam taj neobični cvet. Bio je najvećma nalik na neku golemu olјuštenu i raspuklu pomorandžu, ispresecanu tankim crvenim linijama poput kapilara. Na trenutak sam bila razočarana. Dobro sam znala sve crteže koje je moj otac islikao u dokolici po zidovima, daskama, flašama i kutijama, ali ni jedan nije bio sličan ovome. Da, rekoh u sebi, čak i oni mogu da pogreše. A onda, precrtavši tu golemu lјuštenu pomorandžu, pročitah poslednji pasus, i vrisnuh. Probudila sam se u goloj vodi. Tada sam zapisala sve što sam zapamtila iz tog sna. I evo šta je od svega ostalo...
Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ. M. počeo da slika u času kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikalјe cvetnih motiva poklapa sa razvojem bolesti. Kada sam pokazala taj crtež doktoru Petroviću, potvrdio mi je, ne bez čuđenja, da je sarkom u utrobi mog oca izgledao upravo tako. I da je efloracija trajala bez sumnje godinama.
LEGENDA O SPAVAČIMA Ostadoše u špilјi trista godina kojima treba dodati još devet. Koran, XVIII, 25 1. Ležahu nauznak na rapavoj i vlažnoj kostreti već pomalo nagnjiloj od vlage i mestimice izmulјanoj njihovim pokretima, njihovim migolјenjem, njihovim kostima gde im telo dodirivaše kamilјu dlaku, pod zatilјkom, pod lopaticama, pod laktovima, na izbočinama njihovih očica, pod petama i listovima nogu, stvrdlim poput preslice. Ležahu nauznak, ruku prekrštenih na molitvu kao u mrtvaca, na vlažnoj i truloj kostreti koja se tanjila pod njihovim telesima, pokretanim tek retko bezumnim migolјenjem umornih spavača, spavača umornih od života i pokreta, no spavača; jer njihovi se udovi ipak pomicahu, neprimetno za oko lјudsko, a kostret se pod njima tanjila na mestima gde beše pritisnuta o gole stene špilјe težinom njihova sna i njihovih skamenjenih telesa, gde beše izložena micanju lјudske gline, trlјanju kostiju o vlažnu rapavu kostret i trenju kostreti o dijamantski tvrdu stenu špilјe. Ležahu nauznak u svom spokoju velikih spavača, no micanje njihovih udova u mraku vremena tanjilo je pod njima vlažnu kostret, nagrizalo vlakna kamilјe dlake koja se linjala neprimetno, kao kad voda, združena sa vremenom, počinje da dubi tvrdo srce kamena. Ležahu nauznak u mračnoj špilјi u brdu Celionu, ruku prekrštenih na molitvu kao u mrtvaca, njih trojica, Dionizije i njegov prijatelј Malhus, a
malo podalјe od njih Jovan, bogougodni pastir, i njegov pas po imenu Kitmir. Ispod njihovih skloplјenih kapaka otežalih oda sna, ispod njihovih kapaka premazanih balsamom i kukutom sna ne naziraše se zelenkasti polumesec njihovih mrtvih očiju, jer tama beše prevelika, vlažna tama vremena, pomrčina špilјe večnosti. Sa zidova i sa svodova pećina kapala je večna voda, kan po kap, i tekla uz jedva čujan žubor kroz žile stena kao krv u žilama spavača, i katkad bi koja kap kanula na njihova utrudnela telesa, na njihovo skamenjeno lice, slevala se preko bora čela u školјke ušiju, zaustavlјala se u lučnim borama kapaka, curnula preko zelenkaste jabučice očiju, poput sleđenih suza, zastala bi na trepavicama skamenjenih očiju. Ali se nisu budili. Gluvi, sluha zapečaćena olovom sna i katranom tame, ležahu nepokretno, zagledani u tamu svojega bića, u tamu vremena i večnosti koja im bejaše skamenila njihovo srce spavača, koja im bejaše zaustavila dah i micanje pluća, koja bejaše zaledila žubor krvi u žilama njihovim. Samo su im, hranjeni vlagom špilјe i mirovanjem telesa, podsticane pepelom zaborava i mahnitošću snoviđenja, rasle kose i dlake lica, malјe tela i malјe pazuha, samo su im, nevidlјivo, kao što voda gradi i ruši nevidlјivo, rasli u snu nokti, pucketajući. 2. Najmlađi, Dionizije, koji imađaše u srcu ružu, i koji ležaše između pastira Jovana i prijatelјa svojega Malhusa, probudio se prvi, iznenadno, kao dirnut vetrom vremena i sećanja. Prvo što ču bejaše kapanje vode sa svodova špilјe, prvo što oseti bejaše trn u srcu njegovom. Zaplјuskivana tišinom, njegova svest umornog spavača, njegova svest zaronjena u vlažnu tamu špilјe, ne mogaše odmah da se razabere, jer telo mu bejaše utrudnelo od duga počinka a duša mu bejaše pometena snoviđenjem.
Dozva u sebi ime Gospoda svojega i dozva u sebi slatko Priskino ime i priseti se svega što se zbilo, priseti se s užasom umirućeg i sa srećom zalјublјenog. Jer ono što se zbilo s njegovom dušom i s njegovim telom, više i ne zna kada, to mu je sad ponovo ličilo na san, to možda opet bejaše samo san, mora života i mora smrgi, mora neutažene lјubavi, mora vremena i večnosti. Osećao je kraj sebe, s leva i s desna, mrtvim snom obuzeta tela pastira Jovana, i Malhusa, prijatelјa svojega, osećao ih je mada su spavali bez daha i pokreta, nemi kao balsamovani, čak i bez mirisa lјudskih telesa, čak bez vonja lјudske truleži; osećao je prisustvo njihove bestelesnosti, naslućivao je, tamo negde s leva, kraj Jovanovih nogu, bestelesno i balsamovano telo pastirova psa koji je, ispruživši prednje šape, ležao kraj svojega gospodara i čuvao mrtvu stražu na vratima njegova mrtva sna. 3. Skamenjena tela, utrnulih udova na trošnoj kostreti čiju vlažnost nije osećao, Dionizije s mukom rastavi svoje na prsima prekrštene ruke, svoje od sna i mirovanja ukočene prste, koji kao da bejahu srasli jedan s drugim, i priseti se svoga tela i svoje telesnosti, priseti se svoga srca koje, gle, ožive u njemu; i oživeše njegova utroba i njegova pluća, i njegove oči zalivene olovom sna, i njegov ud, uspravan i leden, dalek kao što greh bejaše daleko od njega. I vrati svoju svest u srce pećine, u njenu neprozirnu katransku pomrčinu i oslušnu večnu klepsidru vremena, jer htede da smesti svoju bestelesnost u vreme, da smesti svoju svest i svoje telo u srce vremena, da se vrati unatrag, na vreme pre ovog sna i ove pećine. I prvo se priseti Priskina slatka imena, jer ona bejaše u snu njegovom i u njegovoj javi, u srcu njegovom i u srcu vremena, u srcu sna i u srcu buđenja. U prvi mah ne znađaše šta mu je činiti, jer ne htede da budi svoje umorne i uspavane suspavače, zaverenike istih snova, pa se svojom sopstvenom svešću zagnjuri u reku vremena, da razmeđi san od jave, da se
uz pomoć svoje svesti i svojih sećanja, i uz pomoć Gospoda svojega kojem se bejaše pomolio, razabere u svemu tome što se zbilo. No u njemu ne bejaše ničeg drugog do samo sećanja na njegov sopstveni san i njegovo buđenje, ono od pre i ovo od sada; u njemu još ne bejaše ničeg do samo neraskloplјene tame kakva zacelo beše pred stvaranje, pre postanja, kada Gospod još ne bejaše odelio svetlost od tame i dan od noći, kada još Gospod ne bejaše podvojio san od jave i javu od sna. I da ne bejaše ruže u srcu njegovu, da ne bejaše slatka Priskina imena, da ne bejaše u njegovo telo utisnuta njena uspomena, da ne bejaše u njegovom srcu, u njegovoj koži, u njegovoj svesti, u njegovoj praznoj utrobi, on se zacelo još ne bi probudio. 4. Jer to više ne bejaše ona ista Priska od pre, ona Priska iz prošlog sna, ona koju je našao pred vratima svog pređašnjeg sna, u srcu pređašnjeg buđenja. Joj, to više ne bejaše ista ona Priska, s kojom se bejaše zavetovao na večnost, to ne bejaše više njegova Priska iz ranijeg sna i ranije jave, to ne bejaše, i neka mu Bog oprosti, ista žena, Priska, kći kralјa Decija, neprijatelјa hrišćanstva, to ne bejaše isti san o istoj ženi, to ne bejaše njegova Priska, koja mu se zavetovala na večnost, no to bejaše neka druga žena s njenim imenom, njoj veoma nalik, ali to ne bejaše ista Priska, mada stasom bejaše nalik na nju; ali ne, to ne bejaše ona. I on dozva živo, bolno-živo u sećanje njen lik, lik svoje Priske, no to sad bejaše lik dveju žena izmešan u vremenu i u njegovom sećanju u jednu jedinu, i tu ne bejaše međa ni granica, jer bejahu stvorene od praha i pepela dveju uspomena, od gline dva uzastopna stvaranja u koje san beše udahnuo jednu dušu, njegovu. I ta su se dva lika zgušnjavala u njegovoj svesti, u njegovom sećanju, mesio je glinu od koje one behu sazdane, i skoro više ne mogaše da vidi sasvim jasno dve žene, dva sna, do samo jednu, Prisku s očima kao badem, svoju Prisku, ovu sadašnju i onu prošlu, i to ga sećanje prože radošću i
snagom, dovolјnom da ga otrezni oda sna no nedovolјnom da pokrene njegove utrudnele udove, jer ga spopade strah od sopstvenih misli u času kad namota konac svoga sećanja, kad se priseti svega što se zbilo pre ovoga sna. 5. I vide svetlost baklјi što se poput zvezda upališe iznad njihovih glava na svodu špilјe, i priseti se i ču žamor svetine koja se bešs okupila oko njih, pa onda muk koji beše zavladao na trenutak, i krik i bekstvo gomile kada Jovan, bogougodni pastir, podiže k nebu ruke i dozva ime Gospodnje. Da li to bejaše san? Da li to bejaše san mesečnjaka, san u snu, te stoga stvarniji od pravog sna, jer se ne da meriti snagom budnosti, jer se ne da meriti svešću, pošto se iz tog sna čovek budi opet u san? Da li i to bejaše samo san neki božanski, san večnosti i vremena? San bez tlapnji i sumnji, san sa jezikom i čulima, san ne samo duše nego i tela, san svesti i tela podjednako, san sa granicama jasnim i bistrim, sa svojim jezikom i zvukom, san koji se da opipati, san koji se da jezikom, njuhom i sluhom proveriti, san jači od budnosti, san kakav sanjaju možda samo mrtvaci, san koji se ne da poreći britvom kojom podsecaš bradu, jer će ti odmah poteći krv, i sve što činiš samo je dokaz jave i budnosti, u njemu krvari koža i krvari srce, u njemu se raduje telo i raduje se duša, u njemu nema drugih čudesa osim života; iz tog sna buđenje je tek u smrti. Nisu ni stigli da se oproste jedan od drugog, jer svaki od njih bejaše zaokuplјen svojom dušom i svojim oproštenjem, te svak za sebe a zatim u jedan glas počeše suvim usnama da šapuću molitve, jer su znali da će se svetina vratiti, otišli su samo da dovedu Decijeve legionare ili da pripreme kaveze s divlјim zverima, ostavivši straže na ulazu špilјe dok pripreme sve za njihov pokolј, kojim će se svetina, gomila bezbožnika, naslađivati. 6.
A oni dođoše ponovo s baklјama i svetilјkama što obasjaše špilјu svetlošću novom i jakom, dođoše s pesmama i psalmima, pevajući; deca nošahu svetilјke i ikone, i obasja se pećina od pesme njihove pobožne i molitve, jeknuše glasovi sveštenika u stenama špilјe, dok glasovi dece, sve dečaka u belo obučenih, bejahu kao hor anđela nebeskih. Špilјa se začas napuni dimom baklјi i mirisom tamjana, svi pevahu u sav glas u slavu Gospoda, te sveštenici i deca i njih trojica, Dionizije, Malhus i bogougodni pastir Jovan, zajsdno s lјima pevahu u jedan glas psalme u slavu Isusa Nazarećanina, čudotvorca i iskupitelјa. Da li i to bejaše san? Da li i to bejaše snoviđenje ili već bejahu na vratima rajskim? Beše li to kraj more i snoviđenja ili to bejaše uzašašće njihovo? Gledao ih je duše pometene, kao što su i oni sa lođa gledali njih trojicu. I on vide u svetlosti baklјi lica lјihova i halјine lјihove, i bejaše se prepao silno, jer halјine te behu od tanka platna, jer behu od skerleta i crvca, jer behu od kože ovnujske u crveno obojene, jer behu ukrašene zlatom i srebrom i medi. A pred sobom držahu ikone na kojima se presijavalo zlato i srebro i drago kamenje. 7. Onda se izdvoji iz gomile nekoliko mladića snažnih mišica, pokloniše se pred njima i staviše na se znak krsta, izlјubiše im noge i ruke, zatim ih sve po jednog podigoše lako kao decu, i krenuše s njima preko džombastih stena špilјe, noseći ih oprezno kao ikone, jedva ih dodirujući svojim snažnim rukama, dok je svetina osvetlјavala njihov korak i put, pevajući jednako pesme u slavu Gospoda. Na čelu nošahu Jovana, bogougodnog pastira; ruke držaše skloplјene na molitvu i šaputaše svoju priprostu molitvu koja je Bogu najmilija; za njim nošahu Malhusa, duge bele brade, zaogrnuvši i njega svetlim
halјinama zlatom opšivenim, a odmah za njima lјulјaše se lako, kao na lađi, na snažnim rukama svojih nosilaca, on, Dionizije. Da li i to bejaše san? I on vide obrijane glave mladića na čijim je plećima počivalo njegovo telo, u nosilјci, i za njega samog lako kao telo deteta ili nemoćna starca; da li i to bejaše san, to uzašašće? I to pevanje i oči mladića koji ga nošahu, ne usuđujući se da dignu k njemu svoj pogled, te je video samo guste obrve ispod niska čela i poluskloplјene očne kapke ispod trepavica; i snažne vratove i gola, svetlošću luči obasjana temena onih koji nošahu pred njim Malhusa, sve ukoso i naviše, kao prema nebu i raju nebeskom, dok je svetina, stojeći sa strane, dizala visoko iznad glave upalјenu luč i svetilјke, ne usuđujući se da im pogleda u oči, makar na tren, kako bi našao ispod odškrinutih kapaka belozelenkastu i praznu očnu jabučicu uspavanih mesečnjaka koji u snu hode i pevaju psalme i molitve, koji u snu dubokom, u snu mesečnjaka, nose njih trojicu preko kamenih virova pećine, preko dubokih gudura i klizavih stena, kroz goleme, prostrane većnice i hramove od kristalne pene, kroz uske hodnike ispod niskih svodova. I odakle im ta sigurnost koraka, taj uzvišeni mir kojim hode preko svih opasnosti, noseći svoj teret vešto i spretno, mada ga jedva dodiruju svojim snažnim šakama? I uzalud se trudio da proveri svoju sumnju, da pronađe neki pogled, neko lјudsko oko u kojem bi sagledao svoj lik, u kojem bi našao svoj pogled, sliku svoje budnosti. Da mu js makar da uhvati pogled nekog deteta, nekog od tih anđela što u belim halјinama stoje sa obe strane puta, levo i desno iznad njega, na kristalnoj lođi kao u hramu; ali uzalud. Taman mu se učini da ga je neko od dece pogledao svojim lјudskim i anđeoskim očima, taman mu se učini da neko od njih traži njegov pogled, kad tamo, čim obrne k njemu svoje oči, a ovaj svrne svoj pogled, spusti preko očiju zastor olovnih kapaka i neprozirnih trepavica, i samo nastavlјa dalјe da peva svoju pesmu, već sasvim žmureći, samo mu se otvaraju okrugla usta, kao riblјa, i on, Dionizije, oseća u tom skrivenom pogledu, u tim riblјim ustima, neko pretvorstvo, neku namernu odsutnost, strah ili poštu, ili mesečarsku uspavanost. Jer tako mogu da hode samo mesečnjaci što ih vodi preko ambisa ruka svedržitelјa, smelost onih koji ne vide duboke provalije pod sobom, bezumlјe onih koji su nošeni snagom starog svog božanstva, paganskom
snagom svoga tela što još pamti veru predaka koji se klanjahu mesecu; njihov korak i njihove ispružene ruke, to je obožavanje paganske boginje Lune, odakle ih dozivaju duše njihovih predaka, jer taj hod to je samo zov krvi i zov vremena; te se nije usudio ni sam da išta prozbori, jer bi mogao probuditi te uspavane pagane, te mesečnjake što su se okupili u ovu špilјu da slave svoju svetkovinu, svoju pagansku božicu, jer vani bez sumnje sija uštap. 8. I nije se usudio da išta prozbori do molitve koju šaputaše u sebi jedva mičući suvim usnama, jer se bojao e da bi mogao i sebe da probudi iz te mesečarske začaranosti, te bi se svi survali u mračne dubine nad kojima ga sad nose šlјapkajući jedva čujno bosim nogama po vlažnoj špilјi obasjanoj sjajem svojih vlažnih žiškova; njegov bi glas i njegovo buđenje povukli sve njih u mračne provalije odakle ih sad nose na rukama, sve koso i naviše, te bi se svi survali u strahu buđenja u ambis što zjapi pod njima, u tamno grotlo pećine gde ne može da dopre ni svetlost baklјi, no čije su dubine i bezdani ponori prisutni u njegovoj mesečarski budnoj svesti: čuje kako se odronio kamen ispod bosih nogu onih što ga nose i kako se zakotrlјao, skačući sa stene na stenu, zvonko i hitro, a zatim sve tiše i sporije, nestajući kao odjek; zvuk se nije zaustavio nego ugasio, jer dno nije dosegnuo, kao što ga ne doseže ni njegova budno-uspavana svest. Je li to san ili mesečarska tlapnja njegove poluuspavane svesti, san njegova paganska tela, jer od paganskih predaka, obožavalaca boga-meseca, boga-uštapa, predaka koji ga sada dozivlјu. Vani je bez sumnje uštap ili mena mesečeva, bude se duše predaka, duše pramajki i praotaca, zovu njegovo pagansko telo, mame njegovu pagansku krv. Ili je to uzašašće njegove duše, čas kada se duša podvaja od tela, hrišćanska duša od paganskog tela, grešno telo od grešne duše, kojoj je ukazana milost, kojoj su gresi oprošteni?
Je li to san, taj pas što ga nose kraj Jovana, držeći ga u krilu kao jagnje Božje, i taj dečak što pritiska na svoje grudi psa Kitmira, kao žrtveno jagnje ili kakav paganski idol, noseći ga preko provalija i gudura, stiskajući ga na grudi kao Dobri pastir, očiju uprtih k zemlјi, i on, ne usuđujući se čak ni da pogleda u mutne, zelenomodre Kitmirove oči prevučene mrenom sna, oči zelene i modre kao šlјiva, oči napola otvorene, skoro ugasle i slepe. Ni on sam, Dionizije, ne može da uhvati Kitmirov pogled, sad kada je dečak sa psom zastao kraj njega, kako bi propustio kroz uski prolaz one koji ih nose, sagnuvši se do zemlјe, idući skoro četvoronoške; a on, Dionizije, kao da lebdi iznad kamena, sve u istom položaju, poluležećki, glave malko uzdignute i naslonjene na grudi jednog od onih koji ga nose, i samo čuje tiho, suzdržano dahtanje svojih nosača. Nema više dečaka ni Kitmira, jer dečak je zastao pred uskim grlom pećinskim kako bi propustio one koji nose njih trojicu, to jest Jovana, Malhusa i njega, Dionizija, ostao je, oborena pogleda pred ulazom u usko grotlo, kako bi sačekao svoj red, sve držeći u krilu Kitmira modrih očiju. 9. S obe strane uskog prolaza dopirala je treperava svetlost, ona iza njega već jedva vidlјiva, a ona pred njim, tamo u dnu hodnika, sve jasnija, prodirući kroz oštre zube Plifemove vilice, goleme i razjaplјene, jer to bez sumnje beše to: onaj davnašnji ulaz u pećinu, kojeg se sad ponovo priseti, kao što se priseti i priča koje im je pričao Jovan, bogougodni pastir, onda, za vreme onog prvog sna ili prve jave; sad je prolaz bio proširen, ili mu se samo tako učini, i mogao je da vidi sa ramena svojih nosača da je stena špilјe na tom mestu bila izranavlјena, zjapili su polomlјeni očnjaci, pri vrhu sjajni i zaravnjeni, kristalni i beli, sa svežim kosim zaseklinama, sasvim belim i bleštavim kao so, na kratkim patrlјcima boje rđe. Da li i to bejaše san? Ti bogalјi što počeše da gmižu pred njihovim nogama, da se uvijaju kao crvi, da im celivaju noge i ruke, još pre no što su njihovi snažni nosači
uspeli da ih iznesu iz pećine. Da li i to bejaše san, taj ulaz u špilјu kojeg se dobro sećao po oskrnavlјenim svodovima, po crtežima što su ih bez sumnje, urezali pastiri kamenom ili nožem u tvrde stene, jer beše tu negda lažnih idola i magarećih glava ucrtanih u zidove grešnom rukom pastira, i beše, onda, po stenama, dokle može lјudska ruka da dosegne, crteža kurvarskih, i beše smrada lјudske pogani. A sad su, gle, ti crteži kurvarski i magareće glave izbrisani, još se vide sveži tragovi po kamenu gde su ih grebali i strugali, a miris lјudske pogani beše izvetrio, jer su i pogan bez sumnje očistili; na stenama špilјe sad gore svetilјke i mirišlјava luč zadenuta u pukotine, svod je prekriven cvećem i vencima lovorovim i ikonama zlatom optočenim, a po podu je prostrt cvetni ćilim po kojem gaze bosim nogama njegovi nosači, puk peva psalme i šapuće molitve. Slepci i bogalјi, uvijajući se kao crvi, gmižu oko njegovih nogu, lјube mu telo i preklinju ga rečima muklim i užasnim, preklinju ga lјubavlјu i verom, suncem i mesecom, životom i smrću, paklom i rajem, preklinju ga i kunu da im vrati očnjega vida, da im izvida rane i udove mrtve, da im vrati svetlost dana i svetlost vere. Je li to san ili mora sna, ti bogalјi što bogorade i preklinju, ti nesrećnici što se biju štakama i grebu noktima za milost njegova tela, za milost svoga iscelјenja, je li to san? Ta njegova nemoć da išta prozbori, da bilo šta učini za te nesrećnike, za te bogalјe što ih snažni momci sklanjaju sa puta povorke, što ih guraju ustranu, onako slepe i nemoćne, onako sakate i nepokretne, je li to san? Ta njegova nemoć da se razabere u tom čudu, u toj patnji i toj nemoći svojoj, u toj bespomoćnosti da učini bilo šta za te jadnike što bogorade i preklinju, da im kaže svoju bespomoćnost, da zatraži od njih njihovu milost, da ih zamoli za reč lјudsku, da ih namoli da mu poveruju, da poveruju njegovoj nemoći, da ih kletvama i preklinjanjima udobrovolјi e da bi rekli šta je to s njim, da li to on sanja, te mrtve slepe oči što se prazne i grozne podižu k njemu u svom krvavom i groznom kolutanju, te oči slepaca što ga traže i nalaze, jer to su jedine oči koje je sagledao, jedine oči koje su se obrnule k njemu, jer su se smilostivile da se osvrnu na njega, jer ni ti bogalјi što su se dovukli na svojim patrlјcima i što mu lјube noge ledenim usnama, čak ni oni ga nisu udostojili svoga pogleda, čak ga i oni grle i preklinju bez vida i očiju, dižući k njemu samo svoje sakate ruke, te poluzagrlјaje sklapajući svoje patrlјke u neku groznu polumolitvu koja se
završava u laktovima, u nakaznim borama i šavovima osakaćenih poluudova. Je li to mora, to njegovo uzašašće? Je li to mora čistilišta kroz koje treba da prođe telo, je li to poslednja kazna i poslednja opomena grešnom telu, taj prizor lјudskog užasa, kako bi duša, pre svog uzašašća, mogla da se priseti pakla? Je li to mora ili možda samo golgota njegova tela i njegove duše, sam pakao u koji mu nose telo da bi ga pekli i čerečili, a ova molitva i ovo pobožno pevanje, a ova svetlost i ovaj hod na rukama, na krilima anđela, to je samo poslednje iskušenje grešne duše e da bi se duša podsetila izgublјenog raja, rajskih perivoja i rajskih milina koje nije zaslužila, te je Gospod vodi na krilima palih anđela kraj tih perivoja, tek da bi duša osetila nasladu i milinu, da bi osetila miris tamjana i kada, blagost molitve, kako bi joj teže pale adske muke, jer joj u sećanju zvone molitve i pesma, jer joj žive u sećanju mirisi mirisne luči i tamjana, jer joj živi u spomenu svetlost, slućena svetlost nebesna? 10. Je li to san? Je li to san ta svetlost Božjega dana, ta svetlost koja ga naglo obasja kad se pučina pomeri sa ulaza špilјe, kad se otvoriše vrata na zidu svetine što stajaše svuda naokolo, te se ukaza jedna nova svetlost, bez sumnje božanska, neka zaboravlјena svetlost, daleka i prisna u isto vreme, svetlost sunčanog dana, svetlost života i bistroga vida? To bejaše u početku samo plavi nebeski svod, dalek, obasjan svojim sopstvenim sjajem, nebeskoplavim, daleko negde iznad njegove glave, plavo nebesko more, mirno i spokojno, nadošlo od svoje sopstvene plime; zatim kao da još ugleda u toj blagoj modrini neba nekoliko belih oblaka, ne jagnjad nebeska, ne stado, belo nebesko stado što pase, no samo nekoliko pramenova bele vune koja plivaše po plimi plavoga svoda, tek toliko da lјudsko oko, da njegovo oko, ne posumnja u tu plavet nebesku, tek toliko da mu duša ne započne tlapnje.
Jer to bejaše bez sumnje svetlost Božjega dana i to bejaše bez sumnje modra svetlost neba ili uzašašća njegova; ili i to bejaše san? Taj blesak od kojeg mu se oči same sklopiše još pre no što su izašli sasvim iz špilјe, lelujajući se, kao na lađi, na snažnim ramenima svojih nosača, i ta ga svetlost beše zaplјusnula kao voda, i duša mu zaroni u taj ilavi blistavi val kao u krštenu vodu, do grla, obli ga svetlost toplom milinom koja poticaše iz neke daleke uspomene njegove duše, iz nekog dalekog sna, ošinu ga po očima kao ozarenje i kao plamen anđeoskih krila, te on čvrsto, do bola čvrsto sklopi oči, sad odjednom, gle, ne od tame i tlapnje nego od svetlosti; i oseti tu razliku, oseti je iza svojih čvrsto skloplјenih kapaka, jer mu u svssti, negde u središtu čela, negde iza čeone kosti, po sredini, između dva oka, u korenu očnjega živca i u srcu očnjega vida zatreperiše rumeni kolutovi, rumeni i lјubičasti, i modri i žuti i zeleni, pa onda opet rujni, i to bejaše bez sumnje svetlost a ne tlapnja, ili možda samo tlapnje očnjega vida, ali to bejaše svetlost! 11. Ako i to, jaoj, ne bejaše san, tlapnja tela, tlapnja očnjega vida, tlapnja mesečnjaka koji je prekoračio granice i međe noći i meseca, međe praskozorja i mesečine, pa je zakoračio u dan i svetlost izlazećeg sunca, večnog božanstva što se večno bori sa božicom Lunom, te i sad gle, dolazi da rastera prividnu i lažnu svetlost svrgnute božice, nenavidnice svoje; ali to bejaše svetlost! Ne treperava i slabačka svetlost koja sama sebe izjeda i troši, koja samu sebe pali i gasi koja samu sebe goni i davi, sagorevajući u svom sopstvenom plamenu i dimu, u svom sopstvenom treperenju i poletu, u svom sopstvenom žaru i ugarku; ovo zaista bejaše svetlost! Ne hladna svetlost mesečeva nego svetlost Božjega dana, svetlost sunca što prodire kroz čvrsto stisnute kapke, svetlost koja se poput rujnoga plamena uvlači kroz gusti splet trepavica, koja se uvlači kroz pore tela, svetlost dana koja se oseća svakim delom tela što je izronilo iz hladne tmine špilјe, svetlost topla i blažena, živodajna svetlost Božjega dana!
Ako i to, jaoj, ne bejaše san? Taj ruj što mu namah uđe u krv, te mu srce zaigra a krv prostruji telom, odjednom topla i radosna, krv odjednom rujna i živa, taj topli plašt sunca kojim se ogrnu kao svojom toplom kožom, laki zlatotkani plašt sunca koji mu se ovi oko tela, oko njegove vlažno-ledene kostreti preko koje beše navučena svečana odora od svile? Ili i to bejaše san, taj novi zemalјski miris što prodire u njegove nosnice već otupele od duga sna i počinka, topli miris zemlјe, miris trave i miris bilјa, blažen dah sveta i života što posle memlјivog vazduha špilјe zamirisa kao jabuka? Zar i to bejaše san? To blaženo piće njegova duha i njegova gela, taj blesak od kojeg ne smede otvoriti oči, jer ga zviznu u čelo takvom silinom da mu se svetlost smrači mrakom crvenim i žutim, plavim i rujnim i zelenim, te morade da drži oči čvrsto zatvorene, jer mu je iza kapaka stajala rumena i topla tama, kao da beše glavu zaronio u vrelu krv žrtvenu. 12. Kao dete u kolevci ili na plećima matere, tako se lјulјaše na remanima svojih nosača; uspavano dete na plećima svoje matere, u polјu, na žaropeku, očiju zatvorenih od blaženog umora, dok oseća samo toplu svetlost sunca na svojoj koži, na svojim utrudnelim udovima, iza čvrsto stisnutih kapaka. Ošamućen tom velikom svetlošću i tim mirisima, na granici svesti i nesvestice, slušaše molitvu i pesmu hodočasnika, anđeoski hor dečijih glasova i cilik instrumenata, cvilu citri i bugarenje frula, plivajući u plimi pesme koja se orila, u zvuku anđeoskih trubalјa koje se oglasiše. Zaplјuskivan sve novim i novim glasovima, glasovima svetine, naricanjem i plačem, kletvom i preklinjanjem, nošen na krilima sve novih i novih mirisa, mirisa svetine i znoja koji odjednom prodreše u njegove nosnice, u času kad kroz ledenu santu njegova memlom i tamom balsamovana tela prostruja topla crvena krv sunca, te oseti vonj svojih nosača, vonj njihove obrijane glave i njihovih kiselkastih pazuha, kao što
oseti i zaboravlјeni miris goveda u času kada ih premestiše, svu trojicu, na volovska kola u kojima bejaše prostrta meka jagnjeća koža. Glave poduprte mekim jastucima, ležaše u kolima kao u lađi, i osluškivaše škripanje točkova, lagano i leno škripanje pomešano sa pesmom i cvilom. Kad malko odškrinu svoje stisnute kapke u koje se useče svetlost dana, načinivši bolan rez kao čeličnom britvom na jabučici oka, tad ugleda kraj sebe, s leva i desna, lica Jovana i Malhusa, prijatelјa svojega, nema, bezizrazna lica, kakvo bejaše bez sumnje i njegovo, kako očiju napola otvorenih zure, i oni, u nebesku plavet kao u čudo postanja. Je li to bejaše san? Ta topla nepokretnost i taj nagli spokoj, to detinje, nemušto podavanje suncu i svetlosti Božjega dana, te oči okrenute ka svodu nebeskom, plavom nebeskom svodu sad već bez oblačka, zaboravlјenoplavom, iscelitelјno-plavom, čudesno-plavom nebeskom svodu. Je li i to bejaše san? I oseti radost tela svojega s kojega je spala vlažna, lјigava, slinasta lјuštura mraka, detinjastu radost puti, creva i kostiju, radost srži koštane i srži moždane, životinjsku, vodozemsku radost, radost zmijsku, kad se telo u porođajnim mukama oslobađa svlaka pomrčine, lјušture vlage i memle, tvrde kožurice vlažne i bezvremene tmine što prodire kroz pore, vlažna i bezvremena, sve do osetlјive i krvave pokožice, pa kao zmijski otrov prožima telo do mesa, do kostiju, do srži koštane, prolazeći istim onim putevima kojima kola i topla svetlost sunčana. Je li to bejaše san? Ta sunčeva kupelј koja izažima tminu iz srži kostiju, to isparavanje tela koje istiskuje kroz pore zmijski otrov, zelen, kako bi se vratila u telo, svetlost života, životvorni sok, kako bi se krv obojila opet crveno. Da li i to bejaše san, taj čas kad se rasklopiše pred njim teške stene njegove špilјe-grobnice i kad ga obasja svetlost nebeska? 13.
Mogao je sada, ponovo u tami špilјe, da se do bola jasno seti svega, jer mu se ledeno telo sećalo toplote, jer mu se krv sećala svetlosti, jer mu se oko sećalo plavetnila nebeskoga, jer mu se sluh sećao pesme i svirala. A, gle, sad je sve opet tišina, sad je sve opet pomrčina, sad je sve opet mrtvilo i nepokretnost, odsustvo pokreta i odsustvo svetlosti, a ipak se seća svetlosti, seća se zimogrožlјivo i s čežnjom putenom, sećanjem od kojeg ga podilazi jeza, kao onda, u onom snu ili onoj javi kada ga beše dirnula svetlost sunca, kad mu sunce beše selo na pleća, privilo na krsta, kad mu bejaše, u onom snu ili onoj javi, proklijalo u utrobi, zažuborilo u krvi, ogrejalo kosti. A sad je, gle, sve opet samo grobnica tela i tamnica duše, carstvo pomrčine, palača od memle, zelene memle što mu se uvukla u srce i u kožu, u srž koštanu i u srž moždanu, i zalud proverava, zalud dodiruje suvim utrudnelim prstima vlažni i ledeni kamen špilјe, zalud širi očne kapke, zalud ih dodiruje prstima, e da bi proverio nije li svs to san i tlapnja, taj muk izrešetan kapanjem nevidlјivih kapi sa nevidlјivih svodova špilјe, ta pomrčina glodana tankim žuborom, uzalud napreže sluh da čuje pesmu i cvilu svirala, da čuje pesmu koje se još snažno seća, koju pamti njegovo telo. Ništa; samo prazan odjek sećanja i zvučna tišina špilјe; zvuk tišine, muk vremena. Svetlost pomrčine. Voda sna. Voda. 14. Truckajući, kola ulažahu u grad, a nad njegovom glavom, visoko, dizahu se svodovi kapija gradskih, presecajući načas nebesko plavetnilo svojim zasvođenim lukovima od bela kamena, mostovi prebačeni preko nevidlјivih obala, lukovi od kamena, tu na dohvat njegovih ruku što ležahu nepokretne kraj njegova utrudnela, skoro mrtva tela. Iz lukova, na mestima gde kamen bejaše napukao, pomalјaše se po koja vlat zelene trave, dve-tri zelene vlati, ili tek po neki koren, beo i račvast, ili zarđao list divlјe paprati što raste iz srca kamena; ne, to ne
bejaše san! To sunce ispresecano prugama senki ispod svodova kapija gradskih, ta paprat, ta trava, ta mahovina nadohvat njegovih ruku; ne, to zacelo ne bejaše san. Jer može se sanjati nebo, voda, vatra, može se sanjati čovek i žena, pogotovu žena, može se sanjati san na javi i san u snu, ali to zacelo ne bejaše san, taj beli tesani kamen, ti svodovi, taj tvrdi grad. 15. Kola, u koja behu upregnuti volovi, vožahu ih uz škripu i truckanje ispod svodova gradskih kapija, kroz senke kuća sa obe strane puta, no on jedva da je video kuće, nego jednako gledaše uvis svojim skamenjenim i od čuda ili oda sna nepokretnim očima i slutio kraj sebe, s leva i desna, kamenu prisutnost kamenih kuća, visokih, kada bi pala senka na njegovo lice i na njegove umorne oči, i slutio je kameno prisustvo niskih kleti koje ne zaklanjahu sunce, ali bejahu jednako prisutne, nevidlјive ali stamene i stvarne, stvarnije od neba iznad njegove glave, stvarnije od škripe volovske zaprege i od glasa svetine koja ih je jednako pratila, mrmlјajući molitve i pevajući psalme. 16. “O, blaženi, izaći ćete pred cara!” - Ne, to ne bejaše san; još bi se mogao setiti tog glasa, možda ne više lica, tog glasa punog ushićenja, glasa napukla od straha ili zanosa. “O, blaženi!” I vide, ležeći onako nepokretan, u kolima, riđu bradu i svetloplave oči mladca što se beše nagnuo nad njim, otpozadi, tako da mu lice bejaše obrnuto od njegova lica i, nadnoseći se nad njim, zaklanjaše mu sunce. “O,
blaženi!” Da li to govori njemu, Dioniziju, ili se to san i tlapnja još uvek poigravaju sa njegovom svešću? Zagledan u oči mladića, on s nevericom opazi da te oči gledaju i traže njegov pogled, stidlјivo i bojažlјivo, no s mladalačkom nekom drskošću. I vide Dionizije, gledajući nemo, vide kako se tanke usnice pokreću zajedno sa riđom bradom, i pročita s mladićevih usana te reči, još pre no što mu ih je sluh doneo do svesti: “O, blaženi!” Da to ne bejaše podsmeh i ruganje? Da to ne bejaše glas njegova sopstvena sna i glas njegove tlapnje? A Dionizije: “Ko si ti?” Glas mu bejaše jedvačujan kad izroni iz njega, iznenadno. Kao da bejaše nestalo iz tih svetloplavih očiju malopređašnje drskosti, te začas skrenuše s njega, spustiše se preko očiju trepavice, pri vrhu riđe i one, samo usne počeše ponovo da se miču. “O, blaženi! Rob sam tvoj i tvojega gospodara!” Zar i to bejaše san? Te usne koje zamucaše i ta brada koja zadrhta? “Decije nije moj gospodar!” izusti on, očekujući da će začuti riku lavova. Ali, gle, dok bejaše sklopio oči kako bi bolјe čuo riku lavova, lice mladića s riđom bradom bejaše nestalo, a nad njim se ponovo pružalo samo veliko nebo. 17. Odjednom bejaše zavladala tišina, zamenivši jednolično naricanje i pevanje puka; bejaše prestalo škripavo, krivudavo tocilјanje točkova po džombastom putu: kola behu zacelo stala. Da li i to bejaše san? Taj spokoj što mu namah leže na dušu, posle duge pometnje i glasova i čuda svakojakih; da li i to bejaše san? Glas svetine beše sasvim utihnuo i škripa kola stala, i cvila i trenje košare kolske. Sunčane zrake, koje mu sve dosad padahu na lice, iskosa, sad behu ugasle, zaklonjene nekim za njega nevidlјivim tremom. Telo mu počivaše na mekom jagnjećem kožuhu, a miris vune prodiraše mu u nosnice, i miris čempresa i kiparisa, i miris sunčanog dana i topli, opojni mirisi morski.
Uspavlјivano sve dosad, kao u kolevci, cvilјenjem točkova i lјulјuškanjem, njegovo utrudnelo telo, njegove lake kosti, njegova pusta creva, njegovo utihlo srce, njegova suva koža, bejahu se sad podali spokoju telesnom, lakoći disanja; bejaše sam sebi nalik na probuđeno dete. Ne, to ne bejaše san, taj spokoj, to ozarenje! 18. Još pre nego što je pogledao levo i desno od sebe, još pre no što se zapitao da li je to san, još pre no što je mogao da shvati čudesno uzašašće tela svojega u mirisnoj kupelјi letnjega dana, on se seti slatka Priskina imena i telo mu se začas obli blaženstvom i vazduh zamirisa kao ruža. O, radosti! I samo sećanje njegova tela i njegova srca na taj čas spokoja, na tu plimu ushićenja, tada, pred vratima dvorskim, kad puk bejaše sasvim utihnuo a škripa kola stala, i kad mu se ureza u dušu slatko Priskino ime, kad mu zamirisa u nosu kao ruža, taj čas sad opet, u ovom mraku špilјe, u ovoj grobnici večnosti, probudi u njemu neku mutnu daleku sreću, dirnu ga sećanje svojim dahom, obli mu telo nekom dalekom svetlošću i toplinom, pa se opet sve pretvori u muku duhu i u tamu vremena. 19. Ležaše u mraku špilјe i uzalud naprezaše oči, uzalud dozivaše Malhusa, druga svojega, uzalud dozivaše Jovana, bogougodnog pastira, uzalud dozivaše psa Kitmira zelenih očiju, uzalud dozivaše Gospoda svojega: pomrčina bejaše gusta kao katran, tišina bejaše tišina grobnice večnosti. Čulo se samo kapanje vode sa nevidlјivih svodova, samo melјava večnosti u klepsidri vremena.
Ah, ko će omeđati san od jave, dan od noći, noć od svitanja, uspomene od tlapnje? Ko će staviti belegu jasnu između sna i smrti? Ko će, o Gospode, staviti među i belegu jasnu između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti? Ko će, Gospode, odeliti radost lјubavi od tuge sećanja? Blago onima, Gospode, koji imaju nadanja svojega, jer njihove će se nade ispuniti. Blago onima, Gospode, koji znaju šta je dan a šta je noć, jer će se oni nauživati dana i nauživati noći i počinka noćnoga. Blago onima, Gospode, kojima je prošlost bila, sadašnjost jeste a budućnost biće, jer će im život proteći kao voda. Blago onima koji obnoć sanjaju a obdan se sećaju sanja svojih, jer oni će se radovati. Blago onima, Gospode, koji obdan znaju gde obnoć iđahu, jer njihov je dan i njihova je noć. Blago onima, Gospode, koji se obdan ne sećaju noćnoga puta svojega, jer njihova će biti svetlost dana. 20. Ležahu nauznak u mračnoj špilјi u brdu Celionu, ruku prekrštenih kao u mrtvaca, njih trojica, Dionizije i njegov prijatelј Malhus, a malo podalјe od njih Jovan, bogougodni pastir, i njegov pas po imenu Kitmir. Ležahu mrtvim snom mrtvaca. Da si ih, naišavši slučajno, video u tom stanju, ti bi se od njih okrenuo i pobegao; ti bi se skamenio od straha.
OGLEDALO NEPOZNATOG Priča ne počinje “in medias res”, naglo, nego postepeno, kao kad se smračuje u šumi. To je gusta hrastova šuma, toliko gusta da se zrak zalazećeg sunca probija kroz krošnje tek tu i tamo, na trenutak, po ćudi nekog zalelujanog lista, zatim kane na tle kao krvava mrlјa i tu odmah iščezne. Devojčica to ne primećuje, kao što ne primećuje da je dan na izmaku, da se polako smrkava. Ona je zauzeta drugim poslom: ispraća pogledom vratolomni skok veverice čiji dug rep klizi uz stablo, hitro, pa se ima utisak da su to dve životinje koje se utrkuju, slične po pokretu i brzini, ali ipak različne: prva, ona prava veverica, glatka je i riđa, a ova druga što se vuče za njom, ima dužu, svetliju dlaku. Nisu (misli devojčica nekako tako), nisu bliznakinje, ali su sestre rođene; od istog oca i od iste majke. Kao što su i one tri, Hana, Mirjam i Berta (to jest ona sama) tri rođene sestre, od istog oca i od iste majke, jedna drugoj nalik, a ipak različite. Hana i Mirjam imaju, na primer, crnu kosu, crnu kao zift; a ona, Berta, riđu, plamenoriđu, vezanu u kurjuk, pomalo nalik na rep veverice. Tako misli devojčica, gazeći po vlažnom lišću, dok se veče spušta na šumu. Zatim, kao u snu, pronalazi nekakve dugovrate pečurke, čitavu gomilu dugovratih glјiva, za koje jasno zna, mada joj to nikad niko nije rekao, da su otrovne: o tome govori njihov preteći izgled. (Devojčica se ne vara, devojčica je u pravu: to su otrovne glјive, Ithyphallus Impudicus, što ona ne zna, ne bi smela znati.) Udara po njima svojim lakovanim cipelama i lomi ih kao u besu. Cipele joj, gle, nisu blatnjave, jer gazi po lišću kao po tepihu; samo je na blistavu površinu laka legao tanak kâd, kao preko jabuke ili kao kad se dahne na ogledalo. Ona se seti i izvadi iz džepa malecno okruglo ogledalo koje joj je otac kupio od nekog Ciganina, na vašaru u Segedinu. (Ciganin, mlad brkajlija, hrom u jednu nogu, vilica punih zlatnih zuba, prodavao je bakrene kazane. Ovo mu je bilo jedino ogledalo. Preklinjao je gospodina da ga kupi “za dušu”, jeftino. Danas nije ništa prodao, a dete mu bolesno, umire... “Ciganska posla”.)
Devojčica prinosi ogledalce licu, no na trenutak ništa ne vidi. Samo na trenutak. Seoski put kojim se može dospeti, idući na zapad, sve do Makoa (a zatim, skrenuvši malo ka severo-istoku, i do Pešte) u ovo je doba godine lako prohodan, još nije počelo vreme poplava, reka se Maroš još nije izlila. Taj put počinje odmah iza aradskih predgrađa - makadam se kod ciglane naglo prekida i počinje seoski put, leti prašnjav a u jesen izlokan i blatnjav, ako nije sasvim poplavlјen. Ali i kiša pretvara prašinu u gusto žuto blato koje se lepi za točkove i paoke, a konjima utanjaju kopita u glinu kao u testo. Čak i lake čeze i crni fijakeri gospode ališpana ostavlјaju duboke tragove u blatu, a kamoli ova teška rukotvorna kola u koja su upregnuta dva krupna troma konja. Na prednjem sedištu bez zaklona sedi gospodin četrdesetih godina, krupnih crnih očiju, teških umornih kapaka. Na glavi ima šešir tvrda oboda, pomalo iskrzan. Uzde drži labavo u jednoj ruci, kao iskusni kočijaši, skupivši oba kaiša u svoj velik dlan u rukavici od jelenske kože. U drugoj ruci stiska bičalјe, sasvim novo, gospodsko, od bambusove trske i sa bakarnim ukrasima pri vrhu, sa tankom usukanom kožom koja se posle jedne crvene kićanke, na mestu gde se pletenica završava, pretvara u solidan oštar bič koji fijuče kao zmija. Vlasnik je upotrebio taj bič zasad samo jednom, na izlazu iz Arada, tamo gde se makadam pretvara u seoski drum. Uistinu, ako ćemo pravo, dva puta: prvi put pred radnjom, onako uprazno, radi probe, kao kad se procenjuje lovačka puška, pa je kupac pritegne uz rame, nakrivi glavu, zažmuri na levo oko, nanišani na kukavicu koja je upravo iskočila iz zidnog časovnika, a zatim, kada ju je uhvatio na nišan, kaže “paf-paf”, skida pušku s ramena, preklapa je, zaviruje u cevi, razgleda rezbareni kundak (jelen što je naglo zastao u trku), odmerava težinu puške, dok je kukavica nestala iza dvokrilnih vratašca sa islikanim rumenim ružama i zelenim lišćem, nestala kao da ju je raznela u paramparčad sitna sačma, suknuvši iz obe cevi skoro istovremeno (paf-naf), jer ju je lovac pogodio trenutak pre nego što će se skloniti iza vrata obraslih ružama-puzavicama, pošto je jedva uspela da zakuka tri puta: kazalјke nokazuju tačno tri, a radnja aradskog trgovca Rozenberga otvorena je tek pre nekoliko minuta i naš je kupac, ili samo mogućni kupac, ušao u radnju ovoga popodneva prvi.
Odložio je dakle pušku (verujemo ne bez žalјenja) i uzeo u ruke bič koji je stajao u uglu među pet-šest sličnih, svi od bambusovine i svi iste dužine i cene, stisnuo je bičalјe obema snažnim šakama i počeo da ga savija: isušeni bambus je krckao, povijajući se elastično. Onda je dva-tri red ošinuo po sarama svojih čizama, ali ni to mu nije bilo dosta, pa je izašao pred radnju, na ulicu, i zavrteo bič iznad glave, kao što to čine iskusni čikoši. Bič je fijuknuo kao zmija, a srećni je vlasnik tada naglo promenio pravac kretanja bičalјe, zategnuo ga je kao što se zateže pecački štap od bambusa kada se uhvati na mamac velika kečiga ili smuđ ili kao što se zatežu uzde pri iznenadnoj opasnosti, kad pred kola usred šume iskoči medved ili dva razbojnika, od kojih jedan zgrabi konja za nosnik, a drugi uperi dvocevku u grudi kočijaša i otme mu vođice; začu se pucanj, snažan kao pucanj lovačke puške, ili skoro tako snažan, u pustoj ulici kojom se razleže eho. Drugi, i poslednji put, kupac je upotrebio svoj bič onda kada je sišao sa aradskog makadama i dospeo na izlokan drum. Tek ovo je bila prava proba, ne više u prazno. Zamahnuo je jedan jedini put iznad glave svojih konja (Valdemar i Kristina, tako su se zvali) i puknuo u vazduhu iznad konjskih ušiju. Konji se trgoše iz letargije, i, onako teški i glomazni, jurnuše po blatu a na veliku radost devojčica u zadnjem sedištu kola. One se zagrliše i ciknuše, kao od straha, mada ih je sve to zabavlјalo, taj ludi trk. Gospodin ima na sebi (da ne zaboravimo to zbog jednog novog, tek kuplјenog biča) odelo od engleskog tvida, preko kojeg je prebačen ogrtač, takođe od engleskog gvida, ali drugačijeg dezena. Ima se utisak, ukoliko takav utisak ne vara, da je, uprkos vidlјivom umoru, sasvim zadovolјan, ns samo zbog kuplјenog biča (to je sitnica), nego bez sumnje i zbog uspešno obavlјsnog posla. Jer (gospodine moj!) posao je to, posao, upisati kćeri u gimnázium, među decu “iz bolјih kuća”, kako se to kaže. Da, izvesna je protekcija bila potrebna i još koja svota uz to, zapravo mali poklon... No, hvala Jehovi, to je sad srećno obavlјeno, Hana i Mirjam - starija četrnaest, mlađa trinaest godina - živeće kod gospođe Goldberg, u Aradu, a gospođa Goldberg je žena stroga i moralna, toliko moralna da se nije ni udala, mada, istini za volјu, nije bila ni toliko siromašna ni toliko da kažemo neprivlačna da se ne bi našao i za nju neki pošten Jevrejin da je usreći. O tome valјda razmišlјa gospodin Brener (jer tako se zove) poigravajući na sedištu svojih lažnih čeza kada točkovi nalete na busen. Do Segedina ima još mnogo,
najmanje dva-tri sata, ali njemu se ne žuri. Bič više nije upotrebio ni jedan jedini put, niti je zatezao uzde. Konji znaju taj put, pošto su često vukli ove iste čeze (zovimo ih tako) na relaciji Arad-Segedin, i obratno, jer je gospodin Brener putovao bar jednom mesečno radi trgovine u Arad (ali i u Mako, Temišvar, Kečkemet, Suboticu, Novi Sad, Solnok, pa i u Peštu) - kolima. Prepušta dakle kola instinktima svojih konja i prepušta se svojim mislima. O čemu razmišlјa jedan srednjoevropski jevrejski trgovac na dan svoje smrti - to možemo samo da nagađamo. Kao što možemo da samo mutno naslućujemo o čemu to razmišlјaju ili sanjare kćeri jednog srednjoevropskog jevrejskog trgovca (četrnaest i trinaest godina) prvog dana po upisu u gimnaziju i posle prvog susreta sa velikim tuđim svetom. Sa drugim svetom. To da im se njihova daleka rođaka po majci gospođa Goldberg nije dopala, u to nema sumnje. Ne samo zato što je imala jake nausnice (Hana je govorila, šapatom, na uvo sestri, “brkove”), nego i stoga što je još od prvog časa pokazala svu svoju strogost. Uostalom, sasvim besmislenu. Naterala ih je, danas za ručkom, da “oližu” hlebom tanjir iz kojeg su jele sočivo! Pa onda svi ti saveti, kao da one nisu već odrasle devojke. Ovo valјa činiti, ono ne valјa činiti. Ovo je hoch, ovo nije hoch. I uzalud, dakle, sve te priče njihove majke o tome kako je gospođa, to jest, ako ćemo pravo, gospođica Goldberg duša od žene! Ako je “duša od žene” (šapuće Hana na uvo sestri), zašto se onda nije udala, zašto nije našla sebi muža, koji će lizati tanjire sa šoletom! Mirjam se slaže, bez reči, i samo trepće očima u znak odobravanja: sve je to živa istina: gospođica Goldberg je dosadna stara frajla! Eto. A što se škole tiče... U redu, gospođa je učitelјica lepa, mlada i lјubazna; imala je na glavi šešir kakav se ne viđa u Segedinu, sa rubanom i perom, i halјinu koju je sigurno dobavila iz Pešte, ako ne i iz Beča. No gimnazija ih je, mora se priznati, unekoliko ipak razočarala. Spolјa, u redu, bila je sasvim hako treba: velika, obojena u žuto, sa novim krovom i sa baštom naokolo. Ali iznutra... Klupe (jer su im pokazali odelјenje u kojem će sedeti), klupe su bile kao i one u školi u Segedinu, možda za koji santimetar više, đavo bi ga znao, ali isto tako tamne, tamnozelene, i isto tako izgrebane, ižvrlјane, sa mrlјama od mastila i sa škrabotinama koje se ne daju izbrisati: imena, crteži, formule. I tabla je bila isto takva, više crna nego tamnozelena (kakva je nekad bila), ali i ona okrzana, crvene linije koje su nekad označavale kvadrate jedva su se nazirale, i to samo na rubovima.
Katedra je bila presvučena običnim plavim pak-papirom pričvršćenim rajsnedlama za ploču. Visoki prozori imali su rešetke, kao na kakvom samostanu iz romana. I to mi je neka Devojačka gimnazija! Nema, dakle, više one cike i razdraganosti kao kad su bile krenule na put, jutros rano, pre svitanja. One radosti koja ispunjava dečju dušu u trenucima koji označavaju velike životne prekretnice. Ostala je u njima samo neka skrivena tuga koju je svaka čuvala za sebe, kao tajnu. Bejaše ih stid da priznaju jedna drugoj da su doživele razočaranje, naglo, nepopravlјivo, posle dugih dana radosti i ushićenja i posle ovog današnjeg jutra kada im se činilo da će im srce iskočiti od uzbuđenja, jer je najzad došao taj dan! Sedele su tako pod podignutom nastrešnicom, uvijene u toplu ćebad, pretvarajući se da dremaju, svaka zauzeta svojim mislima. Vetar je šumio u granama hrastova. S vremena na vreme otvarale su oči, krišom jedna od druge, i pogledale uvis, pored očevog ramena, u svod od lišća kroz koji su prolazili kao kroz tunel. Katkad bi vetar ubacio poneki list na njihovo kožno ssdište. List bi odseo, uz lako grebanje, kao kakav miš. I šta će reći majci - misle bez sumnje i o tome kako će sakriti od nje da im je splasnulo oduševlјenje? Kako ns razočarati nju, svoju majku, koja ih je ispratila jutros sa suzama, kao da ih prati na venčanje ili, božemiprosti, u smrt... Ah, to nikako, nikako! Majci neće reći da ih je razočarala tabla, da su ih razočarale klupe. Pa to bi bilo detinjasto i to bi njihovoj majci nanelo bol. Ali što ss tiče frajle Goldberg, e, to je već druga stvar! Zar će one morati tokom cele školske godine da “ližu” tanjire sredinom od hleba? Pa zar to ima ikakvog smila? U redu, soba im je “kao kutija”, krevet je prostran, čaršavi uštirkani, perina meka i topla, prozor gleda na baštu sa cvećem i na živicu od jorgovana, sve je to lepo i krasno, ali zar je njina dobra majka ne bi mogla zamoliti, pismom, lepo, učtivo, da se mane svojih “vaspitnih mera”. Jeste, u sobi, na stolu, bila je vaza sa svežim perunikama, zavese su krute kao papir i bele kao sneg, sve je to u redu, i kupatilo je sa pločicama od ružičastog fajansa, i peškir sa monogramima, X kao Hana, M kao Mirjam, ali... Ne, to ne smeju reći majci, jer posle svega što se zbilo, posle dugih, šestomesečnih razgovora, uveče, pred spavanje, o tom odlasku u Arad, u gimnaziju, bilo bi svetogrđe i detinjasto lokazati svoju ravnodušnost, svoju nezahvalnost.
Napolјu je još svetlo, mada sunce upravo zalazi. Gospodin Brener to jedini vidi sa svojeg sedišta, kao sa trona, i možda mu pada na pamet jedan stih - jer gospodin Brener je lјubitelј poezije, trgovina ga nije sasvim lišila smisla za lepo - jedan stih o zalasku sunca, koje pada niz horizont kao glava kakvog monarha kad se, krvava, otkotrlјa sa panja. Zamišlјen, gospodin Brener vadi cigaru iz unutrašnjeg džepa. U tom času, u tom istom času, devojčica u šumi vadi iz svog džepa okruglo ogledalce obloženo sedefom i prinosi ga licu. Prvo vidi svoj pegavi nos, zatim oči i riđu kosu, nalik na rep veverice. A onda njeno lice nestaje, polako, postepeno, prvo pege nosa, zatim sam nos, zatim oči. Preko ogledala se nahvatao njen dah, kao tanak kad preko zelene jabuke. Ali ona jednako drži ogledalo pred licem, jer sad u njemu vidi šumu i zalelujano lišće hrastova. Jedna je ptica poletela iz žbuna, naglo, ali bez zvuka; jedan sićušni leptir boje rđe i uvelog lista nestade na stablu hrasta; jelen naglo zastade u trku, skamenjen i kao začuđen, da bi odmah zatim strelovito jurnuo; trula grana pade sa drveta; zalјulјa se paučina sa kaplјicom rose kroz koju se prelama krvava sunčeva zraka. Šišarka je pala nečujno, grana se skršila bez ropca, kao da je od pepela. Devojčica gleda u ogledalo, prinevši ga sasvim blizu očiju kao da je kratkovida (kao Hana, koja nosi naočari). Onda ugleda, tu odmah iza sebe, to jest iza ogledala - jer iza nje nema ničeg, nikakvog druma - blatnjavi seoski drum po kojem se kreću neke čeze. Na prednjem sedištu sedi njen otac. Upravo je izvadio iz džepa cigaru i prineo plamen šibice, spustivši bič u krilo. Sad baca šibicu u visokom luku, u blato. Zatim naglo zateže uzde. U očima mu užas... Na kola skaču dva čoveka. Devojčica kriknu u snu, zatim se uspravi u krevetu, stiskajući malecno ogledalo obloženo sedefom, koje je sve dosad držala u znojavom dlanu pod jastukom. Gospođa Brener, koja je noćas spavala sa detetom u istoj sobi - inače sve tri devojčice spavaju u dečijoj sobi, odmah do ove - skače iza sna i, bunovna, pokušava da pronađe sveću. Devojčica urla kao izbezumlјena. To je već krik životinje, nelјudski, od kojeg se ledi krv u žilama. Oborivši svećnjak, gospođa Brener juri ka devojčici, pritiska joj glavu na grudi, ali ne uspeva ni sama da kaže išta, glas joj se oduzeo, ne zna šta se to zbiva, da li joj to neko davi dete, da li ga neko kolјe. Iz tog urlanja i isprekidanih
krikova razaznaje nešto nejasno, nešto strašno, čuje imena svojih kćeri i te užasne urlike: “Ne! Ne! Neee!” Najzad pronalazi svećnjak kraj noćnog ormana i, rukama koje je jedva slušaju, pali šibicu. Devojčica jednako urla, unezverenih očiju, zagledana u ogledalce koje stiska u dlanu. Gospođa Brener pokušava da joj ga otme iz ruke, ali devojčica stiska ogledalce snažno, kao u samrtnom grču. Gospođa Brener seda na krevet, držeći visoko drhtavu sveću. Pri mutnoj svetlosti plamena vidi u ogledalu, na trenugak, samo na trenutak, unezverene oči svoje najmlađe kćeri. (Ako to nisu njene sopstvene unezverene oči.) Onda jurne prema ormanu. Čuje se ciliktanje kristala. Zatim zvuk razbijenog stakla. Gospođa Brener se vraća, držeći u ruci neku flašicu, sirće, kolonjsku vodu ili mirišlјavu so. Devojčica sedi na krevetu, telom joj prolaze grčevi, oči joj zagledane u prazno. Kraj nje, na podu, razbijeno ogledalo. Devojčica naglo pogleda u majku, kao da je prvi put u životu vidi. “Oni su svi mrtvi”, kaže glasom skoro tuđim. Gospodin Martin Benedek, birov, upali sveću na noćnom ormanu i nogleda na sat: jedapaest je prošlo. Pas u dvorištu jednako laje, besno, može se čuti kako se otima sa lanca i kako lanac klizi po zategnutoj žici. Neko udara na vrata, pesnicom, žestoko. Gospodin Benedek navlači kućni ogrtač i izlazi, ne skinuvši sa glave noćnu kapicu sa kićankom koja mu pada na uvo. Podigavši svsću visoko, prspoznaje pred vratima gospođu Brener, koja stiska u naručju devojčicu. Dete ss trese od prigušenih jecaja. Gospođa Brener ne može da dođe do reči i birov je, zlovolјan, uvodi u predsoblјe. Pas jednako urla, onim strašnim životinjskim plačem, više nalik na ridanje starca nego na plač dsteta. Gospođa Brener, samrtno bleda, sa detetom koje jednako cvili, životinjski, pokušava, sva pometena, da izloži gospodinu birovu razloge svog dolaska. “Vidite i sami u kakvom je stanju”, kaže jedvačujno. “Da, vidim”, kaže birov. “Ali, oprostite, ne razumem vas sasvim.” Dete se sad okreće prema njemu i pogleda ga pogledom kakav gospodin birov nikad nije video. “Oni su svi mrtvi”, kaže devojčica. Zatim počinje ponovo da rida. Telo joj potresaju grčevi. Gospodin Benedek gleda u majku deteta, upitno.
“Kaže da ih je videla u ogledalcetu. Svi su - kaže - pobijeni. Vidite i sami u kakvom je stanju.” “U ogledalcetu?” pita gospodin birov. Sledi dugo ubeđivanje. Gospodin Bensdek, kao čovek sa vslikim iskustvom (od nekih petnaest, ako ne i čitavih dvadesst godina) ne veruje u čuda, on se pouzdava samo u nauku. Devojčica je, misli u sebi, dobila napad histerije ili epilepsije (ali to ne kaže). Kaže samo da bi je trebalo, sutra ujutro, odvesti lekaru, možda ima konstipaciju. A sada - uskoro će ponoć - neka samo izvole lepo kući, sve će biti u redu. Dete je imalo neki košmar (to kaže glasno, izgovarajući reč košmar sa francuskim naglaskom, kako bi, valјda, njegove reči delovale uverlјivije, kao neka vrsta lekarske dijagnoze izgovorene na latinskom); treba mu dati gorku so (evo, izvolite, možete sačuvati celu staklenku), ali molim vas, gospođo Brener, ne mislite valјda da ću sada, u pola noći, krenuti sa žandarmima u šumu da proveravam košmare jedne bolesne devojčice! Recimo, ako ne ozbilјno bolesne, a ono sa groznicom. Da li je mala prebolela zauške? Jeste? A magareći, to jest veliki kašalј? Eto vidite... Možda je u pitanju veliki kašalј. Prvi simptom. Nervoza, opšta razdraženost organizma. Slabost. Jer kada se telo muči, onda duša... I tu gospodin Benedek razvija teoriju o povezanosti duhovnih i telesnih fenomena, teoriju koju je negde čuo, pri kartanju, bez sumnje od doktora Vajsa. Ukoliko to nije pročitao u nekoj knjizi. Ili u samom Aradi naplóu. (Molim, sve će biti u redu.) Kraj ove priče nalazimo u tom istom Aradi naplóu, komplet za 1858. godinu, kojeg je redovno čitao gospodin Benedek, u to nema sumnje, kao uostalom i gospodin Brener, obaveštavajući se o veridbama, smrtnim slučajevima, šumskim požarima i zločinima, o cenama drva, kože i žita. (List js donosio, pored službenih vesti, još i pastirske poslanice, poučne članke o polјoprivredi, pravne savete, kao i izveštaje o konjskim trkama u Pešti, o bunama u Grčkoj, o dvorskim prevratima u Serbiji.) U tim istim novinama iz vremena rane vladavine Franje Josifa nalazimo i svedočanstvo samog gospodina birova, dato pod zakletvom, svedočanstvo utoliko dragocenije što potiče od čoveka koji je, po sopstvenom priznanju, lišen svakog sujeverja i naginje “pozitivizmu”. “Prizor je bio užasan” (to govori gospodin Benedek za Aradi napló). “Samo nas obziri prema čitaocima navode da ne predočimo žalosno stanje u
kojem su se nalazile žrtve. Gospodin Brener je bio bukvalno dekapitiran, nožem ili sekirom, a devojčice...” Sledi oprezna aluzija na činjenicu da su devojčice bile takođe zaklane, pošto su dva muškarca izvršila nad njima silu. Pronaći počipioce ovog groznog zločina (prepričavamo Aradi napló) nije bilo teško, jer devojčica je jasno videla ubice u ogledalu. Jedan je bio izvesni Fuks, dvadeset i osam godina, trgovački pomoćnik, drugi neki Mesaroš, besposličar. Obojica su radila prošle godine kod gospodina Brenera. Našli su ih u Fuksovoj radnji, sa svežnjem krvavih novčanica. “Pritešnjeni dokazima, sve priznadoše, rekavši da su u otkrivanju njihovog zločina prepoznali Božji prst. Zatražiše sveštenika da se ispovede.” O ovom neobičnom događaju izveštavaju svoje čitaoce i druge evropske novine, izražavajući katkad izvesnu nezdravu sumnjičavost, što je bila samo posledica sve jačeg prodora pozitivizma u krugove naprednog građanstva. Spiritistička glasila - a njihov je uticaj bio itekako značajan - ovaj su slučaj navodila kao siguran znak čovekovih magnstskih moći. O tome je rekao svoju reč i čuveni Kardek, nesumnjiv autoritet u ovoj oblasti, čovek koji je imao savez sa silama mraka.
PRIČA O MAJSTORU I UČENIKU
Ono što sledi zbilo se krajem nrošlog veka u Pragu, “gradu misterija”. Taj događaj - ako se to može nazvati događaj - ispričan je, sa neznatnim nijansama i preinačenjima, kod raznih autora, i ja se držim one verzije koju je dao Haim Frankel: prednost njegovog kazivanja je u tome što je on u svom tekstu sažeo izlaganja i drugih učenika koji su pisali o Majstoru. Kada se iz nje otklone glomazne rasprave o veri, o moralu, o hasidizmu, rasprave prekidane čestim učenim citatima iz Talmuda i cepidlačenjima samog Frankela, priča se u biti svodi na sledeće: Učeni Ben Haas (pravim imenom Oskar Lejb) počeo je da piše pesme, na hebrejskom, kada mu je bilo četrnaest godina. Oko hilјadu osamsto devedesete vraća se sa jednog hodočašća u Svetu zemlјu i nastanjuje se u Pragu, gde okuplјa grupu istomišlјenika oko lista Hajom, koji se umnožava rukopisno u onoliko primeraka koliko ima učenika. Ben Haas podučava moralu i literaturi. Nјegovo učenje, uzloženo u mnogobrojnim raspravama i spisima, delimično objavlјenim tek nedavno (brigom samog Haima Frankela), temelјi se na jednoj moralnoj dilemi, potekloj iz Platona, koja bi se mogla sažeti na sledeći način: umetnost i moral zasnivaju se na dvema različitim premisama i kao takvi oni su nespojivi. Moglo bi se čak reći, kako tvrdi Frankel, da se celokupno Ben Haasovo delo, pesničko i filozofsko, svodi zapravo na dokazivanje te činjenice kao i na pokušaj da se ta protivurečnost nadvlada. Kjerkegorovsko “ili-ili” on pokušava da ublaži, mada mu primeri iz istorije ideja, a u prvom redu književnosti, kazuju da je ta dilema skoro nepremostiva. “Umetnost je delo taštine, a moral je odsustvo taštine”, ponavlјa on na više mesta, tumačeći biografije velikana od kralјa Davida do Jude Halevija i Salomona Ibn Gabirola. Družina na čijem čelu stoji Ben Haas (po jednima ih je bilo pet, po drugima sedam) uzima sebi za cilј da primerom i delom opovrgne ovu dilemu, da se dakle, “u samom srcu pesničkih iskušenja”, potčini jednom rigoroznom moralu, koji se, kako veli Frankel, temelјi na judeohrišćanskoj tradiciji, talmudijskim postavkama, Kantu, Spinozi i Kjerkegoru, a da nije lišen pri tom izvesnih “anarhističkih primesa”. Ako smo dobro shvatili Frankela, taj “rigorozni moralni imperativ” (citat je iz Ben Haasa) nije, međutim, isklјučivao iz svog kodeksa određene hedonističke postavke: protivno svakom očekivanju, votka, indijska konoplјa i telesna uživanja bila su stavlјena u isti red kao i čitanje, putovanja i hodočašća. Frankel u ovome vidi, i mislim da nije daleko od istine, samo najniži nivo onog preseka sila
gde se umetnost i moral sukoblјavaju u svom najelementarnijem vidu, “izvan dobra i izvan zla”: prava moralna dilema počinje i završava se pitanjem taštine, a sve ostalo je izvan moralne sfere. Izvesni paralelizmi u ovoj tački, paralelizmi koje Frankel uspostavlјa sa budističkim učenjem i sa praksom bonza - gde telesna uživanja nisu prepreka na putu ka apsolutnom koje se zove Tao - pre su, reklo bi se, posledice Ben Haasove lične spekulacije nego neposredan uticaj mudrosti Istoka. To, dakle, da je Ben Haas bio viđen u svojoj tridesetoj godini u jednoj po zlu čuvenoj praškoj četvrti (u vreme kada je već bio utemelјio svoj moralni kodeks), ne može se smatrati nekom vrstom senzacije koja protivureči njegovim načelima izloženim u delu Leto i pustinja. “Umetnost je spoznaja, a spoznaja je bespolna; bespolna, što će reći imoralna”, citira Frankel jednu od temelјnih Haasovih postavki. Učeni Ben Haas, koji spajaše u sebi pesnika i moralistu, dve protivurečne vokacije, nastojao je, dakle, da tu bespolnu spoznaju umetnosti, kojoj je svako iskustvo dragoceno, pomiri sa onim etičkim principima koji je neće osiromašiti: “Verovati na reč, makar to bilo Sveto Slovo, nosi u sebi opasnost jednog mnogo težeg moralnog pada nego što je kršenje zabrane zadate tim Slovom.” U ovom kratkom navodu iz ranog Haasa nalazi se najjednostavcije izložena jedna od onih temelјnih ideja koje će godinama kasnije roditi tešku i glomaznu, jedva razbirlјivu Haasovu filozofsku doktrinu, izloženu nekim kabalističkim jezikom, zamućenim neologizmima i mnogobrojnim pojmovima čije nam značenje izmiče. Teško je, međutim, utvrditi da li je u pravu Frankel kada veli da js ova neprozirnost Ben Haasovog kasnijeg učenja samo posledica koleblјivosti i plod “zrelih godina”. (Mnoge su prepreke na putu objavlјivalјa kritičkog izdanja Ben Haasovih sabranih dela, a u prvom redu izvesni rabini i moralisti u samom Odboru za izučavanjs i štampanje tih dela.) Događaj koji nas intsresuje i koji ćemo ovde ukratko izložiti nema, međutim, neposredne veze sa filozofskom doktrinom samog Ben Haasa; taj događaj, ma koliko po sebi naizgled beznačajan, proizlazi iz sprege njegovog učenja i stavlјa na ispit čitav jedan komplikovani sistem vrednosti; neka vrsta naravoučenija, ako hoćete. Godine 1892. Ben Haas, koji već nosi ime Majstora, susreće u onom zloglasnom kvartu nekog mladića koji ga moli za razgovor. Majstor, lomeći se između etičkog i pesničkog principa - od kojih mu prvi kaže da ga odbaci
a drugi da ga sasluša - seda s njim u jednu mračnu krčmu i naručuje dve čaše paskalne votke, što predstavlјa, izgleda, deo rituala. Ješua Krohal, tako se mladić zvao, poverava Majstoru da posećuje ovaj kvart od kada je došao do jednog od njegovih spisa koji ga je uverio da je iskustvo “bespolno, dakle imoralno”, ali da ne može da nađe onu duhovnu ravnotežu koju propovedaju Leto i pustinja. Majstor oseća izvesnu zebnju i kajanje, naslutivši da njegovo učenje, kao i svaki nauk koji se temelјi na moralu, može da nanese, dospevši u nedorasle ruke, isto toliko zla koliko bi moglo doneti dobra. (Jer, kako veli Platon, majstor bira učenika, ali knjiga ne bira čitaoca). Ponesen nekom paklenom idejom i zagrejan valјda votkom, Ben Haas odlučuje da od jednog bsznačajnog bića - učenik nije odgovorio ni na jedno od skrivenih pitanja Majstorovih - stvori hasidima (reč upotreblјena u značenju: upućeni, učeni, smerni), ako to nije bila samo nesvesna želјa za parodiranjem Pigmaliona, kako misli Frankel. Mladić priznaje da mu je Leto i pustinja dalo moralnu snagu da posećuje javne kuće, smatrajući to u prvom redu “aktom iskustva”, ali da je svestan činjenice da taj “akt iskustva” nema nikakvu vrednost ako nije stavlјen u službu stvaralačkog čina. Ben Haas napgo spusti na sto čašu s votkom kada Ješua Krohal izgovori naslov knjige na kojoj radi: Put u Kanaan. Onaj koga zovu Majstor uverava se, međutim, tokom večeri da njegov budući učenik ima sve one osobine zbog kojih ga, da sluša glas svoga razuma, ne bi smeo primiti pod svoje okrilјe, jer glupost spojena sa slavolјublјem opasnija je od svake mahnitosti. Zakazuje mu ipak sastanak, kroz tri meseca, u istoj krčmi, i napušta ga, pošto mu je izdiktirao spisak od dvadeset i sedam knjiga na temu kanaanskog čuda i spasenja. Krajem avgusta, Ješua Krohal se pojavlјuje na zakazanom mestu, noseći rukopis svog Puta u Kanaan: nekih sto dvadeset strana na koje Majstor baca jedan letimičan, jedan sveobuhvatan pogled; osim kaligrafskog rukopisa, otkriva, nasumice, nekoliko pravopisnih grešaka. Sledeći mu sastanak zakazuje ponovo kroz tri meseca, na istom mestu, i otpušta ga, izdiktiravši mu spisak knjiga, među kojima i pravopis hebrejskog jezika. Prilikom trećeg susreta, februara 1893, Majstor prelistava rukopis svojim prstima nalik na raklјe istraživača izvora, i sa užasom shvata da su se njegove sumnje obistinile: na strani sedamdeset drugoj, pravopisna je greška bila ispravlјena, ali je rukopis inače bio nedirnut. Ponesen naglim kajanjem, a možda i sažalјenjem (jer je shvatio ili bar naslutio da je svojim
primerom od jednog nesrećnog građanina napravio još nesrećnijeg hasidima, i tu više nema leka i povratka). Majstor uzima sa stola rukopis i odlazi. Celu noć provodi nad tekstom Puta u Kanaan, čija ga uzaludnost i praznina opominju na njegovu sopstvenu grešku: da se one noći pre nekih devet meseci priklonio svome etičkom a ne pesničkom principu (a ko zna gde je tu jasna granica!), danas ne bi imao na savesti jednu uzaludnu egzistenciju koju sad mora, silom moralnih zakona, da spasava od ponora nad kojim se našla. I da taj nekad zdrav mladić ne bejaše zaražen njegovim učenjem, makar krivo shvaćenim i protumačenim, on ne bi noćas bdeo nad tim besmislenim tekstom ispisanim krupnim kaligrafskim rukopisom, tekstom iz kojeg provejava jedino pusta želјa da se bssmisao živlјenja, ili slutnja tog besmisla, opravda nekim stvaralačkim činom, kakvim-takvim. Ben Haas shvata u jednom trenutku ozarenja da je do svega ovog dovela njegova sopstvena taština, njegova pesnička nastranost i njegova polemička strast: dokazati učenicima da Pigmalion nema moralnu snagu mita, nego da je to jedna obična skandalozna hronika kojoj je dat privid mitskog. Kako ne bi odbacio ceo Put u Kanaan, i time nesrećnog Ješuu Krohala ostavio u njegovoj trideset i trećoj godini na opasnom bespuću (u ovoj kriptografiji Frankel s pravom zapaža uticaj kabalističke simbolike na Ben Haasa), onaj koga zovu Majstor izbacuje iz rukopisa sve ono što je slika samog autora, slika njegove taštine, te jedine osobine na kojoj se drži celo njegovo trošno biće; oslobađa rukopis svih onih efemernosti u kojima se odslikava, kao na površini bare, rošavo lice Ješue Krohala, njegovi modri podočnjaci i njegovo lenjo telo; hitrim potezom pera izbacuje iz rukopisa zlobne aluzije na savremena zbivanja i biblijske digresije, kao što je ona o Lotovoj ženi, u kojoj prepoznaje riđu Nemicu iz krčme “Korona”. (A ta riđa Nemica ima sa Lotovom ženom jedinu tajanstvenu vezu što joj se oko pazuha širi bela mrlјa od znoja i što ju je Ješua Krohal, po sopstvenom priznanju, “sodomizovao”.) Od sto dvadeset strana Puta u Kanaan Ben Haas ostavlјa jedva trećinu, spojivši one delove u kojima se krije zrno mitske alegorije, zrno od kojeg bi se mogao napraviti Privid punoće. Sutradan neispavan i zlovolјan, odlazi do kafane “Korona”, stavivši u džep svog kaftana rukopis Puta u Kanaan. Nalazi Ješuu Krohala potištenog. Mladić mu izražava svoju sumnju: shvatio je uzaludnost i neminovnost svog izbora. Ako Majstor smatra da Put u Kanaan ne može da se domogne milosti uobličenja, njemu ne preostaje
ništa drugo nego da se povuče. Ovu je reč izgovorio vrlo dvosmisleno, tako da je mogla da ima drugačije i pogubnije značenje od onog koje ona ima u Letu i pustinji. (“Ako ne možeš da deluješ u pogibelјnoj sprezi tih protivurečnih sila, moralnih i pesničkih, povuci se. Zalivaj kupus u svome vrtu, a ruže gaji samo na groblјu. Jer ruže su pogubne po dušu.”) Onaj koga zovu Majstor vadi tada iz unutrašnjeg džepa svog svilenog kaftana išarani rukopis i stavlјa ga pred mladića. “Ako sam dobro shvatio”, kaže Ješua potišten, “ovde nije ostalo ništa.” - “Naprotiv”, reče Ben Haas, “ostalo je ono čemu se može dati Privid punoće. A između Privida punoće i Punoće razlika je tako neprimetna da samo najmudriji mogu da je naslute. Kako je, međutim, mudrih suviše malo - po nekim svega trideset i šest u celom svetu - malo će biti i onih koji će uočiti tu razliku. A za one brojnije, Privid je isto što i Punoća.” Lice Ješue Krohala se ozari, jer mu se učini da je u Majstorovim rečima otkrio svoju tajnu misao, svoju misao-vodilјu: da se sve stvari na ovom svetu zbivaju prevarom, na tananoj i neuhvatlјivoj razlici između Punoće i Privida punoće, no kako nikom nije dato da proceni šta je jedno a šta drugo (u tome se njegova misao u biti razlikovala od Majstorove) to su sve vrednosti, moralne i pesničke, samo pitanje spretnosti i sreće: pusta forma. Ben Haas oseti učenikovu skrivenu misao - jer onaj koga su zvali Majstorom razlikovao je Istinu od Laži - i reši se da pokaže učeniku tu granicu između suštine i opsene. Odvede ga kući i, tokom ge noći, na samom rukopisu (nad onim što je ostalo od rukopisa) pokuša da mu objasni, na primerima jednostavnim i poučnim, kako se jedna misao, senka jedne misli ili jedna slika mogu dovesti - magijom reči i čarolijom nedorečenog - do milosti uobličenja. Ješua Krohal napušta zorom Majstorovu sobu (u kojoj je smrad u kožu povezanih knjiga bio ublažen opojnim mirisom sandalovog drveta što bogohulno sagorevaše u tučanim menorama: uspomene sa hodočašća). Svraća u krčmu “Korona”, naručuje gulaš i kriglu piva, zatim se daje na prepisivanje rukopisa. U podne je već stajao pred njim završen rukopis biblijske parabole pod naslovom Put u Kanaan, prepisan načisto njegovim krupnim kaligrafskim pismenima. Onda uzima primerak sa Majstorovim ispravkama i baca ga u veliku kalјevu peć nalik na katedralu, vrata raja i pakla. Kad plamen uništi tragove Majstorove ruke i time, kao na lomači, i njegove duše, Ješua Krohal stavi presavijen rukopis u unutrašnji džep svog kaputa i, goreći nekom dotad nepoznatom
groznicom, naruči još jednu kriglu piva. Karolina postavi pivo na ivicu stola, ali Ješua, naglo poskočivši, uspe da je dograbi za krupnu oblu sisu. Karolina se za trenutak skameni, kao Lotova žena pretvorena u stub od soli, zatim se trže i zamahnu. Nјena teška crvena ruka promače mu tik ispred nosa. “To je Privid punoće”, reče Ješua u vidu sentence, “a ono je bila Punoća” i tu zaobli dlan i raširi prste... Put u Kanaan pojavio se krajem hilјadu osamsto devedeset i četvrte, prvo u časopisu Hajom, na hebrejskom, a početkom sledeće godine, preveden na nemački, i u vidu knjige. Knjiga je naišla na jednodušan prijem egzegeta i svi su otkrili u njoj, kako veli Frankel, “Punoću”. Jedino je mladi Bjalik (kasnije poznatiji pod imenom Hajim Nahman), podvrgavši knjigu ozbilјnoj analizi, otkrio u njoj tragove Majstorove ruke koja je “pokušala da spasi ovu parabolu od praznine koja iz nje provejava”. Ova Bjalikova kritika imala je sledeće konsekvence: u pogovoru novom izdanju Puta u Kanaan, Krohal je proglasio Bjalika sifilističarem i odrekao se javno Ben Haasovog učenja, nazvavši ga šarlatanom i “trovačem duša”. Dosledan svom poricanju, udružio se s Majstorovim protivnicima i u novopokretnutom časopisu Kadima poveo nepoštednu i dugotrajnu borbu protiv njega, služeći se pri tom “spletkama i klevetama u kojima je pokazao da nije lišen baš svakog dara”. Jedna nedovršena parabola, nađena u Ben Haasovim spisima, parabola pod naslovom “Priča o Učeniku i Majstoru”, pošto nedovršena, ne sadrži nikakvo naravoučenije. Osim možda ovo: između Punoće i Privida punoće, u moralnom smislu, teško je uspostaviti jasnu razliku. “To nije uvek polazilo za rukom i onome koga su zvali Majstor”, veli Frankel. “Nadnevši se nad ponor, on ni sam nije mogao odoleti taštom zadovolјstvu da taj ponor ne pokuša ispuniti Smislom.” Iz ovog proizilazi jedna nova pouka koja nam sugerira, poslovično, da je opasno naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želјi da se u njoj, kao na dnu bunara, ogleda svoje sopstveno lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.
SLAVNO JE ZA OTADžBINU MRETI
Kada su tog aprilskog svitanja - a to je bio dan određen carskim dekretom za njegovo pogublјenje - ušli stražari u ćeliju, mladi je Esterhazi klečao na podu, ruku čvrsto stisnutih na molitvu. Glava mu je bila nisko pognuta, a svetla mu je kosa padala sa strane, otkrivši dug tanak vrat i koščatu hrptenicu koja se gubila pod lanenom košulјom bez okovratnika. Stražari na trenutak zastadoše, smatrajući razgovor jednog grofa sa Bogom dovolјnim razlogom da se, za trenutka, zaborave strogi propisi španskog rituala. Sveštenik takođe ustuknu, stiskajući nemo svoje na molitvu skloplјene ruke; dlanovi su mu se znojili i ostavlјali izdajnički trag na belokosnim koricama brevijara: brojanice sa zrnima krupnim poput maslina klatile su se nečujno. Samo klјučevi na golemoj alci u rukama jednog od stražara ciliknuše dva-tri red, bez ikakvog ritma. “Amen”, prošapta mladić, završivši svoju jutarnju molitvu. A zatim dodade glasno: “Oprostite, oče.” U tom času, kao po komandi, zabubnjaše doboši, zloslutno i jednolično kao kiša. Jedan husarski oficir rumena lica i nakostrešenih brkova, uokviren dugim puškama dvojice hrvatskih ulana koji su stajali sa strane, poče da čita presudu. Glas mu je bio promukao, a ćelija je odjekivala prazno. Presuda je bila stroga i neumolјiva: smrt vešanjem. Mladi je plemić učestvovao s oružjem u ruci u jednoj od onih pučkih pobuna koje su s vremena na vreme potresale carevinu, izbijajući iznenadno i nepredvidlјivo, krvave, surove i beznadne, da bi bile ubrzo zatim, isto tako iznenadno, surovo i beznadno ugušene. Nјegovo poreklo i slavu njegove porodice sud je bio uzeo kao otežavajuću okolnost i kao izdajstvo ne samo monarha, nego i svog sopstvenog staleža. Kazna je trebalo da bude egzemplarna. Osuđenik jedva da je razabirao koju reč iz gomile monotonih slogova koji su mu bubnjali u ušima kao zvuci doboša. Vreme je bilo stalo. Prošlost, sadašnjost i budućnost bejahu izmešane, doboši su udarali, a u njegovim slepoočnicama odjekivahu, kao uznemireni damari, daleki zvuci pobedničkih bitaka, trijumfalnih povorki i juriša, kao i bubnjanje nekih drugih doboša presvučenih crninom, no koji tada nisu nagoveštavali njegovu smrt no nečiju tuđu. Uprkos svojim godinama (ličio je pre na rano ižđikalog dečaka nego na zrelog mladića), on je već video rane i stajao je oči u oči sa smrću, ali nikad još ovako, iz ove blizine. I upravo ta blizina, to osećanje daha smrti na svom golom vratu, to je bilo ono što je
izvitoperavalo u njegovoj svesti sliku stvarnosti, kao kod kakvog astigmatičara kome blizina predmeta samo još više izobličava konture stvari. Ono do čega mu je sad bilo jedino stalo - jer se u njegovom svetu najviše ceni, pored časna života, još samo časna smrt - jeste da sačuva onu dostojanstvenost koja se zahteva od jednog Esterhazija u ovakvom trenutku. Noć je proveo budan ali skloplјenih očiju i bez ijednog jedinog glasnog uzdaha, kako bi stražar, oka prilјublјenog uz špijunku, mogao posvedočiti da je osuđenik spavao mrtvim snom, kao da mu predstoji venčanje a ne smrt. I on je, u nekom čudnom redosledu vremeia, već čuo kako taj stražar priča u oficirskoj kasini: “Gospodo, mladi je Esterhazi te noći spavao mrtvim snom, bez uzdaha, kao pred venčanje a ne pred pogublјenje. Dajem vam svoju časnu oficirsku reč! Gospodo, odajmo mu priznanje!” Onda se čuje (on čuje) kristalni zvuk čaša. “Eks! - Eks!” Taj zanos smrti, to pobedničko savlađivanje, držali su ga celog jutra i on je svoju pribranost podržavao molitvom, odupirući se, stisnutih zuba, kukavičkom držanju creva i simpatikusa, tim izdajnicima volјe i htenja; kalio je svoju muškost porodičnom legendom. Stoga, za ispunjenje poslednje želјe, koju mu ponudiše shodno milosrdnom protokolu, nije zatražio čašu vode, mada mu je gorela utroba, nego cigaretu, kao što je nekoć davno, jedan od njegovih predaka zatražio zeru duvana koju je ižvakanu plјunuo u lice dželatu. Oficir lupnu petama i pruži mu svoju srebrnu tabakeru. (“Gospodo, dajem vam časnu reč, ruka mu nije zadrhtala više no što drhti moja, evo sada, dok držim ovu čašu. Eks! - Eks!”) U svetlosti prvog jutarnjeg sunca, koje je padalo koso u ćeliju kao u kriptu kakvog sveca na starinskim slikama, diže se dim cigarete lјubičast kao svitanje. Osuđenik oseti kako mu dim, ta sjajna iluzija, naruši na trenutak snagu, kako ga nače, kao da je začuo negde u dalјini zvuk tarogatoa što se razliva nad ravnicom, pa hitro baci cigaretu na pod i zgazi je svojom husarskom čizmom iz koje behu izvađene mamuze. “Gospodo, spreman sam!” Izabrana zbog svoje vojničke jednostavnosti, kratka kao komanda, gola kao isukana sablјa i isto tako hladna, ta je rečenica trebalo da bude izgovorena kao javka, bez patetike; kao kad se kaže posle pijanke: “Lakunoć, gospodo!” Ali, čini mu se sada, ne ispade iz toga baš ništa