Sigmund Frojd - Tumacenje snova 1.deo

ODABRANA DELA SIGMUNDA FROJDA Knjig a šest a TUMAČENJE SNOVA, I URKDNIK: D r HUG O KLAJ N ^Mii*iiiiiUi4iiUU SIGMUN D FROJ D TUMAČENJE SNOVA i Preveo S/iiemačkog Dr Albin Vilhar

Naslov originala Die Traumdeutung © 1942 by Imago Fublisbing Co. Ltd., London I NAUČNA LITERATURA O PROBLEMIMA SNA Na sledećim stranicama pružiću dokaze za to da postoji jedna psihološka tehnika koja dozvoljava objašnjavanje snova i da se primenom ovog postupka svaki san pokazuje kao smisaona psihička tvorevina koja se na mestu koje je mogućno naznačiti može uvrstiti u duševna zbivanja budnog stanja. Pokušaću^ dalje, da objasnim zbivanja od kojih potiču neobičnost i nerazgovetnost sna i da od tih zbivanja izvedeni zaključak o prirodi psihičkih sila iz čijeg se zajedničkog ili suprotnog delovanja rađa san. Kada dotle dođem, moje će izlaganje prestati jer će dostići onu tačku gde se problem snevanja uliva u obimnije probleme čijeg se rešenja treba latiti na osnovu drugog materijala. Pregled radova i rezultata ranijih autora, i pregled sadašnjeg stanja problema snova u nauci iznosim unapred zato što u toku raspravljanja neću imati često povoda da se na to vraćam. Jer naučno razumevanje sna, uprkos višehiljadugodišnjim nastojanjima, napredovalo je veoma malo. Ovu činjenicu pisci tako jednodušno ističu da izgleda izlišno navoditi pojedine glasove. U delima čiji spisak priključujem na kraju svoga rada nalaze se mnoge napomene koje mogu dati podstreka, i obilje zanimljivog materijala za našu temu, ali tu nema ničega, ili malo čega od onog

G Tumačenje snova, I što bi pogađalo suštinu sna ili što bi definitivno moglo resiti jednu od njegovih zagonetaka. Još manje znanja o tome, naravno, stekli su obrazovani laici. Kakvo je shvatanje našao san u praistorijskim vremenima čovečanstva kod primitivnih naroda, i kakav je uticaj mogao imati na stvaranje njihovih predstava o svetu i o duši, to predstavlja temu od tako velikog interesa da je vrlo nerado isključujem iz obrade u vezi sa ovim. Skrećem pažnju na poznata dela ser Đ. Luboka (Sir J. Lubbock), H. Spensera (Spencer), E. B. Tajlora (Tylor) i drugih. Dodaću samo to da nam značaj ovih problema i spekulacija mogu postati shvatljivi tek pošto smo resili zadatak „tumačenja snova« koji nam lebdi pred očima. Odjek praiskonskog shvatanja sna očigledno sačinjava osnovu važnosti koju snovima pripisuju narodi klasičnog starog veka.1 Kod njih je postojala pretpostavka da snovi stoje u vezi sa svetom nadljudskih bića u koja su verovali i da oni donose otkrovenja od strane bogova i demona. Osim toga im se nametalo shvatanje da snovi imaju značajnu svrhu za onog koji ih sanja, da mu po pravilu objave budućnost. Izvanredna raznovrsnost u sadržini i utisku snova stvarala je svakako teškoću da se sprovede jedinstveno shvatanje snova; ona je primoravala ljude da stvaraju raznovrsna razlikovanja snova i da ih raspoređuju u grupe, uvek prema njihovoj vrednosti i pouzdanosti. Kod pojedinih filozofa staroga veka ocenjivanje sna nije, razume se, bilo nezavisno od položaja koji su oni uopšte bili spremni da priznaju mantici. U oba spisa filozofa Aristotela koji obrađuju san, ovaj je već postao objektom psihologije. Mi saznajemo da san ne dolazi od bogova, da nije božanske, nego demonske prirode, pošto je priroda demonska a ne božanska; to jest, san ne vodi poreklo od nekog nat1 Sledeći podaci prema pažljivom prikazivanju Biksenšica (Biichsenschiitz) u delu: Traum und Traumdeutung im Altertum, Berlin 1861. Naučna literatura o problemima sna 7 prirodnog otkrovenja, nego je posledica zakona ljudskoga duha koji je svakako srodan sa božanstvom. San je definisan kao duševna delatnost čoveks koji spava, ukoliko spava. Aristotelu su poznate neke karakterističnosti sna; na primer da neznatne nadražaje, koji se javljaju u toku spavanja, san tumači kao nešto veliko („čovek veru je da ide kroz vatru i da se zagrejao kad se ovaj ili onaj deo tela sasvim neznatno zagreje"). Iz toga stanja Aristotel izvodi zaključak da snovi vrlo lako mogu odati lekaru1 prve znake neke promene koja je počela da se javlja u telu, a koji danju nisu bili primećeni. Poznato je da ljudi pre Aristotela san nisu smatrali tvorevinom duše koja sanja, nego nadahnućem od strane božanstva, i oba suprotna strujanja koja ćemo uvek naći prisutna u procenjivanju sna došla su već kod njih do izražaja. Oni su razlikovali istinite i dragocene snove, poslate čoveku u snu da bi ga opomenuli ili da bi mu objavili budućnost, od praznih/ varljivih i ništavnih snova, čiji je cilj da čoveka zavaraju ili da ga gurnu u propast. ^ U svome delu: Griechische Mythologie und Religionsgeschichte, str. 390 Grupe (Gruppe) daje ovakvu podelu snova prema Makrobiju i Artemidoru: „Snovi se dele na dve klase. Na jednu grupu treba da utiče samo sadašnjost (ili prošlost), dok je ona bez značaja za budućnost; ta grupa je obuhvatala insomnia, koja neposredno odražava datu predstavu ili njenu suprotnost, na primer glad ili njeno stišavanje, i , koja datu predstavu fantastično proširuje, kao na primer mora, Efijalt (Ephialtes = zastareli naziv za moru — prim. prevodioca). Druga grupa, naprotiv, smatra se da određuje budućnost; u nju spadaju: 1) direktno predskazivanje koje čovek prima u snu ( , oraculum), 2) proricanje predstojećeg događaja ( , visio), simboličan san 1 O odnosu sna prema bolestima raspravlja grčki lekar Hipokrat (Hippokrates) u jednoj glavi svoga čuvenog dela.

/ 0 , Tumačenje snova, 1 / j kome je potrebno tumačenje (ovEiopg-, somnium). Ova teorija se održala kroz mnoge vekove. / Sa ovim promenljivim procenjivanjem snova stajao je u vezi zadatak „tumačenja sna". Pošto su od snova uglavnom očekivana važna objašnjenja, i pošto ljudi sve snove nisu razumeli neposredno to nisu mogli znati da li neki nerazumljivi san možda ipak predskazuje nešto značajno, time je dat podstrek nastojanju koje bi nerazumljivu sadržinu sna moglo zameniti shvatljivom i pri tom sadržajnom. Kao najveći autoritet u tumačenju snova važio je u kasnom starom veku Artemidor iz Daldisa, i njegovo obimno delo nam mora nadoknaditi štetu za izgubljena dela iste sadržine.1 Prednaučno shvatanje sna kod starih bilo je svakako u potpunoj saglasnosti sa njihovim celokupnim pogledom na svet koji je u spoljašnji svet projicirao kao realnost sve ono što je imalo realnost samo unutar duševnog života. Osim toga, taj pogled na svet vodio je računa o glavnom utisku koji budno stanje prima od sna preko preostalog sećanja ujutru; jer u ovom sećanju san se pojavljuje što je ostaloj psihičkoj sadržini kao nešto strano, kao nešto što, tako reći, dopire iz nekog drugog sveta. Bilo bi, uostalom, pogrešno misliti da učenje o natprirodnom poreklu snova danas kod nas nema pristalica; bez obzira na sve pietističke i mističke pisce — koji dobro rade što ostatke nekad veoma prostrane oblasti natprirodnog drže sve dok ih objašnjenje prirodnih nauka ne osvoji —, nailazimo ipak i na oštroumne ljude, nenaklonjene svemu što je pustolovno, koji svoje religiozno verovanje u postojanje i u uplitanje nadljudskih du1 O daljoj sudbini tumačenja snova tokom srednjeg veka v. u Diepgen-a, a i u specijalnim istraživanjima M. Ferstera (Forster), Gotharda (Gotthard) i drugih. O tumačenju snova kod Jevreja raspravljaju Almoli, Amram, L6winger, a u najnovije doba, vodeći računa o psihoanalitičkom gledištu, Lauer. Sa arapskim tumačenjem snova upoznavaju nas Drexl, F. Schwarz i misionar Tfinkdji; sa japanskim Miura i Iwaya; sa kineskim Secker; sa indijskim Negelein. Naučna literatura o problemima sna 9 hovnih snaga pokušavaju da zasnivaju baš na neobjašnjivosti pojava u snu (Hajfner). Uvažavanje doživljavanja snova od strane mnogih filozofskih škola, na primer šelingijanovaca, predstavlja jasno sećanje na božanstvo sna koje je u starom veku bilo neosporno; ali ni raspravljanje o diviatornoj snazi sna, kojar predskazuje budućnost, nije još završeno, jer nema dovoljno psiholoških pokušaja objašnjenja da bi se savladao celokupni materijal, pa ma koliko nedvosmisleno simpatije svakog čoveka koji se posvetio naučnom načinu mišljenja bile sklone da se ovakvo tvrđenje odbaci. Pisati istoriju našeg naučnog saznanja o problemima sna teško je zato što se u ovom saznanju, ma koliko da je na pojedinim mestima postalo dragoceno, ne može primetiti neki napredak u izvesnim pravcima. Nije se došlo do izrade jednog temelja od osiguranih rezultata, na kome bi sledeći istraživač gradio dalje, nego svaki novi autor hvata iste probleme iznova i uvek, tako reći, u samom početku. Kad bihr hteo da se držim reda autora i da ukratko za svakog pojedinog kažem koja je shvatanja o problemu sna on iznosio, morao bih se odreći pokušaja da dam jednu preglednu celokupnu sliku o sadašnjem stanju poznavanja sna; stoga sam pretpostavio da svoje izlaganje vežem za teme umesto za pisce, i navešću kod svakog problema sna celokupan materijal za njegovo rešavanje koji se nalazi u literaturi. Ali pošto mi nije pošlo za rukom da savladam celokupnu i u tolikoj meri rasturenu literaturu koja prelazi i u druge oblasti, moram svoje čitaoce zamoliti da se zadovolje ako se samo neka osnovna činjenica i nijedno značajno gledište u mom izlaganju nisu izgubili. Do nedavna većina pisaca smatrala se pobuđenim da o spavanju i o snu raspravljaju kao o jednoj povezanosti, i da po pravilu tome pridodaju i ocenjivanje analognih stanja koja spadaju u psihopatologiju, i slučajeva sličnih snu (kao što su halucinacije, vizije itd.). Nasuprot tome, pojavljuje se u najnovijim radovima težnja da se tema ograniči i da se kao

10 Tumačenje snova, I predmet raspravljanja uzme eventualno neko pojedinučno pitanje iz oblasti doživljavanja sna. Ja bih u toj promeni želeo da vidim izraz jednog uverenja da se u tako tamnim stvarima objašnjenje i saglasnost mogu postići samo nizom detaljnih ispitivanja. Ovde ja ne mogu dati ništa drugo do jednu takvu detaljnu raspravu, i to specijalno psihološke prirode. Nisam imao mnogo povoda da se bavim problemom spavanja, jer je to u suštini psihološki problem, mada se u karakteristici stanja spavanja mora sadržavati zajedno i promena uslova funkcije duševnog aparata. Prema tome, ovde je izostavljena i literatura o spavanju. Naučno interesovanje za fenomene sna kao takve dovodi do sledećih pitanja koja se međusobno delimično isprepliću: A ODNOS SNA PREMA BUDNOM STANJU Naivni sud čoveka koji se probudio pretpostavlja da je san — ako već ne dolazi iz nekog drugog sveta — spavača ipak odneo u neki drugi svet. Stari fiziolog Burdah (Burdach), kome dugujemo brižljivo i duhovito opisivanje fenomena sna, izrazio je ovo uverenje jednom veoma zapaženom rečenicom (strana 474): „... nikad se ne ponavlja život preko dana sa svima svojim naporima i uživanjima, radostima i bolom, već naprotiv san teži da nas svega toga oslobodi. Čak i ako je čitava naša duša bila ispunjena jednim predmetom, ako je dubok bol razdirao našu unutrašnjost, ili ako je neki zadatak iziskivao našu celokupnu duševnu snagu, san nam daje ili nešto sasvim strano, ili on iz stvarnosti uzima samo pojedine elemente za stvaranje svojih kombinacija, ili pak samo ulazi u skalu našeg raspoloženja i simbolizuje stvarnost." J. Odnos sna prema budnom stanju \\ H. Fihte (Fichte, I, 541) u istom smislu govori o snovima dopunjavanja i naziva ih jednom od tajnih blagodeti prirode duše koja se sama leci. — Na sličan način izražava se još i L. Štrimpel (Strumpell) u svojoj studiji o prirodi i postanku snova (str. 16) koju s pravom sa svih strana visoko cene: „Onaj ko sanja okrenuo se od sveta budne svesti" .. . (str. 17): ,,U snu se tako reći potpuno gubi pamćenje sređene sadržine budne svesti i njeno normalno držanje..." (str. 19): „Povučenost duše u snu, koja je gotovo bez sećanja, od redovne sadržine i toka budnog života ..." Pretežna većina pisaca, međutim, zastupala je suprotno gledište o odnosu sna prema budnom stanju. Tako Hafner (str. 19): „San pre svega nastavlja budno stanje. Naši se snovi priključuju uvek na predstave koje su kratko vreme pre toga bile u svesti. Tačno posmatranje gotovo uvek naći će jednu nit kojom se san povezao za doživljaje prethodnog dana." Vajgani (Weygandt, str. 6) se direktno protivi gore navedenom tvrđenju Burddhovom, „jer se često može, naizgled u pretežnom broju snova, posmatrati da nas oni vode baš natrag u običan život umesto da nas od njega oslobode". Mori (Maury, Le sommeil et les reves, str. 56) kaže ukratko: „Nous revons de ce que nous avons vu, dit, desire ou fait" (= mi sanjamo o onom što smo videli, rekli, želeli ili uradili). Jesen (Jessen) u svojoj Psihologiji, objavljenoj 1855. godine (str. 530), kaže nešto opširnije: „Sadržinu sna više ili manje uvek određuju individualna ličnost, godine starosti, pol, stalež, stepen obrazovanja, uobičajeni način života i događaji i iskustva tokom celokupnog dosadašnjeg života." Na naj nedvosmislenij i način zauzima svoj stav prema ovom pitanju filozof I. G. E. Mas (Maass) — (Vber die Leidenschaften 1805 = 0 strastima): „Iskustvo potvrđuje naše tvrđenje da najčešće sanjamo o onim stvarima kojima su upućene naše najmilije strasti. Iz toga se vidi da naše strasti moraju imati uticaja na stvaranje naših snova. Slavoljubiv čovek sanja o stečenim (možda samo u svom uobraženju) lovorikama i o onima koje još treba da stekne, dok se zaljubljeni

12 Tumačenje snova, I u svojim snovima bavi predmetom svojih slatkih nadanja .. . Sve čulne želje i preziranja koje spavaju u srcu mogu izazvati, ako budu podstaknute bilo kakvim razlogom, da iz predstave povezanih i udruženih sa njima nastane san ili da se ove predstave umešaju u jedan već postojeći san." (Saopštio Vinterštajn /V/interstein/ u časopisu Zeitschrift filr Psychounalyse). Tako isto su mislili i stari o zavisnosti sadržine sna od života. Ja citiram po Radenštoku (Radenstock, Hir. 139): Kad je Kserks pre svoga ratnog pohoda protiv Grčke dobrim savetom bio odvraćen od te odluke, dok su ga snovi neprestano na to podsticali, rekao mu je već stari racionalni persijski tumač snova Artaban vrlo zgodno da snovi najčešće sadrže ono što čovek već u budnom stanju misli. U didaktičkom epu Lukrecijevu De rerum natura (™ O prirodi stvari) nalazi se ovo mesto (IV, stih 959): Et quo quisque fere studio đevinctus adhaeret, aut quibus in rebus multum sumus ante morati atque in ea ratione fuit contenta magis mens, in somnis eadem plerumque videmur obire; causidici causas agere et componere leges, induperatores pugnare ac proelia obire, ... itd. itd.1 Ciceron kaže potpuno slično u svom delu De divmstione II, kao što mnogo kasnije tvrdi Mori: ,,Maximcque reliquise earum rerum moventur in animis et ugitantur, de quibus vigilantes aut cogitavimus aut cgimus."* 1 Provod: I ukoliko ko intenzivnije vrši neki posao, ili u 6emu smo se ranije mnogo duže zadržavali, te je u tom poslu duh bio mnogo više zategnut, izgleda da se često u snu bavimo istim stvarima: pravnici se bave procesima i sastavljanjom zakona, vojskovođe misle da se bore i da ratuju itd. (Citat u Frojda je pogrešan; mesto je uzeto iz četvrte knjige LukrecljcvoK epa „O prirodi stvari", stih 961—966. Prim. prev.) * I najviše se u dušama pokreću one stvari o kojima smo budni razmišljali ili se njima bavili. Odnos sna •prema budnom stanju 13 Protivrečnost ovih pogleda u odnosu između doživljavanja sna i budnog stanja izgleda stvarno ne*- razrešiva. Zato će biti na mestu da se setimo opisa F. W. Hildebranta (Hildebrandt, 1875) koji misli da se osobenosti sna uopšte mogu opisati samo „nizom suprotnosti koje očigledno postaju protivrečnosti" (str. 8) „Prvu od ovih suprotnosti stvaraju s jedne strane stroga povučenost ili izdvojenost sna od stvarnog i istinskog života, i s druge strane neprestano zadiranje jednoga u drugo, neprekidna zavisnost jednog od drugoga. — San je nešto sasvim odvojeno od stvarnosti doživljene u budnom stanju, moglo bi se reći neko samo u sebe hermetički zatvoreno postojanje, od stvarnog života nešto odvojeno nepremostivom provalijom. San nas oslobađa stvarnosti, briše u nama normalno sećanje na nju i stavlja nas u jedan drugi svet i u jedan sasvim drugi tok života koji u stvari nema nikakve veze sa stvarnim životom ..." Hildebrant zatim izvodi kako sa padanjem u san naše celokupno biće sa svojim formama egzistencije nestaje „kao iza nekog nevidljivog poklopca". Čovek tada možda u snu obavlja putovanje morem do ostrva svete Jelene da bi Napoleonu, koji tamo živi u zarobljeništvu, ponudio kakvo izvrsno mozelsko vino. Ekskajzer nas dočekuje najljubaznije i čovek gotovo žali što se probudio i tako omeo interesantnu iluziju. A sad upoređujemo situaciju u snu sa stvarnošću. Nikad nismo bili vinarski trgovci i nikad nismo ni želeli da to budemo. Nikad nismo putovali morem a ostrvo svete Jelene najmanje bi nam moglo predstavljati cilj jednog takvog putovanja. Prema Napoleonu, doduše, ne osećamo uopšte nikakvu simpatičnu sklonost, nego naprotiv strašnu patriotsku mržnju. A pored svega toga snevač uopšte nije bio među živima u vreme kad je Napoleon umro na ostrvu; osim toga, bilo je izvan svake mogućnosti stvoriti neki lični odnos prema njemu. Tako doživljaj u snu izgleda kao nešto strano, ugurano između dva doba života koja potpuno odgovaraju jedno drugome i koji jedno drugo nastavljaju. „Pa ipak", nastavlja Hildebrant, „isto tako istinita i pravilna je prividna suprotnost. Ja mislim da

14 Tumačenje snova, 1 MU ovom povučenošću i izdvojenošću najintimniji odnos idu ruku pod ruku. Mi bismo mogli upravo reći: Sto god nam san pruža, materijal za to on uzima iz stvarnosti i iz duhovnog života koji se na ovoj stvarnosti odvija ,.. Ma kako neobično time postupao, on zapravo nikad ne može da se odvoji od realnoga sveta, i njegove najuzvišenije kao i najsmešnije tvorevine moraju svoje osnovno gradivo uvek uzimati od onog što nam se pred očima pojavilo ili u čulnom svetu, ili pak što je na neki način već zauzelo mesto u našem budnom toku mišljenja; drugim recima, od onog što smo spolja ili iznutra već doživeli." B GRADIVO SNA — SECANJE U SNU Da celokupni materijal koji sačinjava sadržinu sna na neki način vodi poreklo od doživljenog, da se dakle u snu reprodukuje, spominje, to bar treba da nam važi kao neosporno saznanje. Ali bi pogrešno bilo pretpostaviti da se takva povezanost sadržine sna sa budnim životom mora bez muke pokazati kao očigledan rezultat postavljenog upoređenja. Ova povezanost, naprotiv, mora se tražiti pažljivo i ona ume da se u čitavom nizu slučajeva dugo krije. Razlog za to nalazi se u velikom broju osobenosti koje pokazuje sposobnost sećanja u snu i koje su dosad ipak izbegle svako objašnjenje, iako su opšte primećene. Isplatiće se trud ako se sa ovim osobenostima detaljno pozabavimo. Pre svega se dešava da se u materiji sna pojavljuje materijal koji posle toga u budnom stanju ne priznajemo da pripada krugu našeg saznanja i doživljen ja. Sećamo se, doduše, da smo o tome sanjali, ali se ne sećamo da li smo i kada to doživeli. Onda ostajemo u neizvesnosti o tome iz kojeg se izvora san Gradivo sna — Sećanje u snu 15 stvarao, i nalazimo se u iskušenju da pomislimo na delatnost sna koja samostalno stvara, dok često posle dugog vremena neki novi doživljaj ponovo donese sećanje na raniji doživljaj za koji smo smatrali da je izgubljen, te se time otkriva izvor sna. I onda moramo priznati da smo u snu nešto znali i nečeg se setili što u budnom stanju sposobnost pamćenja nije imala.1 Delbef (Delboeuf) priča iz svog sopstvenog iskustva o snu jedan naročito upečatljivi primer. On je u snu video dvorište svoje kuće pokriveno snegom i našao je dva mala guštera upola ukočena i zatrpana ispod snega; kao prijatelj životinja on ih je podigao, zagrejao i odneo u rupu u zidu koja je za njih bila određena. Osim toga dao im je nekoliko listova jedne male paprati koja je rasla na zidu i koju su oni, kao što mu je bilo poznato, jako voleli. U snu je znao ime te biljke: Asplenium ruta muralis. — San se zatim nastavljao, vratio se posle uključivanja ponovo gušterima i Delbef u, na njegovo zaprepašćenje, pokazao dve nove životinjice koje su se latile ostataka paprati. Zatim on skrenu pogled preko polja i primeti petog, šestog guštera kako kreću ka otvoru u zidu, i naposletku je čitava ulica bila prekrivena povorkom guštera koji su se svi kretali istim pravcem itd. U budnom stanju Delbef je znao samo nekoliko latinskih imena biljaka, i ono nije obuhvatalo poznavanje nekog asplenijuma. Na svoje veliko iznenađenje morao se uveriti da zaista postoji neka paprat s tim imenom. Asplenium ruta muralis bilo je njeno pravo ime koje je san nešto malo iskvario. Na slučajno poklapanje svakako se nije moglo misliti; ali je za Delbefa ostala zagonetka odakle je u snu uzeo poznavanje imena Asplenium. San se dogodio 1862. godine. Šesnaest godina kasnije, prilikom posete svome prijatelju, filozof naiđe na jedan mali album sa osušenim cvetovima kao što 1 Vašiđe (Vaschide) tvrđi takođe da je često primećeno da u snu čovek strane jezike govori tečnije i bolje nego kad je budan.

16 Tumačenje snova, I se u mnogim krajevima Svajcarske prodaju strancima kao uspomena. Tada se u njemu pojavi sećanje, on otvara herbarij, nalazi u njemu asplenium svoga sna i prepoznaje svoj sopstveni rukopis u latinskom nazivu koji je stajao pored biljke. I sad se mogla uspostaviti veza. Jedna sestra ovoga prijatelja posetila je Delbefa godine 1860. na svom svadbenom putu — dve godine pre onog sna o gušterima. Ona je tada sobom ponela album, namenjen bratu, i Delbef se potrudio da po diktatu jednog botaničara pored svake osušene biljčice ispiše njeno latinsko ime. Srećan slučaj koji je ovaj primer načinio tako interesantnim za objavljivanje dozvolio je Delbefu da još jedan deo sadržine toga sna svede na svoj zaboravljeni izvor. Jednoga dana godine 1877. dođe mu slučajno do ruku jedna stara sveska nekog ilustrovanog časopisa, i u njoj je video naslikanu čitavu gomilu guštera onako kao što je to sanjao 1862. godine. Sveska je bila iz godine 1861. i Delbef se mogao setiti i toga da je na taj časopis bio pretplaćen od prvog dana njegovog izlaženja. To da san raspolaže sečanjima nepristupačnim budnom stanju jeste tako znatna i teorijski značajna činjenica da bih, saopštavajući još druge „hipermaestičke" snove, želeo da još više pojačam pažnju za njih. Mori (Maury) priča kako mu je reč Mussidan duže vreme dolazila danju na pamet. On je znao da je to naziv neke francuske varoši, ali više ništa. Jedne noći sanjao je o razgovoru koji je vodio sa nekom osobom koja mu je rekla da dolazi iz Musidana, i na njegovo pitanje gde se taj grad nalazi, ovaj mu odgovori da je Musidan jedan okružni grad u departmanu de la Dordonj (Departement de la Dordogne). Kad se probudio, Mori nije poverovao onome što mu je u snu objašnjeno; ali mu je geografski leksikon rekao da je objašnjenje bilo sasvim tačno. U ovom slučaju potvrđeno je veće znanje sna, ali izgubljeni izvor odakle ovo potiče nije pronađen. Jesen (str. 55) pripoveda o jednom sasvim sličnom događaju u snu iz starijih vremena: „Ovamo spada, između ostalog, i san Skaligera (Scaliger) (HeGradivo sna — Sećanje u snu 17 nings, na navedenom mestu str. 300), koji je pisao pesmu pohvale slavnim ljudima iz Verone; njemu se u snu javio neki čovek po imenu Brugnolus, i žalio mu se što ga je u pesmi bio zaboravio. Mada se Skaliger nije sećao da je o tom čoveku ikada ma šta čuo, on je ipak načinio stihove njemu u počast, a njegov sin je kasnije u Veroni saznao da je nekad ranije u tom gradu bio čuven kao kritičar čovek po imenu Brugnolus. O jednom hipermnestičkom snu koji se ističe naročitom osobenošću da se, naime, u jednom kasnijem snu obavlja agnosciranje nekog sećanja koje prvobitno nije moglo biti raspoznato priča markiz D'Erve de Sen Deni (Marquis d'Hervev de St. Denis, prema Vašidu, str. 232): „Jednom sam sanjao o nekoj mladoj ženi sa zlatnoplavom kosom; video sam kako ćaska sa mojom sestrom dok joj je ona pokazivala neki vez. U snu mi je izgledala veoma poznata, mislio sam čak da sam je već više puta video. Kad sam se probudio imao sam ovaj lik sasvim živo pred sobom, ali ga uopšte nisam mogao prepoznati. Ponovo sam zaspao i snoviđenje mi se ponovo pojavi. U ovom novom snu ja oslovljavam tu plavokosu damu i pitam je da li već možda nisam imao zadovoljstvo da je negde vidim. „Sigurno", odgovori dama, „setite se samo morskog kupališta u Pornicu". Smesta se ponovo probudili, i sad se sa potpunom sigurnošću mogu setiti svih pojedinosti sa kojima je ovo ljupko snoviđenje bilo povezano." Isti pisac (kod Vašida, str. 233) priča: Neki muzičar koga je on poznavao slušao je jednom u snu neku melodiju koja mu je izgledala potpuno nova. Tek mnogo godina kasnije on je istu melodiju našao zabeleženu u jednoj staroj zbirci muzičkih komada, za koju se još uvek ne seća da ju je ikad ranije imao u rukama. Ma jer s (Myers) je na nekom mestu, koje mi na žalost nije pristupačno (Proceedings of the Societv for Psvchical Research), objavio čitavu zbirku ovakvih hipermnestičkih snova. Ja mislim da će svako ko se bavi snovima morati priznati kao veoma običan fe2 Frojd, Odabrana dela, VI

18 Tumačenje snova, J nomen to da san svedoči o znanjima i sećanjima kojima budan čovek misli da ne raspolaže. Prilikom psihoanalitičkih radova sa nervoznima, o kojima ću pričati kasnije, svake nedelje više puta dolazim u položaj da pacijentima na osnovu njihovih snova dokažem da oni zapravo dobro poznaju citate, opscene reci i slično i da se njima služe u snu, mada su ih u budnom životu zaboravili. Želim da na ovom mestu navedem još jedan bezazlen slučaj hipermnezije sna jer se kod njega sasvim lako može utvrditi izvor iz kojeg je poteklo znanje pristupačno samo snu. Jedan pacijent je sanjao, u jednom dužem snu, da je u nekoj kafani poručio jednu ,,kontusz6wku"; pošto je to ispričao, pitao je šta je to, jer to ime još nikad nije čuo. Ja sam mu mogao odgovoriti da je kontuszowka nekakva poljska rakija koju on nije mogao u snu izmisliti, pošto mi je to ime već odavno poznato sa plakata. Pacijent u početku nije uopšte hteo da mi poveruje. Nekoliko dana kasnije, pošto mu se san u jednoj kafani učinio stvarnim, primetio je to ime na jednom plakatu, i to na jednom uglu na ulici pored kojeg je već mesecima morao proći bar dva puta dnevno. Na svojim sopstvenim snovima sam sam saznao u koliko velikoj meri zavisimo od slučaja prilikom utvrđivanja odakle pojedini elementi sna dolaze. Godinama pre nego što sam napisao ovu knjigu progonila me je slika jednog veoma jednostavno oblikovanog crkvenog tornja za koji se nisam mogao setiti da sam ga ikada video. Onda sam ga odjednom prepoznao, i to sa potpunom sigurnošću, na jednoj maloj stanici između Salcburga i Rajhenhala (Salzburg, Reichenhall). To je bilo u drugoj polovini devedesetih godina, a tom prugom sam se prvi put vozio godine 1866. Kasnijih godina, kad sam se već intenzivno bavio proučavanjem snova, slika jednoga značajnog mesta koja mi se često javljala u snu postala mi je upravo dosadna. U izvesnom prostornom odnosu prema mojoj ličnosti, ja sam s leve strane video neki tamni prostor iz kojeg su se isticale nekolike groteskne figure od peščara. Jedan zračak sećanja, Gradivo sna — Sečanje u snu 19 kome nisam baš hteo poverovati, kazivao mi je da je to ulaz u neku pivnicu, ali mi nije pošlo za rukom da objasnim ni šta ovo snoviđenje treba da znači, niti odakle dolazi. Godine 1907. slučajno stigoh u Padovu, koju na žalost nisam mogao ponovo da posetim još od 1895. godine. Moja prva poseta lepoj univerzitetskoj varoši nije me zadovoljila jer nisam mogao da razgledam Đotove (Giotto) freske u crkvi Ma&onna dell'Arena i okrenuo sam se sred ulice koja je vodila ka mestu čim su mi rekli da je crkvica toga dana zatvorena. Prilikom svoje druge posete, dvanaest godina kasnije, mislio sam da taj propust nadoknadim, pa sam pre svega potražio put koji vodi ka crkvici Madonna dell'Arena. I na ulici koja vodi ka crkvici, s leve strane u pravcu ulice, verovatno na onom mestu gde sam se 1895. godine okrenuo, otkrio sam ono mesto koje sam tako često viđao u snu, sa figurama od peščara na njemu. To je u stvari bio ulaz u baštu jednoga restorana. Jedan od izvora, iz kojeg san uzima materijal za reprodukovanje, delimično takav materijal kojeg se u misaonoj delatnosti budnoga stanja ne sećamo i koji nije upotrebljavan, jeste život u detinjstvu. Navešću samo nekoliko pisaca koji su to primetili i istakli. Hildebrant (str. 23): „Već je izričito priznato da san ponekad sa čudotvornom sposobnošću reprodukovanja verno vraća pred dušu sasvim udaljene pa čak i zaboravljene događaje iz najudaljenijeg vremena." Strimpel (Striimpell, str. 40): „Stvar se još više pojačava ako primetimo kako san ponekad tako reći iz najdubljih i najmasovnijih zatrpavanja koje je kasnije vreme nagomilalo na najranije doživljaje mladosti slike pojedinih mesta, stvari, lica sasvim neoštećene i sa prvobitnom svežinom ponovo izvlači na dan. Ovo se ne ograničava samo na one utiske koji su prilikom svoga nastanka stekli živu svest ili se povezali sa snažnim psihičkim vrednostima, te se kasnije u snu ponovo vraćaju kao prava sećanja u kojima probuđena svest uživa. Dubina pamćenja sna obuhvata i takve slike ličnosti, stvari, lokalitete i doživljaje iz najranijeg doba koje su imale ili sasvim 2"

20 Tumačenje snova, I neznatnu svest ili uopšte nikakvu psihičku vrednost, ili su jedno i drugo već odavno izgubile, pa zato i u snu i posle buđenja izgledaju kao sasvim strane i nepoznate sve dok se ne otkrije njihovo rano poreklo." Folkelt (Volkelt, str. 119): „Naročito je značajno to kako rado sećanja iz detinjstva i mladosti ulaze u san. Ono na što već odavno ne mislimo, što je već odavno izgubilo svaku važnost za nas: na to nas san neumorno podseća." Vladavina sna nad materijalom iz detinjstva, koji kao što je poznato najvećim delom spada u praznine svesne sposobnosti pamćenja, daje povoda za postajanje interesantnih hipermnestičkih snova, od kojih želim da ponovo navedem nekoliko primera. Mori (Le sommeil, strana 92) pripoveda da je kao dete često iz svoga mesta rođenja Mo (Meaux) dolazio u obližnje mesto Trilpor (Trilport), gde je njegov otac upravljao izgradnjom jednog mosta. Jedne noći san ga premešta u Trilpor i ostavlja ga da se ponovo igra na gradskim ulicama. Prilazi mu jedan čovek obučen u nekakvu uniformu. Mori ga pita kako se zove, on se predstavlja da se zove C.. . i da je čuvar mosta. Pošto se probudio, Mori, koji je još uvek sumnjao u tačnost sećanja, upita jednu staru služavku koja kod njega služi od njegovog detinjstva, da li se može setiti nekog čoveka s tim imenom. „Sigurno", glasi odgovor, „to je bio čuvar na onom mostu koji je u ono vreme vaš otac gradio." O jednom isto tako lepo potvrđenom primeru o sigurnosti uspomena iz detinjstva koje se javljaju u snu pripoveda Mori o nekom gospodinu F ... , koji je kao dete odrastao u Moribrizonu (Montbrison). Taj je čovek odlučio da dvadeset pet godina posle svoga odlaska ponovo poseti svoj zavičaj i stare prijatelje porodice koje od toga vremena više nije video. Noću pre svoga odlaska on sanja da je stigao na cilj i da je u blizini Moribrizona sreo nekog čoveka, nepoznatog iz viđenja, i ovaj mu reče da je gospodin T., prijatelj njegovog oca. Snevač je znao da je kao dete poznavao nekog gospodina s tim imenom, ali se u budnom stanju više nije sećao kako on izgleda. Kad Gradivo sna — Sećanje u snu 21 je nekoliko dana kasnije zaista stigao u Monbrizon, našao je ponovo lokalitet sna koji je smatrao nepoznatim i sreo jednog gospodina koga je smesta prepoznao kao gospodina T. iz svoga sna. Samo je stvarna ličnost bila starija nego što ju je slika u snu prikazala. Mogu ovde da ispričam jedan svoj sopstveni san u kome je utisak kojeg se treba setiti zamenjen jednim odnosom. U snu sam video jednu ličnost za koju sam u snu znao da je lekar u mom zavičajnom mestu. Lice te osobe nije bilo jasno, i ličnost se pomešala sa predstavom jednog od mojih gimnazijskih profesora koga još danas ponekad slučajno sretnem. Kakav odnos obe ove ličnosti povezuje kasnije u budnom stanju nisam mogao prokljuviti. Ali kad sam se kod svoje majke raspitao za lekara koji me je lečio u mojim prvim godinama detinjstva, saznao sam da je imao samo jedno oko; a jedno oko ima i moj profesor gimnazije čija je ličnost u snu pokrila ličnost lekara. Prošlo je već trideset osam godina otkako lekara nisam video i, koliko znam, u budnom stanju nikad nisam ni mislio na njega. Kad više pisaca tvrdi da se u većini snova može dokazati postojanje elemenata iz najmlađih dana, onda to zvuči kao da treba da se stvori neka protivteža prema preterano velikoj ulozi utisaka iz detinjstva u snovima. Robert (str. 46) čak tvrdi: Normalan san se uglavnom bavi samo utiscima iz poslednjih prošlih dana. Mi ćemo, dabome, saznati da teorija sna koju je Robert izgradio upravo energično zahteva ovakvo potiskivanje najstarijih i pomeranje najmlađih utisaka. Ali činjenica koju Robert izražava s pravom postoji kao što ja lično mogu da tvrdim, na osnovu svojih sopstvenih istraživanja. Jedan američki pisac, Nelson zastupa mišljenje da se u snu najčešće iskorišćavaju utisci dana koji prethode snu, ili utisci trećeg prethodnog dana, kao da utisci dana koji neposredno prethode snu nisu već dovoljno oslabljeni — udaljeni. Većem broju pisaca koji nisu hteli da sumnjaju u intimnu povezanost sadržine sna sa budnim stanjem

22 Tumačenje snova, I palo je u oči da se utisci koji intenzivno zapošljavaju budno stanje pojavljuju tek onda u snu kada ih je misaoni rad preko dana donekle potisnuo u stranu. Tako čovek po pravilu ne sanja o nekom dragom pokojniku u prvo vreme, sve dok preživeloga sasvim ispunjava tuga (Delaž, Delage). Međutim, jedna od poslednjih posmatračica, Mis Halam (Miss Hallam) prikupila je takođe primere i za suprotni stav i u tom pogledu zastupa pravo svakoga od nas na psihološku individualnost. Treća, najznačajnija i najnerazumljivija osobenost sećanja u snu pokazuje se u izboru reprodukovanog materijala, pošto se ne smatra da je vredno pamćenja, kao u budnom stanju, samo ono što je najznačajnije nego, naprotiv, i ono što je najravnodušnije i najbeznačajnije. Da vidimo šta o tome kažu pisci koji su svoje čuđenje najjače izrazili. Hildebrant (str. 11): „ .. . jer značajno je da san svoje elemente po pravilu ne uzima iz velikih i dubokih događaja, niti iz snažnih i radnih interesa prošloga dana, nego iz sasvim sporednih dodataka, tako reći iz bezvrednih mrvica nedavno proživele ili malo udaljenije prošlosti. Potresan smrtni slučaj u našoj porodici, pod čijim utiskom kasnije zaspimo, briše se iz našeg sećanja, dok nas prvi budni trenutak sa tužnom snagom ponovo ne vrati u njega. Naprotiv, bradavica na čelu nekog stranog čoveka koji nas je sreo i na koga nijedan trenutak više nismo mislili pošto smo prošli pored njega, ta bradavica igra ulogu u našem snu ..." Strimpel (str. 39): „ .. . ovakvi slučajevi, kada analiza jednog sna pronađe njegove sastavne delove, doduše, dolaze iz doživljaja prethodnog ili pretposlednjeg dana, ali koji su ipak bili u toj meri bez vrednosti za budnu svest da su odmah posle doživljavanja zaboravljeni. Takvi doživljaji su otprilike izjave koje smo slučajno čuli, ili površno primećene radnje nekog drugog čoveka, zapažanja stvari ili lica koja su brzo prošla, pojedini kraći stavovi nekog teksta i slično." Gradivo sna — Sećanje u snu 23 Havelok Elis (Havelock Ellis, strana 727): „The profound emotions of waking life, the questions and problems on which we spread our ehief voluntarv mental energv, are not those which usuallv present themselves at once to dream consciousness. It is so far as the immediate past is conserned, mostlv the trifling, the incidental, the „forgotten" impressions of daily life which reappear in our dreams. The psvchic activities that are aqake most intenselv are those that sleep most profoundlv.1 Bine (Binz, str. 45) baš ove osobenosti sećanja u snu, o kojima govorimo, uzima kao povod da izrazi svoje nezadovoljstvo sa objašnjenjima sna koje je on sam podupirao: ,,I prirodni san postavlja nam slična pitanja. Zašto ne sanjamo uvek utiske sećanja iz poslednjih preživelih dana, nego se često bez ikakvog shvatljivog motiva uranjamo u prošlost koja je daleko iza nas i koja je gotovo zaboravljena? Zašto svest u snu često prima utisak ravnodušnih slika sećanja, dok su moždane ćelije, onde gde u sebi nose najrazdražljivije beleške proživljenog, u većini neme i nepokretne, osim ako ih je akutno osveženje za vreme budnosti malo pre toga nadražilo?" Lako se uviđa kako je neobična sklonost sećanja u snu prema ravnodušnim, pa prema tome i nezapaženim stvarima iz dnevnih doživljavanja, morala većim delom dovesti do toga da se zavisnost sna od života preko dana uopšte ne zapaža i da se, zatim, otežava dokazivanje da takva zavisnost postoji u svakom pojedinačnom slučaju. Tako je bilo mogućno da je mis Vajton Kolkins (Miss Whiton Calkins), prilikom statističke obrade svojih snova (i snova njenog druga), ipak zadržala jedanaest procenata od ukupnog 1 Duboke emocije budnog života, pitanja i problemi na koje prostiremo svoju glavnu voljnu mentalnu energiju nisu one emocije koje se obično odjednom pojavljuju u snu. U našem snu pojavljuju se, ukoliko se to tiče neposredne prošlosti, većinom beznačajni, slučajni, „zaboravljeni" utisci svakodnevnog života. Psihičke aktivnosti koje su najintenzivnije budne jesu baš one koje najdublje spavaju.

24 Tumačenje snova, I broja, u kojima se nije mogao nazreti neki odnos prema životu preko dana. Hildebrant je svakako u pravu kada tvrdi da bi nam se sve slike snova genetski objasnile kad bismo svaki put dovoljno vremena i pažnje posvetili istraživanju njihovog porekla. Taj posao, naravno, on naziva „krajnje mukotrpnim i nezahvalnim". „Je r uglavnom bi se sve većim delom svodilo na to da se pronađu svakojake psihički sasvim bezvredne stvari u najudaljenijim kutovima sećanja da se svakojaki sasvim indiferentni momenti iz davno prošlih vremena ponovo iznesu na svetio iz zatrpanosti koju im je možda već sledeći sat bio doneo." Ali ja ipak moram da žalim što je ovaj oštroumni pisac dozvolio da ne ide ovim putem koji ovako neugledno počinje; taj put bi ga odveo neposredno u centar tumačenja snova. Stav sećanja u snu je svakako od najveće važnosti za svaku teoriju o sećanju uopšte. On nas uči da „ništa, što smo jednom posedovali, ne može u potpunosti da se izgubi" (Šolc, Scholz, str. 34). Ili, kao što kaže Delbef ,,que toute impression meme la plus insignifiante, laisse une trače inalterable, indefiniment susceptible de reparaitre au jour",1 zaključak, na koji nas isto tako gone mnoge druge, patološke pojave duševnog života. Treba da imamo pred očima samo ovu izvanrednu radnu sposobnost sećanja u snu da bismo živo osetili protivrečnost koju moraju uspostaviti mnoge teorije sna koje ćemo kasnije pomenuti, a koje žele da apsurdnost i inkoherenciju snova objasne parcijalnim zaboravljanjem onog što nam je preko dana poznato. Moglo bi se možda doći na pomisao da fenomen sanjanja uopšte reduciramo na fenomen sećanja, da u snu vidimo izražavanje jedne reprodukcione delatnosti koja i noću ne miruje, i koja je sama sebi cilj. Saopštenja, kao što su Pilcova (Pilcz), odgovarala bi tome, prema kojima se može dokazati postojanje 1 Da čak i najbeznačajniji utisak ostavlja neizmenljiv trag koji je beskrajno sklon ponovnom oživljavanju. Nadražaji sna i izvori sna 25 čvrstih odnosa između vremena sanjanja i sadržine sna tako što se u dubokom snu reprodukuju utisci iz najstarijih vremena, a ujutru svezi utisci. Ali ovakvo shvatanje već unapred postaje neverovatno zbog na ­ čina na koji san postupa sa materijalom kojeg treba da se seća. Strimpel s pravom ukazuje na to da se u snu ne ponavljaju doživljaji. San nekako počinje s tim, ali sledeći član je izostavljen; on se javlja kao izmenjen ili se na njegovom mestu pojavljuje jedan sasvim drugi strani član. San donosi samo odlomke reprodukcija. To je jedno tako sigurno pravilo da dozvoljava teorijske zaključke bazirane na njemu. Međutim, događaju se izuzeci, u kojima san jedan doživljaj isto tako u potpunosti ponavlja kao što to naše sećanje čini u budnom stanju. Delbef priča o ne ­ kom kolegi sa univerziteta da je jedno opasno putovanje kolima, na kome je kao nekim čudom izbegao udes, opet u snu obavio u svima njegovim pojedinostima. Mis Kolkins (Calkins) pominje dva sna koja su kao sadržaj imala tačnu reprodukciju jednog doživljaja od prethodnog dana, a ja lično imaću kasnije priliku da saopstim meni poznat primer jednog dečjeg doživljaja koji se neizmenjen vratio u snu. 1 C NADRAŽAJI SNA I IZVORI SNA Ono što treba da podrazumevamo pod nadražajima sna i izvorima sna, može se objasniti pozivanjem na narodnu izreku: „Snovi dolaze iz stomaka." 1 Iz kasnijeg iskustva dodajem da se u snu ne baš tako retko ponavljaju bezazleni i nevažni poslovi preko dana: pakovanje kofera, spremanje jela u kuhinji i slično. Ali kod ovakvih snova snevač sam ne ističe karakter sećanja, nego karakter „stvarnosti". „To sve sam stvarno danju uradio."

26 Tumačenje snova, I Iza postavljanja ovih pojmova krije se jedna teorija koja san shvata kao posledicu smetnji spavanja. Covek ne bi sanjao da se u toku spavanja nije pokrenulo bilo šta što mu smeta, a san je reakcija na ovu smetnju. Raspravljanja o uzrocima koji izazivaju snove zauzimaju najširi prostor u izlaganjima pisaca. Samo po sebi je razumljivo da se problem mogao javiti tek otkako je san postao predmetom biološkog istraživanja. Stari za koje je san važio kao božansko poslanstvo, za san nisu morali da traže izvor nadražaja; san je potekao iz božanske ili demonske sile, njegova sadržina od znanja ili namere ovih sila. Za nauku se uskoro postavilo pitanje, da li je podsticaj na snevanje uvek isti ili da li on može biti mnogostruk, a time i razmišljanje da li uzročno tumačenje sna treba da pripadne psihologiji ili možda pre fiziologiji. Izgleda da većina pisaca smatra da uzroci smetnji u spavanju, dakle izvori sna, mogu biti mnogostruke vrste i da i telesni nadražaji kao i duševna uzbuđenja primaju ulogu izazivača sna. Ova shvatanja se u velikoj meri međusobno razlikuju u davanju prednosti jednom ili drugom među izvorima sna, i u stvaranju nekog reda prvenstva (ranga u njima prema njihovom značenju koje imaju pri postajanju snova). Gde je nabrajanje izvora sna potpuno, pojavljuju se najzad četiri vrste izvora sna; te vrste se upotrebljavaju i kod podele snova: 1) Spoljni (objektivni) čulni nadražaj. 2) Unutrašnji (subjektivni) čulni nadražaj. 3) Unutrašnji (organski) telesni nadražaj. 4) Cisto psihički izvori nadražaja. Ad 1) Spoljni čulni nadražaji Mlađi Strimpel, sin filozofa, čije nam je delo o snu već više puta poslužilo kao putokaz u probleme sna, saopštio je, kao što je poznato, posmatranje jednog bolesnika sa opštom anestezijom površina tela i oduzetošću većeg broja viših čulnih organa. Kad bi • Nadražaji sna i izvori sna 27 se kod toga čoveka zatvorili još oni malobrojni preostali čulni otvori koji su ostali otvoreni prema spoljnjem svetu, on bi zaspao. Kad želimo da zaspimo, mi svi težimo ka jednoj situaciji koja je slična situaciji u Strimpelovom eksperimentu. Mi zatvaramo najvažnije čulne kanale, oči, i pokušavamo da ostala čula zaštitimo od svakog nadražaja ili svake promene nadražaja koji na njih deluju. Zatim zaspimo, mada nam naša namera nikad u potpunosti ne polazi za rukom. Mi ni nadražaj e ne možemo u potpunosti odstraniti od čulnih organa niti pak potpuno ukinuti nadražljivost naših čulnih organa. Činjenica što nas jači nadražaji u svako doba mogu probuditi može nam dokazati „da je naša duša i za vreme spavanja ostala u trajnoj vezi sa svetom izvan našeg tela". Čulni nadražaji koji se u nama javljaju dok spavamo mogu vrlo lako postati izvori snova. Takvih nadražaja ima čitav niz, počev od neizbežnih koje stanje spavanja sobom donosi ili ih samo s vremena na vreme mora dozvoliti, pa do slučajnog nadražaja buđenja koji je pogodan ili određen za to da spavanju načini kraj. Može da prodre u oči jača svetlost, da se čuje šum, ili da neka mirisna stvar nadraži sluzokožu nosa. Mi u snu možemo nevoljnim pokretom otkriti pojedine delove tela te ih tako izložiti osećanju rashlađivanja, ili da promenom položaja sami sebi stvorimo osećaje pritiska i dodira. Može da nas ubode mušica, ili je neka noćna nezgoda u stanju da napadne više čula odjednom. Pažljivi posmatrači prikupili su čitav niz snova u kojima su se prilikom buđenja konstatovali nadražaji i jedan deo sadržine sna u toj meri poklapali da se nadražaj mogao prepoznati kao izvor sna. Niz ovakvih snova koji se svode na objektivno — više ili manje slučajno — nadraži van je čula navodim ovde prema Jesenu, str. 527: Svaki nejasno zapaženi šum budi u snu odgovarajuće slike; grmljavina nas premešta u centar bitke, kukurikanje petla može se kod čoveka pretvoriti u krik straha, škripa vrata može da izazove snove o razbojničkim provalama.

28 Tumačenje snova, I Ako noću izgubimo pokrivač, onda ćemo možda sanjati kako idemo goli ili da smo pali u vodu. Ako u krevetu ležimo popreko, pa nam tako noge dođu preko ivice kreveta, možda ćemo sanjati da stojimo na ivici neke strašne provalije, ili da smo se survali sa neke strme visine. Ako nam glava slučajno dospe pod jastuk, onda nad nama visi velika stena koja će nas pokopati pod svojim teretom. Nagomilavan ja semena izazivaju požudne snove, lokalni bolovi predstavu o trpljenim zlostavljanjima, neprijateljskim napadima ili o telesnim povredama koje nam se nanose... Majer (Meier, Versuch einer Erklarung des Nachtwandelns. Halle 1758, str. 33) jednom je sanjao da su ga napala neka lica koja su ga položila po dužini leđima na zemlju, a između palca drugog prsta do njega zabila u zemlju kolac. Dok je on to u snu doživljavao, probudio se i osetio da mu se između prstiju na nozi nalazi slamčica. Kako priča Henings (Hennings, Von den Traumen und Nachtwandlern, Weimar 1784, str. 258), jednom drugom prilikom, kad je malo više pritegao košulju oko vrata, Majer je sanjao da ga vešaju. Hojbauer (Hoffbauer) je u svojoj mladosti sanjao kako pada sa jednog visokog zida i prilikom buđenja primetio je da se krevet rastavio i da je on zaista pao.. . Gregori (Gregorv) priča da je jednom pri odlasku na spavanje stavio na noge bocu sa toplom vodom a zatim u snu obavio putovanje na vrh Etne gde je osetio da je toplota tla gotovo nepodnošljiva. Neko drugi je imao na glavi melem za izazivanje plikova, pa je posle toga sanjao kako ga gomila Indijanaca skalpira; drugi opet, koji je spavao u vlažnoj košulji, mislio je da ga vuku kroz reku. Neki bolesnik, kad je u snu dobio napad podagre, mislio je da se nalazi u rukama inkvizicije i da podnosi patnje mučenja (Mekniš, Macnish)". Argument koji se zasniva na sličnosti između nadražaja i sadržine sna postaje snažniji ako nam pođe za rukom da u spavača planskim izazivanjem čulnih nadražaja izazovemo odgovarajuće snove. Kako Nadražaji sna i izvori sna 29 priča Mekniš, ovakve opite vršio je već Ziron de Bizareng (Giron de Buzareingues). „On je ostavio svoja kolena nepokrivena i sanjao je da noću putuju poštanskim kolima. Pri tom primećuje da će putnici svakako znati da se noću u kočijama kolena rashlade. Drugi put ostavio je zadnji deo glave nepokriven pa je sanjao da prisustvuje nekom verskom obredu na otvorenom prostoru. Na selu, naime, gde je živeo, bio je običaj da glava uvek bude pokrivena, izuzev kod ovakvih prilika kao što je baš sad pomenuta." Mori pripoveda o novim posmatranjima snova koje je sam na sebi bio izazvao (Niz drugih pokušaja nije doveo ni do kakvog rezultata). 1) Golicaju ga na usnama i na vrhu nosa percem. — On sanja o strašnom mučenju; na lice mu stavljaju masku od smole, zatim je žderu sa lica tako da mu skidaju kožu. 2) Na jednoj pinceti oštre se makaze. — On čuje kako zvone zvona, zatim zvonjenje na uzbunu i odjednom se nalazi u junskim danima 1848. godine. 3) Daju mu da pomiriše kolonjsku vodu. — On se nalazi u Kairu u radnji Johana Marije Farine. Zatim dolaze lude pustolovine koje ne može da reprodukuje. 4) Uštinu ga lagano za potiljak. — On sanja da mu stavljaju melem za izazivanje plikova, i misli na lekara koji ga je u detinjstvu lečio. 5) Njegovom licu prinose usijano gvožđe. On sanja o „ložačima"1 koji su se uvukli u kuću i ukućane naterali da im predaju novac tako što su im noge stavili u mangal. Onda se pojavljuje vojvotkinja od Abranta (Abrantes) čiji je on sekretar. 8) Na čelo mu sipaju kap vode. — On se nalazi u Italiji, jako se znoji i pije belo vino iz Orvijeta. 9) Nekoliko puta puštaju da svetlost svece pada na njega kroz crveni papir. — On sanja o vremenu, 1 „Ložači" — to su chauffeurs, razbojničke bande u Vandeji koje su se služile ovakvom vrstom mučenja.

30 Tumačenje snova, I o žegi i nalazi se ponovo u morskoj oluji koju je jednom preziveo na Kanalu Lamanšu. Drugi pokušaji da se snovi izazovu eksperimentalnim putem dolaze od D'Erveja, Veiganta (D'Hervey, Weygandt) i drugih. Sa više strana primećena je „upadljiva spremnost sna, da iznenadne utiske iz čulnog sveta tako uplete u svoje tvorevine da oni u njima stvaraju već pripremljenu i uvedenu katastrofu". (Hildebrant). „U mlađim godinama", priča ovaj pisac, „da bih mogao ustati redovno u određeni jutarnji sat, služio sam se s vremena na vreme budilnikom koji je obično namešten na satu. Sigurno mi se stotine i stotine puta dešavalo da se ton ove sprave tako uklapao u tobožnji veoma dugotrajni i povezani san, kao da je čitav ovaj san podešen baš prema njemu i kao da u njemu nalazi svoju logički neophodnu poentu, svoj krajnji prirodni cilj." Tri ovakva sna sa budilnikom navešću još u nekoj drugoj nameri. Folkelt (Folkelt, str. 68) priča: „Jedan kompozitor je jednom sanjao da drži čas i da se baš sprema kako da svojim učenicima nešto objasni. Već je s tim završio i sad se obraća jednom dečaku sa pitanjem: Jesi li me razumeo? A ovaj viknu kao sumanut: Da, da. Ljut zbog toga, on ga prekori zbog te vike. Ali već i čitav razred počinje da viče: orja. Posle toga: Eurjo. I najzad: Feiierjo! I tada se probudi od stvarne vike „Feuerjo" (= vatra!) na ulici. Garnije (Garnier, Traite des facultes de Fame, 1865) priča kod Rodenštoka (Rodenstock) da je Napoleona I eksplozija jedne paklene mašine probudila iz sna koji je sanjao dok je spavao u kolima i u kome je ponovo preziveo prelaz preko reke Taljamenta (Tagliamento) i kanonadu Austrijanaca, dok se nije trgao iz sna vičući: „Mi smo minirani!". Slavan je postao san koji je doživeo Mori (Le sommeil, str. 161). Mori je bio bolestan i ležao je u krevetu u svojoj sobi; pored njega je sedela njegova majka. Sanjao je o strahovladi za vreme revolucije, doživljavao strašne scene ubijanja i bio naposletku I Nadražaji sna i izvori sna 31 i sam pozvat pred sud. Tamo je video Robespjera, Maraa, Fukje-Tenvila i sve ostale žalosne junake onog strašnog vremena, polagao im račun, bio posle svakojakih događaja koji se u njegovom sećanju nisu fiksirali osuđen, i posle toga u pratnji nepreglednog mnoštva ljudi odveden na gubilište. On se uspinje na odar i dželat ga privezuje za dasku; ona se prevrne; sečivo giljotine pade; i on oseti kako mu se glava odvaja od tela, probudi se u najstrašnijem strahu — i primeti da se ukras na krevetu srušio i, slično sečivu giljotine, pogodio njegove vratne pršljenove. Na ovaj san nadovezuje se interesantna diskusija koju su u časopisu La Revue philosophique započeli Le Loren (Le Lorraine) i Eger (Egger): da li i kako je to mogućno da snevač, u kratkom vremenskom razmaku koji prođe između trenutka kad se nadražaj buđenja oseti i samog buđenja, zbije naočigled tako bogatu količinu sadržine sna. Primeri takve vrste pokazuju nam da su objektivni i čulni nadražaji za vreme spavanja najsigurnije utvrđeni izvor izvorima sna. Baš taj izvor jedini igra ulogu u znanju laika: Ako nekom obrazovanom čoveku, koji inače ne poznaje literaturu o snovima, postavimo pitanje kako snovi nastaju, on će nesumnjivo odgovoriti pozivajući se na neki njemu poznati slučaj u kome je san bio objašnjen pomoću objektivnog čulnog nadražaja prepoznatog posle buđenja. Naučno posmatranje može se zaustaviti na tome; ono uzima povod za dalja pitanja iz posmatranja da nadražaj koji za vreme spavanja deluje na čula u snu ne nastupa u svom pravom obliku, nego da ga zamenjuje bilo koja druga predstava koja na bilo koji način stoji u vezi s njim. A odnos, koji povezuje nadražaj sna i rezultat sna, po recima Morijevim, predstavlja une affinite quelconque, mais qui n'est pas unique et exclusive (Analogies, str. 72)1 . Da čujemo na primer tri Hildebrantova sna sa budilnikom; onda 1 Bilo kakav afinitet, ali koji nije jedinstven ni ekskluzivan.

32 Tumačenje snova, I ćemo morati sebi postaviti pitanje, zašto je isti nadražaj izazvao tako različite, i zašto baš ove rezultate sna: (Str.37) „Jednog prolećnog jutra idem dakle u šetnju i lutam preko zelenih polja sve do susednog sela; tamo vidim seljake u svečanim odelima, sa pesmaricom pod rukom, kako u velikom broju odlaze u crkvu. U redu! Nedelja je i uskoro će početi rana služba božja. Reših da uzmem učešća u tom bogosluženju, ali da se pre toga, pošto sam malo zagrejan, rashladim na groblju koje se nalazi oko crkve. I dok tu na groblju čitam razne nadgrobne natpise, čujem zvonara kako se penje na toranj, i u visini tornja spazim malo seosko zvono koje će dati znak za početak službe božje. Još prilično dugo ono je stajalo nepokretno, zatim poče da se klati — i odjednom njegovi udarci odjeknuše jasno i prodorno — tako jasno i prodorno da načiniše kraj mom spavanju. A glasovi zvona dolaze od budilnika." „Druga kombinacija. Vedar je zimski dan; ulice su prekrivene dubokim snegom. Obećao sam da ću učestvovati u vožnji sankama, ali moram dugo da čekam dok stiže glas da se sanke nalaze pred kapijom. Sad dolaze pripreme za penjanje u sanke — namešta se krzno, vadi jastuče za zagrevanje nogu •— i najzad ja sedim na svom mestu. Ali još se odugovlači s polaskom dok dizginima konjima nije dat znak da se krene. Sad konji povukoše; i snažno potreseni praporci počinju svoju dobro poznatu janičarsku muziku, i to takvom snagom da se paučina sna odjednom prekide. I opet samo oštri zvuk budilnika." „Još treći primer! Vidim kako jedna kuvarica ide hodnikom prema trpezariji, sa nekoliko tuceta tanjira nagomilanih na rukama. Izgleda mi kao da se porculanska kula u njenim rukama nalazi u opasnosti da izgubi ravnotežu. „Pazi", opominjem je ja, „čitav te-, ret pašće na zemlju." Razume se da nije izostalo obavezno protivljenje: da se čovek na to već navikao itd., dok je ja još uvek zabrinutim pogledom pratim. I tačno, na samom pragu ona se spotiče — lomljivo mm Nadražaji sna i izvori sna 33 posuđe pada i razbija se u paramparčad na podu. Ali — zvuk koji se neprestano nastavlja nije zapravo, kao što sam uskoro primetio, zveket razbijenog posuđa nego pravo pravcato zvonjenje; — a tim zvonjenjem, kao što čovek budeći se uviđa, budilnik je samo izvršio svoju dužnost." Na pitanje, zašto duša u snu ne prepoznaje prirodu objektivnog čulnog nadražaja, odgovorio je Strimpel — a gotovo na isti način i Vunt (Wundt) — u tom smislu da se ona prema ovakvim nadražajima koji napadaju u snu nalazi pod uslovima stvaranja iluzije. Čulni utisak mi prepoznajemo, pravilno tumačimo, tj. stavljamo ga u grupu sećanja u koju on prema svima prethodnim iskustvima spada, ako je utisak jak, jasan, i dovoljno trajan i ako raspolažemo vremenom koje je za ovo razmišljanje potrebno. Ako ovi uslovi nisu ispunjeni, onda ne prepoznajemo objekt od kojeg utisak dolazi; na osnovu njega, mi, onda stvaramo iluziju. „Ako neko ide u šetnju otvorenim poljem i ako nejasno primeti neki udaljeni predmet, može se dogoditi da taj predmet najpre smatra konjem." Kad se bolje pogleda, može se nametnuti tumačenje da je to krava koja se odmara, i najzad se predstava sa sigurnošću može pretvoriti u predstavu jedne grupe ljudi koji sede. Isto tako neodređene prirode su i utisci koje duša prima u snu preko spoljnih nadražaja; ona na osnovu tih nadražaja stvara iluzije, tako što se utiskom izazove veći ili manji broj slika sećanja, pomoću kojih utisak dobija svoju psihičku vrednost. Iz kojih od mnogobrojnih sećanja koja dolaze u obzir pripadajuće slike budu izazvane, i koji od mogućnih asocijacionih odnosa pri tom stupaju na snagu, to se i prema zaključcima Štrimpelovim ne može odrediti i prepušta se samovoljnoj odluci duševnog života. Ovde se nalazimo pred izborom između dve alternative. Možemo se složiti da se zakonitost u stvaranju snova zaista ne može dalje pratiti i da se tako odreknemo pitanja — da li tumačenje iluzije stvo3 Frotfd, Odabrana dela, VI

34 Tumačenje snova, I rene čulnim utiskom možda ne podleže i nekim drugim uslovima. Ili, pak, možemo naslutiti da objektivno nadraživanje koje napada u snu igra samo neznatnu ulogu kao izvor sna, i da drugi momenti determinišu izbor slika sećanja koja treba da se izazovu. I zaista, ako eksperimentalnim putem ispitamo Morijeve izazvane snove, koje sam baš u toj nameri tako opširno naveo, nalazimo se u iskušenju da kažemo da izvršeni opit pokriva zapravo samo jedan elemenat sna prema njegovom poreklu, dok naprotiv preostala sadržina sna izgleda suviše samostalna, suviše u pojedinostima određena da bi se mogla objasniti zahtevom da se mora slagati sa elementom koji je eksperimentalno bio uveden. Staviše, čovek počinje da sumnja čak i u teoriju iluzije i u snagu objektivnog utiska da oblikuje san kad saznamo da je baš taj utisak u snu dozi veo na j neobični je i najudaljenije objašnjenje. Tako, na primer, B. M. Simon priča o nekom snu u kome je video džinovska lica kako sede za stolom i jasno čuo strašno kloparanje koje su izazivale njihove vilice prilikom žvakanja hrane. Kad se probudio, čuo je topot konja koji je galopirao ispred njegovog prozora. Ako je topot konjskih kopita ovde izazvao upravo predstave iz kruga sećanja na Guliverova putovanja, na boravak kod džinova u Brobingnsgu i čednih konjskih bića1 — kao što bih ja želeo da objasnim bez ikakve pomoći od strane pisca — zar izbor iz toga za nadražaj tako neobičnog kruga sećanja ne bi osim toga morao biti olakšan i drugim motivima?2 1 U originalu autora Guliverovih avantura to su Houyhnhn-i (Prim. prev.) — Uostalom, tumačenje đato u tekstu koje ukazuje na jednu reminiscenciju iz Guliverovih putovanja predstavlja dobar primer za to kakvo jedno tumačenje ne treba da bude. Tumač sna ne srne da pusti na volju svojoj sopstvenoj duhovitosti i da pri tom zanemari da se osloni na asocijacije snevača. 2 Džinovska lica u snu dopuštaju pretpostavku da je u pitanju scena iz snevačevog detinjstva. Nadraiaji sna i izvori sna 35 ad 2) Unutrašnje (subjektivno) čulno nadraživanje Uprkos svim prigovorima moraćemo priznati da neosporno postoji uloga objektivnih čulnih nadražaja za vreme spavanja kao izazivača sna, i ako ovi nadražaj i prema svojoj prirodi i učestalosti možda izgledaju nedovoljni da bi objasnili sve snove, onda se skreće pažnja na to da se traže drugi izvori sna, koji deluju analogno. Nije mi poznato gde se najpre pojavila misao da se pored spoljnih čulnih nadražaja uzmu u obzir i unutrašnja (subjektivna) uzbuđenja u čulnim organima; ali je to činjenica da se ovo sa više ili manje isticanja dešava u svima novijim opisima etiologije snova. Vunt (str. 363) kaže: „Bitnu ulogu igraju dalje, kao što ja mislim, kod iluzija sna one subjektivne senzacije vida i sluha, koje su nam iz budnog stanja poznate kao svetlosni haos tamnog vidnog polja, kao zvonjenje i zujanje u ušima itd., među njima naročito subjektivna nadraženja mrežnjače. Tako se objašnjava značajna sklonost sna da u velikom broju dočarava pred oči slične predmete ili predmete koji se u potpunosti slažu. Pred sobom vidimo bezbrojne ptice, leptire, ribe, šarene perle, cveće i slično. Ovde je svetlosna prašina na tamnom vidnom polju poprimila fantastične oblike, a mnogobrojne svetle tačke, iz kojih se ona sastoji, ovaploćene su od sna u isto tako mnogobrojnim pojedinim slikama koje se zbog pokretljivosti svetlosnog haosa vide kao predmeti koji se kreću. — U tome, svakako, ima korena i velika sklonost sna prema najraznovrsnijim životinjskim oblicima, čije se bogatstvo oblika lako pripija uz naročiti oblik subjektivnih svetlosnih slika." Subjektivnim čulnim nadraživanjima kao izvoru snova očigledno pripada prvenstvo što ne zavise (kao subjektivna nadraživanja) od spoljašnjeg slučaja. Ona tako reći stoje na raspolaganju objašnjenju kad god su mu potrebna. Ali ona u poređenju sa objektivnim čulnim nadražajima zaostaju u tome što se njihova uloga kao izazivača sna teško, ili uopšte ne može potvrditi, kao što je to slučaj sa objektivnim nadraS^I

3G Tumačenje snova, I žajima posmatranjem i eksperimentom. Glavni dokaz za to da subjektivna čula na nadraživanja imaju snagu da izazivaju snove pružaju takozvane hipnagogičke halucinacije koje je Johanes Miler (Muler) opisao kao „fantastična priviđenja". To su često veoma žive slike pune promena, koje se obično pojavljuju u periodu usnuća, kod mnogih ljudi sasvim redovno, i koje mogu neko vreme da se zadrže i posle otvaranja očiju. Mori, koji je ovim slikama u velikoj meri bio podložan, posvetio im je podrobno ocenjivanje i tvrdio da postoji njihova veza, štaviše i identičnost sa slikama snova (kao što je, uostalom, tvrdio i Johanes Miler). Mori kaže da je za njihov postanak neophodno potrebna izvesna duševna pasivnost, popuštanje zategnute pažnje (str. 59. i sledeća). Ali, dovoljno je da čovek u ovakvu letargiju zapadne samo jednu sekundu da bi, ako je inače za to disponiran, video hipnagogičku halucinaciju, posle koje se možda ponovo budi, dok se igra nekoliko puta ponavlja i naposletku završava usnućem. Ako se čovek zatim, posle ne suviše dugog vremena, probudi, onda mu — prema tvrđenju Morija — često polazi za rukom da u snu dokaže postojanje istih slika koje su pred njim lebdele kao hipnagogičke halucinacije pre nego što je zaspao (strana 134). To se Moriju dogodilo jednom sa nizom grotesknih likova sa izobličenim izrazom lica i neobičnim frizurama koje su mu sa neverovatnom nametijivošću dosađivale u periodu uspavljivanja, i za koje se posle buđenja sećao da je o njima sanjao. Drugi put, kad je upravo patio od osećaja gladi jer je sebi bio odredio suviše mršavu dijetu, video je hipnagogički jednu činiju i ruku naoružanu viljuškom koja je uhvatila nešto od jela u činiji. U snu se nalazio za bogato postavljenim stolom i čuo je zvuk koji gosti svojim viljuškama stvaraju. Drugi put, kad je zaspao sa nadraženim očima koje su ga pekle, imao je hipnagogičku halucinaciju mikroskopski sitnih znakova koje je uz veliki napor morao pojedinačno odgonetati: kad su ga posle jednoga sata probudili, sećao se sna u kome se pojavljiNadražaji sna i izvori sna 37 vala jedna otvorena knjiga, štampana veoma sitnim slovima, i on ju je sa naporom morao čitati. Potpuno slično kao ove slike mogu hipnagoški nastupiti i slušne halucinacije reci, imena itd., pa se zatim u snu ponoviti, slično kao što uvertiru najavljuju lajtmotivi opere koja tom uvertirom počinje. Istim putevima kao Joh. Miler i Mori kreće se jedan noviji posmatrač hipnagogičkih halucinacija, G. Trumbull Ladd. On je vežbom doterao dotle da se posle dva do pet minuta posle laganog usnuća mogao naglo trgnuti iza sna, ne otvarajući pri tom oči, te je tako imao priliku da senzacije mrežnjače koje su upravo nestajale upoređuje sa slikama sna koje su ostale žive u sećanju. On tvrdi da se uvek mogao razaznati tesan odnos između jednih i drugih tako što su svetleće tačke i linije idioretinalne svetlosti donele tako reći crtež konture, shemu za psihički zapažene likove u snu. Jednom snu, na primer, u kome je pred sobom jasno video štampane redove koje je čitao i proučavao, odgovarao je poredak svetlosnih tačaka na mrežnjači u paralelnim linijama. Da kažemo njegovim recima: Jasno odštampana stranica koju je u snu čitao razišla se u objekt koji je njegovom budnom opažanju izgledao kao komad stvarno štampanog lista što ga čovek sa suviše velikog rastojanja, da bi mogao nešto jasno da izdvoji, posmatra kroz rupicu napravljenu u komadiću hartije. Ladd misli, ne potcenjujući uostalom centralno učešće fenomena, da se jedva koji vizuelni san u nama odigrava a koji se ne bi oslanjao na materijal intraokularnog stanja nadraženosti mrežnjače. To naročito važi za snove ubrzo posle usnuća u mračnoj sobi, dok za snove u jutru (blizu buđenja) izvor nadražaja jeste objektivna svetlost koja u osvetljenoj sobi prodire u oči. I promenljivi karakter nadraženosti idioretinalne svetlosti, koji je sposoban da se beskrajno menja, tačno odgovara nemirnom bekstvu slika koju nam naši snovi pružaju. Ako ovim Ladovim posmatranjima pripišemo neko značenje, nećemo moći potceniti izdašnost koju ovaj subjektivni izvor nadražaja ima za

38 Tumačenje snova, I san, budući da, kao što je poznato, priviđenja sačinjavaju najglavniji deo naših snova. Doprinos sa ostalih čulnih oblasti, osim za oblasti sluha, neznatniji je i nekonstantan. ad 3) Unutrašnji, organski telesni nadražaj Ako smo na putu da izvore sna ne tražimo izvan organizma, nego baš u njemu, onda se moramo podsetiti toga da gotovo svi naši unutrašnji organi, dok su nam zdravi, jedva daju znak o tome da postoje, u stanju nadraženosti, koju tako nazivamo, ili u bolestima, za nas postaju izvor uglavnom bolnih senzacija. Ove senzacije moraju se izjednačiti sa izazivačima bola i osećanja koji dolaze spol ja. Vrlo stara iskustva dala su npr. Strimpelu (str. 107) povoda da kaže: „Duša u snu dolazi do mnogo dublje i šire svesti osećanja telesnih zbivanja nego u budnom stanju; ona je primorana da prima izvesne nadražaj ne utiske i da dozvoli da oni na nju deluju; oni dolaze iz delova tela od promena u njima o kojima u budnom stanju nije ništa znala." Još je Aristotel rekao da je sasvim mogućno da čoveku bude u snu skrenuta pažnja na bolesna stanja u samom njihovom početku, pre nego što se u budnom stanju ma šta može primetiti (zbog efekta povećanja koja san utiscima daje); i pisci lekari koji su sigurno bili daleko od toga da veru ju u proročki dar sna nisu osporavali da san ovo značenje ima bar za predskazivanje bolesti (upor. M. Simon, str. 31, i mnoge druge pisce).1 1 Osim ove dijagnostičke primene snova (na primer u Hipokrata) moramo se setiti njihovog terapeutskog značenja u starom veku. Kod Grka su postojala proročišta koja su proricala iz sna i njih su obično posećivali ljudi koji su tražili ozdravljenje. Bolesnik je odlazio u hram Apolona ili Eskulapa, gde se podvrgavao različitim ceremonijama; kupali su ga, trljali, okadili, i kad je na ovaj način, doveden do egzaltacije, stavili bi ga u hramu na kožu jednog ovna prinetog na žrtvu. On bi zaspao i sanjao o lekovima koji su mu pokazani u prirodnom obliku, ili u simbolima i slikama koje su mu sveštenici kasnije protumačili. • Na dražaji sna i izvori sna 39 Izgleda, da ni iz novijeg doba ne nedostaju potvrđeni primeri za ovakav dijagnostički rad sna. Tako, na primer, Tisije (Tissier), prema Artigu (Artigues, Essai sur la valeur semeiologique des reves), priča o istoriji jedne žene od četrdeset i tri godine koju su u na izgled savršenom zdravstvenom stanju nekoliko godina obuzimali snovi straha; prilikom lekarskog pregleda pokazao se početak jedne srčane afekcije od koje je uskoro umrla. Izražene smetnje unutrašnjih organa očigledno kod čitavog niza lica deluju kao izazivači sna. Opšte se ukazuje na učestalost snova straha kod ljudi koji boluju od srca i pluća; štaviše, ovu stranu snova mnogi autori u toj meri stavljaju u prvi red da se ovde mogu zadovoljiti jednostavno samo ukazivanjem na literaturu (Radestock, Spitta, Maury, M. Simon Tissiz). Tisije čak misli da oboleli organi sadržini sna daju određeni karakteristični pečat. Snovi srčanih bolesnika obično su veoma kratki i završavaju se buđenjem u strahu; gotovo uvek u njihovoj sadržini igra ulogu situacija smrti pod strašnim okolnostima. Bolesnici od pluća sanjaju o gušenju, gužvi, bežanju i u upadljivo velikom broju podležu poznatoj mori koju je, uostalom, Berner (Borner) mogao eksperimentalno izazvati ležeći na licu i pokrivajući otvore za disanje. Kod probavnih smetnji san sadrži predstave iz kruga uživanja hrane i gađenja. Naposletku, uticaj seksualnog nadražaj a na sadržinu snova dovoljno je pristupačan iskustvu svakog pojedinca i on čitavoj teoriji o izazivanju sna preko čulnog nadražaja daje najsnažniju podršku. Ako obradimo literaturu o snu, postaje sasvim očevidno da je pojedine pisce (Mory, Vajgand) uticaj Više u terapeutskim snovima Lemana (Lehmann, I 74), Bouche—Leclerq, Hermann, Gottesdienstliche Altertumer der Griechen § 41, Privataltertimer, § 38, 16. Betinger (Bottinger) u Šprengelovim (Sprengel) Beitrage zur Geschichte der Medizin II str. 163 ss., V. Lojd (W. Lloyd), Magnetism and Mesmerism in antiquity, London 1877, Delinger (Dollinger, Heidentum und Judentum=Neznaboštvo i jevrejstvo), str. 130.

40 Tumačenje snova, I njihovih sopstvenih bolesnih stanja na sadržinu njihovih snova doveo do toga da se bave problemi-* ma sna. Mada su, kao što bismo mogli pomisliti, ove či^ njenice nesumnjivo utvrđene, ipak priraštaj izvora sna za proučavanje izvora snova nije tako velik. San je fenomen koji se javlja i u zdravih ljudi — možda u svih, možda i svake noći —, i oboljenje organa očigledno ne spada među njegove neophodne uslove. Ali za nas se ne radi o tome odakle neki naročiti snovi potiču, nego koji bi mogao biti nadražajni izvor za obične snove normalnih ljudi. Međutim, sad je potrebno načiniti samo još jedan korak dalje da bismo naišli na izvor sna koji je bogatiji od svih ranijih i koji zapravo obećava da ni u jednom slučaju neće presušiti. Kad smo jednom utvrdili da unutrašnjost tela u bolesnom stanju postaje izvor nadražaja za snove, i ako priznamo da duša u stanju spavanja, okrenuta od spoljnjeg sveta, može veću pažnju da posveti unutrašnjosti tela, onda nije daleko od pretpostavke da organi uopšte ne moraju najpre da se razbole, pa da bi dali pristup duši u snu onim nadražajima koji na neki način postaju slike snova. Ono što u budnom stanju nejasno osećamo kao opšte osećanje samo prema njegovom kvalitetu, i čemu prema mišljenju lekara svi organski sistemi doprinose, to osećanje bi noću, kad počne snažno da deluje i kad radi sa svim svojim komponentama, dalo najsnažniji a ujedno i najobičniji izvor za izazivanje predstava u snu. Ostalo bi samo još da se ispita po kojim pravilima se organski nadražaji pretvaraju u predstave u snu. Ovde smo dotakli one teorije o postanku snova kojoj svi pisci lekari daju prednost. Mrak, kojom je obavijeno jezgro našeg bića, to „moi splanchnique", kako ga Tisije naziva, i tama kojom je obavijen postanak sna suviše dobro odgovaraju jedno drugome da ih ne bismo doveli u međusobni odnos. Tok misli koji vegetativnu senzaciju organa čini stvaraocem sna ima, pored toga, za lekara i jednu drugu privlačnost pošto može da i etiološki poveže san i poremeNadražaji sna i izvori sna 41 ćenost uma koji u svojim pojavama pokazuju toliko slaganja jer se cenestičke promene (alternacije) i nadražaji zajedničkog osećanja i nadražaji koji dolaze iz unutrašnjih organa okrivljuju i zbog svog dalekosežnog značaja za postanak psihoza. Stoga nije nikakvo čudo što se teorija o telesnim nadražajima može svesti na više od jednog nezavršenog izvora. Za niz pisaca bio je merodavan tok misli koji je godine 1851. razvio filozof Šoperihauer (Schopenhauer). Slika sveta u nama nastaje tako što naš intelekt utiske koji ga pogađaju spolja preliva u forme vremena, prostora i kauzaliteta. Nadražaji iz unutrašnjosti organizma, od simpatičnog nervnog sistema, danju izražavaju najviše samo nesvestan uticaj na naše raspoloženje. Međutim, noću kad je zaglušno delovanje dnevnih utisaka prestalo, mogu da na sebe skrenu pažnju oni utisci što navaljuju iz unutrašnjosti — na sličan način kao što noću možemo čuti žuborenje potoka koje nam je dnevna buka načinila nečujnim. A kako drukčije da intelekt reaguje na ove nadražaje osim ako izvrši svoju funkciju koja mu je svojstvena? On će, dakle, nadražaje pretvoriti u likove što ispunjavaju prostor i vreme i upravljaju se prema pravilima o kauzalitetu i tako nastaje san. Serner (Scherner), a posle njega i Folkelt, pokušali su zatim da prodru u tešnje odnose između telesnih nadražaja i snoviđenja; ali ocenu o tim pokušajima zadržavamo kasnije za odeljak o teorijama sna. Psihijatar Kraus (Krauss) u jednom naročito konzekventno sprovedenom istraživanju izvodio je postanak sna kao i delirija i sumanutih ideja od istog elementa, organski uslovljene senzacije. Po njemu jedva da se može zamisliti jedno mesto organizma koje ne bi moglo postati polaznom tačkom jednog sna ili neke sumanute ideje. Organski uslovljena senzacija „može se odvojiti u dve vrste": 1) u red totalnih raspoloženja (zajedničkih osećanja), 2) na specifične senzacije imanentne glavnim sistemima vegetativnog organizma, od kojih smo razlikovali pet grupa: a) senzacije mišića, b) disajne pneumatske, c) gastritičke,

42 Tumačenje snova, I d) seksualne i e) periferne senzacije (str. 33 drugog odeljka). Tok postojanja slika snova na osnovu telesnih nadražaja Kraus zamišlja ovako: Probuđena senzacija na osnovu bilo kog zakona o asocijaciji izaziva predstavu srodnu tom osećanju i povezuje se s njom u organsku tvorevinu, prema kojoj se, međutim, svest drugojačije odnosi nego normalno. Jer svest osećanju samome ne poklanja nikakvu pažnju, nego je u potpunosti posvećuje pratećim predstavama, što je ujedno i razlog zbog kojeg je ovo stanje stvar koja je tako dugo mogla ostati nepoznata (str. 11. i si.) Kraus za ovaj postupak nalazi takođe naročit izraz: transupstancijacija senzacija u slike snova (str. 24). Uticaj organskih telesnih nadražaja na formiranje sna prihvaćen je danas gotovo opšte, a na pitanje zakonitosti odnosa između njih odgovara se veoma različito, često nejasnim objašnjenjima. Na polju teorije o telesnim nadražajima pojavljuje se dakle naročiti zadatak tumačenja snova da se sadržina sna svede na organske nadražaje koji ga izazivaju, i ako ne prihvatimo pravila tumačenja koja je pronašao Šerner, naći ćemo se često pred neprijatnom činjenicom da se organski nadražajni izvor upravo ničim drugim ne odaje nego sadržinom sna. Ali postoji prilična saglasnost u tumačenju raznih oblika snova obeleženim tako kao „tipičnim" pošto se oni kod mnogih lica javljaju sa potpuno istom sadržinom. To su oni poznati snovi o padanju sa visine, o ispadanju zuba, o letenju i o neprilici da je čovek nag ili nedovoljno obučen. Ovaj poslednji san trebalo bi da potiče prosto kod konstatacije načinje-1 ne u snu da smo odbacili prekrivač, pa sad ležimo razgolićeni. San o ispadanju zuba svodi se na „nadražaj zuba", ali se time ne mora misliti na neko bolesno razdraženo stanje zuba. San o letenju je, prema Strimpelu, adekvatna slika koju duša upotrebljava, čime objašnjava količinu draži koju stvara dizanje i spuštanje plućnih krila, ako je ujedno i kožna senzacija u toraksu već spala na stanje nesvesnosti. Ovom poslednjom okolnošću dato je osećanje vezano za oblik Nadražafi sna i izvori sna 43 predstave o lebdenju. Padanje sa visine trebalo bi da nalazi povod u tome što, kad nastupi besvesno stanje osećanja pritiska na kožu, ili kad se jedna ruka spusti niz telo, ili se savijeno koleno odjednom ispruži, osećaj pritiska kože ponovo postaje svestan, a prelaz na svesno stanje psihički se predstavlja snom o padanju (Strimpel, str. 118). Slabost ovih prihvatljivih pokušaja objašnjenja očigledno leži u tome što mogu postaviti hipoteze da se ova ili ona grupa organskih senzacija bez daljeg može odstraniti iz duševne percepcije, ili ući u nju, sve dok se ne uspostavi konstelacija povoljna za objašnjenje sna. Uostalom, kasnije ću imati prilike da se ponovo vratim na tipične snove i na njihov postanak. M. Simon je pokušao da iz upoređivanja jednog niza sličnih snova izvede nekoliko pravila o uticaj u organskih nadražaja na određivanje njihovih rezultata u snu. On kaže (str. 34): Ako se u toku spavanja bilo koji aparat organa koji normalno ima udela u izražavanju jednog afekta, bilo kojim drugim povodom nalazi u stanju nadraženosti u kojem inače taj afekat stvara, onda će san koji pri tom nastane sadržati predstave prilagođene afektu. Jedno drugo pravilo glasi (str. 35): Ako se za vreme spavanja aparat organa nalazi u stanju delatnosti, uzbuđenja ili smetnje, onda će san stvarati predstave koje se odnose na vršenje organskih funkcija koje taj aparat obavlja. Morli Vold (Mourlv Vold) preduzeo je zadatak da za jednu pojedinačnu oblast eksperimentalno dokaže uticaj na stvaranje sna koji teorija o telesnim nadražajima iznosi. On je činio opite da izmeni položaj udova čoveka dok je spavao, i upoređivao je rezultate sna sa svojim izmenama. Kao rezultat iznosi sledeće postavke. 1) Položaj jednog uda u snu odgovara otprilike njegovom položaju u stvarnosti, tj. čovek sanja o statičkom stanju uda koji odgovara realnom stanju. 2) Ako čovek sanja o pokretu jednog uda, onda je taj pokret uvek takav da jedan položaj prilikom tog pomeranja uda uvek odgovara stvarnom pokretu.

44 Tumačenje snova, I 3) Položaj sopstvenog uda u snu možemo podmetnuti i nekom stranom licu. 4) Može se, takođe, sanjati da je odnosni pokret bio ometen. 5) U odgovarajućem položaju, ud se u snu može pojaviti kao životinja ili čudovište, pri čemu se stvara izvesna analogija između jednog i drugog. 6) Položaj uda može u snu izazvati misli koje imaju bilo kakav odnos prema njemu; tako, na primer, ako se bavimo prstima, mi sanjamo o brojevima. Na osnovu ovih rezultata, zaključio bih da i teorija o telesnim nadražajima ne može sasvim izbrisati prividnu slobodu u određivanju slika snova koje treba izazvati.1 ad 4) Psihički izvori nadraženja Raspravljajući o odnosima sna prema budnom životu i o poreklu materijala snova, saznali smo da je shvatanje najstarijih kao i najnovijih istraživača snova da ljudi sanjaju o onome šta preko dana rade i o onome što ih u budnom stanju interesuje. Ovo interesovanje koje se iz budnog života prenosi i nastavlja u snu ne bi predstavljalo samo psihičku vezu koju san povezuje sa životom, nego pruža i jedan izvor za snove, koji ne treba potcenjivati i koji bi pored onog što je za vreme spavanja postalo interesantno — to su nadražaji koji deluju za vreme spavanja — bio dovoljan da objasni poreklo svih slika sna. Ali mi smo čuli i prigovor upućen tvrđenju da, naime, san čoveka kad spava odvraća od dnevnog interesovanja i da mi, većinom, tek onda sanjamo o stvarima koje su nas se danju najjače dojmile pošto su za budan život već izgubile čar aktuelnosti. I tako pri analizi sna na svakom koraku stičemo utisak da nije dozvoljeno postavljati opšta pravila, a da recima 1 Detaljnije o zapisima snova ovog naučnika, koji su otada objavljeni u dve sveske, videti docnije. Nadražaji sna i izvori sna 45 kao „često", „po pravilu", „većinom" ne predvidimo ograničenja i da se ne pripremimo da priznamo i važnost izuzetaka. Ako je budno interesovanje pored unutrašnjih i spoljašnjih nadražaja za vreme spavanja bilo dovoljno za pokrivanje etiologije snova, morali bismo biti u stanju da položimo i zadovoljavajući račun o poreklu svih elemenata jednoga sna; zagonetka izvora snova bila bi rešena i preostao bi samo još zadatak da se ograniči udeo psihičkih i somatičkih nadražaja u pojedinim snovima. U stvari, ovo potpuno razrešenje jednoga sna nije ni u jednom slučaju uspelo, i svakome koji je to pokušavao da uradi preostali su — i to u najviše slučajeva u vrlo velikoj meri — sastojci sna o čijem poreklu nije mogao ništa da kaže. Dnevno interesovanje kao psihički izvor sna očigledno nije tako dalekosežno kao što bismo mogli očekivati prema verodostojnim tvrđenjima da, naime, svako svoj dnevni posao nastavlja u snu. Drugi psihički izvori sna nisu nam poznati. Sva objašnjenja snova zastupljena u literaturi — sa izuzetkom možda Semerovih objašnjenja koje ćemo kasnije pomenuti — ostavljaju veliku prazninu onde gde se radi o izvođenju slika predstava koje su za san najkarakterističniji materijal. U toj neprilici većina pisaca pokazala je sklonost da, što je više mogućno, umanji psihički udeo u izazivanju snova kome je tako teško doskočiti. Oni, doduše, kao glavnu podelu razlikuju nervnonadražajni i asocijativni san, od kojih ovaj poslednji svoj izvor nalazi isključivo u reprodukciji (Vunt, str. 365), ali se ne mogu osloboditi sumnje „da li se oni javljaju bez telesnog nadražaja koji daje podstrek" (Folkelt, str. 127). I karakteristika čistog asocijacionog sna je zatajila: ,,U pravim asocijacionim snovima više ne može biti ni govora o jednom takvom čvrstom jezgru. Ovde slobodna grupacija prodire u samo središte sna. Život u predstavama, koji su pamet i razum već ionako ostavili, ovde više ne odražavaju ni značajnija telesna i duševna nadraženja, i ostavljaju ga tako njegovim sopstvenim kalejdoskopskim pomeranjima i

46 Tumačenje snova, 1 pokretima, njegovoj sopstvenoj labavoj zbrci (Folkelt, str. 118). Vunt, zatim, pokušava da umanji psihički faktor u izazivanju snova, navodeći „da se fantazme sna svakako pogrešno smatraju čistim halucinacijama. Verovatno, većinu predstava o snu predstavljaju, u stvari, iluzije tako što polaze od lakih čulnih utisaka koji se za vreme spavanja nikad ne gase" (str. 359). Vajgant je usvojio ovo gledište i uopštio ga. On za sve predstave u snu tvrdi da ,,su čulni nadražaji njihov najbliži uzrok, a tek na to se nastavljaju reproduktivne asocijacije" (str. 17). Još dalje u potiskivanju psihičkih nadražajnih izvora ide Tisije (str. 183): „Les reves d'origine absolument psychique n'existent pas", i na nekom drugom mestu (str. 6): „Les pensees de nos reves nous viennent du dehors .. ."! Oni naučnici koji, kao uticajni filozof Vunt, zauzimaju neki srednji stav, ne propuštaju priliku a da ne napomenu da u većini snova sarađuju somatički nadražaji i nepoznati psihički podstrekači sna, poznati kao dnevno interesovanje. Kasnije ćemo saznati da se zagonetka stvaranja sna može resiti otkrivanjem nekog nenaslućenog psihičkog nadražajnog izvora. Mi se, zasad, nećemo čuditi precenjivanju nadražaja za stvaranje sna koji ne dolaze iz duševnog života. Ne samo što se ovi sami lako mogu naći, pa čak i eksperimentima potvrditi, somatsko shvatanje o postanku sna potpuno odgovara mišljenju koje danas preovlađuje u psihijatriji. Vlada mozga nad organizmom ističe se, doduše, veoma energično, ali sve što bi moglo dokazati nezavisnost duševnog života od organskih promena koje se mogu dokazati, ili što bi moglo dokazati neku spontanost u njegovom izražavanju, danas psihijatra tako plaši kao da bi priznanje da ono postoji moralo ponovo doneti vremena prirodne filozofije i metafizičkog duševnog bića. Nepoverenje psihijatrovo stavilo 1 Snovi apsolutno psihičkog porekla ne postoje ... Misli naših snova dolaze nam spol ja... Zašto se san zaboravlja posle buđenja 47 je psihu tako reći pod starateljstvo i sada traži da nijedan od njenih pokreta ne oda njenu sopstvenu. sposobnost. Ali ovakvo postupanje svedoči samo o neznatnom poverenju u održivost kauzalne povezanosti koja se nalazi između telesnog i duševnog. Čak i onde gde se prilikom istraživanja jedno dublje psihičko poniranje može prepoznati kao primarni povod za jedan fenomen znaće da nađe nastavak puta do organskog obrazloženja psihičkog. A onde gde bi psihičko za naše dosadašnje znanje moralo označavati poslednju stanicu zbog toga ne mora da se poriče njegovo postojanje. D ZAŠTO SE SAN ZABORAVLJA POSLE BUĐENJA? Ušlo je u poslovicu da se san ujutru „raziđe". Covek je, naravno, sposoban da se sna seća. Jer za san mi znamo samo po sećanju na njega posle buđenja; ali vrlo često verujemo da ga se samo nepotpuno sećamo, dok je u noći postojalo više od njega; mi možemo posmatrati kako se u toku dana do neznatnih fragmenata gubi sećanje koje je ujutru bilo još sveže; često znamo da smo sanjali, ali ne znamo šta smo sanjali, i tako smo se u toj meri navikli na iskustvo da je san podložan zaboravu da ne odbacujemo kao apsurdnu mogućnost da je i onaj čovek mogao sanjati noću koji ujutru ne zna ništa ni o sadržim sna niti o činjenici da je sanjao. S druge strane, događa se da snovi pokazuju izvanrednu postojanost u sećanju. Kod svojih pacijenata ja sam analizirao snove koji su se kod njih odigrali pre dvadeset i pet i više godina, i mogu da se setim svoga sopstvenog sna koji je od ovoga današnjeg dana odvojen najmanje trideset i sedam godina, pa ipak nije izgubio

48 Tumačenje snova, I ništa od svoje svežine pamćenja. Sve to je veoma značajno i na prvi pogled neshvatljivo. O zaboravljanju snova najopširnije raspravlja Strimpel. Ovo zaboravljanje očigledno je jedan kompleksni fenomen, jer ga Strimpel ne svodi samo na jedan razlog, nego na čitav niz razloga. Pre svega, pri zaboravu snova deluju svi oni razlozi koji u budnom životu izazivaju zaboravljanje. Kad smo budni, mi obično čitav niz osećaja i zapažanja brzo zaboravljamo zato što su bili suviše slabi, jer je duševno uzbuđenje vezano za njih bilo suviše slabo. Isto tako je slučaj i s obzirom na mnoge snove; oni se zaboravljaju zato što su bili suviše slabi, dok se snažnijih slika iz njihove blizine sećamo. Uostalom, momenat intenziteta, sam za sebe, sigurno nije dovoljno odlučujući zato da se slike iz sna sačuvaju; Strimpel, kao i ostali autori (Calkins), priznaju da se često brzo zaboravljaju slike sna za koje se zna da su bile vrlo žive, dok se među onima sačuvanim u sećanju nalaze mnogobrojne, čulno slabe slike. Dalje se u budnom stanju obično lako zaboravlja ono što se samo jednom dogodilo, i bolje pamti ono što se više puta moglo zapaziti. A slike sna većinom su jednokratni doživljaji;1 ova osobenost doprineće podjednako zaboravljanju svih snova. Mnogo značajniji je, zatim, treći razlog zaboravljanja. Da bi osećaji, predstave, misli itd. stekle izvesnu veličinu sećanja, potrebno je da ne ostanu pojedinačne, nego da se na odgovarajući način povezuju i udružuju. Ako jedan kratak stih razrešimo u reci od kojih je on sastavljen, biće vrlo teško da ga zapamtimo. „Lepo poredana i u saglasnosti sa činjenicama poredana reč pomaže drugoj reci i celina se onda lako zadržava po punom smislu i dugo u sećanju. Besmislicu, uglavnom, isto tako teško zadržavamo i isto tako retko kao i ono što je pobrkano i bez reda." U najviše slučajeva snovima nedostaju razumljivost i red. Kompozicije snova, same po sebi, nemaju mogućnosti sopstvenog se1 Snovi koji se periodički vraćaju često su primećeni. Uporedi zbirku Sabanea (Chabaneix). Zašto se san zaboravlja posle buđenja 49 ćanja i one se zaboravljaju, pošto se najčešće već u sledećim trenucima raspadaju. — Sa ovim izlaganjima svakako se ne slaže u potpunosti ono što želi da napomene Radestok (str. 168): da baš najneobičnije snove najbolje pamtimo. Drugi momenti koji se izvode iz odnosa između sna i budnog stanja Štrimpelu izgledaju kao još efikasniji za zaboravljanje sna. Sposobnost da snovi budu zaboravljeni predstavlja za budnu svest, očigledno, samo antitezu ranije spomenutoj činjenici da snovi (gotovo) nikad iz budnog života ne primaju sređene uspomene nego iz njega preuzimaju samo pojedinosti koje otimaju iz njegovih psihičkih veza, a kojih se u budnom stanju sećaju. Kompozicija sna, prema tome, nema mesta u društvu psihičkih nizova kojima je duša ispunjena. Nedostaje joj svaka pomoć za sećanja. „Na ovaj način tvorevina sna se tako reći odvaja od dna našeg duševnog života i lebdi u psihičkom prostoru kao oblak na nebu koji prvi dašak vetra ubrzo oduva" (str. 87). U istom pravcu deluje i okolnost što se buđenjem svet čula počinje probijati odmah napred i odjednom obuzima pažnju takvom snagom da joj se samo vrlo mali broj slika može odupreti. I ovi se snovi sklanjaju pred utiscima novog jutra kao što se uklanja sjaj zvezda ispred svetlosti sunca. Na poslednjem mestu treba da se kao stvari koja doprinosi zaboravljanju snova setimo i činjenice što većina ljudi svojim snovima uopšte poklanjaju malo interesovanja. Ko se, na primer, kao naučnik izvesno vreme interesuje za san, za to vreme sanjaće više nego obično, a svakako će to značiti da će se svojih snova lakše i češće setiti. Još dva razloga zaboravljanja snova koje Bonateli (Bonatelli), što je navedeno kod Beninija, dodaje Strimpelovim razlozima svakako su već i u ovim sadržani, naime: 1) da je promena u cenesteziji između spavanja i budnosti nepovoljna za njihovu naizmeničnu reprodukciju; 2) da drukčiji raspored materijala predstava u snu tako reći san čini neprevodljivim za budnu svest. 4 Frođd, Odabrana dela, VI

50 Tumačenje snova, I Posle svih ovih razloga za zaboravljanje postaje, kao što Strimpel sam ističe, tek veoma neobično što se ipak toliko stvari iz sna zadržava u sećanju. Neprestana nastojanja naučnika da sećanje na snove obuhvate nekim pravilima slična su priznanju da je i ovde nešto ostalo zagonetno i nerešeno. U poslednje vreme neke pojedine osobenosti sećanja na san s pravom su bile istaknute, na primer da se nekog sna koji smo ujutru smatrali zaboravljenim, u toku dana ponovo setimo povodom nekog zapažanja koje slučajno dodiruje — iako zaboravljenu sadržinu toga sna (Radeštok, Tisije). Ali celokupno sećanje sna podleže jednom prigovoru koji je pogodan da ga kritičkim očima veoma izdašno umanji. Covek može sumnjati da li naše sećanje koje tako mnogo od sna izostavlja možda ne falsifikuje i ono što je sačuvalo. Ovakve sumnje u egzaktnost reprodukcije sna iznosi i Strimpel: „Onda se baš lako događa da budna svest ponešto nehotice unese u sećanje jednog sna, čovek uobražava da je svašta sanjao što obavljeni san nije ni sadržavao." Naročito odlučan u svojoj izjavi je Jesen (str. 547): „Osim toga prilikom ispitivanja i tumačenja povezanih i logičkih snova treba, kako izgleda, dobro uzeti u obzir i okolnost kojoj je dosad poklanjano malo pažnje, da pri tom gotovo uvek malo zapinje sa istinom, jer mi, dozivajući preživeli san u svoje pamćenje, a da to ne primećujemo niti da želimo, sami ispunjavamo i dopunjujemo praznine u slikama snova. Retko kad, ili možda nikad, jedan povezan san nije bio tako povezan kao što nam se u našem sećanju javlja. I najiskrenijem čoveku jedva da je mogućno da ispriča jedan doživljen neobičan san, bez ikakvog dodatka i bez ikakvog doterivanja: težnja čovekovog duha da sve vidi povezano tako je velika da on prilikom sećanja na donekle nepovezani san, i protiv svoje volje, dopuni nedostatke povezanosti." Gotovo kao prevod ovih Jesenovih reci zvuče napomene V. Egera (Egger) koje ih je sigurno samostalZašto se san zaboravlja posle buđenja 51 no koncipirao: „ .. . l'observation des reves a ses difficultes speciales et le seul moyen d'eviter toute erreur en pareille matiere est de confter au papier sans le moindre retard ce que l'on vient d'čprouver et de remarquer; sinon, l'oubli vient vite ou total ou partiel; l'oubli total est sans gravite; mais l'oubli partiel est perfide; car si l'on se met ensuite a raconter ce que l'on n'a pas oublić, on est expose a completer par imagination les fragments incoherents et disjoints journi par la mćmoire ...; on devient artiste a son insu, et le rćcit pćriodiquement repete s'impose a la creance de son auteur, qui, de bonne foi, le presente comme un fait authentique, dument itabli selon les bonnes mćthodcs .. ."' Potpuno slično misli i Spita (Spitta, str. 338) koji izgleda da pretpostavlja da mi tek pri pokušaju da san reprodukujemo unosimo red u međusobno nepovezano asocirane elemente sna — „iz onog što je jedno do drugoga načinimo nešto što je jedno iza drugoga, što je jedno od drugog razdvojeno, dakle da pridodajemo proces logičke povezanosti koji u snu nedostaje. Pošto, dakle, za vernost našeg sećanja ne posedujemo neku drugu kontrolu kao objektivnu kontrolu, a ova je nemoguća kod sna koji je naš sopstveni doživljaj, i za koji nam je jedino sećanje na njega poznato kao njegov izvor, koja vrednost onda još preostaje za naše sećanje sna? 1 Posmatranje snova ima svoje teškoće i jedino sredstvo da se u ovakvoj stvari izbegne svaka greška jeste da bez najmanjeg oklevanja poverimo hartiji sve Sto smo iskusili i primetili; inače zaborav postaje brz, ili totalan ili parcijalan; totalni zaborav je bez teških posledica, ali je parcijalni zaborav perfidan, jer kad čovek kasnije počne da priča ono što nije zaboravio nađe se u situaciji da izmišljanjem dopunjava nepovezane i razbacane odlomke koje mu pamćenje pruža ...; čovek i bez svoga znanja postane umetnik i periodički obnovljena priča nameće se njenom tvorcu da u nju poveruje, koji je u iskrenoj nameri prikazuje kao autentičnu činjenicu, propisno utvrđenu prema dobrim metodima... 4*

52 Tumačenje snova, I E PSIHOLOŠKE OSOBENOSTI SNA U naučnom posmatranju sna mi polazimo od pretpostavke da je san rezultat naše sopstvene duševne delatnosti; pa ipak nam gotov san izgleda kao nešto strano tako da nas nešto tako neznatno goni na priznavanje njegovog stvaralaštva, da isto tako lako kažemo: „Prisnilo mi se", kao i „Sanjao sam". Odakle dolazi to osećanje da su snovi strani našem duhu? Na osnovu naših raspravljanja o izvorima sna trebalo bi misliti da ona nisu uslovljena materijalom koji dospeva u sadržinu sna; taj materijal najvećim delom zajednički je i u snevanju kao i u budnom stanju. Možemo se pitati nisu li promene u psihičkim zbivanjima u snu ono što taj utisak izaziva, i možemo pokušati da damo psihološku karakteristiku sna. Bitnu razliku između sna i budnosti niko nije jače istakao i upotrebio za dalekosežnije zaključke od G. T. Fehnera (G. Th. Fechner) u nekim napomemenama u svom delu Elementi psihojizike (Elemente der Psychophysik, str. 520, II deo). On misli da „ni jednostavno potiskivanje svesnog duševnog života ispod glavnog praga", niti pak oduzimanje pažnje od uticaja spoljnog sveta nisu dovoljni da bi objasnili osobenosti snevanja u odnosu prema životu u budnom stanju. On, štaviše, naslućuje da je i pozornica snova druga nego što je pozornica budnog života u predstavama. „Kad bi pozornica psihofizičke aktivnosti bila ista za vreme spavanja i za vreme budnosti, onda bi po mom mišljenju san mogao biti samo nastavak budnog predstavnog života na nižem stepenu intenzivnosti, i morao bi osim toga biti od iste materije i forme. Ali stvari stoje sasvim drukčije." Sigurno nije postalo jasno šta Fehner misli sa jednim ovakvim preseljenjem duševne aktivnosti; niti mi je poznato da je iko drugi nastavio tim putem čiji je trag onom napomenom pokazao. Svakako ćemo morati isključiti anatomsko objašnjenje u smislu fiPsihološke osobenosti sna 53 ziološke moždane lokalizacije ili čak u odnosu na histološku slojevitost moždane kore. Ali će se ova misao možda jednom pokazati kao oštroumna i plodna ako je dovedemo u vezu sa duševnim aparatom koji je sagrađen od mnogih instancija uključenih jedna za drugom. Drugi pisci su se zadovoljili time što su istakli jednu ili drugu od opipljivih psiholoških osobenosti snevanja i načinili je eventualno polaznom tačkom za dalekosežnije pokušaje razjašnjenja. S pravom je primećeno da se jedna od glavnih osobenosti snevanja pojavljuje već u toku samog procesa uspavljivanja i da je treba označiti kao fenomen koji otpočinje spavanje. Prema Slajermaheru (Schleiermacher, str. 351), karakteristični znak budnoga stanja jeste taj da se misaona aktivnost obavlja u pojmovima a ne u slikama. A san uglavnom misli u slikama i može se smatrati da se približavanjem snu u istoj meri u kojoj hotimične aktivnosti pokazuju kao otežane javljaju i nehotične predstave koje sve spadaju u klasu slika. Nesposobnost za takav rad na stvaranju predstava koji osećamo kao namerno hotimičan i pojavljivanje slika koje je redovno povezano sa ovom rasejanošću — to su dve karakteristike koje ostaju u snu i koje mi prilikom psihološke analize sna moramo priznati kao bitne karakteristike snevanja. Za te slike — hipnagoške halucinacije — saznali smo da su samo po sadržini identične sa slikama u snu. 1 San dakle pretežno misli u vizuelnim slikama, ali ipak ne isključivo u njima. On radi takođe sa slušnim slikama i u manjoj meri takođe sa utiscima koje daju ostala čula. Mnoge stvari se i u snu samo jednostavno javljaju kao misli ili predstave (verovatno zastupljene takođe ostacima predstava izraženim re1 H. Zilberer (Silberer) je na lepim primerima pokazao kako se čak i apstraktne misli u stanju pospanosti pretvaraju u zorno-plastične slike koje žele isto da izraze (Jahrbuch Blojler-Frojda, sveska I, 1909). Ja ću se na ove nalaze vratiti u vezi s nečim drugim.

54 Tumačenje snova, I cima), sasvim kao i inače u budnom stanju. Ali su karakteristični za san ipak samo oni elementi sadržine koji se ponašaju kao slike, tj. koji su sličniji percepcijama nego li predstavama sećanja. Prelaženjem preko svih diskusija, dobro poznatih psihijatru, o suštini halucinacija možemo zajedno sa svim piscima koji te stvari poznaju izjaviti da san halucinira, da misli zamenjuje halucinacijama. U tom pogledu ne postoji nikakva razlika između vizuelnih i akustičnih predstava; primećeno je da se sećanje na jedan niz tonova sa kojim čovek zaspi poniranjem u san pretvara u halucinacije iste melodije; a kad se čovek osvesti, a to može više puta alternirati sa procesom usnuća halucinacija, ponovo načini mesta laganijoj i kvalitativno drukčije oblikovanoj predstavi iz sećanja. Promena predstave u halucinaciju ne predstavlja jedino odstupanje sna od neke njemu odgovarajuće misli u budnom stanju. Iz ovih slika san stvara jednu situaciju, on predstavlja nešto što se stvarno zbiva, on dramatizuje neku ideju, kao što to kaže Spits (str. 145). Ali značajnost ove strane snoviđenja postaje potpuna tek ako tome dodamo da pri sanjanju — po pravilu, a izuzeci traže posebno objašnjenje, — mislimo da ne razmišljamo nego da doživljavamo, dakle primamo halucinacije potpuno im verujući. Kritika, naime, da ništa nismo doživeli nego da smo samo na neki neobičan način mislili — sanjali — javlja se tek sa buđenjem. Ova karakteristika odvaja pravi san za vreme spavanja od sanjarenja danju koja se nikad ne zamenjuju sa realnošću. Burdah je ove dosad posmatrane karakterističnosti sna obuhvatio sledećim rečenicama (str. 476): ,,U bitne oznake sna spada: a) to što subjektivna aktivnost naše duše izgleda kao objektivna, tako što sposobnost percepcije proizvode fantazije shvata kao da su to čulne impresije... b) san je ukidanje samovoljnosti. Prema tome, da bi čovek zaspao, potrebna je izvesna pasivnost... Slike u snu uslovljene su popuštanjem samovoljnosti." Sad je u pitanju pokušaj da se objasni pouzdanost duše prema halucinacijama u snu koje se mogu Psihološke osobenosti sna 55 javiti tek posle predstava izvesne svojevoljne aktivnosti. Strimpel iznosi da se duša pri tom ponaša korektno i u saglasnosti s njenim mehanizmom. Elementi sna nipošto nisu samo predstave, nego istinski i stvarni doživljaji duše, onako kako se oni javljaju u budnom stanju posredovanjem čula (str. 34). Duša u budnom stanju stvara predstave i misli u recima i govoru; a u snu stvara predstave i misli u stvarnim senzornim slikama (str. 35). Osim toga se u snu pored toga pojavljuje i prostorna svest tako što se, kao u budnom stanju, osećanja i slike pomeraju u neki spoljni prostor (str. 36). Moramo dakle priznati da se duša u snu prema svojim slikama i percepcijama nalazi u istom položaju kao i u budnom stanju (str. 43). Ako pri tom i pored toga zaluta (pogreši), to dolazi odatle što joj u stanju spavanja nedostaje kriterij um koji jedini može razlikovati između čulnih percepcija koja dolaze spol ja ili iznutra. Ona svoje slike ne može izložiti probama koje jedine mogu dokazati njihovu objektivnu realnost. Ona osim toga zanemaruje razliku između hotimično izmenljivih slika i onih gde ova samovolja otpada. Ona greši zato što zakon kauzaliteta ne može primeniti na sadržinu svoga sna (str. 58). Ukratko rečeno, njeno izdvajanje od spoljnjeg sveta sadržava i razlog za njeno verovanje u subjektivni svet snova. Posle psiholoških razvijanja koja se delimično razlikuju od ovih, Delbef dolazi do istog zaključka. Mi slikama u snu poklanjamo veru da su realne pošto u snu nemamo nikakvih drugih utisaka za upoređenje, jer smo od spoljnjeg sveta odvojeni. Ali mi u istinu naših halucinacija ne verujemo možda zbog toga što u spavanju nemamo mogućnosti da izvršimo probe. San nas može svima ovim probama zavaravati, može nam eventualno pokazati da smo ružu koju smo videli i dodirnuli, pa ipak mi pri tom samo sanjamo. Prema Delbefu ne postoji nikakav verodostojan kriterij um za to da li je nešto san ili budna stvarnost, osim — a to samo praktički uopšteno — činjenice buđenja. Sve ono što je doživljeno između uspavljivanja i buđenja ja proglašavam obmanom ako pri-

56 Tumačenje snova, I likom buđenja konstatujem da na svom krevetu ležim go (str. 84). Za vreme sna slike sna sam smatrao istinitim zbog navike mišljenja (koja se ne može uspavati) da pretpostavim postojanje jednog spoljnjeg sveta, kome suprotstavljam svoje Ja. 1 Ako na ovaj način okretanje sa spoljnjeg sveta postaje određujući faktor u izražavanju najupadljivijih karakteristika snevanja, onda će se isplatiti da navedemo neke oštroumne napomene staroga Burdaha što bacaju svetlost na odnos duše koja spava prema spoljnjem svetu i koje su pogodne za to da nas čuvaju od precenjivanja predstojećih izvođenja. „San se ostvaruje samo pod uslovom", kaže Burddh, „da 1 Sličan pokušaj kao Delbef, da aktivnost sna objasni izmenom koja kao posledicu mora da ima abnormalan uslov kod inače korektne funkcije intaktnog duševnog aparata, preuzeo je Hafner (Haffner), ali je ovaj uslov opisao nešto drukčijim recima. Prema njemu je prvi znak sna besprostornost i bezvremenost, tj. emancipacija predstave o mestu koje pojedincu pripada u prostornom i vremenskom redu. S ovim znakom povezuje se druga osnovna značajnost sna, zamenjivanje halucinacija, imaginacije i kombinacija fantazije spoljnjim zapažanjima. „Pošto se sve više duševne sposobnosti, naročito stvaranje pojmova, sud i zaključivanje, s jedne strane, i njeno slobodno samoodlučivanje, s druge strane, povezuju za čulne slike mašte i u svako doba ih imaju za svoju osnovu, to i ove aktivnosti uzimaju učešća u nepravilnosti predstava u snu. One uzimaju učešća, kažemo, jer sama po sebi naša moć suđenja, kao i naša snaga volje, ni u snu nisu izmenjeni bilo na koji način. Mi smo po aktivnosti isto tako oštroumni i isto tako slobodni kao i u budnom stanju. Covek se ni u snu ne može ogrešiti o zakone mišljenja kao takve, tj. on ne može smatrati identičnim ono što se pokazuje kao suprotno. On i u snu može želeti samo ono što se prikazuje kao dobro (,,sub ratione boni"). Ali čovekov duh je u primeni zakona mišljenja i htenja u snu zaveden na pogrešan put zamenjivanjem jedne predstave drugom. Tako se dešava da mi u snu stvaramo i obavljamo najveće protivrečnosti, dok s druge strane možemo donositi najoštroumnije sudove i najkonzekventnije zaključke, možemo donositi na j čestiti je i najsvetije odluke. Nedostatak orijentacije jeste čitava tajna leta sa kojim se naša fantazija kreće u snu, i nedostatak kritičke refleksije, kao i nedostatak sporazumevanja sa drugima jesu glavni izvori za beskrajne ekstravagancije naših sudova, kao i naših nada i želja u snu." (str. 18). Psihološke osobenosti sna 57 duša nije podstaknuta čulnim nadražajima, .. . ali uslov za spavanje nije toliko nedostatak čulnih nadražaja, nego više nedostatak interesovanja za to; 1 mnogi čulni utisak potreban je samo ukoliko služi stišavanju duše, kao što i mlinar samo onda spava kad čuje kloparanje svoga mlina i kao što ni onaj ne može u mraku da spava koji iz predostrožnosti smatra potrebnim da mu gori kandilo" (str. 457). „Duša se u spavanju izoluje od spoljnjeg sveta i povlači se sa periferije .. . Ali veza nije u potpunosti prekinuta; kad čovek, čak i za vreme spavanja, ne bi čuo i osećao, nego tek posle buđenja, ne bismo ga uopšte mogli probuditi. Još više se trajanje ove senzacije dokazuje time što čovek ne biva probuđen uvek samo čulnom snagom utiska, nego i njegovim psihičkim odnosom; neka ravnodušna reč neće probuditi spavača, ali ako ga pozovemo njegovim imenom, on će se probuditi. .., duša, prema tome, za vreme spavanja razlikuje između senzacija .. . Zato možemo biti probuđeni i kad nedostaje neki čulni nadražaj, ako se on odnosi na neku stvar koja je važna za predstavu; tako se čovek budi od gašenja kandila, a vodeničar kad njegov mlin prestane da klopara, dakle prestankom čulne aktivnosti, a ovo pretpostavlja da je ona bila percipirana, ali da kao ravnodušna, ili bolje rečeno, zadovoljavajuća dušu nije poremetila" (str. 460 i ss.). Ako hoćemo da ostavimo po strani čak i ove prigovore koji nisu za potcenjivanje, moramo ipak priznati da osobenosti snevanja koje smo dosad posmatrali i izvodili iz okretanja od spoljnjeg sveta, njegovu neobičnost ne mogu u potpunosti objasniti. Jer u drugom slučaju morala bi postojati mogućnost da halucinacije sna ponovo pretvorimo u predstave, situacije sna u misli, i da na taj način resimo zadatak tumačenja sna. I mi stvarno ne postupamo drukčije 1 Uporedi sa ovim i raspravu „Desinteret" (nezainteresovanost) u kojoj Klapared (Claparede 1905) nalazi mehanizam uspavljivanja.

58 Tumačenje snova, I kad posle buđenja reprodukujemo san po sećanju, i bilo da nam je ovo (retranslacija) uspelo u potpunosti, ili samo delimično: san zadržava svoju tajanstvenost i dalje u nesmanjenom obliku. - Naučnici takođe svi nedvosmisleno prihvataju pretpostavku da su se u snu dogodile i druge, još značajnije i dublje promene sa materijalom predstava budnog stanja. Jednu od ovakvih promena pokušava da iznese i Strimpel u sledećem pasusu (str. 17): „Prestankom čulno aktivnog saznavanja i normalne životne svesti duša gubi takođe tlo u kome imaju korena njena osećanja, njene želje, interesovanja i radnje. I ona duševna stanja, osećanja, interesovanja, ocenjivanja vrednosti koja su u budnom stanju vezana za slike sećanja, podležu .. . jednom pritisku zatamnjivanja, zbog čega se njihova veza sa slikama prekida, perceptualne slike stvari, lica, lokaliteta, događaja i radnji budnog života reprodukuju se pojedinačno u veoma velikom broju, ali nijedno od njih ne donosi sobom i svoju psihičku vrednost. Ova vrednost je odvojena od njih i one lebde u duši onako po svojoj volji..." Činjenica da slike budu lišene svoje psihičke vrednosti (što se opet ponovo svodi na otuđivanje od spoljnjeg sveta) treba prema Štrimpelu da ima glavnog udela u stvaranju utiska o neobičnosti sa kojom se san u našem sećanju suprotstavlja životu. Već smo čuli da još uspavljivanje sobom donosi gubitak jedne od naših duševnih aktivnosti, naime gubitak moći da samovoljno upravljamo tokom stvaranja predstava. I tako nam se nameće već inače bliska pretpostavka da se stanje spavanja može rastegnuti i na duševne sposobnosti. Jedna ili druga od ovih sposobnosti eventualno se sasvim ukida; sad dolazi u pitanje, da li preostale sposobnosti mogu nesmetano dalje da rade, da li one pod ovakvim uslovima mogu obavljati normalan rad. Pojavljuje se gledište da se osobenosti sna mogu objasniti snižavanjem psihičke efikasnosti u stanju spavanja, a to gledište nalazi potporu u utisku koji san vrši na naše budno suđenje. Psihološke osobenosti sna 59 San je nepovezan, on bez ikakvog zazora sjedinjava najgore kontradikcije, dopušta nemogućnosti, ostavlja po strani naše znanje koje je danju uticajno, pokazuje nas i etički i moralno tupim. Ko bi se u budnom stanju ponašao onako kao što to prikazuje san u svojim situacijama smatrali bismo ga ludim; i ko bi budan govorio ovako ili pričao o takvim stvarima kao što nam u sadržini sna dolaze taj bi na nas ostavio utisak poremećenog čoveka ili slaboumnika. Mislim da to govori činjenično stanje, ako o psihičkoj aktivnosti u snu damo vrlo nisko mišljenje i ako izjavimo da su u snu odstranjene naročito više intelektualne aktivnosti ili da su bar teško oštećene. Sa neobičnom jednodušnošću — o izuzecima će biti reci na jednom drugom mestu — doneli su naučnici takve sudove o snu koji vode i neposredno jednoj određenoj teoriji ili objašnjenju snevanja. I već je vreme da svoj baš izrečeni rezime zamenim zbirkom izreka raznih autora — filozofa i lekara — o psihološkim osobinama sna. Po Lemoenu (Lemoine), inkoherencija slike snova jedini je bitni karakter sna. Mori se s tim slaže; on kaže (Le sommeil, str. 163): „II n'y a pas des reves absolument raisonndbles et qui ne contiennent quelque incoherence, quelque anachronisme, quelque absurdite."1 Prema Hegelu (navedeno kod Spite) snu nedostaje svaka objektivna i razumna povezanost. Diga (Dugas) kaže: „Le reve c'est l'anarchie psychique, affective et mentole, c'est le jeu des fonctions livrees a elles memes et s'exergant sans controle et sans but; dans le reve l'esprit est un automate spirituel."2 1 Nema snova koji bi bili apsolutno razumni i koji ne bi sadržavali neku inkoherenciju, kakav anahronizam, kakvu apsurdnost. 2 San, to je psihička anarhija, afektivna i mentalna, to je igra funkcija prepuštenih samim sebi i koje se obavljaju bez kontrole i bez cilja; duh je u snu duševni automat.

60 Tumačenje snova, I „Popuštanje, oslobađanje i brkanje predstava koje jedno centralno ja u budnom stanju drži zajedno" priznaje čak i Folkelt (str. 14), po čijem učenju duševna aktivnost za vreme spavanja nipošto ne izgleda besciljna. Apsurdnost povezivanja predstava koje se zbivaju u snu teško da je iko oštrije osudio od Cicerona (De divinatione II): „Nihil tam praepostere, tam incondite, tam monstruose cogitari potest, quod non possimus somniare."1 Fehner (str. 522) veli: „Izgleda kao da se psihološka aktivnost iz mozga jednog pametnog čoveka preselila u mozak jednog luđaka." Radeštok (str. 145): „Stvarno izgleda nemoguće da se u ovom ludom metežu mogu sagledati čvrsti zakoni. Uklanjajući se ispred stroge policije razumne volje koja vodi tok predstava u budnom stanju, san u ludoj igri kaleidoskopski brka sve jedno sa drugim." Hildebrant (str. 45): „Kakve neobične skokove dozvoljava sebi na primer sanjač u svojim razumnim zaključcima! S kakvom bezazlenošču vidi kako su najpoznatije postavke iskustva postavljene upravo na glavu. Kakve smešne protivrečnosti on može podneti u redu prirode i društva pre nego što mu je stvar postala, kako se to kaže, takva da se ne zna ni ko pije ni ko plaća; i kad preterivanje u besmislici dovodi do buđenja! Mi katkad sasvim bezazleno množimo, tri put tri je dvadeset; uopšte nas ništa ne čudi što jedno pseto recituje neki stih, što mrtvac na svojim nogama ide ka svom grobu; što kamena stena pliva na vodi; mi sasvim ozbiljno po nekom višem nalogu idemo u vojvodstvo Bernburg ili kneževinu Lihtenštajn da bismo posmatrali ratnu mornaricu te zemlje, ili dozvoljavamo da nas Karlo XII kratko vreme pre bitke kod Poltave zavrbuje kao. dobrovoljce." 1 Ništa se ne može zamisliti tako naopako, tako nesređeno, tako čudovišno što ne bismo mogli sanjati. Psihološke osobenosti sna 61 Bine (Binz, str. 33), ukazujući na teoriju o snu koja rezultira iz ovih utisaka: „Između deset snova najmanje devet imaju apsurdnu sadržinu. U njima mi povezujemo među sobom lica i stvari koje među sobom nemaju ni najmanje veze. Već u sledećem trenutku, kao u kakvom kaleidoskopu, grupacija je postala drukčija, po mogućstvu još besmislenija i luđa nego što je već i ranije bila; i tako se nastavlja ova promenljiva igra mozga koji nepotpuno spava, sve dok se ne probudimo, dok se ne uhvatimo za glavu i ne upitamo: da li stvarno još raspolažemo sposobnošću razumnog predstavljanja i mišljenja." Mori (Le sommeil, str. 50) nalazi za odnos slika snova prema mislima u budnom stanju jedno poređenje, vrlo upečatljivo za lekara: „La produetion de ces images que čhez l'homme eveille fait le plus souvent naltre la volonte, correspond, pour l'intelligence, a ce que sont pour la motiliie certains mouvements que nous offrent la ehoree et les affections paralytiques .. ."1 San je, uostalom, za njega: „toute une serie de degradations de la faculte pensante et raisonnante" (str. 27) . 2 Nema gotovo ni potrebe navoditi mišljenja autora koji ponavljaju Morijevu misao o pojedinim višim duševnim aktivnostima. Prema Štrimpelu u snu se — samo po sebi se razume i tamo gde besmislica ne pada u oči — povlače sve logičke operacije duše koje se zasnivaju na odnosima i vezama (str. 26). Po mišljenju naučnika •Spite (str. 148), izgleda da su predstave u snu sasvim uklonjene iz zaklona kauzalnosti. Radeštok i drugi ističu slabost suda i zaključka koja je svojstvena snu. Jodl (str. 123) misli da u snu nema kritike ni korekture niza percepcija od strane sadržine celokupne 1 Stvaranje ovih slika, koje kod budnog čoveka najčešće izaziva volja, odgovara u sferi inteligencije mestu koje u kretanju predstavljaju izvesni pokreti koji se mogu posmatrati kod horeje i kod paralitičkih bolesti. 2 Čitava serija degradacija sposobnosti mišljenja i rezonovanja.

62 Tumačenje snova, 1 svesti. Isti naučnik izjavljuje: ,,U snu se javljaju sve vrste svesne aktivnosti, ali nepotpuno, sputano, izolovano jedna od druge." Protivrečnosti u koje pada san sa našim budnim znanjem Striker (Stricker) sa mnogim drugim naučnicima objašnjava da proizlaze iz toga što su činjenice u snu bile zaboravljene, ili da su se logički odnosi između predstava izgubili (str. 98) itd., itd. Međutim, pisci koji uglavnom ovako nepovoljno sude o psihičkim funkcijama u snu priznaju da snu preostaje izvestan ostatak duševne aktivnosti. Vunt, čija su učenja postala merodavna, za tako mnogobrojne obrađivače problema sna to izričito priznaje. Moglo bi se postaviti pitanje o tome kakve vrste i kakvoće je taj ostatak normalne duševne delatnosti koji se javlja u snu. Sada se prilično uopšteno priznaje da izgleda da je sposobnost reprodukovanja, sećanje, u snu najmanje trpela, štaviše, da ona može pokazati izvesnu nadmoć u poređenju sa istom funkcijom budnog stanja, mada jedan deo apsurdnosti sna treba objasniti upravo zaboravnošću snevanja. Prema Spiti, deo duše koji nije pogođen spavanjem jeste osećajni život (život osećanja) i on diriguje snom. Kao „Gemut" (osećaj), on označava „konstantno prikupljanje osećaja kao najunutrašnjijeg čovekovog bića". Sole (Scholz, str. 37) vidi jednu od duševnih aktivnosti koje se u snu izražavaju u „alegorizirajućoj reinterpretaciji" pod koju potpada materijal sna. Zibek (Siebeck, str. 11) u snovima vidi sposobnost duše za „dopunjavajuće tumačenje" koje se vrši nad svim senzacijama i percepcijama. Naročita poteškoća za san postoji u prosuđivanju tobož najviše duševne funkcije, funkcije svesti. Pošto jedino preko svesti nešto znamo o snu, ne može postojati nikakva sumnja o tome da je ova u njemu sačuvana; ipak, Spita misli da je u snu sačuvana samo svest ali ne i samo svest. Delbef priznaje da nije u stanju da shvati ovo razlikovanje. Zakoni o asocijaciji, prema kojima se predstave povezuju, važe i za slike sna; štaviše, njihova dominacija dolazi u snu čistije i snažnije do izraza. ŠtrimPsiholoSke osobenosti sna 63 pel (str. 70) veli: „San teče ili isključivo, kako izgleda, po zakonima golih predstava ili organskih nadražaja sa takvim predstavama, to znači tako da refleksija i razum, estetski ukus i moralni sud pri tome ništa ne mogu." Naučnici čije poglede ovde reprodukujem stvaranje snova otprilike ovako zamišljaju: suma senzacijskih nadražaja iz različitih, na drugom mestu navedenih izvora koji deluju za vreme spavanja, bude u duši najpre izvestan broj predstava koje se prikazuju kao halucinacije (po Vuntu pravilnije kao iluzije zbog njihovog izvođenja iz spoljašnjih i unutrašnjih nadražaja). Ove se među sobom povezuju prema poznatim asocijacionim zakonima i na osnovu istih pravila sa svoje strane izazivaju jedan nov niz predstava (slika). Čitav ovaj materijal obrađen je zatim od još aktivnog ostatka duševnih sposobnosti koje sređuju i misle, onoliko koliko se može (uporedi, na primer Vunta i Vajganta). Nisu samo još uspešno otkriveni motivi koji odlučuju o tome da se izazivanje slika koje ne dolaze spolja vrši prema ovom ili onom zakonu o asocijaciji. Ali je već više puta istaknuto da su asocijacije, koje među sobom povezuju predstave u snu, sasvim posebne vrste i da se razlikuju od asocijacija koje su aktivne u budnom mišljenju. Tako kaže Folkelt (str. 15): ,,U snu se predstave jure i love prema slučajnim sličnostima i jedva primetnim povezanostima. Sve snove provejavaju ovakve nehatne i neusiljene asocijacije." Mori polaže najveću vrednost na ovaj karakter vezivanja predstava koje mu dozvoljava da snevanje dovede u tešnju analogiju sa izvesnim duševnim smetnjama. On priznaje dve glavne karakterističnosti „delira": 1) une action spontanee et comme automatique de l'esprit; 2) une association vicieuse et irreguliere des idees1 (Le sommeil, str. 126). Od Morija potiču i dva izvrsna primera sna, u kojima jednozvučnost reci sama posreduje povezivanju predstava u snu. On je jednom sanjao da preduzima ho1 Jedna spontana i tako reći automatska akcija duha; jedna pogrešna i nepravilna asocijacija predstava.

(34 Tumačenje snova, I dočašće (pelerinage) u Jerusalim ili u Meku; zatim •se posle mnogih avantura stvori kod hemičara Pelletiea (Pelletier); ovaj mu posle razgovora da jednu lopaticu (pelle) od cinka, i od nje je u toku sna koji se nastavio postao velik borbeni mač (str. 137). Drugi put je u snu išao drumom i na miljokazima čitao kilometre, zatim se stvorio kod jednog prodavca začina koji je imao velike terazije a jedan čovek je stavljao kilo tegove na tas da bi izmerio Morija; zatim mu trgovac začinima reče: ,,Vi niste u Parizu nego na ostrvu Gilolo." Onda dođe više slika u kojima je video cvet Lobelis, posle toga generala Lopeza, o čijoj je smrti malo pre toga bio čitao; najzad se probudio igrajući partiju lota.1 Ali mi smo svakako spremni na to da ovo potcenjivanje psihičkih delatnosti sna nije ostalo bez prigovora sa druge strane. Kontradikcija, doduše, ovde izgleda teška. Takođe neće mnogo značiti ako jedan od omalovažavalaca snevanja tvrdi {Spita, str. 118) da isti psihološki zakoni što vladaju u budnom stanju upravljaju i snom, ili ako neko drugi (Diga) izjavljuje: ,,le reve n'est pas derasion ni meme irraison pure"2 , sve dok se obojica ne potrude da ovu svoju ocenu dovedu u sklad sa psihičkom anarhijom koju su opisali i prestajanjem svih funkcija u snu. Ali izgleda da je drugima sinula mogućnost da ludilo sna može biti ipak nije bez metoda, možda samo pretvaranje kao ludilo danskog princa (Hamleta, napom. prev.) na čije se ludilo poziva ovde navedeni razboriti sud. Mora da su ovi pisci izbegavali da sude prema izgledu, ili je možda izgled koji im je san pružao bio drukčiji. Tako Havelok Elis (Havelock Ellis) ocenjuje san, ne želeći da se zadrži na njegovoj apsurdnosti, kao ,,an archaic world oj vast emotions and imperfect thoughts",3 čije bi nas proučavanje moglo naučiti da 1 Kasnije će nam biti pristupačan smisao takvih snova koji su puni reci sa istim početnim slovom (aliteracija) i sličnim početnim slogom. 2 San nije ni nerazumnost, pa čak ni čista besmislica. 3 Arhaički svet velikih emocija i nedovršenih misli. Psihološke osobenosti sna 65 upoznamo stepene razvoja psihičkog života. J. Sili (J. Sully) zastupa isto shvatanje o snu na način koji ide još dalje i prodire još dublje. Njegove izreke zaslužuju utoliko više pažnje ako dodamo da je on kao možda nijedan drugi psiholog bio uveren u zavijeni smisao sna. ,,Now our dreams are a means of conserving these successive personalities. When asleep we go back to the old ways of looking at things and of feeling about them, to impulses and activities which long ago dominated us."* Mislilac kao što je Delbef tvrdi — ne navodeći, razume se, dokaz protiv kontradiktornog materijala, pa stoga zapravo nije u pravu: „Dans le sommeil, hormis le perception, toutes les facultes de l'esprit, intelligence, imagination, memoire, volonte, moralitć, restent intactes dans leur essence; seulement, elles s'appliquent d des objets imaginaires et mobiles. Le songeur est un acteur qui joue a volonte les fous et les sages, les bourreaux et les victimes, les nains et les geants, les demons et les anges."2 (Str. 222). Izgleda da je nipodaštavanje psihičkog rada u snu najenergičnije osporio markiz d'Erve (Marquis d'Hervev), protiv koga Mori žestoko polemiše i čije delo uprkos svim naporima nisam mogao da nabavim. Mori kaže za njega (Le sommeil, str. 19): ,,M. le Marquis d'Hervey prete d l'intelligence durant le sommeil, toute sa liberte d'action et d'attention et il ne semble faire consister le sommeil que dans l'oclusion des sens, dans leur fermeture au Monde exterieur; en sorte que l'homme qui dort ne se distingue guere, selon se maniere de voir, de 1 Naši snovi su sredstva za konzervisanje ovih sukcesivnih ličnosti. Kad spavamo, mi se vraćamo starim načinima posmatranja stvari i osećanja u vezi s njima, vraćamo se impulsima i aktivnostima koje su nekad (odavno) nama dominirali. 2 U snu, osim percepcije, sve sposobnosti duše: inteligencija, imaginacija, pamćenje, volja, moralnost ostaju u svojoj suštini nedirnute; samo se one vezuju za imaginarne i nestalne objekte. Snevač je glumac koji po volji igra i luđake i mudrace, dželate i žrtve, kepece i džinove, demone i anđele. 5 Frojđ, Odabrana dela, VT

66 Tumačenje snova, I l'homme qui laisse vaguer sa pensee en se bouchant les sens; toute la difference qui separe alors la pensee ordinaire de celle du dormeur c'est que, chez celui-ci, l'idee prend une forme visible, objective et ressemble, d s'y meprendre, a la sensation determinee par les objets eocterieurs; le souvenir revet l'apparence du jait present."1 Ali Mori dodaje: ,,qu'il y a une difference de plus et capitale a savoir que les facultes intellectuelles de l'homme endormi n'offrent pas l'equilibre qu'elles gardent chez l'homme eveille."2 Kod Vašida koji nam pruža bolje poznavanje d'Ervejeve knjige, nalazimo da se ovaj pisac ovako izražavao o prividnoj inkoherenciji snova: „L'image du reve est la copie de l'idee. Le principal est l'idee; la vision n'est qu'accessoire. Čeci etabli, il faut savoir suivre la marche des idees, il faut savoir analyser le tissu des reves; l'incoherence devient alors comprehensible, les conceptions les plus fantasques deviennent des faits simples et parfaitement logiques." (str. 146). I na strani 147: „Les reves les plus bizarres trouvent meme une explications des plus logiques quand on sait les analyser."s 1 „Gospodin markiz d'Ervej daje inteligenciji za vreme spavanja svaku slobodu akcije i pažnje i izgleda da san ne smatra da se sastoji samo u zatvaranju čula, u njihovom zatvaranju od spoljnjeg sveta, tako da se čovek koji spava uopšte ne razlikuje, prema njegovom načinu gledanja, od čoveka koji ostavlja da njegova misao luta zatvarajući čula, sva razlika koja tada običnu misao odvaja od misli snevača jeste ta što kod ovoga predstava prima vidljivu, objektivnu formu i potpuno liči na senzaciju određenu spoljnjim objektima; sećanje prima izgled sadašnje činjenice." 8 „Da postoji još jedna razlika i važna: da intelektualne sposobnosti zaspalog čoveka ne pružaju ravnotežu koju one održavaju u budna čoveka". 8 „Slika sna je kopija predstave. Glavno je predstava; vizija je samo dodatna. Pošto je to utvrđeno, treba znati pratiti tok predstava, treba znati analizirati tkivo snova; inkoherencija tada postaje shvatljiva, i najfantastičnije koncepcije postaju proste i potpuno logične činjenice."' — „Cak i najbizarniji snovi nalaze najlogičnija tumačenja ako ih umemo analizirati." Psihološke osobenosti sna 67 Šterke (Starcke) je skrenuo pažnju na to da je već 1799. godine neki stari autor koji mi je bio nepoznat, Wolf Datridson, branio slično objašnjenje inkoherencije u snu (str. l.'JG): „Neobični skokovi naših predstava u snu imaju svi razlog u zakonu asocijacija, samo što se ovo povezivanje asocijacija ponekad dešava veoma nejasno u duši, tako da često mislimo da posmatramo .skok predstave koji uopšte to nije." Skala ocrnjivanja sna kao psihičkog proizvoda zauzima u literaturi velik obim; od najdubljeg omalovažavanja, H kojim smo se upoznali, preko naslućivanju neko Još neotkrivene vrednosti ona dopire sve do precenjivanja, koje san stavlja daleko iznad funkcija u budnom stanju. Hildebrant koji je, kao što znamo, psihološku karakteristiku snova izrazio u tri antinomije, obuhvata u trećoj od ovih dva ekstremna kraja ovog niza vrednosti (str. 19): „Ona se nalazi između intenzifikacije duševnog života, jednog potenciranja koje se ne baš retko diže do virtuoznosti i, s druge strane, jednog odlučnog pogoršavan ja i slabljenja duševnog života koje često vodi do ispod nivoa svega što je ljudsko." „Sto se tiče prvoga, ko ne bi iz sopstvenog iskustva mogao potvrditi da se u delovanju i radu genija sna ponekad javljaju takva dubina i prisnost duše, takva nežnost osećanja, jasnoća shvatanja, takva tananost posmatranja, i takva briljantnost vica, što bismo skromno porekli da posedujemo u budnom stanju kao konstantnu svojinu? San ima divnu poeziju, izvanrednu alegoriju, neuporedivi humor, dražesnu ironiju. On posmatra svet u jednoj jedinstveno idealizujućoj svetlosti i potencira efekat njegovih pojava često u najdubljem razume van ju suštine koja u tim pojavama leži. On nam zemaljsku lepotu predstavlja u nebeskom sjaju, uzvišeno prikazuje u najuzvišenijem veličanstvu, ono što nam je iz iskustva poznato kao strašno prikazuje nam u najstrašnijem obliku, smešno u neopisivo drastičnoj komici; a ponekad smo posle buđenja tako ispunjeni bilo kojim od ovih utisaka da nam izgleda da nam stvarni svet tako nešto još nigde i nikad dosad nije pružio." 5*

68 Tumačenje snova, I Možemo se zapitati: da li je to zaista onaj isti objekat za koji važe one primedbe omalovažavanja i ova oduševljena pohvala? Jesu li neki prevideli glupe, a drugi dubokoumne i utančane snove? I ako se desi i jedno i drugo, snovi koji zaslužuju ovakvu i drugi koji zaslužuju onu drugu ocenu — ne izgleda li izlišno tražiti neku psihološku karakteristiku sna; zar nije dovoljno reći da je u snu mogućno sve, od najdubljeg omalovažavanja duševnog života do njegovog neuobičajenog uzdizanja u budnom stanju? Ma koliko jednostavno bilo ovo rešenje, ono ima jednu činjenicu protiv sebe što izgleda da se u osnovi nastojanja svih istraživača snova nalazi pretpostavka da postoji jedna takva karakteristika sna koja u svojim bitnim crtama ima opštu važnost i koja. nam mora pomoći da prebrodimo one protivrečnosti. Neosporno je da su psihički rezultati sna naišli na spremnije i toplije priznanje u onom intelektualnom periodu koji je sada iza nas, dok je duhovima vladala filozofija, nisu vladale egzaktne prirodne nauke. Danas nam izgledaju jedva shvatljive izjave, kao na primer Subertova (Schubert), da je san oslobođenje duha od sile spoljne prirode, oslobođenje duše od okova čulnosti, i slični sudovi mladog Fihteja (Fichte)1 i drugih naučnika koji svi prikazuju san kao „polet duševnog života ka jednom višem stepenu". Ove reci ponavljaju danas samo još muzičari i bogomoljci.2 Uporedo sa prodiranjem naučnoprirodnjačkog mišljenja pojavila se i reakcija u ocenjivanju vrednosti sna. Upravo pisci-lekari najpre su skloni da psihičku aktivnost u snu ocene kao neznatnu i bez vrednosti, dok su se filozofi i posmatrači koji ne pripadaju tom esnafu — psiholozi amateri — čije doprinose u ovoj oblasti ne smemo zanemariti, razu1 Upor. Hafner i Spiu. 2 Duhoviti mističar Di Prel (Du Prel), jedan od malobrojnih autora koje bi trebalo da zamolim da mi oproste što sam ih u ranijim izdanjima ove knjige zaboravio, kaže da nije budno stanje, nego san vrata što vode u metafiziku, ukoliko se to tiče čoveka (Philosophie der Mvstik, str. 59). Psihološke osobenosti sna 69 mevajući bolje naslućivanje naroda, većinom pridržavali psihičke vrednosti snova. Onaj ko je sklon nipodaštavanju psihičkog funkcionisanja u snu, taj u etiologiji sna, kao što se može shvatiti, daje prednost somatskim nadražajnim izvorima; za onoga koji je snevajućoj duši ostavio veći deo njenih sposobnosti koje ima u budnom stanju otpada, naravno, svaki motiv da joj ne prizna i samostalne podstreke za snevanje. Među superiornim sposobnostima koje bi čoveka i uz trezveno upoređivanje mogla dovesti u iskušenje du ih pri piše snovima najviše pada u oči sposobnost sećunja; o iskustvima koja nisu tako retka i koja njegovo postojanje dokazuju raspravljali smo opširno. Drugu prednost snova često isticana od strane starih pisaću, da su snovi suvereno superiorni iznad vremenskih i prostornih rastojanja, može se sa lakoćom prepoznati kao iluzija. Ova prednost, kao što Hildebrant primećuje, upravo je iluzorna prednost; snevanje nije superiorno iznad vremena i prostora drukčije nego što je budno mišljenje, i to baš zato što je jedan oblik mišljenja. San bi trebalo da u odnosu na vremenost ima još jedno drugo preimućstvo, da je i u drugom smislu nezavisan od vremena. Snovi, kao što je ranije spomenuti Morijev san o njegovom usmrćivanju giljotinom, izgleda da dokazuju da je san u stanju da mnogo više perceptizne sadržine zbije u veoma kratak vremenski razmak nego što je naša psihičku uktivnost u stanju da savlada misaone sadržine. Ali je ovo zaključivanje osporavano raznovrsnim argumentima; od pojava rasprava Le Lorena (Le Lorrain) i Egera (Egger) O prividnom trajanju snova ruzvila se o tome zanimljiva diskusija koja u ovom tugaljivom i dubokom pitanju verovatno nije postigla definitivno objašnjenje.1 Posle mnogobrojnih iz vesta ja i zbirke koju je sastavio Šabane (Chabaneix) izgleda da je neosporna 1 Dalja literatura i kritičko pretresanje ovih problema nalaze se u pariškoj disertaciji Tobovolske (Tobowolska) 1900.

70 Tumačenje snova, I činjenica da je san u stanju da prihvati intelektualne poslove dana i da ih može dovesti do završetka koji danju nije bio postignut, da može rešavati sumnje i probleme, da kod pesnika i kompozitora može biti izvor novih nadahnuća. Ali ako je već sama ta činjenica van spora, onda ipak njeno shvatanje podleže mnogim sumnjama koje dodiruju principijelnost.1 Najzad i divinatorična snaga za koju se tvrdi da postoji predstavlja predmet spora u kome se teško savladljivi prigovori sukobljavaju sa uporno ponavljanim uveravanjima. Izbegava se — i to svakako s pravom — da se na ovoj temi porekne sve što je činjenica zato što za jedan čitav niz slučajeva možda već u bliskoj budućnosti predstoji mogućnost jednog prirodnog psihološkog rešenja. F ETIČKA OSECANJA U SNU Iz motiva koji mogu postati razumljivi tek pošto se uzmu na znanje moja sopstvena istraživanja o snu izdvojio sam od teme psihologije snova poseban problem: da li se i ukoliko se moralne dispozicije i osećanja budnoga stanja prostiru i na snove. Jer nas ista protivrečnost u pisanju pojedinih autora koju smo sa čuđenjem morali primetiti za sve ostale duševne radnje iznenađuje i ovde. Jedni isto tako odlučno uveravaju da san ništa ne zna o moralnim zahtevima kao što drugi tvrde da moralna priroda čovekova ostaje sačuvana i za san. Izgleda da pozivanje na svakonoćno iskustvo sa snovima pravilnost prvog tvrđenja uzdiže iznad svake sumnje. Jesen kaže (str. 553): „Covek za vreme spavanja ne postaje ni bolji ni puniji vrline, naprotiv, 1 Upor. kritiku kod H. Elisa, World of dreams, str. 268. x Etička osećanja u snu 71 izgleda da savest u snu ćuti, pošto ne osećamo n\ sažaljenje i pošto i najteže zločine, krađu, ubistvo i lišavanje života možemo vršiti potpuno ravnodušno i bez naknadnog kajanja." Radeštak (str. 146): „Treba uzeti u obzir da se asocijacije redaju u snu i da se vezuju predstave, a da pri tom ništa ne mogu ni refleksija ni razum, estetski ukus ili moralni sud; sud je krajnje slab i preovlađuje etička ravnodušnost." Folkelt (str. 4) kaže: „Ali naročito neobuzdani u snu, kao Sto svako zna, su postupci u seksualnom pogledu. Kao Sto je i snevač sam krajnje bestidan i kao što je i sum izgubio svako moralno osećanje i svaki moralni sud, tako i sve ostale ljude, pa čak i najpoštovanije osobe i sebe samoga nalazi da vrši radnje za koje bi se u budnom stanju stideo da ih dovede u vezu s njima." Ovim pogledima se najoštrije protive izjave, kao što su Sopenhauerove, da naime u snu svako postupa i govori potpuno u saglasnosti sa svojim karakterom. R. F. Fišer1 (Fischer) tvrdi da se subjektivna osećanja i težnje, ili afekti i strasti ispoljavaju u samovolji snova, da se moralne osobenosti ljudi odražavaju u njihovim snovima. Hafner (str. 25): „Ako ne računamo retke izuzetke .. . biće krepostan čovek i u snu pun vrline; on će se odupirati iskušenjima, opiraće se mržnji, zavisti, gnevu i svim porocima; a čovek greha naći će, po pravilu, i u snu slike koje je imao pred sobom u budnom stanju." Sole (str. 36): ,,U snu je istina, uprkos svakom maskiranju u nešto uzvišeno ili nešto nisko; svoju sopstvenu ličnost mi prepoznajemo... Jedan čestit čovek ni u snu ne može izvršiti neki nečastan zločin, ili ako se to ipak dogodi, onda se toga užasava kao nečega što je strano njegovoj prirodi. Rimski car koji je naredio da se jedan od njegovih podanika ubije 1 Grundziige des Systems der Anthropologie, Erlangen 1850 (Prema Spiti).

72 Tumačenje snova, I / ft to je sanjao da je naredio da se caru odseč© glava nije sasvim grešio u tome ako je svoj postupak pravdao time što čovek koji tako nešto sanja mora i u budnom stanju da ima slične misli. I mi za nešto što u našoj unutrašnjosti ne može imati mesta kažemo: ,To mi ni u snu ne pada na pamet!'." Suprotno tome misli Platon da su najbolji oni ljudi kojima samo u snu pada na pamet ono što drugi rade budni. Pjaf1 (Pfaff), menjajući jednu poznatu poslovicu, prosto kaže: „Pričaj mi neko vreme o svojim snovima, pa ću ti reći kako stoje stvari u tvojoj unutrašnjosti." Mali spis Hildebrantov, iz kojeg sam već uzeo mnogobrojne citate, najsavršeniji po obliku i mislima najbogatije doprinosi istraživanju problema sna na koji sam u literaturi naišao, upravo problem moralnosti u snu stavlja u sredinu interesa. I za Hildebranta važi kao pravilo: Ukoliko je život čistiji, utoliko je čistiji i san; ukoliko je život nečistiji, utoliko je i san nečistiji. Moralna priroda čovekova ostaje i u snu: „Ali dok nas ni jedna, ma koliko opipljiva računska greška, ni jedan ma kako romantičan preobraćaj nauke, ni jedan ma kako šaljiv anahronizam ne vređaju ili postanu ma i samo sumnjivi, ipak se nikad ne gubi razlika između dobra i zla, između vrline i poroka. Kako se mnoge stvari, koje su danju s nama, povlače u časovima spavanja — Kantov kategorički imperativ se tako vezao za nas kao nerazdvojni pratilac da ga se ni u snu ne možemo osloboditi... Ali se (ova činjenica) može objasniti upravo time što je ono što je u čovekovoj prirodi fundamentalno — to je moralno biće, suviše čvrsto spojeno da bi uzelo učešća u kaleidoskopskom isprevrtanju kome u snu podležu fantazija, razum, sećanje i druge sposobnosti istoga ranga." (str. 45 i dalje). 1 Das Traumleben und seine Deutung 1868 (kod Spite, str. 192). Etička osećanja u snu 73 U daljoj diskusiji 0 ovom predmetu pojavila su se značajna pomeranja i nedoslednosti kod obe grupe autora. Strogo uzevši, za sve one koji smatraju da se čovekova moralna ličnost u snu raspada ovom izjavom interesovanje za nemoralne snove bilo bi privedeno kraju. Oni bi pokušaj da snevača načine odgovornim za njegove snove, da zbog pokvarenosti njegovih snova zaključe da je po sredi loš karakter u njegovoj prirodi, mogli isto tako mirno otkloniti kao i prividno ist.ovrodni pokušaj da iz apsurdnosti njegovih snova dokažu bezvrednost njegovih intelektualnih sposobnosti u budnom stanju. Ostali, za koje se „kategorički imperativ" prostire i u san, morali bi odgovornost za nomoralne snove prihvatiti bez ikakvog ograničenja; moglo bi im se samo poželeti da ih njihovi sopslveni snovi iste vrste koja zaslužuje takvu osudu ne pomute u njihovom uvažavanju svoje sopstvene moralnosti do koje toliko drže. A sada, izgleda, da niko sam za sebe ne zna baš tako sigurno koliko je dobar a koliko zao, i da niko ne može poreći sećanje na svoje sopstvene nemoralne snove. Jer bez obzira na one suprotnosti u procenjivanju nemoralnosti sna, kod pisaca obeju grupa pokazuju se nastojanja da objasne poreklo nemoralnih snova; i tako se razvija jedna nova razlika u mišljenju prema tome da li se njihovo poreklo traži u funkcijama duševnog života ili u njegovim somatski uslovljenim smetnjama. Tako prinudna logika stvarnosti — i one koji zastupaju odgovornost i one koji zastupaju neodgovornost snova — dovodi do toga da zajednički priznaju da postoji neki naročiti psihički izvor odgovoran za nemoralnost snova. Svi oni koji ostavljaju da moralnost u snu i dalje ostaje čuvaju se ipak od toga da preuzmu punu odgovornost za svoje snove. Hafner kaže (na strani 23): „Mi nismo odgovorni za snove, pošto je našem mišljenju i htenju uklonjena baza na kojoj naš život jedino poseduje istinu i stvarnost... Prema tome, nikakva želja u snu ni akcija u snu ne mogu biti ni vrlina rfi greh." Ali je čovek odgovoran za grešan san ukoliko ga indirektno izazove. Za njega nastaje

74 Tumačenje snova, I / dužnost, kao i u budnom stanju, da pre odlaska na .spavanje moralno očisti svoju dušu. Analiza ove zbrke otklanjanja i priznavanja odgovornosti za moralnu sadržinu snova ide kod Hildebranta mnogo dublje. Pošto je izneo da se moraju uzeti u obzir dramatski način prikazivanja sna, zbijanje najkomplikovanijih procesa razmišljanja u najmanji delić vremena, a i smanjivanje vrednosti, koju i on sam priznaje, i brkanje elemenata predstava u snu, Hildebrant priznaje da postoji najozbiljnije dvoumljenje o tome da li treba jednostavno poricati svaku odgovornost za grehe i krivice u snu. (Str. 49): „Ako ma kakvu nepravednu optužbu, naročito takvu koja se odnosi na naše namere i mišljenje, želimo veoma odlučno da odbijemo, onda se svakako služimo frazom: da nam to ni u snu nije palo na pamet. Time, svakako, s jedne strane konstatujemo da oblast snova smatramo za nešto što je najdalje i poslednje za nas, u kojoj bismo bili odgovorni za svoje misli, jer su naše misli u toj oblasti tako labavo i slabo povezane sa našim stvarnim bićem da se jedva još mogu smatrati našima; ali, pošto se osećamo pobuđenim da baš i u ovoj oblasti izričito poričemo postojanje takvih misli, mi time ipak u isto vreme indirektno priznajemo da naše samoopravdanje ne bi bilo potpuno kada ne bi dotle dopiralo. I ja mislim da mi ovde, iako nesvesno, govorimo jezikom istine." (Str. 52): „Ne može se, naime, zamisliti nijedna akcija u snu čiji prvi motiv ne bi na bilo koji način pre toga prošao kao želja, požuda ili impuls kroz dušu budnoga čoveka." O tom prvom impulsu bi se moglo reći: San te nije pronašao, — on se samo na to ugledao i ispleo ga, on je obradio samo jednu neznatnu količinu istorijskog materijala koji je kod nas pre toga bio našao, i to u dramatskom obliku; on je na scenu doveo apostolovu reč: ,Ko mrzi svoga brata, taj je ubica'. I dok posle buđenja čitavu, naširoko razrađenu tvorevinu poročnog sna možemo, svesni svoje moralne snage, izložiti smehu, ipak materijal od kojeg je prvobitna tvorevina izvedena stvar neće uzeti Etička osećanja u snu 75 sa smešne strane. Čovek se oseća odgovornim za snevačeve zablude, ne za celokupni zbir njihov ali svakako za izvestan procenat od njih. „Ukratko ako u ovom smislu koji se teško može pobijati, raz'umemo Hristovu reč: ,Iz pakosnog srca dolaze pakosne misli' — onda ćemo se jedva osloboditi ubeđenja da svaki gr eh načinjen u snu nosi sobom bar jedan nejasan minimum krivice." Hildebrant, dakle, u klicama i nagoveštajima loših podsticaja koji preko dana misli iskušenja prolaze našim dušama nalazi izvor za nemoralnost snova i ne usteže se da ove imoralne elemente uzima u obzir pri moralnom procenjivanju ličnosti. To su iste misli i ista ocena koje su, kao što nam je poznato, pobožne i svete ljude svih vremena terale na to da se žale da su teški grešnici.1 Svakako, ne postoji sumnja o tome da se ovakve predstave koje odudaraju jedna od druge javljaju kod većine ljudi, ali i na nekom drugom i ne samo etičkom polju. Osuda ovakvih predstava bila je ponekad manje ozbiljna. Kod Spite nalazimo navedenu sledeću izjavu A. Celera (Zeller) u članku Irre" u Opštoj enciklopediji nauka od Erša i Grub era (Ersch, Gruber, str. 144): „Duh je retko kada tako srećno organizovan da bi u svakom trenutku imao punu moć i da jasan tok njegovih misli ne bude uvek iznova prekidan ne samo nebitnim nego i potpuno iskrivljenim i zdravom razumu protivnim predstavama; štaviše, i najveći mislioci morali su se žaliti na množinu loših predstava sličnih snu, zadirkivajućih i mučnih, pošto im smetaju u njihovom najdubljem razmišljanju, u njihovom najsvetijem i najozbiljnijem misaonom radu." 1 Neće biti nezanimljivo saznati kakav je stav zauzela sveta inkvizicija prema našem problemu, u delu Tractatus de Officio sanctissimae Inquisitionis", koje j e narrisao Tomas Karena (Thomas Carena, izdanje u Lionu 1659 godine) nalazi se sledeće mesto: „Ako neko iznosi krivoverje u snu i'nkvizi tori treba da u tome vide povod da ispitaju njegov način života, jer obično u snu ponovo dolazi ono 6ime se neko nreko dana zanimao." Dr Eniger (Ehniger, S. Urban, Svajcarska).

76 Tumačenje snova, I Iz jedne dalje Hildebrantove napomene pada jasnija svetlost na psihološki položaj ovih kontrastnih misli; on kaže da nam san ponekad dozvoljava da zagledamo u dubine i skrovišta našeg bića koji nam u stanju budnosti većinom ostaju zatvoreni (str. 55). Isto saznanje iznosi Kant na jednom mestu svoje Antropologije kad zastupa mišljenje da je san zbog toga tu da nam otkrije skrivene sklonosti i da nam otkrije ne ono što jesmo nego što bismo mogli postati da smo imali drukčije vaspitanje; Radeštok (str. 84) kaže da nam san često samo otkriva ono što sami sebi nećemo da priznamo, i da ga stoga s pravom nazivamo lažljivcem i varalicom. J. E. Erdman (Erdmann) izjavljuje: „Meni san nikada nije otkrio kakvo mišljenje treba imati o nekom čoveku; naprotiv, ono što ja o njemu mislim i kakvog sam raspoloženja prema njemu, to sam u snu na svoje veliko iznenađenje već nekoliko puta saznao." I nešto slično misli i J. H. Fihte. „Karakter naših snova ostaje daleko vernije ogledalo našeg celokupnog raspoloženja nego što možemo saznati o tome samo posmatranjem u budnom stanju." Nama se skreće pažnja da iskrsavanje ovih pobuda, stvarnih našoj moralnoj svesti, jeste samo analogno nama već poznatom raspolaganju sna sa ostalim predstavnim materijalom koji budnom stanju nedostaje, ili pak u njemu igra samo neznatnu ulogu — napomenama kao što su Beninijeva. „Certe nostre inclinazioni che si credevano soffocate e spente da un pezzo, si ridestano; passioni vecchie a sepolte rivivono; cose e persone acui non pensiamo mai, ci vengono dinanzi"1 (str. 149), i Folkeltova: ,,I one predstave koje su u budnu svest ušle gotovo nezapažene i koje od budne svesti možda nikad ne bi bile izvučene iz zaborava vrlo često objavljuju snu svoje prisustvo u duši" (str. 105). Najzad, ovde je mesto da se setimo da je prema mišljenju Sopen1 Izvesne naše sklonosti za koje smo verovali da su ugušene i već duže vremena ugašene bude se ponovo; stare i sahranjene strasti ponovo oživljavaju, pred nas izlaze stvari i osobe na koje nikada ne mislimo. Etičko osećanja u snu 77 hauerovom već uspavljivanje bilo praćeno pojavom neželjenih predstava (slika). Kao „neželjene predstave" smemo sad obuhvatiti celokupan ovaj predstavni materijal, čija pojava i u nemoralnim i apsurdnim snovima izaziva naše čuđenje. Jedna važna razlika postoji samo u tome: neželjene predstave na moralnom polju pokazuju suprotnost sa našim običnim osećanjem, dok nam one druge ostaju samo neobične. Dosad nije načinjen nijedan korak koji bi nam omogućio da jednim dubljim saznanjem ovu različitost odstranimo. Kakvo značenje ima sad pojavljivanje neželjenih predstava u snu, kakvi se zaključci za psihologiju budne i snevajuće duše mogu izvesti iz ovog noćnog iskrsavanja kontrastirajućih etičkih impulsa? Ovde možemo ponovo zabeležiti razliku u mišljenju pisaca i njihovu novu različitu grupaciju. Tok misli Hildebranta i ostalih zastupnika njegovog osnovnog shvatanja svakako nećemo nastaviti u nekom drugom pravcu nego u tome da je nemoralnim pobudama i u budnom stanju svojstvena neka moć koja je, doduše, inhibirana da prodre do akcije, i da u spavanju nešto ispada iz akcije što nas je, delujući danju kao neka inhibicija, sprečilo da primetimo postojanje tog impulsa. San. je tako pokazao stvarnu, premda ne čitavu prirodu čovekovu, i spadao je među sredstva da skrivenu duševnu unutrašnjost načini pristupačnom našem poznavanju. Samo tako, polazeći od ovih pretpostavki, Hildebrant može snu dodeliti ulogu upozorivača koji nam skreće pažnju na skrivene moralne štete naše duše, kao što, prema priznanju lekara, ponekad može da svesti objavi i neke dotad neprimećene telesne bolesti. Ni Spitu nije moglo rukovoditi nijedno drugo shvatanje kad ukazuje na izvore nadraživanja, koji, na primer za vreme puberteta, ulaze u psihu i ako snevača teši da je učinio sve što je u njegovoj moći, ako je u budnom stanju uvek vodio život strog i pun vrlina, ako se trudio da suzbija grešne misli kad god bi se one pojavile, ne dozvoljavajući im da sazru i da se pretvore u delo. Po ovom shvatanju mogli bismo ove neželjene predsta-

78 Tumačenje snova, I ve nazvati željama koje su danju potisnute i u njihovoj pojavi morali bismo videti pravi psihički fenomen. Prema nekim drugim autorima, ne bismo imali nikakvo pravo na ovakav zaključak. Za Jesena ne ­ željene predstave u budnom stanju kao i u snu, u grozničkim i drugim delirijima, predstavljaju „karakter jedne aktivnosti volje stavljene u mirovanje i nekog na izvestan način mehaničkog procesa slika i predstava nastalih unutrašnjim impulsima" (str. 360). Po njemu jedan nemoralan san za snevačev duševni život ne predstavlja ništa drugo nego da je ovaj na bilo koji način jednom stekao saznanje o odgovarajućoj sadržini predstave; svakako da to nije dokaz za duševni impuls snevačev. Kod jednog drugog pisca, Morija, mogli bismo posumnjati da li on i stanju sna ne pripisuje sposobnost rastavljanja duševne aktivnosti na komponente umesto da ih razori sasvim bez plana. On za snove u kojima ne vodimo računa o granicama moralnosti kaže: ,,Ce sont nos penchants qui parlent et qui nous font agir, sans que la conscience nous retienne, bien que parjois elle nous avertisse. J'ai mes defauts et mes penchants vicieux; a. l'etat de veille, je tdche de lutter contre eux, et U m'arrive assez souvent de n'y pas succomber. Mais dans mes songes j'y succombe toujours ou pour mieux dire j'agis par leur impulsion, sans crainte et sans remords .. . Evidemment les visions qui se deroulenr, devant ma pensee et qui constituent les reves, me sont suggeres par les incitations que je ressens et que ma volonte absente ne cherćhe pas a rejouler." (Le sommeil, str. 113).1 1 Naše sklonosti nam govore i podstiču nas na rad a da nas naša svest ne sprečava, mada nam ponekad skreće pažnju. Ja imam svoje nedostatke i svoje poročne sklonosti; u budnom stanju, trudim se da se borim protiv njih, i dosta često mi se događa da im ne podlegnem. Ali u snovima uvek im podležem, ili bolje rečeno, radim po njihovom impulsu, bez straha i bez grize savesti ... Očigledno, predstave (vizije) Etička osečanja u snu 79 Ako se verovalo u sposobnost sna da otkriva jednu stvarno postojeću, ali potisnutu ili skrivenu ne ­ moralnu dispoziciju snevačevu, onda ovo mišljenje ne bismo mogli iskazati oštrijim recima nego recima Morijevim (str. 115): ,,En reve l'homme se revele done tout entier a soi-meme dans sa nudite, et sa misere natives. Des qu'il suspend l'exercise de sa volonte, U devient le jouet des toutes les passions contre lesquelles, a l'itat de veille la conscience, le sentiment d'honneur, la crainte nous dejendent."2 Na jednom drugom mestu on nalazi pogodnu reč (str. 462): „Dans le reve, c'est surtout l'homme instinetif qui se revele . .. L'homme revient pour ainsi dire a l'etat de nature quand U reve; mais moins les idees acquises ont pinštrć dans son esprit, plus les penchants en desaceord avec elles conservent eneore sur lui l'influence dans le reve."3 Zatim kao primer navodi da ga njegovi snovi često prikazuju kao žrtvu upravo onog praznoverja protiv koga se u svojim spisima najžešće borio. Ali vrednost svih ovih oštroumnih napomena za psihološko poznavanje snevanja kod Morija je srna-« njena time što se u fenomenima koje je tako pravilno posmatrao ne ispoljava ništa kao dokaz za „automatisme psychologique" (psihološki automatizam), koji po njegovom shvatanju vlada snovima. Ovaj automatizam on shvata kao potpunu protivnost psihičkoj delatnosti. koje se pred mojom mišlju odvijaju i koje sačinjavaju san sugerisane su mi podstrecima koje osećam i koje moja odsutna volja ne pokušava da odbije. * U snu se, dakle, čovek u potpunosti otkriva samom sebi u svojoj urođenoj golotinji i bedi. Cim obustavlja vršenje svoje volje, on postaje igračkom svih strasti protiv kojih nas u stanju budnosti brane svest, osećanje časti i strah. 8 U snu se, pre svega, otkriva instinktivni čovek ... Kad sanja, čovek se, tako reći, vraća u prirodno stanje; ali ukoliko su stečene predstave manje prodrle u njegov duh, utoliko više sklonosti u neskladu s njima zadržavaju još u snu svoj uticaj nad njim.

80 Tumačenje snova, I Jedno mesto u Strikerovom (Stricker) delu Studien iiber das Bevmsstsein (Studije o svesti) glasi: „San se ne sastoji isključivo i jedino od obmana; ako se čovek u snu, na primer, boji razbojnika, ti razbojnici su, doduše, imaginarni, ali je strah realan." Tako nam je skrenuta pažnja na to da razvijanje efekata u snu ne dozvoljava ocenjivanje koje poklanjamo ostaloj sadržini sna, i pred nas se postavlja problem: šta od psihičkih zbivanja u snu može biti realno, to jest, šta srne da polaže pravo na to da bude uvršćeno među psihičke procese budnog stanja? G TEORIJE O SNU I FUNKCIJA SNA Jedan iskaz o snu koji pokušava da sa jednog gledišta objasni što je mogućno veći broj njegovih osobenosti i u isto vreme odredi položaj sna prema jednoj opširnijoj oblasti fenomena, moći ćemo nazvati teorijom o snu. Pojedine teorije o snu razlikovaće se među sobom po tome što jednu ili drugu karakteristiku sna određuju kao bitnu, što ga uzimaju za polaznu tačku za objašnjenja i odnose. Jedna funkcija, to jest korist ili neki drugi efekat sna neće morati neophodno da se izvode iz teorije, ali naše očekivanje, koje je po navici upravljeno teleologiji, ipak će izići u susret onim teorijama koje stoje u vezi sa uvidom u jednu funkciju sna. Već smo upoznali više shvatanja o snu koja su više ili manje zaslužila naziv teorije sna u ovom smislu. Verovanje starih da san šalju bogovi da bi upravljali ljudskim radnjama predstavljalo je potpunu teoriju sna koja je dala objašnjenje o svemu što o snu vredi znati. Otkako je san postao predmetom biološkog proučavanja poznat nam je veći broj teorija sna, ali među njima ima i ponekih veoma nepotpunih. Teorije o snu i funkcija sna 81 Ako odustanemo od potpunog nabrajanja, mogli bismo pokušati, možda, sa sledećom grupacijom teorije o snu, uvek prema osnovnom shvatanju o meri i vrsti psihičke aktivnosti u snu: 1) Teorije koje dozvoljavaju da se potpuna psihička aktivnost budnog stanja nastavlja u snu, kao što je teorija Delbefa. Ovde duša ne spava, njen aparat ostaje intaktan, ali, preneta u stanje spavanja koje se razlikuje od uslova budnoga stanja, ona mora pri normalnom funkcionisanju dati druge rezultate od onih u budnom stanju. Kod ovih teorija postavlja se pitanje: da li su one u stanju da razlike sna od budnog stanja u potpunosti mogu izvesti iz uslova stanja spavanja? Osim toga im nedostaje jedan mogući pristup ka jednoj funkciji sna; ne uviđa se zašto se sanja, zašto komplikovani mehanizam duševnog aparata i dalje radi, i kad bude stavljen u odnose za koje nije proračunat. Spavati bez snova, ili, ako se pojave nadražaji koji smetaju, probuditi se, to bi bile jedine svrhovite reakcije koje bi preostale umesto treće, snevanja. 2) Teorije koje, naprotiv, za san pretpostavljaju smanjenje psihičke aktivnosti, labavljenje međusobnih veza, osiromašenje u pristupačnom materijalu. Prema tim teorijama morala bi se dati jedna sasvim drugačija karakteristika spavanja nego što ju je dao Delbef. Spavanje ima dalekosežni uticaj na dušu; ono se ne sastoji samo u tome da dušu isključi iz spoljnjeg sveta, ono štaviše prodire u njen mehanizam i čini ga privremeno neupotrebljivim. Ako smem da upotrebim jedno poređenje sa psihijatrijskim materijalom, rekao bih da prve teorije konstruišu san kao paranoju, a teorije pomenute na drugom mestu čine ga uzorom za maloumnost ili amenciju. Teorija po kojoj u snu dolazi do izražaja samo jedan deo duševne delatnosti paralizovane spavanjem jeste teorija koja uživa prednost kod pisaca-lekara i u naučnom svetu uopšte. Ukoliko se može pretpostaviti neko opštije interesovanje za objašnjenje snova, možemo je smatrati svakako dominantnom teorijom o snu. Valja istaći sa kakvom lakoćom upravo ova 6 Frojd, Odabrana dela, VI

82 Tumačenje snova, I teorija izbegava svaku i najgoru prepreku pri svakom objašnjavanju sna, naime razbijanje o jednu od protivrečnosti sadržane u snu. San je za nju rezultat parcijalne budnosti („lagano, parcijalno i ujedno i veoma anomalično bdenje", kaže za san Herbartova psihologija); zato se ona može koristiti nizom stanja, od postepeno sve većeg i većeg buđenja, do potpune budnosti, i pokriva čitav niz nedovoljnog rada sna koji se odaje apsurdnošću, pa do potpuno koncentrisanog misaonog rada. Kome je fiziološki način opisivanja postao neophodan, ili koji naučnije misli, naći će ovu teoriju izraženu u opisu Binca (str. 43): „Ovo stanje (ukočenosti), međutim, približava se postepeno kraju u ranim jutarnjim časovima. Sve neznatni je postaju količine zamarajućih materija nagomilanih u moždanoj belančevini, i sve više njih se rastavlja ili ih krvotok svojim neumornim tokom odnosi. Ovde-onde već se pojavljuju pojedine gomile ćelija koje su se probudile, dok sve naokolo još uvek ukočeno miruju. Sad pred našu zamagljenu svest nastupa izolovani rad pojedinih grupa, a nedostaje još kontrola drugih delova mozga koji upravljaju asocijacijama. Stoga se stvorene slike, koje većinom odgovaraju materijalnim utiscima bliske prošlosti, redaju divlje i bez reda jedna za drugom. Broj moždanih ćelija koje se oslobađaju postaje sve veći, i nerazumnost sna sve neznatnija." Shvatanje da je snevanje neko nepotpuno, parcijalno budno stanje ili da ono predstavlja tragove njegovih uticaja naći će se sigurno kod svih modernih filozofa i fiziologa. To shvatanje najopširnije je izneo Mori. Izgleda da taj autor stanje budnosti ili spavanje često smatra da se mogu pomeriti sa jednog anatomskog regiona na drugi, pri čemu, svakako, autoru jedna anatomska provincija i jedna određena psihička funkcija izgledaju vezane jedna za drugu. Ovde bih želeo samo da nagovestim: kad bi se teorija o parcijalnoj budnoći potvrdila, trebalo bi još vrlo mnogo raditi na njenom finijem razrađivanju. Teorije o snu i funkcija sna 83 Kod svakog shvatanja sna ne može se, naravno, pojaviti nijedna funkcija sna. Naprotiv, Bine svojom izjavom na odlučan način daje svoj sud o položaju i značenju sna (str. 357): „Kao što vidimo, sve činjenice upravljene su tome da san označe kao jedan telesni, u svima slučajevima beskoristan, u mnogim slučajevima upravo bolestan proces ..." Primenjivanje izraza „telesni" na san, što je autor Bine sam istakao, ukazuje svakako na više od jednog pravca. On se, pre svega, odnosi na etiologiju sna, koja je Bincu bila naročito na srcu kada je eksperimentalno izazivanje snova studirao davanjem otrova. Sa teorijama o snu ove vrste u vezi je, naime, da se podsticanje na san, ako je ikako mogućno, izvodi isključivo sa somatske strane. Predstavljeno u najekstremnijem obliku, glasilo je ovako: Pošto smo se, isključivši sve nadražaje, predali spavanju, nema nikakve potrebe za snevanjem niti povoda sve do jutra kad bi se proces laganog buđenja preko novodolazećih nadražaja mogao ogledati u fenomenu sanjanja. Ali održati da spavanje bude bez nadražaja ne polazi za rukom; sa svih strana dolaze spavaču nadražaji, kao što se Mefisto žali na životne klice, spol ja, iznutra, čak i od svih telesnih oblasti za koje se čovek kao budan nikada nije brinuo. I tako je spavanje ometano; najpre se jedan deo duše probudi, posle toga drugi, zatim kratko vreme funkcioniše sa svojim probuđenim delom, radosna što ponovo može zaspati. San je reakcija na smetanje spavanja, koje je nadražaj izazvao, sasvim izlišna reakcija, uostalom. Obeležiti san, koji pored svega još ostaje funkcija jednog duševnog organa, kao somatski proces, ima pored toga i drugi smisao. Time se snu želi poreći dostojanstvo jednog psihičkog procesa. Ono vrlo staro poređenje, poznato u primeni na san — o „deset prstiju jednog čoveka sasvim neveštog muzici, koji se brzo kreću preko dirki instrumenta" — možda najbolje predočava mišljenje koje o snevanju imaju obično zastupnici egzaktne nauke. San po ovom shvatanju postaje nešto što se nipošto i nikako ne može tumačiti; s*

84 Tumačenje snova, I jer kako bi ovih deset prstiju jednog nemuzikalnog svirača mogli proizvesti jedan muzički komad? Još u prošlosti nisu nedostajali prigovori protiv teorije parcijalnog bdenja. Burdah je godine 1830. mislio ovo: „Kad se kaže da je san parcijalno bdenje, time se, prvo, ne objašnjava ni bdenje ni spavanje, a drugo, time se ne kaže ništa drugo nego da u snu neke duševne sile deluju, dok ostale miruju. Ali takva nejednakost dešava se u toku čitavog života ..." Na vladajuću teoriju o snu, koja u snu vidi jedan „somatski" proces, oslanjala se jedno vreme zanimljiva hipoteza o snu koju je izneo Robert tek godine 1836. Ona je naročito privlačna pošto za snevanje ume da navede jednu funkciju, jedan koristan uspeh. Kao osnovu za svoju teoriju, Robert uzima dve činjenice posmatranja, na kojima smo se već zadržali kad smo govorili o ispitivanju materijala snova, naime da tako često sanjamo o najtrivijalnijim utiscima dana a da tako retko u san preuzimamo velika interesovanja preko dana. Robert kao isključivo tačno tvrdi sledeće: „Stvari koje smo u potpunosti zamislili nikada ne postaju izazivači sna, već to postaju uvek samo one stvari koje su nedovršene u našem duhu ili kojih su se naše misli dodirnule samo u prolazu." — „Zato obično ne možemo objasniti san jer su njegovi uzroci baš oni čulni utisci proteklog dana koji nisu dospeli do dovoljnog saznanja snevačevog." Uslov da jedan utisak dospe u san jeste dakle ili što je proces obrade ovog utiska bio prekinut, ili što je utisak bio suviše beznačajan, te uopšte nije imao pravo na takvu obradu. Robertu se, dakle, san javlja kao „somatski" proces izlučivanja kojeg postajemo svesni u duhovnoj reakciji na njega. „Snovi su izlučivanja misli koje su u samoj klici ugušene." Čovek kome bismo oduzeli mogućnost da sanja, morao bi u datom roku postati poremećen umom, pošto bi se u njegovom mozgu skupila ogromna masa nedovršenih, do kraja nedomišljenih misli i plitkih utisaka, pod čijom bi težinom moralo da se uguši ono što bi se kao gotova celina moralo priasimilirati pamćenju. San za preopterećeni Teorije o snu i funkcija sna 85 mozak vrši posao ventila sigurnosti. „Snovi imaju snagu koja leci, koja rasterećuje" (str. 32). Bilo bi pogrešno, razumljivo, postaviti Robertu pitanje kako predstave u snu mogu dovesti do rasterećenja duše. Autor, očigledno, izvodi zaključak iz obe osobenosti materijala snova da se za vreme spavanja takvo izbacivanje bezvrednih utisaka — bilo na koji način — vrši kao somatski proces, i da snevanje nije nikakav naročiti psihički proces, nego samo vest koju mi o tom izdvajanju dobijamo. Uostalom, to izdvajanje nije jedina stvar koja se noću u duši događa. Robert «am dodaje da se osim toga do kraja izrađuju i podstreci dana i „ono što se ne može izdvojiti od misaonog materijala koji nesvaren leži u duši — to misaoni konci pozajmljeni od fantazije povezuju u jednu zaokrugljenu celinu i tako uvrštavaju u sećanje kao bezazlenu sliku mašte" (str. 23). Ali, Robertova teorija dolazi do najoštrije proti vrečnosti sa vladajućom teorijom u procenjivanju prirode izvora snova. Dok se tamo uopšte ne bi sanjalo da spoljni i unutrašnji senzacioni nadražaji dušu uvek iznova ne bude, prema Robertovoj teoriji nalazi se podstrek za snevanje samo u duši, u njenoj preopterećenosti koja zahteva rasterećenja; Robert potpuno dosledno zaključuje da uzroci koji uslovljavaju san i koji se nalaze u telesnom osećanju zauzimaju jedan podređen prostor i da oni nipošto ne bi mogli da izazovu na snevanje jedan duh u kome se ne bi nalazilo nikakvo gradivo za stvaranje sna, uzeto iz budne svesti. Treba priznati samo to da slike fantazije koje se u snu razvijaju iz dubine duše mogu biti pod uticajem nervnih nadražaja (str. 48). I tako san, prema Robertu, nije potpuno zavisan od somatskog; on, doduše, nije nikakav psihički proces, nema mesta među psihičkim procesima bdenja, on je svakonoćni somatski proces na aparatu duševne aktivnosti i ima da izvrši funkciju da ovaj aparat sačuva od prenapetosti, ili, ako nam je dozvoljeno upotrebiti upoređenje: da dušu očisti od đubreta. Na istim osobinama sna, kako se otkrivaju u izboru materijala sna, jedan drugi naučnik, Iv Delaž (Yves Delage) ba-

86 Tumačenje snova, l žira svoju sopstvenu teoriju i poučno je posmatrati kako se samo neznatnom varijacijom u shvatanju istih stvari dobija krajnji rezultat sasvim drugog značaja. Pošto je smrću izgubio jedno drago lice, Delaž je na samome sebi iskusio da čovek ne sanja ono što ga je preko dana obilno zanimalo, ili tek onda kad je počeo da se kloni drugih interesovanja preko dana. Njegova ispitivanja kod drugih osoba potvrdila su mu da je ovakvo stanje stvari opšta stvar. Jednu lepu napomenu te vrste, ako se pokazala kao opšte pravilna, Delaž je načinio o sanjanju mladog bračnog para: „S'il n'ont reve l'un de l'autre avant le mariage ou pendant la lune de miel; et s'ils ont reve d'amour c'est pour etre infideles avec quelque personne indifferente ou odieuse."1 A o čemu se sanja? Delaž vidi da se materijal koji nam se javlja u snu sastoji od odlomaka i ostataka utisaka poslednjih dana i iz ranijih vremena. Sve što se u našim snovima javlja, i što bismo najpre mogli biti skloni da shvatimo kao tvorevinu snova, pokazuje se prilikom tačnijeg ispitivanja kao nepoznata reprodukcija kao „souvenir inconscient" (nesvesna uspomena). Ali ovaj materijal predstava pokazuje jednu zajedničku karakteristiku: on dolazi od utisaka koji su našu dušu verovatno jače pogodili nego naš duh, ili sa kojih je pažnja vrlo brzo posle pojavljivanja ponovo skrenuta. Ukoliko je utisak bio manje svestan i pri tom snažniji, utoliko više ima izgleda da u sledećem snu odigra neku ulogu. U suštini, postoje dve iste kategorije utisaka, sporedni i neizvršeni, kako ih ističe Robert; ali Delaž ovu situaciju okreće drukčije time što misli da ovi utisci, pošto su ravnodušni, ne postaju sposobni da izazovu san, nego to zato čine što su nedovršeni. I trivijalni utisci na neki način nisu bili u potpunosti 1 Ako su bili jako zaljubljeni, oni pre braka ili za vreme medenog meseca gotovo nikad nisu sanjali jedno o drugome; a ako su imali erotične snove o ljubavi bili su neverni sa nekom indiferentnom ili odvratnom osobom. Teorije o snu i funkcija sna 87 dovršeni; po svojoj prirodi kao novi utisci, „autant de ressorts tendus"1 , oni će se takođe za vreme spavanja opustiti. Još više prava nego što ga ima slabi i gotovo neprimećeni utisak imaće na neku ulogu u snu snažan utisak koji je slučajno bio zadržan u svojoj obradi ili pak bio svesno potisnut. Fizička energija, nagomilana preko dana kočenjem i potiskivanjem noću, postaje opruga-pokretač sna. U snu se pojavljuje psihički potisnut materijal.2 Na žalost, Delažev tok misli na ovom mestu se prekida; on samostalnoj psihičkoj aktivnosti u snu može dopustiti samo najmanju ulogu, i tako se svojom teorijom sna neposredno priključuje vladajućoj teoriji o parcijalnom spavanju mozga: ,,En somme, le reve est le produit de la pensee errante, sans but et sans direction, se fixant successivement sur les souvenirs, qui ont garde assez, Vintensite pour se placer sur sa route et l'areter sa passage, etablissant entre eux un lien tantćt jaible et indecis, tantot plus fort et plus serre, selon que l'activite actuelle du cerveaux est plus ou moins abolie par le sommeil."3 U treću grupu možemo uvrstiti one teorije sna, koji snevajućoj duši pripisuju sposobnost i sklonost ka naročitim psihičkim funkcijama koje u stanju budnosti uopšte ne može izvoditi ili ih izvodi samo na nepotpun način. Iz delovanja ovih sposobnosti proizlazi najčešće jedna korisna funkcija sna. Ocene koje 1 Tako mnoge zategnute opruge. 2 Potpuno slično izražava se pisac Anatol Frans (France) u delu Le lys rouge (Crveni krin): Ce que nous vovons la nuit, ce sont le restes malheureux de ce que nous avons negligć dans la veille. Le reve est souvent la revanche des choses qu'on meprise ou le reproche des etres abandonnes (Ono što noću vidimo, to su nesrećni ostaci onoga što smo prethodne večeri zanemarili. San je često osveta stvari koje zanemarujemo ili prebacivanje napuštenih bića). 3 Ukratko, san je proizvod lutajuće misli, bez cilja i bez pravca, pričvršćujući se sukcesivno na sećanja koja su sačuvala dovoljno intenziteta da stanu na put i prekinu njegov prolaz, uspostavljajući između njih jednu vezu čas slabu i neodređenu, čas opet jaču i tešnju, prema tome kako je aktivnost mozga u tom momentu više ili manje poništena od sna.

88 Tumačenje snova, I su formirali psihološki pisci većim delom spadaju u ovaj red. Ali ja ću se zadovoljiti time što ću umesto njih navesti jednu izjavu Burdaha, prema kojoj je san „prirodna aktivnost duše, koja nije ograničena snagom individualnosti, nije ometana samosvešću, nije upravljana samoodređivanjem, nego je to vitalnost senzibilnih centralnih tačaka koja uživa u slobodnoj igri" (str. 486). Ovo uživanje u slobodnom korišćenju sopstvenih snaga Burdah i ostali, očigledno, zamišljaju kao stanje u kome se duša osvežava i prikuplja nove snage za svoj dnevni rad, nekako slično godišnjem odmoru i raspustu o ferijama. Burdah stoga navodi i prihvata ljubazne reci kojima pesnik Novalis hvali vladavinu sna: „San je zaštitno oružje protiv ravnomernosti i sivila života; on oslobađa fantaziju okova tako da sve slike svakodnevnog života, jedne preko druge, može ispreturati, i neprestanu ozbiljnost odraslog čoveka on prekida radosnom detinjom igrom; bez snova, mi bismo sigurno rano ostareli. I tako san možemo smatrati, iako ne darom datim neposredno odozgo, ipak jednim dragocenim zadatkom, ljubaznim pratiocem na pokloničkom putovanju ka grobu." Osvežavajuću i lekovitu delatnost sna još uverljivije opisuje Purkinje (str. 456): „Ove bi funkcije naročito obavljali produktivni snovi. To su lake igre imaginacije koje sa svakodnevnim događajima nemaju nikakve veze. Duša ne želi da nastavlja zategnutosti budnog života, nego želi da ih razreši, da se od njih odmori. Ona, pre svega, stvara stanja suprotna stanjima budnosti. Ona tugu leci radošću, brige nadama i vedrim razonođavajućim slikama, mržnju ljubavlju i ljubaznošću, strah hrabrošću i pouzdanjem; sumnju stišava uveravanjem i čvrstom verom, uzaludno iščekivanje ispunjavanjem. Mnoga ranjena mesta duše koja bi dan neprekidno držao otvorenim spavanje leci tako što ih pokriva i štiti od novog uzbuđenja. Na tome se delimično zasniva dejstvo vremena \l koje leci bol." Mi svi osećamo da je spavanje dobročinstvo za duševni život, i tamno naslućivan je narodne svesti očigledno ne dopušta da mu se otme predTeorije o snu i funkcija sna 89 rasuda da san predstavlja jedan od puteva na kojima spavanje deli svoja dobročinstva. Najoriginalniji i najdalekosežniji pokušaj objašnjenja sna iz jedne naročite aktivnosti duše koja se tek u stanju spavanja može slobodno razviti jeste onaj što ga je godine 1861. preduzeo Šerner. Sernerova knjiga, napisana teškim i suvoparnim stilom, nošena gotovo pijanim oduševljenjem za predmet, koje mora delovati odbijajuće ako nije u stanju da čitaoca povuče za sobom, stavlja pred analizu takve teškoće da spremno uzimamo u ruke jedan jasniji i kraći opis u kome nam filozof Folkelt iznosi Sernerova učenja. ,,Iz mističkih konglomerata, iz sjajnog i bleštavog ljuljuškanja ponekad blesne i zasija tajanstvena svetlost smisla, ali putevi filozofa time ne postaju jasni." Sernerov prikaz, čak i kod njegovog pristalice, nailazi na ovakvu ocenu. Serner ne spada među autore koji duši dozvoljavaju da svoje sposobnosti, nesmanjene, odnese sobom u snevanje. On sam izvodi kako u snu centralnost, spontana energija Ja postaju rastrojeni, kako zbog te decentralizacije saznanje, osećanje, htenje i predstavljanje postaju izmenjeni, i kako preostacima ovih duševnih snaga ne pripada više nikakav pravi duhovni karakter, nego samo još priroda jednog mehanizma. Ali zato se u snu aktivnost duše, koju treba nazvati fantazijom, oslobođena svake vladavine razuma, pa prema tome slobodna od strogih mera, vine do neograničene vladavine. Ona, doduše, uzima poslednju građu iz sećanja budnog stanja, ali ona od te građe izvodi građevine koje se od tvorevina budnoga života razlikuju kao nebo i zemlja, ona se u snu ne pokazuje samo kao reproduktivna, nego i kao produktivna. Njene osobenosti snovima daju njihove posebne karakterističnosti. Ona pokazuje naročitu ljubav prema svemu što je neumereno, preterano, monstruozno. Ali ujedno, budući da je oslobođena, ona od misaonih kategorija koje joj smetaju dobij a veću savitijivost, veću okretnost i veću volju za način izražavanja; ona je u najvećoj meri osetljiva na nežne nadražaje raspoloženja srca, na buntovničke afekte,

90 Tumačenje snova, I ona odmah ugrađuje unutrašnji život u spoljašnju plastičnu očiglednost. Fantaziji sna nedostaje jezik pojmova, ono što želi da kaže mora da kaže očigledno u slikama, i pošto pojam ovde ne deluje oslabljujuće, ona se snažno i puno koristi formom očiglednosti. Time njen jezik, ma kako bio razgovetan, postaje zametan, trom, nespretan. Razgovetnost njenog jezika naročito je otežana time što ima odvratnost prema tome da jedan objekat predstavlja njegovom sopstvenom slikom i što radije bira neku tuđu sliku, ukoliko je ova u stanju da kroz sebe izrazi onaj atribut objekta do čijeg joj je prikazivanja stalo. To je simbolizira juća delatnost fantazije .. . Veoma važno je, dalje, to što fantazija sna nikad predmete ne slika iscrpno, nego samo nejasno, i ovako nejasne samo na najslobodniji način. Njene slike zato izgledaju kao da su genijalno nabačene. Ali fantazija sna ne ostaje samo kod prostog predstavljanja predmeta, nego je iznutra primorana da ono Ja-snova s predmetom više ili manje zamrsi i da tako stvori jednu radnju. San izazvan vizuelnim nadražajem, slika, na primer, zlatnike na ulici: snevač ih skuplja, raduje se i odnosi kući. Materijal, na kome fantazija sna obavlja svoju umetničku delatnost, jeste prema Serneru pretežno materijal organskih telesnih nadražaja koji su preko dana tako nejasni. Tako se ovde u potpunosti slažu i Sernerova preterano fantastična teorija o pretpostavkama izvora sna i izazivač sna, i možda suviše preterano teorija Vunta i drugih fiziologa, koji su inače među sobom antipodi. Ali prema fiziološkoj teoriji, duševna reakcija na unutrašnje somatske nadražaje iscrpena je izazivanjem bilo kakvih predstava, koje odgovaraju nadražajima; te predstave izazivaju druge predstave putem asocijacije, i u ovom stadijumu izgleda da je tok psihičkih zbivanja u snu iscrpen. S druge strane, somatski nadražaji prema Serneru pružaju duši samo materijal koji ona može iskoristiti za svoje fantastične ciljeve. Za Sernera formiranje snova tek počinje upravo na onom mestu koje ostali autori smatraju završetkom. Teorije o snu i funkcija sna 91 Razume se da nećemo moći smatrati svrhovitim ono što fantazija sna preduzima sa somatskim nadražajima. Ona se sa njima igra i zadeva, i organski izvor iz kojeg nadražaji vode poreklo u odgovarajućem snu predstavlja u nekakvoj plastičnoj simbolici. Serner čak misli, — u tome se Folkelt i ostali s njim ne slažu, — da fantazija sna ima određeni omiljeni put da organizam predstavlja kao celinu, naime kao kuću. Ali izgleda da ona na sreću nije ograničena na ovaj jedini način predstavljanja; ona, naprotiv, može koristiti i čitav niz kuća da bi obeležila samo jedan jedini organ; na primer veoma duge redove ulica sa kućama za predstavljanje nadražaja iz utrobe. Drugi put pojedini delovi kuće stvarno predstavljaju pojedine delove tela, tako na primer u snu izazvanom glavoboljom tavanica sobe (koju snevač vidi pokrivenu odvratnim paucima nalik na krastače) predstavlja glavu. Ne uzimajući uopšte u obzir simboliku kuće, upotrebljavaju se bilo koji drugi predmeti da bi predstavili delove tela iz kojih je ponikao nadražaj za san. („Tako pluća koja dišu nalaze svoj simbol u usijanoj peći, sa plamenom koji bukti slično vazduhu, srce u šupljim sanducima i korpama, mokraćna bešika u okruglim predmetima sličnim kesama, ili uopšte samo izdubljenim predmetima. San izazvan nadražajem iz muškog polnog organa ostavlja snevača da na ulici nalazi gornji deo klarineta, ili isti deo lule za pušenje, ili, opet, komad krzna. Klarinet i lula ovde predstavljaju približni oblik muškoga organa, a krzno predstavlja dlake oko polnih organa. U slučaju seksualnog sna kod žene može uzani prostor gde se bedra sastaju biti simbolizovan uzanim dvorištem okruženim kućama, dok vagina može biti simbolizovana mekom, ljigavom i veoma tesnom stazom koja vodi preko dvorišta i kojom snevačica mora proći da bi nekom gospodinu odriela pismo." — Folkelt, str. 39). Od osobite važnosti je to što na kraju jednog takvog sna, poteklog od somatskog nadražaja, fantazija sna tako reći skida veo tako što sasvim otvoreno pokaže izazivajući organ ili njegovu funkciju. Tako se „san

92 Tumačenje snova, 1 o nadražaju zuba" obično završava time što snevač vadi zub iz usta. Ali fantazija sna ne može da svoju pažnju skreće isključivo na oblik organa koji nadražuje, nego može isto tako za objekt simbolizovanja uzeti supstanciju koja u njemu nastaje. Tako, na primer, san sa nadražajem iz utrobe vodi kroz blatnjave ulice, a san sa urinarnim nadražajem vodi ka penušavoj vodi. Ili nadražaj kao -takav, vrsta njegove nadraženosti, objekt koji želi, predstavljeni su simbolički, ili Ja-sna stupa u konkretnu vezu sa simbolizacijama svog sopstvenog stanja, kao kad se na primer kod bolnih nadražaja očajno borimo sa besnim psima, ili divljim bikovima, ili kad snevačica u seksualnom snu vidi da je progoni nag čovek. Ostavljajući po strani sve bogatstvo sredstava kojima se služi, simbolizujuća delatnost fantazije ostaje kao centralna sila svakog sna. Da bi pokušao dublje da prodre u karakter ove fantazije, i da bi psihičkoj delatnosti, upoznatoj na ovaj način, odredio njeno mesto u jednom sistemu filozofskih misli, Folkelt je to učinio u svojoj lepo i toplo napisanoj knjizi; ali ova knjiga je, na žalost, teško razumljiva za svakog čoveka koji prethodnim školovanjem nije pripremljen za tajanstveno shvatanje filozofskih pojmovnih shema. Neka korisna funkcija u snovima nije povezana sa radom Sernerove simbolizujuće fantazije. Duša se u snu igra nadražajima koji na nju deluju. Čovek bi mogao doći do pretpostavke da se ona nepristojno igra s njim. Ali moglo bi se i nama postaviti pitanje da li nas naše detaljnije bavljenje Sernerovom teorijom o snu može odvesti bilo čemu korisnom, pošto njemu ipak suviše padaju u oči samovoljnost i nepokoravanje pravilima svakog istraživanja. Ovde bi, svakako, bilo na mestu da se stavi veto na odbacivanje Sernerovog učenja pre nego što se ono ispita. Njegova teorija je sagrađena na utisku koji je neko stekao o svojim snovima kojima je poklonio veliku pa- ^ žnju, i koji je lično izgledao veoma sklon tome da traga za tamnim duševnim stvarima. To učenje, dalje, raspravlja o predmetu koji je ljudima hiljadama goOdnosi između sna i duševnih bolesti 93 dina kroz milenije izgledao zagonetan, ali ujedno i pun sadržine i odnosa i za čije osvetljenje stroga nauka, kao što to i sama priznaje, nije doprinela nešto više osim što je u potpunoj suprotnosti sa popularnim osećanjem pokušala da objektu porekne i sadržinu i značenje. Najzad, priznaćemo pošteno sami sebi da nam izgleda da prilikom pokušaja objašnjenja snova ne možemo lako pobeći od fantastike. Postoji i fantastika ganglijskih ćelija; mesto koje je citirao jedan trezven i egzaktni naučnik kao što je Bine — koje opisuje kako aurora (zora) buđenja prelazi preko uspavanih gomila ćelija u moždanoj kori — ne zaostaje po fantastici — i neverovatnoći iza Sernerovih pokušaja objašnjenja. Ja se nadam da mogu pokazati da se iza ovih pokušaja krije nešto realno, što se, razume se, pokazalo svakako samo kao nešto rasplinuto i što nema karakter univerzalnosti na koji jedna teorija sna može polagati pravo. Za sada nam Sernerova teorija o snu u svojoj suprotnosti sa medicinskom teorijom možda može pokazati između kojih se krajnosti objašnjenje života sna još danas nesigurno koleba. H ODNOSI IZMEĐU SNA I DUŠEVNIH BOLESTI Ko govori o odnosu sna prema duševnim poremećajima može imati na umu tri stvari: 1) etiološke i kliničke odnose, ako jedan san otprilike zastupa mesto jednog psihotičkog stanja, uvodi ga ili posle njega preostaje; 2) izmene koje snevanje u slučaju duševne bolesti pretrpi; 3) unutrašnje odnose između sna i psihoza, analogije koje ukazuju na suštinsku srodnost. Ovi mnogostruki odnosi između oba niza fenomena predstavljali su u ranijim vremenima medicine — a

94 Tumačenje snova, I u sadašnjosti opet iznova — omiljenu temu pisaca-lekara, kao što nam pokazuje literatura o tom predmetu prikupljena kod Spite, Radeštoka, Morija i Tisi jea. Nedavno je Sante de Sanktis (Sante de Sanctis) ovom predmetu posvetio svoju pažnju.1 Za cilj našeg izlaganja biće dovoljno ako ovaj značajan predmet samo dodirnemo. U vezi sa kliničkim i etiološkim odnosima između sna i psihoza hoću da saopštim sledeća svoja zapažanja kao paradigme. Honbaum (Hohnbaum) saopštava (kod Krausa, Krauss), da se prvo izbijanje ludila često pripisivalo obespokojavajućem strašnom snu, i da je dominantna predstava u vezi s ovim snom. Sante de Sanktis navodi slična posmatranja paranoičara i u pojedinih od ovih paranoičara izjavljuje da je san „vraie cause determinante de la folie".2 Psihoza se odjednom može stvoriti pojavom efikasnog sna, koji sadržava sumanuto objašnjenje, ili se može polagano razvijati kroz niz daljih snova koji još imaju da se bore protiv sumnje. U jednom De Sanktis-ovom slučaju pridružili su se ovom snu laki histerični napadi, a posle toga se javilo uplašeno melanholično stanje. Fere (Fere) nam (kod Tisijea) javlja o jednom snu koji je za posledicu imao histeričnu paralizu. Ovde nam se san prikazuje kao etiologija duševne poremećenosti, mada isto tako vodimo računa o stanju stvari ako izjavimo da se duševni poremećaj prvi put ispoljio u snu, najpre probio tek u snu. U drugim primerima su sadržani u snu bolesni simptomi, ili pak psihoza ostaje ograničena na snove. Tako Toma jer (Thomayer) skreće pažnju na snove (nespokojstva-straha) koji se moraju shvatiti ekvivalentima epileptičkih napada. Alison (AUison) je opisao noćnu duševnu bolest (nocturnal insanitv) (prema navodima Radeštoka) u kojoj su pojedinci preko dana prividno potpuno zdra1 Kasniji pisci koji o takvim odnosima raspravljaju jesu: sFere, Ideler, Lasegue, Pišon (Pichon), Regis (Režiš), Vespa, Gisler (Giessler), Kazodovski (Kazodowsky), Pašantoni (Pa chantoni) i drugi. ' Pravi determinantni uzrok ludila. Odnosi između sna i duševnih bolesti 95 vi, dok noću redovno dobijaju halucinacije, napade besnila i slično. Slična zapažanja nalazimo kod de Sanktisa (paranoični ekvivalent sna u jednog alkoholičara, glasovi koji suprugu optužuju za neverstvo kod Tisijea). Tisije navodi iz novijeg vremena velik broj posmatranja u kojima se radnje patološkog karaktera (iz sumanutih pretpostavki, prisilni impulsi) izvode iz snova. Gizlen (Guislain) opisuje jedan slučaj u kome je san bio zamenjen intermitirajućim ludilom. Svakako nema nikakve sumnje da će lekare jednog dana pored psihologije sna zanimati i psihopatologija sna. Naročito jasno postaje u slučajevima ozdravljenja posle duševne bolesti da pored zdrave funkcije danju život sna može još uvek pripadati psihozi. Gregori (Gregorv) je, kažu, prvi skrenuo pažnju na ovu pojavu (prema Krausu). Makario (Macario) nam (navedeno kod Tisijea) priča o jednom manijaku koji je nedelju dana posle potpunog oporavljanja ponovo doživeo u snovima bekstvo ideja i strašne pokrete karakteristične za njegovu bolest. O promenama koje život sna pretrpi kod hroničnih psihotičara vršeno je dosad samo malo istraživanja. Naprotiv, rano je poklonjena pažnja unutrašnjem srodstvu između sna i umne poremećenosti koje se izražava u tako dalekosežnom slaganju pojava i kod sna i kod umne poremećenosti. Prema Moriju, prvi je na tu srodnost ukazao Kabanis (Cabanis) u svom delu Rapports du physique et du moral, posle njega su bili to Leli (Lelut), Z. Moro (J. Moreau) a naročito filozof Men de Biran (Maine de Biran). Upoređivanje je sigurno još starije. Odeljak u kome o tom srodstvu govori Radeštok počinje jednom zbirkom izreka koje dovode san i ludilo u analogiju. Kant veli na jednom mestu: „Luđak je snevač u budnom stanju." I Kraus: „Ludilo je san u budnom stanju čula." Sopenhauer naziva san kratkotrajnim ludilom a ludilo dugotrajnim snom. Hagen označava delirijum kao snevanje koje nije izazvalo spavanje nego bolesti. Vunt u svom delu Psysiologische Psychologie kaže: ,,I zaista mi u

96 Tumačenje snova, l snu možemo sami proživeti gotovo sve one pojave na koje nailazimo u ludnicama." Pojedina slaganja na osnovu kojih se ovakvo izjednačavanje može prihvatiti nabraja Spita (uostalom, veoma slično kao i Mori) ovim redom: 1) Ukidanje ili bar retardacija samosvesti, zbog čega nastaje nepoznavanje o stanju kao takvom, dakle nemogućnost čuđenja, nedostatak moralne svesti; 2) modifikovana percepcija organa čula, i to u snu smanjena, u ludilu uglavnom veoma pojačana; 3) međusobno povezivanje predstava isključivo prema zakonima asocijacije i reprodukcije, dakle automatsko stvaranje redova, odatle neproporcionalnost odnosa između predstava (preterivanja, fantazme); a iz svega toga rezultira: 4) izmena, odnosno preokret ličnosti i katkad i osobenosti karaktera (perverziteti)." Radeštok ovome dodaje još neke crte, analogije u materijalu: „Na području čula vida i čula sluha i opšte cenestezije osećanja nalazimo većinu halucinacija i iluzija. Najmanje elemenata pružaju nam, kao i kod sna, čulo mirisa i čulo ukusa. — Bolesniku u groznici javljaju se, kao i snevaču u delirijumima, sećanja iz daleke prošlosti; ono što je izgledalo da je budan i zdrav čovek zaboravio, toga se sećaju čovek dok spava i bolesnik." — Analogija između sna i psihoze tek tako dobij a svoju punu vrednost što se kao neka porodična sličnost pruža u finiju mimiku i sve do pojedinih upadljivosti u izrazu lica. „Čoveku koga muče telesne i duševne patnje san pruža ono što mu je stvarnost odbila da pruži: zdravlje i sreću, tako se i kod duševnog bolesnika pojavljuju svetle slike sreće, veličine, uzvišenosti i bogatstva. Tobožnje posedovanje blaga i imaginarno ispunjavanje želja, čije su odbijanje ili uništavanje dali baš jedan psihički razlog za ludilo, često sačinjavaju gfavnu sadržinu delirijuma. Žena koja je izgubila svoje drago dete delirira u materinskim radostima; a onaj koji je pretrpeo gubitak imanja smatra se izvanredno bogatim; prevarena devojka oseća se nežno voljenom." Odnosi između sna i duševnih bolesti 97 (Ovo mesto Radeštokovo jeste skraćenje jednog tananog izlaganja Grizingerovog (Griesinger) koje savršeno jasno otkriva ispunjenje želje kao karakteristiku koja je zajednička i snu i psihozi. Moja lična istraživanja pokazala su mi da se ovde može naći ključ za psihološku teoriju o snu i o psihozama). „Barokna povezivanja misli i slabost suda su ono što uglavnom karakterišu san i ludilo." Precenjivanje sopstvenih duševnih postignuća, koja trezvenom sudu izgledaju besmislena, nalazi se i ovde kao i tamo; rapidnom toku predstava u snu odgovara bekstvo ideja u psihozi. I kod jednog i drugog nedostaje potpuno osećanje vremena. Cepanje ličnosti u snu, koje na primer svoje sopstveno znanje deli među dva lica, od kojih strano lice koriguje sopstveno Ja u snu, ima potpuno istu vrednost kao poznato delenje ličnosti kod halucinatorične paranoje; i snevač čuje svoje sopstvene misli kao da ih iznose strani glasovi. Čak i za konstantne sumanute ideje nalazi se analogija u patološkim snovima koji se stereotipno ponavljaju (reve obsedant). — Posle ozdravljenja od delirijuma, bolesnici često kažu da im je čitavo vreme njihove bolesti izgledalo kao jedan često ugodan san; oni nam čak saopštavaju da su ponekad još u toku same bolesti imali osećaj da su samo obuzeti jednim snom, potpuno onako kao što se to često dešava u običnom snu za vreme spavanja. Ne treba se posle svega toga čuditi ako Radeštok i svoje mišljenje i mišljenje ostalih sumira recima da „ludilo, abnormalnu bolesnu pojavu, treba smatrati intenzifikacijom normalnog stanja snevanja koja se periodično vraća". Kraus je možda hteo da, još prisnije nego što je to mogućno ovom analogijom fenomena koji se pojavljuju, utvrdi srodnost između sna i ludila u etiologiji (bolje rečeno: u nadražajnim izvorima). Osnovni element, koji je po njegovom shvatanju zajednički i snu i ludilu, predstavlja, kao što smo čuli, organski uslovIjena senzacija, senzacija somatskog nadražaja, onestezija stvorena doprinosom svih organa (uporedi Peise kod Morija). 1 Frajd, Odabrana dela, VI

98 Tumačenje snova, I Slaganje sna i duševne poremećenosti koje se ne može osporiti i koja dopire sve do karakterističnih pojedinosti, spada među najsnažnije oslonce medicinske teorije o snevanju, po kojoj se san predstavlja kao beskorisni i smetajući proces i kao izraz umanjene duševne delatnosti. Ali mi nećemo moći da očekujemo da ćemo definitivno objašnjenje o snu dobiti iz duševnih smetnji, pošto je opšte poznata stvar u kakvom se nezadovoljavajućem stanju nalazi naš uvid u sam tok duševnih smetnji. Ali je svakako verovatno da će izmenjeno shvatanje o snu morati uticati na naša shvatanja o unutrašnjem mehanizmu duševnih poremećenosti, i tako možemo reći da radimo na objašnjenju psihoza, ako se trudimo da rasvetlimo tajnu sna. Dodatak 1909: Potrebno je opravdanje što literaturu o problemima sna nisam navodio i dalje za vreme od prvog objavljivanja ove knjige do njenog drugog izdanja. Ta literatura može čitaocu izgledati kao da ne zadovoljava: ali pri svemu tome ona me je opredelila. Motivi koji su me uopšte podstakli da prikazem kako je san u literaturi opisan bili su ovim predstojećim uvodom iscrpeni; nastavak ovog rada tražio bi od mene izvanredne napore — a doneo bi mi vrlo malo koristi ili pouke. Jer vremenski razmak od devet godina o kome je ovde reč nije doneo ništa što bi bilo novo ili vredno niti od stvarnog materijala niti pak od gledišta za shvatanje sna. U većini publikacija objavljenih od toga vremena moj rad je ostao nepomenut i nije uziman u obzir; na najmanju pažnju naišao je kod takozvanih „istraživača sna" koji su time dali sjajan primer za odvratnost svojstvenu naučniku, naime da nešto novo nauči. „Les savants ne sont pas curieux", veli podrugljivac Anatol Frans (France). Ako u nauci postoji pravo revanširanja, onda bih svakako bio u pravu da i sa svoje strane zanemarim literaturu objavljenu posle Odnosi između sna i duševnih bolesti 99 pojave ove knjige. Malobrojni referati, koji su se pojavili u naučnim časopisima, tako su puni neshvatanja i nerazumevanja da kritičarima ne bih mogao odgovoriti drukčije nego da ih pozovem da ovu knjigu još jednom pročitaju. Možda bi ovaj poziv mogao da glasi i ovako: da je uopšte pročitaju. U radovima onih lekara što su se odlučili za primenu psihoanalitičkog lečenja, i drugih, objavljeni su mnogobrojni snovi i protumačeni su prema mojim uputstvima. Ukoliko ovi radovi idu i preko potvrđivanja mojih pretpostavki, ja sam njihove rezultate uneo u tekst svoga izlaganja. Još jedan spisak literature na kraju prikupio je sve najvažnije što je objavljeno posle prvog objavljivanja ove knjige. Knjiga o snovima Santa de Sariktisa, bogata sadržinom, kojoj je uskoro posle njenog objavljivanja sledio i prevod na nemački jezik, vremenski se ukrstila s mojom knjigom O tumačenju snova tako da ni ja nisam mogao povesti računa o njemu kao što ni italijanski pisac nije mogao da se obazre na mene. Ja sam onda na žalost morao izneti sud da je njegovo marljivo delo krajnje siromašno u idejama, tako siromašno da se po njemu ne bi uopšte moglo ni naslutiti o mogućnosti problema o kojima je raspravljano u mome delu. Treba da se podsetim samo na dve objavljene stvari koje dodiruju moju obradu problema sna. Jedan mlađi filzof, H. Svoboda (H. Swoboda) koji je preduzeo da otkriće biološke periodičnosti (u nizovima od 23 do 28 dana), koja vodi poreklo od Vilhelma Flisa (Wilhelm Fliess), proširi na psihička zbivanja, hteo je u jednom spisu punom fantazija1 između ostalog da ovim ključem objasni i zagonetku snova. Značenje snova pri tom ne bi došlo na svoj račun; njihov sadržajni materijal bi se objasnio sticanjem svih onih sećanja koje te noći taj biološki period baš po prvi ili po n-ti put završavaju. Jedno lično saopštenje pisca podstaklo me je najpre na pomisao da on sam više 1 H. Swobođa, „Die Perioden des menschlichen Organismus", 1904.

100 Tumačenje snova, I ne želi ozbiljno da zastupa to učenje, čini mi se da sam se u ovom zaključku prevario; na jednom drugom mestu izneću neka zapažanja prema postavkama Svobodinim koja mi međutim nisu donela ubedljiv rezultat. Mnogo prijatniji za mene je bio slučaj kad sam na sasvim neočekivanom mestu naišao na shvatanje o snu koje se sasvim slaže sa suštinom moga tumačenja. Vremenski odnosi isključuju svaku mogućnost da je čitanje moje knjige izvršilo uticaj na to mišljenje; u njoj moram dakle da vidim jedino slaganje jednog samostalnog mislioca sa suštinom moga učenja o snu koje se u literaturi može dokazati. Knjiga u kojoj se nalazi mesto o snevanju koje sam ja uočio objavio je Lirikojs (Lvnkeus) 1900. godine u drugom izdanju pod naslovom Phantasien eines Realisten.1 Dodatak 1914: Predstojeće opravdanje napisao sam 1909. godine. Otada se stanje stvari svakako izmenilo; više u literaturi ne prelaze preko moga doprinosa „tumačenju snova". Ali tek nova situacija mi sasvim onemogućava nastavljanje predstojećeg izveštaja. Tumačenje snova donelo je čitav niz novih tvrđenja i problema o kojima su autori na na j različiti je načine raspravljali. A ja ipak ove radove ne mogu prikazati pre nego što razvij em svoje sopstvene poglede na koje se autori pozivaju. Ono što mi je od ove najnovije literature izgledalo od vrednosti ocenio sam u tekstu mojih sledećih izlaganja. 1 Upor. „Josef Popper-Lynkeus und đie Theorie đes Traumes" (1923) u svesci XIII Sabranih dela. II METOD TUMAČENJA SNA Analiza jednog uzorka sna Iz naslova koji sam dao svojoj raspravi može se videti koju bih tradiciju u shvatanju sna želeo da sledim. Postavio sam sebi za zadatak da pokažem da se snovi mogu tumačiti, i doprinosi osvetljavanju problema sna o kojima sam baš pretresao moći će mi se eventualno pokazati samo kao jedan sporedan dobitak pri rešavanju prvog zadatka. Sa pretpostavkom da se snovi mogu tumačiti, ja odmah ulazim u sukob sa vladajućom teorijom o snovima, štaviše sa svima teorijama o snovima izuzev Sernerove; jer „tumačiti san" znači dati njegov „smisao", zameniti ga nečim, što se u povezanost naših duševnih akcija uklapa kao potpuno važan, istovredan član. Ali, kao što smo saznali, naučne teorije o snu ne ostavljaju mesta za problem tumačenja sna, jer san za njih uopšte nije nikakav duševni akt, nego somatski proces koji se signalizira pomoću znakova na duševnom aparatu. Drukčije se ponašalo mišljenje laika u svima vremenima. Ono se služi svojim pravom da postupa neđosledno, i mada priznaje da je san nerazumljiv i apsurdan, ipak ne može da se odluči na to da snu ospori svako značenje. Vođeno tamnom slutnjom, laičko mišljenje izgleda da ipak prihvata to da san ima neki smisao, premda skriven, da je san određen kao zamena za neki drugi