Sest - Jim Crace

ŠEST Džim Krejs Preveo Nenad Dropulić

Naslov originala Jim Crace Six Copyright © Jim Crace 2003 Translation Copyright © 2007 za srpsko izdanje, LAGUNA

ŠEST

6 Svaka žena s kojom se usudi da spava rodi mu dete. Sada je, znači, na Muetu red. Šapatom, mrljajući mu uho ružem, daha pomalo kiselog od belog luka od ručka, potvrdila mu je svoju prvu, njegovu šestu trudnoću. Najmanje šestu. Položila je test mokraće, kaže – nenamerna igra reći koju potvrđuje u tami prepodnevne predstave napola vedrim osmehom. Lekar misli da je u dvanaestoj ili trinaestoj sedmici. Beba će se roditi u maju. Još je rano. Mueta, naravno, misli (pre početka jutarnjih mučnina i bolova u leđima, pre doživotne strepnje i ljubavi) da je njena trudnoća lični blagoslov. Gavran dobre sreće odabrao je baš nju. Sleteo je u njeno dvorište i očešao je velikim krilom. Zasad ne prihvata druga, zrela objašnjenja. Imala je sreće. Ovo je njeno čudo. Sede zajedno u bioskopu, u tom umetničkom bioskopu na dokovima, punom promaje, dodiruju se laktovima, vetrovke su prebacili preko kolena, i gledaju mlade ljubavnike na platnu, mlade glumce kako vode ljubav, ili se prave da vode ljubav. Ona želi da joj Liks nešto kaže, želi nešto više od dodira podlakticama, poljubac možda. Ali on je ljubitelj filma, i sam je glumac. „Tišina za kolege”, obično kaže. Kad film počne neće više progovoriti ni reč. Možda je i dobro što će je ovog zimskog popodneva, po vremenu savršenom za bioskop, naterati da čeka dok se na ekranu ne pojavi Kraj pre nego što odgovori. Želi da kaže kako se oseća kao da je opkoljen. Još jedno dete? Sam je kriv. Tolika plodnost je prokletstvo. Liks nije umeo da odredi kad su trudnoće počele. Svaka ga je iznenadila, pa i Muetina. Naročito njena. Bio je dobro upoznat s kalendarom njenih ovulacija, sve je znao o tim nepremostivim

jazovima kad prepuni alfa mužjak kao što je on ne treba da ima snošaj. Nisu valjda bili nepažljivi u pogrešne dane? Dvanaest sedmica? Brojao je unazad sedmice i prilike kada su vodili ljubav. Ništa nije zaključio. Dani su bili daleki i mešali se međusobno. Kako da sazna kada je i gde začeo ovo novo dete? Majka Priroda ne galami o tome. Kakve god druge zvuke da proizvodi, ovo jajašce probijeno je nečujno. Kad bi samo mogao da prizove herniju, i za njom biologiju, te bezosećajne nauke, proračunate, uredne i precizne. One bi mu pokazale (ako su tako raspoložene) taj nemarni produktivni dan u njegovom zamršenom životu punom briga, mogle bi čak da odrede i sat. Nauka uvek ima odgovore na sve: bilo je oko dva po podne 18. avgusta – u sedmici bankarskih nemira, već troje mrtvih, grad je propadao i raspadao se, a kamatne stope su „utvrđene dekretom” na četvrtinu procenta – kada je začeto Liksovo šesto dete. Začeće je vrlo obična i nejasna reč, suviše bezgrešna i intelektualna, suviše svrhovita i higijenska, da bi istinski predstavila slepi nehaj, sebičnost čina ljubavi – naročito te noći. (Makar je on bio slepo nehajan.) To je takođe i čudnovato hladna i naučna reč. Lišena je strasti. Nagoveštava da je neki spokojni tehničar dobio zadatak da uklopi međusobno sićušni niz gena. Začeće zaziva sliku susreta sličnih svesti, posvećenosti, veštine, tehnologije, a ne elastičnih prednjih sedišta Liksovog panaša, vlažnih od kiše, kada dve svesti i dve misli nisu ni za trenutak ostvarili sklad niti imali zajednički cilj. To je jedna od stalnih manjkavosti seksa. Magnetska privlačnost zapravo je privlačnost suprotnih magnetskih polova. Njegov sever požude, Muetin jug ljubavi. Različiti ciljevi. A to svakako nije naročito dobro za početak dečjeg života. Života ovog deteta. Ponekad se čini da naš grad, naš nekada slavni Grad poljubaca s prostranim parkovima, balkonima i plodnom svojeglavom rekom, ima, kao i drugi gradovi, sopstvenu klimu – periode vedrog neba, ponekad, nepromenljive danima, ili, češće, nasumične oluje privučene betonom i ciglama, dok je okolina grada mirna. Ta avgustovska noć bila je takva. Neodređeni letnji vetar do posle deset, suviše zvezda, teskobno brojnih, a zatim usredsređena kiša koja čisti ulice i kafee na pločniku, rasteruje grupe što skitaju tražeći nevolje, a malo ko se setio da se naoruža kapom, kišobranom ili nepromočivom odećom. Iako nam

narodna pesma obećava da „Noćna oluja/svetiljke gasi/ ubicu skriva/ oslepljuje kralja”, vlaga zapravo nije pogodna za atentatore, molotovljeve koktele, požare i deljenje letaka. Revolucija voli suvo vreme. U pozorište celog leta nije dolazilo mnogo gledalaca. Vremena su bila teška, a ulaznice, iako ih je grad potpomagao, nisu bile ni jeftine ni u modi. Molijerov Tartif, osavremenjen kao nju ejdž satira, s pesmama, plesom i video projekcijama, nije bio naročito privlačan, iako je podela (uključujući „Liksa”, proslavljenog Feliksa Derna, u glavnoj ulozi varalice) bila „blistava” po mesnim merilima, a osvrti – objavljeni u časopisima i novinama koji su, suprotno svakoj logici, bili pokrovitelji te letnje pozorišne i koncertne sezone – jednako oduševljeni. Tog četvrtka uveče mogao je, kao retko kada, da izađe kroz foaje bez opasnosti da ga zaskoče pripiti lovci na autograme, pozorišni prilepci ili, što je još gore, neki stari školski drug kog ne bi mogao lako da izbegne. Nadao se mirnoj večeri u društvu samo svoje žene. Bila im je druga godišnjica braka. Kiša je tada još bila laka, isterivala je pramenje dima i pare iz ložišta uličnih roštilja s kojih su se meso i šećerna repa prodavali pozorišnim gledaocima na izlasku, ali nije mnogo uticala na udaljene ulične nerede. Vetar pritešnjen ciglama izveštavao je o povicima svetine, o sirenama vatrogasnih, ambulantnih ili policijskih kola i, povremeno, o eksplozijama raketa za rasterivanje i dimnih bombi. Ali neredi su bili uglavnom ograničeni na gradske bulevare na istočnoj obali, gde su se nalazile zgrade većine ustanova i gde su, ako je verovati svakodnevnim redovima limuzina s vozačima, nestajale ušteđevine građana. Uže uličice s ove strane reke, pored pijačnih zdanja, poznatije kao Pčelinjak, nisu bile meta. U poslednje vreme niko ne želi da razara barove i restorane (osim policije). Vojska, naoružana i željna da zapodene kavgu, raspoređena je da razbije demonstracije. Suvišne, nenaoružane rezervne jedinice, regruti na uslovnoj kazni koji su odabrali javnu službu umesto zatvora, i redovni policajci, uniformisani i u civilu, postavili su prepreke po čitavom gradu da skrenu saobraćaj, proveravaju dokumenta i uopšte zaustave sve. Svi koji su ličili na moguće demonstrante, useljenike, studente ili ogorčene, odnedavne bankrote, poređani su iza vojnih autobusa s rukama na potiljku, kao deca, i – to je bio novi policijski postupak za ućutkivanje osumnjičenih

– s legitimacijama među zubima. Pokušaj da se buniš s ličnom kartom u ustima. U najboljem slučaju, postaćeš trbuhozborac. Liks je delovao kao mogući kandidat. Ne kao bankrot, očigledno. Niti kao student. Ali izgledao je umetnički. Obučen kao pisac ili profesor, u isti mah otrcan i elegantan. Policija i rezervisti su ga poznavali s televizije i filma. Ko ne bi prepoznao tu slavnu granitnu glavu, te izražajno uznemirene oči boje berila, taj beleg boje, veličine i oblika trešnje na ivici kosti ispod levog oka? Mahnuli su mu da prođe. Žalio je što nije obukao sako. Mogao bi da podigne okovratnik, zaštiti se od kiše i sakrije svoje slavno lice, svoje slavno obeleženo lice. Prijalo bi mu da za promenu ponekad prođe nezapaženo, da ga nepoznati na ulici ne pozdravljaju kao da im je sused ili rođak. Za to je u poslednje vreme morao da odlazi u pozorišta i studije Britanije, Francuske, Amerike i Italije, gde njegov uspeh još nije bio okovan nametljivošću koju donosi slava. Želeo je aplauze, bukete, nagrade i statuete, honorare, ali bi uživao i u malo anonimnosti. Za nekog tako plodnog i upadljivog, Feliks Dern, glumac, bio je van pozornice iznenađujuće stidljiv i bojažljiv. To mu je, na pragu srednjih godina, bila glavna mana, jedino zbog čega je žalio – i ono što ga je iskupljivalo. Muetu je upoznao u zadnjoj sali bara Navika, najbolje čuvane gradske tajne – ili su bar tako novine i radio govorili duže od godinu dana. Morao je da zastane kod dva-tri stola i razmeni učtivosti pre nego što je kroz uzbuđenu prepunu salu prišao njenom stolu. U Navici je uvek bila poneka slavna ličnost, osim njega; naročito su rado dolazili novinari i heroji levice, pogotovo kad je bilo demonstracija, kad je valjalo podržati drugove s one strane grada obedujući van kuće u nehajnoj solidarnosti. Tu nećete videti političare, ljude iz ministarstava ili iz vojske, osim prerušene i željne ogovaranja. Čak i konobari i kuvari, tvrdilo se, besprekorno su napredni. I hrana je bila napredna, bez bojkotovanih namirnica, mesa iz velikih klanica, reakcionarnih vina, snishodljivih preliva. U Naviku dolazite ako ste levičar, indiskretni – i, slučajno, imućni. Prema rečima siromašnih dečaka koji su prosili ostatke i novčiće na terasi, moto Navike bio je: „Jedan obrok po ceni šest”. Nadimak bara bio je Dug. Prema tome, njegovi gosti bili su robovi duga, a ne navike. Mueta nije bila sama. Njena rođaka Freda sedela je preko puta nje u Liksovoj stolici, leđima okrenuta sali, ali prepoznatljiva – i opasna. Ona

i Liks imali su zajedničku prošlost, prastaru i neugodnu. Neugodnu i za Muetu. Fredina je kosa bila podignuta, naravno, pričvršćena žućkastom šnalom od vulkanskog drveta. Imala je najduži vrat i najveće minđuše u Navici, a to je, u restoranu gde su se retko viđali kratko vrati gosti i gde je nakit uvek bio preteran, zaista nešto značilo. Liks se čitave večeri, čak i dok se s naporom probijao kroz Molijera, kroz trideset osmo izvođenje predstave, pitao šta će Mueta obući za njihovu godišnjicu. Za njega. Suknju ili haljinu; ne pantalone, ako ima Boga. I dugmad napred. I pradrevni mošusni parfem kao znak da nije zaboravila šta bi veče moglo da označava. Ali sada, dok se izvinjavajući provlačio iza naslona stolica, kroz dim, kroz kuhinjske mirise, kroz vinom podstaknute psovke upućene vojsci, bankama i Crkvi, nije mogao da otrgne pogled s tog dugog rođakinog vrata, a kad je u tome uspeo – posramljen svojim nedostatkom odanosti, i možda nostalgijom – - pogled mu je preko njenih grudi, tih skromnih grudi, skliznuo u krilo, gde su joj prekrštene ruke počivale na – naravno, na čemu bi drugom? – na ličnoj uniformi: širokoj crnoj suknji. Kad je Liks bio na prvoj godini pozorišne akademije, 1979, jedan fotograf časopisa Lajf skovao je frazu Grad poljubaca i njome zamenio primamljiviji, istinitiji nadimak koji nam je dao Ruso – Grad balkona. Bila je to godina košulja kaki boje i tunika, vreme kada je svaka iole bistrija devojka bila feministkinja i grubo militantna u postelji. Fotograf je bio jedan od pedeset poslanih u pedeset gradova sveta da zabeleže atmosferu grada jedne određene nedelje. Njegov fotografski esej usredsredio se na zgodnije devojke našeg grada, a sve su ljubile. Poljubac momku, punim usnama. Čedan poljubac s leđa drugarici u visoki luk konjskog repa. Baka blagoslovena unukinim usnama. Maloletna majka s detetom. Poljubac štenetu. Par se ljubi pored bazena, kosa im umršena kao morska trava. Pomislili biste da čitav grad malo šta radi osim što se ljubi. Na neki način, upravo tako je i bilo te godine. Ali slavna fotografija koja je zaista ovekovečila duh grada, kako je tvrdio Lajf, fotografija prodata na hiljadama postera, dugo godina zaslužna za prepune hotele i vasrksnuće naše četvrti crvenih fenjera, bila je snimljena u baru Dug. Žena s kubanskom beretkom crvenim usnama ostavlja ruž na vinskoj čaši. Na čaši odraz dvojice muškaraca, obojica zinuli u nju, obojica uokvireni poljupcem.

Lajf je, naravno, taj esej mogao da snimi bilo gde. Ljudi se ljube i u Rimu i Parizu. Ljube se u Tokiju. Čitav svet se dodiruje usnama. Ali ovi poljupci bili su javni, za nas neuobičajeni. Te godine je posleratna zabrana svih vrsta javnog iskazivanja osećanja, čak i u pozorištu, konačno ukinuta. Upotreba usana postala je jednostavno dokaz napretka. Svi smo nadoknađivali propuštene prilike. Uživali smo u poljupcima koje su naši roditelji propustili. Upravo te godine se Liks prvi put ozbiljno ljubio – i nenamerno nas snabdeo svojim prvim detetom. Prvobitni poster Ruž još je visio uramljen pored ulaza bara Duga na veče Liksove i Muetine godišnjice, prve večeri nereda, kad su se kamatne stope činile mnogo značajnije od poljubaca. Liks se nije kao obično šaljivo napućio kad je, minut iza ponoći, izašao iz bara. Bio je iscrpljen. Njegova žena i njena rođaka sabotirale su godišnjicu. On je planirao malo držanja za ruke, gledanja u oči, neko piće, laku uzbudljivu večeru, svakako bez belog luka (glumcima i ljubavnicima dah mora da bude svež). Nadao se da će on i Mueta uskoro biti kod kuće u krevetu. Pa, možda ne baš u krevetu, ali negde na putu ka krevetu. U kolima. U predsoblju. Na kauču u radnoj sobi. Na stepenicama? Stepenice su uvek delovale kao nedostižno iskušenje. Veće na pozornici bilo je, kao i obično, napeto i uzbudljivo; nekritičko odobravanje priglupih gledalaca u sedištima koja su delom platili drugi, oblačenje kostima, slobode koje glumci sebi dozvoljavaju, šuštanje sukanja i miris glumica, sve to je delovalo podsticajno. Strah od blokade usred rečenice obezbeđivao je napetost, a isto tako i drhtanje ruke koje, kako ga je uveravao njegov lekar na osnovu rezultata nekih pregleda, nije bilo, kako se plašio, rani znak Parkinsonove bolesti (ili „alkoholičarske treskavice”, kako je nagovestio jedan tračerski novinar), nego prosto posledica nervoze. Znak razvijene treme. Te večeri drhtanje je naročito potkopavalo Liksa. Tartif je držao veoma drhtavu knjigu, a onda je prosuo čašu vina. Liks je besneo na samog sebe. Mora da se izduva. Naravno, delom je još bio lik, iako je drhtanje prestalo onog trenutka kad se spustila zavesa. Glumci kao Liks, koji se duboko zagnjure u lik, ne mogu da zbace sa sebe emocionalni plašt komada lako kao što skidaju kostim. Predstava uvek

ostavi traga, makar na sat-dva. I zaista, ostaci Tartifovog zdravog ružičastog tena još su se mogli videti na Liksovom čelu i obrazima, ako mu priđete dovoljno blizu. Kao i obično, te večeri je morao dvaput da ljubi glavnu glumicu na sceni: kao Tartif, koji u tekstu zavodi ljupku Elmiru, ali i kao Liks koji igra s koleginicom neopravdano slavnom po svojim ljubavnim pustolovinama. Scenski poljubac, očigledno. Suvih usana. Ipak, Liks je uvek uživao u njenom mirisu i ukusu (šminka, brendi, znoj, cigarete, kolonjska voda), u primamljivoj mogućnosti da se jedne večeri njihovi poljupci ovlaže. Liksu se po glavi motalo zavođenje. Zato se već usredsredio na Muetu i stepenište, na pogled koji stepenice nude dok se njegova žena penje ispred njega, na nelagodnost hitnje koju stepenište pruža svakom paru dovoljno ludom, dovoljno usplamtelom da zastane radi poljupca. Proveo je veče planirajući spontani, ustalasani seks. Freda je pak imala drugačije planove za njega, za njih. Jedan njen student s Akademije humanističkih nauka („aktivista i meni vrlo, vrlo drag mladić”) „naveden” je u jutarnjim novinama, uz fotografiju i broj telefona na koji se mogu dostaviti informacije o njemu, a koje bi bile „nagrađene”. On je, tvrdilo se, „usijana glava, vođa SNRM-a, već poznat građanskim vlastima”. „On je takvo nevinašce”, rekla je, oduševljena svojim štićenikom, momkom mlađim od njenog rođenog sina Džordža. „Odštampao je neke letke i plakate, ništa više. I oštetio nekoliko automobila. Možda je malo divljao. Jedva da je prekršio neki zakon, ali ipak...” Policija će ga naći ako se vrati kući, objasnila je, a u zavisnosti od njihove „podle nedelotvornosti”, ili će mu dati lekciju na licu mesta, ili će ga odvesti u dvorište kasarne, gde se vedra i ljupka lica kao što je njegovo rutinski „nagrđuju”. I Mueta i njena rođaka kradomice su pogledale Liksov beleg. „On je sada u mom kabinetu. Krije se ispod pisaćeg stola, jadničak”, rekla je Freda. Nije mogla da suzbije iznenadni osmeh, stalno prekrštanje i raskrštanje nogu. „Ali tamo očigledno ne može da ostane.” Spustila je vitku ruku Mueti na rame i uzahnula. Rđavo pozorište. Liks je davao sve od sebe da izbegne Fredin pogled. Godinama je nije pogledao u oči, i to s dobrim razlogom. Nije želeo da klimne glavom, da se nasmeje, da njenom uzdahu suprotstavi svoj, daleko

zajedljiviji. Samo se nadao da neće morati da se upetlja s „jadničkom” koji se krije pod njenim stolom. Ta rečenica: „Аli tamo očigledno ne može da ostane”, mogla bi sve da pokvari. Freda uvek priprema svoju osvetu, mislio je. I dalje mu nije verovala, čak ga je i mrzela – i opet, s dobrim razlogom. Odglumio je iznenadno ironično zanimanje za nalepnicu na boci vina – tu scenu je već izuzetno uspešno odigrao u svom trećem filmu, Puni zamah. Nije bio spokojan kao što je delovao. Koji glumac ikad jeste? Osim ako ga ne posluži sreća, njegova godišnjica – baš kao studentovo lice – biće „nagrđena” u to nema sumnje. Liks je znao da mora odmah da progovori, ili će sve propasti. Freda ga je plašila. Suviše je tvrda, lepa i izazovna. Kita mu se uvek meškoljila na nju. Čak i sad, s Muetinom rukom na ramenu, nije mogao da razmišlja o studentu ispod Fredinog stola a da mu kita ne naraste, a da ljubomorno ne zameni glavnog učesnika sobom, mlađim sobom: naoružani policajac stoji na vratima kabineta, Freda sedi u stolici i crveni, nevina, laktovima naslonjena na sto, minđuše joj se njišu i odbijaju svetio, navedeni student (Feliks Dern, kao i uvek, u glavnoj ulozi) upetljan u brojne nabore njene crne suknje, gledaoci ne znaju je li ovo komedija ili tragedija, niti kad će početi poljupci – ili batine. Dobro pozorište. Ali izbegavanje pogleda i sanjarenje o nemogućem nije pružalo izlaz. „Mom malom uspaljenku treba vaša pomoć”, već je rekla Freda Mueti za vreme Molijerovog i Liksovog poslednjeg čina. A Mueta je već pristala da mladiću pruži utočište na svetom kauču u njihovoj radnoj sobi, na nedelju-dve, dok momak ne bude bezbedno mogao da napusti grad, dok... U to neobično vreme niko nije tačno znao šta sledi iza „dok”. „А šta fali tvom stanu, Freda?”, upitao je Liks najzad. „Imaš prazan kauč dok je Džordž u Americi. Mogao bi čak da spava ispod tvog kreveta, s mačkama.” Sada je gledao Fredu, svoju glavnu glumicu u ovoj sceni, gledao je njenu podignutu kosu, grlo posuto pegama, mrežasti platneni izrez oko vrata, i zamišljao kako bi se scenski ljubio s njom. „Taj dečko ti je vrlo, vrlo drag, kažeš.” Oponašao ju je savršeno. Ali Freda nije odgovorila. Liks joj nije bio drag. Kako se usuđuje makar da spomene Džordža? Traži li nevolje? Nasmešila mu se, ledenim osmehom koji je govorio: „Uradi kao što želim, inače ću ponovo podsetiti Muetu na ono što je tako odlučno zaboravila li

zanemarila, na ono što se tačno odigralo između nas, pre dvadeset pet godina, kad smo i sami bili studenti. Kad sam nosila tvoje dete. Kad te je bilo zaista opasno poznavati.” Izvila je vrat izmičući se od njega. Pustila ga je da govori. Pustila ga je da duva i besni. Slušala ga je samo kad je poslušno izneo svoj spisak predvidljivih prigovora – opasnost (za njega), neudobnost (za njega) – spreman da prihvati ono što je već bilo dogovoreno iza njegovih leđa. Nije bilo potrebe da Liksu ponavlja već rečeno. U poslednje vreme se durio, nije saosećajno slušao. Nije bio aktivist. Freda je već objasnila svojoj rođaki da u njen kabinet i stan na Akademiji policija „stalno” dolazi. Za razliku od Muete, pridošlice koja se „ovde udala” pre dve godine, Freda je stanovnik ovog „nepodnošljivog” grada još od studija. Ona je dobro poznati disident, i sama je pomalo „usijana glava”. Liks pak, rođen u gradu pre četrdeset sedam godina, uprkos svom držanju sada nije – makar više nije – nikakva pretnja. Kod slavnog Liksa policija neće doći ni za hiljadu godina. Kauč u njegovoj radnoj sobi je najbezbednije sklonište u gradu. Spašavanje ovog hrabrog „dečaka” (Liks se trgnuo na njen providni izbor reći: izbacite, isecite, molim lepo!) biće, dakle, sasvim jednostavno. Doći će kolima na univerzitet i povesti heroja kući da zajedno s njim proslave svoju godišnjicu. I tako je Liks, poražen, izašao iz Duga, ne držeći se za ruke s Muetom, kao što je nameravao, nego kao pripadnik jedne trojke kojoj je bilo nelagodno zajedno, među kojom nije bilo nikakvog znaka bliskosti. Lako bi se pomislilo da su jedva nešto više od uzdržanih poznanika. Glumac je, naravno, izgledao veličanstvenije, bešnje i osujećenije nego dve žene, ali muškarci uvek tako deluju, bili glumci ili ne. Svaki je Pjero po prirodi. Osmesi su za Kolombine. Liks je bio suviše ljut – i uznemiren (jer više nije bio pustolovan) – čak i da odgovori na pozdrave i čestitke para koji je gledao njegovu predstavu te večeri, para koji je s balkona video njegove suve poljupce i podrhtavanje. Razmišljao je o Fredinom balavom stanaru, balavom ljubavniku, u svojoj kući. O njenom „dečaku”. Nedelja-dve, rekla je. To znači najmanje tri meseca. Stranac u tiganju. Njegova jaja pomešana s njihovima. Stalna trka na stepenicama. Zvuk vode iz slavina. Gore nego svakog drugog vikenda kad mu dolaze priznata deca da se obruše na njegovu kuću i njegove navike, njegova dva sina šiparca, Leh i Karol (plodovi njegovog prvog braka) i četvorogodišnja Roza (neplanirani

plod kratke, čudne i bolne veze nešto pre susreta s Muetom). Njihovu trku po stepeništu makar je poznavao i voleo. Jer, da, uprkos dosadašnjim dokazima o njegovoj sebičnosti, seksualnoj ljubomori, nedostataku hrabrosti, uprkos njegovom durenju na godišnjicu, njihova kuća bila je puna ljubavi. Liks je, i pored svih mana, i pored površnosti, umeo da voli. Ipak, ovom prilikom porazila ga je nemilosrdna prva ljubav, druga ljubavna pobeda u njegovom životu. Kako se ispostavilo, sreća mu je bila naklonjena. Kiša je sada gusto padala, ometajuća i neprijateljska. Bubnjala je neskladno po automobilima i krovovima. Policajci su se smestili na terasi bara, ispod baldahina utonulih od vode, i bez žurbe proveravali legitimacije svih koji su se usudili da uđu ili izađu. Bili su razdražljivi, prezrivi, umorni. Vrlo bi rado – da nije bilo prisutnih novinara – uleteli unutra da poobaraju nekoliko stolova i razbiju poneku glavu. Gosti Duga upravo su bili sorta koju najviše mrze. Uobraženi liberalni pametnjakovići s viškom para čiji je život zaštićen bankovnim računima u inostranstvu i nekretninama u zemlji. Izazovne žene s kožom poput putira, obučene kao uličarke. Muškarci koji ne moraju da se voze tramvajem, da nose istu košulju tri dana, ni da rade – kao što oni sada rade – posle ponoći, na kiši, za plate koje su banke „zadržale”. Pljačka usred bela dana. Zamišljali su kako bi krv Dužnika lepo krasila otmene stolnjake, ili kako bi dramatično te lepe pametne glave naticale i pucale kad bi samo neko dovoljno odvažan i maštovit iz vlade dao rodoljubima dozvolu da nasrnu. Želeli su da se svete što moraju da slušaju dok se svi ostali zabavljaju, što su mladi i nevažni, što su obični i što im tu nije mesto. Policijski kaplar, gradski momak, mada ne iz ovog grada, napravio je od stolova hodnik kroz koji su gosti morali da prođu. Njegovi drugovi okupili su se i čekali povod za kavgu. Evo nekoga koga su prepoznali i ko im se ne dopada. Ne Liks. Njega još nisu videli. Nego Freda. „Freda Slobodarka.” Profesorka huškačica čije su govorancije morali da slušaju na previše javnih skupova, u suviše televizijskih emisija. Baca drvlje i kamenje na vojsku i policiju. Nisu mogli da ne prepoznaju tu žirafu. Bila je lepa žena, visoka i odlučna, kako se to danas kaže. Fični pretres, naredba da ispruži ruke iznad glave, da zagrize legitimaciju tim lepim zubima, bili su dužnost i zadovoljstvo. Čak i Liks je opazio koliko uživaju u ovome, saosećao je s njima dok su

zijali razrogačenih očiju, ne samo zbog njenog izgleda nego i zbog reči (jer, uspela je da digne galamu, da viče i psuje kroz stisnute zube). Nikad nisu čuli takve pretnje tužbama, takav prkos, takve optužbe za podmetanje, takvu svadljivost. Nikad pre nisu morali da obuzdaju takvu kosu, tako duge i vešte ruke, tako vitak vrat, takvu nadmenost, tako tešku tkaninu haljine, tako razmetljiv glas. A kakvu su tek imali sreću! Žena kod sebe nije imala važeću legitimaciju. Nije je produžila. Zbog načela, rekla je. Pa, zbog drugog načela, zbog pravnog načela, kaplar nije imao izbora nego da je pošalje u kasarnu na saslušanje. Daje samo pokazala malo više poštovanja i ućutala, možda bije tamo odveli bez lisica. Policajci su smešeći se gledali Fredine uske zglavke, njene narukvice i priveske. Par dodatnih lisica će ih upotpuniti. Nijedan policajac, pa ni Liks, nije opazio da je Freda naglo dodala Mueti svoju tašnu pre nego što je podigla ruke. Zato se zbunio, i osetio olakšanje, kad ga je, umesto da zapodene svađu i zahteva trenutno puštanje svoje rođake, kao što je bila sklona, njegova obično hrabra žena jednostavno uzela pod ruku i, ne osvrnuvši se, bez reči pozdrava, povela preko terase na pljusak. Niko, naravno, nije ni pokušao da ih zaustavi. Predobro su ga poznavali. Svakog utorka uveče pojavljivao se u glavnoj ulozi u seriji Doktor D na kanalu V&N. Dobio je cenjenu Majstorsku medalju za Don Žuana prerađenog u monodramu. Bio je u Fiolivudu, igrao je u nekoliko filmova i vratio se kući gotovo neukaljanog obraza. Bio je uspešan čak i kao pevač; njegov Ručni prtljag, muzički dnevnik putovanja, snimljen pre četrnaest godina, još se dobro prodavao. Kao što je Freda jasno stavila do znanja deset minuta ranije, Liks je bezopasan. Njihov automobil – veliki, ali nimalo razmetljivi sivi panaš, savršen za porodicu s maloletnim dečacima – bio je parkiran iza pozorišta; svake druge noći do njega bi stigli za pet minuta lagane šetnje. Ali sada je bilo suviše mokro za šetnju, a bili su i suviše preplašeni. Plašili su se za Fredu, naravno, ali i za same sebe. Njena torba je opasna. Šta li je u njoj? A razdražljivi uniformisani ljudi uvek ulivaju strah. Svakog trenutka preko dobovanja kiše mogli bi da čuju trk u čizmama, izlizanu naredbu da stanu i dignu ruke. Zato su Liks i Mueta ćutke hitali kroz kišu, svesni onoga što svi znaju, ali ih treba stalno podsećati – da se žurbom ne može zaštititi od pljuska. Liks je protrčao ispred nje da otvori auto, ali kad su zalupili vrata za sobom, oboje su bili mokri do

kože i potpuno trezni. Na nekoliko trenutaka miris mokre odeće nadjačao je čak i miris kožnih sedišta, parfema i benzina. Mueta je rumena i prelepa ovako mokra, mislio je Liks. Kako nije ranije primetio koliko se potrudila da mu bude lepa za godišnjicu? Plavičasta suknja do pola lista, omiljena bluza, i to s dugmićima napred, koju joj je doneo iz Los Anđelesa, ona ljupka ogrlica kakvu bi nosilo dete. Radikalna rođaka Freda ga je zaslepila, zasenila je njegovu ženu. Kao i uvek. Oduvek. Ima nečeg umrtvljujućeg u živahnom društvu lepše i starije srodnice. Mueta je takođe lepotica, mada mirnije vrste, ne pozorišna nego... pa, kućevna bi bila nepoštena reč. Nenametljiva, možda. Smirena. Žena čije društvo – a ovo je surovo – pruža podršku, a ne laska. Za njom su se okretali samo mudriji muškarci. Ali joj je, mokroj i uzbuđenoj od kratke trke, lepota bila istaknutija, parfem pojačan kišom, kosa sjajna kao u zaparenom kupatilu, a bluza neodvojivo sjedinjena s kožom. Liks bi trebalo da misli na Fredu, na njeno hapšenje, šta mogu da urade da bi je oslobodili, na njihove dužnosti građana i obaveze radikala. Ali nije. „Šta sad?”, upitao je. Mesecima nisu vodili ljubav u kolima. „Kod mene su ključevi Fredinog kabineta”, odgovorila je Mueta. Podigla je Fredinu torbu. „Idemo po momka. A onda ćemo naći Fredi advokata...” „Ne brini za Fredu. Pustiće je ujutru. Godinama će pričati o ovome. ’Moja noć u okovima i tako dalje!” „Što si tako zloban, Likse? Šta je bilo bilo je.” Htela je da kaže kako oboje moraju da se trude da pokopaju neprijatnost zbog Džordžovog nastanka. „Kakav bi svet bio bez ljudi kao što je Freda?” „Mnogo manje zamršen.” Liks je pocrveneo, ne bez razloga. Ovo nije bilo pravo vreme za prepirku. „Ipak moramo po tog momka” reče Mueta. „Zaboravi ga!” Dodirnuo joj je ručni zglob, ali imao je dovoljno pameti da joj ne spusti ruku na butinu i ne zatraži ono što je najviše želeo, poljubac. Ne herojstvo, nego poljubac. Vlažni, vlažni poljubac. „Zar ne možemo prosto da ga zaboravimo?” „Samo vozi”, odvrati ona. Nije umela da oceni – ili je više volela da ne zna – kad Liks govori ozbiljno. Niti kad je ljuta na njega bez razloga. Ulice su, naravno, bile zakrčenije nego što bi se očekivalo po takvoj večeri, u to doba. Osim uniformisanih ljudi koji su izazivali nevolje gde

god su mogli, i zaostalih grupa demonstranata, bilo je i dosta običnih građana koji su se sklonili u igraonice i barove pošto nisu mogli da odu kući, ili su ih prepreke na kolovozima i trotoarima sprečavale da dođu do svojih kola. Tramvaji i autobusi nisu radili, po naređenju policije. Taksijima nije bio dozvoljen pristup u delove oko centra. Mogli ste da pešačite, da se sklonite od kiše, da zamolite poznanika iz centra da vas primi na prenoćište ili da završite kao prebijeni putnik vojnog autobusa. Čak i one koji su stigli do kola zaustavljali su na Kružnom putu, pa su morali da se parkiraju i čekaju ukidanje zabrane kretanja. Grad prvi put nije bio dosadan. Bio je opasan. Mladi su uvek opasni. Liks je prešao reku jedinim otvorenim putem, Mostom oslobođenja, i krenuo oko parka na Ostrvu pomoraca, između zasada katranovca i ukrasnog grmlja, preko lokvi dubokih do članaka, koje su mu dramatično ukrašavale auto lepršavim srebrnim šlepom vode, dok nije stigao do drugog mosta, preko kog je još nekako moglo da se pređe na istočnu obalu reke. Iza mosta sva vozila su stajala. Zaglavili su se čak i oni vozači koji su pokušali da se okrenu na pločniku i vrate se u centar starog grada. Iza gužve videla se Akademija, s Fredinim kabinetom i utočištem u vidu pisaćeg stola. „Jasno ti je da nikad nećemo stići kući”, reče Liks. „Ne puštaju nikoga da prođe.” „Tebe uvek puste.” Ispostavilo se da je Mueta pogrešila, makar naizgled. Svi gradski fakulteti bili su zatvoreni za saobraćaj, čak i za pozorišne i televizijske zvezde. Dobrovoljci, najnepopustljivija pomoćna policija,koje su uvek poslednje slali na teren, provlačili su se između vozila, naređivali vozačima da izađu i pretresali i njih i kola. Nisu pitali za dozvolu, nisu ništa objašnjavali, nisu bili strpljivi ni učtivi. Bili su rešeni da uživaju. Mogli ste da se povinujete i izgubite dostojanstvo, ili da se usprotivite i izgubite slobodu – opaka igra, stara koliko i ljudski rod. Smatrali biste da imate sreće dok su vam praznili torbe na sedišta i otvarali prtljažnik tražeći znake buntovništva – kutiju šibica, recimo, neki letak, nož za voće – što ovom prilikom dobrovoljcima nisu podelili električne palice za teranje stoke. Pešake, uglavnom studente koji su pokušavali da stignu u domove, vraćali su nazad. Mogu da provedu noć pod vedrim nebom ili da, ako se pobune ili izgledaju suviše mudrijaški i nadmeno, dobiju drveni krevet u nekoj mračnoj ćeliji. Dobro bi im došlo da

pokisnu do kože, a i da okuse zatvorski život. To bi im bio pravi „diplomski”! Mogli su da biraju: da se izgube ili da upišu Praktično proučavanje ćelije. Liks je podigao i ispružio ruke, kao što mu je rečeno, i pustio dvojicu momaka da mu pretresu džepove, opipaju ga oko struka i pogledaju mu legitimaciju. Za razliku od ostalih žena, Mueti nisu rekli da izađe iz kola. Shvatila je to kao znak da im je popularnost njenog muža još jednom olakšala život. Mrzela je tu povlašćenost, ali je bila i zahvalna na njoj. Gledala je muža kroz mahanje brisača, čekajući pogled prepoznavanja na licima dobrovoljaca i znak da pođu napred. Čovek koji je naredio Liksu da podigne ruke nije ga dugo preslišavao. Ni kola im nije pretražio. Nisu im naredili ni da otključaju prtljažnik. Znači, mislila je Mueta, ovaj pohod u pomoć biće jednostavan, iako uznemirujući na neki neobjašnjivo uzbudljiv način. Srce joj je skakutalo kao kokice u tiganju. Da, uzbudila ju je pomisao na mladog momka u kući, na mladića kog valja spasti. To će biti njen doprinos ovoj noći, njen znak solidarnosti – da ukrade „divljeg i nevinog” sumnjivca „poznatog vlastima” ispred snobovski dignutog nosa policiji. I zaista, njenog muža su prepoznali. Videla je to po držanju, po smehu, po rukovanju na rastanku, po tome što su im raščistili prolaz. Znači, nema opasnosti. Neće ih uhvatiti. Jednostavno će se odvesti na parkiralište ispod Akademije, popeti se liftom na sedmi sprat do Fredinog kabineta i izvršiti dobro delo za noćas. Zamišljala je momka – bolno zanesenog, ljupkog na oko, zahvalnog, prestravljenog. Smestiće ga sklupčanog ispod podnih prostirki pozadi i odvešće ga kući kroz sve prepreke, pored svih patrola, nedirnutog, bez kašnjenja, zato što njen Liks, njen glumac, ima pasoš svog slavnog lica overen vizom belega na obrazu. Onda će se ona, kad stignu kući u svoju malu šlepu ulicu, rastrčati oko dečka. Naći će mu peškire, neotpakovanu četkicu za zube, donje rublje. Kuvaće mu uveče, dok Liks bude u pozorištu. Reći će mu da se ponaša kao kod svoje kuće. Morala je da se osmehne na samu pomisao. Obezbediće utočište za oboje. Mueta je bila gostoljubiva i materinski nastrojena, što se u poslednje vreme potcenjuje. Imala je dara za brigu o ljudima. Jednog dana, ako bog da, imaće i dete. U trideset devetoj godini silno je želela dete. Uskoro će proći kroz Veliku kamenu kapiju četrdesete, iza koje

leže gradovi i sela bez dece. Usvojenje za nju nije bilo dovoljno. Iako je mnogo volela Džordža, Liksovu decu iz prvog braka i „međuvremenu” četvorogodišnjakinju (volela ih je sve osim jednog, zapravo), nisu bili njeni, nisu njena krv i meso. To bi i slepac video. Ni ovaj student nije njen, naravno. S druge strane, nije ni Liksov, a to je vrlo važno. Brinuće se o tom studentu dok dečko ne siđe s uma, samo da joj se muž vrati u kola i da ih puste da prođu. Zato se iznenadila i zbunila kad je Liks seo za volan i rekao. „Ne možemo da prođemo. Moramo nazad.” „Ne puštaju te da prođeš?” „Ne. Očigledno.” „Čak ni tebe?” „Ove seljačine ne znaju ko sam. Misliš da idu u pozorište? Moramo da se okrenemo.” „Nisu te prepoznali?” „Ovog puta nisu. Očigledno.” „Šta ćemo s Fredinim studentom?” „А šta možemo? Ništa! Nisam ja kriv. Mislim da ne bi bilo pametno prepirati se s ovim tipovima. Hoćeš da pokušaš?” Već je okretao kola u prostoru koji su mu rezervisti raščistili i provlačio se kroz masu preneraženih, uzbuđenih studenata koji su stajali na kiši nemajući gde da provedu noć osim na tramvajskim stanicama i ispod grmlja u parku. Nimalo zabavno. „Zašto im ne kažeš ko si?” „Veruj mi, ne bi vredelo.” „Šta ćemo sad?” Na nju je bio red da pita. „Idemo kući.” Kući bez gosta! Ispružio je ruku i položio je Mueti na krilo, dlanom nagore. Još je bio vlažan. „Drhtiš”, rekla je. Te večeri neće stići kući. Neće biti sparivanja na stepeništu. Kordon je i dalje zatvarao kružni put, put ka gradu ionako već zakrčen, a svi ostali pravci prema predgrađima na brežuljcima, gde su živeli Liks i Mueta i mnogi bogati i slavni, bili su blokirani. Govorkalo se da će kuće tih pokvarenih bankara i gradskih vođa biti meta ako se u gradu situacija otrgne kontroli. Na ulicama je bilo dosta huškača i anarhista, stručnjaka za probijanje kordona. Zato je policija, štiteći njihovu kuću, sprečila Liksa i Muetu da odu kući. Bezbednost po cenu slobode? Još

jedan neprijatni, pradrevni izbor. Osim toga, u neredima se skrivala još jedna nagrada za uniformisane branioce grada. Mogli su na jednu noć da pretvore bogate i slavne u beskućnike. Liks i Mueta dva puta su prešli dva mosta preko Ostrva pomoraca, ozlojeđeni i svadljivi, pre nego što su rešili šta da rade. Već je prošlo jedan po ponoći. Bilo je malo prekasno i daleko prerano da pokucaju kod prijatelja i zamole ih za prenoćište, suviše kasno da nađu Fredi advokata, a naivno i pomisliti da će naći hotel u kom još ima slobodnih kreveta. Imali su ključeve Fredinog stana i kabineta, ali oni su na univerzitetu i do njih se gotovo sigurno ne može doći. Osim toga, u njenom stanu bilo je mačaka, i vladao je odvratan zadah na koji je samo Freda uspela da se navikne. Naravno, mogli su da se vrate u pozoriše i dozovu domara. Liks je to uradio za Novu godinu, u tom istom pozorištu. Za nevolju mogu da prespavaju u Liksovoj garderobi, čak i na pozornici. Molijer je zahtevao tri divana. Ali izgledi da je domar budan u to doba, ili da će odgovoriti na nečiju lupu upravo noćas, bili su prilično tanušni. Uradili su isto na šta su i mnogi drugi bili prisiljeni. Vratili su se na ostrvo i skrenuli u Park iskupljenja, tražeći parking ili proširenje. Odnosno, Liks je tražio; Mueta je, razočarana i umorna, zaspala, telo joj je još za vreme vožnje odjednom klonulo preko sigurnosnog pojasa. U parku nje bilo mesta za parkiranje, niti na već krcatim proširenjima prostora za njihov dugački automobil. Park se pretvorio u spavaonicu za kola. Liks se zato ispeo na travnjak, pazeći da ne probudi ženu. Mogao je da se parkira baš tu, na uglu travnjaka, pored puta, na svetlosti farova i uličnih lampi. Bezbedno. Ali imao je drugačije planove za godišnjicu braka. Krenuo je ka šumarku ukrasnih borova, najmračnijem mestu u parku, mestu čije je mogućnosti uočio mnogo puta ranije, ali ih nikad nije iskoristio. U početku je tlo natopljeno kišom bilo meko i blatnjavo. Morao je da vozi polako, najnižom brzinom. Izrovao je brazde i dizao talase zemlje i vode. Izgazio je negovanu travu. Uskoro je zvanični travnjak ustupio mesto površinama za piknik i pošljunčanim igralištima, tvrdim i krckavim. Ugasio je farove i samo uz poziciona svetla poskakujući krenuo ka baldahinu od stabala. Onda je – herojski – ugasio i poziciona svetla. Sivi panaš je iščezao. Znao je da time krši Pravila. Oglobiće ga ako ga uhvate. Šta bi samo rekli tračerski novinari. Znao je da se izlaže i

većoj opasnosti. Reka je često nadolazila i plavila obale. Sećao se kako je 1989. godine Ostrvo pomoraca bilo potpuno potopljeno. Nijedan sisar nije preživeo. Iznenadna preteča tama, plašt zelenila i mogućnost poplave bili su uzbudljivi. Našao je mesto gde će, čak i ako oluja stane i izađe mesec, biti potpuno nevidljivi s puta. Evo još jedne prilike da se ispravi previd koji je propustio da popravi pre svega jednog sata. Mesecima nisu imali seks u kolima, još od one proletošnje nedeljne vožnje do jezerâ kad je Mueta – prema njenim grafikonima i termometru usred ovulacije – pokušala da ga spreči da upotrebi bilo kakvo sredstvo protiv začeća, pa se ono što je počelo kao ljubav završilo svađom. Liks nije želeo još jedna usta koja valja hraniti (makar svakog drugog vikenda). Stavio je smešni kondom i Mueta mu je preko volje dozvolila da nastavi. Tolika plodnost je prokletstvo. Prokletstvo je i tako krotka narav. Ova je situacija nezgodna i osetljiva, ali tako poznata muškarcima, naročito te noći, s toliko parova neočekivano smeštenih u automobile i spremnih da to što bolje iskoriste. Liksova žena, već ljuta na njega, spavala je, čak pomalo hrčući. Seks s njom iziskivao bi izvestan stepen veštine i strpljenja kojim, očigledno, u ovako napetim trenucima Liks nije raspolagao. Marfijev zakon. Kvaka 22. Podrugljiva nauka o lošoj sreći. Kao svi muškarci oženjeni složenim i privlačnim ženama, on je naravno sanjario mnogo puta, mnogih napetih besanih noći, kako se usred noći budi, pored čvrsto zaspale Muete, nevino poput mačke sklupčane na svojoj strani kreveta, i jednostavno poseže da se njome posluži. Kako se služi njome i kako mu ona služi. Kako prosto pruža ruke i puni svoj tanjir njome, spremnom i nepomičnom kao kriška torte. Njeno telo, gotovo nago ispod zadignute i zgužvane spavaćice, probudiće se pre nje, kako je on to zamišljao. Ili će se ona probuditi tek kada uđe u nju, uznemirena i drhtava od toplog i vlažnog spajanja njihovih udova. Probudiće se uzbuđena. Uznemirena i uzbuđena. Mora da se probudi uzbuđena. To je čitav smisao sna. S druge strane pak, ako uporno nastavi da spava uprkos njegovim nezanemarljivim zagrljajima, moraće da prodre u njene snove, tako da muž postane čudovište iz ružnog sna, i ponovo pokaže da je od krvi i mesa unutar njenog dremeža i njenih sanjarenja. Nema šanse. Zato što su, naravno, sve ovo gluposti i besmislice iz sna, njegovog sna, ne

njenog. (Pa, to je laž. Ne iz sna. Ovo nikad nije bilo san. Kod muškaraca su ovakve maštarije svesne i smišljene, proizvod su usredsređenog uma, ne dremeža.) Dok su sedeli na ovom blatnjavom i povučenom mestu, zaštićeni od pogleda mrakom i kišom, najzad mu se ukazala prilika – činilo mu se da je čeka čitavog života – da ostvari svoje maštarije. Osim što se nije usudio ni da je dodirne. Nije se usudio da iskoristi priliku – iako je razmišljao o dodiru, razmatrao ga je, dok je Mueta spavala. Nije se usudio čak ni da joj spusti prst na nogu, a kamoli da nasrne na njenu suknju ili joj zavuče ruku ispod širokih revera večernjeg blejzera da opipa razmake i dugmad bluze. Znao je, naravno, da je razočarao svoju ženu, da bi s njom probudio i njen bes. Razumeo je. Njegova je krivica, večita krivica, što neće spasti Fredinog studenta, što se, kada bi bilo po njegovom, u njihovom svetu ne bi dogodilo ništa hrabro. Kad bi se samo sve ovo odigravalo na pozornici, s maketom automobila nagnutom na daskama i osvetljenom reflektorima, tako da svi gledaoci vide unutrašnjost, onda bi imao petlju da nešto uradi. Imao bi tekst. Imao bi probe za sobom. Ne bi oklevao. Ne bi znao za strah – mada bi mu se verovatno tresla ruka. To je gorka radost glume. U tom poslu nisi ti sam, ali znaš da si najbolji samo kad si neko drugi. Liks je tiho izašao iz kola, krotko koliko je mogao – stideo se – i pohitao iza najbližeg stabla, pod baldahinom od lišća izudaranog kišom, da mokri na hrpu oguljene kore. Naravno, bilo bi obzirno, brzo i pametno da masturbira. Onda bi Mueta mogla da nastavi da spava, a on bi joj se lako pridružio. Bio je izuzetno umoran – i besan takođe. Besan na svoju ženu što mu nije slična, što nije „strastvena”, što se ne klanja telu, što nije kao žene s bioskopskog platna koje pokreće i kojima vlada muževljeva kita. Zaista, kita mu je bila sasvim dignuta i tvrda. Mokraća usmerena erekcijom pušila se stvarajući samouveren dvostruki luk. Povukao je kožicu nazad i otresao kitu. Bio je to trenutak teško savladljivog iskušenja. Masturbacija bi im ukrala samo minut života. Masturbacija bi bila razborita. Masturbacijom ne bi ozlojedio i probudio ženu, niti bi ponovo pokvario njihovu razočaravajuću godišnjicu. Ali masturbacija nikad nije dovoljna. Da jeste, stanovništvo bi bilo desetkovano. Neveselo zadovoljtsvo koje sami sebi pružamo samo je ples pred ogledalom. Zamišljena gitara u rukama. Slanje cveća samom sebi,

nenagrađeno poljupcem zahvalnosti. Liksu je bilo neophodno malo hrabrosti. „Izneverio je studenta.” Izdao je dečka. Potvrdio je svoj nedostatak čvrstine, odnedavni sve jači strah od izlaganja opasnosti, strah da nekoga ne uvredi. „Draga rođaka Freda” ponovo ga je porazila. Lagao je Muetu i razočarao je. Masturbacijom neće ništa popraviti. Osim toga, ponovo je kisnuo. Polizao je vodu s gornje usne. Duboko je udahnuo. Pokušao je da iz vazduha udahne malo smelosti. Niko ko je poznavao Liksa ne bi mogao reći da je on smeo i nepredvidljiv. Bio je, kao što možete i očekivati, uvežban, i oklevao je u svemu, uključujući i seks. Sada je prvi put postao aktivista. Znao je koliko je opasno ono što radi. Vratio je penis u pantalone, zakopčao se – ne bez teškoća – namestio kaiš, ponovo progacao kroz blato i vodu i vratio se u kola što je bučnije mogao. Uključio je unutrašnje svetio. Udarao je okolo. Samo što nije pritisnuo dugme radija da ispuni kola džezom i rokom. Mueta je i dalje spavala, mada se okrenula od njega, i dalje se gnezdeći na čvrsto zategnutom sigurnosnom pojasu. Leđa su joj bila izvijena, blejzer visoko zadignut, bluza izvučena iz sidrišta oko struka; dva pršljena i rub gaćica pojačali su Liksovu rešenost. Njegov plan bio je šiparački i bezočan. Obgrliće nevinim zagrljajem ženu da je probudi, a onda će reći – biće to šuplje obećanje, dobro je znao – kako je odlučio da se u cik zore vrate na univerzitet po Fredinog studenta. To je njihova dužnost kao naprednih, pristojnih građana. Do tada će se policija svakako razići, a u svakom slučaju bio je ubeđen da će uspeti rečima da se provuče, da se pohvali ko je, možda da ponudi mito. Liksove potpisane fotografije bile su gotovo valuta. Možda će je poljubiti u obraz. Reći će joj da je lepa. Podsetiće je da je započela treća godina njihovog braka. Izvinjavaće se što je bio mrgodan u restoranu. Da, pokušaće izvinjenjima da okrene njeno telo ka svom. U stvari, nije ni morao da lupa vratima, pali svetio i nastavlja s ovim licemerjem tako dečački trapavo. Mueta je sanjala, ne seksualne, nego strašne snove. Njenu rođaku Fredu su mučili i ubijali; i Mueta je bila okovana lisicama, a oni – policajci, konobari iz Duga, njene tetke i ujaci, odavno mrtvi – udarali su je nogama i vukli joj odeću. Fredina tašna bila je iskidana. Telo joj je ličilo na vreću, menjalo je oblik sa svakim udarcem cipele. I ona sama šutirala je Fredu, jače od ostalih, zbog

Džordža. San je bio suviše stvaran da bi se s njim suočila sama. Liks je trebalo samo lako da je dodirne po hladnoj koži leđa između blejzera i pojasa da mu Mueta odgovori. Ionako je želela zagrljaje i poljupce, da je spasu ružnog sna. Zato se, kad joj se muževljeva ruka ušunjala ispod bluze i uhvatila je za dojku, obradovala dodiru. Ličio je na nežnost. Izbavio ju je. Okrenula mu se, pa su se poljubili pre nego što je stigla da kaže i reč o rođaki Fredi i užasima koje su zajedno pretrpele. U početku je bila gostoljubiva i materinski nastrojena, kao i obično. Dočekala ga je dobrodošlicom. Napunila mu je ruke. Hrabrila ga je. Uskoro je poduhvat i nju progutao. Srce joj je silovito udaralo o rebra, glasno i strastveno kao što je kiša tukla po prozorima i metalnom krovu automobila. Brzo je utešena, ali trebalo je zadovoljiti još nešto. Drama Bankarske pobune i vožnja uznemirenim gradom radi spašavanja studenta koji čuči ispod pisaćeg stola su je uzbudili. Kako je dobro preživeti san, biti živ i osetljiv na jezik i vrhove prstiju. Posegla je rukom u njegovo krilo natopljeno mokraćom i kišom pre nego što se on drznuo da joj dotakne i podigne porub suknje. Želela ga je, njega ili nekoga, odmah. Vrlo je brzo preuzela vodstvo. Zamišljala je da je sve ovo sama podstakla, pa je oduševljeno porumenela. Volela je sebe kad ima moć. Rođaka Freda sigurno ovako postupa s muškarcima. Mueta je bila nezaustavljiva, ali i preneražena, zapanjena naglošću. A možda je, nesvesno, prepoznala sopstvenu priliku. Priliku da zatrudni. Gurnula je muža, ne dajući mu vremena da razmisli. Iako je Liks obično bio krajnje pažljiv i odgovoran – „S dobrim razlogom”, uvek je govorio, s obzirom na svoju dokazanu plodnost – ovog puta nije mnogo mislio o kondomima, iako je u zadnjem džepu pantalona imao jednu kutiju, iako je Freda u torbi uvek nosila pakovanje Podmazane senke koje joj sada, pošto je uhapšena, svakako neće trebati. Zato je Liks, kad je Mueta rekla: „Bezbedno je. Bezbedno je”, bezglavo nastavio. Izložio se opasnosti. Kladio se na mesečevu menu i njeno poštenje. Mi nismo životinje – svakako nismo obični majmuni – iako smo, od svih srodnih vrsta, najsrećniji, ako je sreća, a ne opasnost, uživati u telesnoj strasti. Mi se parimo u četiri oka (ako želimo), a to je odlično, zar ne? Možemo da se spajamo samo zabave radi, u bilo koje doba godine i dana, kad god poželimo, bez obzira na to je li žena već trudna, ima li menstruaciju, da li ovulira ili je u pola ručka. Niži majmuni, naravno, ne pate od ljubomore, bola i gubitka vlasti nad sobom.

U kolima su bili zaista nespretni. Mueta je morala da svuče gaćice, da mu smakne pantalone, da spusti prednja sedišta sve vreme mu odgovarajući na poljupce i požudu i pazeći na sigurnosne pojaseve, volan i menjač. Seks u kolima nikad nije ni dostojanstven ni udoban. Filmska montaža isekla bi poskakivanje i truckanje, svu nezgrapnost. Videlo bi se samo blago ritmično ljuljanje automobila, kiša, noć, lebdeća mreža senki grana, iskrena tutnjava simfonije s trake, brzo pretvaranje muzike u svetlost, brzo pretvaranje suzavca (ne zaboravimo šta ih je doteralo u park) u bezazlenu izmaglicu, brzo pretapanje tame u zrnastu zoru. Liksova i Muetina istina u toj noći nereda i godišnjice bila je još zrnastija. Vodili su ljubav, ako je to bilo to, brzo, neudobno i pomalo razočaravajuće za oboje, mada više za Muetu. Ljudska biologija nije pravedna ni kad uskraćuje ni kad dodeljuje. Žurba često ne može da donese zadovoljstvo, baš kao što ne pomaže da se izbegne kiša. Ali može da donese trudnoću. Spermi nije potrebna iskrenost da bi jurnula. Jaja ne stvaraju stavove. Nije im čak stalo ni do ljubavi. Znači, bila je to ejakulacija opasna za Liksa. Duboko u parku. U Parku oslobođenja. Bujica od trista miliona spermatozoida, pokvareni otpaci njegovog uskiptelog vrela – a nikakvog sredstva koje bi ih zaustavilo. Trista miliona! Više od ukupnog broja stanovnika Sjedinjenih Država, kako nas stalno podsećaju plakati Planiranog roditeljstva s fotografijom Kipa slobode. Sigurno postoji neki bog nestašluka koji ovako štedro dariva. Zato je, naravno, u Gradu poljubaca ejakulacija poznata kao „zbijena masa”. Priznanje Americi, zemlji mogućnosti i seksa. „Dajte mi svoje umorne, svoje siromašne, zbijene mase”, govori dama s buktinjom mameći udvarače. Trista miliona. O, kakva budućnost, koliko novodošlih svaki put kad se muškarac usudi da podigne svetiljku pored njenih zlatnih vratnica. Nije prošlo mnogo pre nego što su Mu (kako ju je muž u grču zvao, umesto uobičajenijeg nadimka Eta) i njen muž morali da raspletu udove i odeću, da se obrišu papirnim maramicama nakvašenim kišom s bočnih prozora kola, i da se makar pretvaraju kako njihovi zagrljaji mogu i hoće da nadžive seks. Mueta je ponovo okrenula mužu leđa. Liks se omotao oko nje najbolje što je umeo. Usta su joj bila otečena. Orgazam joj nije ništa nadoknadio. Ipak, bila je zadovoljna, neobjašnjivo spokojna. Muž ju je,

za promenu, iznenadio. I sama je sebe iznenadila. „Ovo ne liči na tebe”, rekla je ne gledajući ga. Htela je samo da ga zadirkuje, da mu kaže kako joj je drago što je njen i u ovoj trećoj godini. Ali ovo je na neki način bila i optužba. Oboje su bili preumorni za dugo durenje, i oboje su zaslužili da se sklupčaju na jastuke sedišta i utonu u san. Miran san. Neuznemiravan aktivistom, sklupčanim ali sasvim budnim ispod pisaćeg stola u Fredinom kabinetu, dok hodnikom četvrtog sprata domar s kalauzom u pratnji vojnika (Liksovi odgovori dobrovoljcima na putu bili su im trag) dolazi ka njegovom skrovištu. Izbaciće oni sve bukače koji misle da se mogu skrivati u ovim odajama. San im nije uznemiravala ni Freda, gurnuta u nepoznatu ćeliju s još jedanaest žena, pet ćebadi i dva kreveta, već modra, maltretirana i uzdrmana, puna straha pred sutrašnjim danom, ali odlučna i gorda. I mnogo mirnija znajući da će njen mladi student i ljubavnik biti spasen i da sada spava na kauču u radnoj sobi njene rođake. Nisu ga uznemirila ni tri sveža leša u gradskoj mrtvačnici, mlade i nestrpljive žrtve palica i suzavca, nemarnog oklopljenog džipa, kamata, jaza između vladara i potlačenih. Nisu san remetile čak ni misli o Liksovo petoro dece (da, petoro – ima jedno za koje još niko ne zna), sada usnule negde na svetu, rođene od jedine četiri žene osim Muete s kojima je Liks spavao. Premija neke vrste. Zato je ovo prilika da u hodniku dočekamo dobrodošlicom Muetino prvo, a Liksovo šesto dete. Kome treba da zahvalimo, i čemu, za ovog nasumičnog dobitnika lutrije? Svemu onome što je svima tako pokvarilo noć? Neredima, možda. Preprekama na putevima. Kretenskim dobrovoljcima koji (ako Liks nije lagao) nisu dovoljno pametni da prepoznaju glumca pred sobom? Kiši s njenih sopstvenih trista miliona nasumičnih kuršuma, plodnoj, nemilosrdnoj kiši koja im i dalje tuče po kolima? Stidu koji je obuzeo Liksa? Sve su to bili uslovi za ovo jedno začeće, jedina podela, dekor i rekvizita koji su mogli da stvore ovo dete. Promenite jedno i promenili ste sve. Drugo mesto i drugo vreme proizvelo bi nekog drugog. „Odaberi jednu”, reče Mueta. „Odaberi jednu. Kad bi mogao da spavaš s bilo kojom ženom odavde, koju bi odabrao?” To pitanje postavila je

Liksu desetak puta na javnim mestima, vrlo često kao zaključak – a ne, uprkos njegovim naporima, kao uvod – u njihovo vođenje ljubavi. Tek je bilo prošlo pola osam ujutru u petak, ni sedam sati od njihovog bliskog susreta u kolima. Rani sati njene još neotkrivene trudnoće. Sledeća noć, osvežena suvljim vremenom, doneće nove nerede, bolje organizovane i smrtonosnije nego u četvrtak uveče. Devet mrtvih ovog puta, među njima i tri pitomca zarobljena u zapaljenom transporteru. Zatim dramatična eksplozija u klubu Blagajničke komore gde je, kako se pogrešno mislilo, trebalo da večeraju neki bankari i vojni zapovednici. Ranjeni su zapravo bili dve konobarice, garderober, vatrogasac i četrnaest članova investicionog odbora koji nisu imali pluća ni nogu da pobegnu iz trpezarije na trećem spratu. Trenutno je sve bilo mirno. Osim parkiranih policijskih kombija i helikoptera, grad se, još u čudu i šoku, još neobuzdan u srcu vratio u uobičajeno stanje, makar telesno. Sunce, saobraćajni zastoji, vreva kupaca i zaposlenih putnika, i poplave. Poplave su ovde uobičajena pojava, uobičajeni su poplavljeni prolazi i uličice uz obalu, potopljeni podzemni prolazi i slivnici jer nas, kao i obično, kanalizacija izdaje. Kiša je savladala grad. Mueta i Liks su, u povratku kući, svratili na doručak u kafeteriju Palma i orhideja. Držala mu je ruku na stolu. Štipala gaje. Želela je da mu nanese malo lakog bola. „Hajde”, rekla je. „Kaži iskreno.” Kafeterija – preuređena staklena bašta – bila je krcata ženama koje nisu ni pomišljale da Muetin muž bira jednu među njima. Liks je, kao i obično, pogrešno protumačio njeno raspoloženje. Shvatio je ovo pitanje kao nekakvu erotsku završnicu igre, znak da j e još uzbuđena od nedavnog seksa i da želi nastavak, možda ne telesno, ali negde u glavi, u nekoj skrivenoj vijugi. Ženske stvari. Muškarci se posle seksa mnogo brže oporavljaju. Za žene – rekao je to na pozornici (u Paladinovom komadu) – snošaj je samo uvertira. Ali za muškarca orgazam je – ponovo metafora dramskog pisca – „završna snažna nota”. Muzika je prestala, i on može ponovo da prigrli svet. Muškarcima (opet uobičajena metafora) seks otvara šampanjsku bocu. Zarobljeni gasovi izleću. Pritisak popušta. Pritisak koji je Liks sada osećao bio je drugačije vrste. Ovde, za doručkom, Liks je rado udovoljavao hirovima svoje žene.

Dopalo mu se njeno pitanje. Takođe ga je navelo da se upita hoće li po povratku kući dobiti drugu priliku da se posluži još neisprobanim stepenicama. „Stvarno hoćeš istinu?” Ponovo mu je zabola nokte u dlan. Liks je mislio da shvata granice i obred ove već poznate igre. Ranije je grešio – misleći verovatno da je njen poziv na pregled restorana, bara, hotelskog predvorja, putničkog salona, glumica u filmu i, u nekoliko prilika stranica časopisa, u potrazi za nekim s kim bi voleo da spava, zapravo njen način da iskuša njegovu vernost. U tom slučaju jedini odgovor bila je ohrabrujuća diplomatska tvrdnja da je od svih žena koje vidi Mueta jedina prava za njega. Ali to očigledno nije bio odgovor koji je želela da čuje. Pokušao je s tim ranije i ona bi se naljutila. Zaista je želela da dobro pogleda oko sebe. I da odabere. I da joj kaže istinu. „Hajde! Koju bi uzeo da si slobodan?” „Ali nisam slobodan.” „Možeš slobodno da biraš. Samo ne možeš slobodno da deluješ.” „Shvatam. Znači, tvoj sam zarobljenik. Slobodan da mislim i gledam, ali ne i da se pomerim.” „Upravo tako. Kao da gledaš kroz dvogled.” „I nema uslovne.” „Ne dok sam ja živa. Osim toga, žene najčešće nadžive muževe. Znači, biću slobodna pre tebe.” Liks je na svojim greškama naučio još nešto. Mueta se ne bi obradovala biranju s prevelikim žarom. Liks ne sme da deluje požudno. Ne sme da oblizuje usne ni da ubrzano diše. Ne sme da se dodiruje niti da namešta pantalone. Ne bi se obradovala ni vulgarnostima, iako je njega vulgarnost uvek dovodila u iskušenje. Mora da bude ravnodušan i analitičan, ali ne naučnički hladan. „То je samo moja privatna hernija”, rekao je jednom ranije kad je slobodno mogao da bira među ženama na zabavi i kad je odabrao jednu koju je Mueta odbacila kao „nisku i neuglednu”. Pod hernijom nije podrazumevao samo dopamin, oksitocin i ostale agense libida. Mislio je na slučajno nasumično mešanje dvaju stranaca u eksperimentalnoj epruveti. Mueta se razočarala i ozlojedila – i očigledno zbunila – iz razloga koje on uopšte nije razumeo. Od onda je shvatio da je najbolje početi opreznom veselom šalom. Čistim zavaravanjem. Onda može da oceni koliko je

ozbiljna i koliko bi se lako uvredila. Razgledao je po prepunoj sali, krcatoj gostima koji su svratili na doručak pre posla. Bio je to skup gradskog kancelarijskog osoblja, uglavnom žena odevenih za toplo vreme i pisaći sto – iako se kafeterija dičila time što je njena „atmosfera” uvek umerena. Šminka im se još nije razmazala, suknje i bluze tek su skinule s vešalica i povadile iz fioka. Još su bile ispeglane i mirišljave. Spavao bi s pedeset žena odavde, kad bi život bio jednostavniji. „Mala konobarica, očigledno”, rekao je najzad. Mueta ga ponovo uštinu za ruku. „Budi ozbiljan.” „Ozbiljan sam. Volim stare i sede žene. I sandale. Volim lice s prošlošću i podvaljcima. A posebno volim kurje oči. Trebalo bi da si zadovoljna.” „Је li? Moje zadovoljstvo ne poznaje granice. Mogu danas da izvučem sede pramenove, ako tako voliš.” „Šalim se, ali sam ozbiljan. Godine mi ne smetaju. Do izvesne mere. To znači da te neću ostaviti zbog neke živahne ždrebice čim...” Zastao je, tražeći novu konjsku metaforu. „...čim prestaneš da se ritaš.” Morao je da se nasmeje, uprkos pretećem pokretu Muetine glave. „Zapravo jedva čekam da napuniš šezdeset i počneš opasana keceljom da mi prinosiš poslužavnike. Bez ičega osim kecelje, naravno. Golih kurjih očiju.” Liks je navukao izraz razvratnika. „’Duplu s mlekom, molim lepo. I medenjak.’ Daj mi konobaricu u svako doba dana i noći.” „Zašto me te dobre vesti nimalo ne oduševljavaju?”, reče ona. Mueti tog jutra baš ništa nije prijalo, iako se trudila. Nije bila i dalje duhovno uzbuđena sinoćnim seksom u kolima kao što je očekivala. Osećala se, nelogično, kao da ju je Liks otrovao. Bila je u toksičnom šoku. Temperatura joj je bila pogrešna. Boleo ju je stomak. Traka sigurnosnog pojasa, njenog noćašnjeg jastuka, ostavila joj je na obrazu brazdu koja se još nije izravnala. Glava i srce otupeli su joj od nečega van njene moći uticaja. Nije mogla, nije se usudila da tome nađe ime. Žena njenih godina i nadanja, još bez dece, uvek strepi od rane menopauze. Nije dobro spavala, naravno. Ko dobro spava u kolima? Ali mučilo ju je još nešto, nešto podrivačko i neuhvatljivo što će iscediti noktima iz muževljevog dlana, odgovor koji se dobija jedino u potoku krvi. Naravno, poremetio ju je začetak trudnoće, spajanje ranih ćelija,

horde hormona u osvajanju novih naselja, stvrdnjavanje žlezda. Kako je to mogla znati u ovoj ranoj fazi? Kako je mogla da shvati iznenadnu bezvoljnost, neobičnu i neodoljivu ljutnju na Liksa, zvocavi unutrašnji glas koji kao da joj je govorio da se svet menja? Mueta je obično bila ranoranilac. Postajala je zlovoljna samo po mraku, kad se umori. Zato je ovo bilo zabrinjavajuće. Probudila se u automobilu, ukočena i znojava, odmah posle svanuća. Kožna prednja sedišta kola bila su razočaravajući madrac. Činilo joj se da joj je telo osetljivo, da je predugo bilo izloženo skučenom prostoru i zgrčenom položaju. Pogledala je sat na komandnoj tabli. Pet i četrdeset šest. Jedini zvuk koji se čuo u kolima dopirao je iz nosa njenog muža. Veličanstvena glava slavnog Liksa nije delovala privlačno zavaljena u stranu. Zbog nagiba pod kojim je ležala napravile su mu se bore oko brade i na podvaljku. Kosa mu se raščupala, a izbezumljujući tragovi Tartifove maske – tako čudno uzbudljivi dok su vodili ljubav – razmazali su mu se po trepavicama i obrvama, po obrazu i okovratniku košulje. Činilo se da mu iz trešnjastog belega curi bledi sok. Mueta ga nije budila (ako je uopšte spavao), nego je bosonoga i bez gaćica iskoračila iz kola; i njena kratka kosa bila je spljoštena i čupava. Tlo je i dalje bilo mokro. Srebrni čaršavi vode širili su se po parku, slabo osvetljenom i zavijenom u senke. Blato joj se utiskivalo među nožne prste. Želela je zidove, privatnost, htela je da mokri. A posle toga doručak u Palmi i orhideji, zaslužila je, zar ne? Već je bilo nagoveštaja da će dan biti lep i bez padavina. Oblaci su se povlačili grleći krovove poslovnih zdanja. Vetar je čistio vazduh. Nebo su prerano prekrile guske, avioni i pčele. Iznad Parka oslobođenja još nije bilo vojnih helikoptera, ali čula je njihov štropot s druge obale i – u prvi mah nije prepoznala šta je to – bubnjeve i bas gitare pumpi koje su već izvlačile vodu iz podzemnih prolaza, podruma i s niskih puteva. Mueta je napola čučnula iza automobila, raširivši noge kao odbrambeni igrač u ragbiju. Zadigla je suknju do pojasa i pogledala istovremeno nervozno i nehajno oko sebe. Možda neko šeta psa, možda će naići neki trkač ili neko ko je takođe prenoćio u parku. Pa, ako naiđe, baš šteta. Sigurno je već video ženu kako mokri. A ako nije, neka gleda – i nauči kako je to svaki dan. Kako je prijatno, zapravo.

Iznenadila se videvši koliko je duboko u park Liks sinoć uterao kola. Točkovi su iskopali ružne i opasne brazde u travi. Službeni put se jedva video, ali njih je tu svako mogao da nađe – i izda im opomenu; tragovi su bili duboki i gotovo netaknuti. Protegla je ruke i noge. Pokušala je da se ugreje na ranom suncu. Njen muž je baš zaslužio da ga uhvate i kazne zbog nanošenja štete i nemarnog parkiranja. Slavni Liks. Kad je ispraznila bešiku i rastegla udove, Mueta se osetila dovoljno osveženo i udobno da se usredsredi na svoju zlovolju. Bila je proizvod njihove godišnjice, toliko je znala. Da li ju je mučio njihov neuspeh – pa, Liksov neuspeh – sa studentom? Možda, do izvesne mere. Baš se zagrejala za tog „slatkog dečka”. Da ga dovede kući. Da ga uzme od Frede. I, da, muž joj se pokazao kao slabić, kao i uvek kad se suoči sa izazovom, opasnošću ili pretnjom svom ugledu. Zapravo, neustrašivi student gotovo joj je izbledeo iz pamćenja. Šta je onda? Noć provedena u vlažnoj neudobnosti automobila? Užurbanost s kojom je njen muž vodio ljubav s njom, iznenadna zadovoljna lakoća s kojom je zaspao? Nije to. Žene su naviknute na to. Freda, znači. Je li ona kriva? Je li njeno hapšenje izvor Muetine nelagode? Ne, i to je, začudo, postalo davna uspomena. Trebalo bi, znala je, odmah da uzme mobilni telefon iz kola i potraži u imeniku broj nekog advokata ranoranioca, sklonog njihovoj borbi. Trebalo bi makar da obavesti rođaku da njen student nije spasen. Jadni dečko je sigurno gladan. Ali Fredina sudbina preko noći je postala manje hitna. Zatočenica će morati da sačeka, činilo se Mueti, dok ona i Liks ne stignu kući, dok se ona ne istušira, ne presvuče i ne bude manje ozlojeđena. Osim toga, ono što je Liks sinoć rekao bilo je tačno. Fredu će verovatno pustiti pre doručka, imala advokata ili ne. Freda će se radovati slavi, „noći u okovima”. Bila je suviše poznata i imala je suviše dobre veze da bi dugo ostala u pritvoru. Kad stignu kući zateći će njenu poruku kako im namiguje s telefonske sekretarice, njen oštri sočni glas, neprigušen pritvorom, njene uobičajene parole i izazove, njeno izluđujuće „Ćao”. Ljupka vitka rođaka Freda, o, tako hrabra i lepa! I, o, tako opasna. Mueta je prepoznala istinu – trebalo je samo da sluša svoj unutrašnji glas. Freda je nevolja u koju se probudila. Ne Fredina noć u zatvoru, ni student zarobljen pod njenim pisaćim stolom. Ovo je ličnije – i advokati tu neće pomoći. Očigledno da je ona, Mueta, ponovo ostala

u senci svoje visoke rođake. Ostala je u senci i pored muža, uprkos godišnjici braka. Sitna sinoćna odgurkivanja u Dugu, koja bi inače odbacila kao besmislena, sada su joj se činila nepodnošljivo krupna, narasla od razočaranja noći. Nije mogla lako da zaboravi kako je Liks zurio u Fredino krilo – do đavola, da, u opčinjavajuće krilo njene rođake – kad je posle predstave prišao njihovom stolu. I, naravno, kako se ljubomorno smračio kad je postalo jasno da je mladi borac u Fredinom kabinetu njen ljubavnik. Primetila je kako je pocrveneo i skretao pogled od njih obeju dok su jeli, i kako je bio čudnovato ogorčen dok su izlazili iz bara. Mueta se odjednom osetila poraženo; poraz su joj naneli tuđe lice i telo, sopstvena ne tako neosnovana ljubomora, prošlost i njena jalovost (dok se njena rođaka s Liksom već dokazala na tom polju, naravno, pre dosta godina. Freda je mogla da se hvališe Divnim Džordžom, njihovim Divnim Džordžom, kog je odgajila i vaspitala sama, a da im Liks, kako je volela da naglasi, nije „ni privirio niti ih omirisao”). Mueta nikako nije mogla, uprkos vlazi, jutarnjoj svežini, skinutim gaćicama, da se vrati u kola, da se pridruži usnulom mužu koji ju je razočarao. Čim se udala za njega, venčala se s ljubomorom. Zalupala mu je pesnicama po prozorima i krovu kola, umesto budilnika. Šta da uradi, ko da postane da bi se uverila u njegovu ljubav? Sve to je nedokučiva tajna. Šta vodi i pokreće muškarce? S kim bi Liks zaista otišao u postelju kad bi mogao da bira? Sa svojom ženom ili s njenom nepobedivom rođakom? U tim prvim sunčanim minutima dana Mueta je zamahnula bosom nogom i poslala visoke lukove vode preko trave. Sada je, obuvena, ali i dalje bez gaćica, čekala odgovor usred zelenila i gostiju koji su doručkovali pecivo i čajeve u Palmi i orhideji, naspram muža koga je lako mogla dotaći. Kafa leči sve. Više se nije osećala poraženo, bila je samo zbunjena i ljuta zbog njegovog izbora. I sama je pogledala po sali. Činilo joj se da su okruženi lepoticama. „А ona u plavom?” Pokazala je glavom bučnu grupu devojaka iz iste kancelarije, dva stola desno. „Lepa je, zar ne?” „Kоја?” „Znaš ti dobro koja. Videla sam kako si zurio u nju. Prekini s igrama.” Uzdahnula je i napućila donju usnu. Čuveni znak upozorenja. Kad Mueta uzdahne tako nameštenih usana, biće svađe.

„Mislim, koja u plavom? Spavao bih sa svakom koja je obukla plavo. I ti si u plavom. Išao bih u krevet s tobom. Kad dođemo kući.” „Ne bi odabrao mene pored svih ostalih.” Postidela se što postavlja tako providnu zamku. „Naravno da bih.” „Naravno da ne bi.” Pustili su razgovor da se malo krčka i glumili, uvežbano i spokojno ćuteći, da se usredsređuju na doručak, na astečku kafu u seljačkoj šolji, na ušećereno voće, na ovdašnje – skupe – specijalitete, na medenjake. U Palmi i orhideji nije bilo lako razgovarati. Oni koji pričaju propuštali su lepotu kafea, pruge obojenog svetla što ih mozaik šarenog stakla na krovu staklenika odbija i pojačava, ozbiljne romboidne senke zmajeva od zelenog ratana okačenih na krovne grede, ogromne zemljane saksije s grmovima fesandre, bujnim krotonima, filodendronom i tigrastim palmama. Osim toga, i ptice su pružale zabavu. Noću su sedele na zmajevima i biljkama, ah preko dana su kljucale mrvice s praznih stolova. U kafeu su ih nazivali čajnim vrapcima, mada su to zapravo bile gradske zebe koje je vlasnik kafea preko volje trpeo jer mu se činilo da se gostima dopada njihov bučni kabare. Zato su se Liks i Mueta, radujući se kratkom ćutanju, lako okrenuli u stolicama i zagledah preko šolja i gostiju u zelenilo. Da ih je bilo ko posmatrao – poznat glumac kao Liks uvek očekuje da ga gledaju – video bi samo spoljašnji sklad. „Ne laži”, reče ona najzad. Iznebuha. „Ne laži.” Njen muž se nije ni usudio ni potrudio da odgovori, ne još. Znao je da ovaj već skupi doručak može još skuplje da ga košta ako se ne uzdrži. Liks je zaista već opazio crvenokosu ženu obučenu od glave do pete u pikasovski plavo – besprekorna lanena haljina s pojasom, odgovarajuće cipele, tašna i oči. Sve najbolje koordinate. Ko bi mogao da je previdi? Bila je svetionik dobrog ukusa među inače nezanimljivim kandidatkinjama. A i ta žena u plavom, Liks je bio siguran, opazila je njega, prepoznala je beleg, mada se možda nije setila njegovog slavnog imena. Ućutkao ju je odgovarajući joj na poglede, čak joj se jednom i nasmešio. Sad se više nije prirodno držala u društvu. Već je sanjarila, Liks je bio siguran, o tome kako bi ljupko izgledala na filmu. Liks ju je posmatrao i sanjario o probnom snimanju. Dobro bi

izgledala kroz oko kamere. U to nema sumnje. Nije intelektualka, naravno. Nije teoretičarka. Imala je telo za film, ne glavu. Dobro je izgledala, ali nije umela da razgovara. Ćutanje joj je pristajalo. Zapravo, ulepšavalo ju je. Njenim prijateljicama očigledno nije smetalo što je odjednom ućutala i što se njeno zanimanje za razgovor iznenada ugasilo. Zasedala je među koleginicama za njihovim bučnim stolom kao što može samo izuzetno lepa žena, jedva se smešeći, jedva govoreći, jedva čujna kad progovori. Nije učestvovala. Nije dizala pogled. Nije pravila grimase. Primala je u audijenciju. Pušila je. To u Liksovim očima nije bila mana. Ne ako žena puši s toliko stila. Ne kada posle svakog dima gušterski lizne uglove usana i izgleda kao da iskreno voli dim. Bila je studija izazovnosti. Baš kao Maneove žene u baru. Liks je lako zamislio da vodi ljubav s njom, s Muetinim izborom. Ne bi mu bilo teško da napravi budalu od sebe s ovom starletom. Mogao bi – za ovo mu je trebao samo trenutak razmišljanja – lako da je položi preko stola u hotelskom restoranu, u spavaćoj sobi koja čeka na spratu sa srećnim brojem sedam. On će govoriti. Ona će pušiti i stalno ga izazivati jezikom. Poljubiće ga u liftu, usnama, ništa više od toga. Ne želi da razmaže šminku, ne javno, ne dok još neko može da uđe u lift. Liks će se lepo ponašati dok budu jurili uz spratove, iako će mu ruka drhtati pred prilikom da joj zadigne haljinu, da vidi nosi li plavo ispod plavog. Uskoro će – kad drhtavom rukom ugura uzdrhtali ključ u bravu – videti sobu, krevet, vešto odbacivanje haljine, papirne maramice na njenom licu, uklanjanje rumenila i maškare, njeno tuširanje, njihovu dvostruku nagotu, ogledala i paru. Uopšte mu nije teško da se zamisli s njom. Tako izvanredno telo je retko i neodoljivo. Ali Liks zapravo nije istinski žudeo za ženom u pikasovski plavom. Za početak, bila je premlada. Previše sveža i nova. Liks je voleo vršnjakinje. Bila je takođe i suviše lepa za njega. I dosadna. Dosadna kao hotelski restorani i hotelski apartmani. Skupi, ukočeni, jednolični i dosadni. Nezamislivo mu je bilo da bi nečim mogla da ga nasmeje ili zaprepasti, ili da izrazi nekakav stav. Pušenje je jedini njen razgovor. Jedini talenat su joj odeća i šminka. I sređivanje kose. Njeno savršeno telo nije ga izazivalo; malo žena to shvata. Nije bilo rečito. Ne samo po sebi, ne čak ni u očekivanju obnaženosti. To telo ništa nije govorilo. Muškarcima nije primamljivo telo nego ženino uvek

otkriveno lice, nebranjeni uzbudljivi pogled koji odaje tačno ono što ona vidi u njima, tačno ono što je našla. Pogled krajičkom oka daleko je uzbudljiviji od nagosti, zato što otkriva obećanja i zavete. Pogled predskazuje zajedničku budućnost. Telo to ne može. Ali lice ove mlade žene je svejedno bilo bezizražajno. Na njemu se mnogo više videla samoživa razmetljivost nego seksualna svest. Kad bi Liks spavao s njom, s Pikasovom damom u plavom, ne bi bilo nestašluka niti bilo kakve radosne, ljudske niskosti. Trljao bi nos, usne i kitu o odgovarajuće delove njenog tela. Mirisi bi bili flaširani, a zvuci prigušeni i vaspitani. Vodio bi ljubav, ali je ne bi primao. Njena seksualna privlačnost služila je sebi samoj. Ona svakako ne bi vodila ljubav u kolima, u šumarku radoznalih kišom natopljenih borova. Ona je princeza čiste posteljine. Ali prijateljica Pikasove dame, sitna ženica s njene leve strane, koja je nepromišljeno, s obzirom na punačku figuru, uživala u velikoj kafi sa šlagom i tostu s brendijem, bila je daleko više po Liksovom ukusu. I bliža njegovim godinama. Koliko? Na pragu četrdesete, u najmanju ruku. Muetina vršnjakinja. Naočari, ofarbana kosa, pege od sunca na grlu, iskustvo. Udata, ali odlučna da uživa, procenio je. Liksu se dopalo što je bila sva u crnom – farmerke, jakna, pripijena majica kroz koju su joj se isticale bradavice, i jedan dramatičan akcenat – srebrni broš, vilin konjic na ramenu; njegovu dramatičnost donekle je kvarilo četiri-pet sedih vlasi, predugih da budu njene, ili uopšte ljudske. Bila je živahan sagovornik, ali takođe i pušač. Bez prefinjenosti. Palac i kažiprst umrljani nikotinom. Smejala se glasno – preglasno, možda – na sve živo. U retkim prilikama kada nije davala svoj doprinos razgovoru, kada nije prosipala priče i stavove, bila je podsticajan slušalac živahnih očiju, pomalo teatralnih. Podsetila je Liksa na jednu karakternu glumicu s kojom je radio nekoliko puta, ali koja mu se nije mnogo dopadala. Ali ova žena za stolom, za razliku od te glumice, nije bila nimalo uobražena – i nije bila mrtva pijana za doručkom! Kakva bi ona bila partnerka! Kako bi nesputana i zabavna bila, kako bi žudela da otkrije nešto novo u svakome koga upozna i ko joj se dopadne. Liks nije mogao da je zamisli u hotelskoj sobi. Niti u bilo kojoj sobi. Smestio ju je zato u šumu s njenim psima. Tri dugodlaka srebrnasta španijela. (Muškarci ne moraju da polažu račune o pričama koje sami

izmišljaju.) A u ovoj bajci je nepoznati prolaznik, Liks, zastao da se divi psima. Mazi ih, miluje im pergamentne uši, vlažne radoznale njuške. Uskoro se, naravno (stalna muška maštarija), milovanje pasa pretvara u milovanje žene. Željna je, čini mu se. Dosađuje se kod kuće. Brak joj se raspada. Nikog time neću povrediti. Zamišlja kako mu nasrće na pantalone i opasač. Šuma je istovremeno prostrana i mala, odjekuje zadihanošću četiri nestrpljive životinje. Lišće se zatvara dok se spuštaju na jastuke grmlja, u gotovo izjednačene mirise paprati i seksa. Ali tek treća žena za stolom zaista je opčinila Liksa. Francuzi bi je nazvali une jolie laide 1 ali takve žene su u ovom gradu bile poznatije pod okrutnijim nazivom bodljikave kruške. Voće koje je ružno, teško za rukovanje, ali kad se oljušti i ogoli, neizmerno je sočno i neodoljivo mirišljavo. Ova koleginica imala je čak pedesetak godina, bila je mršava i crnokosa, obučena pomalo čudno za kancelariju – plastične čizme za plažu (morala je da gaća kroz vodu da bi jutros stigla na posao), bele pantalone i dopola zakopčan džemper. Usta su joj bila neobično velika, ali usne, pametno, nije namazala, pa su delovale senzualno, ali ne razvratno. Kosa joj je, već pomalo zgasnula od godina, bila podšišana na centimetar. Činilo se da želi da naglasi dobre snažne kosti, čvrstu lobanju, i da istakne minđuše – ručno napravljene srebrne štitove. Ne bi se mogla opisati kao ružna. Svakako, da je imala prilike, rado bi malo izmenila kalup svog lica, zamenila svaku crtu za nešto drugo. Njenom prevelikom nosu, dugačkoj zahtevnoj bradi, blago izbuljenim očima, suviše lakomim za duplje, indijanskim jagodicama i muškim ušnim školjkama dobro bi došlo malo skupe hirurgije. Sve bi na njoj, osim grudi, trebalo ukrotiti i smanjiti. Dok Liks nikako nije mogao da zamisli sebe kako ide ulicom pod ruku s Pikasovom damom, niti čak kako je zatiče nenašminkanu, ili kako zeva, kija ili miriše i na šta osim na gardenije, ova bodljikava kruška izražajnih crta, činilo se, bila je neodoljivo, zavodljivo neuredna. Trag kafe na gornjoj usni, smelost s kojom je žvakala svoj voćni doručak, bez pomoći tanjira, noža za voće ili stidljivog sklanjanja iza podignute šake, govorili su o nekom spremnom da pohlepno proguta dan.

Maštarija, možda. Kako da bude siguran? Njena žudnja možda je samo privid, plitkost, opšta praznoglavost. Možda je glupača. Ipak, vizuelna maštarija bila je snažna i logična. Od voljenog zgužvanog džempera na zakopčavanje do tragova soli na čizmama za plažu, bila je obučena za akciju, a ne za izlog. Obula je čizme i obukla pantalone spremajući se za neočekivani uspon, trk za tramvajem, odlazak u samouslugu,prelazak reke. Zapravo, od svih žena u sali najviše je ličila, po svemu osim po izgledu, na Liksovu sada namrgođenu ženu. Liks je morao da se osmehne zamislivši kako bi se prelepa Pikasova dama snašla kad bi se nekog vrelog popodneva našli, recimo, na Puminom šetalištu na hridinama iznad dugačke kalifornijske plaže, gde su on i Mueta iznajmili kuću za medeni mesec. Ne bi mogla da pokaže odeću i šminku kišom protkanom vetru. Frizura joj ne bi podnela vreme. Koža joj ne bi uživala na suncu. Haljina bi joj lepršala i uvijala joj se oko kolena. Ne bi mogla da pribegne utešnoj cigareti. Vetar bi joj ugasio plamen i oteo dim. Ne bi ni za živu glavu pristala da se popne plažom do neke skrovite uvale, gde bi mogla da legne na pesak i bezbrižno vodi ljubav. Ona punačkija, u crnom, žena s vilinim konjicom, možda bi i bila zabavna pod takvim okolnostima. Ali njoj nije mesto na toj zamišljenoj plaži, tako daleko od barova i restorana. Ona je žena rešena da uživa – gledajte je samo kako se smeje i puši – ali sva njena zadovoljstva su gradska. Ne bi bila pokretljiva na plaži. Preteška je, očigledno, i možda bi se zbog pušenja i kilograma suviše zadihala da bi uživala u pentranju. Čak je i Mueta, kad je imala prilike da šeta plažom s mužem po izmagličastoj kišici – ničem gorem od toga – više volela da ostane u unajmljenim kolima i posmatra more iz udobnosti. Ali izvedi ovu bodljikavu krušku na Pumino šetalište, predloži joj da izađete iz kola i suprotstavite se vetru i kišici, i ona bi bez sumnje za tren oka potrčala niz stepenice, preko šljunka i peskovite linije plime, da stigne do mora. Liks ju je lako zamislio s čizmama u ruci, u pantalonama podvrnutim do kolena, zamršene kratke kose, dok joj talasi pljuskaju oko članaka. Bila bi ubedljiva, u to nema sumnje. Zagazi i ti, pomislio je. Stani pored nje i oseti kako ti se šljunak meškolji pod nogama. Nema veze što je more nepredvidljivo. Predloži joj, predloži tom širokom, otvorenom licu predugo lišenom laskanja i poljubaca, da nađete mirnije mesto gore u stenju. Liks je bio ubeđen da

bi rado pristala. Dve slike: njih dvoje se grle sred peska, njena ruka zavučena u pojas njegovih pantalona, njegova mili uz toplije predele ispod njenog džempera i nalazi meki nagoveštaj dojki ispod miške; zatim njih dvoje, nevidljivi među stenama, sapeti oko gležnjeva smaknutom odećom, uposlenih usana, ruku zauzetih između nogu. A zvučna pratnja? U filmu? Galebovi, naravno. Nadiranje mora. Iz daljine povici u pomoć. Pikasova dama zarobljena cipelama i plimom, plava haljina joj se ne vidi naspram savršenog neba, a niko ne gaća kroz vodu da je izbavi. „Šta je tako zabavno?” Mueta ga oštro lupnu kašičicom po ruci. „Rekla sam da idem u toalet, Likse. Keziš se kao balavac. Sanjariš ili dremaš?” „I jedno i drugo. Nisam se naspavao sinoć.” „А ko je kriv za to?” „Treba mi samo da malo odremam.” „Ра, ni meni ne bi škodilo.” Ustala je od stola i prošla salom prema toaletima, u prolazu se čak osmehnuvši ženi u plavom. Liksova žena je s leđa izgledala neuredno, što i nije bilo čudo. Spavala je u ovoj odeći, u prehodno elegantnoj suknji i omiljenoj bluzi. Vodila je ljubav u njima. U kolima, duboko u parku. Nije imala prilike da se istušira tog jutra, čak ni da opere zube. Do sada se samo očešljala, poprskala kolonjskom vodom i obrisala papirnim maramicama. Nije ni čudo što je bila najmanje sveža od prisutnih žena. Muetin odlazak bio je prilika za Liksa, ali ne da razmisli o tome kako je bedno trampio vatrenog studenta za šest minuta zadovoljstva u kolima. To je morao odmah da pokopa. Ovo je zapravo bila prilika da se bistre glave usredsredi na sve žene u sali. To je bilo jače od njega. Osim toga, Mueta će po povratku tražiti od njega odgovor. Ponovo je preko ruba šolje s kafom uzeo da proučava tri privlačne mogućnosti. Isprobavao ih je. Obavljao je audiciju. Smestio ih je naspram sebe, u Muetinu stolicu za stolom u Palmi i orhideji, zamišljao kako bi izgledale i šta bi im rekao da su u braku već dve godine, šta bi se dogodilo kad bi se odvezli kući, kako bi reagovale na njegovu odlučnu zasedu na stepeništu. Ponovo je najstarija pobedila. Znači, ima odgovor. Bodljikava kruška. Nju bi odabrao, između svih žena u kafeu bila je najbolja. Kad bi mogao da povede samo jednu u

postelju, odabrao bi nju. Pitao se šta će njegova žena pomisliti o tome kad se osvežena vrati iz toaleta. Hoće li mu poverovati kad joj pokaže stariju ženu, čudno obučenu, dečački ošišanu i prenaglašenu kao karikatura, i kaže joj: „Nju želim najviše”? Liks je osetio kako mu kita raste na samu pomisao o razgovoru koji će voditi s Muetom o licu i telu ove žene, o njenoj odeći, o tome kako će taj razgovor možda dovesti, kako će svakako dovesti, kako mora dovesti do još seksa kad se vrate kući. Jer Muetina zamisao svakako je i bila da pronađe seksualni podsticaj u Liksovom odgovoru, kakav god bio, a da muža u potpunosti zadrži samo za sebe. Njegova strast lako bi odlebdela predaleko. Njegovo telo nikad neće. Samo Mueta ima pravo raspolaganja. Pitanje: „Kad bi mogao da spavaš s bilo kojom ženom odavde, koju bi odabrao?”, bilo je njena predigra, način da navede muža da joj priča kako bi vodio ljubav s nekom drugom, hrabrenje njegovog zamišljenog spajanja, njegove nestvarne preljube, da bi ona sama mogla da preuzme tu ulogu, da se poda Liksu kao nova žena, glumica u novoj ulozi. Zato ga pušta s lanca i dozvoljava mu da se upusti u ove neuzvraćene ali osvežavajuće maštarije o koleginicama oko stola u najpomodnijoj gradskoj sali za doručak. Želela je da iskuša njegove maštarije o njoj samoj. Zar to ne rade svi muškarci i žene? Muškarci i žene koji već dve godine i jedan dan dele bračnu postelju? Oni žele malo odsustva, zar ne, žele da posete – makar u srcu – postelje drugih ljubavnika, drugih supružnika? Moramo da flertujemo s nepoznatima i žudimo za njima zarad zdravlja i duha svog braka, koji bi se inače otrčao. Ne bi u njemu bilo ljubavi. Oh, otpočeti dan, svaki dan, svežim žudnjama, a ostati veran. Liks je lako mogao, pošto se Mueta bezbedno uklonila na nekoliko minuta, da uhvati pogled svake žene, da im okrene profil svog slavnog lica, da zapodene razgovor, da flertuje, dogovori susret u baru za neko veče, zavede ih ulaznicama za predstavu. Upravo to bi uradio svaki njegov kolega, i u daleko nepovoljnijoj prilici. Život glumca na turneji skovan je od preljube, avantura, kratkotrajnih strasti. Šta je u tome loše? I šta kad bi on – da je zaista rešen da prevari svoju ženu drugde osim u nevernoj glavi punoj tajnih planova – prišao najzanimljivijoj? Kad bi joj prišao i šta onda? Pozvao je da ostavi koleginice i pođe s njim

na dugo sanjanu plažu? Šta je u tome loše? Loše je to što on, na svoju nesreću – je li to zbilja nesreća? – sa svakim poljupcem stvori dete. Sećate se? Plodni Liks nikad nije spavao ni sa jednom ženom a da nije izazvao – pre ili kasnije – trudnoću. Po njega uvek postoje posledice. Prema tome: kako se usuđuje da izvede Pikasovu damu iz hotelskog restorana u lift za ljubljenje i u svoju sobu, u postelju, među ogledala, u vodenu paru? Biće tu dete, nestrpljivo pred vratima. Možda dečak, pomislio je. Mamin sin. Predobro obučen za dete tog uzrasta – i suviše poslušan. Mala kutija za violinu u ruci govori sve, tu u hodniku gde, među ostavljenim poslužavnicima, strpljivo čeka roditelje dok ga stvaraju u unajmljenoj sobi. Vežbaće stalno, postaće dobar mali violinista, mada ne dovoljno dobar da osvaja nagrade za kojima njegova majka toliko čezne – i na koje bi njegov slavni otac bio ljubomoran. Kako se usuđuje da bude nepoznati prolaznik za punačku ženu sa psima u šumi? Odakle mu drskost da miluje pse i nju? Napraviće dete. Lepu, skladno građenu devojčicu, lica užasno unakaženog belegom nasleđenim od oca, ali smelu i pustolovnu. Kako se preterano plodni Liks usuđuje da povede ovu jolie laide dole na plažu?... Pa, tu ne bi bilo nikakvih nevolja, shvatio je odjednom. Godine. Naravno! Ponovo ju je pažljivo osmotrio. Da, svakako preko pedeset. Njena plodnost je ugašena. Evo žene s kojom bi mogao bezbedno da počini preljubu, kad bi bio preljubnik. Možda se zato tako slobodno osećao zamišljajući sebe u njenom društvu. Šta god da rade, ne bi napravili dete. Bila bi to njegova prva i jedina neplodna avantura. Seks bez posledica! Srce mu je odjednom brže zalupalo. Evo garantovano bezbednog, opravdanog izbora, spremnog za Muetin povratak. Izabrao je ženu koja mu ne može roditi dete. Ali kad se Mueta vratila za sto, umivena, osvežena, ponovo namirisana, uredno očetkane kose, uređene suknje i bluze, daleko poželjnija nego pre pet minuta, nije sela da izvuče odgovor na svoje pitanje. „Hajdemo”, rekla je. Prepoznao je taj ton. Nešto je muči. Nešto je kopka. Biće svađe. Liks se uplašio da je ona nekako čula za studentovo hapšenje – i da je

shvatila uzrok. Mrzela bi ga zbog tolike zlobe. I to s pravom. Progovorila je tek kad su prešli zakrčeni Kružni put. Imala je još jedno, neočekivano pitanje za muža. „S kojom bi od mojih rođaka najviše voleo da spavaš?” Liks se nasmejao. Nelagodno. Osetio je prirodno olakšanje što mu je žena uznemirena samo zbog ovoga. „Ah, s rođakom Gracijom”, rekao je. Naveo je najstariju, ženu od šezdesetak godina, guste sede kose, visoku i koščatu kao noj. „Ozbiljno te pitam.” „Od tvoje rodbine? Nema tu ozbiljnog odgovora. Ne bih spavao ni s kim. Naročito ne sa ženama.” „Aha, znači Freda? Sigurna sam da bi rado ponovo spavao s njom. Lepa je, zar ne? Lepša nego ranije. Divno se oblači. Zamisli da nisi mene sreo na onom odvratnom dočeku Nove godine, nego da se pojavila Freda... Pa, ponovo biste vodili ljubav, zar ne? Sigurna sam u to.” „На ha.” „Kaži slobodno istinu. Neću ti zameriti, časna reč.” „Naravno da ćeš mi zameriti. Stalno mi zameraš zbog Frede i Džordža.” Svoje ime nije dodao na spisak. „Meni je tajna zašto uvek udešavaš da se viđamo s njom. Zašto moramo da je trpimo?” „Zato što moram. Ona je Džordžova majka. Ona je član porodice.” „Nije član moje porodice.” Ćutke su se dovezli do kuće, do kuće u kojoj će provesti treću godinu braka, u kojoj će njihovo dete – sada manje od vrha prsta – napraviti prve nesigurne korake, do kuće u kojoj će se voleti, gde će živeti i prepirati se, kuće u kojoj gotovo sva njegova deca provode vikende i praznike, do svoje prazne kuće bez usnulih mladih revolucionara u gostinskoj sobi. Mueta je išla za Liksom između saksija i žbunova u prednjoj bašti. „Freda ti se još sviđa, zar ne, kaži otvoreno? Posle toliko godina. Još ti se dopada rođaka Freda.” Više nego ja. Rekla mu je to u leđa. „Ni najmanje”, odvratio je Liks, iako je bilo trenutaka, prošle noći u kolima, i u baru Dug, kada jedva da je pomislio na svoju ženu. A biće mnogih trenutaka u nastupajućim danima, mesecima i godinama, kao što ih je mnogo bilo i u prošlosti, kada će neko vreme misliti o Fredi i onome što im je gotovo bilo zajedničko, što je trebalo da im bude zajedničko, o njihovom Džordžu, o sinu izgubljenom u Americi, kome

su sada dvadeset četiri godine. Uvek će misliti o njoj kao o ženi za kojom žudi. Mueta je bila žena koju je zahtevao. Takva je ćud zveri.

1 Liks je čekao do kasno. Do novembra 1979. Imao je gotovo dvadeset jednu godinu, i bila je skoro ponoć kada je prvi put vodio ljubav. Seks do kraja, to jest. Lepo i ušuškano. Kao i gotovo svi njegovi vršnjaci, naravno, prepuštao se ručnom seksu još od dvanaeste godine, i to ne samo sa sobom, nego i dva puta uz pomoć ljubaznih dečaka iz škole, a jednom (kao poklon za sedamnaesti rođendan) s jednom bezazlenom devojkom, ljubiteljkom prirode. To joj je bio prvi put s momkom. Iznenadilo ju je ono što je uradila, ono što je njega navela da uradi, i to uz tako malo napora. Odskočila je tačno na vreme, pa joj je Liks samo sandalu i ručni zglob uprljao iznenadnom zahvalnošću. U noći njegovog posvećenja, slavnog Liksa ne biste prepoznali da nije bilo belega na obrazu. Za početak, bio je lakši, skromniji. I mnogo vatreniji, kao što bi se i očekivalo od momka u prvom semestru, daleko od roditelja i porodičnog doma. Pozorište tek što je bilo pušteno s lanca cenzure, i bilo je protivrečno i moćno. Liks je iskreno želeo da popravi svet, verovao je da je Umetnost pametnija bliznakinja Revolucije, i da su Gluma i Galama ravnopravni partneri. Saradnici, zapravo. Odmah po upisu na studije učlanio se u dramsku družinu Kretnja/Pretnja, a sarađivao je i s grupama Ulični odmetnici, provokatori i kompanija i Sledeći korak (prema izjavi Paula Rozentalera: „Sledeći korak je uklanjanje kapetana, kapelana i kraljeva”). Nisu oni imali repertoar, govorio je Liks (ponovo prilagodivši izjavu Rozentalera, slavnog radikala našeg grada), imali su „scenske manifeste”. Glumci su bili borci za promene u ta davna, jednostavnija vremena kada su nam imenovani zvaničnici i vojska vladali životom potpunije nego sada kada je – da ponovimo povike cinika – pozorište nesputano i plitko, kada su nam vođe nametnute na demokratski način,

a Sloboda nam zatrla nagon za slobodom. Liks je demokratski stanovao na dokovima, u stančiću na četvrtom spratu, koji ne samo da je imao krovni prozor okrenut ka reci preko novoimenovanog Grada poljubaca, nego je kroz uski procep u kuhinji gledao na Ulicu Kargo, u kojoj su sada butici i restorani umesto piljarnica, barova i „radnog naroda”. Žena koja je te noći odabrala Liksa stajala je držeći njegov dvogled (na istom mestu odakle ju je on uhodio mnogo puta), leđima oslonjena na malu peć, lica skrivenog zavesama, prislonivši na oči gumene štitnike, i posmatrala kasne goste, konobaricu i vlasnika na terasi bara preko puta. Kao što je on nju svakodnevno krišom posmatrao. Iznenadilo ju je koliki su ljudi – ispunjavali su sočiva – i kako ništa ne podozrevaju, kako su nesputani, slobodni da mrmljaju sebi u bradu, zure, nameštaju kaiševe i opasače, klate nogama, nemajući pojma da ih neko posmatra. „Aha!”, rekla je. Znači, tu je sovino gnezdo. „Često sam se pitala kakav bi bio pogled kad bih odozgo gledala samu sebe!” Liksu je očigledno bilo neprijatno. Uhvaćen je na delu. Bio je takođe uplašen i napaljen. Pored sve njegove bučne samouverenosti, nikada mu u sobu nije došla žena s kojom nije u srodstvu. Šta li to znači? Gledao ju je s vrata kuhinje, oslonjen pruženim rukama o nadvratnik, u visoko zadignutoj štampanoj majici, nenamerno izloženog mladalačkog stomaka i gornjeg ruba stidnih dlaka. A ona je izgledala ogromna, izoštrena, nikad je takvu nije video kroz dvogled. Obris mu je bio poznat, naravno,njen opšti oblik. Prepoznao je modernu „sandinističku” bluzu s rukavima do lakta i „seljačku” suknju do pola lista. Prepoznao je i odgovarajuću tačkastu pobunjeničku maramu. Ali uglavnom mu je delovala nepoznato. Za početak, ugao gledanja bio je drugačiji. Uglavnom ju je viđao odozgo, samo glavu i ramena. Dvogled ju je skraćivao. Dvogled umanjuje svet, svodi čula na samo jedno. Precizni optički instrumenti, koliko god dobro uglačani, otporni na vodu i maglu i prilagođeni oku, nikako ne mogu da oponašaju istinsku blizinu, da dočaraju iskrenu mekotu kože, primamljivost mirisa, šuškavo svojeglavo smejuljenje odeće, zveket narukvica, savršene nesavršenosti i manjakavosti žene na pragu tridesete godine. Do te noći, ovu ženu viđao je samo izdaleka. Liks je zapravo, kao i mnogi mladići, uvežbavao veštinu posmatranja žena iz daljine, ne uvek kroz dvogled, naravno, ali žena o

kojima je mogao samo da sanjari: svoje nastavnice tehnike glasa na Umetničkoj akademiji, Frede, studentkinje labuđeg vrata s nekog fakulteta prirodnih nauka, kćeri domara njegove zgrade, preterano namirisane blagajnice u kafeteriji univerziteta, sićušne glumice, napola Grkinje, s njegove klase, gorde žene blagajnika Akademije u belim kostimima, mnogih čvrstih i dalekovidih žena u njegovim „kružocima” i – da priznamo opštu istinu – svih žena mlađih od pedeset koje bi ugledao. Sve ih je obožavao s odstojanja. Sve ih je procenio i prosejao, hranio je njima maštu, nehajno i smelo kao što morske sase nasumično prosejavaju otpatke koji im se nađu u domašaju. Tako mlad i neiskusan momak upija maštarije sa svakim udisajem. Ne misli ništa loše. S druge strane pak, ne očekuje da mu daleki predmet maštarija ušeta u sobu. Ne zamišlja da će mu žena koja svake večeri posle posla čeka svog mladića na pločniku biti tako blizu, tako bliska, osim kroz dvogled. Ne zna, i možda nikad neće ni saznati, da će ona biti majka njegovog najstarijeg deteta. Proteklih nedelja mnogo puta ga je primetila s dvogledom iza drhtavih zavesa iznajmljenog stana. Nemirna sočiva odbijala su svetio i videla se s ulice. Kao i bledo, opčinjeno lice iza njih, s tamnim belegom na jagodici. Nije joj smetalo što je kradomice posmatra. Čekati momka pod prismotrom mnogo je zabavnije nego čekati ga bez prismotre. Nije mu se baš pokazivala. Ostajala je uzdržana, prekrštenih nogu čitala je časopis ili novine, ili pisala pismo sestri u Kanadu. Ponekad je čitala knjigu. Povremeno bi zapalila cigaretu. Uvek je delovala samodovoljno i usredsređeno, ta mala informatička službenica u skupoj odeći. Uvek spuštenog pogleda. Naučila je kako da ne dižući glavu gleda u gornje prozore na zgradi preko puta. Muškarci nisu neupadljivi kao što misle. I uvek je sedala za najbolje osvetljene stolove u bašti bara, za one koje večernje sunce najlepše obasjava, preko puta sobe svog uhode. Sviđali su joj se ovi nemi zavodljivi ljubavni sastanci. Pomišljala je, naravno, da čovek tako strpljiv i uporan s dvogledom, toliko očaran njome da traći vreme zureći u nju kroz sočiva, možda nije častan ni duševno zdrav, možda čak ni privlačan. Gledala je novu verziju starog filma Uhođenje. Čitala je izveštaje sa suđenja opasnim voajerima. Ima u njegovom postupku nečeg životinjskog: lica na prozoru, lica u pećinama. Trebalo bi da bude pažljivija i nemirnija. Ipak,

osećala je da je bezbedna. Videla je jednom svog obožavaoca, na ulici. Prepoznala je njegov beleg, i videla kako bezopasno izgleda. Bio je prelep. Beleg na licu bio je divan, dodir nevinosti neočekivan za nekog tako tajanstvenog i lukavog. Iznenadila ju je i njegova mladost, zbog nje je njegovo uhođenje postalo gotovo ljupko, oprostivije, prikladnije. Prijalo joj je što je tako opčinila momka od jedva dvadeset godina kad se, svega mesec dana pre tridesetog rođendana, neudata ali očajnički zavisna o oženjenim muškarcima, gotovo otpisala kao neprivlačna za samce. Zato ne iznenađuje (s obzirom na to koliko je nisko cenila sopstvenu vrednost) što su joj tih pola sata, između izlaska s posla i dolaska povremenog ljubavnika u bar, mesec i više bili najlepši deo dana. Sedela je na ulici uz filter-kafu, vitka i čvrsta, i željena. Telesno željena. Neko ju je želeo samo zbog izgleda, ovaj mladić sada oslonjen na okvir vrata samo metar iza nje, ljupkog privlačnog stomaka i s belegom koji prosto mami na poljubac. Nije želela da joj postane ljubavnik. Nije ga čak želela ni za prijatelja. Želela ga je samo jednom, na sat, tek da povrati samopouzdanje. „Mala međuigra” za zaceljivanje rana. Njena „mala međuigra” nije bila promišljena. Nikad pre nije prevarila svog momka. Nije bilo potrebe. Ali kada je te večeri u baru dobila poruku da njen ljubavnik ne može da dođe, i da će joj telefonirati sutra u kancelariju „kad bude imao prilike”, silno se zabrinula i uvredila. Sitne uvrede su najbolnije – napor koji je ulagala posle posla, pre dolaska u bar, da popravi šminku, namesti kosu, presvuče se u odeću koja mu se dopada, vreme koje je danju traćila zamišljajući njihov susret, uvežbavajući zagrljaj – iako su šire posledice strašne i ne mogu se zanemariti. Model joj je bio poznat. Ovo je treći put u deset dana da je na ovaj ili onaj način izneverena. Ovo je treći neverni muž u poslednje dve godine koji ju je razočarao. Shvatila je mig. Osetila je led. Još jedan bezosećajni mlakonja kida iz njenog života. Otpočela je dan kao žena s nekakvim položajem, ne nabrekla od osećanja sopstvene važnosti kao neki ljudi koje je znala, ali dovoljno samouverena da zna kako je negde neko ceni. Kad god je čekala u baru – gotovo svakodnevno u poslednja tri meseca – imala je svrhu i ulogu. Uvek je stizala prva, čekala je ocenu svog čoveka, i bila je time zadovoljna. Vlasnik bara i mala konobarica znali su da će ona doći pre

svog ljubavnika, da će poručiti kafu i, ponekad, čašu mineralne vode. Navikli su na njenu žudnu strepnju, na to što često iz tašne vadi ogledalce i gleda se, trese sat na ruci kao da požuruje vreme, na poseban način zuri u knjigu, beležnicu, novine, ali nikad ne okreće strane. A njen ljubavnik je uvek malo kasnio, ali bi se sagnuo da je poljubi u obraz, pa su upoznali i njen zagrljaj, njene ruke sklopljene iza njegovih leđa. Ponekad bi samo nekoliko trenutaka posedeli za stolom, a onda se razišli svako na svoju stranu. Kratak sastanak, samo radi zagrljaja. S vremena na vreme zajedno bi popili pivo, iako je muškarcu očigledno bilo neugodno u ovako otvorenom baru. Ponekad su odlazili držeći se za ruke, možda u restoran ili neki hotel na dokovima. Tada bi njihova strast bila gotovo opipljiva. Tada je devojka bila lepa, činilo se konobarici. Gde je lepota kad te neko javno ostavi na cedilu? Njen pozajmljeni muž mogao je makar da je pozove na telefon vlasnika bara, da joj s bezbedne udaljenosti šapuće u uho izgovore i opravdanja. Zašto je tolika kukavica da poverava svoju izdaju glasniku ako ne zbog stida? Ili zato što laže? Morala je da se smeši, da klima glavom i da vlasniku bara – zavereniku, činilo joj se – pokaže nimalo uznemireno lice kad je došao da joj prenese sramnu vest: „Vaš prijatelj mi je rekao da vam kažem da će vas pozvati sutra, kad bude imao prilike.” Osećala je da je izložena. Ponižena. Postala je žena bez svrhe u tom baru. Mogla je da popije hiljadu kafa a da se ipak ne računa kao polovina para koja čeka dopunu. Bila je predmet smeha – žena otkrivena kao ono što jeste; neudata, samo napola uspešna na poslu, stanarka stana slabo sličnog domu, koji deli s još dve žene neispunjene kao i ona, zavisna od ograničene pažnje oženjenog lažljivca s decom i domom koji nikad neće napustiti. Držala je šoljicu jedva obuzdavajući drhtanje ruke, toliko je bila ljuta i uzrujana. Veče je toliko obećavalo. Dogovorili su se da posede neko vreme u restoranu, slavnoj – i skupoj – Navici, gde zalaze glumci i pevači. Ne bi bilo bednog sata u hotelskoj sobi pre nego što on odjuri kući. Samo hrana, vino i romantika. To je uvek volela više nego seks. Ljubav mora da se hrani, ili će omršati. Šta se onda dogodilo da prevrne ovu propast i spase veče? Šta ju je povelo uz stepenice do Liksovog neprivlačnog stana? Do stana gotovo nepoznatog čoveka. Sigurno je delovala romantika koju je već

isplanirala za to veče. Zapušač je izvučen iz boce. To što je sedela sama (pre ljubavnikovog poziva) na svom starom mestu u baru uzbudilo ju je, kao vrlo često u poslednje vreme, ne seksualno, nego emocionalno. Bila je sklona romantičnim iščekivanjima; iščekivanje poljupca odozgo, sigurna erekcija njenog ljubavnika, budne, svakako ljubomorne oči vlasnika bara, letimični pogledi mnogih muževa koji se vraćaju svojim dosadnim porodicama, uverenje da je neko posmatra kroz dvogled, da su poljupci na ovoj suncem okupanoj ulici znaci ljubavi za dvoje ili više. Je li ovo bezumno samopovlađivanje za ženu njenih godina, to što je s više strana želi nekoliko muškaraca? Možda je to najgora vrsta sujete. Ali svakako je svima bilo očigledno da ju je samo nebo poslalo za muškarce. A šta sad? Odjednom nema momka. Nema očekivanih poljubaca. Čak ni zavese ne podrhtavaju. Proverila je. Samo saučesničko sažaljenje vlasnika bara i njegove konobarice, i uvredljiva ponuda žestokog pića „na račun kuće”. Nije mogla da se vrati u svoj stan. Kako da podnese čavrljanje sustanarki, televizijski program, predavanje nada svim kućnim poslovima koji je čekaju? Žena koja je očekivala da će večerati sa slavnim ličnostima u Navici ide kući da pegla bluze, poražena telefonom. Ipak, mora da jede. Umesto da poruči nešto u baru – neprivlačni izbor hladnih grickalica – otišla je u malu kafeteriju ABC iza železničke stanice, gde su usamljeni muškarci i žene, zarobljeni svojim životom i vozovima, mogli da obeduju bez velikog troška i bez nelagode. Poručila je jelovnik C – supu, ribu, mlečni krem s karamelom i, lakomisleno, još jednu čašu onog pića koje je popila u baru. Večeras će platiti makar jedno piće. Nije imala ništa za čitanje. Nije imala čak ni olovku da šara po beležnici. Zato je imala opravdanje da gleda po restoranu i proučava galeriju lica, izložbu odeće i poza. Zurila je, ali je bila učtiva u poređenju s nekim ljudima, njihovim ponašanjem za stolom, svađama i razmetljivošću. ABC je mesto gde se moglo zuriti. Niko to nije smatrao prostačkim. Zuriš u ljude i oni u tebe. Nema potrebe za učtivošću među ovim studentima, samcima, umetnicima, nezaposlenim putnicima treće klase. Deset minuta je provela gledajući naokolo, ne tražeći baš svog nečasnog ljubavnika s drugom ženom ili saradnicima s posla, ili sa

ženom i decom, ne uvežbavajući baš šta će mu reći, pred svima. Proučila je gotovo svako vidljivo lice, svaki potiljak. Zato nije mogla da previdi to donekle poznato lice s belegom, tri reda stolova dalje, kako ide između gostiju, njihovih torbi i kofera, tražeći mesto da sedne. Mrlja na jagodici bila je jedinstvena. Bio je to njen tajni obožavalac. Znala je da je i on nju prepoznao. Kako je mogla da bude tako nepromišljena? Obično nije takva, ne. Govorila je samo kad joj se neko obrati, makar kad je reč o srcu. Žena tih godina, čak i u to vreme oslobođeno okova, nije prva prilazila nikome. Ali njen bes i razočaranje kao da su se pomerili i smestili u drugi prostor. Umesto da, kao što je zamišljala, smelo stane pred porodični sto, preneraženu suprugu i uplašenu decu, pred nemog lažljivog muža lica oborenog nad piću, napola je ustala iz stolice i povukla sto, praveći Liksu mesta. Prvi put je povukla potez samo radi sebe. Jednostavno mu je pokazala stolicu preko puta i rekla: „Slobodno je.” Nije mu ostavila izbora. Da prođe pored nje, bez pripremljene laži, bilo bi neučtivo. Seo je. Neobuzdano je pocrveneo. Razotkriveni špijun. Ali njegovo porumenelo lice bilo je neodoljivo. Ne samo kao slika nevinosti, stida i nelagode, nego i požude, uzbuđenja, straha. Nikad nije videla toliko straha na nečijem licu. Osetila se neobično moćno jer može da izazove toliku neželjenu nelagodu kod muškarca. Trebalo bi da je obrnuto. Tako je uvek bilo do tada. Znači, tako izgleda biti muškarac, lovac, grabljivac, imati u domašaju porumeneli plen, lica crvenog poput zastave uzbuđenja. Naterala je Liksa da je gleda u oči jednostavno ćaskajući s njim kao da joj je rođak. Pomoglo je i to što je bio dosta mlađi od nje. Deset godina, procenila je. Pomogle su takođe i dve čašice alkohola koje je popila. Razvezale su joj jezik. Zašto da ne? Nije neprirodno – naročito u ABC-u – razgovarati s nepoznatim s kojim ste se zatekli za stolom. Navaljivala je dok se nije potčinio njenim pitanjima. I dok je govorio o svojim studijama i propagandnom radu, dok je iznosio svoje stavove o gotovo svemu, uključujući i – tadašnje – dobre vesti, loše vesti iz Irana, nastupajući plebiscit, sukob isplaniran za Dan državnosti, glad u Kambodži za koju priprema uličnu predstavu pod nazivom, rekao je, Pol Potaž, ponovo je osetila da je zadovoljna sobom, privlačna, strastvena. Počela je čak da joj se dopada žena za istim stolom s ovim razotkrivenim voajerom. Nije ga slušala, naravno. Pozorište i Pol

Potaž? Iran? Najviše joj se dopadao dok se igrao, to jest dok je bio neko drugi, a ne on sam. Glas mu je bio predivan. A umeo je i da peva. Dobro je oponašao naglaske. Iako je njegov repertoar američkih glumaca bio zabavan, oponašao je njihovog konobara, čoveka čudne glave i neobičnog, pridavljenog glasa, toliko darovito da se glasno nasmejala. No, istini za volju, ovaj uhoda, uprkos pameti i mladosti, uprkos tome što se telesno razlikovao od njenog starijeg ljubavnika sa stomačićem, nije bio njen tip muškarca. Nije bio dovoljno plećat. Bio je preglasan i preosetljiv, previše studentske odeće, glasa, kose, previše željan da promeni svet natpisima na majicama i bedževima. I suviše, suviše neiskusan sa ženama. Ne bi umeo da flertuje ni za šaku dijamanata. Nije to nosio u sebi, i nije raspolagao odgovarajućom veštinom – za razliku od njenog nemilosrdnog i nestrpljivog ljubavnika koji je iskorišćavao svet, i nju, grubo i nehajno. Njegovo neiskustvo predstavljalo je iskušenje. Davalo joj je moć. Te večeri više od svega trebao joj je osećaj da ona drži uzde. To njegovo neiskustvo dalo joj je dovoljno snage, kad su završili s večerom i na stolu nije ostalo ništa osim šolja s kafom, računa i njihova dva para ruku, da mu dodirne vrhove prstiju koji su držali dvogled i žudeli za njom kroz sočiva, a zatim da mu stegne zglobove, a onda da ga pita, krajnje neočekivano: „Gde živiš?cc A onda da nastavi, pre nego što je stigao da joj odgovori: „Znam tačno gde živiš. Na četvrtom spratu iznad bara.” Bilo je divno videti ga kako ponovo rumeni i vrpolji se. Nije mogla da se zaustavi. Noć ju je mamila, a ona se spremila za nju. Ali ako je u blizini i bilo heroja, mladić s kojim je brzo izašla iz restorana, stigla u Ulicu Kargo i krenula na četvrti sprat, svakako nije bio taj. Unutrašnjim okom posmatrala je samo sebe. Sat se vratio unazad. Ponovo je bila žena, polovina para, i čeka u baru na ulici. Ali uveličana. Uvećana. Željena. Nejasne mrlje muškaraca prolaze pored nje, dopadaju im se njena kosa, haljina, lice, noge. Koliko je bolja od svake supruge, misle. Polovina grada želi da spava s njom. Ona je žena s plakata časopisa Lajf, ruž za usne i čaša vina, ljubi svakoga. Njena usta. Njen jezik. Treba samo da podigne glavu, pogleda oko sebe i nasmeši im se, svim tim muškarcima. Telefoni zvone i niko se ne javlja. Neće je uhvatiti. Četiri sprata iznad, namigujuća sočiva hvataju samo svetio.