Sest - Jim Crace

„Dakle”, ponovila je, „baš imaš lep vidik odavde.” Izgovorila je to kao neobavezujući poziv ovom muškarcu, dečaku, da joj priđe i obgrli je oko struka. Neko mora da zatvori jaz između stola na ulici i sobe. Naravno, to je delimično i njegova obaveza. Uskoro je shvatila, dok su sekunde prolazile kao udari zvona a ona i dalje u ruci držala težak dvogled, da ovaj mladić neće napraviti ni korak kroz kuhinju da je pribije uz prozorski okvir i pritisne joj usne na vrat, dok mu kita raste uz njenu butinu. Bio je suviše uplašen i nevin. Moraće sama da načini prvi korak. To je bilo jednostavno. Pružila je ruku i dodirnula mu goli stomak iznad kaiša, dečački pramen malja. „Dakle!”, rekla je. Reč se činila neizbežnom, kao i napućene usne koje su je izgovorile. Zatim: „Uhodo mala.” Želela je da on progovori pre nego što ga poljubi, pre nego što pođu ka neurednom krevetu u njegovoj razvašarenoj sobi. Želela je da otkrije kakva je kroz sočiva. „Reci mi... zašto me gledaš?” Pokazala je glavom ulicu ispod njih, gotovo prazan bar, kao da još sedi tamo. Liks sebe, naravno, nije smatrao ni uhodom ni voajerom. Česta osmatranja iza kuhinjskih zavesa za njega su bila rutinska, namenjena pustim trenucima dana, omogućavala su mu da makar zamišlja sebe kako učestvuje u svim poljupcima te godine. Šta je drugo mogao da radi kod kuće – u praznom stanu – osim da sluša radio ili gramofonsku ploču, a zatim da osmatra ulicu kroz dvogled? To je bio njegov jedini mogući doprinos Lajfovom portretu grada. Žena iz bara, sada prstiju omotanih oko njegovog kaiša, greši ako misli da je posebna. Nije mislio isključivo na nju (mada mu je u tom trenutku, dok mu je zadizala majicu, bilo teško da misli i na jednu drugu). Nije pravio razliku među zgodnim ženama, sve dok ih je bilo da mu privuku pažnju. Očima je gladno, krvoločno gutao žene na ulici. A čime bi se izgovarao ako bude uhvaćen? A čime će se izgovarati sada, kad ga je uhvatila i ispitivala žena koja mu diše u lice, koja mu je tako blizu da joj oseća miris parfema i kože glave? Njegova je dužnost bila da posmatra, naravno. Posmatrajte ljude na ulici, govorili su njegovoj klasi profesori glume. Gledajte kako se ponašaju. Pratite ih čak, da vidite i saznate šta rade kad su bezazleno sami. On je samo učio, kroz dvogled. „То je deo mojih studija”, rekao je. „Uvek si bila tu, a ja sam uvek

gledao. To je sve.” „Ima tu još nešto”, rekla je ona. „Znam ja muškarce.” Želela je da joj kaže kako je oduvek čeznuo za njom, kako je mnogo puta maštao o ovom trenutku. Želela je da joj kaže: „Uzbudio sam se kad sam te uhvatio sočivima.” Ali on je umesto toga rekao: „Ovo mi je neprijatno.” Hteo je da kaže kako je poriv koji ga je naveo da traži uzbuđenja s kuhinjskog prozora pogrešno protumačen. On ne želi ostvarenje sa ženom čije ime zna, nego samo ispunjenje nasumične telesne želje, tog divljeg neukrotivog gospodara samaca. Hteo je samo da se zadovolji. Sada se suočavao sa strahom i sramotom ostvarenja neostvarljivog, sa nečim što nikada pre nije radio. Mora da premesti svoje opšte neusredsređene čežnje za svakom ženom koju slučajno vidi izdaleka na ovu određenu, i te kako prisutnu ženu. Izula se, šutnula cipele preko kuhinjskog poda, postavši niska i ranjiva bez visokih potpetica. „Poljubac, poljubac. Proučavaš li i poljupce? Hajde.” Zapanjila je sebe, na vrhovima prstiju, bosonoga, njen jezik zapanjio je njegov, ruke mu je gurnula pod majicu kao da je on žensko. Bila je raspoložena za iznenađenja. Imala je jadan dan, pun iznenađenja, i nadala se nekakvoj prijatnoj odmazdi. Ipak, nije trebalo tako spremno da mu poljubi beleg. Nije trebalo da mu uhvati mekim usnama kratke meke dlake. Uzdahnuo je i pokušao da se otrgne. „Izvini”, rekao je. „Zbog čega?” „Zbog ove... mrlje.” Beleg ga je uškopio za čitav život, mislio je. Taj crveni dlakavi mladež devojkama se gadi. Ta prepreka će ga onemogućiti da se oženi. Još nije upoznao neudatu ženu koja se pri prvom susretu nije na trenutak zabuljila u tu mrlju, ili koja se nije borila da usmeri pažnju negde drugde. Osećao je da prosuđivački pogledi stalno lete ka njegovoj jagodici, da je njegov beleg ljudima opčinjavajući i odvratan kao zečja usna, razroko oko ili neki ružan čir. Činilo mu se da njegovo telo nema drugu svrhu nego da vuče taj usplamteli obraz. Plameni obraz, večito rumenilo. Drugovi iz detinjstva rugali su mu se zbog belega, zvali su ga Flekavi, nemilosrdnim nadimkom koji je on budalasto prihvatio i još trpeo kad ode kući, samo da pokaže kako ga mrlja više ne muči. Oh, ali mučila ga je. Oblikovala ga je.

Još u ranoj mladosti Liks je razvio naviku da s oklevanjem podiže ruku ka oku kad razgovara s nepoznatima, kao da štiti oči od sunca. Time, naravno, nije skrivao svoj beleg, nego je privlačio pažnju na njega, i pružao svojim školskim drugovima još povoda za zadirkivanje. Pokušavao je da drži tu nesigurnu ruku u džepu pantalona ne bi li makar delovao kao da je izmiren sam sa sobom. Osim toga, prečesto je osećao obavezu, kad se s nekim upoznaje, da se predstavi kao Flekavi, a zatim da pokaže beleg boje trešnje kao da ga novi poznanici već nisu videli i ignorisali. Zbijao je šale na račun svog belega. Preterivao je, zapravo, toliko da je nekim njegovim starim poznanicima postalo neprijatno, pa su počeli da ga zovu Feliks i da gledaju u pod dok razgovaraju s njim da ga ne bi uvredili letimičnim pogledom u lice. Liks nije mogao da prihvati, i nikad neće shvatiti, ali je žena iz bara odmah videla, da je njegov mladež privlačan, a ne ružan. Bilo joj je prijatno da ga poljubi, kao da ljubi nekoga u modricu da prođe, ili ljubi nekome oči da bi prestao da plače. Taj mladež bio je poziv na nežnost. Bio je njegov najljupkiji deo. Pridavao je njegovom inače bezizražajnom licu senku nečeg ironičnog i domišljatog, malo nevinosti i lepote. Ono malo ljubavnih uspeha koje je Liks ostvario do tada njegov mladež je omogućio, a ne otežao. Liks to nije shvatao. Krivio je beleg za sve svoje lične i javne neuspehe. Možda je zato toliko zavoleo bioskop. To je bilo utočište u kom se njegov beleg nije video, u kom su svi gledali napred, a niko u njega. Ali to ne objašnjava njegovu čudnovato razmetljivu odluku da postane glumac, neko ko zarađuje za život izlažući se pogledima. Ili je razlog možda ono što je razborito izneo Liksov najbolji drug kad je ovaj objavio da je primljen u pozorišnu školu: „Traži posao na kom može da se sakrije šminkom.” Kad bi samo njegov najbolji drug mogao sada da ga vidi, sa ženom koja ga na vrhovima prstiju ljubi u beleg kao da je ta mrlja boje trešnje zaista voćka. Evo najzad dokaza da je ljubav – ili makar strast – šlepa, da savlađuje, zanemaruje, oprašta mrlje i nedostatke. Ponovo ga je poljubila u mrlju, sprečivši ga da ustukne. Bio je krotak, što s belegom nema nikakve veze. Neki drugi muškarac, većina drugih muškaraca ne bi se skrivala iza zavesa sobe na spratu. Sišli bi na ulicu da zadovolje svoju požudu. Nekog drugog muškarca ne bi trebalo mamiti i hrabriti. Ali ovde, još na kuhinjskim vratima, usana još

pritisnutih na njegov obraz, ona je uskoro u njemu prepoznala nekoga ko se (kao i sam grad) do tada retko ljubio – sudeći po njegovom oklevanju, to je bilo sasvim moguće – i ko gotovo sigurno nije još vodio ljubav. Nije bio samo neiskusan. Je li nevin? Jače je osetila svoju svrhu. Hvala bogovima što je makar jedno od njih dvoje spoznalo svoju svrhu. Liks je bio potpuno izgubljen. Jedini telesni dodir sa ženama – osim one preneražene dobrovoljke – ostvarivao je na pozornici i na časovima glume, a tu su ga vodili profesori glume i scenska uputstva: Uzmi je za ruku ili Zgrabi je grubo ili Zagrli je. I on je slušao tekst. A ona je – neka studentkinja glume koja je tog dana bila njegova Blanša, Julija, Beatriče, Saloma – odgovarala po pravilima. Bili su to dozvoljeni pozorišni dodiri, spojevi u kojima nije bilo ispunjenja, promišljene strasti – ljubavna tehnika koja služi samo da zavara gledaoce. Naravno, tela kojima je baratao nisu bila veštačka. Partnerke koje je grlio na pozornici bile su prave žene, spremne da govore i rade. Njihove usne bile su stvarne. Ruke koje je ljubio ili stezao, kostimirana ramena koja je grlio, nisu bili rekviziti. Seljačke suknje koje su mu se uplitale među noge za vreme plesa bile su prevara, kostim, igra. Pa ipak, kad ju je pridržavao, tu devojku u klasi, koja god bila te sedmice, svoju partnerku – dok izvodi zvezdu, onda su noge koje su se nazirale bile uznemirujuće prave, kao i teški miris Šanelovog parfema, traka grudnjaka što mu je urezivala nagoveštaj u dlan. Nijedna od njih nije bila stvarna kao ova sitna bosonoga žena iz bara što ga sada gura iz kuhinje, preko podnih dašak male sobe, sve dok ne udari nogama u krevet i padne. Znala je dovoljno o mladićima da mu udovolji, ako ne i da ga sasvim zadovolji, pre nego što ga je pustila da ejakulira, iako su vodili ljubav tako užurbano i grozničavo da nijedno od njih nije skinulo ni komad odeće. Ništa osim njenih cipela, ostavljenih u kuhinji. Njemu su pantalone i gaće bile smaknute na butine. Njeno donje rublje prosto su pomerili u stranu. Grudnjak, još zakopčan na leđima, popeo joj se do brade. Hvala bogu na gruboj sandinističkoj suknji. Moći će pristojno da se vrati kući tramvajem, neće izgledati neprikladno razbarušena. Uprkos suzama. Jer suze će joj poteći čim siđe iz njegovog stana. Žena još nije Liksu otkrila svoje ime. Grizla ju je savest, zapravo, pa bi

lagala da ju je upitao kako se zove, zatražio joj broj telefona ili predložio da se povremeno sastaju u restoranu ABC. Ali on nije ništa pitao, tražio ni predlagao. Seks mu je udvostručio nelagodu, nije je izbrisao. Jezik mu se, tako živahan pre nekoliko minuta, vezao u čvor. To nije bilo važno. Nije ni mislila da će se ponovo videti s njim. Mislila je čak da više nikad neće doći u taj bar. Njena budućnost očigledno leži negde drugde. Njen plen moraće da pronađe drugu prijateljicu za svoj dvogled. Ležali su u krevetu, predugo, u njegovom uzanom krevetu, i zurili u postere na tavanici – rok grupe za koje nikad nije čula, demonstracije i kampanje u kojima nikad neće učestvovati, eksperimentalne predstave koje je mrzela – i u ilustrovanu Rozentalerovu izreku „Umetnik je oklopnik” na zidu preko puta. „Šta li misliš o meni?”, upitala ga je. „Ne mislim ništa. To jest, ništa loše.” „Jesam li ti prva?” „Prva šta?” „Prva u krevetu?” „Prva šta u krevetu?” Slegnula je ramenima. Muškarci je uvek razočaraju. „Gde mogu da se umijem?” „Tuš je u dnu hodnika. Ja se obično perem u kuhinji...” Liks ju je odveo do neosvetljene kuhinje i sačekao je kod vrata (najzad domaćin) da se najzad svuče, kao obris naspram tamnog prozora, i prebaci odeću preko radijatora. Vezala je oko struka peškir koji joj je dao. „Napraviću kafu ako hoćeš.” „Da, treba mi kafa.” Liks se nagnuo preko nje nad sudoperu da napuni šerpu vodom. Dojke su joj bile tvrde i hladne. „Ugrejaću i tebi malo vode, ako hoćeš da se opereš”, rekao je. „Nema tople vode.” Plamen gasa dramatično je obasjao kuhinju. „Nešto bih da te pitam.” „Izvoli.” Želeo je da je pita: „Jesam li dobar u krevetu? Mogu li da budem samouveren s devojkama? Šta još ne znam, a treba da znam?” Na kraju krajeva, starija je. Dužnost joj je da ga umiri. Ali rekao je samo: „Šta je?” „Šta šta je?” Već je videla koliko bi mogao da joj ide na nerve.

„Znaš, mislim, šta se dešava?” Naslonila se na prozorski okvir i pogledala dole na ulicu bez pomoći dvogleda. Ništa se nije micalo. Već je bila prošla ponoć. Bašta je bila raščišćena, kapci na izlogu zatvoreni, stolice i stolovi sklopljeni i zaključani katancem. „Pošla sam s tobom”, rekla je, „zato što se čovek kog stalno dole čekam nije pojavio.” „Hajdemo ponovo u krevet.” Zapanjila se, ne zato što je predmet njene „male međuigre” baš briga što ju je ljubavnik ostavio – a zašto bi ga bilo briga? Nikoga nije bilo briga – nego zato što se ovo nevinašce tako brzo preobrazilo u nešto što je dobro poznavala, u grabljivca koji uvek hoće seks, traži ga, moli. Glupo je bilo što se skinula pred njim i stajala polunaga, obasjana odsjajem uličnog svetla na prozoru. To je očigledno bilo izazovno. Izazvala ga je. Sasvim jasno. Laskalo joj je njegovo telo, njegova erekcija. Gotovo se obradovala ovom novom talasu. Kako i ne bi? Verovala je da je jedini povod njegovog uzbuđenja. Njegovo telo budilo se ponovo zbog njene blizine u prostoriji. Cenilo je nju i nikog drugog. Liks pak nije nameravao da laska. Ovog puta nije ona morala da zatvori jaz između stola na ulici i sobe, niti da napravi makar korak. Činilo se da Liks više nije uplašen i neiskusan. Privukao ju je sebi uz majušnu sudoperu pored prozora. Spustio je pantalone. Ona se odjednom uznemirila. Izgubila je kontrolu. Ovo je, kad se sve uzme u obzir, ipak soba nepoznatog muškarca, opasno mesto. „Već smo jednom to uradili”, rekla je. „Tako si lepa.” Jednom rukom već ju je hvatao za grudi, a drugom zadizao peškir. „Hajde da legnemo tamo u sobu.” Pogurao ju je ka vratima. Poklonik je postao manijak za svega sedam sekundi. Gde je u ovome nežnost? Naravno, u ovako čudnim okolnostima bilo bi previše tražiti ljubav. Ali nežnost? Koliko je Liks pažljiv prema njoj? Možda je prerano za nežnost, možda je premlad za nežnost. Srce i mozak kasne kad muškarac otkrije seks. Ima za njega i opravdanja: ne misli ništa loše, gledao je previše filmova, pa misli da je vođenje ljubavi nasilan čin, hteo bi da se iskupi u sopstvenim očima. A mi treba da uvidimo ovu nežnu i blagonaklonu istinu: kasnijih godina Liks je pokazao da nije surov i nehajan u ispunjenju svojih strasti, nego da – s jednim jedinim skupim izuzetkom – spava samo sa ženama koje,

makar u tom trenutku, potpuno obožava. Kupidon je po prirodi nestašan, nerazuman i neodgovoran. Do sada se ona, i bez nežnosti i obzirnosti, uzbudila, da kažemo istinu. Reči „Kako si lepa”, uvek obave posao. Još nešto ju je pobudilo i podstaklo: prozor, sims, zavese još polurazvučene pred radoznalom noći, pusta ulica ispod, i njegov dvogled još okačen na kuku. „Ovde ćemo”, rekla je. „Požuri.” Okrenula mu je leđa i uhvatila se za prozorski okvir. Izbacila je zadnjicu, te neme i debele napućene usne mekog mesa, i posegnula između nogu da ga usmeri. „Hajde, hajde.” Sva osećanja suzila su joj se na genitalije. Jedva je osetila njegove prste na leđima, jedva čula zadihano disanje, pištanje čajnika na štednjaku, pucketanje drvenog prozorskog okvira, deljenje i slepljivanje njihove kože. Prislonila je čelo na staklo, ali niko nije prolazio ulicom, nije bilo automobila, veseljaka, nevernih muževa koji kasne na sastanak sa strpljivim ljubavnicama; čak joj ni mačka nije privukla pogled. Liks se izgubio u njoj, ali već mu je napola oprostila. Nije se zavaravala. Nije osećala strast prema ovom novajliji. Bila je subjekt i objekt sopstvenih želja. Gubila se, tu na četvrtom spratu, samo u onome što joj se dogodilo, bila je na mnogo mesta istovremeno, činilo joj se, u baru, u krevetu, u ABC-u, u sumornoj sobi osvetljenoj s ulice, na gradskim mračnim zavereničkim bulevarima, žena koja je samo htela da povrati samopouzdanje. Sada smo najzad stigli do prvih trenutaka Liksovog najstarijeg deteta. Kćeri, zapravo. Devojčice po imenu Bel. Imala je otisak očevog mladeža na obrazu, jedva vidljivu mrlju. Sada joj je, koliko, dvadesetak godina, i još čeka trenutak kada će poželeti, kada će se usuditi da pozove telefonom svog „tatu” koji ništa ne sumnja. Pozvaće ga jednog dana. Pisaće mu. Poslaće mu fotografiju. Napraviće mu potpunu zbrku u životu. Ipak, zasad, u toj noći prvog puta 1979, te godine kada smo počeli da se ljubimo, Liks nije imao pojma koliko će ovaj susret potrajati... tako telesno. Osećao je kako mu vrela para iz čajnika masira leđa, ali nije još mogao da se odvoji od ove žene. Noge su mu odjednom popustile i zaklecale, mlitave kao peškir koji je skinuo s nje. Dahtao je žudeći za kiseonikom. Inače se nikad nije osećao slobodniji i spremniji za svet. I odvažniji.

2 Voleli su se, student glume s mrljom na obrazu i devojka labuđeg vrata. Bila je to nespretna ljubav, užurbana i telesna ljubav koja ostavlja modrice, kakve su često prve ljubavi. Bila je, kako se to kaže na selu, „kao umešena nogama”, rđavo uobličena ljubav. Opraštamo ljubavnicima trapavost. Bili su gotovo još deca. Bila je tek 1981, prva – i jedina – godina onoga što smo tada nazivali (u zavisnosti od političkih stavova i uzrasta) ili Veliko otapanje ili Popuštanje, kada su se, posle dvadesetak meseci uvežbavanja ljubljenja – život posle Lajfa – i pomoću neočekivanih prihoda od turizma i nepredviđene pažnje nešto stranog kapitala, naše gradske vlasti povukle u većnice, kabinete i klubove da se usredsrede na sticanje bogatstva i seksualnih doživljaja. Ostavivši tako sve nas ostale da živimo svoj život. Sećate li se kako je kratko bilo to topljenje građanskog snega, to gradsko otapanje? Sećate li se kako su, sasvim nakratko, čak i policajci pustih da im narastu zulufi i strpijenje, kako su strane knjige, ploče i filmovi stizali neiseckani, neobeleženi, pamtite li šok pri susretu s časopisima o visokom društvu, sećate li se kako smo plesali Poslednji tango i igrali se Dubokog grla kao da će nam neiskušana strast bioskopa osvetliti put u raj? Teško je danas oceniti našu besmislenu radost, odlučno zanemarivanje svih zakona i propisa (što sitnijih, to bolje), naš prezir prema gramatici, i vlasništvu, i zdravom razumu, i umerenosti. Sve ono do čega je našim roditeljima bilo stalo (ako se i sami nisu otopili u Otapanju) izbačeno je na ulicu, bez brige, sa slašću. Bilo je moguće bez mnogo straha od zaustavljanja ići bez legitimacije, krasti hranu u duhu demokratije i žickati cigarete, dizati

galamu usred noći i visiti na trgovima po čitav dan, voziti se tramvajem bez karte, parkirati očeva kola na zabranjenim pločnicima i drsko skitati ulicama do mile volje, pijan, drogiran, polugo. Kako je moderno i smelo bez ikakvog napora, posle silnih godina razuma i reda, prosto odevati se loše. Jedan sat neplanirane kupovine na novim tezgama crne berze koje su te godine nicale posvuda opremilo bi vas za revoluciju. Ulice su bile pune ciganskih boraca, činovnika u farmerkama i s frizurama iz Los Anđelesa sedamdesetih godina, žilavih boljševika u kaputima debelih ljudi, belih urođenika u majicama s natpisima koji pozivaju da se Bog zameni pankom a vlada panarhijom, žena u suknjama svih mogućih krojeva i tkanina koje su otkrivale količine kože i butina do tada odobrene samo stranim gostima i uvezenim časopisima. Čak je i Ostrvo pomoraca nakratko bilo ispražnjeno od čuvara i pretvorilo se u danonoćnu svetkovinu muzike, droge i izleta. Nacija Vudstoka – najzad. Naš grad morao je da nadoknadi dosta vremena. Sećate li se otpadaka i svirača po ulicama, otvorenih prozora i pretrčavanja kolovoza, iznenadne obaveze da se isprobaju novoodobreni tabui u postelji, samoubistava, dugova, trudnoća, džeza, regea i roka, blaženog nestanka samokontrole, svađa, beskrajnog i bezbrižnog čarkanja s nezainteresovanom policijom? Ah, da, labavost koja je trajala, koja je mogla da se trpi, samo jednu godinu, ali zbog koje smo nakratko osetili da smo Najzad Slobodni, slobodni da kažemo šta mislimo, da se organizujemo i da demonstriramo a da nas ne „nestanu”. Razumeli smo i praštali svojim ljubavnicima, tada. Praštali smo im nadmenost i lakomislenost, opasnosti kojima su se izlagali kad im se bilo bezbedno izložiti. Bili su samo uzbuđeni proizvodi vremena, odgovorni za to što jesu koliko su i pluća odgovorna za vazduh. Taj četvrtak u decembru bio je njihov dvadeset sedmi zajednički dan, vrhunac njihove bezbrižne, beskrajno kratke veze. Dan snošaja i dela. Nikada više Fredailiks, to dvoje bezazlenih teoretičara, neće biti tako puni strepnje i oduševljeni, neće trpeti takvu mučninu od straha, nikada više neće biti tako uspravni, tako grozničavi, niti će s više prava bežati u utehu tela kad jednom izvrše svoju budalastu dužnost prema svetu.

Liks ni dan-danas nije siguran da li su ga opčinjenost tom gordom univerzitetskom lepoticom, koju je delio sa svakim ko ju je ikada video, ili prosta želja da se pokaže kao pristojan revolucionar pre nego što se Popuštanje i njegovi studenski dani okončaju navele da na novembarskom skupu Rozentalerovog kooperativnog komiteta (nazvanog tako uglavnom da bi se dobio akronim RoKoKo) ustane i, kao da ne govori ni o čemu opasnijem nego što je deljenje letaka, predloži otmicu Marina Škole. Njegova zamisao bila je prosta, i samo nestašna. To je bio Duh vremena, njegov javni doprinos velikom i slavnom Otapanju. Želeo je da privuče pažnju na sebe, da kaže nešto što bi usijana glava kakva je Freda volela da čuje. Nije želeo da ga shvate tako ozbiljno. Umetnička akademija na kojoj je Liks pohađao završnu godinu Pozorišnih i scenskih studija dobila je prethodnog semestra gotovo sedam miliona dolara priloga od Majsterkorpsa, elektroničkog i građevinskog giganta iz Milana, Berlina, Bostona i Hong Konga, za novi bar, pozorišnu salu, koncertnu dvoranu, galeriju i bioskop, sve u jednom po meri načinjenom zdanju u obliku zvezde. Petougao stvaralaštva. Zapravo, bili su to prljavi milioni – ili su tako napredniji studenti ocenili. Neće ih zavesti nove zgrade i jeftin alkohol, naročito zato što će već diplomirati dok petougao bude izgrađen. Ti prljavi dolari, tvrdilo se u studentskom besplatnom listu, zarađeni su na niskim nadnicama Dalekog istoka, „na svetskoj trgovini nepošteno spakovanih loših proizvoda štetnih po okolinu1, na trampi oružja za afričko drvo i na berzanskim prevarama (čije su žrtve bili roditelji mnogih od njih). Sedamnaestog sledećeg meseca, u četvrtak, baš kad studenti krenu kućama na zimski raspust, predsedavajući upravnog odbora američkog ogranka Majsterkorpsa, Marin Škola, posetiće grad da otvori novu upravnu zgradu kompanije u tornju od tada svima nama poznatom kao „Marinov prst”, i da podeli (ili se bar tako govorkalo) žute koverte zahvalnosti sa po hiljadu dolara našim najboljim gradskim očima i urbanistima. Bio je vredna meta, svakako. Liks je stajao pred devetnaest studenata, članova udruženja RoKoKo, imajući u početku na umu nešto vrlo umereno. Ako ste dovoljno visoki, uvek je najbolje da ustanete kako biste privukli pažnju

slušalaca. Držao je fotokopiju članka koji će, mislio je, zanimati okupljene. Pročitao ga je uvežbanim glasom, spustivši ga gotovo do šapata kad je stigao do obaveštenja o poslednjem sastanku predsedavajućeg na dan posete. Liks je, naravno, znao da ga gledaju svi u sali za sastanke (ponovo scenska veština), i da je među njima i slavna Freda U Crno Obučena, univerzitetska lepotica s glavom neke skulpture koja je mogla da bude manekenka da je htela, da spava sa svakim u dvorani, zatim da ih pojede za večeru i da i dalje ima dobrovoljaca, da snima filmove ili se slika za Plejboj (koji se najzad pojavio na našim kioscima). Negde oko pet po podne, čitao je Liks, Škola namerava da „svrati” na univerzitet i položi kamen temeljac onoga što je i dalje Majsterkorpsov kreativni umetnički centar ili MEKA. 2 (Naravno, kompanija Majsterkorps više nije s nama. Najzad je podlegla pritisku kreditora u Slomu na Dan rada, „Volstritskom sunovratu dve hiljade pete”.) „Moraćemo da organizujemo protestnu stražu”, rekao je neko. Kao da je čitao Liksu misli. Onda je progovorila Freda, ne trudeći se da ustane, ne trudeći se da podigne glas. Odvratila je na svoj način, odlučno i zavodljivo preterano. „Straže su gubljenje vremena. Znate to i sami. Policija nas opkoli i gotovo.” „Onda pokretni kordon.” „Kakva je razlika? Neka neko predloži peticiju, molim vas. Ili delegaciju! Ili kampanju pisanja protestnih pisama! Sve je podjednako nedelotvorno.” Freda je otkrila da može da kaže sve što joj padne na pamet. Lepota joj je davala dozvolu. Niko se nije usuđivao da se uvredi, naročito ako Freda govori tiho kao vaspitačica ili bolničarka. „Niz transparenata ili komad papira s nekakvim potpisima neće uopšte uznemiriti gospodina Monsterkorpsa, je li tako? Ispravitemeakogrešim.” Mala pevuckava fraza. Podigla je obrve, sačekala malo, pogledala je po sali. „Ne, mi moramo Marinu Školi da priredimo iznenađenje. I da ga malo prodrmusamo. Da mu uradimo nešto što se ne zaboravlja. Ako ono što napravimo ne stigne u večernje vesti, čemu onda služi?” Njen spokojni juriš sasvim je ućutkao dvoranu, odnosno, gotovo sasvim – jer Liks je odnekud, van scenarija, bez ijedne probe, potpuno slobodno, ugledao priliku, pustolovnu seksualnu priliku. Rekao je, njoj:

„Kako bi bilo da ga otmemo? Da ga stavimo pod ključ? Da pružimo Majstoru Školi priliku da...” Da šta? Liks je zastao tražeći reči. Želeo je da zvuči nehajno i ironično. Gotovo se izbrbljao, suviše svečano: „Da mu pružimo priliku da shvati svoje zločine.” Fredi bi se to svakako dopalo. Umesto toga, rekao je, sa savršenim naglaskom desetog naraštaja Bostonaca: „Večerao si, starče – a sada će ti konobar doneti račun.” Spasla ga je, čak mu i polaskala, legendarna filmska replika Berta Lankastera. Primetio je da se Freda nagnula napred dok je govorio. Morala je da iskrivi svoj sumanuto dugački vrat da bi se zagledala u njega preko poređanih radikalnih studenata. Minđuše su joj visile teške poput krušaka. Narukvice su joj zvecnule kad je sklonila kosu da raščisti vidik i pokaže grlo. Liks je, prvi put, bio siguran da ona ne zuri u njegov beleg na obrazu. Usta su joj bila otvorena, oči blistave. Divila mu se. Do tada jedva da ga je i zapažala. „А šta posle?”, upita neko. „Opasno je, zar ne? Otimanje milionera zvanično je dozvoljeno samo u Italiji. I šta ćemo s njim?” „Kad otmeš milionera, oteo si i novinske naslove. To je to.” Liks je igrao kao zaljubljeni šiparac, nesposoban da se uzdrži. „А onda ga pustiš, naravno. Posle nekog vremena.” Jedva je prepoznavao sebe. Preobrazio se za nju. Pikasov sindrom, tako se to zove, po slikaru koji je menjao stil za svaku ženu u svom ateljeu ili krevetu. „Pustićemo ga, ali tek kad potpiše Priznanje odgovornosti, Priznanje krivice”, reče Freda, ne razmislivši da li zvuči nehajno i ironično. „То će dobro izgledati u novinama. Izaći će na naslovnoj strani.” „Neće hteti. Nije hteo da potpiše ni Sedam načela. Čak i Globoil je potpisao Sedam načela.” „Čak i Neskafe je potpisao.” „Držaćemo ga dok ne potpiše.” Izvila je vrat i osmehnula se Liksu. Njemu je vrat pocrveneo zbog nje. Odjednom ga je oblio znoj koji kao da mu je ispunio oči i natopio kosu. Srce mu je ubrzalo otkucaje, usta se osušila. Muškarci se zaljubljuju brže i telesnije od žena. Liksu je to bilo novo, radosno iskustvo, ova neočekivana pobeda. Kako mora da joj je neustrašivo izgledao – i mora da nastavi tako da izgleda. I kako je žalio što je uopšte otvarao usta. I tako je počelo, otmica, ljubavna avantura, vođenje ljubavi, život

Liksovog drugog deteta. U tom trenutku ta priča je bila jedva nešto više od priče. RoKoKo nije bio opasan ništa više nego što je Popuštanje bilo prava revolucija. Bilo je to poziranje u ime Slobode i Ljubavi, ništa svesnije posledica nego što je majica svesna svetlucavih natpisa na sebi. Članovi ove grupe bili su u suštini meki i dobroćudni mladi ljudi, preživele žrtve nedavnog puberteta, trudili su se da zvuče manje blago i turobno nego što su zaista bili, i samo su želeli da postanu deo velike gradske potrage za romantikom i napretkom. Nisu mogli da uznemire nikoga osim sebe samih. Kad bi RoKoKo krenuo ulicom u punom sastavu od njih devetnaestoro, niko se ne bi sklonio u stranu, uprkos njihovim glasovima i kosi, kožnim opasačima i lancima. Grozd nije bio ništa strašniji od jednog usamljenog zrna. Njihova odluka bila je nepromišljena, i ne bi prošla u zrelijem društvu. Mudrija grupa bi brzo razmotrila sve razloge za i protiv i shvatila da bi otmica mogla samo da se olupa otmičarima o glavu. Naslovi će ih sahraniti. Njihov bunt biće gorak zalogaj. Jedine trajne žrtve biće oni sami. Zato su oni uzdržaniji na sastanku utonuli u stolice, glasali za „podršku” akciji, ali se nisu dobrovoljno javili da je izvedu. Sedeli su namršteni kao kineska slova i trudli se da izbegnu pogled prelepe Frede. Znali su kako je ubedljiva, i kako zavodljiv ume da bude njen pogled. I opasan. Otmica, makar i kratkotrajna i opravdana, može sve da ih pošalje na robiju, uprkos Otapanju, da im ugrozi ispitne ocene ili razočara profesore. Njihovi roditelji neće biti blagonakloni. Neće svi moći da plate da im puste decu. Profesionalna budućnost biće im potkopana. Vlasti će im uskraćivati vize za putovanja još dugo posle otmice. U svakom slučaju, nisu bili sigurni (iako su u ovom društvu ćutali o tome) je li otmica „pravedna”. Na kraju je u najopasnijem trenutku samo četvoro članova grupe bilo spremno da raširi krila preko granice demonstracija i stane uz Fredu: turobno ljupka lezbijka s Fakulteta stranih jezika (koja je više od svega želela da razočara svoje profesore i potkopa svoju profesionalnu budućnost), dvojica visokih ugojenih postmaovskih anarhista s Fredinog fakulteta i Liks, a uskoro se pokazalo da svi žele više od drugarstva sa svojom blistavom koleginicom. Ovo četvoro Freda je najviše poremetila i najviše su žudeli za njenim odobravanjem. Srce

vlada glavom i pretvara nas u ludake, smele i radikalne. Revolucija jaše najstrasnije kobile. Petoro dobrovoljaca ne bi bilo dovoljno za masovnu zasedu kakvu je Freda imala na umu u početku, za njenu predstavu snage, moćni udar protiv nasilnika. Ona je videla veličanstvene filmske snimke iz 1968, godine barikada, mase studenata naoružanih samo zastavama i kockama iz kaldrme kako probijaju policijske kordone. Ali nikada nije videla da to radi samo petoro. Činilo joj se da ju je grad ponovo izneverio. Pre svega trinaest godina Peking, Pariz, Prag, Čikago, Santjago i Rim rasturili su ljudi mlađi od trideset. Fredi je svakako delovalo kao da Mladost može biti zaista moćna u svakom kutku sveta osim u našem. U novčaniku je nosila novinsku fotografiju iz 1968: jedan Čeh, raščupan, mlad i biblijski lep, vetrovke zabačene na ramena, raskopčane košulje, ogoljuje grudi, mršavi niz rebara, centimetar ispred cevi ruskog automata, pokretom koji je Fredi izgledao senzualan i uzbudljiv. Ta fotografija uvek ju je navodila da se seti Lisičje razbrajalice: „Viči, pucaj ako smeš/da me stigneš ne možeš.” Ponekad se pitala je li on još živ, taj polunagi mladić. Je li još radikalan? Ličio je pomalo na Liksa, činilo joj se. Primetila je to kad je Liks onako teatralno i razmetljivo ustao na sastanku grupe. Beleg mu je licu svakako davao izazovnost. Pitala se kakva su mu rebra i kako bi mu izgledala kosa kad bi je ona malo razbarušila. Da li bi više ličio na onog Čeha? Kako bi mogla da mu da više sličnosti s Čehom? U tom trenutku, gledajući preko sale u Liksa, videvši njegovu želju da joj se dodvori, odlučila je da ga prihvati kao ljubavnika na neko vreme, čak i da dopusti sebi da se na neko vreme zaljubi. Nije porumenela kao što je on porumeneo zbog nje. Srce joj nije zbog njega ubrzalo otkucaje. Njena osećanja nisu bila telesna. Bila je spokojno usredsređena na ono što joj Liks možda nudi, na mogućnost zabačene vetrovke, raskopčane košulje, vođenja politike poljupcima po drugarskim rebrima. Fredi je uvek trebao neko u krevetu kad je zaposedne optimistički duh iz 1968. Njeno telo i duh zahtevali su društvo. Ali ne odmah. Neka njegova uloga poraste dok se akcija organizuje, dok se spremaju da vade kocke iz kaldrme i grudima nasrću na policiju i Majsterkorps. Sačuvaće najbolji okršaj dok ne otmu Marina Školu. Poraziće Liksa u njegovom krevetu. Takva je bila njena preka potreba na duge staze.

Vreme je za početak. Freda je izašla za porumenelim Liksom iz sale za sastanke i naterala ga da razgovara s njom dok su išli do, gotovo susednih, zgrada Humanističkih nauka i Pozorišnih studija na večernja predavanja. Rekla je, ponovo svojim mekim, vatreno razboritim glasom, kako je „duboko razočarana” u RoKoKo. Marin Škola im je doslovno poslužen na tacni. A oni su sakupili samo petoro ljudi. „Jaka vojska.” Treba da ih bude najmanje dvadeset petoro da bi oborili predsedavajućeg s nogu, rekla je. Ne mogu očekivati od poglavara levijatana kakav je Majsterkorps da uđe na njihov univerzitet bez pratnje kao neki kurir. Oko njega će biti uobičajeni zvaničnici i poznate ličnosti, u najlepšoj odeći, ljudi koje je lako zaplašiti. Biće i privatnog obezbeđenja. Amerikanci su paranoični u inostranstvu. Kreću se u opasnim čoporima, „lakim na obaraču”, i ne veruju nikome. „Amerikanci se plaše ulice”, rekla je. A biće i naoružanih policajaca, možda, uprkos odnedavnom pravilu da je pristup na univerzitet zabranjen neovlašćenim državnim snagama. Biće televizije i novinara, naravno, i debelih poslovnih ljudi iz Majsterkorpsa koji će, ohrabreni ručkom i urođenom mržnjom prema mladosti i pameti, brzo i rado lansirati cipele i pesnice. Osim toga, da se čitav RoKoKo prijavio dobrovoljno, i da ih ima stotinu, Škola će izbegavati gužvu. Kloniće se svakog ko deluje imalo nasilno. Svako ko mu priđe moraće da izgleda potpuno bezopasno. Ima on dovoljno neprijatelja koji bi mu rado razbili onu njegovu jenkijevsku bradu, ili mu bacili jaje na odelo. (Majsterkorpsov doprinos svetu, našalila se, predstavlja proizvodnja „kratkotrajnih stvari i doživotnih neprijatelja”) Čula je da ljudi kao što je Škola nikad ne prilaze zgradama na bliže od pet metara, za slučaj da neki demonstrant na sedmom spratu stoji na stolici uz otvoren prozor i sprema se da mokri. „Ili ono drugo”, dodao je Liks. Nasmejali su se zajedno, prvi put. „Treba nam”, rekao je Liks, već tražeći način da ukroti svoju Ludu zamisao, ali i ženu svojih snova,„strategija srodnija Otapanju.” Podrugnula se izvijajući vrat i tresući kosom. Živahna punokrvna ždrebica. „Otapanje je jeftina prevara. Dozvole ti da promeniš odeću, ali samo probaj da promeniš nešto stvarno važno.” „Ра, da izvedemo onda nešto manje. Ljude kakav je Škola ionako ne možeš pobediti silom. Ima nas petoro, od čega troje ne može da trči. Ne, takvog čoveka možeš potući samo oružjem koje on nema.”

Liks nije govorio iz iskustva. Niti je govorio glasom preuzetim iz svog bogatog repertoara. Bio je nov i neuvežban, neko ko očajnički želi da zadrži ovu ženu pored sebe. Glas mu je smekšao, primakao se njenom. Pokušao je, ne potpuno uspešno, da zvuči nepobitno logično. Osećao je da mu se telo menja zbog same njene blizine, zato što je u dometu njenog mirisa. Zato što je dovoljno blizu da joj nadlanicom očeše ruku i da se nekoliko puta sudare ramenima. Mogao bi da se drzne i pokuša prijateljski poljubac za rastanak, kao što drugovi rade, ali to bi bilo opasnije čak i od otmice. Otkrio je da gotovo poigrava u hodu. Sigurno je delovao dečački oduševljeno, i njoj i svakome ko ga vidi, ali nikad pre nije iskusio tako snažne promene raspoloženja, pa nije znao kako da se obuzda. Produžio je korak labavo razmahujući rukama. Prstima joj se nekoliko puta očešao o suknju, a tkanina i njegova koža stvarali su zapanjujuću ekstazu. Činilo se da joj to ne smeta. „Na primer? Šta to Škola nema?”, upitala je. „Taj čovek ima sve.” „Nema smisao za humor. I nije mlad”, reče Liks.„Mi imamo. I mladi smo.” Ponovo je zaradio Fredin osmeh, ali bio je previše opčinjen i razoružan da u tim opojnim odobravajućim osmesima opazi nešto što će uspeti da opiše tek kad se njihova veza okonča – da on nikada ne bi mogao uistinu da bude neodoljivi, magnetski predmet njene žudnje. Predmet njene žudnje bila je ona sama. Na njenom mestu,ko bi bio drugačiji? U traganju za ljubavlju, u prihvatanju ljubavi, ona je glačala ogledalo da se bolje vidi. Liks je u najboljem slučaju mogao da postane poslušan saučesnik njoj i njenom ugledu borca protiv konvencija. Pa, imao je u životu i manje privlačnih uloga. Ono što su Freda i njeno četvoro obožavalaca planirali sledećih nekoliko sedmica (kada je Liks već instaliran Fredi na ruku, kao novi muški prijatelj, kao njen najnoviji bliski saborac) bilo je na kraju, kako se Liks i nadao i trudio, daleko od poštene otmice i pokazivanja sile. Bilo je to jedva nešto više od neslane šale. Nije bila 1968. Bila je razigrana godina Popuštanja. Oni nisu bili Bader-Majnhof ni Crvene brigade. Ipak, mogli su da se pretvaraju da jesu. To i jeste cilj, zar ne? Da iskreno igraju uloge, da deluju opasno ali da, ako sve pođe naopako, izjave kako su još gotovo deca, uzbuđeni studenti koji su malo

preterali. Samo Mladost i Humor koji se igraju politike. Sastajali su se svake večeri u drugom baru, obavijeni tajanstvenošću i dimom, zbijeni oko čaša i šolja kao pet neuverljivih pljačkaša zlatnih poluga, da dovrše taktičke pojedinosti, raspaljeni cigaretama i alkoholom. Bili su tajanstveni koliko su god mogli, i u javnosti su se ponašali teatralno normalno. Nikad o svojoj „misiji” nisu govorili preko telefona. Koristili su šifre: „zaseda” i „plen”. Nisu pravili beleške. Nisu vodili zapisnike na sastancima. Morali su napamet da nauče dodeljene uloge, replike, scenska uputstva. Bili su antiheroji u filmu i, kao i svi antiheroji u filmovima, osećali su se neodoljivo. Zbog uzbuđenja su izgledali bolje nego ikada, a bolje su i učili. Zadatak studentkinje jezika u ovoj neverovatnoj zaveri bio je da prerušena „izgleda potpuno bezopasno”, što je u njenom slučaju značilo bez čizama i farmerki, bez rukom smotanih cigareta, bez žensko-ženskih majica, nego s naočarima, šminkom i pozorišnom perikom, i da zaustavi predsedavajućeg dok prolazi pored niza uvučenih spoljašnjih liftova na najužem delu glavnog hodnika univerziteta idući ka kamenu temeljcu i svojoj kratkotrajnoj dužnosti s lopatom. Svi dostojanstvenici išli su tim putem, jedino taj hodnik nije vapio zar opravkom, jedini je bio ukrašen lejama zimskog cveća i muralima i – savršeno za cilj grupe RoKoKo – jedino tuda su posetioci morali da idu u koloni po jedan. A zaplet je bio jednostavan. Mamac sujete. Zamoliće Marina Školu da joj potpiše primerak svoje „inspirativne” autobiografije Vetrovi trgovine, na omotu je bila slika predsedavajućeg na palubi njegove razmetljive jahte koja je takođe nosila ime Vetrovi trgovine. Njena replika je glasila: „Divna knjiga, gospodine Škola! Stvarno očaravajuća! Da li biste bili dobri da mi je potpišete?” Lako je razoružati muškarca neočekivanim laskanjem. Kada devojka pohvali stvaralački duh poslovnog čoveka, pljeska piscu zbog kulinarskih ili sportskih veština, čestita političaru na smislu za humor ili bankaru na vitkoj liniji, ona odmah zaokupi njegovu pažnju. To retko omane. Predsedavajući će biti očaran i zapanjen. (Na kraju krajeva, nijedan kritičar nije pohvalio njegovu knjigu. Ocenili su je kao dosadnu, samoljubivu – i preskupu.) Predsedavajući će podići otvorenu šaku ka obrazu i mrdati prstima dok mu pratilac ne doda olovku. A studentkinja jezika će dobiti još vremena zatraživši posvetu nekom

čije se ime zamršeno piše. „Ališja Lesnijak”, predložila je Freda. Privatna šala. Ime njene odskorašnje neprijateljice. Dvojica ugojenih anarhista s Humane biologije (takođe prerušeni u „potpuno bezopasne” – čak su obećali da će žrtvovati brade i obući sakoe koje su čuvali za diplomsko veče) pridružiće se redu ljubitelja knjige sa svojim primercima Vetrova trgovine (koje iz principa, rekli su, neće kupiti, nego ukrasti iz univerzitetske knjižare). Kad dođu na red za autogram, dok budu petljali s knjigama i olovkama, čak i fotoaparatima, dok se budu ulizivali predsedavajućem hvaleći njegovu dalekovidost i čovekoljublje, lingvistkinja će koraknuti unazad, pozvati teretni lift – ako ne bude zauzet, kuc kuc u drvo – i otvoriti vrata. Jednostavan plan: zaseda uspostavlja izvestan dodir s plenom. Sada dolazi deo koji u flimovima uspeva sa zapanjujućom jednostavnošću, ali koji će verovatno propasti, ili se makar Liks nadao da će propasti. Polaskani predsedavajući, usredsređen na omot sopstvene knjige, biće metar od otvorenog lifta. Dva koraka, dva ramena, dva litra sreće, i masivni zahvalni čitaoci uguraće ga u metalnu kabinu. San svakog pisca. Njegova pratnja, mesnati poslovni ljudi i čuvari možda će stići da shvate prevaru i gurnu uglačane cipele između vrata pre nego što se zatvore. Lift možda neće poslušati i stići na poziv. Predsedavajući je možda okretniji nego što izgleda. Ako jeste, i ako ga ne ubede da prođe kroz vrata lifta, onda grupa RoKoKo treba samo da se pravi naivna. Oduševljenje. Preterana očaranost čovekoljubljem predsedavajućeg i palatom umetnosti koju daruje. Pisac mora da očekuje malo grubosti od svojih obožavalaca i tako dalje. Samo su hteli da povedu velikog čoveka na piće. Studentska šala, ništa više. Ako vrata budu brža od cipela, onda će Marin Škola biti zaista njihov. S te strane zgrade nije bilo stepeništa ka podrumu. Niko ne može da pođe za njima. Sprat niže i pet sekundi kasnije naći će se u hodniku za instalacije, među cevima za grejanje i kablovima generatora, u paučini, ispod slabih sijalica, uz kolica za pranje, hrpe smotane posteljine, okruženi mirisom vlage i boje. Film noir. Otimači su isplanirali vreme za bekstvo i izmerili putanju. Bio je to nagoveštaj buduće zabave. Probe su zabavnije od izvođenja. Četrdeset koraka udesno, pored skladišta, kotlarnice i kuhinje za osoblje, dovešće ih do izlaznih vrata. Pričvrstiće pažljivo sastavljenu izjavu na vrata, potpisanu ratnim imenima, Liksovim dečačkim nadimkom „Flekavi” i,

ponovo, imenom „Ališja”, u kojoj će izneti svoje pritužbe na Majsterkorps, ali će garantovati bezbednost otetom milioneru i obećati njegovo puštanje posle „razgovora”. „Dobićete ga nazad na vreme za večeru”, napisaće, nadajući se da će to odvratiti njegove čuvare od namere da obaveste policiju. Iza vrata, na parkingu, novi ljubavnici će u unajmljenom kombiju čekati isporuku. Liks i Freda želeli su Skolu, naravno, samo za sebe, hteli su privatni rekvizit za svoju novu ljubavnu vezu i njeno potpuno ostvarenje kasnije tog dana. Ne bi bilo mudro, tvrdili su, Freda je uporno ponavljala, da im se njihovo troje saučesnika, koje je neko možda već prepoznao uprkos perikama i diplomskim odelima, pridruže u kombiju kad im predsedavajući bude u rukama, koliko god „bezopasno” izgledali. Ako je policija pozvana, i ako bude dovoljno brza i razborita da pretresa vozila tražeći nestalog gosta grada, onda će prvo tražiti dvojicu krupnih studenata i neupadljivu devojku kratke kose za koju veruju da se, uz malo sreće, zove Ališja. Freda i Liks bili su pak zasad nepoznata lica, i sami mogu bezbednije da obave poslednji deo otmice, kao nedužni mladi par, ne nizak, ne predebeo, u sasvim običnom kombiju osim (što bi se i očekivalo) treštave muzike s radio-kasetofona. Za bekstvo su odabrali Veder riport. Otmen potez, jer koji bi otmičar skretao na sebe pažnju glasnim tvrdim džezom? Ovo se dešava u godini Otapanja, ne zaboravite. U duhu odnedavnog preterivanja, smišljenog da ulicama da više veselosti, mnogi vozači, željni da dokažu svoju solidarnost, puštali su glasnu muziku i držali prozore otvorene. Nešto za pešake. Sloboda pojačalima, u tim izražajnim danima. Buka može da prikrije mnoge grehe. Staviće Marinu Školi povez preko očiju čim zalupe zadnja vrata kombija i pošalju troje drugova pešice na tri različite strane. Zalepiće mu i traku preko usta ako bude neophodno. Budimo praktični, govorili su sebi. Takav čovek dići će galamu ako mu se ukaže ikakva prilika. Zvaće pomoć, možda, ali ga niko neće čuti. Zidovi kombija bili su trostruki – metal, drvo i postava od tkanine. Veder riport će ga zaglušiti. Ako se bude otimao dok Liks sedi za volanom, Freda će moći da ga savlada. Na kraju krajeva, ona je visoka i zdrava žena, a Marin Škola ima

više od sedamdeset godina i mek je kao rovito jaje, kako svi kažu. Nosi aparat za sluh. Hoda sa štapom. Imao je manji moždani udar. Kosti su mu krhke kao perece. Freda bi verovatno mogla da ga onesvesti minđušom. Čim preuzmu isporuku, ljubavnici će obići danonoćnu žurku u parku na Ostrvu pomoraca, voziće oprezno kad pređu reku (preko savršeno nazvanog Mosta oslobođenja) i uđu u centar grada, uz malo utišanu muziku, trudeći se da deluju kao samo još jedno neupadljivo vozilo u popodnevnoj gužvi. Nastaviće mirnijim priobalnim ulicama do male Umetničke laboratorije na dokovima. Liks je priredio naročitu ranu predstavu za svog postarijeg taoca. Odlazak u pozorište nikad nije traćenje, vremena, naročito za čoveka koji je pretprošle godine kupio Bostonsko pozorište, srušio ga i podigao igraonicu. Četvoro preživelih i odlučnih pripadnika Uličnih odmetnika, propagandne grupe koja je Liksa toliko zaokupljala na prvoj godini studija, čekaće ih na štulama, s reflektorima i mašinama za dim, i s kamerom na tronogom postolju, spremni da počnu da zabavljaju starca Prljavim dolarima Majstora Škole, na brzinu sklepanim komadom s poukom, pripremljenim u srednjovekovnom stilu, zasnovanim na zapletu Debeljka i mačka; likove Greha i Vrline dočaraće svom priglupom jedinom gledaocu veoma jasno, dolare će označavati činija pavlake, a pavlaku će na pozornici glumiti pola litra bele vodene boje. Pružiće mu Muziku, Akrobatiku i Ples. Hodanje na štulama i lutkarsku veštinu „članova ansambla”. Scenario? Iz pera samog Feliksa Derna. Četrdeset minuta (uglavnom pantomime, pošto Škola govori samo američki). Bez pauze. Biće to, znači, savez pozornice i univerziteta, pameti i mašte, politike i zadovoljstva, nade i čežnje. „Tišina za drugove, molim!” RoKoKo Odmetnici. Kako bi predsedavajući mogao da odoli? Marin Škola nije zaista bio njihov „zarobljenik”, na kraju krajeva, nije im bio „plen”, nego prinudni gost, i to samo na jedno popodne. Je li to nerazumno? Pustiće ga čim padne mrak, blizu zoološkog vrta, gde se gradske skitnice okupljaju svake večeri u dobrotvornoj kuhinji – još jedna domišljata sitnica, mislili su. Nateraće ga da pojede malo supe. Fotografisaće ga za novine i za svoje albume: životinje, sirotinja, poniženi poslovni čovek, tanjiri iz kojih se puši. Onda može taksijem da se vrati u svoj razmetljivi hotel na

vreme za večeru, nepovređen osim što će mu se supa zgaditi, i što će imati modrice po zadnjici od četrdeset minuta sedenja na drvenoj stolici. Druge štete neće biti. RoKoKo Odmetnici držali su se očajnički svoje divovske samoprevare i hrabrosti koju im je ona pružala: Očaraće Marina Školu svojom smelošću igrom, mladošću, iskrenošću, i on će preći preko svega kao što bi prešao preko neslanih šala trojice rođenih sinova, od kojih nijedan (sudeći po žutoj štampi) nije bio nevinašce. Bolje bi bilo da su mu deca uticajni političari nego neobuzdani razvratnici. Devetoro zaverenika zamišljalo ga je kako kod kuće u Bostonu, sedmicu-dve kasnije, prepričava svoje doživljaje na televiziji: „Ti mladi ljudi naučili su me nečemu vrednom, nečemu što možda drugačije ne bih shvatio. I zbog toga sam im zahvalan.” Pljesak u studiju. I tako se Marin Škola u njihovoj glavi preobrazio pre nego što su ga i prstom takli. Što su ga duže zamišljali u svojim bezbednim rukama, to se više pretvarao u dobrovoljnog gosta, u učesnika njihove rasprave o budućnosti grada i sveta. U najboljem slučaju, biće mu sinovi i kćeri kakve nema. Njegovi prirodni naslednici. U najgorem, RoKoKo i Odmetnici obezbediće mu zanimljivu i poučnu međuigru o kojoj će rado razmisliti i neće je sasvim zanemariti. Ništa gore od toga. Neće biti potrebe za policijom i tužbama. Na kraju krajeva, on poklanja umetničko zdanje. A šta je ovo nego umetnost? Hepening. Čedo Otapanja. Nateraće ga da shvati, pre nego što ga smeste na zadnje sedište taksija, da je sve ovo bila samo mala srdačna zabava. Šta bi bilo od sveta bez vere i dogme mladih? „Četiri dana do naše prve proslave”,podsetila je Freda Liksa i posegnula iz zadnjeg dela unajmljenog kombija da mu protrlja zdravi obraz. „Mesec! Nikada do sada nisam s nekim ostala tako dugo. Kako ćemo proslaviti? Šta bi voleo da radimo?” Prebrajala je preostale dane udarajući ga šaljivo zglobovima šake u kost iza uha. „Jedan. Dva. Tri. Četiri. I onda ulaziš u moju knjigu rekorda.” „То može da zaboli.” „Volim kad te boli.” Pritisnula je lice o njegovo i dunula mu u uho. Čitav dan trpeo je njene usne, njene zglobove i prste, bolne pokazatelje – to je makar otkrio u te protekle četiri sedmice – da je Freda uznemirena, a ne zaljubljena, uprkos obećavajućim rečima.

Prvi put joj se dopalo kako se obukao. Doterao se prikladno prilici. Platnena ešarpa koju je vezao oko vrata bila je njen izbor, njen prvi i jedini poklon. S ešarpom je izgledao malčice otmenije i opasnije nego obično, bio je sličniji Čehu o kom je često maštala, više je nalikovao otmičaru, što će za jedan sat i postati. Ugao ešarpe virio mu je ispod grla kao papirni fitilj za vatromet koji se nada da će ga neko zapaliti. Ako sa Školom sve prođe kako treba, ona će kasnije zapaliti ovog ljubavnika, oslobodiće predsedavajućeg u zoološkom vrtu, a onda će osloboditi ljubavnikov vrat ešarpe, oslobodiće ga pantalona i košulje, oslobodiće sebe napetosti i iščekivanja poljupcem, udarcem, milovanjem. Fredu je Liks opčinio. Njena osećanja bila su iskrena, iako će to poricati veći deo života. Nije je očarao njegov izgled, niti sumnjiva energija, nego strah i povučenost, koje je pogrešno protumačila kao svetačke osobine rodoljuba i revolucionara kakvi su Njerere, Cezar i Mandela, kao nekakvu granitnu ljupkost, spokojnu i dobroćudnu, koja nikad ne podiže glas bez dobrog razloga. Imao je ono što ona nikada neće imati, Dar saosećanja. Voleo ju je, naravno, kao i svi drugi, iako takva ljubav prkosi analizi. Razmišljati o njoj znači zuriti u lavirint, dobrovoljno se izgubiti. Bila je neopisiva, neobjašnjiva. Voleo ju je s upornošću i samozaboravom što bi prenerazili sve koji ga poznaju. Pojurio bi zbog nje u najveću opasnost, uveravao je sebe, jeo bi staklo i vatru, hodao po žeravici, slušao bi je, slušao. Bila je njegova pokretačka sila. Ova otmica biće dokaz i vrhunac njihove ljubavi. Povukla ga je za uši marame i ponovila: „Hajde, kaži. Šta bi voleo da radimo, druže Felikse Derne? Da proslavimo naš trideset jedan dan?” Voleo bi, mislio je, da provede dan u postelji s njom; voleo bi zapravo da ovaj sumanuti plan ostavi na stranu i uspuže se, odmah, u mračno utočište metalnih rebara kostura kombija, da otkrije s njom nešto sveže i novo, neki od onih podviga o kojima je slušao, koje je viđao u filmovima, o kojima je čitao u američkim romanima, čak ih i glumio na pozornici, ali nikad nije isprobao. Kako da proslavimo?, pitao se. Sa šezdeset devet. Da vidimo kako seks pokorava jezike i usne. Da njušimo jedno drugo između nogu. Ili možda vezivanje. Povezima za oči i usta, koje su spremili za slučaj da Marin Škola bude pravio nevolje, Freda neće moći da odoli.

Liks nije bio sklon takvim nastranostima, i nikad neće ni biti, ali u ove četiri sedmice osećao se neverovatno osujećeno. Ponekad ga je, činilo mu se, volela noktima i zubima, ali ničim više. Zato mu je mašta podivljala. Do sada nisu imali snošaj u kom se slobodno izrazio. Nisu imali pravi snošaj. Ako je pravi prava reč. Penetracija je „za muškarce”, govorila je. Iako su u zakonskom smislu ostvarili svoju vezu, penetracija je ostala njegova poslednja i nepreporučena luka, dozvoljena samo kad ona ionako izgubi zanimanje, ili kao golgota Fredinog zadovoljstva, golgota koju je morao da savlada. Oni telesni susreti koje su redovno upražnjavali – uglavnom uzajamna masturbacija ili jednostrani oralni seks – služili su njenom „pravu na orgazam”, govorila je. Nju muškarci neće iskorišćavati. Za militantne osobe kakva je ona, „krevet je front”. Liks je shvatao koliko je Freda u pravu. Shvatao je i saosećao sve do trenutka kada mu se mozak otkači, ponada se i zatraži da – samo jednom – on preuzme kormilo. Voleo bi da vodi ljubav s njom stojeći, na primer. Da osveži uspomene. Ili da je kara na kuhinjskom podu, za ime sveta. Jednostavan seks. Bez politike. Ili da vodi s njom ljubav na reci, u čamcu, dok je odevena u neku drugu boju osim crne. Video je parove kako vode ljubav u skifovima iznajmljenim na pola sata, kako, obučeni u bele letnje majice, lapću jedno drugo u senci voćki uz obalu. Voleo bi da im se pridruži. Ili da, za promenu, bude odozgo; uvek bi ga uzhajala kad bi izvodili taj skoro seks, kad bi ga – pošto sama svrši – najzad pustila unutra. Volela je da bude siledžija iz školskog dvorišta, pobednik u tuči; pritiskala mu je ramena punom težinom, ili ga držala za ručne zglobove, mameći penetraciju, ali ne dozvoljavajući je. Potčini mi se. Puzi. Puzi. Nikakav normalan film. Možda se nikada neće kresnuti onako kako bi on želeo, mada mu uvek ostaje nada. Opravdana nada. Rekla mu je da će ga častiti kad puste Školu. Ima nešto „za muškarca”. Čim završe s predsedavajućim, Freda će otići s Liksom u njegovu sobicu iznad stepeništa. Biće njegova robinja ćele noći, rekla mu je. Zato Liks nije samo probao Prljave dolare Majstora Škole, nego se pripremao i za Završnicu s Fredom. Počistio je sobu i pospremio razbacane, nemarne nagoveštaje sopstvenog nedostatka hrabrosti. Dvogled, nemački časopis, proizvodi kompanije koju bi trebalo da bojkotuje, razglednice od majke, tube (neupotrebljene) kreme za skrivanje mladeža, pidžama iz gimnazijskih dana. Kakva je to ljubavna

veza kad se on oseća bezbednije skrivajući se od nje? Kupio je i novu posteljinu. Plavi čaršavi. Pripremio je ploče koje ona voli. Ne Veder riport, s ludovanjem Vejna Šortera na saksofonu, nego Sotinu Kinesku simfoniju. Kupio je pristojnu kafu i dve lepe šoljice. Za nju nisu hleb i pasulj. Ni supa iz kesice. Kupio je sveže kukuruzne pogačice i slatko, i mirišljave štapiće skupljene u metalnoj vazi. Oribao je prljavu malu sudoperu. Otkinuo je ugao s pakovanja prezervativa i gurnuo ga pod krevet. Ne želi da se bori s celofanom i propusti svoj trenutak. Liksov trenutak bio je zapravo opasno blizu. Susret s predsedavajućim bio je zakazan za tri i petnaest. Ne srne da zakasni. Do pet i petnaest premijera Prljavih dolara Majstora Škole biće gotova, a očarani zarobljenik vezanih očiju vraćen u kombi. Do šest će predsedavajući stići kući na čaj. Fredaliksovo ludo popodne uskoro će postati prošlost. Baš kao 1968. „О čemu razmišljaš?” prekinula je Freda njegove maštarije. „Ovaj, o šezdeset osmoj, iskreno rečeno.” Zapanjila se. „I ja”, rekla je. Zatim je dodala: „I dalje čekam tvoj odgovor.” „Kakav odgovor?” „О našoj proslavi.” Kako da proslave? Imao je odgovor, ali se nije usudio da ga izgovori. Rekao je: „Ti odaberi.” Nema smisla otkrivati joj svoje želje, mislio je. Suviše su otrcane i detinjaste, a opasno zrele da se kažu naglas. Osim toga, za dvadeset sedam dana ljubavi naučio je da uvek odlučuje Freda. Naučio je takođe, na svoje zaprepašćenje, da u opasnosti Freda pokazuje krotku stranu ličnosti, mada se nije plašila rizika ako se pojavi, kao sada, na putu ka Marinu Školi, niti je na bilo koji način pokušavala da izbegne sukob ili probu. Ne, njena zebnja uzimala je nazadniji oblik. Pretvarala ju je u glupačicu, šiparicu, blebetušu. Možda je to bio ostatak povlašćene devojčice kakva je nekad bila i kakva nikako nije želela ponovo da postane, kakva se plašila da će opet postati, ali morala je da se drži tog ostatka kao što dete želi ćebence. Tako je rasterivala sumnju i strah: brbljanjem. Ćeretanje je bilo Fredin način da se pribere. Naučila je da priguši brige prekrivačem beznačajnosti. Zato se sada – čekajući herojski trenutak u kombiju – privila uz naslon Liksovog sedišta, spustila mu ruku na rame i brbljala o njihovoj „proslavi”.

Liks je iskrivio usne prema njenoj ruci i poljubio tetive zgloba s mnoštvom narukvica. Poljubio joj je i oštre zglavke. Najslađa sloboda. Mirisala je na sapun, kaput i duvan. Poznato. Poznata mu je bila i njena omiljena crna vunena suknja, košnica plave punđe, cipele za pečašenje sa žutim pertlama, pušački glas. Ništa što je govorila nije ličilo na Fredu koja ga je privukla. Zapravo, čitavog popodneva – otkako su uzeli kombi iz agencije, pod lažnim imenima (Ališja Lesnijak ponovo, i Flekavi), lica dopola sakrivenih šalovima – nije bilo ni traga njene uobičajene galame, ljutnje pred svakim tračkom sentimentalnosti („Naša proslava”, stvarno!), njenog potpunog ubeđenja da su njeni stavovi neoborivi. Zastajkivala je u govoru. Ruka joj je drhtala – ne od njegovih poljubaca, svakako, i ne samo od hladnoće. (Mada je bilo hladno. U našem gradu uvek je hladno sredinom decembra, i taj četvrtak nije bio izuzetak – a naročito je bilo hladno u zimu 1981/82, kad su sneg, oluje i multinacionalne kompanije došli u naš zanemareni i samozadovoljni grad da ispune praznine i stvore nam sve sadašnje nevolje.) Ne, blizina njihove opasne pustolovine uzdrmala je njeno uobičajeno samopouzdanje, osušila joj grlo, ubrzala joj puls do skoro sto onako kao što ljubav prema Liksu ne bi nikada, terala je da mokri često kao pas. „Treba da proslavimo”, rekla je. „Moramo. Šta dovoljno veliko možemo da izvedemo?” Liks je do tada već upoznao tu njenu usamljenu slabu tačku, tu samoutehu blebetanjem. Na kraju krajeva, bili su strastveni i nerazdvojni drugovi već gotovo čitav mesec politike. Stajao je pored nje u kordonu podrške Saharovu i Bonerovoj, ruskim intelektualcima za koje je čuo tek od nje, ali koji su štrajkovali glađu, pa ih je vredelo podržavati iz razloga za koje se nije usudio da pita. Ona i Liks (na prvom izlasku kao Fredaliks) pridružili su se neodobrenoj povorci do sovjetskog konzulata. Što se policijska kolona bliže primicala, sa štitovima i palicama, očigledno zaboravivši, uprkos zulufima, da smo usred Velikog otapanja, Freda je manje izvikivala parole, a češće govorila o odmoru u Grčkoj, ako samo uspe mitom da obezbedi sebi vizu. Nije ustuknula ni centimetar pred policijskim palicama, nego je isključila opasnost, raspalila misli o morskom suncu i blebetala – i to je, svakako, bilo neustrašivo. I vredno podrške. Plakao je s njom u oblacima suzavca i palica kad je policija pokušala

da razbije protest protiv naoružavanja, „Marš solidarnosti sa Ženevom” pred Združenim vojnim izaslanstvima. Ovog puta usmeno se utešila prisećajući se od reči do reči razgovora koji je tog popodneva vodila sa svojim mentorom za prirodne nauke. Činilo se da su im roditelji iz susednih sela. Liks je, kao novajlija u mnogo čemu, bio među prvim beguncima s demonstracija. Oči, stomak i pluća nisu mu bili uvežbani da se nose s mučninom, plikovima i plućnim edemom, pa je ostavio svoju prvu ljubav na pešačkom ostrvu i pridružio joj se dvadeset minuta kasnije, pošto ju je video na tačno istom mestu, gotovo sasvim samu, obavijenu maglom. Gas se razišao, ali ne i ona. Tešila se „susednim selima”. Stezao joj je drhtavu ruku kad su s upaljenim svećama marširali pored zatvora u kasarnama za vreme bdenja za zatočenike, a regruti su u povratku s dužnosti (jer popuštanje radi u oba pravca) šutirali i udarali muškarce, a ženama vikali u lice: kučko i kravo i kurvo i opet kučko. Freda nije bila navikla da od muškaraca dobija išta drugo osim ljubavi. Takođe nije bila naviknuta na podignute glasove, osim sopstvenog. Uputila je najglasnijem i najgrubljem regrutu najprezrivije reči kojima je raspolagala. Rekla mu je da ide kući kod mame i da se ne vraća dok ne nauči da sam zakopča košulju, zaveže cipele i začepi usta. Odgovorio joj je zapanjujućim, prostačkim pretnjama. Tada je zadrhtala, s mešavinom teatralnog gađenja nad divljim i zlim ljudima i malo iskrenog opravdanog straha za sebe. Vojnici siluju u svakom kutku sveta, i uvek će silovati, bez straha od kazne. Naš grad nije ništa drugačiji. Trebalo je samo da vidite pornografske časopise koji su došli s Popuštanjem. Trebalo je samo da posmatrate muškarce u barovima. Da ste samo čuli otrov u regrutovom glasu. Freda je osetila da je, najzad, postala građanka, rekla je – a ne zaboravimo njene godine, njenu divljenja dostojnu naivnost – Svetske zajednice žena, pripadnica Femitarijata. Zaista se užasnula zbog svih žena sveta, kučki, krava i kurvi, supruga koje upijaju udarce. Te svirepe noći pretnji, samo dva dana posle početka njihove romanse, Freda i Liks prvi put su zajedno spavali. Značajan trenutak za sve ljubavnike – pristup u ženinu postelju, u to jednostavno doba, bilo je priznanje da je njena intimnost spremna da bude ugrožena. Seks u kolima ili u čamcu bio je za povremene jednokratne avanture. Ali

podeliti jastuk i spavaćicu s muškarcem, telom izgužvane čaršave ukrašene opalim vlasima, platno išarano sopstvenom pljuvačkom, znojem, kremom za telo i šminkom, značilo je nežno prepuštanje novoj, novoj, novoj ljubavi. Nisu razmenili mnogo intimnosti te noći. Samo su se grlili kao drugovi na logorovanju, zapravo kao rođaci, jer Freda nije želela ništa više od utehe dodira, a samo je Liks očekivao nešto više. Šteta je da takva prilika prođe neiskorišćena, mislio je. Pa, neistražena je tačnija reč. U istoj postelji, na istom jastuku. Biti joj tako blizu, a ipak obezoružan. Ipak, do tada je dovoljno naučio (uprkos tome što je imao samo ono jedno – ili možda dva? – potpuno seksualno iskustvo s dvogledom od pre dve godine) da zna kako žena koja je upravo govorila o opasnosti od silovanja, i koja je tek stupila u redove Svetske zajednice žena, nije raspoložena za bezbrižni seks. Morao je da čeka, da se opire porivu da joj gurne ruke ispod odeće i cimne joj dugmad i patent zatvarače. Mora ove srodničke zagrljaje da smatra prilikom za iskazivanje svojih tananijih osećanja, da bude rečit i da ne pokazuje previše očigledno telesne žudnje. Liks je grlio svoju ljubavnicu u iznajmljenoj sobi što je bezazlenije mogao, što je posrednije uspevao, izvijajući telo da prikrije izdajničku nabreklinu. I slušao je Fredu kako obuzdava svoj strah ćeretajući – čudnovato – o američkoj glumici Natali Vud koja se udavila pre sedmicu-dve i koja je, uz Čeha golih grudi i Če Gevaru, bila neka vrsta ikone devojčurku Fredi, poslušnoj kćeri kakva je nekada bila. Liks ju je grlio, umotanu u šalove, sklupčan pored nje na krevetu, sve dok telo njegove ljubavnice nije utonulo u san, pa je mogla da se probudi samouverena kao uvek. Zatim su masturbirali jedno drugo prvi put, a onda doručkovali na njenom suncem okupanom internatskom krevetu. * * * Bili su na mestima, RoKoKo i Ulični odmetnici, čekali su opremljeni Vetrovima trgovine i laskavim rečima, povezom za oči i privlačnošću, instrumentima i cirkuskim veštinama, dobronamernom nepromišljenošću, da Marin Škola stigne i položi kamen temeljac. Osvanuo je njihov dan iskrene zabave. Limuzina predsedavajućeg će

svakog trenutka stići vijugavim službenim putem, i pored Profesorskog travnjaka ukrašenog ružnim kipovima i smrznutim cvetnim lejama krenuti ka zvaničnoj rezidenciji dekana univerziteta. Biće zvaničnog rukovanja i osmeha domaćina, naravno. Poklon od sedam miliona dolara ozario bi svačije lice. Predsedavajućem i njegovoj pratnji treba najviše deset minuta da stignu do vrata lifta. Bogati starac ne želi da gubi vreme, naročito kad mora da udiše leden vazduh. Za petnaestak minuta, i manje, izlazna vrata iza podzemnog hodnika otvoriće se prema vetrom išibanom parkiralištu, gde Fredaliks, napeti kao trkači na startu kad iščekuju pucanj startnog pištolja, čekaju i planiraju izlazak – kakva nevinost – na svoj praznik, kuda će na ples (jer Liks je bio heroj diskoteka, tama mu je dobro stajala), kuda će na večeru, koju će predstavu ili film pogledati kako bi obeležili dugovečnost svoje ljubavi. Nisu govorili o vođenju ljubavi. Vozilo se treslo, ne, kako se Liksu moglo činiti, od Fredinog drhtanja, nego delimično od vetra, koji je šamarao i gurao visoke stranice kombija, a delimično od brojnih brzih vozila koja su jurila autoputem iza univerziteta. Popodne je bilo hladno, nebo ledenoplavo, vetar ljutit, a očekivao se i sneg. Neprijatan sneg, odlučan da povredi. Grad balkona se zakopčavao. Da ste tog popodneva prvi put videli Liksa, pomislili biste da je Freda tiša, a Liks svakako hrabrija polovina para. Naravno, to ne bi bilo tačno. Niti moguće. Uprkos drhtanju i ćeretanju o beznačajnostima, Freda je bila krajnje odlučna. Nema odustajanja. Moraju da ponesu rizik. Suočiće se s posledicama. Razgovor o nastupajućoj proslavi bio je samo Fredin način da kaže: „Sledeće sedmice bićemo slobodni. Neće nas uhvatiti. Neće nam oduzeti diplome. Naši roditelji neće biti obavešteni. Za samo nekoliko dana, tačno kao što smo isplanirali, zaradićemo svoje skromno mesto u folkloru, u istoriji univerziteta. Naša skrivena lica izaći će na naslovnim stranama novina.” Njena stalna naivna mantra glasila je (i uvek će glasiti): „Ја sam glavna.” Liks, obmanjivač Liks, obmanjivač sebe i svakoga koga upozna, majstor prerušavanja i maskarada, uprkos svom spoljašnjem spokoju, čvrstoj ruci i sugurnom glasu, uprkos trudu da ne zaboravi kako ono što pokušavaju da izvedu nije revolucionarno, bio je ispunjen strepnjom. Imao je svega dvadeset dve godine, a već se našao u

smrtonosnom stisku svoje glavne mane, svoje iskupljujuće osobine – krotkosti. Trebalo bi – i mogao bi – da se druži s nežnijim likovima od Frede. S Ališjom, za početak. I njoj je zapao za oko. Da, Ališji Lesnijak, bezazlenoj i nevinoj obožavateljici autora Vetrova trgovine, devojci koja će (kako se Freda nadala) biti glavna i identifikovana osumnjičena za otmicu. Ališja je bila punačka i mudra predsednica studentskog odbora te godine. Zaista, Liks je pre nekoliko meseci preko volje prihvatio njen neprijatni nevini poziv u bioskop – pozvala ga je dodirujući mu nadlanicu jednim prstom. U biokopu su im se dodirivala samo ramena. Drugom prilikom uhvatila je u baru Liksa za lakat pod nekim izgovorom, i suviše spremno mu prinosila svoje krotko lice. Ališja je bila poljskog porekla. Lesnijakovi su bili bogatija gradska porodica, a Ališja se trudila da pokaže kako je politički nezavisna od svog porekla. Te godine bila je, naravno, aktivna u Pokretu poljskih iseljenika za solidarnost, a Liks ju je poslednji put video pre tri sedmice, kada je u grupi RoKoKo govorila tražeći podršku za dnevni kordon ispred Poljskog trgovačkog poslanstva. „Lesnijakovi su Vladajuća Klasa”, presudila je Freda ocenivši da joj je Ališja suparnica na više načina. „Nikad ne veruj kćeri Vladajuće Klase! Osim toga,Valensa je katolik.” I tako je Liks (jer je ova plavokosa vitka stabljika ženstvenosti bila njegov ideal ženstvenosti, pa je želeo da bude samo u njenoj milosti) dozvolio Alšji – svojoj budućoj ženi, majci svojih sinova – da okrene glavu, da povuče ruku na skoro osam godina. Propustio je najbezbedniju priliku. Mogao je da stoji pored Ališje na onaj dosadan i odgovoran način kako je ona shvatala akciju, da joj steže mesnatu ruku, da se razumno izgubi kad policija to od njih zatraži, da se povuče od suzavca i palica, a ona ne bi izgledom izazivala regrute silovatelje. I ona bi ćeretala, ta punačka devojka, ali bi ga štitila od opasnosti i straha, sačuvala bi ono malo hrabrosti što mu je preostalo – jer Liks je, još kao šiparac, shvatio sramnu činjenicu da je hrabrost ograničena, da se ne može doliti kao gorivo, i da je on svoje zalihe gotovo istrošio. Od šesnaeste, sedamnaeste godine, predosećao je svoju bojažljivu budućnost. Nadao se da ga u senkama čeka žena poput Ališje, s obećanjem dosadnih dana. Umesto svega ovoga, Liks je stajao u kordonima s Fredom,

prestravljen na smrt. Ah već je bio naučio – kako bi je inače zavarao? – da spusti sav svoj strah u stopala. Glumačka fraza. Glumačka veština. Vežbe disanja. Obuzdaj pluća, obuzdaj zebnje, a onda stupi pod reflektore i izgledaj gledaocima samouvereno. Tehnika i vežba. Mogli ste, znači, kao i Freda, da pomislite kako je ovaj mladić s belegom na licu najodlučniji aktivista. Spokojan i uporan kao stena. Mnogo se može očekivati od njega. Freda je to osećala sedeći iza njega u iznajmljenom kombiju. Jedva se pomakao kad ga je snažno udarila u kost iza uha. Bio je tako nepomičan i neuznemiren, ruku uredno sklopljenih na krilu, disao je lako i ravnomerno, izgovarao opuštene i razborite primedbe dok ona, znala je, blebeće kao budala. Mislila je – i to iskreno – da će ona i on zauvek ostati drugovi samo ako bude mogla da ostane obestrašćena i spokojna kao on. On je koristan štit za njenu razmetljivost. Poljubila mu je vrhove prstiju – ta vaskrsla devojčica, ta Natali! – i dotakla mu kost iza uha. Vlažno milovanje i izvinjenje. „Jesi li dobro?”, upitala gaje, telesno sve uzbuđenija kako su minuti promicah. „Dobro sam”, rekao je, mada bi, da je imao prava, rado uključio motor i odvezao se daleko od onoga što su nameravali da urade. Liks je mogao samo sebe da krivi. Ponovo. Na kraju krajeva, njegova je zamisao, njegova zabava, ovo što će tog popodneva tako čudnovato krenuti naopako. Tri stvari su ga plašile: otmica, premijera Odmetnika, seks. Moraće da je vozi gradskim ulicama, zatim da bude impresario, a onda da je opasnim putevima dovabi u krevet. Moraće da bude neobično miran i jak. Limuzina Marina Škole već je sigurno stigla pred kapiju univerziteta. Liks se usredsredio na smirivanje nerava, disao je kroz nos i posmatrao ženu u ogledalu, smanjene i posrebrene crte i površine njenog zasenčenog odraza. Bio je opčinjen njom, ali je gotovo strepeo od izvesnih strana obećane strasti i poljubaca. Vežbao je disanje, nogu čvrsto pritisnutih na pod kombija. Stavio je Veder riport u kasetofon. Proverio je paljenje – ovo ne srne da se pretvori u lakrdiju. Motor se odmah upalio i zabrujao. Rezervoar je bio pun goriva. „Još malo”, rekla je Freda. Ponovo se nagnula napred, posegnula mu preko ramena i pomazila ga po vratu. Još malo do čega? Još malo pa će trampiti predsedavajućeg za orgazam?

Čekali bi puna tri meseca da se predsedavajući pojavi. Kamen temeljac položen je najzad u martu 1982, a do tada se Popuštanje završilo, gradske ulice postale su mirnije i predvidljivije, i ponovo smo imali dobar razlog da demonstriramo, samo da smo smeli. Ali tog decembarskog popodneva Marin Škola nije prešao reku ni ušao na univerzitet. Obavio je svoju dužnost u novoj upravnoj zgradi Majsterkorpsa i pobegao privatnim avionom od snega u Rim. Liks i Freda su četrdeset minuta sedeli usredsređeni na izlazna vrata. Pokretao ih je samo vetar. Naravno, plašli su se najgoreg: otmičari su pohapšeni i plan je propao, njihovi drugovi priznali su sve, sopstvena glupost razorila im je budućnost. Najzad, sat posle zakazanog vremena, bez traga od Marina Škole, Freda je izašla iz kombija, besna na sebe i sve ostale, i obišla univerzitet da pronađe troje saučesnika i vidi da li se nešto događa. Događalo se. Poljaci. Ališja Lesnijak – toliko kriva za sve – pokvarila je planove grupe RoKoKo. Upravo tog jutra vojska je u Gdanjsku otvorila vatru na pobunjene radnike. Sedam mrtvih. Od ruke generala Jaruzelskog. Vesti su stigle do male grupe demonstranata, među njima i do Ališje Lesnijak, koja se svakog popodneva okupljala pred Trgovačkim poslanstvom Poljske, preko puta kapije univerziteta, da protestuje protiv vojne uprave u svojoj zemlji. Neki ludi Poljak, koji nikada nije ni bio u Poljskoj, ispalio je hitac iz lovačke puške i okrnjio boju s vrata Poslanstva. Okolne ulice smesta su zatvorene. Stigli su naoružani policajci sa snajperskim puškama, konjima i oklopljenim vozilima. Poljak je ustreljen u nogu, a zatim ga je ujeo policijski pas. Vojna municija ogulila je mnogo više boje i porazbijala prozore Poslanstva dok ga je policija „obezbeđivala” tog popodneva. Svi koji su makar izdaleka ličili na Poljake bili su opkoljeni, među njima zaposleni iz zgade i sam načelnik Poslanstva. Ališju Lesnijak bacili su u ćeliju i držali je tamo do ponoći, sve dok njen otac nije pozvao „dobrog prijatelja” iz ministarstva, pa ju je vozač po snegu odvezao kući. Dvojica anarhista obrijanih glava i uredna lezbijka, čudnovato odeveni, ionako su kasnili; ostali su iza prepreka, dvesta metara od planiranog mesta zasede za Školu. Šta su mogli da urade – osim da zahvale srećnoj zvezdi? A Majsterkorpsu je (kompanija je imala znatne interese u brodogradilištima u Gdanjsku) savetovano da bezbedno drži

predsedavajućeg u mirnijim delovima grada. Univerzitet je ostao miran. „Та debela maloumnica”, rekla je Freda dok je odlazila s Liksom iznajmljenim kombijem pod poslednjim zracima sunca. Smatrala je Ališju Lesnijak, buržujku suparnicu u borbi za Liksovo srce, potpuno odgovornom za neuspeh tog popodneva. Želela je, morala je, odmah da poravna račune, da se osveti Poljakinji i da spere sramotu ove lakrdije. Želela je šezdeset osmu. Freda i Liks trebalo je, naravno, najpre da odu u Umetničku laboratoriju na dokovima gde je četvoro nespokojnih i do tada već potpuno zbunjenih glumaca ubijalo vreme čekajući da im se publika pojavi i da se digne zavesa. Liks je svakako trebalo makar da im telefonira. I sam je bio gotovo profesionalni glumac, i vrlo napet. Mora da je za dve godine studija otkrio kako je nepodnošljiva trema, čak i kad se očekuje samo jedan gledalac, doveden na silu i poslušan. Sigurno je znao koliko su uznemireni, ne zbog straha od kritičara, nego od mnogo nepredvidljivije pažnje policije, naročito kad su se začule sirene s druge obale, brujanje helikoptera i, najzad, puščana paljba. Ipak, kad su izašli s Ostrva pomoraca, u napetoj tišini, i preko Mosta oslobođenja ušli u stari deo grada, Freda i Liks bili su usredsređeni isključivo na sebe same, na svoje lične nevolje, nespremnost da ikome priznaju – čak ni jedno drugom – da su od sebe napravili budale. Ne mogu i neće da se pojave pred Odmetnicima bez predsedavajućeg. Za Fredu bi to bilo ponižavajuće jer se užasavala da prizna ovako smešan poraz, a za Liksa zato što nije želeo da ispolji svoje neizmerno olakšanje. Pustili su drugove da se još malo krčkaju. Osim toga, ko im garantuje da neko od ostalih troje lakrdijaša iz grupe RoKoKo nije već zvao ili možda i došao u Laboratoriju, i prepričao im popodnevne događaje, kako je sedam mrtvih Poljaka uskratilo predsedavajućem Debeljka i mačka, kako je jedna punačka devojka sve upropastila. Zato su Freda i Liks smatrah da, ako ne slobodno, a ono makar opravdano mogu da okrenu leđa propalom popodnevu i uživaju u trenutku i još neukaljanoj predstojećoj večeri. Predsedavajući im se izmigoljio, ah ostali planovi i strasti su ostali. Moraju da se iskupe, hitno, raširenih ruku kao dva krsta na krevetu, da se telesnim grehovima operu od propalih vrlina svojih političkih

stavova. Krv im je ključala. Imali su hitnijeg posla nego da traže telefon. Mnogo hitnijeg od nebitnih potreba svojih prijatelja. Naravno, jedva da su progovarali. Podrhtavanje kombija, lukovi farova kola u prolazu, galama ljudi koji se vraćaju kući i prve snežne pahulje predstavljali su sve neophodne primedbe i podsticaje. Sve je simfonija, sve je uzbudljivo kad je cilj putovanja telo u postelji. Ponekad u ljubavi reči nisu potrebne. Zapravo i smetaju. Nepromišljena reč može sve da pokvari. Freda je trebalo samo da kaže: „Vodi me nekuda”, gurne Liksu prst ispod marame i dodirne mu uho, pa da on zasigurno zna šta se od njega traži. Bila su to najjasnija scenska uputstva kojima se mogao nadati. Neka drugovi glumci čekaju. Ljubavnici moraju da pohitaju prvo u Liksov stan, a onda će se, kad završe jedno s drugim, možda odvesti u pozoriše s razočaravajućim vestima, ali okrepljeni i spaseni poniženja vođenjem ljubavi. To što nisu drugovima odmah javili za neuspeh, što su ih ostavili da čekaju sa štulama i harmonikama, bilo je deo uzbuđenja. Makar za Fredu. Pretvaralo ju je u nekog neodgovornog i nehajnog, pošto joj je javni pokušaj neodgovornosti maločas upropastila „ona glupa Poljakinja”. A ionako je volela da je muškarci čekaju i da nagađaju. Volela je da vidi kako im se pluća napinju, nozdrve šire, a jezici vezuju samo kad prođe sasvim blizu njih. To pokazuje njihovu slabost, a njenu snagu. Kako su samo zbunjeno i ukočeno izgledali pored nje. Možda je zato i odabrala bezazlenog Liksa, zato što je njen izbor zbunio muškarce koji je čekaju, one samouverenije, zgodnije, koji su se sedam semestara trudili da odu s njom u krevet – bez uspeha. Odabravši lako naruženog Liksa pobrkala je sva pravila. Time je izjavila šta zaista misli o masovnoj zbunjenosti koja naoko više ceni izgled od skrivenih vrlina. Naravno, i ona je bila žrtva te zbunjenosti, ali je bila svesna da od nje ima i koristi. Ipak, dok je tog popodneva vodila ljubav s Liksom, prijalo joj je da misli kako ne vodi ljubav sa svim ostalim udvaračima, daleko zgodnijim muškarcima s kojima je zamišljala kako vodi ljubav, koje je u snovima odbacivala. Želela ih je, ali ih je terala od sebe. Hodnik je vrveo takvim muškarcima. Samo ona i neočekivani Liks bili su u sobi. Zbog tog što ne spava s tolikim muškarcima seks s jednim joj je bio daleko zanimljiviji. Dok su najzad pronašli mesto da parkiraju prazni beskorisni kombi,

prepešačili – ne držeći se ni za ruke – pola kilometra kroz masu koja se vraćala kući i ledeni vetar, uskim ulicama stigli do Liksove zgrade i popeli se uz stepenice, Freda je već isplanirala njihov snošaj. Nervi su joj bili napeti od čekanja u kombiju iza univerziteta, ali ne toliko da ugase seksualni podtekst kojim je od početka bio prožet njihov plan da otmu Marina Školu. Prihvatajući s dobrodošlicom političku napetost, izazivala je uzbuđenje u sebi. Biti tako odlučan i nepodmitljiv u kordonu, ili u masi demonstranata, ili uz grudi i brade policajaca, značilo je plesati tango napetosti i olakšanja. Kad su stigli do oljuspanih, posterom ukrašenih vrata Liksovog stana, činilo im se da je otmica već prošlost, uspešna prošlost, obojena, redigovana i uglačana. Uhvatili su i pustili predsedavajućeg, pokrenuli kormilo sveta i sad mogu da proslave sami sa sobom. Strah i smelost bili su samo predigra, čin pripreme za seks. Strast duše i strast polnih organa. Prema tome, kako je Freda smatrala, frigidna žena („maloumna” Ališja Lesnijak) nikad ne bi mogla da izvede istinsku i doslednu revoluciju, kao što bojažljivi delilac letaka (ponovo „ona kretenska Poljakinja”) ne bi bio ubedljiv u postelji. Drugim rečima, potrebne su velike misli da bi se mnogo pružalo. Dok je Liks drhtavom rukom gurao ključ u bravu, odlučila je da će njihov snošaj biti mala ohrabrujuća drama – dva druga upumpavaju hrabrost jedno u drugo pošto su upumpali malo hrabrosti u svet. Znači, njena uobičajena mantra? „Ја sam glavna.” Znala je tačno šta želi od druga na drugom kraju vrata. Za početak, kad uđu u sobu, ne srne da se presvuče, da se skine. Ne sme da skine ešarpu. Polomiće mu prste ako samo pokuša. Taj gizdavi čvor bio je deo onoga što je želela od muškarca. Ne sme ni da sklizne u nekakvu grlenu buržoasku sladunjavost, da joj poslušno šapuće slatke besmislice, da govori o ljubavi umesto o solidarnosti. Želela je drugarstvo duha, a ne romantiku duše. Romansa je za život. Romansa je premekana i preslabašna da zaista zadovolji. Želela je dramu s ulica premeštenu među čaršave. Oni će biti dvoje boraca i vodiče ljubav između eksplozije i bombe. Nije bilo važno šta on želi od nje. Ona je glavna. Ovo je njeno gladno popodne. Soba mu je bila urednija nego što je upamtila, što ju je pomalo razočaralo. Takva je urednost nagoveštavala posetu majke ili

kućepaziteljev obilazak. Krevet je bio namešten kao u internatu. Liks je pokušao da upali svetio, ali Freda ga je uhvatila za ruku. „Moramo da požurimo”, rekla je. „Hajde.” Zamišljala je lupu vojničkih čizama, trk uz stepenice. „Želim te odmah.” „Те” nije bio sasvim Liks, niti baš sasvim neko drugi. Čeh joj je bio zarobljen između nogu, razbarušen i prelep. Uzjahala ga je, pribila mu ramena na madrac, zadigla mu košulju i poljubila mu gola savršena rebra usnama nemirnim kao ruska puška. Bila je prebrza za Liksa. Uhvatio joj je glavu i pokušao da je poljubi u usta. Okrenula se. Suviše blisko. Nije tražila bliskost. Upravo obrnuto. Želela je žurbu i udaljenost, susret dvoje nepoznatih, sjedinjenih samo jednim ciljem. Prvi put je trenutna penetracija bila zahtevana, dozvoljena, naređena. Spustila mu je ruku među noge i potražila preko tkanine njegov deo koji bi mogao da ga prenese čitavog. „Bez ljubljenja, druže Likse. To je kontrarevolucionarno.” Šala, naravno, ali usmerena na to da njenog ljubavnika obavesti kakve su joj istinske želje. Brzo je shvatio. Na kraju krajeva, bio je glumac, vest u improvizacijama, uvežban da iz partnerovih izmišljenih replika brzo shvati šta treba da radi. Rekla je: „Buntovnik i pobunjenik” naslov filma kome se on odavno divio. „Suviše sam neposlušna za poljupce.” Pokušao je da svuče kaput s ramena, ali odgurnula mu je ruke. „Danas je”, rekla je, „žena glavna.” Ponovo joj je prepustio uzde. Kad je pošla naopako, ova kratka ljubav? Pošla je naopako tog popodneva. Toliko je znao. Marin Škola odleteo je u Rim. General Jaruzelski je pucao. Nije mogla da traje posle tog popodneva. Kao da je to popodne bilo jedini cilj njihove ljubavi. Posle toga je počela da se osipa. Liks je često po glavi vrteo taj sat proveden u njegovoj sobici. Nije mogao da uoči tačku razdvajanja. Niti da odredi svoju krivicu. Prepustio joj je uzde, uprkos svojim maštarijama. Dozvolio joj je da ga požuruje. Nije pokušao da požuruje nju, znao je da Freda ne prihvata zakon fizike koji kaže da će delovanje sile ili energije izazvati reakciju jednake energije ili sile. Sve imalo nepoželjno, najlakši pritisak, dočekivala je besom usedeličkih oluja. Svakako neće trpeti previše gorljivog ljubavnika, nekog odlučnog da gospodari u krevetu, suviše željnog da bude po njegovom. Ona zapoveda, savremena žena,

naplaćuje za sve pokorne žene iz prošlosti. Biće tu nešto i za njega. Jednostavna penetracija, za početak, mada će ležati ispod nje, a ne povrh nje. Bila je smela i neobuzdana jer su joj politika i istorija rekle da može. On se zapravo obradovao, uzbudio, kad ga je pribila na krevet i uhvatila za ručne zglobove. Tako je bio zarobljen i suviše obuzet njenom hitnom strašću da bi pogrešio. Dok je lebdela nad njim, upućivala ga – kako da svrši kad je ona na njemu i naređuje mu da svrši? – nije video nikakvih dokaza romantične ljubavi u njoj, ni u njenom iznenadnom zanimanju za njegova rebra, maramu i košulju. Nije mu izgovorila ime. Nije ga pogledala u oči. Pa ipak, njena strast bila je i te kako očigledna. Strast ne može potpuno verao da se odglumi, čak ni na pozornici ili na filmu. Glumac ne može u potpunosti da oponaša takvu nasumičnost, takav nered. Zato ništa nije iskrenije, ništa ne hrabri više – na kratke staze – od partnerove požude. Postoje trenuci kada smo potpuno iskreni. Mislimo to, zaista to mislimo, sve dok trenutak zaista ne prođe. Liks je zaista to mislio. Neke kulture tvrde da se zemlja pomera kada telesna ljubav dosegne savršenstvo, da se žumance odvaja od belanceta, da satovi jednoglasno otkucavaju, ili da se tela ljubavnika rastapaju. U našem gradu se kaže: „Krevet je pustio korenje.” Tog popodneva za Liksa krevet je pustio korenje. Svemir se odjednom smanjio; njegove sveobuhvatne pojedinosti gurale su mu se u lice, vrpoljile mu se oko nožnih prstiju, nije razlikovao čaršave od njene kože. Ako mu je išta ili iko osim ove dugovrate devojke, njenih grudi i minđuša zanjihanih kao hipnotizerov sat prošlo kroz glavu, to je bilo kratkotrajno i nejasno. Automobilska sirena odozdo s ulice, možda. Kuckanje visokih potpetica po drvenom stepeništu dok se neko vraća kući. Zveket boca i čaša iz bara preko puta. Može biti još, ali samo za časak, stara informacija o onoj maloj službenici, njihovi pribijeni minuti na prozorskom okviru – i onda njene suze obasjane surovim i iznenadnim svetlom časovnika dok je bežala, ta nesrećna neznanka. A sada je zveket prozora njegove spavaće sobe, izazvan, kako je i prognozirano, vetrom i snegom, odjekivao gradom nošen naletima ledenog vazduha. Ostavljamo ih da leže u krevetu, blisko budni, zadovoljene žudnje,

obavijeni spokojem kakav samo utažena strast može da pribavi, i da s radošću iščekuju trenutke samoće. Možda nisu bili baš spokojni, ali su svakako bili pribrani. Lakrdija s Majsterkorpsom se završila bez suviše sramote, bez previše suza i modrica. Mogu da je zaborave ili da svoj veseli neuspeh predstave kao nešto herojsko. Niko iz grupe RoKoKo nije streljan ni odveden. Niko nije ugrožen. Porazili su ih samo loša sreća i loše odabran trenutak. Ipak je sve ispalo baš kao što su se nadali i planirali; Liks i Freda su otupeli i zagladili sve seksualne oštrice svog dana. Došlo je vreme da se raspletu. Da se povuku. Ne zaboravimo samo da je taj krevet u Ulici Kargo bio uklet. Taj uzani studentski krevet s novim čaršavima i jeftinim prekrivačem priredio im je najstariji trik na svetu. Korenje koje je pustio bilo je tvrđe i dublje nego što su želeli. Neka nestašna podudarnost pretvorila je ovu sobicu visoko iznad obalske četvrti u opasno plodnu, u plodotvornu gradsku verziju Bezvazdušne pećine iz bajke, u kojoj su parovi provodili noć radi sigurne trudnoće (i zapaljenja pluća). Liks je u njoj već stvorio dete,devojčicu, a sada,kad je bio dovoljno lud da u sobu dovede drugu ženu, začeto je drugo dete, sin, Džordž, naslednik. Objašnjenje je vrlo prizemno. Kondom koji je Liks pripremio i sakrio ispod kreveta izneverio je ljubavnike: ili je Liks prosuo seme ili je stavio štit prekasno. Ili su za vreme snošaja zgulili gumicu, skratili je i olabavili kao soknu, hladnu i zgužvanu na vrhu njegovog penisa. Ili su posle ejakulacije predugo ostali spojeni s pomerenom gumicom, tako da se tečnost izlila i oplodila Fredu. Liks i Freda možda su mislili da su iz dana ludila izašli slobodi, bez policije, bez krivice, bez posledica. Osim? Osim što je Freda nekoliko trenutaka ranije ne znajući postala majka Liksovog deteta. Na Liksove grudi spustila se trudnica, usredsređena samo na pumpanje pluća nekada voljenog ljubavnika. Trudnica je privila glumca sebi na grudi i šapnula mu da mora da se opere i obuče, trudnica se odvojila od njega, razdvojila njihovu slepljenu odeću uprkos šavovima i naborima ulepljenim semenom i znojem. Noseća žena već je zamišljala kako ustaje s čaršava, odlazi kući, vraća se svom životu bez ikakve griže savesti. Majka je otvorila kapke na prozoru Liksove sobe i pogledala dole na ulici premorene službenike kako prituljeno idu na tramvaj, drhtave pokrete hladnog vetra i prostirku napadalog snega od kog je naš grad istovremeno delovao svetlije i tamnije.

Ulica Kargo je vrvela, kao i uvek u predvečerje radnog dana, ali opreznije nego obično. Napadali sneg zalepio se za pločnike, pa su postali opasni i svi su se usredsredili na održavanje ravnoteže dok su podignutih okovratnika išli ili kući, gde je bezbednije, ili u barove i restorane, gde je suvo i prepuno drugih begunaca od vremena. Niko nije bio svestan da Freda posmatra s prozora četiri sprata iznad njihovih glava i kapa. Bila je to noć trudnoće, i ne samo Fredine trudnoće. Sneg je izazovniji od sunca. Hladnoća nas nagoni da odemo u postelju i zagrlimo onoga koga volimo. Naše narodno predanje tako kaže. Kao i demografija. Sneg izaziva požudu. Lepo vreme smanjuje stopu rađanja. Zato je ovo bila samo jedna soba koja je iskoristila plodnost te noći, a Fredaliks samo jedan takav par. Niko još nije sračunavao troškove, cenu snošaja, troškove koje će plaćati šezdeset pet godina. Niko nije ni pomislio, posle svih zagrljaja i poljubaca, da kaže sebi: Ništa se ne završava, samo se razvlači napred. Na tome moramo da zahvalimo svojoj srećnoj zvezdi.

3 Stan na visokom spratu s pogledom na reku bio bi savršen, mislili su. Tri ili četiri sobe okrenute ka istoku i mali balkon u Gradu balkona, na kom mogu da okuse vazduh. Činilo se tada da su voda i zalasci sunca važni. Kao i ostanak u blizini drevnog pokretačkog srca grada, u susedstvu vreve i galame, naravno, ali i tek diplomiranih parova kao što su i sami, donedavno bezbrižnih studenata, ali sada mnogo ugroženijih parova. Parova, zapravo, koji su želeli stalnost, ali još nisu bili spremni da slave tu činjenicu. Bili su još mladi, ali ne toliko nezreli da, kao nekada, misle kako brak može da cveta u teskobnim jeftinim sobama. Tražili su stan u kom mogu da borave dok ne budu spremni ne za decu, nego za jedno dete. Još pet godina, možda. Stan dovoljno veliki i svetao za privatnost, svađe i vođenje ljubavi. Ališji i Liksu nije se prelivalo kad su započeli zajednički život. Njegovi skromni neredovni honorari s pozornice ili, češće, od nastupa u okolnim restoranima, i njena mala plata dobrovoljnog savetnika u noćnoj smeni Građanske komisije nisu bili dovoljni za pogled na reku. Njihovi prihodi nisu bili dovoljni ni za stanarinu u skromnijem stanu, bez balkona, u koji su se najzad uselili, za te dve zapuštene niske tavanske sobe u Ulici Ankoridž, u prometnoj četvrti – suviše gužve, suviše galame – devet blokova od raskošnijih obalskih naselja za kojima su čeznuli. Stan je bio jedva nešto veći, mada mnogo skuplji, od Liksove stare sobe s kuhinjicom na četvrtom spratu blizu dokova. Zaljubili su se u njega čim su otvorili kosa vrata u niši spavaće sobe i otkrili izlaz na krov. Nisu odatle gledali na reku, ali su imali gde da puše i piju pivo, imali su urbanu verziju seoskog trema. Mesto za gajenje trava i povrća u saksijama. Mesto gde mogu da se osećaju raskošno i da gledaju grad između stubova, solitera i antena, preko zelenih

predgrađa i novih zabavnih parkova, preko dolina do nejasnih necivilizovanih brda. Ta „privatna krovna terasa” bila je kućevlasnikovo opravdanje za previsoku stanarinu. Morali su da uzmu zajam od banke i u početku su živeli u jedva nameštenim prostorijama. Imali su krevet, električni štednjak, dve stolice od bambusa, dva bicikla, policu umesto ostave i malo šta drugo da bi im prvi meseci braka bili udobni, osim knjiga, gramofona i onoga što Pol Knesen naziva „pomirbenim grčevima tela”. Pa, imali su ljubav, naravno, najvažniji komad nameštaja, naročito kad se stanuje sa siromaštvom i nevoljama. Ova ljubav bila je spokojnija i bezazlenija od ljubavi koju je Liks osećao prema Fredi, ali ipak duboka, ljubav koju strast neće brzo iscepati. Lako su mogli da dobiju pogled na reku i potpuno namešten stan na obali. Lesnijakovi su bili puni zlata. Ališjini roditelji bi, uprkos nepoverenju prema Liksu („Glumci ne plaćaju račune, i ne ostaju dugo!”), platili stan i namirili sve račune za nameštaj samo da njihova kći ne mora da se penje istim stepenicama s konobarima i prodavačicama u nemoderno „mešovitoj” ulici. Jedan njihov prijatelj vodio je izvozno-uvoznu firmu i mogao bi, uz malo pritisaka, da obezbedi dobar nameštaj („I to ne od bambusa!”). Novi poslovni prijatelj, željan da ostavi dobar utisak, rado bi im dao televizor i hladnjak. „Hoćeš li telefon i vezu bez čekanja?”, upitao je njen otac. „Meni je telefonska linija nadohvat ruke. Treba samo da šapnem reč u prijateljsko uho. Treba samo da kažem svoje ime.” Lesnijakovi bi platili i da se Liksov obraz „dotera”. Jedan pomodni hirurg dugovao im je uslugu. Kako njihov zet očekuje uspeh na pozornici kad je tako unakažen? Osim toga, takav beleg izaziva nevolje i otpor kod svakoga ko se suviše približi. Možda je to poljska predrasuda, ali je tačna. Šteta što je njihova ljupka kćerka završila s takvim čudakom. Ipak, svaka nevolja može da se sredi. Gospođa Lesnijak će telefonirati kome treba; gospodin Lesnijak će ispisati čekove. Ališja treba samo da klimne glavom i dobije stan i muža koji neće vređati oko. Poljaci su najbolji roditelji. Ališja je, uprkos muževljevim savetima da ne prenagljuje, odbila svaku paru. „Meni se sviđa ovako kako jeste”, govorila je. Htela je da kaže da voli čoveka za kog se udala i da neće da mu menja ljušturu. Štaviše, želela je da bude slobodna od Lesnijakovih, priliku da procveta

kakva jeste i bude odlučna sama po sebi. Muž kakav je Liks uputiće je na pravi put. Novo ime, Ališja Dern, obezbedilo joj je istog časa anonimnost, a anonimnost je bila osnova na kojoj je odlučila da izgradi svoje uspehe i dostignuća. Ovo je bilo nešto skriveno od očiju sveta; skrivena ispod ljupkosti, strpljenja i želje za ugađanjem Ališju je progonila potreba da se uspne i pokori drugačije, više vrhove od onih na koje se popeo njen otac. Liks pak nije krio svoje ambicije. Kako da ih sakrije? Biti glumac, čak i nezaposlen glumac, znači objaviti svoje snove i ciljeve. Ali on tada još nije bio dobio poziv iz Holivuda. Niti je snimio prvu ploču. Još nije odigrao ulogu Don Žuana, niti je vodio neku televizijsku emisiju. Na pragu tridesete godine pevao je po restoranma, zavisio od napojnica i bio je – taj bivši Odmetnik – razočarana zvezdica putujućih trupa i manjih gradskih pozorišta, slavan samo u svojoj garderobi. Zato se o gospođi Dern još sudilo samo po njenim sopstvenim uspesima i kampanjama, po njenom sopstvenom uticaju. Preuzimala je slučajeve iz susedstva, ulagala žalbe, istraživala neuspehe gradske uprave, ali nije postala napast. Njegova mila, punačka neumorna ženica, nemarno joj je govorio Liks u lice kad su ih po stoti put na ulici zaustavile susedske brige, bila je „magnet za nevolje”. Uznemirila bi se da je saznala svoj nadimak, Kraljica škripca. Ipak, bila je omiljenija i poštovanija nego iko drugi iz njene porodice. To je važnije od zalaska sunca i pogleda na reku, i teže obezbediti od uvoznog nameštaja. Ali svega tri meseca kasnije dokopali su se, najzad, pogleda na reku bez pomoći Lesnijakovih. Istog dana kad su dobili pogled na reku, začeli su sina. Pet godina pre vremena. Mnogo ranije nego što su nameravali ili želeli. Možemo biti sigurni da je to Ališji bilo prvo dete. Bila je devica kad je upoznala Liksa, posrnula, ali dobro odgajena poljska katolikinja, uplašena ne toliko od gneva Božjeg koliko od gneva svoje svevideće, sveznajuće i svemoćne majke. Bilo je tačno da se Ališja „žrtvovala” Liksu, da se „podala, neobuzdano” dok je porodica „obedovala” (prema kasnijoj verziji događaja njene majke) mesec dana pre venčanja. Ali svega mesec dana. Ona nije bila razvratna ni nezrela. Uprkos skrivenoj žudnji za pramenom, najmanje tri godine odbijala je da spava s bilo kim osim s čovekom za kog će se udati. Liks, kao što znamo, nije bio nevin. Već je imao seks, penetrativni

seks, sa Fredom (iako je penetracija, osim u jednoj prilici, bila samo kratki post scriptum). Devetnaest puta za vreme strasne veze kraće od mesec dana, provedene uglavnom u kordonima. I dva puta s bezimenom činovnicom koja je tada imala otprilike onoliko godina kao Liks sada, tridesetak. Ovo mu neće biti prvo dete, čak ni prvi sin. Biće to treća greška bojažljivog glumca. Njegova prva – belegom označena – kći Bel, proizvod dvogleda, još je bila neotkrivena, makar je Liks još nije otkrio, iako je imala već devet godina i pucala od života dok je Liksov život, istini za volju, bio prilično praznjikav. Posuda puna snova i planova je probijena, a nije bilo čepa slave da je zatvori. Nekoliko puta devojčica se našla na sto metara od oca. Naš grad nije velik. Ljudi se sreću, mimoilaze i ponovo sreću. Otac i kćerka zatekli bi se u istoj uličnoj gužvi, tramvaju, prodavnici, zadesio bi ih isti virus gripa, šetali su nedeljom po podne istom avenijom pod katalpama na Ostrvu pomoraca, kupovali su kolače od lešnika kod istog prodavca. A jednom, na igralištu pored Zoološkog vrta, njena majka videla je Liksa kako prolazi iza ružičnjaka. Nije pogrešila. Njegovo lice se ne zaboravlja. Da nije pod ruku vodio okruglastu ženu, skupila bi hrabrost da mu priđe – zbog Bel, zbog svoje kćeri, deteta s belegom koje ima pravo da upozna tvorca svog belega – i da ih upozna, da sastavi porodične mladeže. Njegova druga greška, Fredin šestogodišnji sin Džordž, bio je još neprijatna i odbojna tajna koju je Liks skrivao od Ališje. Zašto da joj kaže? On sam nikada nije video to dete, niti je iko osim Frede znao da mu je on otac. Ališja je ionako mrzela Fredu, a Freda je nju prezirala kao „Liksov bezbojni kompromis”. Dečačić čiste kože, naročito ako je nasledio od majke vrat i kosu, ne bi se dopao Liksovoj ženi, niti bi oduševio njenu porodicu. Zato je Liks rado čuvao tajnu iz prošlosti i pomirio se s tim da bude ne toliko odsutni, koliko oterani roditelj. Upravo Freda mu je i savetovala, u šestom mesecu trudnoće, dugo posle gašenja veze, da se drži po strani. „Dete je moje, a ne tvoje. Moja trudnoća. Moje telo. Moja odgovornost. Moj privatni život. Moje dete!”, rekla je udarajući po dlanu zglavcima prstiju kojima mu je nekada iskazivala ljubav. „Razumeš?” „Pet vrlo rečitih moje”, rekao je najotrovnije što se usudio. Njeno grlo i minđuše stavljali su ga na muke. O ovome je nekada sanjao – da

bude s Fredom i svojim sinom, da budu nekakva neoporodica. „Slobodno me smatraj mrtvim.” I to je bilo to – makar za neko vreme. Fredaliks se pocepao nadvoje. Zatim natroje. Otišli su svako svojim putem. Freda je rodila – i odgajila – njegovog nepriznatog sina. * * * Da li je Liks uopšte mogao da zna da je uklet upornijom verzijom srećne kletve koja pada gotovo na svakoga, kletve da će onaj ko nastavi sa seksom – ne baš sasvim sigurno kao što je crno crno, a belo belo, ali gotovo toliko sigurno – stići do trudnoće? Svakako je ona jedna greška za koju je znao opteretila sve njegove maštarije i snošaje Posledicom Kargo. Da li se plašio seksa zbog Frede i njenog sina? Od raskida s Fredom, 1981, do Ališje nije spavao ni s jednom ženom. To je sedam godina. Ključne godine za mladiće između dvadesete i tridesete. Mesec proveden s Fredom bio je skupa lakrdija, katastrofa od koje se još nije oporavio. Kako bi Freda likovala da je saznala koliko ga je osakatila, njega i sve žene posle sebe, čak i Ališju – naročito nju. Naravno, Liks je te noći, mesec dana pre venčanja, sporo odgovarao na Ališjine nelesnijakovske podsticaje. Nikada pre nije bila tako otvorena ni tako smela. Izgleda daju je uzbuđivalo to što su joj roditelji sprat niže, na večeri, s gostima i unajmljenom poslugom, odmah ispod, odvojeni samo tepihom, gredama tavanice i gipsom. Vino koje su prokrijumčarili u sobu je pomoglo. Kao i hašiš. Zaključala je vrata svoje sobe i pustila muziku, kao zvučni dekor i zvučnu zavesu za buku koju će možda podići. Glumci u filmovima uvek dižu mnogo galame. Nije je hrabrio. Zato što je shvatao opasnost bolje od nje? Zato što se plašio posledica? Zato što ona nije bila Freda? Zato što u čitavoj kući nije bilo ni jednog jedinog kondoma? Ne, nego zato što nije imao erekciju. Nervi su mu razarali potenciju. Strah šalje adrenalin u pluća, mišiće i srce, i potkopava priliv krvi u polne organe. Ališja je mislila da je njegova uzdržanost ljubak znak obzirnosti, ali je iznenadila samu sebe navaljujući s usplamtelom odlučnošću i – što se ne zaboravlja – neiskusnim, ali uverljivim rukama. Najzad je „diplomirala”, kao što se kaže. Ona i Liks zanjihali su luster iznad trpeze njenih roditelja. Volela je da misli kako im je začinila supu

krečom. Ali Liksa je mašta gotovo izneverila te večeri, a izneverila je i nju. Strah od onih pet moje nije bio afrodizijak. Bila je to sezona njegove treće greške. Iako su u braku bili već tri meseca, još nisu imali sto, niti ikakav razlog da se uključe u jutarnju gradsku gužvu. Liks nije imao probe u to vreme, i tek za godinu dana sreća će mu se promeniti kao čarolijom, potpuno neočekivano. Zato nijedno od njih nije moralo da izlazi iz kuće pre popodneva. Tih dana njihov brak je bio neprijatnost, zbog vremena, siromaštva i sebe samog. Drugim rečima, sve što je bilo besplatno ili veoma jeftino mogli su da rade po čitav dan. Zato su u kasno proleće iznosili doručak i knjige na krov i sunčali se leđima naslonjeni na crep, u pidžamama, jednakom paru lažnih dedovskih noćnih košulja koje je Ališja kupila u Parafanaliji, a Liks mrzeo. Bili su to zapravo divni dani, uprkos košuljama. Cela zgrada bila je njihova. Dok se oni smeste na krovu, njihovi susedi su već sedeli za radnim stolovima, stajali za kasama ili nameštali stolove za ručak „zarađujući koru hleba”. Ališja je zasadila u teške sive saksije – iste boje kao crep – nanu, majoran, metvicu i nekoliko žbunova fesandre. Bilje je bujalo, hranjeno talogom od kafe, ostacima pahuljica od doručka i činijama upotrebljene sapunjave vode, a ponekad, kad je Liks bio sam i suviše lenj da ulazi u stan, i mokraćom. To je bio najmirišljaviji krov u gradu. Zelenilo je pravilo pristojnu zavesu uz ivicu krova i prigušivalo brujanje vozila s kružnog puta, ali je dozvoljavalo Liksu da pomoću dvogleda – najzad kućevlasnik, gospodar svega dokle oko dopire – posmatra kape i ramena prolaznika, krovove tramvaja i automobila, senke i obrise u susednim tavanskim sobama, ukrašeni vrh Marinovog prsta i sve što se micalo između grada i brdâ. Osim što početkom maja nije mogao da vidi brda. Kiša je padala na bogate padine što su grlile grad polukružnim slojevima šljunka, gline i peska, na velika imanja s voćnjacima, vinogradima i suncokretima koji obezbeđuju vlasnicima bogatstvo, a zakupcima posao. Kiša je padala na daleka brda i lišila doline ovsenog sloja zemlje i žbunja. Polja su bila srebrna, a reke bronzane. Devet dana kiše. Kiša je padala svuda, činilo se, osim po nama. Naše nebo bilo je plavo. Čitav maj bio nam je podrugljivo plav, prezrivo je gledao okolinu.

Naš grad je blagosloven, govorili smo jedni drugima sedeći u baštama restorana, preplanuli, samouvereni. Leto čitave zemlje je samo naše. Zato su brda Liksu i Ališji bila gotovo nevidljiva s njihove visoke i skupe terase. Guste mase olovnosivih oblaka okupile su se početkom meseca kao opsadna vojska, strpljiva i silovita; omekšali su zemlju kišom, ali su ostali dovoljno daleko od daljih predgrađa i nisu delovali preterano preteće. Nije bilo vetra. Oblaci su samo tamneli, razmnožavali se i oticali od isparenja iz dolina, neradi da odu, a neradi i da napadnu odlučnu krpu gradskog plaventila koja nam je pružala lepo vreme i na krovu Dernovih izazivala pucanje i krckanje od vrućine. Pravi horizont bio je umrljan oblacima, pa su čak i u suvom gradu, u početku nedirnutom, dani bili kraći nego što bi trebalo. Svitalo je kasno, a smrkavalo se rano. Znojava majska zima. Sunce je na izlasku i zalasku, da upotrebimo najlepšu rečenicu jednog novinara, bilo „zavijeno u crnosmeđi šal i umotano u udovičko ruho”. Mokra vuna! Bili su to dramatični dani za Liksa i Ališju. Vreme ih je ispunilo razmetljivom ljubavlju. Nemirna romantika i oduševljenje početaka bračnog života mogu samo da dobijaju od doručaka među krovnim saksijama pod tako senzualnim, operskim nebesima. Sasvim slučajno, iznajmili su sreću. Prepodnevno svetio tog maja bilo je zapanjujuće, nisko i dovoljno oštro da oblacima – naročito na fotografijama koje su Liks i Ališja snimili – podari sopstvene litice, useke, vrhove i urvine koji su se činili stalni, izvajani kao granit koji su zamračivali. Po tim oblacima moglo se pešačiti, skijati, pentrati. Poverovali biste da se iz njih mogu iskopavati aluminijum i srebro, da se mogu izbušiti kopovima, galerijama i šahtovima za izvlačenje čvrstog kiseonika i fosilnih kiša. Oblaci su bili puni blaga i čudesa. Liks i Ališja gledali su avion kako leti preblizu te ogromne granitne litice od lebdeće vlage. Gledali su ga kako nestaje, nelogično čitav. Gledali su kroz dvogled jata gusaka i zviždovki, zalutala po kiši, džez kvintete jastrebova kako improvizuju na toplim strujama ispred kulisa od oblaka, mučni let čaplji i, bliže, golim okom, ravnodušni jednolični uporni let vrana, prvi put nateranih u grad. Bili su nabrekli poput oblaka, svemoćno naduveni od neizmerne samouverenosti, od osećanja da je sve moguće, od topline kakvu makar Liks nikada do tada nije osetio. Takvo vreme je predigra, mislili su razmetljivo kao i svi

mladenci, za nešto veliko i nezaboravno. Liks je s ogromnim olakšanjem shvatio da ga tri meseca posle užurbanog mušičavog venčanja – bez crkve, bez Lesnijakovih,bez medenog meseca, samo troje dobrih prijatelja kao svedoci, kratki građanski obred, dva drhtava potpisa i boca spačija – njegova žena sve više privlači. Da ga telesno privlači, da se manje plaši telesne ljubavi s njom. Oduvek su mu se sviđali – a zatim ih je i zavoleo – njena nežnost, naravno, njena tiha delotvornost, njene brojne veštine, njena punačka pojava, njeno društvo. Njegova utvrđena zamisao o sreći obuhvatala je nju. Nije bila promenljive naravi. Nije bila svirepa. Ali Liks u početku nije bio siguran da li zaista oseća strast prema njoj. S Fredom je otkrio, pre mnogo godina – za manje od mesec dana, istina! – da imaju nekakvu privatnu ideologiju, širu od politike, zbirku snishodljivih načela i predrasuda, zajednički rečnik izraza i znakova koji su smatrali nadmoćnim u odnosu na sve druge. O, jadan ostali svet; ti potlačeni čežnjivi pogledi kada njih dvoje prođu, ti dosadni životi zasnovani na nagodbama. S Ališjom nije bilo tako. Uz nju se Liks nije osećao nadmoćno. Možda ga je volela više nego Freda, ako se to može meriti, ali nekako je, zasad, sva njena ljubav delovala manja od strasti iz 1981. Naravno, u početku ga je to brinulo. Ljubav bez istinske seksualne želje je jedva nešto više od prijateljstva, mislio je. Kao pivo bez mehurića. Poželjnija je u braku od istinske strasti bez prijateljstva, naravno – takav brak ne bi preživeo medeni mesec. Ali ipak nije potpuna ljubav, nije penušava krigla. Dobro je znao čija je to krivica. Nije se usudio da to prizna čak ni samom sebi – ali njegova nevesta nije bila njegov tip. Nije bila tip žene s kakvom je maštao da spava, o kakvoj je i dalje maštao. Tada je voleo visoke, koščate žene malih grudi, samosvojne, pomalo mušičavo surove. Zapravo, žene kakva je Freda. Ališja uopšte nije bila takva. Bila je zbog toga dobra i vredna čedne ljubavi, naravno. Ali ne i poželjna. Ne uzbudljiva. U njenom prisustvu nije se osećao kao heroj. Njene dobre osobine, činilo mu se ponekad, naročito jednostavnost, toplina i strpljenje, nisu bile seksualno zanimljive. Gasile su mu požudu. Kao glumicu, on je ne bi izabrao da mu igra ženu u pozorišnim maštarijama. Ta uloga pripadala je nekoj drugoj. Ipak, iznenađivala ga je. Možda se na ulici za njom nije okretalo toliko glava kao za Fredom. Oblačila se suviše nehajno i bojažljivo, ni

elegantno ni boemski, ni upadljivo ni tajanstveno, i klonila se ukrasa kao što su nakit i šeširi. Njeno rublje bilo je praktično. Nosila je šaljive majice – možda zato što je samo tako leti mogla da privuče pažnju na svoje grudi. Liksu nisu bile zabavne. Bio je čvrsto uveren da vesela majica nije laskav deo odeće. Osim toga, bila je suviše punačka i zdrava da bi pružila više od prijatnosti za oko. Ah naga je bila predivna. Punačko je punačko samo kad je odeveno. Oslobođena neupadljive odeće, udobnih cipela, razboritih gaćica, Ališja je bila zaobljena, svilenkasta i neodoljiva. Čvrsta, zgodna, da – ali ne neprijatno ugojena, ako je uopšte i imala viška kilograma. Kad bi samo svi znali kako je lepa bez ičega na sebi, i kako je čvrsta. Naga je bila nepredvidljiva. Ima li većeg podsticaja? Jedina nevolja s vremenom i obližnjim olujama bila je u početku prijatna. Kroz dan-dva gradska reka je nadošla. Kipela je iz korita. Nije baš prelila obale, samo je ponegde zavirila na obližnje parkinge da opere gume i ispremešta otpatke, ili pronjuškala po trkačkim stazama, lenjo zainteresovana za kućice za ptice i dečje penjalice. Ališja i Liks, kao i gotovo svi ostali, uživali su u izmenjenim oblicima grada. U vreme ručka, kad na krovu i u njihovom stanu postane neprijatno toplo, odlazili su biciklom do pijace na dokovima, kupovali povrće i hleb, a onda sedeli na klupama sećanja u Mornaričkom vrtu i posmatrali najnovije podvige reke. U početku su ih zabavljale patke i vodene grlice, sasvim odomaćene u mlakim plićacima tamo gde su koliko juče bili travnjaci i žbunje. Pešački podzemni prolazi bili su neupotrebljivi. Niko se nije usuđivao da gaća kroz njihovu mokru prošlost, kroz bačene boce i limenke, kroz prastari podzemni, vodom podstaknuti zadah mokraće, kroz kartone i duvan. (Ali ionako niko nije išao kroz podzemne prolaze, bili mokri ili ne, osim prostitutki i pijanaca – i muškaraca sa slabom bešikom.) Zato gradske cipele i čarape još nisu bile mokre. Osim dečjih cipela i čarapa. Deca su davala sve od sebe da gacaju po vodi vraćajući se iz škole. Spokojna poplava bila je poklon koji će pamtiti do smrti. Centar grada bio je vlažniji nego što je trebalo da bude, i smrdljiviji, a nervi iskidaniji nego obično. Poslove i trgovinu remete i najsitnije neudobnosti. Niko ne voli da menja ustaljene navike. Ipak, ponegde se činilo da je okolina došla u grad s namerama ništa strašnijim nego da

prijateljski pljuska po našim ivicama dan-dva, da ublaži obrise preterano uredne obale, a zatim da se povuče ne pričinivši nikakvu štetu. Trećeg dana kiša voda je preplavila nekoliko nižih ulica na dokovima i iza pristaništa do članaka, ali kome to smeta? Takva mesta se traže. Zabavno je rezbariti vodu biciklom. Zabavno je nositi čizme po gradu i pljuskati naokolo, otarasiti se svih briga i nevolja praveći vodoskoke. Zabavnije je od Suvog, Bezbednog i Neupadljivog. Čudno vreme podstiče. Takvi dani su časovi plesa koje nam daruju bogovi. Petog dana, u nedelju, reka je postala drskija i opasnija. Liks i Ališja konačno su videli vodu sa svog krova. Mada ne još tekuću vodu. Nisu još dobili pogled na reku. Videli su samo jezero. Veliki, kaldrmom popločani Esnafski trg, gde su stare gradske pijačne zgrade i Pčelinjak zakriljivali pozorišnu četvrt, čudnovato se šareneo od odraza zgrada i neba. Pravougaonik vode jedva dublje od deset centimetara, stvoren rukom arhitekte, činilo se, obojio je trg u smeđe – plavo, s valovitim ivicama mermernosivim, crvenim poput cigle i gipsanobelim. Sunce se prvi put ogledalo i rasprskavalo na površini grada poput lenjog drhturavog jata zlatnih ribica. Poplava je bila neočekivano čudo, suviše retko i lepo da bi se propustilo. Ališja i Liks požurili su napolje da se priključe onima što gaze po vodi i posmatračima, i da uživaju u novom rasporedu ulica. Nedostaju samo klizaljke i temperatura ispod nule, rekla je Ališja kad su dogacali do suvog uzdignutog postolja na sredini koje je nekad nosilo spomenik, već puno dobrovoljnih brodolomnika, i „ovo bi moglo da bude holandsko remek-delo.” „Samo da nije brda”, rekao je neko. „U Holandiji nema brda.” „Ni ovde nema brda. Brda su nestala.” Osećala se besmisleno povlašćeno jer toliko zna. Niko iz mase nije mogao da se pohvali tako uzbudljivim pogledom s krova. Osećala se takođe besmisleno povlašćeno što je Liksova žena. Stajala je uz njega na postolju, grlila ga oko struka, palaca zakačenih za njegov kaiš, obraza pripijenog uz njegova leđa. Ljubav pobuđuju sitnice. Ljubav je ono što radiš s onim što imaš. Liks je uz nešto olakšanja priznao sebi da ga je najzad zavela. Freda je zapravo želela samo pseudo-Liksa, neustrašivog i poslušnog

aktivistu – i to na samo jedan mesec! – a Ališja je pružala mužu istinski vredne i tople trenutke dok su držeći se za ruke išli po vodi i okolo. Istina, njene ruke, za razliku od svakog Fredinog dodira, nisu vrhom prsta rešavale životne zagonetke. Pre bi se reklo da je njegova pitoma žena velikodušno milovala, darivala netražene darove, ne misleći samo na svoje zadovoljstvo. Njeni zagrljaji potvrđivali su ukrašenu sliku koju je Liks imao o sebi, ali su prepoznavali i njegovu skrivenu i daleko prihvatljiviju ličnost, njegove mane i nedostatke. Ona je s dobrodošlicom prihvatala sve to, činilo se, i želela ga je celog, od glave do pete. U ponedeljak je voda na trgu bila preduboka za gacanje. Oko ručka, kad su Liks i Ališja najzad sišli u staru četvrt, samo šačica mladih bila je dovoljno hrabra i budalasta da kroz vodu do kolena dođe do postolja na sredini. Upropastili su pantalone za posao, ali su stekli bolje mišljenje o sebi. Voda se proširila van trga i zapljuskivala je uzdignuto tlo oko uskih srednjovekovnih sporednih uličica. Podrumi su već bili poplavljeni, ali ove ulice nisu bile stambene. Stradala su samo skladišta. Voda je zašla u podrume ispod mnogih restorana i hotela, pune opranih čaršava i novčanica, veza povrća, posuda za hranu i uvoznog vina. Skupe nalepnice su se odlepile. Dobra bezimena vina, koja će sada moći da se prodaju samo za male pare, plutala su slobodno nadomak podrumskih tavanica u demokratskom društvu tonika, limunade i koka-kole. Do jednog malog mlečnog restorana, Ogradice, u kom je Liks izvodio pesme bez pratnje svake večeri kad, kao sada, nije radio u pozorištima, nje mogao da stigne niko ko je želeo da ostane suvih nogu. Bar Dug, odmah iza ugla, gde je Liks takođe svraćao, već je bio zatvoren. Uskoro će se naći nad sve dubljom vodom, postaće obalski kafe. Konobari iz dnevne smene ređali su stolice na hrpe i zatvarali sva vrata sklepanim preprekama. Nervozni policajci, naoružani palicama i pištaljkama, vraćali su vozila. Prastari kanali su se začepili. Umesto da guraju vodu, grgoljali su. Prvi put od početka kiše ljudi našeg inače bezvoljnog grada gubili su nerve. Nadolazeću vodu nisu više gledali s osmehom, nego vrteći glavom, i svi su počeli da sračunavaju štetu. Te večeri, kad se Ališja nešto pre ponoći vratila iz večernje smene, ona i Liks gotovo su vodili ljubav. To bi bio prvi put da vode ljubav

otkako se vreme preokrenulo. Želela je to. Čitav dan držanja za ruke i pljuskanja po gradu nagoveštavao je to. Posle koketnog razgovora koji je vodila sa starijim saradnikom osećala se poželjno, što joj je u braku često nedostajalo, ali je bilo temelj njenog samopoštovanja. Liks je te večeri vodio koketni razgovor sa samim sobom, kada se mnogo ranije vratio s jedne od sve malobrojnijih tezgi. Nastupi, pevanje, uvek su ga seksualno izazivali. Na pozornici je bio muzički Kazanova – pevao je pesme o ljubavi i pesme o rastanku, namenjene uzbuđenju. Masturbirao je u njihovom majušnom kupatilu, maštajući prvo o nekim dobro odevenim ženama koje su došle u restoran u haljinama za koktele i gumenim čizmama do kolena, zatim o Fredi, pa o novoj konobarici, kojoj jedva da je bilo sedamnaest godina – a onda – pobeda bračne volje – o sopstvenoj ženi. Bilo je besmisleno što svršava misleći na svoju ženu, što dovodi u misli telo koje nije prisutno kada će ono doći, potpuno opipljivo, za jedan sat. No bio je nestrpljiv, i napet. U svakom slučaju, nije znao hoće li ona biti isto tako raspoložena kad se vrati. Nije imao dovoljno snage da se zaustavi. Zato mu je, kada je njegova žena ušla u kuću, zbacila cipele i zagrlila ga oko struka, glad za njom ili ijednom drugom bila već splasnula. Nadoknadiće joj ovo, rekao je sebi. Zaista hoće, nekom drugom prilikom. Jer u braku drugih prilika ima u izobilju. Izvinio se, sedeo neko vreme u toaletu, kuvao kafu, govorio premalo i previše, i pridružio joj se u postelji tek kad se uverio da je nervira, da ju je oterao. Ćeretanje je najjeftinije sredstvo protiv začeća. Umesto da vode ljubav, ležali su razdvojeni u istovetnim košuljama, ne držeći se ni za ruke, i slušali radio – ponoćne vesti, vremensku prognozu i „muziku iz studija”. Između polki i harmonike, malo zatvorskog džeza, francuskih šansona i odlomaka iz Tamborine Alfreda Busija, vremenski mudraci i jedan gradski senator upozoravali su građanstvo da se kloni poplave (i posebno obala reke). Stanje će se možda malo pogoršati pre nego što se popravi. Ipak, ne treba paničiti. Priče o koleri su čista zloba. Niko se neće udaviti ako se svi budu ponašali razumno. Istočni vetrovi uskoro će rasterati kišne oblake. U svakom slučaju, prema rečima stručnjaka s univerziteta, ono najgore će nas mimoići. Ipak, gradovi i sela nizvodno mogu se uskoro naći pod vodom, rekao je. Poplave uvek napadnu nisko tlo. Zemljoradnici treba da očekuju poplavljena polja i desetkovanu letinu,