Sest - Jim Crace

što će izazvati poskupljenje povrća. „Sve uvek napada novčanik.” No sam grad nije ugrožen, dodao je. Nema potrebe da se podiže brana, ni da se nose prsluci za spašavanje. Niti da se madraci i nameštaj iznose na spratove. Ulice nam neće zakrčiti ronioci i podmornice umesto biciklista i tramvaja. Ostaćemo gotovo suvi zahvaljujući pravilima i načelima urbane geografije. Kad se grad podigne u plavnoj dolini, pa ga, kao što su uradili naši preci, opašu nasipima, koje je mesna vlast nastavila da proširuje i učvršćuje poslednjih sto godina, sve dok parkovi nisu ostali jedine otvorene površine, objasnio je, onda poplavu zadrže „čvrste površine” i pošalju je nekud drugde kroz slivnike i kanale. To su prednosti kaldrme, asfalta i betona, naročito ako je grad na blagoj padini kao naš. Nabujala reka uvek juri u udoline i basene, gde je tlo mekše i voda se oseća prijatnije. Ališja i Liks bili su dovoljno mladi i slobodni da ih od pustolovine ne odvrate saveti senatora, geografa i prognostičara. Sutradan ujutru nisu osećali dovoljno bliskosti za doručak na krovu. Zbilja, Ališja je sa zebnjom pomišljala da Liks nije primer čoveka na čiji seksualni apetit ne utiču prolazna raspoloženja. Nešto posle osam sati ćutke su pošli pešice do ivice vode, podvrnuli nogavice do iznad kolena i, noseći obuću u rančevima, gacali ulicama bez vozila, potopljenim do kolena – ulicama u kojima su Lesnijakovi želeli da im kći iznajmi stan – šest blokova ispod svoje zgrade, do nadvožnjaka od ispucalog kovanog gvožđa uz Most oslobođenja, stigli na Ostrvo pomoraca i novim potokom došli na univerzitet. Morali su lično da vide oko čega se podigla galama i da šetnjom otklone rđavo raspoloženje. Galama se i te kako digla. Grad je retko življi nego kad nešto očigledno pođe naopako. U zoru je svih pet mostova na pravcu istokzapad bilo zatvoreno za saobraćaj. Silina bujice razvalila je neke cigle na usamljenoj središnjoj brani. Voda je odnela malter iz žlebova između kamenih ploča najstarijeg mosta ispod dokova. Inženjeri su otkrili pomeranja širih lukova. Preostalo je jedino da se postave saobraćajne prepreke dok se voda ne povuče i ne izvedu popravke. Polovina vlasnika automobila nije mogla da stigne na posao, osim ako nisu želeli da izađu iz grada do visećeg mosta i plate visoku mostarinu. Ako ne, morali su da ostave kola i pešače između istočne i zapadne obale, pridruživši se Liksu i Ališji na nadvožnjaku koji još nije bio zatvoren. Svi s imalo zdravog razuma – odnosno, svi koji nisu

očajnički želeli da stignu na posao – shvatili bi ovo kao savršenu priliku da slegnu ramenima, pozovu šefa telefonom i zahvale bogovima na nezgodi što su im između kuće i posla mostovi i što sunce šija na blagom plavom nebu. Ovo je bio neočekivani praznik. Moći će da uživaju u drami na ulicama sa svim ostalim zavisnicima i obožavaocima poplave, uključujući i Liksa i Ališju, sa svim lenčugama koje u životu ni dana nisu radile, nego su čuvale snagu za ovakve dane. Uz dobre savete koje su zanemarili („Klonite se vode. Opasno je.”) i bez ikakvog drugog posla do mraka osim da posmatraju kako skuplji delovi grada tonu, kako ne bi uživali? Ipak, kao što je Liks i podozrevao, upozorenja na radiju da se treba kloniti same reke bila su preterana. Bar se tako činilo. Nabujala voda, posmatrana s visine nadvožnjaka, nije delovala preteče. Izgledala je prelepo, ne opasno. Masa pešaka na putu ka poslu bila je opasnija i nepredvidljivija. Dva nestrpljiva suprotna toka onemogućavala su napredovanje nadvožnjakom osim uz opasnost, uz naginjanje, provlačenje i guranje. Ah svega nekoliko metara ispod njih bujica je napredovala nezaustavljivo i sasvim zadovoljavajuće. Zato je, uprkos žurbi, raspoloženje na pešačkom mostu bih praznično. Bilo je dobrih razloga za veselje. Činilo se da sve nevolje sveta plove rekom koja će ih odneti daleko od očiju. Sve prave katastrofe dogodiće se kod tuđe kuće, predaleko da bi bilo važno, govorili su svi ponavljajući dobre vesti s radija. Mi nećemo stradati. Osim toga, reka se tog dana čini previše živa i veličanstvena da bi bila nešto drugo osim dobrodošao gost. Bila je povučeni stric odjednom zabavan i rečit od pića. Kako iko može – u ovom urednom i uređenom gradu, ograničenom zakonima i pravilnicima – da ne uživa u dramatičnosti naglo ojačale reke, u njenoj uzburkanosti, kredastom prodornom mirisu, u prugama crvene zemlje i neočekivanoj buci koju stvara, u grmljavini zamršenoj u čvorove, u galami telesnoj i mišićavoj? U jedanaest sati Ališja i Liks stigli su na istočnu obalu, doručkovali u univerzitetskom kafeu, kao što su često radili za vreme studija, obišli izložbu u Meki i pošli natrag kući. Još se ne dodirujući. Ne držeći se za ruke. Gusta uspaničena povorka zaposlenih se razišla, ali na pešačkom mostu još je vladala gužva. Nadvožnjak je bio savršeno mesto s kog gradska deca raja mogu da posmatraju dramu, osete kapljice vode čak,

vide redak i uzemirujući prizor mostova bez vozila. Bila je to slika iz prošlosti. Iz doba kola bez motora. Gvozdena konstrukcija nadvožnjaka, koja je do tada stenjala gotovo nečujno pod teretom tolikih zaposlenih, počela je da pucketa i glasno gunđa vraćajući se u prvobitni oblik. Nikada do tada nije nosila toliku težinu, niti je ugostila tako veselu družinu posmatrača. Niko se nije obradovao policijskom megafonu koji je, neprikladno ah uzbudljivo, naložio svima da „siđu na obalu'. Nadvožnjak je „nestabilan” i biće zatvoren. Svi oni koji su tog jutra otišli na posao, večeras se neće vratiti kućama. Grad je najzad presečen nadvoje, razjedinjen vodom. „Uklonite se. Uklonite se”, govorio je megafon. Ali niko nije hteo prvi da napusti predstavu. Požar, sudar, poplava – želimo uvek da ostanemo do kraja i gledamo kako se svet okreće naopako. Masa gledalaca na mostu je usporila toliko da bi se razilazila čitavo jutro, ali je zbog jedne sitne nesreće njihova osmatračnica postala krhka i nepouzdana. Nekoj ženi pao je šešir. Njen krik na vreme je upozorio ostale, pa su videli šešir kako pada i prevrće se na pola puta između njene pružene ruke i vode. Padao je sporo, beživotnom putanjom šiljatog teksas platna, ali voda ga je progutala za tren oka. Nestao je kao metak u divljači, što se kaže. Zatim se, pedesetak metara nizvodno, ponovo pojavio, plava tkanina naspram belosivozelenog. „Čovek prosto poželi da i sam skoči”, reče Liks. „Ili da gurne nekoga.” Ališja ga je najzad čvrsto stezala za mišicu. I ona je osetila privlačnost davljenja. Pre nego što su videli nestanak šešira, Liks i Ališja nisu zapazili silne naplavine. Koji stanovnik grada to zapaža? Zatvaramo um pred njima da ne bismo išli besni, da nas ne bi vređala žena koja baca limenku, dete s lizalicom, nemarni vozač koji pere kola, papirne maramice i opušci, papirne kese. Ali dok su se svi gurali i tiskali da stignu na svoju obalu, Liks i Ališja su našli utočište na osmatračnici i nagnuli se nad vodu da naprave mesta nestrpljivijima i uplašenijima. Više nisu mogli da ne vide ono što su rečni mišići izbacili. Prvo grane i papire, tragove dnevnih soba i kuhinja, bačene svežnjeve sena i zamršenu užad, boce i limenke, komade plastike s plastenika i najlonske kese. Knjigu. Polovinu kore grejpfruta. Drvenu figuricu. Zgnječenu praznu kutiju. Sanduke za vino. Bambus. Ništa veliko.

Ali kad se masa razišla, i kad su stigli na zapadni kraj mosta, gde je reka (do tada) najviše nadošla, videli su masivniji otpad. Oguljena debla grana otkinutih na putu s brda. Teretne palete što skakuću na bujici. Zidove kućica za čamce i šupa. Krov. Reka je čak pronela, nehajno i veselo kao igračku bačenu u potok, nešto što je u prvi mah ličilo na bungalov. To je zapravo bio brodić s kabinom, kućica na vodi; još je plutala, ali očajnički, a zavese su joj više ličile na zastavice nego na jedra. Ta vodena kućica ućutkala je svakoga. Za trenutak je umuknuo čak i policijski megafon. „Uklonite se”, i „Na obalu” više nikome neće pomoći. Brodić je vrveo mogućnostima. Prosto je morao da se napuni ljudima. Prosto se moralo misliti na decu kako spavaju u svom jedinom krevetu, nemirna od ružnih snova, ni izdaleka strašnih i beznadežnih kao ono što ih čeka kad se probude. Ljudi su zamišljali kako vode ljubav u tom čamcu, nesvesni da im se vez raspao, misleći da se to svet okreće radi njih. Ili se čamac mogao snabdeti usamljenim starcem, previše starim i reumatičnim da ustane iz duboke drevne stolice i spase se. On oseća bespomoćnu plovidbu svog krhkog doma. Vidi kako obala leti pored njega. Možda čak opaža i decu raja na mostu i misli kako se svet bliži kraju. Baš kad se čamac udaljio i nestao pod bujicom, baš kad se povik: „Na obalu” ponovio, neko je izgovorio možda laž, iskrenu grešku, a možda istinu, nikad nećemo saznati. „Mislim da sam na palubi video mačku.” Svi su se okrenuli nizvodno, nadajući se da će ugledati decu i ljubavnike, starca i njegovu mačku u brodiću koji užurbano i ludački putuje ka moru. * * * U četvrtak ujutru niko se nije iznenadio probudivši se i zatekavši nered na ulicama, buku čamaca za spašavanje i helikoptera koji su dizali ljude s krovova i balkona. Dubina vode u centru grada se preko noći gotovo utrostručila. Došao je red na naš grad da bude potopljen. Voda se nije osvrtala na osnovna načela geografije. Iako su se udaljeni podrugljivi oblaci najzad razišli, iako je udovica odbacila šal i otkrila mokra, suncem obasjana ramena brdâ, Ostrvo pomoraca nije se videlo. Samo vrhovi katranovih stabala i borova savijenih od bujice i iskrivljenih od

težine veverica, zeleni zemljani krov muzičkog podijuma bez pola crepova, ulične svetiljke, koje su još upaljene šarale narandžastim prugama tok bujice, i natopljene zastave na tri četvrti potopljenim kopljima govorili su da je tu nekada – koliko juče – bio dom lasica, pacova i lisica koji su se odavno podavili jer nisu znali da plivaju, penju se ni lete. Internati s druge strane mosta dizali su se iz svetlucavog jezera. Majsterkorpsov kreativni um etnički centar bio je zatvoren. Teretni hodnik u kom je nekada zaljubljeni Liks planirao otmicu postao je zamagljeni kanal. Smeđesiva reka tekla je tamo gde je čekao iznajmljeni kombi. Proširila se i potekla u bankarsku četvrt i dalje, čak do kasarni i zoološkog vrta. Stotinu slavnih zelenih koi šarana pobeglo je iz otvorenog bazena. Jedan je završio – bar se tako pričalo – u klopci za jegulje sto trideset kilometara nizvodno. Tri nilska krokodila nestala iz zoološkog vrta, dugačka četiri metra i vrlo rđave naravi, nikad nisu pronađena, iako se u gradu mnogo pričalo o njima. Kao i o komarcima. Na zapadnoj obali su potopljeni svi stari delovi grada, skupe i cenjene četvrti, turističke znamenitosti, pijace i galerije, uske srednjovekovne uličice, odsečeni su vodom i zatvoreni prevrnutim napuštenim vozilima. Čak je i Ulicu Ankoridž pokrilo četiri metra vode. Ališja i Liks najzad su imali pogled na reku. Bližilo se podne, a oni su izašli na krov, još obučeni u noćne košulje i ništa drugo, kad su čuli povike s ulice – s novog kanala – odozdo. Prepoznali su glas. Glas njenog oca. Glas koji nisu želeli da čuju, ne sada, na ivici da vode ljubav – još ništa nije bilo rečeno, ali je svakako nagovešteno kad je Ališja spustila Liksu glavu na rame, oprostivši nesporazume od preksinoć, i zadigla košulju iznad kolena da se sunča. Govorio joj je da ima lepe noge. Preko volje je ustala od doručka i našla mesto između saksija odakle su mogli da pogledaju dole, odakle bi bacili kjlučeve prijateljima ili pozdravili poznanike. „То je moj otac”, rekla je. „U čamcu.” „U gondoli?” „U motornom čamcu.” „Pusti ga. Dođi.” „Već me je video.” „Šta prodaje? Ima li banana? Traži mu da otpeva nešto od Verdija.

Bel canto, sinjor Lesnijak. Traži mu da roni za novčiće.” Liks je bio izvrsno raspoložen. Jutrošnja odluka da se ne ukrcaju u čamac za evakuaciju kao svi njihovi susedi s ugroženijih nižih spratova, nego da ostanu ovde za vreme krize sasvim ga je razveselila. On i njegova žena ostaće tu gde jesu, kod kuće, i gledaće reku s prozora i krova, zabavljače ih neočekivana regata, kajakaši koji su čitavog života čekali na ovo, pecaroši pretvoreni u skeledžije koji su otkrili da je lakše hvatati ljude nego ribu, vatrogasci koji se, za promenu, iz čamčića bore protiv vode, plovila pljačkaša privezana za balkone pretvorene u dokove. Ni za šta na svetu ne bi propustili ovakav metež. Držati se za gnezdo kao ptice u sezoni parenja nije plašljivo, mislio je Liks. Ostati u kući je opasno, svakako. Prvi put je odabrao pustolovinu. Niko ne zna koliko će poplava i njihove zalihe hrane i vode za piće potrajati. Niko ne može da obeća, zaista, da reka neće odneti čitavu ulicu, kao što je odnela onaj čamac s kućicom i (preko noći, kako se ispostavilo) svaku prečku i gredu nadvožnjaka od kovanog gvožđa na kom su juče izložili život opasnosti. Možda se zato Liks osećao tako lagan i pun života. „Zamoli ga da pozove nekoga da ukloni poplavu za sat.” Liks progovori savršenim lesnijačkim: „Suve ulice su mi nadohvat ruke. Pritisnuću nekoga u Meteorološkom. Dužni su mi neke usluge. Treba samo da šapnem reč-dve u prijateljsko uho i nastaće suša. Treba samo da kažem svoje ime. Poljaci su najbolji roditelji.” Ališja se nije usudila da se nasmeje. Liksove imitacije ponekad su zamorne, mislila je. Oduvek je tako mislila. Nije joj se dopalo što tako tačno oponaša njenog oca. „Ostavi ga na miru”, rekla je glasom koji je obećavao čelično popodne ako se Liks ne bude povinovao. Njenog muža istog trenutka obuze griža savesti. Kad joj bude odgovaralo – nikad ništa nije preduzimala ako joj ne odgovara – izviniće mu se. Prvo mora ocu da vidi leđa. Namestila je spokojno lice, nagnula se nad ulicu i saslušala predavanje i savete. Gospodin Lesnijak, činilo se, pozajmio je od nekoga gliser i došao da evakuiše kćer, prišavši poput mletačkog trgovca ogradi balkona na drugom spratu. Odlučio je da doziva dok mu se kćer ne odazove, a onda da ostane dok ona ne uradi što joj se kaže. Nije shvatao zašto nisu još sinoć pobegli iz stana, kao i svi drugi s makar malo pameti. „Ne igraj se vodom”, rekao je poslovično.

„Već smo odlučili, doviknula mu je Ališja savivši šake oko usta, trudeći se da ne sluša neprestane komentare svog muža. Razmotrili su mogućnosti kada im je na brzinu imenovani nadzornik poplava naredio da napuste stan i zajedno sa susedima zauzmu predviđena mesta i dodeljene poljske krevete u Trgovačkoj dvorani, objasnila je. To bi makar bilo zabavno, družili bi se, pomislila je, ali nije izgovorila. Bilo bi daleko zabavnije nego prelazak u pustinjski suvo predgrađe, u pretrpanu kuću njenih roditelja ispred koje kapija sprečava ulazak svakome, verovatno i neobuzdanoj reci, mislila je. „Nema poplava, osim po dogovoru.” Ne, u sopstvenoj kući im je zasad najbolje, rekla je. Voda nikad neće dosegnuti njihov tavanski stan, previsok čak i za komarce, već je saopštila nadzorniku, a sada je ponovila i ocu. „То nije sigurno”, odvratio je nadzornik. „Ја odgovaram za vas ako ne krenete. Možda se nećete udaviti, ali ostaćete zarobljeni u stanu dok se voda ne povuče. Mi više nećemo dolaziti.” Njen otac rekao je manje-više isto, samo što je smatrao da je on odgovoran za nju. Možda će doći ponovo, i ponovo, sve dok njegova kći ne uradi što joj se govori. „Misliš da ću te ostaviti da umreš od gladi?” „Nećemo umreti od gladi.” Čak i ako im nestane hrane, rekla je nadajući se da će razvedriti i razoružati oca, plivaće po hleb kao španijeli, roniće po povrće kao patke i loviće ribu viljuškama za roštilj. „То je detinjasto, Ališja.” Upravo tako. Nisu mogli da odole izgledima da nekoliko dana budu gospodari zgrade, da imaju privatno ostrvo i ponovo budu deca. Mladi se uvek zabavljaju. Znači, odrasli moraju da se ponašaju kao mladi. „Idi gola ako hoćeš”, govorio joj je Liks. To je bilo mnogo privlačnije, makar njemu, nego obroci i spavanje s još devedeset izbeglica, ili boravak u kući Lesnijakovih. Gde će biti bezbedniji nego na svom privatnom krovu? Ališja doviknu ocu, trudeći se prikrije koliko je nerviraju i on i svi muškarci: „Prestani da se vrpoljiš. Dobro ćemo se brinuti o sebi”, ponovila je. „Imam dvadeset devet godina, za ime sveta!” „Ја imam šezdeset devet, za ime sveta. Zar ne misliš da ipak znam bolje od tebe?” Liks je slušao ženu kako raspravlja o bezbednosti sa svojim ocem; povremeno su prelazili na poljski, kad se gospodin Lesnijak razljuti ili

zbuni.„Bićemo mi dobro”, ponovila je naginjući se preko barikade. „Idi kući. Ne brini. Nećemo se podaviti, znaš. Nećemo se čak ni prehladiti.” A onda je dodala, kćerinski ga zadirkujući, iako besna: „Ја sam udata žena. Ne treba mi čamac do obale, hvala vam lepo, kapetane Lesnijak.” Njena čedna, do kolena duga noćna košulja popela joj se uz butine dok se naginjala da se dovikuje s ocem. Liks je čučeći krenuo napred, sagnuo se iza ograde i seo među saksije pored svoje žene. Nije želeo da ga gospodin Lesnijak vidi. Zamorno je biti šarmantan i učtiv. A gospodin Lesnijak mnogo je uspešnije zastrašivao zeta nego kćer. Liks bi za tren oka pristao da se spakuje, izađe kroz prozor na drugom spratu i sedne u njegov čamac. Poplava bi se pretvorila u propuštenu priliku. Zato se sakrio i usredsredio na svoju ženu. Usredsredio se na obrise njenih golih nogu, na jamice u prevojima kolena, na elastične ligamente, mladeže, vene i prevoje. Dopadalo joj se milovanje – ko ne voli da ga miluju? – čak i dok joj otac stoji u zanjihanom čamcu i razgovara s njom kao da je još šiparica, „Budi razumna”, i tako dalje, a ona je sve, samo nije razumna – i nada se da više nikada neće ni biti. Ovo još nije bio polni čin između njih. Često su ležali zjedno na krevetu, štipkali se nožnim prstima ili jedno drugom masirali leđa i vrat, a to nije završavalo snošajem. Brakovi bi izgoreli kad bi svaki dodir bio seksualan. Milovanja, poljupci i toplina samo su mali prolazni pokloni, telesna verzija reči ohrabrenja partneru, dokaz da je sve u redu, da nema ljutnje. Vrhovi prstiju prenose samo poruku prošaputane nežnosti kože prema koži. Vrhovi Liksovih prstiju zasad su se ograničili na njene noge, na kolena, gležnjeve, listove. Ališja je dočekala ove dodire kao jednostavnu bliskost, neizgovorenu podršku u ratu protiv Lesnijakovih. Ali nežni dodiri kod muškaraca nikad ne traju dugo. Muškarci žele da poseduju. Žele da zauzmu zemlju i da je požanju. Žele da je opljačkaju. Moraju da posegnu i dosegnu – kao što je Liks činio sada – van oblasti topline, iza granica nežnosti. Gurnuo joj je ruku pod noćnu košulju i počeo da je miluje otpozadi; ta taktika je do sada nekoliko puta urodila plodom. Zadigao joj je košulju do struka, pa je osetila njegov dah na goloj koži, osetila je njegovo lice blizu sebe. To joj se nije dopadalo koliko masaža. U prisustvu roditelja osećala se neženstveno. Ako dozvoli mužu da

nastavi, znala je da će gurnuti prst u nju dok ona razgovara s ocem. To nije želela. Ne još. Njena glava govorila je ne. Zaista, odmahnula je glavom. Ali njeno telo, njeno veće, temeljnije, biološko biće, već se nagonski pripremalo za mogućnost seksa, za mogućnost da njen muž neće izgubiti nadu, niti će joj pružiti mir oslobođen griže savesti dok ne budu vodili ljubav. Vagina joj je već mekšala i bubrila za njegovu sve jaču erekciju. Ališja je znala šta se očekuje od mladih supruga, znala je da treba da bude uzbuđena do ludila. To su bile primedbe u Liksovom scenariju – a ona je dobila ulogu aktivne poslušne zvezde koju intimno dodiruje ljubavnik skriven u skutima i senkama njene košulje, jedinog što ima na sebi, ali koja svetu odozdo izgleda kao da prosto ćaska kao nerazumna kći, istina, neobjašnjivo krkljavim glasom. Ališja nije prihvatila tu ulogu. Odgurnula je muževljevu ruku, nakašljala se i nastavila da ubeđuje oca sve dok on nije naredio da se uključe motori i vratio se tamo odakle je došao. Bila je besna na obojicu – na oca zbog zadrtosti, na muža zbog lakomislenosti. Pre dve noći bio je toliko odsutan da nije ni primetio njenu želju da vodi ljubav. Sada je, zato što se on predomislio, od nje očekivao da mu odgovori kao uvežbani konj. Zatresla je nogama pa je morao da skloni ruku. To bi možda bilo sve. Još jedan propušten trenutak. Bez neplanirane trudnoće. Bez sina u pogrešnom trenutku. No Ališja je po naravi bila više poslušna nego prkosna. Dobijala je ono što želi popuštanjem. Osim toga, vreme je bilo očaravajuće, oslobađajuće, a poplava toliko neobična i podsticajna da bi bilo šteta da kazni čitav dan ne odgovorivši mužu, mužu koji bi umeo da ćuti čitavu sedmicu ako tako odluči. Gledala je očev čamac kako odmiče ulicom prskajući prozore prizemnih soba i remeteći otpatke koji su izronili preko noći, plastične kante za smeće i nameštaj, dok joj je Liks sedeo do nogu i ustrajavao. Najzad se, naravno, zagrejala za njega. Spustila mu je ruku na potiljak i povukla ga za kosu. „Ne moraš da staneš”, rekla je, za slučaj da on pomisli kako ga prekoreva. Njen prvi prekor zapravo ga i jeste ućutkao, podsetio ga je na njenu odlučnost i na otpor koji ume da pruži njegovim navaljivanjima. Nastavio je nežnije i izokola. Uzbrao je list s grma fesandre i prevukao ga po prevoju njenog desnog kolena. Do tada nije obraćao pažnju na miris fesandre, ali list je zamirisao kad ga je

pritisnuo palcem i kažiprstom. Mirisao je čudnovato oštro, kao bombone protiv kašlja začinjene limunom, gorkoslatko i teško kao šiparački parfem. Onjušio je prste i miris ga je uzbudio. Telesno ga je uzbudio, i za razliku od životinja – uzbudio mu je i um, zato što nije bilo teško nazreti i iščekivati ono što sledi, ovaj trenutak jurio je ka sledećem na njegov nalog, ali van njegove vlasti. Zauzeti prsti, u početku, ali zatim usne i jezik. Nežnost, u početku, ali zatim stezanje i ujedanje, nokti. Muškarac, u početku, ali zatim zver. Ne zaboravimo da je Liks zaista bio samo životinja, vođena temeljnim nagonima da prosipa seme u odabranu partnerku kako bi njegova vrsta, makar načelno, stvorila od osamdeset hiljada gena potomka efikasnijeg od roditelja. Nije mu smetalo da bude „samo životinja” u ovakvim prilikama svog bračnog života, da ga vode nagoni, da jasno stavi do znanja šta želi onako kako ne bi mogao da nije uzbuđen, lišen stida od iracionalnog sebe, hrabar bez srama, strpljiv i lukav. I tako je Liks, sisar u teranju, savio list fesandre i klizio njime goredole po njenoj nozi, parfimisao je, preživao igricu udvaranja koja bi pristajala i gorilama i babunima. Njegova žena ostala je uz ogradu prepustivši mužu da koristi dejstvo lista. Poznavala je taj miris, naravno. Često je trljala žbunove i dodirivala ih, i miris joj je uvek bio podsticajan; činilo joj se da delom potiče iz kuhinje, a delom s toaletnog stola. Trebalo bi da ga neko proizvodi, pomislila je. Kao afrodizijak. Afrodizijak koji je u tom trenutku zaista delovao. Osetila je kako se bujica ljutnje povlači i kako je zamenjuje vrtoglava pramena raspoloženja koja baca njene ograde u daleki ugao krova. Osećala se krajnje telesno, kao što i treba, jer njeno telo se našlo u slobodnom padu, u nekakvom dobroćudnom ali otrovnom šoku. Koža joj je pocrvenela. Krv joj je jurila u lice i grudi, zgušnjavala se u usnama i nosu, u ušnim resicama i bradavicama, u dojkama i genitalijama. Tekla kroz arterije brže nego kroz vene. Puls joj je prešao sto udara u minutu. Krvni pritisak joj je rastao. Vidno se znojila. Pomislili biste da toj ženi nije dobro, da je treba prikačiti na infuziju, mehaničko srce i monitore. Ališja se usredsređivala. Morala je da upije trenutak. Malo se uspravila, da joj novooslobođeni miris dopre neposredno do nosa. Noge su joj drhtale. Morala je da se osloni Liksu na ramena. „Fesandra”,

rekla je kao da je to test identifikacije. Liks je njenu primedbu shvatio kao šlagvort. Otkinuo je lišće matičnjaka, mnogo vlažnije lišće, sočnije i golicavije, i prešao njime Ališji po nozi. Ovog puta miris je bio voćniji i zasitniji, miris postelje, znoja i narandži, oštar kao sušene latice i teži od mirisa fesandre. Nije lebdeo lako, nego se nakupljao u naborima njene košulje. „Ne osećam to.” Ponovo poziv da krene uvis. Ponovo joj je sklonio skute u stranu i isprobao misir na mekšoj, punijoj koži između zadnjice i struka. A onda malo majorana. „То je matičnjak”, rekla je, malo prekasno. Liksu je jedna ruka bila slobodna, pa joj je ubrao malo metvice. A onda je najzad ustao i pripio se uz njena leđa, i sam malo klecavih kolena. Da ih je video neko naivan, neki čamdžija u prolazu ili sused brodolomnik na drugom krovu, prošli bi kao par koji čedno gleda poplavljenu ulicu, nevin kao par gugutki, ali samo ako bi njihanje i uvijanje, iznenadne drhtaje, pripijeni ples, izobličena lica – razjapljenih usta, raširenih nozdrva – smatrao nekakvom dečjom igrom. Kad su završili i ponovo bili u stanju da stoje uspravno, Liks joj je protrljao vrat listom metvice da je osveži, da joj probudi nos. Taj miris ona će uvek povezivati s nastankom njihovog sina. Metvica će je podsećati i na pravu ljubav jer je njihovo podnevno spajanje na krovu (a to je bilo upravo to), njihovo spajanje u doba poplave, takođe bilo i čin naklonosti i milošte. Sve što su radili i viđali za tih devet kišnih dana vodilo je ka snošaju sigurno kao što voda teče nizbrdo. Sve je bilo uvod u poljupce i zagrljaje, sve je vodilo detetu. Nije bilo veličanstvenijih dana. Ovaj par, ovi krovni mladenci, nasukani iznad poplavljenih ulica, uradili su dve stvari odjednom, dve stvari povezane i neupadljive: seks i vođenje ljubavi. Ima li boljeg načina da se započne život? Ima li boljeg načina da se započne popodne? Jedno detinjasto pitanje. Šta je bilo s oblacima? Šta se desilo s oblacima kad su se razišli da nam vrate brda, njihovu do temena obrijanu zrelost? Razlili su se neravnomerno kao ulje. Plavo nebo izgubilo je čistu oštrinu. Vetar se pojačao. U junu je leto postalo nalik na sva leta koja podnosimo u ovom našem bezbednom gradu na obali. Ne lepo, ne vlažno, nego magličasto, iscrpljeno i neljubazno. Naš svet je povratio

stari oblik. Da smo sokolovi, kad bismo samo ponekad bili sokolovi, uočili bismo da se grad povratio u normalne šare, da reka teče svojim koritom, poštujući obale koje je čovek izgradio, da se vozila slobodno kreću osušenim ulicama i zakrpljenim mostovima, da nema sjajnih parkova ni trgova za gacanje, da se dvonošci kreću užurbano kao i uvek, poštujući pravila pločnika. I, kao sokolovi, zapazili bismo neočekivani skup jednog julskog popodneva, iza staklenih krovova. Takva igra slučaja nije retka jer se u gradovima kao što je naš ljudi kreću u kolotečinama, pa su susreti neizbežni. Ališja i Liks otišli su u nedelju po podne u Palmu i orhideju na kasni ručak. Imali su razlog za slavlje i povod za razmišljanje. Nešto što je Liksa obradovalo i uzrujalo: niz dece nazad i niz dece napred. Ališjina trudnoća je potvrđena. Na nesreću, pošto je to trebalo da bude blažen, nepomućen trenutak, u Palmi i orhideji već je sedela Freda sa sinčićem. Bila je gotovo skrivena zelenilom, prezrivo okrenuta sali, a polovina muškaraca gutala ju je pogledom. Kad je videla svog bivšeg ljubavnika, njenog najboljeg RoKoKo Odmetnika i oca svog deteta kako za prijemnim stolom moli šefa sale da mu dodeli zaseban sto za njega i njegovu debelu ženu Poljakinju, u prvi mah htela je da ostane gde jeste i gordo ih ignoriše. Neće se on usuditi da je uznemiri. Dobili su sto preblizu njenom, pa je ustala, stresla mrvice s crne suknje i žurno izašla, ali tek kad se uverila da ju je Liks opazio, da je video ne samo kako je lepa i veličanstvena nego i kako je još zabrinuta, umešana, angažovana (a ako je još lepa, onda je to lepota koja ne proističe iz gena, nego iz ozbiljnosti). Želi da muškarac kog je posedovala više od trideset dana ponese krivicu za sve, za dete, za otmicu, za sve veće nevolje grada i čitavog sveta. Džordžu se uopšte nije dopadalo što su došli u tako neugodan restoran. Sada je pobesneo što ga majka odvodi pre nego što je pojeo kolač i nahranio zebe mrvicama njenog. Vuče se iza majčine ruke, plašeći se da digne dreku, i usput na trenutak hvata pogled muškarca kog ne poznaje, ali ga zna, opčinjenog zapanjenog muškarca koji bulji u njega otvorenih usta.

4 Ališja je svakako znala čim je zinula da bi takva šala pred novim prijateljima njenog muža bila greška, i to skupa greška, jer, kako kažu Lesnijakovi: „Za svaki par ušiju postoje odgovarajući zubi.” Drugim rečima, ako neko čuje šta kažeš, onda to može i da ponovi, a svako ume da zaoštri i najbezazleniju dosetku i ulije joj opasnog otrova, naročito ako je predmet dosetke još neotkrivena javna ličnost. Zato se,uprkos duhovitosti Ališjine nepromišljene opaske, proširila reč da Liks, i pored bogatstva i uspeha, nije nešto naročito u krevetu. Oduvek je najslađi trač bio da čak i slavna ličnost može da omane u postelji. Ne da ne oplođava, naravno, tu nije omanuo, nego da ne zadovoljava. Reč se širila brzo. Do ponoći su o tome lajali psi i hučale sove. Ališja više nije bila žena s krova, malo pregojena, loše odevena, suviše spremna da se povinuje, nevesta koja prezire roditeljsko bogatstvo, zaljubljena u Liksa. Postala je žena kakva je nameravala da bude, najzad oslobođena nižeg, poniznog dela svoje ličnosti, nestrpljiva da krene dalje. Bila je zaposlena majka, jedva vitkija nego ranije, ali gorda i dovoljno pametna da svoju težinu „dobro nosi”. Gospođa Lesnijak-Dern bila je novi direktor Građanske komisije i opštinski senator – pre tri godine izabrali su je kancelarijski službenici i konobarice iz četvrti Ankoridž jer se zdušno – i bezuspešno – borila za opravke i nadoknade posle poplave. Sitne dobrote obilato su joj se vraćale, baš kao što je i mislila da hoće. Kraljica škripca nekoliko meseci bila je mesna junakinja, dovoljno dugo da se kandiduje na izborima – i da pobedi. Glasačima iz Ankoridža kao da nije smetalo što u poslednje vreme senatori uglavnom žive negde drugde. U Poljskoj raskoši, Izvan. Važno

je bilo to što su Ališja i Liks zadržali svoj stančić bez pogleda na reku kao utočište u centru grada, možda ne kao raj na krovu, ali kao stan u kom Liks može da prespava posle kasne predstave, a Ališja da se viđa sa svojim glasačima – i sa svojim ljubavnikom. Tako su – demokratija! – stanovnici viđali svoju predstavnicu kako gura sinčića u kolicima njihovim uličicama i pozdravljali je po imenu. Ališju su još smatrali susetkom, veštom u rešavanju nevolja, uhom spremnim da sasluša. Mogli su da joj se dive i da je svojataju. Iako njen muž Liks nije bio tako strpljiv kad su njega pozdravljali, samo prisustvo ovog dobro poznatog lica bilo je još jedan dokaz da čak i nekadašnji stanovnici tesnih soba, čak i oni obeleženi pri rođenju, mogu da uspeju u životu. Mada su, kao što svako zna, dvoje uspešnih ljudi pod jednim krovom previše. Uspešni su prezauzeti, govori se, da bi se starali o deci. Tako je bilo i s Liksom i Ališjom. U poslednje vreme jedva su se viđali. Čak su se i njihove fotografije pojavljivale u različitim delovima novina. Živeli su u različitim i suprotstavljanim svetovima. Da proslavi prvi ugovor s holivudskim Paramauntom (igraće s Alom Paćinom u Gredi) i pohvalne kritike i prodaju karata za predstavu Don Žuan među feministkinjama, Liks je odlučio da spiska deo zarade od prodaje albuma Ručni prtljag, „muzičkog dnevnika” koji je mnogo puta iskušao po barovima i restoranima dok je još bio nepoznat, željan sitniša i jeftinih aplauza, na priređivanje Gozbe zahvalnosti, kojom bi iskazao zahvalnost prema tridesetak dobrih prijatelja. To su bili kolege glumci, muzičari, novinari i manje slavne ličnosti, ljudi s viškom vremena koji su se prilepili za njega sada kad je postao priznat i poznat u gradu. Nije od njih očekivao da dođu do njegove i Ališjine nove kuće u seoskom stilu u Izvan (kako su prezrivo nova predgrađa na istoku grada nazivali oni koji nemaju malu decu ni novac, i koji ne cene privatnost, bezbednost i travnjake). Ti ljudi bili su ili previše zauzeti ili previše gordi za vožnju od četrdeset minuta. A Liks je ionako više voleo da svoj privatni dom – sa sedam privatnih stabala – bezbedno skriva čak i od njih. On tu nije bio istinski srećan. Izvan je srušilo sve. Osim toga, nije želeo da mu se ime pojavljuje u tračerskim rubrikama novina, da ga ismevaju što ima – šta? – kadu pogrešnog oblika, buržujske kauče, prošlogodišnje grmove, ili što su mu tast i tašta Lesnijakovi, ljudi koji su u stanju da kupe i poklone svojoj kćeri ovako lepo i savremeno zdanje.

Izvan nije bilo samo izvan starih predgrađa, nego i izvan mogućnosti i maštarija svih gostiju na Liksovoj gozbi. „Gordo i zauzeto” nije isto što i bogato, ne u Umetnosti. Nije mudro u prijateljima izazivati zavist, prezir ili surevnjivost. Najbolje je držati ih po strani, ne pozivati ih da vide šta prljavi poljski novac može da kupi. Ljudi bez dece ne mogu da shvate kako skupo – kesu i načela – staje roditeljstvo. „Krv ispred mastila”, tako je to podrugljivo nazivao Rozentaler. Nisu shvatali – bar oni koji se nisu venčavali – ni kako brzo se ljubav nasuče na obalu. Videli bi dokaze svojim očima kad bi došli u Izvan – plitkost, eleganciju i zvaničnost. Zato je Liks unajmio Salu oklevanja (kako su nazivali privatni podrum bez prozora ispod dvorane bara Dug). Možda je nedostatak prirodnog svetla tako napadno vedrog polećnog dana izazvao goste da se ponašaju pripitije i neopreznije nego što bi inače bio slučaj za ručkom. Kad su se zatvorila vrata presvučena čojom – oznaka visine vode iz velike poplave maja 1989. bila je tik ispod gornje prečke okvira – i kad je posluženo jelo, u podrumu se sigurno činilo da je noć; samo jedva čujan zvuk saobraćaja i povremeno utrobno brujanje tramvaja kao iz ružnog sna podsećali su goste na život grada. Bilo je vreme da se izvuku zapušači i razvežu jezici pred brojnim podrumskim pacovima, iako je u spoljnom svetu sunce jedva prešlo najvišu tačku. Ališja je često koristila njihovog sina Leha kao izgovor što ne prisustvuje Liksovim „samohvalisavim” obedima. Leha treba uzeti od dadilje. Leha treba odvesti babi i dedi. Leha treba obožavati, treba mu ugađati, treba ga zabavljati baš onda kad bi Liks želeo da mu Ališja bude javna supruga. Bilo je i drugih korisnih izgovora, naravno. Njene javne dužnosti bile su savršen alibi. Ponekad je prosto izjavljivala kako ne bi bilo politički pametno da se pojavi pored njega na ovom ili onom događaju. Društvo nije diskretno, ima suviše novinara, njeno prisustvo može pogrešno da se protumači i tako dalje. Nije bilo teško smisliti opravdanja. Ona i njen muž vodili su svako svoj život, i nisu se zanimali jedno za drugo. Senat i pozorište su neprijatelji od davnina. Ali nije imala ubedljiv razlog da se ne pojavi na privatnoj zabavi u Sali oklevanja. Na kraju krajeva, to je ručak, usred dana. Leh ostaje u poljskom zabavištu do kasnog popodneva, a onda ide na dečju zabavu. Okružni senat sastaje se tek kroz dva dana. Građanska komisija donosila je prihod, ali otkako je postala nevladina organizacija, nije

imala mnogo odgovornosti. A Liks bi se uvredio – sasvim opravdano – i zaćutao bi kao riba kad mu žena ne bi došla na svečani ručak. Gospode, taj čovek ume da bude kiseliji od limuna. Za nekoliko dana leti za Los Anđeles, zatim ide na snimanje filma u Nevadu, i neće biti kod kuće dva slatka meseca. Ališja svakako, rekao je, može jednom da se potrudi i smeši se njegovim prijateljima. I tako je Ališja obukla svoj kostim marke kompono, odlučna da se zabavi uprkos bučnom i nediplomatskom društvu Liksovih „prilepaka”. Srećom, s jednim od njegovih novih prijatelja rado će sesti za sto, a hrana u Dugu je uvek zanimljiva, čak i u Sali oklevanja, gde je svetio tako loše. Ališja je, činilo se Liksu, bila gotovo oduševljena što će za promenu ručati s mužem. Rano ujutru bila je kod frizera, a zatim je kod kuće čitav sat birala odeću i šminkala se. Liks ju je posmatrao, očaraniji nego inače. Uvek je voleo da gleda svoju ženu kako se sprema, voleo je kućnu verziju mnogobrojnih prilika kad je sedeo u pozorišnim garderobama i razgovarao s poluodevenim glumicama u ogledalu, obraćao se njihovim golim leđima, kopčama, trakama i patentzatvaračima. Ipak, poslednjih meseci njihova telesna intimnost, društveni lepak vođenja ljubavi, postala je tako retka i izlizana, tako beznačajna, da je čak i ovo posmatranje postalo gorko zadovoljstvo, naročito otkako je Ališja – a ovo je nemilosrdno – iznova počela da se zanima za svoj izgled, prema svom novom položaju u Senatu i na ulici. Nikada do tada nije se oblačila tako seksi. Uvek je smatrala odeću koju joj je povremeno poklanjao smešnom i „preteranom”. Sada je počela da nosi suknje, dobro skrojene kostime i cipele sa sićušnim potpeticama, i više nije smatrala da gubi vreme šminkajući se i uklapajući boje, tkanine i nakit. Činilo se da joj je odeća najzad postala zabava. Možda je majka uticala na nju. Gospođa Lesnijak oduvek je smatrala da joj se kćerka odeva „kao engleski valjušak” samo da bi pokazala svoj bunt. Liks se, postiđen zbog svih ostalih kompromisa koje su napravili, radovao što je makar taj vid bunta nestao. Kuda je nestala ona punačka povučena devojka, spremna da se umili i zadovolji? Krivio je Lesnijakove. Krivio je besmislenu kulturu naselja Izvan. Krivio je demokratiju što mu je glasovima izvukla Ališju iz kuće. Krivio je i sebe – i to s pravom – što su mu pozorišne ambicije postale važnije i veće od braka. Nije njegova

žena kriva što traži sopstvene reflektore. Popraviće on to. Ališjin otvoreniji stav prema odeći, shvatio je Liks, bio je samo srećna posledica njenih godina, ali on se nadao da ona čini sve što može da spase njihovu vezu od stalno prisutne napetosti i bezdušne odlučnosti da bude civilizovana. Želela je da pokaže svoju življu, zavodljiviju verziju jer Poljaci, kao i uvek, imaju za to zajedljivu izreku – „Malo rumenila oživljava mrtvaca.” Odnos između Ališje i Liksa – kontakt bi možda tih dana bila bolja reč – postao je, ako ne sličan lešu, a ono kruto zvaničan. Ne samo u postelji, gde, istini za volju, krutost nije uvek bila garantovana. Ne, i van postelje. Pretvorili su se u jedva nešto više od kućnih saradnika, bili su uštirkani i učtivi, ali bez mnogo osećanja. Dete i dadilja u kući nisu podsticali bliskost. Kao ni rad do kasno, kojim su oboje bili opterećeni. Ni sve češće prilike kad su spavali odvojeno, bilo razdvojeni ljutitom šupljinom u krevetu, ili nasukani u zasebnim sobama, u različitim krajevima grada, u stanu u Ankoridžu ili u porodičnoj kući u Izvan. Ališja je rekla majci da Liks hrče. Zato tako često noće u odvojenim posteljama. On nikada nije hrkao. Niti se bacakao i prevrtao. Bilo je mnogo gore. Njen muž je uzdisao u snu, kao da su mu čak i snovi umrtvljeni i tužni. Deliti postelju s Liksom značilo je uviti se u pokrivač tugovanke. Kako čoveka uspeh može toliko da povredi? Ališjini snovi bili su živahniji i puni nade i mogućnosti. Sanjala je, upravo noć pred Gozbu zahvalnosti, da je u čamcu koji nosi bujica, izgubljenom nizvodno među nestalim krokodilima i šaranima koi. Protumačila je san kao poruku da je njihov brak, pa, potopljen, suviše izmakao da bi se spasao, i da joj je to prilika da najzad postane odrasla žena, slobodna i od Lesnijakovih i od Dernovih. Liks nije znao za to. Mislio je da je nova bluza koju je za njega obukla tog dana nagoveštaj nekakvog približavanja, znak da (pre nego što odleti u Holivud) može nastati novi savez starih prijatelja. Kad se vratila od frizera, izgledajući kao zrela nevesta, Liks je sedeo u stolici za ljuljanje od pruća na balkonu spavaće sobe, s kafom i scenariom o kom je morao da se izjasni, i posmatrao je kako se svlači, baca odeću preko naslona stolice – toliko slojeva, toliko neočekivanih i uzbudljivih petljica – a zatim se smešta pred ogledalo s novokupljenim stvarima. Nova odeća obnavlja ženu. Možda će obnoviti i brak. Bluza je bila zelena kao beril, s kratkim rukavima i dubokim

izrezom. U njoj je izgledala obnaženije. Njena kičma, devojačka i bezizražajna kada je nevino naga, nje nestala pod tankom tkaninom bluze i rublja, nego je naglašena i seksualizovana novim vidljivim pršljenovima – kopčama grudnjaka što su se uzdizale ispod tkanine poput sićušnih koštanih dugmića. Leđa su joj dobila šaru ispupčenih znakova. Liks je poželeo da odmah ustane i pročita tu poruku ispisanu Brajevim pismom, ali mu je – to je priča njegovog života – nedostajalo hrabrosti i samopouzdanja. Znao je da će se Ališja zatvoriti kao školjka ako ustane i primakne joj se. Ženska odeća ne trpi vlažne prste ni vlažne usne. Liks će ostati – kao i svaki put kad rizikuje u ljubavi, u poslovima, na pozornici – da stoji i njiše se u napadu vrtoglavice, obuzet dobro poznatom mučninom i gubitkom ravnoteže zbog kojih je uvek zazirao od rizika. Zato je ostao gde je bio, iza svog scenarija, stavljajući oznake na tekst i utiskujući sebi oznake na leđa pritiskom na naslon od pruća. Sačekaće bolju priliku. Strpljenje je dostojanstveni oblik kukavičluka, to je sve. Ako sačeka do večeras, mislio je, biće drugih oznaka da u njima uživa i o njima misli. Preko dana će njeno rublje, sredina između nagote i odevenosti, skrivenog i vidljivog, ostaviti nežne ureze ne samo na njenoj odeći nego i na njenom nagom telu. Kad se ponovo bude svukla, on će videti – ako mu ona dozvoli, ako se vrati kući s njim i ne ostane u Ulici Ankoridž – udubljenja i elastične brazde po njenim leđima i ramenima, oko struka, na butinama. Od same pomisli na ove privremene belege, koji neće potrajati duže od sata, tako nevine i tako uzbudljive, osušilo mu se grlo. Malčice mu se zavrtelo u glavi. Ne samo zbog strepnje od dodira s Ališjom, nego i upravo obrnuto, zbog zapanjujuće mogućnosti da je njegovi prsti više nikad neće dotaći. Za čoveka koji nije više raspolagao ni navikom ni samouverenošću da pređe preko sobe i zagrli svoju ženu, bilo je nečeg srceparajućeg u pravougaonicima prevoja i brazdi opeglane i savijene bluze. Te brazde i grebeni bili su rečiti, tužni i tako kućevno nostalgični. Bili su to znaci bračnog života – polica s odećom, plakar i soba, daska za peglanje, mirisi tela, kolonjske vode i pare. Ališji, neočekivano, nije ni najmanje smetalo što je muž posmatra i što je – znala ga je odavno; muškarci su tako vizuelni tipovi – seksualno

uzbuđen. I sama se uzbudila, ali ne zbog njega. Odbijanje da vodi ljubav s njim pružalo joj je moć. Bilo je prijatno. Gledala je sebe kako navlači hulahopke. Nije smatrala da se time pokazuje, iako je znala da bi se obukla mnogo brže kad je Liks ne bi posmatrao s balkona, iza svog prokletog teksta. Činilo joj se da je sve što mu je rekla neki tekst procedio ili blokirao. Stranice dijaloga bile su štit kojim njen muž odbija razgovor i drži je iza zavese. Više nije umeo da bude normalan, da ne nastupa. Ališja je polako prihvatala shvatanje pozorišta svoga oca. Kad se potpuno obukla, do cipela i suknje, prebacila je jaknu kostima preko ruke i okrenula se da se bolje vidi, ali i radi svog jedinog gledaoca. Sada joj, obučenoj i bezbednoj, nije smetalo što je Liks ustao iz stolice i stao na balkonska vrata, otvoreno joj se diveći, s lasičjim izrazom na licu. „Otmeno”, rekao je. Bezbedna primedba. Njena kratka, brijačem doterana kosa, zaista je bila otmena i laskava, mislio je Liks; laskala je njemu jer ništa više ne prija sujetnom i slavnom čoveku nego žena koja izaziva divljenje i žudnju njegovih prijatelja, žena za kojom se svi okreću. Nova frizura istakla je na najbolji način Ališjine poljske obraze. Kosa joj je delovala nestašno, elastično i dečački kad ju je doterala gelom. Liks sigurno može da pruži ruku i dotakne je. Svakako sme da dodirne svoju ženu. Od tuge je postao gotovo hrabar. Imao je izgovor, praznu šolju koju valja spustiti na poslužavnik pored vrata spavaće sobe. Provukao se pored svoje žene, ogledala i kreveta, nehajno i obeznačeno koliko je god to bilo moguće, pomilovao joj kosu kao što bi malom Lehu, samo što je pazio da je ne raščupa. To je bilo sve, muški ohrabrujući dodir, lišen pretnje. Odgovorila mu je osmehom, što ga je osmelilo. Kakav još muški, ohrabrujući dodir može da izvede, bez imalo značenja, sad kad joj stoji iza leđa? Opazio je izgovor gotovo odmah; bela etiketa bluze videla joj se na obrijanom vratu, ujedno višak i reklama, nešto javno, napravljeno u fabrici, ali što valja da ostane skriveno. Nije odoleo, gurnuo joj je prst u okovratnik da vrati etiketu na mesto i ukrade drugi dodir tog dana. Trebalo je da traje samo trenutak, ali prst mu je ostao u njenom okovratniku, skamenio se tamo, uživajući i u tkanini i u koži. Bio je previše smeo, možda, i svakako previše providan, ali nagnuo se napred

nad svoju mnogo nižu ženu da je poljubi u vrat, dotakao je usnama i njenu sveže podšišanu kosu i sopstvene prste. Od njenog parfema gotovo je zaplakao. Nije bilo važno što mu je odgurnula ruku i rekla: „Ne sada.” Ne sada, kako da ne. Kasnije, kasnije, nagovestila je. Može da ponese šolju i spusti poslužavnik u prizemlje. Pozvala ga je da živi i nada se. Kad se Liks vratio, pet minuta kasnije, već strepeći da će zakasniti na ručak, Ališja je sedela za toaletnim stolom. „Gotova sam za trenutak”, rekla je. Nagnula se prema ogledalu, napućila ružičastoplave usne i premazala ih pomodnim i manje uznemirujućim ružem boje višnje. Višak je uklonila ivicom papirne maramice. Poprskala je grlo i ručne zglobove s još malo parfema. Onda je, uprkos sebi, ili možda zato što je najzad prihvatila ovu opasniju, dovršenu verziju sebe, poslala poljubac ogledalu i muževljevom odrazu. On joj je uzvratio uz zvučnu pratnju, glumačkim cmok. Uputili su osmehe u ogledalo. Da li je Liks imao razloga za optimizam? Vožnja do grada svakako je bila prijatna, a razgovor topao. Želela mu je uspešan ručak. Njihova seksualna suša možda se bliži kraju, mislio je Liks, iako nije bio toliko lud da pruži ruku i zgrabi je za nogu. Suša će možda prestati noćas, ako prežive društvo prijatelja. Osnaženi alkoholom, uspaničeni pred dva meseca razdvojenosti, na različitim kontinentima, kada se vrate kući, sat-dva pre nego što Liks pođe na večernju predstavu, možda će početi da popravljaju neke srušene mostove. „Kasnimo”, rekao je Liks naglas, ne želeći da objašnjava, a nije bilo ni potrebe. Ališja je samo podigla obrvu. U početku se oko stolova u iznajmljenom podrumu tiskalo previše ljudi iz ekipe njenog muža, previše ih je bilo za usredsređen razgovor, previše za bilo kakvu intimnost ili indiskreciju. Poručivanje, služenje i jelo bili su napadni i smetali su. Ali oko tri sata ostao je samo talog, odnosno talog vina i žestokih pića i talog Liksovih novih poznanika, onih koji ne moraju da se vrate poslu ili porodici, koji ne moraju da predaju članak i nemaju važnijih obaveza nego da održavaju zabavu dok ih konobari ne izbace. Konobari u Dugu nikad nikoga nisu izbacili. Dug se za goste zatvara samo kad komandu preuzmu policija ili reka. Bila je tu mala igračica iz Don Žuana, čijoj se napetosti i pričljivosti

Ališja nije mogla diviti, uprkos gošćinom očiglednom naporu da privuče pažnju na sebe i njenom divljenju, mnogo puta ponovljenom, prema ljudima kakvi su „Opštinska senatorka Lesnijak-Dern”, koji toliko energije ulažu u gradski život. „Ples nikada, nikada nije doneo ništa dobro”, ponavljala je igračica, a Ališja oseti obavezu da se ne složi i da kaže – neiskreno – kako politika ne poboljšava svet onoliko koliko političari žele da ljudi veruju i da ples makar pruža jednostavnu radost. „Možda ste u pravu”, rekla je igračica, „u obe tačke.” Levo od Ališje – na koju uopšte nije obraćao pažnju – bio je trubač iz Liksove prateće grupe; zbog pljosnatih usta i obraza kao u hrčka ličio je, naročito ovako zarumenjen od vina i dve porcije deserta, na veselu lutku. Na veselu lutku svađalicu. Niže za stolom, obuzeta cigarom koja neće da povuče, sedela je jedna glumica, nekada slavna koliko i Liks; izgubila je strast za pozorištem, okrenula se poeziji i objavljivala pesme o svom trošku, zanemarivši osvežavanje garderobe i zbirke anegdota. Desno od Ališje, iza igračice, sedeo je izgladneli par, vlasnici studija u kom je Liks snimao kasete – razbarušeni muž koji bi umro ako svaka tri minuta ne zapali cigaretu ili se ne nakašlje, i njegova žena, kojoj jedva da su bile dvadeset dve godine i koja se pijana dosađivala desno od Liksa, držeći mu ruku na ramenu i sedeći na stolici koju je okrenula postrance, tako da ona razgovara samo s njim, a niko ne može da razgovara s njom. S druge Liksove strane bio je „Jup Kutlača”, Jupiter, novinar, čovek koji nikome nije rekao svoje pravo ime, mada su svi znali da je posramljeni ali nedodirljivi mlađi brat komandanta garnizona, čoveka koji je mnogo više od ijedne igračice ili opštinskog senatora u to vreme, u proleće 1992, vladao poboljšanjima i radošću. Ališja bi više volela da joj je Jop bio sused za stolom, naravno. Svaka žena bi to više volela. Imao je isklesano rimsko lice, u skladu s imenom, iako, sudeći po njegovoj novinskoj rubrici, nije baš bio nebeski Čuvar časti ni Bog zakletvi, ugovora i braka. Pero mu je bilo svirepo i pomalo snobovsko, a politički stavovi nevredni građanina tog uzrasta, ali je uživo bio pažljiv, sramežljiv slušalac, nesklon otvorenom flertovanju, čovek koji je retko kada podizao glas i koji je proračunato podigao vrednost svog setnog osmeha jer ga je retko upotrebljavao. Bio je potpuna suprotnost Liksu, i ni najmanje nije ličio na gospodina Lesnijaka.

Kada se pre nekoliko meseci upoznala s Jupom, koji je u predvorju pozorišta čekao Liksa, pitala se je li novinar zapravo homoseksualac opčinjen njenim mužem. Pitala ga je. Morala je odmah da sazna. Ne, nije homoseksualac, rekao je. Prosto je suviše stidljiv zbog prerane ćelavosti, pa smatra da je bolje da ne uznemirava lepe i pametne žene kakva je ona. Rekla mu je da nema razloga da se stidi, dodirnuvši ga prvi put po mišici. Ćelavost ga pretvara u privlačnog, mudrog monaha. „Vaša lobanja je skulpturalna”, rekla je, ne žudeći toliko da je dodirne koliko da je omiriše. „Izliću je u bronzi, senatorko, i pokloniću je gradu. Siguran sam da ćete vi uspeti da pronađete neko postolje. Prazno postolje na Esnafskom trgu, možda.” „Na kaldrmi, da.” I tako su započeli vezu. Ališja i Jupiter. Ališja je slušala kako igračica priča anegdotu o Labudovom jezeru, Nurejevu i bradatom francuskom ambasadoru i gledala svog ljubavnika kako učtivo poklanja pažnju domaćinu. Svakog trenutka uhvatiće njen pogled, a ona će mu se nasmešiti, opasnim osmehom koji kaže tvoja sam, rizičnim osmehom koji ne može da ne pokaže jezik. Šta ako Liks podigne pogled i vidi kuda ona gleda? Pa, neka vidi. Te večeri, kad stignu kući, ili, još bolje, dok se budu vozili kući, zaštićeni mrakom u kolima, dok on bude zarobljen za volanom, ona će naći hrabrosti da razgovara s njim. Toliko duguje čoveku za kog je udata više od tri godine, ocu svog deteta, prvom muškarcu koji je zaslužio njenu ljubav, duguje mu da bude otvorena prema njemu, da ga pošalje u Holivud sa saznanjem da će se u njegovom odsustvu sve preurediti. Štaviše, dugovala je to samoj sebi. Ona ima karijeru. Ona ima glasače. Dobila je obećanje da će, ako bude pazila šta radi godinu-dve, stupiti u izvršnu vlast i stvarati istoriju. Nijedna žena iz grada nije dospela tako visoko. Ima i ljubavnika s dobrim vezama, čiju privlačnost dopunjuje i vazektomija. Nikako nije želela muža ni još jedno dete da je vuku unazad. Došao je trenutak, pogodan trenutak, da se Opštinska Senatorka i Slavni Liks rastanu. Zato je Ališji svakako mogla da se oprosti nervoza za stolom, oštri, vinom podsticani razgovori koje je vodila, neočekivano veselje, zdrav apetit, uživanje u igrama reči koje su kružile oko stola, a zatim rizične igre Smelost, Istina i Ultimatum.

Možda je Ališja na igru Nikad pristala tako spremno i neoprezno zato što je bila predlog njenog ljubavnika, njegov način da flertuje s njom preko stola, kako je zamišljala. Igra se sastojala u sledećem: svaki gost za stolom treba da prizna nešto što nikad nije uradio, a što svi ostali najverovatnije jesu. Ako se pokaže da nije usamljen u tom poniženju, ispada iz igre i ne može da učestvuje u drugom krugu, u kom se zahtevaju dalja priznanja neiskustva. „U ispovesti morate da upotrebite reč nikad. A laganje je potpuno zabranjeno”, rekao je Jup. „Ovo nije novinarstvo.” Ovo je poziv na otkrivanje neuspeha, kukavičluka, poraza i ograničenih pogleda. Nagrada? „Podrugljivo nepoštovanje vaših prijatelja.” „Zamisao je tvoja. Hajde ti prvi”, rekla je Ališja Jupu. Ona je sebe već ubedila – ili ju je njegov nevaljali osmeh ubedio – da će njegovo priznanje nositi u sebi neku privatnu poruku. Gotovo sve što je govorio bilo je zadirkivanje. Držao ju je u napetosti. „U životu sam voleo samo jednu ženu”, reći će. „Nikad nisam voleo nikog drugog.” Ili (priznanje putovanja koje su planirali): „Nikada nisam spavao s nekim u istoj hotelskoj sobi. Ne još.” Ali razočarao ju je. Rekao je: „Nikad se nisam vozio motociklom ni skuterom. Plaši me i sama pomisao na to.” Odmah je ispao iz igre jer se ispostavilo da ni igračica nikad nije sela na motocikl. Došao je red na igračicu. Tvrdila je da nikad nije videla more. Tu nije imala para. Kako je moguće preći tridesetu a ne videti more, naročito kad su za vreme Velikog otapanja putovanja bila tako olakšana? „Čak ni iz aviona?”, upitao ju je Liks. „Nikad nisam letela avionom”, odgovorila je igračica. Tri pogotka odjednom. Motocikl, avion, more. Trubač je prošao kroz drugi krug „nepojmljivom” tvrdnjom da nikad nije progutao ostrigu; stidi se zbog toga, rekao je, jer je jedne večeri u Njujorku ispljunuo ostrigu kad mu je njegov basista skrenuo pažnju na njen miris sličan ljudskom semenu. „Probao jesam, ali nisam progutao, nikad nisam svario nijednu ostrigu.” Dvadesetdvogodišnjakinja je tvrdila da nikad nije spavala ni sa kim mlađim od sebe. „I nikad neću.” „Znači, imam šanse”, rekao je trubač i naduvao obraze. „Teško. Nikad nisam spavala ni s hrčkom. I svakako nikad neću.”

Prilog glumice-pesnikinje glasio je: „Nikad nisam popušila cigaretu, nijednu. Samo cigare.” „Čak ni posle seksa?” „Posle seksa uvek gucnem malo likera od nane. Da sperem ukus.” Smeh se razlegao dvoranom. Došao je red na Liksa. Lagao je. Lagao je jer je želeo da Ališja ospori njegovu tvrdnju i seti se prvih dana njihovog braka. Rekao je: „Nikada nisam vodio ljubav stojeći.” Niko ga nije osporavao. Začudo, prošao je kroz drugi krug; čak mu se ni žena nije usprotivila. „Bio si previše pijan da stojiš, Likse?” „Ili koza nije bila dovoljno visoka?” Liks je uspeo da pogleda Ališju, i jasno je video nelagodu na njenom licu. Želeo je da njegova tvrdnja bude šala, izazov, užurbani odgovor na uzbudljivu seksualnu lakomislenost dvadesetdvogodišnjakinje koja je tvrdila da nikad nije spavala ni sa kim mlađim od sebe i neočekivanu iskrenost glumice-pesnikinje. Želeo je da pozove ženu da i sama da neki otrovan odgovor i da je podseti na srećno popodne s pogledom na reku. Očekivao je takođe da Ališja kaže: „Ра, ako on to nije radio stojeći, onda nisam ni ja, naravno. Prema tome, ispada iz igre.” Ili, još bolje, da kaže istinu: „Laže. Kresnuli smo se stojeći kad je bila poplava. Na krovu našeg stana. Ili makar mislim da je to bio Liks. Nisam mu videla lice. Gledala sam na pogrešnu stranu. Diskvalifikacija!” Time bi njegovu zamku, njegovu šalu, ljupko zaokružila. Trebalo je da Ališja takođe ospori prethodnu pobedničku tvrdnju da „nikad nisam spavala ni sa kim mlađim od sebe”, shvatio je. Liks je bio osam meseci stariji od svoje žene. Ona je bila devica gotovo do dana venčanja. Ništa nije rekla onda, a nije ni sada. Samo se namrštila, pocrvenela i zadobovala prstima po stolu. Očigledno nije želela od srca da učestvuje u igri. Možda zato, mislio je, što pitanja seksa ne treba iznositi za stolom punim ljudi koje jedva poznaju. Nije „politički”. Ne bi bilo dobro po gospođu senatorku Lesnijak-Dern da se za promenu malo opusti među prijateljima. Pa, tim gore po nju. Lesnijakovi su bili slavni po svojoj krutosti i strahu od zabave. Papistička mrlja. „Na tebe je red”, rekao joj je. Ališju je muž ozlojedio, ali ne iz razloga koje je pretpostavio. Oduvek je smatrala da se treba pažljivo pridržavati društvenih pravila,

da treba biti uzdržan, naročito kada je za stolom novinar. Ipak, bila je više posramljena nego ljuta. Nije trebalo da je Liks ovako grubo i trapavo podseća da su vodili ljubav na krovu. Sećala se uglavnom masaže lišćem i blagoslova trudnoće. On je najbolje pamtio nimalo romantično stajanje. Muškarci su neprijatelji romantike. Seks se isprečuje na putu ljubavi. Jup je rekao da je „potpuna istina” suština igre Nikad. Pa, njen muž nije govorio istinu. Zato neće ni ona. Ne može da ospori Liksovu tvrdnju a da se ne oda. Jer, u poslednje tri sedmice Ališja je doživela uspravan seks – brzi seks – s Jupom, nekoliko puta, stojeći. U ulazu njegove zgrade; u stanu u Ulici Ankoridž, naslonjena na sudoperu, uz otvorene slavine; jedne večeri uz njegov pisaći sto u redakciji, okrenuta Jupu leđima, nosa pritisnutog na prozorske šalone. Ruž za usne obrisao joj se o te šalone. Evo ljubavnika koji ne žuri, koji je ne pušta da se tek tako izvuče. Sušta istina? Pa, sada nije trenutak da mužu saopšti kako spava – kako stoji – s drugim muškarcem. Istina će morati da sačeka. „Hajde”, rekao je Liks, nestrpljivo i pomalo razočarano. Uspaničila se. Inače ne bi tako pogrešila. Posledice ovog trenutka bile su nesagledive. Odjednom se, prvi put tog dana, našla u središtu pažnje. Pokazaće im ona da ume da bude nestašna kao i svi. Odbacila je tvrdnju da nikad nije naučila da pliva. Dosadno. Igračica verovatno takođe ne zna da pliva. Odbacila je tvrdnje da se nikad nije napila, da nikad nije nosila visoke potpetice, da do sada nije bila na baletskoj predstavi niti na fudbalskoj utakmici, da nema nijednu plombu, da se ne seća da je ikad dobila štucavicu, čak ni kao dete, da je gutala ostrige, ali ne i seme, pa joj tako miris nije smetao. Njena zapanjujuća, podrugljiva izjava urlala je na nju s dvadeset metara visokog plakata: „Rizikuj. Iznenadi ih sve. Budi zaista nevaljala.” Prizovi natrag mangupski osmeh na Jupovo lepo lice. Htela je da to bude samo privatna šala. Nije bila istinita. Rekla je: „Nikad nisam doživela orgazam.” Kad su se tog popodneva vratili, odmah su videli da im je neko provalio u kuću. Kuća je delovala nekako bojažljivo, kao da su je uhvatili kako vara svoje vlasnike. Spoljna kapija bila je otvorena, svetla na spratu upaljena, neko je na prilazni put ispustio i komad sajle za vuču, nije se potrudio da obriše prljavu obuću o brisač na tremu, a na prilaznom putu, pored ulaznih vrata, video se suv pravougaonik gde je stajalo

parkirano nešto veliko, a nedavna kiša još nije stigla da ga skvasi. Da su se Ališja i Liks vratili Izvan samo nekoliko minuta ranije, uhvatili bi tri mladića u kombinezonima kako u kombi tovare sve skupo, uvozno i električno: dva televizora, video-uređaj, ispražnjen hladnjak, nov kompjuter i štampač, još neinstalirane, muzički stub, tri telefona, telefonsku sekretaricu, radio-budilnik, italijansku pećnicu, mikser, mašinu za rublje, čak i usisivač i Lehovu konzolu za igranje. Trgovački deficit i porezi na uvoz pretvorili su sve inostrano s utikačem u gotov novac, a svakoga ko više ne može da trpi nisku i zakasnelu platu u pljačkaša uređaja. Koliko prošlog vikenda u novinama je objavljena karikatura na kojoj maskirani čovek plaća tubu paste za zube elekričnom četkicom za zube, a kao kusur uzima zidni utikač. Liksa je mesecima opsedalo to što se tog popodneva provezao kroz kapiju, u senku svojih privatnih stabala, samo nekoliko trenutaka pošto su se ljudi u kombinezonima odvezli da kupcima isporuče dnevni „uvoz.” Šta bi bilo da je stigao ranije? Kakvim bi herojstvom on, muškarac koji nikada nije zadovoljio svoju ženu, morao da spasava svoje uređaje? Liks kog poznajemo ne bi se suprotstavio provalnicima. Muvao bi se iza ramena svoje daleko hrabrije žene, mrmljao joj da bude oprezna, kao da bi ona bila dovoljno luda da izađe iz kola i pobije se s lopovima. Verovatno bi zaključao kola i pritisnuo sirenu ubacujući menjač u rikverc. Možda bi im odmah umakao da pozove policiju iz najbližeg bara. Tog dana pak, dana gneva i prezira, postojala je druga mogućnost. Smrtonosna mogućnost. Znači, ipak je bilo dobro što Liks nikada neće imati prilike da otkrije da lije njegov bes suroviji od straha. Saobraćaj preko mostova prema istočnoj obali bio je zakrčen od ranog popodneva, pa im je do Izvan trebalo više od sata, a za to vreme se spustio mrak i počela je da sipi kišica. Ono što je počelo po suncu završilo se u tami i kiši. Za glumca, uvežbanog da pravi razna lica, Liksa je bilo iznenađujuće lako pročitati kad je rđavo raspoložen. Mišići bi mu se zrgčili, a oči ovlažile. Je li to bes? Stid? Povređenost? Dok su se vozili kući morao je da prepozna pravu prirodu svoje uznemirenosti. Onda će znati kako treba da reaguje na Ališjinu izjavu. Nikad je svirepa, isključiva reč.

Shvatao je da je bio žrtva prezrive šale, zadirkivanja za trpezom, i da je i njegov bes posmatračima delovao – da jeste delovao – paranoično i besmisleno. Ali u izjavi njegove žene, koja ga je ubola i uspaničila, bilo je i nečeg mračnog. Zbog toga je postao hladan i surov. Vožnja do kuće bila je teška. Liks je žmirkao zbog sunca i suza, a onda je morao da škilji kroz gustu kišu – dva sloja vode, znači – zbog čega mu je put izgledao dalek i opasan. Liks je celog dana zamišljao da ga kod kuće očekuje seks. Sada je želeo da stigne kući samo da bi vikao na svoju ženu koja ga dovodi do ludila, ako nađe petlju da se razviče. Istini za volju, stidljivi i slavni Liks, koji nikad nikome nije učinio zla uprkos svom prokletstvu, uprkos svojoj slavi, nalazio se na ivici nervnog sloma. Zato se, zarobljen u saobraćaju u centru grada, stisnutih zuba usprotivio svetu. Neće razgovarati s Ališjom. Neće ni da je pogleda dok mu se misli ne razbistre, dok ne skuje rečenice kojima će joj vratiti milo za drago, kazniti je, odgovoriti na njenu indiskreciju nekom izjavom koja će njoj naneti bol. Neće je darivati ni klimanjem ni odmahivanjem glave, ni kada pokuša da ga umilostivi najpre spokojnim, a onda tvrdim glasom. Ućutkao ju je teškim disanjem i besnim uzdasima, a onda muzikom. Pustio je kasetu s izluđujućim džezom, drndavi njujorški trio – žice, koža i slonovača – koji međusobno ćaska prstima. Dodao je udaraljke brisača. Rukom je nestrpljivo lupkao po volanu, praveći se da uživa u džezu. Vozio je namerno neobuzdano. Čak ni tako nije uspeo da se primiri. Poslednjih deset minuta ručka, pre nego što je smrknuto platio račun i nespretno se oprostio s gostima, plovili su mu kroz glavu kao neprekidni film; zloba u svačijem smehu, zadovoljno razjapljena usta na inače prezrivom licu Jupa Kutlače, zahvalnog što mu je u krilo pao skandalozni materijal za nov članak, nespretna primedba vlasnika kompanije za snimanje ploča da bi „Nikad nisam imala orgazam” bio savršen naslov za pesmu. „Kako nikad, Ališja? Čak ni otprilike? Čak ni sama?”, upitala je glumica-pesnikinja. Onda su se svi – njegovi prijatelji i saradici, takozvani – osetili obavezni da dodaju svoje podrugljive šale. „Čak ni u avionu?” „Probaj na motociklu ili na skuteru. To bi trebalo da pomogne.” „Idi kući i zagrli mašinu za rublje. Kad radi centrifuga.”

„Jadni Liks.” „Ne, jadna Ališja! Trebalo bi da joj poručimo tanjir ostriga. Konobar! Donesite afrodizijake!” „Jedna za tebe, jedna za mene i jedna za pile.” Liksova Gozba zahvalnosti bila je poniženje. I Ališja je bila ponižena, naravno. Ali navikla je na poniženja. Prijatelji njenog muža nisu uzdržan svet, naročito posle toliko vina. Nije hajala za njihove opaske. Nije međutim mogla da ne obrati pažnju na Liksovu povređenost. Nije htela da ga povredi; nije želela da bude povređen. To je nezgodno. Ono što je isplanirala – nežno, puno ljubavi saopštavanje istine čoveku prema kom je još nešto osećala – sada je nemoguće. Sigurno će je pitati: „Је li Jup bolji u krevetu od mene?” Dosetka o orgazmu postala je velika greška zato što će izgledati da je ona sa svojim ljubavnikom samo zbog seksa. Zapravo, seks sa Jupom i jeste bio bolji. Tuđe je uvek slađe. Ali nije reč samo o seksu. Reč je o braku i slobodi. Seks s Liksom, između kućnih poslova, rada, senatorske odgovornosti, brige za glasačko telo i nalaženja vremena za Leha, postao je samo još jedna dužnost domaćice. Želela je da strast njihovog braka potraje, naravno. Niko nije za to kriv, ali strast ne može dugo da opstane. Uvertira mora biti kratka, inače nije uvertira. Nijedan brak nije savršen. Mora da otvrdne na manama. Mora da menja oblik, da se izokreće i da preraste strast koja ga je stvorila. Zaljubiti se ne znači voleti. Čekati savršenog partnera je autosabotaža. Ališja je sve ovo znala. Ipak je želela da bude žena, a ne supruga. Liks ju je u tom pogledu izneverio. Ipak, to je teško i surovo reći. Otkako je prihvatila činjenicu da im se brak srušio, čitav mesec je pomerala burmu gore-dole po prstu i uvežbavala kako da izgovori neugodne rečenice o svom neverstvu. Sada, dok su se vukli predgrađem po kiši, uvežbavala je jedino objašnjenja i izvinjenja. Liks nije bio loš ljubavnik, uglavnom. Bio je pažljiv, redovan, spreman da postupa po njenim uputstvima. Šta više žena može da traži? Niko ne može očekivati besprekoran nastup svaki put. Ovo nije pozorište. Nije se žalila. Ali ponavljanje uzima danak, smatrala je, kao i roditeljstvo. Navika otupljuje dušu. Nije ona prva žena kojoj su dosadile tri godine ponavljanja uvežbanih tačaka, ili kojoj su se u poslednje vreme više dopadali oni nežni dodiri koji nisu seksualni i ne oduzimaju vreme. Želja da joj muž bude nezahtevan prijatelj i pouzdan srodnik, ali

ne i ljubavnik, je li to prvi znak da se ljubav ugasila? Bila je budala što ga je navela da pomisli kako nikad s njim nije doživela orgazam. Potkopala je njihove tri zajedničke ne nesrećne godine. Brak je mnogo više od orgazma, grčeva i stresanja. Ima dete s njim, za ime sveta! Čim stignu kući, mislila je, nateraće ga da sedne i razgovara s njom. Obišli su kuću sobu po sobu, skoro na prstima, pazeći da ne prave buku. Liks je stegao pesnice i zgrčio nožne prste u cipelama, spreman da jurne ili udari ako nekog još ima u kući. Ališja je drhtala. Ukrašena rešetka na prozoru predsoblja bila je odsečena uza zid i savijena unazad dovoljno da se neko sitan, jedva veći od Leha, činilo se, provuče kroz razbijeno staklo. No to je bila jedina šteta. Hvala bogu, u kuću su upali profesionalci. Nisu uprljali ni nepotrebno razbacivali stvari, osim sadržine hladnjaka; sve je ležalo po podu i već ronilo suze. Ipak, bilo je tragova nemara. Lehove igračke, uvek uredno spakovane u kutije, izbacio je i pobacao po podu ili neko ko je mislio da se među igračkama kriju nakit i gotovina, ili neko premlad da odoli privlačnosti plastičnih automobila s motorom na navijanje i treptavim svetlima. Iz jedne slavine u Ališjinom kupatilu tekla je voda. Neko je upotrebio toalet – daska je bila podignuta – i oprao ruke – sapun je bio vlažan. Zavese na spratu bile su napola razmaknute. Provalnici nisu brisali obuću svaki put kad su se vratili od kombija. Niti su, srećom, obratili pažnju na plakare i fioke. S kamina je nedostajao novčanik, ali pasoše i porodične papire nisu dirali, a na Liksove glumačke uspomene nisu se ni osvrnuli. Ništa nije oštećeno ni uništeno iz čiste zlobe. Ovi lopovi nisu bili oskvrnitelji, nego užurbani poslovni ljudi. „Nije važno, zar ne?”, rekla je Ališja. „То su samo mašine. Niko nije stradao.” Nije dodala, mada je bila u iskušenju: „Noćas neću grliti mašinu za rublje.” Još jedna šala bila bi neprimerena. Nije rekla ni: „Kupićemo nove stvari za nedelju-dve. Moj otac treba samo da kaže svoje ime u izvesne uši.” Nije to rekla jer je zapravo mislila kako zapravo neće kupiti nove stvari. Nema potrebe. Teret njihovog braka već je natovaren za selidbu; iako nije bila baš zadovoljna provalom, činila joj se kao znak. Ispod šoka i osećanja da je napastvovana provlačilo se oduševljenje dok su obilazili svoju savršenu i skupu kuću i zagledali u svaki ugao. Prvo se otarasi imovine, a onda i čoveka. Čovek je do tada bio na ivici suza.

„Šta da radimo?” Morala je da ga zagrli oko struka. Danas nije pogodan dan, shvatila je, da mu kaže za svog ljubavnika. To će morati da sačeka Liksov povratak iz Amerike. „Šta možemo da učinimo? Uzeli su sve i otišli.” „Treba da pozovemo policiju. Bolje da ništa ne diramo. Pozvaću oca...” „Da pozovemo policiju? Kako? Nisu ostavili telefon”, rekao je. „I ne uvlači oca u ovo.” „Idemo do suseda, pozvaćemo od njih.” Liks nije želeo da mu još uljeza gazi kroz kuću i uznemirava ga pitanjima. A Ališja je volela da rešava probleme onako kako se pojavljuju. Zato nisu zvali policiju i pomoć još dvadeset minuta. Umesto toga, otrpela ga je. Morala je ponovo da uspostavi makar jedan od onih orgazama koje je porekla pred svim njegovim prijateljima u podrumu bara Dug. Morala je da se iskupi pred neuspešnim mužem, da ga ohrabri. Tako je jedino pravično. Brak treba zakrpiti pre nego što se raspadne. Ponovo je zatrudnela, naravno. Kondomi, slabo korišćeni poslednjih meseci, stajali su u Liksovom novčaniku. Tako je, zahvaljujući možda provalnicima, začet njihov drugi sin. Zahvaljujući novoj bluzi. Zahvaljujući riskantnoj igri Nikad. Zahvaljujući grižom savesti opretećenoj nežnosti koja istrajava, preživljava rušenje braka, ona će roditi drugog sina. Bilo da je Liksa pratila dobra ili loša sreća, nijedan muškarac u istoriji prirode ne bi mogao učiniti više da natera svog suparnika da se kukavički odšunja s repom – i ničim drugim – među nogama. Jupiter podvezanih semevoda, novinar, brzo će izgubiti zanimanje za senatorku kad sazna da je trudna. Tako Liks nikad neće saznati istinu o svom gostu na ručku, Jupu – jer, kad se bude vratio iz Nevade, nova veza njegove žene biće okončana, a ona će biti u trećem mesecu trudnoće. Ipak, ne treba da očekujemo pomirenje – ovom prilikom Liks i Ališja, njegova punačka i umnogome poboljšana žena, poslednji put su se ljubili, grlili, vodili ljubav. Jer to jeste bila ljubav, poslednji put. Ne savršen seks. Ne orgazmi i strasti kakve bi možda doživela s Jupom, i s onim posle Jupa, i s tipom koji će joj biti drugi muž i otac njene jedine

kćeri, ali ipak nežna ljubav dva obzirna, dobra i topla tela, i pomalo očajnička jer u takvim trenucima istina se uvek vidi. Ališja još ništa nije priznala, a Liks se nije usuđivao da pita. Njegov kukavičluk nije znao za granice. Osim toga, njena bluza boje berila ležala je na krevetu, a njeno telo bilo je tako išarano tragovima rublja i prepleteno s njegovim da je jedva mogao da misli ili da oplakuje. Možda je i dobro što su, posle seksa, a pre nego što su pozvali policiju, mogli da leže u krevetu ne osećajući obavezu da pričaju. Razgovor bi u takvom trenutku bio opasan. Onda je Liks ponovo seo u kola; tuširanje nije sasvim spralo njen miris, niti ga je kolonjska voda potpuno prikrila. Te večeri igrao je Don Žuana među feministkinjama u osam sati, i ako ne požuri, zakasniće za scenska uputstva i šminkanje. Već je pao mrak, kao što im se činilo dok su obedovali u Sali oklevanja. Vozio je u grad, a vozila zaposlenih u radnjama i kancelarijama hitala su iz grada. Glumčevo lice bilo je ispegano i obasjano farovima i migavcima, profil, profil, pa puni anfas. Parkirao je auto iza pozorišta, utučen, oduševljen, ali s olakšanjem što je uklonjena seksualna napetost. I bes mu je jenjao. Bio je budala. Pomirio se s onim što nosi budućnost, ako išta nosi. Zadovoljio se povratkom u drevni grad, na mesta koja voli. Zgrade su podrhtavale pod nemirnim svetlima dok su se svetla gasila po kancelarijama, a barovi i restorani oživljavali. Liks je sačekao da prođe autobus, s prozorima punim leđa i kaputa, a onda je prešao ulicu, ušao u pozorište i otišao u garderobu bez potrebe da s bilo kim izmeni reč. Zatvorio je vrata i postao Don Žuan. Sat kasnije, u kostimu i našminkan, stajao je uz prozor s tekstom u ruci i posmatrao dolazak prvih gledalaca, svoje očarane publike. Zdanje se pomalo treslo od utrobnog brujanja tramvaja iz ružnog sna. Tramvaji nisu obustavili polaske zbog nevažnog pozorišta, nego su davali sve od sebe da svake večeri podsete gledaoce da gledaju nešto veštačko i da se samo ulicu dalje ostareli gradski saobraćaj i dalje muči da odnese neizmišljene ljude njihovim neizmišljenim kućama. Ima jedan trenutak u poslednjem Don Žuanovom monologu kada je Liks mogao da se kladi na prolazak tramvaja. Neki gledaoci bi se nasmejali. Kakav nesklad, tramvaj. Drugi bi se pak uznemirili dok je akustika u dvorani uvećavala tandrkanje u nešto nalik na udaljeni i sve bliži zemljotres koji su geografi obećavali gradu „u sledećih sto

godina”. Onda bi se čitavo pozorište streslo od napetosti, pa bi se zapitali: „Hoćemo li preživeti? Šta će preživeti?” Čudnovato, ali odgovor bi stigao s pozornice. „Od svih zdanja našega grada”, objasnio bi Don Žuan dok tramvaj prolazi, „niko u to ne sumnja, niko ko je i najmanje živeo, ljubav je najkrhkija kula, stvorena da padne, podignuta da se sruši.”

5 Još se nisu istinski poljubili, Liks i An. Naravno, bilo je neporecivo – postojalo je devet hiljada svedoka, zasad – da su im se usne dotakle, i da su se doticale svake večeri već četrnaest sedmica, kao likovima, u kostimima i na pozornici, po zahtevu teksta. Komad je tražio da se zavole, pa su se ubedljivo pokorili. U tome su bili iskusni. Poštovali su jedno drugo, da, bili su veseli i pružali jedno drugom podršku. Pa ipak, niko ne bi mogao reći da su van scene bili prijatelji. Kad se istovremeno nađu u glumačkom salonu ili u baru iza pozorišta, bili su učtivi, ali se nisu družili, ta živahna mala glumica, više ne tako mlada i lepa, i gospodin Ćutljivko, koji od razvoda i sticanja slave vodi bogzna kakav život. Trač rubrike nisu ni nagađale, van i dalje živog govorkanja da je u krevetu ili sebičan ili nemoćan. Za obe tvrdnje dokazi su bili tanušni. Liks nije imao javnog ni političkog života. „Povučen”, bila je reč kojom su novine u poslednje vreme opisivale slavnog glumca. Ili, bolje, „tajanstven”, pošto je nagoveštavala da nešto skriva. Od takvog čoveka ne bi se očekivalo da se spetlja s An, za koju su skrivanje i povučenost bili prokletstvo. Ali bila je Nova godina, Novi vek, oboje su bili usamljeni i oduševljeni datumom. 01.01.01. Dan začeća Rože Dern. Treći milenijum za nas je počeo godinu dana kasnije nego za sve ostale zato što su neke račundžije iz Turističkog biroa, koje su se dosađivale pa su se uželele igre, odlučile i naredile da Grad balkona i Grad poljubaca treba unosan mesec i nešto da bude i Grad matematičke istine, Prestonica kalendarske tačnosti, da bi požnjeo i ovejao najzreliju žetvu sanjara iz inostranstva koji žele lažnu reprizu dočeka Novog milenijuma, dočekanog tako isplativo prošle godine. Bićemo

jedini grad u kom ćete videti Precizni milenijum, govorili su. Samo u našem gradu moći ćete dva puta da posmatrate Zoru budućnosti. Hoteli, restorani i pivnice, zimi obično besposleni, steći će iznenadna bogatstva, isto kao i lukavci iz Turističkog biroa koji će neprimetno sklopiti izvesne posliće. Tako su u očekivanju petnaest hiljada posetilaca van sezone, željnih da kupe noć zadovoljstva, pokačene zastavice. Istorijski centar grada zatvoren je za saobraćaj, čitav Esnafski trg opremljen je roštiljima i izdata je opšta dozvola za točenje alkohola. Aerodromski salon bio je ukrašen natpisima kao što su PRAVO JE VREME (NAJZAD) ZA DOBRU ZABAVU I DOBRO DOSƽLI U GRAD KOJI UME DA BROJI. Prostitutke su uzimale sobe u centru, a žene koje su se nadale udaji u inostranstvo kupovale su novu, izazovnu odeću i nosile u večernjim tašnama diplome kao „dokaz”. Na Ostrvu pomoraca, u blatu, spremao se ponoćni vatromet „koji će se videti s meseca.” Stranim turistima se, nažalost, do tada novi milenijum smučio. Razočaranje – i mamurluk – od prvog trajaće im još hiljadu godina. Jedan antiklimaks je dovoljan. Zato nisu došli kod nas u očekivanim jatima. Hotele su nam dopola napunila matematička gunđala, uglavnom muškarci, Holanđani, Skandinavci, Jenkiji, intelektualci i matori momci koji su prošle godine odbili da priznaju brojčano prerani kraj milenijuma, ali sada imaju priliku da pokažu svoju odlučnost i znanje. Zamislite, na Novu godinu naš grad bio je pun sitničara, cepidlaka, pedanata i racionalista, a ovdašnje žene su ih nasmrt plašile svojim trojkama iz matematike, jezika i umetnosti. A kako ta matematička gunđala slave Novu godinu? Tako što izbegavaju gužvu. Zapravo, ulice su te noći bile sasvim pune. Naših građana. Oduvek smo voleli vatromete, alkohol i žene u izazovnoj odeći. „Zaista imamo dobar razlog za slavlje”, pisao je Jupiter u svojoj nedeljnoj rubrici poslednjeg dana stare godine. „Uprkos očiglednim dokazima, grad je postigao vidan napredak. Sada za svetom kasnimo samo jednu godinu. Da vidimo hoćemo li to kašnjenje nadoknaditi do 3001.” Liks je do deset sati bio na pozornici, u obnovljenom komadu Sledbenik. Bila je to ne naročito zahtevna, ali pitka romantična komedija, i pružala mu je priliku da peva, igra i pokazuje svoje slavno lice pred nekritičkom publikom koja inače ne bi potrošila novac i vreme na pozorište. Nije bilo potrebe da se muči. Nije bilo potrebe za

nijansama i prefinjenostima. Samo se postaraj, govorio je sebi pre svake predstave, da smeh zamre pre sledeće smešne replike, i da se sledeća smešna replika završi pre nego što smeh počne. „I ne zaboravi, naravno”, govorio mu je inspicijent, „da sijaš i skakućeš.” U to doba godine gledaoci nisu želeli umetničko ni intelektualno pozorište. Došli su samo, makar te večeri, da ubiju vreme do ponoći gledajući dvoje slavnih kako se ljubakaju na sceni, i da se kasnije hvališu kako su videli slavnog Liksa uživo. Videli su njegov beleg i njegove obrijane nage grudi. Štaviše, videli su televizijsku zvezdu, čoveka koji se obogatio pesmama o njihovom gradu, kako ljubi Anitu Džulijus, glumicu jednako slavnu po svojoj emisiji o mladim talentima na Kanalu Beta, po temperamentnim ispadima i kratkotrajnim ljubavnim pustolovinama sa starijim muškarcima, mlađim muškarcima, ljudima s limuzinama i šoferima, i sa samim šoferima. Kad su, najzad, dok se zavesa spuštala, Liks i An dosegli mnogo hvaljeni, obećani poljubac – objavljen na pozorišnim plakatima i u mnogobrojnim časopisima, poljubac koji će sve tračerske rubrike iskoristiti kad prvog dana Nove godine izbije skandal – inače nepažljiva publika postala je nema i napeta. Podigli su se pozorišni dvogledi. Gledaoci su se uzvrpoljili u sedištima da pronađu neometan pogled. Muškarci su olizali usne i nakašljali se, kao da je na njih red, kao da će An skočiti s pozornice i spustiti svoje ljupke usne na njihove. Niko nije gledao drugde. Posmatrali su prižmirivši. Pomislilo bi se da je Lajf 1979. godine pogrešio zabeleživši toliko ljubavi na ulicama, činilo se da je javni poljubac za nas i dalje egzotičan, redak i uznemirujući kao potpuno pomračenje Sunca. Ako ga propustite, čekaćete godinama; ako predugo i otvoreno gledate, oslepećete. Nije ih samo stvarni poljubac opčinio i ućutkao, nego i neočekivana slika, kako im se činilo – pogrešno – privatnosti, otvoreno prikazivanje skrivenog sveta na koji samo sobarice i paparaci mogu da nabasaju. Četiri slavne usne vode ljubav dok čitav svet, tonući i vrpoljeći se u sedištima, posmatra i oseća bol zbog isključenosti. Ovo je život uskraćen kupcima karata u gledalištu, život novca, slave, seksa i besramnosti. Ne čudi što se niko nije usudio da diše ni da prvi zapljeska. No gledaoci su te večeri prisustvovali nečem novom i opasnom. Na svakoj predstavi do ove ljubavnički poljubac bio je lukavo uvežbana

prevara. Pozorišnim jezikom rečeno, glumci su se „ljubili kao lutke” ili „pili nasuvo”, usne su im bile čvrsto stisnute, usta strastvena i tvrda koliko i kamen, zadržavali su dah do kraja poljupca. Istina, svi u gledalištu videli su kako Liks i An malo pružaju jezike dok im se lica primiču i nosevi dodiruju. Taj trik se postiže tračicom sjajnog gela za usta. Scenski reflektori obasjavaju vlažne mesnate vrhove jezika, baš kao što reditelj želi. Sve izgleda kao da su glumcima usta zauzeta partnerovim jezikom; svako bi se zakleo u to. Ali to je obmana. Gledaoci žele da veruju, žele da budu prevareni. Ono što se valjalo u ustima glumaca, što je ubeđivalo galerije i parter da gledaju nešto veće od pozorišta, bilo je samo oponašanje. Liks i An izvodili su igru svako svojim jezikom u svojim obrazima – pozorišni izraz je „solo truba” – s onoliko seksualne strasti koliko im treba da uklone mrvicu hrane između zuba. To je pozorište. Prevare i krivotvorenje. Glumci izgledaju kao da im je stalo onda kad ih baš briga. Činjenica je sledeća, kako god to delovalo na pozornici: do poslenjeg čina na Staru godinu, njihovi jezici nikad se nisu dotakli. Liks se An nije dopadao, šta god pisali tračerski novinari i nagoveštavali plakati, šta god da su radili na pozornici. Ni ona se njemu nije sviđala. Ali ako je pozorište moćno i može da preobrazi gledaoce, kako ne bi vremenom uticalo i na izvođače? Kako se ne bi njihovi svakodnevni poljupci prelili u život – naročito za Novu godinu, kad su svi glumci i osoblje (ne izostavljajući Liksa i An) podmazali predstavu nazdravljajući jedni drugima pre početka? Nije ljubav šlepa, nego alkohol. Liks nikada nije dobro podnosio piće. Posle dvadeset vinskih minuta s partnerkom u glumačkom salonu malo je izgubio ravnotežu i čudio se više nego inače privatnim osećanjima prema sitnoj koleginici koja mu je išla na nerve, tako živahna i bučna, tako „rašivena”. S jedne strane, jasno se videlo – da upotrebimo idiotski izraz najskupljeg gradskog psihijatra, čoveka kod kog je An „bila na kauču” više puta – da „njihovi kompasi pokazuju svaki svoj sever”. Svega nekoliko godina mlađa od Liksa, ona je svejedno bila proizvod drugačijeg doba. Pomislili biste da su njena jedina božanstva modni kreatori i frizeri. Tvrdila je da voli muškarce u uniformi. Nikad nije glasala, i neće. Umesto toga, gostila se i držala dijete. Imala je čvrste stavove, ali samo o trenutnim zvucima i modi, o tome čiji je glas najsenzualniji, šta dobro

ide s moareom, kako najbolje namestiti šešir. Rekla je novinaru sledeće: „Da je Klinika lepote Majke prirode htela da u subotu uveče ostanem kod kuće s dobrom knjigom, ne bi mi dala ovako visoke potpetice, duge nokte i čvrste grudi koje ne poskakuju dok igram.” Liks je to pročitao pre premijere Sledbenika, i porumeneo je. Vratite mi Odmetnike. S druge strane, moralo se priznati da mala praznoglavica ume da glumi. Moralo se priznati i da je, sa svakim danom i svakom predstavom, njegov prezir prema An jenjavao. Kad se priseti onoga što je rekla o svojim velikim čvrstim dojkama, bio je više radoznao i razveseljen nego ljutit. Svakako je bila zabavna. Svakako je bila privlačna. Za vreme proba i prvih predstava njihov poljubac, iako suv, bio je za njega muka i sramota – više je mrzeo samo da se mačuje i da nosi kese s peskom – ali vremenom se privikao, a onda postao zavisan. Neki događaji su neizbežni. Ponovo stari refren. „Takva je priroda zveri.” Kako je dugi niz predstava Sledbenika odmicao, Liks je otkrivao da to što ne želi ovu ženu, ni u glavi, ni u srcu, ni u duši, ni u svojoj Savršenoj budućnosti, nije logika koju donji deo njegovog tela mnogo ceni. Anita Džulijus možda nije žena o kojoj sanjari da se pored nje probudi u svojoj postelji, ili da – užasnuo se na samu pomisao – s njom razgovara uz doručak na svom skupom balkonu, ali je u poslednje vreme, kad zavesa odseče publiku od njihovog navodno bezosećajnog poljupca, bivao sve uznemireniji. Lice mu je možda obamiralo. Usne su mu malo otekle od njenih tvrdih usta. Unutrašnjost obraza ga je bolela od previše „trubljenja”. Ali posvuda drugde Liks je patio od onoga što glumci zovu „improvizacija”, odnosno od neočekivanog mešanja nepredvidljivog izvođača. Kita mu je rasla. Njegova „gumena banana” je sazrevala. Meškoljila se sve više svake večeri, sve ranije za vreme komada, sve upornije. To je bilo jače od nje (nema istinitijeg i slabašnijeg izgovora). Reagovala je na partnerku bez razmišljanja, činilo se, kao što pečurka reaguje na sunce. Krajem decembra Liksu je dosadila predstava, rutina i ponavljanje, i istinski se unosio samo u završnu scenu komada, kada Anino telo najzad pređe preko pozornice da zagrli svog Sledbenika. Partnerka ga više nije uznemiravala. Verovao joj je. Njena koža i kosa sada su mu

mirisali prisno, porodično. Sprijateljili su se. Uživao je u uštirkanom šuštavom dodiru njihovih kostima, u komičnoj krutosti njenih grudi, u hladnom znoju s njenih leđa i vrata na svojim prstima, kao što biva kod ljubavnika u stvarnom životu. Cenio je i proklinjao gledaoce. Bez publike, mislio je, njegova kita ne bi se dizala na nju. Bili su ljubavni trougao: zvezda, partnerka i masa. Bilo bi maštovito optimistično – a od toga je pozorište i sačinjeno – nadati se da sama An nije primetila Liksov dodatni doprinos komadu. Nije mogao od nje da sakrije ono što se dešava. Kostimi su im bili pretanki i preelastični. U scenskom uputstvu je pisalo: „Čvrsto se grle i ljube. Zavesa polako pada.” Sigurno je osetila razliku uz svoj stomak. To ne znači da je njegova erekcija bila neprirodno velika i odlučna. Bila je to krotka umerena erekcija, kakvu muškarci uglavnom imaju. Ipak, An je svakako znala šta se dešava i ko je to izazvao. Na kraju krajeva, to svakako nije edem ili hernija. Suviše lako se pojavljivalo i nestajalo. Za nju, ženu naviknutu da izaziva muškarce, objašnjenje je bilo jednostavno. Njena privlačnost je neodoljiva. Uostalom, ona je mogla da izazove erekciju kod pola pozorišta. Živela je od toga. Razvodnice na drugim predstavama nekoliko puta su joj govorile o ludačkoj ukrućenosti kod muškaraca u dnu galerije, trideset metara od pozornice – izvan domašaja, reklo bi se. A za vreme nekoliko predstava komada Regina Vagina!, pre nego što je napadnut i zabranjen, čula je reakcije muževa koji su se vrpoljili i nameštali pantalone dok su njihove žene radije gledale negde drugde. „Pred Anitom Džulijus”, rekao je tada jedan dovitljivac, „diglo se sve što je moglo da se digne.” Prema tome, bilo bi neobično, čak i pomalo razočaravajuće, da Liks, još mlad, aktivan razveden muškarac, bez homoseksualnih sklonosti koliko se znalo, ne reaguje na nju, naročito kad su im tela tako blizu, naročito kad mu zabada dugačke nokte u košulju. Liks zapravo nije bio tako aktivan kao što je An zamišljala, nije se bavio ženama kao što bi trebalo da radi neko s njegovom slavom i moći. Možda je zato tako brzo pred njom izgubio vlast nad sobom, možda ga je zato penis izdao kao neiskusnog dečaka. Bio je usamljena zvezda, nenavikla da drži žene u naručju. Liks se razveo 1993. Telesno je bio razdvojen od Ališje otkako je odleteo u Holivud i Nevadu. Žena ga je napustila. Sidro mu je iščupano. Bio je potpuno – slobodan nije prava reč – bez obaveza. Ali evo istine u

koju je teško poverovati, s obzirom na to šta sve čujemo o mogućnostima slave, ali uobičajenije nego što ste mislili kod razvedenih muškaraca ne više u prvoj mladosti: Liks nije doživeo pravi seks niti ikakvu avanturu još od razvoda, zapravo od popodneva provale, kad je začet Karol. Znači, više od sedam godina proveo je sam. To je više od sedam godina nesigurnosti. Nikad to ne biste pogodili po onome kako je hodao i govorio, filmska zvezda svog grada, Slavni Liks. Mislili biste da tako naočit muškarac, bogat i slavan, može da odvede u krevet svaku ženu koju poželi i onako kako poželi. Mislili biste, nadali biste se, da je toliko strastven da mu se strast izlizala. Pa, to je maštarija. Ali čak i da je imao mnogo prilika, Liks, kao i mnogi glumci, nije verovao nepoznatima, čak ni u svojoj garderobi. Nije pozivao publiku da ga gleda kako skida kostim i šminku, kako sprema periku i mač. Nije se razoružavao pred očima javnosti. To je suština. To je studirao, pretvaranje i privatnost. Zato ga svakako nije posebno privlačilo da bude naga životinja u postelji s nekim koga jedva poznaje, sa ženom koju je slučajno upoznao u baru, koja ga je prepoznala i ne želi da straći priliku, sa studentkinjom glume odlučnom da unapredi karijeru, ili s konobaricom koja je s njim tu, u postelji – o, mnoge su se konobarice nudile Liksu – zato što želi, samo jednom, da se pripije uz slavna zlatna rebra. Liks je upadao u iskušenja, prirodno. Privlačna sila usputnog seksa je neodoljiva, kao sila teže. Za tih sedam godina popustio je svega petšest puta, ali je uvek uspeo da izbegne pravu intimnost. Postupao je kao Freda, što znači bez penetracije, pa nije bilo mogućnosti za trudnoću. Teški peting bio je najbolje što je imao da ponudi. U početku je njegova seksualna uzdržanost zapanjivala obožavateljke. Onda su – kad shvate da su s čovekom nesposobnim da se prepusti – besnele. Nisu istrajavale s njim. A Liks se uglavnom uopšte nije trudio. Bio je krotak, kao i uvek, i plašljiv. Plašio se tela u ogledalu. Šta će žrtve pomisliti kad se svuče i pokaže im sede malje na rukama, istaknute vene po nogama, stomačić, mršavost, recite purpurne mrlje na bledoj koži? Plašio se i budućnosti i prošlosti. Nije se usuđivao da ponovo stane na to svirepo bojno polje. Stideo se i što živi maltene u celibatu, kao da je to neka mana ličnosti i dokaz da nije dovoljno napredovao za ljubav. Nikad nije – ni jedan jedini put, procenio je – bio naročito dobar u ljubavi i seksu, osim na

pozornici. (I na fotografijama, naravno. Freda i Ališja su mu se smešile na svim fotografijama koje je sačuvao.) Svakako nije ostavio dubok utisak na tri žene s kojima je do sada spavao: prva je ostala samo jednu noć, druga mesec dana, a treća je rekla svetu da nikad nije doživela orgazam, spakovala se i otišla. On je priča o odbačenoj i obezvređenoj ljubavi. Osim toga, siroti čovek osećao je silu svoje nesrećne plodnosti. Troje dece je dovoljno, smatrao je: dvoje koje je retko viđao, sin kog nikad nije upoznao ni zavoleo, i mnoge opasnosti koje vrebaju iz prikrajka, bio je ubeđen. Predobro je shvatao da je najbolje da bude sam, nedeljeni tiganj, nerasečena vekna. Pretvorio se u čoveka koji okleva, čeka, bio je rasejan, ubeđen da kao ljubavnik nema mnogo budućnosti, osim budućnosti o kojoj je sanjario sam, a prošlosti jedva nešto malo. Ipak, Liks je našao nekakav spokoj. Požuda je kao biljka, otkrio je. Što je više zalivaš, veća je i žednija, zahtevnija i nezadovoljnija. Njegove seksualne frustracije nisu bile manje kad je imao ženu pored sebe. Zapravo su rasle. Izlazak iz kruga zahteva donosio je Liksu olakšanje dugih, ravnih perioda spokoja. No to što čovek razume sebe, i vrlo osnovan strah od nepoznatih, dece i ljubavi, nije odbrana od usredsređenih trenutaka u naručju nekoga suprotnog pola; njena koža, miris i glas stari su i moćni. Bliži se trenutak u kom je sve izgubljeno, u kom samoobuzdavanje postaje samozaborav, i muškarac postaje – plitko je reći, ali je sušta istina – bezumno i bespomoćno usmeren, kao zver. Da li je onda Liksov izgovor biologija? Pa, jeste. Kao i Anin. Biologija uvek pobeđuje. Potpuno je prirodno što je poželela da se poigra s Liksom, da ga sve više izaziva. Nije mogla da spreči svoje telo da se za nijansu lepše uklopi u njegovo za vreme onog zagrljaja pred opčinjenom pozorišnom publikom ništa više nego što bi pčela mogla da se udalji od meda. Gospode, komad je dosadan, mislila je, ali nove zabave kao što je ova makar začinjavaju njihove nastupe. Kako su dani prolazili, a njihovi pozorišni poljupci se umnožavali, počela je pažljivije da bira rublje i parfeme, čak i da sprema krevet svake večeri pre odlaska u pozorište, i da prska usta sprejom protiv duvanskog mirisa ako je pušila u pauzi pre poslednjeg čina. Shvatila je mnogo pre Liksa da je samo pitanje vremena kada će njih dvoje voditi ljubav, pa se za to i pripremala, tako da to mogu da obave što pre. Kašu

je najbolje pokušati dok je još vruća. Uoči Nove godine, pre poslednje predstave u godini, podstaknuta vinom koje je popila, nedostatkom partnera za Noć matematičkog milenijuma i dokazima pritisnutim uz njen stomak, An je odbacila uobičajeni protokol; kad su se poljubili, Udovica i Sledbenik iz teksta, gurnula mu je jezik u usta, samo za trenutak, topli veseli ispad u opasne krajeve. Gurnula ga je i izvukla tako hitro da njegov jezik nije stigao da se spoji s njenim, iako je pokušao, nagonski. Oba jezika na tren su uhvatila svetio i pola sekunde blistavi končić pljuvačke spajao je usne glumca i glumice. Sada su svi u pozorištu mogli da se zakunu da glumac i glumica vode ljubav. U to je sumnjao jedino sam Liks. An je znala da treba samo da čeka. Ne radi više ništa, rekla je sebi. Ponašaj se normalno za vreme klanjanja. Budi staložena. Uživaj u trenutku dok traje. Ako je slab i predvidljiv kao svi muškarci kojima si gurnula jezik u usta, dotrčaće pod nekim izgovorom u tvoju garderobu ili će te čekati pred pozorištem, pa ćeš imati s kim da dočekaš Novu godinu. Ne više tako mali Džordž bio je svedok svega ovoga. Sedeo je na mestu do prolaza u redu H, pored majke Frede i njene rođake Muete, i video Feliksa po drugi put. Je li to bilo najneobičnije veče u njegovom životu? Majka mu je obećala pre četiri meseca, na njegov osamnaesti rođendan – ali tek nakon godina tajanstvenosti, tvrdoglavosti i svađa – da će mu „srediti” susret s ocem „kad si već toliko uporan”. Bio je spreman. Oduvek je mislio i nadao se da je njegov otac onaj muškarac golih grudi čiju sliku majka čuva u novčaniku. Čeh. Poći će u Prag i upoznaće junaka u restoranu osvetljenom plinskim lampama. Freda se samo nasmejala na ovo. „Tvoj otac nije junak, to je sigurno.” „Daj mi samo ime i adresu i prepusti sve ostalo meni”, rekao je Džordž. „Vreme je! Ti ne moraš da se mešaš.” Ali, kao što je Freda uvek ponavljala: „Ako to mora da se uradi, uradićemo to na moj način. Toliko mi duguješ. Inače, nije pokazao ni mrvicu zanimanja za tebe punih osamnaest godina. Nije dao ni novčića. Zato ne očekuj nikakav uzor. Ipak, želim da to bude susret za pamćenje.” „Za čije pamćenje?” „Njegovo i tvoje.”

Održala je reč. Džordž je čekao „sređivanje” bojažljivo i plaho (nasledio je to od Liksa). Njegovoj majci uvek su trebali vekovi da nešto organizuje, a najčešće još nekoliko vekova da to raspetlja. Možda će se pokazati da mu je otac manje militantan i složen, a biće i objašnjenja zašto nikad nije potražio sina. Onda je, najzad, sedmicu pre kraja milenijuma, Freda rekla: „ Videćemo ga na Staru godinu”, i pružila sinu ulaznice za Sledbenika, komad kome se inače podrugivala kao buržoaskom i uvredljivom. Džordž je imao dovoljno pameti da ne kvari njene planove tražeći pojedinosti unapred. Možda mu je sredila da sedi pored oca? To mu je delovalo najverovatnije. Je li organizovala neki susret u foajeu? Je li on možda glumac ili muzičar? Te mogućnosti su makar potrle hiljade drugih o kojima je mislio čitavog života: njegov nepoznati otac je stranac, žigolo, član vlade, anarhista, kolega s univerziteta, zločinac, ulični prosjak, ludak, sveštenik, neko suviše dosadan da bi se o njemu mislilo, neko koga je majka unajmila da napuni epruvetu spermom. Oduvek je vladala ćutnja i tajanstvenost. Jedini trag bio je to što je Freda dva-tri puta Džordžovog oca prezrivo nazvala Flekavim. Kad su, pred doček Nove godine, Džordž, Freda i Mueta zauzeli mesta, Freda je pre dizanja zavese uzela olovku i zaokružila ime na programu. Slavno ime koje je prepoznao, ali ga nije jasno povezao s licem. „То je on”, rekla je. „U glavnoj ulozi Feliks Dern.” Sam komad bio je potpuno šupalj. Kako može da zanima ikoga ko nije došao da vidi svog roditelja, pitao se Džordž. Muzika je bila neuravnotežena i predvidljiva. Tekst je suviše nagoveštavao. Glavna glumica, gotovo vršnjakinja njegove majke, delovala je pripito. Ali svi u gledalištu, pa i Freda – naročito Freda – kao da su se dobro zabavljali, čak su bili oduševljeni. Njegova majka smejala se najglasnije, i to ne podrugljivo. Kad se na pola prvog čina njegov otac pojavio na pozornici, i kad je spontani pljesak prepoznavanja utihnuo, Džordž je briznuo u plač koji je, srećom, mogao da maskira kao smeh. Lice mu je bilo poznato, naravno. Slavni Feliks Dern. Fotografija u časopisu. Beleg na obrazu. Sada kad je video glumca uživo, živahnog, Džordž ne samo da je bio siguran da ga je već sreo pre nekoliko godina – kopao je po pamćenju, ali nije mogao da se seti gde – nego je bio siguran i da je video njegovu

mlađu verziju hiljadama puta, svakodnevno, u ogledalu. Džordž je imao kosu kao on. Hodao je kao on. Imao je usta na oca. Ako se Džordž nadao da Sledbenik nosi neku skrivenu poruku Izgubljenim dečacima u gledalištu, onda se razočarao. Zaplet je bio nevažan. Odnosno, važan samo priprostim i romantičnim dušama. Ipak, Džordž je bio opčinjen, ali kako je veće odmicalo i on se hladio za vreme dve pauze, ne želeći da s majkom i njenom rođakom ode u bife, nego sedeći gde je i bio, u redu H, i proučavajući ono jedno ime na programu, njegovo oduševljenje što je Džordž Dern preobražavalo se u sramotu. Gledati oca kog niste upoznali kako igra nekoga ko nikad nije postojao i izgovara izmišljene replike bilo je uznemirujuće iskustvo za stidljivog osamnaestogodišnjeg momka. U poslednjim trenucima završnog čina stid ga je sasvim preplavio. Poljubac je ućutkao čak i Fredu. „Dakle, sećaš li se kad si ga video ranije?”, upitala ga je majka posle poslednjeg poklona, dok su svi ostali žurili na doček novog milenijuma. Džordž nije želeo da kaže: „U ogledalu.” Odgovorio je: „Lice mi je poznato. Ali ne...” Odmahnuo je glavom. „U Palmi i orhideji”, rekla je njegova majka. „Bio si mali. Tamo si ga video. Ne sećaš se? Nisam te pustila da pojedeš kolač do kraja.” On ponovo zavrte glavom. „Ра, sad znaš”, reče ona. „Tvoj otac je otkriven. Razotkriven! Čak pomalo i ličiš na njega. Nisam to ranije opazila. Samo nemoj da budeš kao on, to je sve što tražim.” Mueta podiže obrve i zatrese glavom. Kao i obično, bila je blago zapanjena; nije odobravala Fredine savremene materinske metode. Ljubomora, mislila je Freda. Njena rođaka nema ni ljubavnika ni sina. „Pa, imamo sat i nešto do vatrometa”, nastavila je. „Šta ćemo da radimo? Jeste li gladni? Hoćete li u bar?” Još odmahivanja glavom. „Ili hoćete da sačekate i pozdravite zvezdu?” Niko nije klimnuo glavom. Ne baš. Freda ih je ionako samo zadirkivala. Znala je da bi Džordž svakako želeo da upozna oca van scene. Moramo da razmotrimo Fredin osmeh i ocenimo je li svirep ili samo radostan zbog sina. Istini za volju, ni ona sama nije znala. Znala je samo da ne može da suspregne osmeh. Zauzeo joj je lice i nije hteo da se skloni, mada se trudila da ga zbriše. Bila je manje privlačna kad se smeši. Delom se radovala što je najzad skinula Liksa sa savesti. Delom

je bila uzbuđena zbog sastanka i nagoveštaja duge zanimljive noći. Osim toga, nije mogla da ne misli na Liksovo lice kad ga uhvate u foajeu i kad najzad shvati da je mladić koji je gledao ovaj beskrvni komad njegova krv. Nije bila istinski surova i osvetoljubiva, nego samouverena i neustrašiva. Šta god mislila njena daleko blaža rođaka Mueta, Freda je uvek Džordžu želela najbolje, uprkos samoj sebi. Volela je dramatične trenutke. Smatrala je da uveličavaju svet. Zato se smešila i smešila. „Došla sam da te upoznam s tvojim sinom”, reći će. On se neće usuditi da odvrati: „Dete je tvoje, nije moje. Tvoja trudnoća. Tvoje telo. Tvoja odgovornost. Tvoj život. Tvoje dete!” I tako je Liks upoznao svoju drugu ženu. Liks posle nije imao hrabrosti, čak ni želje, da ode u garderobu Anite Džulijus, gde ga je ona sigurno čekala, ako je ono što je uradila na pozornici išta značilo, ako je taj topli jezik bio pošten glasnik. Za početak, snažno je drhtao, i osećao da je star. On je otac odraslog muškarca. Kako da se usredsredi na usputni seks kad mu je svaka komora u glavi ispunjena sinovima? Nije imao petlje ni da se vrati u svoj preterano uredni momački stan na obali, kao što je prvobitno nameravao. Za Pravi doček milenijuma isplanirao je da sedi na svom zatvorenom balkonu, s čašom dobrog crnog vina i uz utešnu muziku s uređaja posmatra vatromet. Sam. Jer Liks je imao malo prijatelja. Možda van pozornice nije vodio sjajan život, ali je imao najbolji pogled u gradu koji može da se iznajmi – gledao je tačno na Ostrvo pomoraca i još dalje, preko brojnih tornjeva univerziteta. Smatrao je sebe blagoslovenim što, i pored svega lošeg u prvim godinama srednjeg doba, i pored usamljenosti i čežnje, živi tačno kao što želi, kao što je oduvek želeo. Ne Izvan, gde je sve bilo novo i ukaljano, nego u drevnom srcu grada, među trgovima, u kamenu, usred uskih uličica i balkona. Za sunčanih dana dvogledom je posmatrao parove kako šetaju ostrvom između stabala katranovca i slatkiša, gledao je bolni svet držanja za ruke, bicikliste, izletnike, šiparce u bučnim grupama oko plaže. Prizori s Renoarovih i Seraovih slika. Čak i kad je gužva, on je video samo vozila na mostovima kako dolaze i odlaze s istočne obale. Noću, kad su svi barovi zatvoreni, kad se pogase svetla, ležao je u krevetu i slušao šapat vetra i besano meškoljenje reke, samotne zvuke

zbog kojih se ponekad radovao što je sam. Susret u pozorišnom foajeu ga je prenerazio i prodrmao. Naravno. Nelagoda i stid naneseni su mu javno i neočekivano. Nije mu pomoglo što je ponavljao sebi kako je bio samo žrtva jednog Fredinog osvetoljubivog plana. Kao što se od nje moglo i očekivati, čitava zaseda bila je podlo pripremljena, mislio je, i povredila je sve umešane, osim, naravno, same Lepovrate. Liks je jednom već odigrao ovu scenu na filmu, u trileru Obračun. Glumio je političara, nedavno izabranog i, naravno, nepoštenog i podmitljivog. Još se može naći na video-kasetama. U završnoj sceni Liks izlazi iz kabineta i okružuju ga mnogobrojne pristalice. Rukuje se sa stotinama ljudi, izgovara prazne reći i zahvaljuje se, smeši se uvežbanim osmehom prema kamerama, znatno brojnijim nego što je i sanjao. Krajičkom oka, dok glasno i lažno priča sa svima, opaža svog oca, seljaka, i policijskog inspektora. Iza njih, s druge strane limuzine, stoji udovica njegovog brata kog je prevario. Snimatelji se primiču. Ekran se beli od bliceva. Zvuk nestaje. Kajanje je zaglušujuće. Dok kreće odjavna špica, vide se samo razgalamljeni obožavaoci. Liksu se činilo, u noći dočeka milenijuma, da je zalutao u podrugljivu verziju tog rđavog filma – osim što ovog puta nisu raskrinkali lažnog proroka, nego su upotrebili kliše Izgubljenog deteta. Kad je skinuo kostim i šminku, Liks je, kao i obično, uprkos Aninom mamcu, sišao u foaje da se sretne s upornijim obožavaocima. To je dužnost, govorio je uvek sebi, nije sujeta. Zato je po dužnosti zastao na najnižem stepeniku i darivao dvadesetak okupljenih svojim najblistavijim osmehom kako bi svi s aparatima napravili pristojnu sliku, i kako bi svi koji žele autogram napravili red. Uskoro će, krajičkom svog glumačkog oka, opaziti visokog mladića, plavokosog, ali nepogrešivo Derna, savršen primerak kojim bi se svaka majka i svaki otac ponosili, mladića koji ne ume da osmehom potpuno strese strah. Ipak, nije Liks prvo opazio Džordža, čak ni Lredu – iako sam bog zna da je Lreda te večeri bila i te kako uočljiva. Svojski se potrudila za ovaj susret. Kosu je podigla s brižljivim nehajem, punđa joj je bila neupadljiva koliko i svadbena torta. Neka je bog na pomoći onome ko je sedeo iza nje u sali, mada se možda radovao prilici da propusti predstavu i pažljivo prouči Fredin potiljak i vrat, njene zanjihane

srebrne minđuše, nežni prelaz između kose i kože, malu zlatnu etiketu koja proviruje ispod okovratnika lepe crne haljine. Ne, Liks je prvo primetio Muetu, ženu u kojoj nije bilo nimalo nelagode, ne premladu, koja je s podignutim okovratnikom kišnog mantila jednostavno stajala uz najdalji izlaz i zurila otvoreno u njega kao što ljudi zure u fotografiju na pozorišnom ili filmskom plakatu. Očigledno nije bila obični stidljivi obožavalac preplavljen strahopoštovanjem. Uvek joj je govorio da se zaljubio u nju na prvi pogled, ali tada nije osetio gotovo ništa, samo blag nemir. Shvatio je ženin pogled kao dokaz nečega od čega je naučio da beži, kao dokaz kolonizujuće pažnje nepoznate žene koja – pogrešno – misli da su glumci zanimljivi privatno kao i na pozornici, koja se nikad ne bi zadovoljila autogramom, rukovanjem ili fotografijom, nego bi želela da je glumac povede kući, da je sluša i voli, žene koja nikad ne bi stala u bučni red, nego bi ga čekala kod izlaznih vrata da mu se pridruži dok beži iz pozorišta. Kloniću je se, mislio je sve dok mu se nije osmehnula, sve dok nije na njegov scenski osmeh uzvratila nečim mnogo iskrenijim. Bio je gotov. Kao i planovi za susrete s An koje je možda kovao. Kasnije je shvatio da je taj osmeh nudio samo malo saosećanja. Mueta je znala kako njena ljupka rođaka razmišlja. Znala je da je Freda prema dečaku postupala sebično i tajanstveno. Znala je da će Liksa Fredin plan preneraziti, uzrujati. Ali osmehnula mu se uglavnom zato što je volela svog rođaka Džordža kao da joj je mlađi brat, pa je želela da mu prvi susret s ocem bude nezaboravan. Da bude prijatna uspomena. Njen osmeh upućen Liksu pomoći će da se utre put. Liks je ostao na dnu stepeništa i prignuo se da izvrši svoju dužnost. Zahvalio je obožavaocima, potpisao nekoliko programa i diskova, izgovorio uvežbane završne šale, podigao okovratnik kao ona žena na vratima i pogledao preko foajea da još jednom vidi njen ljupki osmeh. Ne bi imao ništa protiv da ga ta žena sustigne na ulici, da pođe s njim kod njega, da s njome podeli svoje dobro crno vino, svoj balkon, svoj pogled na vatromet, svoj život. Svakako bi mu bilo bolje s njom nego s onim jezikom koji ga čeka na spratu. Toliko mogućnosti. Najzad je pored žene opazio Fredu; ona mu svakako nije obožavalac, nije došla po autogram i fotografiju, ali i ona mu se osmehivala i klimala glavom u znak pozdrava. A onda i mladića za kog

je odmah znao da joj je sin. Istinski život, najzad: zavesa pada, galama, tišina i blesak. „Večerao si, starče – a sada će ti konobar doneti račun.” To piće u samoći na balkonu koje je zamišljao, povlašćeni pogled preko ostrva i vrhunski pogled na vatromet, shvatio je sada Liks, nije baš najbolji način da se provedu prvi trenuci novog, istinskog, matematičkog milenijuma. Bio je suviše uzbuđen, užasnut i preopterećen da bi ostao sam. Nameravao je da ostane spokojan i gotovo trezan, i da u ponoć poslušno sačeka obavezni telefonski poziv od Ališje i dečakâ. Prvog januara nije bilo popodnevne predstave Sledbenika, pa je ugovorio redovnu nedeljnu posetu dece. Pripremio im je savršena iznenađenja. Desetogodišnji Leh i osmogodišnji Karol bili su u uzrastu kada ih je još, uprkos hladnoći, privlačio odlazak s ocem u zoološki vrt, novootvoreni rečni akvarijum i jahanje na kamilama, naročito ako posle toga sledi vožnja do Sajma mehaničkih igračaka i dozvola, ako prođu test visine, da se voze na veštačkim kaskadama. Pitao se sada je li u žurbi pogrešio što je pozvao ovog nepoznatog momka, Džordža, da pođe s njima. „Da upoznaš braću”, rekao je nepromišljeno, i mnogo godina prekasno. Sada bi trebalo da vodi Džordža u javne kuće, a ne u zoološki vrt i na vašar. Trenutak je bio ispunjen panikom. Freda je uspela da „sredi” susret na najneprijatniji mogući način: obožavaoci, foaje, grozničavost posle predstave, gužva na izlazu, užas koji će, znala je, obuzeti njenog bivšeg ljubavnika čim je spazi. Zašto prosto nije dovela dečka u garderobu? Zašto nije telefonirala da kaže kako je Džordž, na njen očaj, izrastao toliko da mu je susret s ocem suštinski važan? Zašto je, zbilja, dovela dečka da ga vidi baš u ovom priglupom i lakom komadu? Svakako se nije rukovodila samo osvetoljubivošću. Želela je da ga postidi što više može, da dokaže da je slab i nemoćan kao što ga je već opisala. „Pokušaće da se izvuče rečima, rekla je sigurno. „Izvodiće glumačke trikove. Ponašaće se kao da je upoznavanje s tako divnim sinom kakav si ti nešto što je izveo stotinu puta. Uz izbezumljeni pljesak, naravno. Tvoj prirodni otac sve radi samo zbog aplauza.” Zato je Liksov poziv u zoološki vrt bio smešno nepromišljen. Liks je video podrugljivi pobednički Fredin izraz. Video je takođe i izraz

panike i nade na mladićevom licu, i pokušao da povuče poziv. „Možda. Javićemo ti se. Telefoniraćemo”, rekla je Freda, očigledno nesposobna da suspregne osmeh. Mi ćemo se javiti. Mi ćemo telefonirati. To mi bilo je bolno, što je sigurno znala, što je i želela. Liks je, naravno, trebalo da bude spontaniji. Da ga zagrli, možda. Da mu čvrsto stisne ruku. Da pusti neku suzu, možda. Ili da ponudi izvinjenje. Ali gledaoci su još bili u blizini. Nekoliko upornih devojaka čekalo je u foajeu da im Liks potpiše program; bile su dovoljno blizu da čuju svaku reč. Morao je da se obuzda, da bude na oprezu, makar dok ne pobegne, podigavši okovratnik da ga zaštiti od vremena i obožavalaca, na ulicu gde će imati priliku da pokuša ponovo, da pozove Džordža u bar, možda, da bude strastveniji i hrabriji, da zajeca, poljubi ga i smeje se uplašeno i radosno. Sve odjednom. Kad je izašao na ulicu, pošto je otpravio dve nestrpljive devojke s najgorim potpisom koji je ikada izveo i rukovao se s još nekoliko ljudi, Džordž, njegova majka i njena rođaka čije ime nije čuo, već su, obavivši zadatak, odlazili jednom zakrčenom uličicom Pčelinjaka prema reci. Zapravo, gotovo ih je izgubio iz vida. Gotovo ih je izgubio. Pošao je za njima, naravno. Trebalo mu je vremena da razmisli i prouči ovog novog sina. Ako bude išao za njima, ali održavajući razmak, moći će da osmisli buduću strategiju, neku koja će ga prikazati kao mudrog i dobrog, a ne mucavog i budalastog. U svakom trenutku može da im priđe i kaže... pa, da kaže ono što je uvežbao prateći ih, nešto što će zbrisati osamnaest protraćenih godina, neku dobru repliku kakvu bi scenaristi doterivali čitavu sedmicu. O, da, stideo se. Kako je mogao da propusti priliku pre toliko godina? Trebalo je da kaže: „Tvoja trudnoća, tako je. Tvoje telo, da. Tvoj privatni život. Ali ovo nije tvoje privatno dete! I ja imam odgovornosti. I potrebe.” Kako je mogao da propusti i onu drugu priliku, kad je prvi put video Džordža, usta klovnovski umazanih šećernim prelivom nedojedenog kolača, kad je Freda izletela iz Palme i orhideje vukući sina za sobom? U sledećih nekoliko minuta mora da popravi štetu. Ne srne da upropasti poslednju priliku. Grad nije bio na njegovoj strani, nije bio na strani smelosti i lepih replika. Starom milenijumu ostalo je samo dvadeset minuta, i svi su žurili da stignu do obale i gledaju vatromet. Slavljenici su, obučeni toplo ali i razmetljivo, što je smešna mešavina, delili marihuanu i vino

s nepoznatima. Čitave porodice držale su se za ruke u lancima utehe koje je masa često kidala. Stari parovi iz susedstva, u najboljoj odeći koju obično nose na pogrebima, zdušno su se trudili, uprkos starim kostima, da budu mladi i savremeni, mada se nisu usudili da izađu na poludele ulice bez srećnih kamičaka za teranje nesreće u džepovima. Možda su matematički namćori iz inostranstva bili dovoljno pametni da se klone gužve. Svetina je bila opasna. Pčelinjak su činile jednosmerne pešačke ulice, a gužva je bila prevelika da Liks ikoga sustigne. Morao je da prikuje pogled za Fredinu jedinstvenu kosu i da ih prati izdaleka, odvojen od sina sporom gustom masom. Nije sasvim izgubio iz vida Džordža, Fredu i njenu rođaku. Izgubio je iz vida svoju rešenost. Uspeo je nekako da se popne na stepenište keja i posmatrao ih otpozadi. U početku je, naravno, zurio u Džordžovu kosu i uši, čekajući da se dečko okrene i pokaže mu profil. Zatim je, neizbežno, pažnju skrenuo na Fredu; želeo je da vidi da li je ostarila – nije mnogo – i kako joj pristaje četrdeset godina. Lepo su joj stajale. Malo se proširila, a kosa joj se prošarala srebrom, ali je i dalje bila mlada i privlačna, još opasna, naravno, ali telesno uzbudljivija nego što je upamtio. Da joj nije napravio dete, pitao se, da li bi još bili zajedno? Plodnost je prokletstvo. Zamišljao je kako je svlači i leži pod njom na krevetu, a ona mu pritiska šake i tera da ga radi ono što mu kaže. Hvala bogu na vatrometu i ponoćnim zvonima: 01.01.01. Prvi vodopad svetla zapraštao je kao solo bubanj. Svi su podigli glave. Svi slavljenici, deca u duši, ciknuli su, vrisnuli i uzdahnuli. Svi su se istovremeno osmehnuli. Zbog toga se dolazi u grad. Čak i Liks je živnuo i razgalio se, na neki zapetljan način. Kakva god da je bura vladala u njemu, metež starog grada postao je za trenutak prodorniji i radosniji. U masi je bilo mnogo veselije nego na balkonu s najlepšim pogledom. Niko ga nije gnjavio. Niko nije prepoznao njegovo zaklonjeno lice. Niko mu nije tražio autogram. Ako se neko i rukovao s njim, a mnogi jesu, to je bio samo pozdrav vinom nalivenog slavljenika koji bi bezbrižno stegao ruku i samom đavolu. Dobra volja vladala je ovim dočekom Nove godine. Lep početak. Nije prokletstvo. Liks započinje novi milenijum s novim sinom. (I novom kćeri takođe.) Onda se dogodilo nešto krajnje neobično, koreografisano, savršeno i usklađeno. Liks je za trenutak spustio pogled s vatrometa samo da proveri da li njegov sin Džordž izgleda radosno kao što se njegov otac

istinski oseća. Ali okrenula mu se Fredina rođaka, prepoznala je rečiti beleg na njegovom obrazu i uputila mu na delić sekunde onaj savršeni osmeh, kao da je očekivala da je tamo i da je gleda. Možda se upravo tog trenutka istinski zaljubio u nju, ne u pozorišnom foajeu, nego ispod pucketavog neba, među sugrađanima. Osmehom mu je obećala da ga neće odati ako on tako želi. Neće ga postideti. Neće reći: „Vidi ko ide za nama.” Taj osmeh joj je blagoslovio lice, preobrazio njene obične crte u nešto trajnije od lepote. I dok joj je odgovarao osmehom, siguran da neće biti izdaje, osetio je kako ga nečije ruke grle s leđa. Scencki iskusne ruke, nokti što kopaju, miris koji je prepoznao. Grudi koje ne skakuću dok mu igraju pripijene uz leđa. „Uhvatila sam te.” An mu je drugi put te večeri uputila poziv da postane njen Sledbenik. Oboje su, i Liks i An, odmah shvatili da su ovi poljupci usamljene čestitke za Novu godinu, mali poklon za nastupajući vek, a ne početak bilo čega. Prema tome, odlazak u njen nepoznati stan ili u njegov apartman s pogledom na reku nije dolazio u obzir. Susret će biti kratak i očajnički, kao vatromet. Neće ga spominjati pre sledeće predstave, kada će, u to nema sumnje, njihovi poljupci na pozornici ponovo biti čedni. Zapalacaće samo jezici novinara tračerskih rubrika. Kad su obišli sklepane barove na Esnafskom trgu i čašicama kimovače spustili štitove uz nagorele roštilje, vratili su se u pozorište. Kuda bi inače otišli? Lupali su na glumačka vrata, razgaljeni i pripiti, sve dok noćni čuvar nije došao i gurnuo ponuđenu novčanicu u džep platnenog kaputa naviknutim pokretom čoveka koji je to i ranije radio, možda baš za An. „Biću u svojoj sobi kad budete hteli da izađete”, rekao je. „Znate gde je.” Da, znali su gde je šta. Otrčali su na sprat, u glumački salon, gde je bilo stolica i kaučeva, neispijenih boca vina i na gomilu pobacanih neopranih kostima s večernje predstave. Razmakli su zavese, tako da su sobu osvetljavali samo mesečina, zvezde, farovi automobila i svetla iz praznih kancelarija preko puta. „Treba da budemo obučeni”, rekla je An. Htela je da kaže u kostimima koje su nosili svake večeri, u odeći u kojoj su glumili ljubav. „Hajde da to uradimo kao u predstavi.”