Rudnici kralja Salomona - H. Rider Haggard

HENRY RIDER HAGGARD RUDNICI KRALJA SALAMUNA IZDAVAĈKO KNJIŢARSKO PREDUZEĆE m l a d o s t ZAGREB 1968 1 BalkanDownload.org

Prvo poglavlje SUSRET SA SER HENRY CURTISOM Neobiĉno je to što se u svojim godinama — posljednjeg sam roĊendana navršio pedeset i petu — laćam pera da pišem pripovijest. Radoznao sam kakva li će biti ta pripovijest kad je svršim, ako je uopće svršim. Koješta sam radio u svom ţivotu koji mi se ĉini odviše dugim, moţda zbog toga što sam vrlo rano poĉeo da se sam skrbim za se. U godinama kad drugi djeĉaci polaze još školu ja sam kao trgovac u staroj koloniji zasluţivao kruh. Od onda sam neprekidno trgovao, bavio se lovom, borio se ili traţio rude. A ipak je tek osam mjeseci tome, otkako sam stekao nešto novaca. Istina, povelika je to svota — ni sam još ne znam kolika je — ali ne vjerujem da bih za nju htio još jednom proţivjeti ono što sam proţivio posljednjih petnaest ili šesnaest mjeseci. Ne, ne bih, sve kad bih i znao da ću se na kraju vratiti ţiv i zdrav, zajedno s novcem. Ali, eto, ja sam bojaţljive prirode, ne volim nasilja, a pustolovine mi već dojadiše. I sam sam radoznao što sam se odvaţio da pišem ovu knjigu; time se inaĉe ne bavim. Nisam knjiţevnik, iako rado ĉitam »Ingoldsbyjeve legende«. Dopustite mi, dakle, da pokušam iznijeti svoje razloge, bar da vidim da li ih uopće imam. Prvi razlog: Pišem, jer su me ser Henry Curtis (Kertis) i kapetan John Good (Dţon Gud) zamolili da to uĉinim. Drugi razlog: Jer leţim ovdje u Durbanu, a lijeva me noga ţestoko boli. Od toga patim sve od onda, otkad me je zahvatio onaj prokleti lav. Sad mi je bolest krenula na gore pa hramljem više nego ikada. Mora da u lavljim zubima ima nekakav otrov, jer kako bi inaĉe moglo biti da se zacijeljene rane uvijek iznova otvaraju i to, pazite, u isto doba godine kad sam ih zadobio? Teško je to ĉovjeku koji je, kao ja, ubio za svojega ţivota šezdeset i pet lavova, a šezdeset i šesti mu zgnjeĉi nogu kao sveţnjić duhana. To je nešto što izlazi izvan uobiĉajenog poretka stvari, a ja sam, ne uzimajući u obzir sve ostale okolnosti, uredan ĉovjek, i ne volim takve nepravilnosti. To sam spomenuo tek onako uzgred. Treći razlog: Jer ţelim da moj sin Harry koji tamo prijeko u Londonu uĉi u nekoj bolnici za lijeĉnika dobije nešto što će ga otprilike za tjedan dana zabaviti i saĉuvati ga od obijesti. Rad u bolnici mora da je kadšto zamoran i dosadan jer ĉovjek mora da se zasiti i paranja lešina, a kako ova pripovijest 2 Henry Rider Haggard

neće biti dosadna, ma kakva inaĉe bila, moţda će ga malo osvjeţiti za dan ili dva, dok je bude ĉitao. Ĉetvrti i posljednji razlog: jer kanim ispripovjediti najneobiĉniju pripovijest što je znam. Moţda će se uĉiniti ĉudnim što ja to kaţem, pogotovu obzirom na to da u mojoj pripovijesti nema ni jedne ţene — osim Fulate. Ne, ĉekaj! Tu je i Gagul, ukoliko je ona uopće ţena a ne neman. Ali njoj je bilo najmanje stotinu godina, pa stoga nije bila za udaju, i ne mogu je brojiti meĊu ţene. Na svaki naĉin mogu sigurno reći da u cijeloj pripovijesti nema nijedne suknje. No bolje bi bilo da se latim posla. Teška je to zadaća i ja osjećam da su mi kola zaglibila do osovine. Ali »sutjes, sutjes«, kako vele Buri (siguran sam da ne znam kako to izgovaraju) — polako, polako! Na kraju će snaţna sprega uvijek izvući kola, a sa slabim volovima nećeš nikamo stići. A sad poĉnimo. Ja, Allan Quatermain (Alan Kvotermen), dţentlmen iz Durbana u Natalu, zaklinjem se i kaţem — tako sam poĉeo svoj iskaz pred vlastima o smrti jadnog Kive i Ventfegela. Ali nekako mi se ne ĉini da bi to bio dobar poĉetak za knjigu. A osim toga, jesam li ja uopće dţentlmen? Što je zapravo dţentlemen? Ja to ne znam pravo, a imao sam posla gotovo samo s niggerima — ne, izbrisat ću rijeĉ »nigger« jer je ne volim. Poznavao sam domoroce koji su dţentlmeni, a to ćeš potvrditi i ti, sine, prije nego što proĉitaš ovu pripovijest. Poznavao sam, meĊutim, i kojekakve bijelce, pune novaca, koji su tek nedavno došli ovamo a nisu bili dţentlmeni. Ja sam svakako dţentlmen po roĊenju, premda cijeloga svog ţivota nisam bio ništa više nego pokretni trgovac i lovac. Ne znam, jesam li do danas ostao dţentlmen to moraš sam prosuditi. Nebesa znaju da sam pokušao da budem. U svoje sam vrijeme poubijao mnoštvo ljudi, ali nikada nisam ubijao od obijesti i nisam prljao ruke neduţnom krvlju. Ubijao sam jedino u samoobrani. Priroda nam je dala ţivot pa vjerujem da je smatrala da treba da ga branimo. Bar ja sam se uvijek toga drţao pa se nadam da me to neće teretiti kad odbije moj sat. Da, ovaj je svijet okrutan i pokvaren, a ja sam, ovako bojaţljiv ĉovjek, bio umiješan u preveliki broj pokolja. Ne mogu reći jesu li oni uvijek bili opravdani, ali na svaki naĉin nisam nikada krao i svega sam jedanput prevario nekoga Kafra za stado stoke. Ali taj se ĉovjek podlo i prljavo ponio prema meni, a osim toga me je zbog toga neĉistog posla uvijek pekla savjest. Dakle, prošlo je nekih osamnaest mjeseci kako sam upoznao ser Henryja Curtisa. To je bilo ovako: Bio sam u lovu na slonove s onu stranu 3 Rudnici kralja Salamuna

Bamangwata, ali pratila me je zla kob. Na tom mi je putu pošlo sve naopako, a povrh svega još sam i obolio od groznice. Ĉim sam se malo oporavio, spustih se dolje do Dijamantnih poljana, prodadoh ono malo slonove kosti, a isto tako i svoja kola i volove, raspustih svoje lovce i poštanskom se koĉijom odvezoh u Capetown. Proveo sam tjedan dana ondje i ustanovio da mi u svratištu previše raĉunaju. Kako sam već pogledao sve što se moglo pogledati, pa i botaniĉki vrt koji će, drţim, biti od velike koristi za cijelu zemlju, te novu zgradu parlamenta koja po mom uvjerenju neće koristiti nikome, odluĉih da se vratim u Natal. Kanio sam otputovati brodom »Dunkeld«, usidrenom u doku gdje je ĉekao na brod »Edinbourgh Castle« koji je dolazio iz Engleske. Kupih voznu kartu i poĊoh na brod, a istog se popodneva prekrcaše putnici s »Edinbourgh Castla« za Natal i mi digosmo sidro i otisnusmo se na more. MeĊu putnicima koji su došli na brod, dva su ĉovjeka pobudila moju radoznalost. Jedan od njih, ĉovjek od tridesetak godina, imao je najšira prsa i najdulje ruke što sam ih ikada vidio. Kosa mu je bila plava, brada jaka i isto tako plava, crte lica oštro rezane, a krupne sive oĉi bile su mu duboko usaĊene u oĉne šupljine. Nikad nisam vidio ljepšeg ĉovjeka od njega. Nekako me je podsjećao na stare Dance. To ne znaĉi da ja mnogo znam o starim Dancima, iako se sjećam nekog suvremenog Danca koji me je prevario za deset funti. Ali sjećam se da sam jednom vidio sliku nekih njihovih ratnika pa drţim da su oni neka vrst bijelih Zulua. Pili su iz velikih rogova, a duga im je kosa padala na leĊa. Promatrajući toga ĉovjeka koji je stajao uza stepenice koje su vodile do kabina, pomislih: kad bi imao malo duţu kosu i kad bi na ta silna ramena navukao ĉeliĉnu košulju, a u ruke uzeo bojnu sjekiru i pehar od roga — mogao bi posluţiti kao model za tu sliku. Da uzgred spomenem, ĉudno je to, i jasno pokazuje kako krv izbija na vidjelo: kasnije saznah da je ser Henry Curtis, kako se taj orijaš zvao, po podrijetlu Danac. Osim toga me je ţivo podsjećao još na nekoga, ali se u to vrijeme nisam mogao dosjetiti na koga. Onaj drugi ĉovjek koji je stajao uz ser Henryja i razgovarao s njime, bio je nizak, punašan i crnomanjast, posve drugoga kova. Odmah naslutih da je pomorski oficir. Ne znam zašto, ali vrlo je teško prevariti se u mornaru. U toku svoga ţivota odlazio sam s nekolicinom njih u lov i oni su se uvijek pokazali kao najbolji, najhrabriji i najkrasniji momci koje sam ikad upoznao, premda u razgovoru nisu baš birali rijeĉi. Stranicu ili dvije prije upitao sam što je dţentlmen? Sad ću odgovoriti na to: to je mornariĉki oficir, općenito uzevši, iako razumljivo i meĊu njima 4 Henry Rider Haggard

ima po koja crna ovca. Mislim da to dolazi od širokog oceana i daha vjetrova koja im ĉiste srca, otpuhuju im svu gorĉinu iz duše i ĉine ih onakvim, kakvi ljudi treba da budu. No, da se vratim na stvar: opet sam bio u pravu. Ustanovio sam da je taj ĉovjek zaista bio pomorski oficir, poruĉnik, da mu je bila trideset i jedna godina i da je nakon sedamnaest godina bio otpušten iz sluţbe njezina veliĉanstva uz prazan naslov kapetana, jer dalje nije mogao da napreduje. Eto, to mogu da oĉekuju ljudi koji sluţe kraljicu1 : da budu izbaĉeni u hladan svijet i da moraju traţiti nov kruh upravo u ono vrijeme kad su poĉeli da temeljito poznaju svoj posao i stigli u napon ţivota. No, pretpostavljam da oni mnogo ne mare za to, ali ja, što se mene tiĉe, volim da svoj kruh zaraĊujem kao lovac. Moţda imam manje novaca, ali zato manje moram i podnositi. Kako sam ustanovio po popisu putnika, taj se ĉovjek zvao Good — kapetan John Good. Bio je plećat, srednje visine, taman, odebeo i zanimljive vanjštine. Bio je vrlo dotjeran i uvijek glatko izbrijan, a na desnom je oku stalno nosio stakalce. Ĉinilo se da mu je ono priraslo uz obraz jer nije imalo vrpce, a on ga nikad nije skidao osim da ga obriše. Isprva sam mislio da i spava s njime, ali kasnije ustanovih da sam pogriješio. Kad bi odlazio u postelju, stavljao bi ga u dţep hlaĉa, zajedno s laţnim zubima, nanizanim u dva divna reda koji su me ĉesto naveli na to da ih poţelim, jer moji zubi nisu bili baš najbolji. Ali ja se istrĉavam. Tek što smo zaplovili na puĉinu spusti se noć, donijevši vrlo ruţno vrijeme. S kopna zapuše oštar vjetar, a neka vrst guste škotske magle uskoro nas sve otjera s palube. Naš »Dunkeld« bio je brod s plitkim dnom, pa je onako lagan poskakivao na valovima i silno se ljuljao. Neprekidno se ĉinilo da će se izvrnuti, ali se ne izvrnu. Bilo je nemoguće šetati po palubi pa tako stadoh u blizini stroja, gdje je biio toplo, zabavljajući se promatranjem klatna koje je bilo priĉvršćeno nasuprot meni i polako se ljuljalo naprijed i natrag, već prema tome kako se ljuljao brod, pri svakom nagibu pokazujući kut, u kojem bi se brod nakrivio. »Ovo klatno nije u redu; nije pravilno opterećeno«, najedanput nekako zlovoljno reĉe neki glas kraj moga ramena. Okrenuvši se ugledah onog pomorskog oficira kojega sam primijetio kad su se putnici uspeli na brod. »Zaista? Zbog ĉega mislite da je tako?« upitah ga. 1 Pisac misli englesku kraljicu Viktoriju, koja je vladala u drugoj polovici devetnaestog stoljeća (op. prev.). 5 Rudnici kralja Salamuna

»Zbog ĉega mislim? Uopće ne mislim. Pogledajte samo« — nastavi on kad se laĊa iza nagiba ponovo uspravila — »da se laĊa zaista nagnula u onom kutu, u kojem to pokazuje ovo klatno, nikad se više ne bi uspravila. To je sve. Ali to je posve sliĉno tim ljudima iz trgovaĉke mornarice; uvijek su tako prokleto nemarni.« Upravo u tom ĉasu zazvoni zvono, zovući nas na veĉeru. To mi nije bilo nimalo krivo jer je zaista strašno kad ĉovjek mora slušati oficira kraljevske mornarice kad se lati te teme. Poznajem samo jednu stvar koja je još gora, a ta je, kad ĉovjek mora slušati kapetana trgovaĉke mornarice gdje iskazuje svoje iskreno mišljenje o oficirima kraljevske mornarice. Kapetan Good i ja poĊosmo zajedno dolje na veĉeru i naĊosmo ser Henryja Curtisa gdje već sjedi za stolom. On i kapetan Good sjedili su jedan do drugoga, a ja im sjedoh suĉelice. Kapetan i ja uskoro povedosmo razgovor o lovu i kojeĉem drugom. Stavljao mi je brojna pitanja, a ja mu odgovarah što god sam bolje mogao. Uskoro razgovor prijeĊe na slonove. »Ah, gospodine«, poviĉe neki putnik koji je sjedio uza me, »baš ste se namjerili na pravog ĉovjeka. Lovac Quatermain vam o slonovima moţe reći više od ikog drugog.« Ser Henry, koji je sjedio posve mirno i šutke slušao nas razgovor, vidljivo se trţe. »Oprostite, gospodine«, reĉe, nagnuvši se preko stola. Govorio je tihim, dubokim glasom koji je, kako mi se ĉinilo, posve odgovarao tim silnim plućima. »Oprostite, gospodine, ne zovete li se vi Allan Quatermain?« Rekoh da je tako. Orijaš ne reĉe više ništa, ali kasnije ĉuh kako je tiho promrmljao »sreća«. Veĉera se uskoro završi. Kad smo izlazili iz blagovaonice, priĊe mi ser Henry i upita me, ne bih li htio da doĊem u njegovu kajitu da ondje popušim lulu. Prihvatih, a on poĊe dalje prema palubnoj kabini. Bila je to veoma lijepa prostorija. Zapravo su bile dvije kabine, ali kad je ser Carnet ili neki drugi od onih velikih zvijeri putovao niz obalu na »Dunkeldu«, uklonili su pregradu i nisu je više postavili. U kabini se nalazio divan, a pred njim malen stol. Ser Henry pošalje posluţitelja po bocu viskija, a nas trojica sjedosmo i pripalismo lule. »Gospodine Quatermainu«, reĉe ser Henry Curtis pošto je posluţitelj donio viski i zapalio svjetiljku, »vi ste, drţim, pretprošle godine u ovo vrijeme bili u predjelu nazvanom Bamangwato, u sjevernom Transvaalu.« 6 Henry Rider Haggard

»Bio sam«, odgovorih, priliĉno zaĉuĊen što taj gospodin tako dobro zna kuda se ja krećem, što, uostalom, bar koliko je meni poznato, nije neka osobito vaţna stvar. »Ondje ste se bavili trgovinom, zar ne?« umiješa se kapetan Good na svoj ţivahan naĉin. »Da. Odvezao sam onamo puna kola robe i izvan naselja postavio logor pa ostao ondje dok nisam sve rasprodao.« Ser Henry mi je sjedio suĉelice u stolici od trske s Madeire, a ruke je naslonio na stol. Sad odjednom podiţe pogled i oštro upre svoje krupne sive oĉi u moje lice. Uĉini mi se da u njima razabirem neku ĉudnu strepnju. »Niste li moţda ondje sreli nekog ĉovjeka imenom Neville (Nevil)?« »Da, jesam. Ispregao je svoje volove kraj mene da se odmori dva tjedna prije nego što se uputi u unutrašnjost. Prije nekoliko mjeseci primio sam pismo nekog odvjetnika kojim me pita znam li što se dogodilo s njim. Ja sam mu odgovorio sve što sam u ono vrijeme znao.« »Da«, potvrdi ser Henry, »poslaše mi vaše pismo. U njemu ste naveli da je gospodin imenom Neville poĉetkom svibnja otputovao iz Bamangwata u kolima s jednim vozarom, jednim goniĉem volova i jednim kaferskim lovcem koji se zvao Jim (Dţim). Spomenuli ste da je Neville rekao da se kani odvesti do Inyatija, posljednje trgovaĉke stanice u zemlji Matabele, bude li to moguće, a onda će prodati kola i pješice nastaviti put. Rekli ste takoĊer i to da je Neville prodao kola jer ste ih šest mjeseci kasnije vidjeli u posjedu nekog portugalskog trgovca koji vam je ispripovjedio da ih je u Inyatiju kupio od nekog bijelca ĉije je ime zaboravio, a taj bijelac da je s jednim uroĊeniĉkim slugom otišao u unutrašnjost u lov, bar kako je on to vjerovao.« »Tako je.« Nasta stanka. »Gospodine Quatermainu«, najednom će ser Henry, »pretpostavljam da ne znate ili ne moţete pogoditi ništa potanje o razlozima puta mojega — o putu gospodina Nevilla prema sjeveru, ili prema onom cilju, kamo je već pošao?« »Nešto sam naĉuo«, rekoh i zašutjeh. To je bio predmet o kojemu baš ne bih volio raspravljati. Ser Henry i kapetan Good pogledaše jedan drugoga i kapetan Good kimnu glavom. »Gospodine Quatermainu«, reĉe ser Henry, »ispripovjedit ću vam jednu pripovijesl i zatraţiti vaš savjet, a moţda i vašu pomoć. Posrednik koji mi je 7 Rudnici kralja Salamuna

predao vaše pismo rekao mi je da se u svakom pogledu mogu osloniti na vas jer da ste vi u Natalu dobro poznat i da vas svi poštuju, pogotovu zbog vaše pouzdanosti.« Naklonih se i ispih gutljaj viskija s vodom da sakrijem smetenost jer sam skroman ĉovjek a ser Henry nastavi: »Gospodin Neville je moj brat.« »Oh«, rekoh i trgoh se jer mi je sad bilo jasno na koga me je podsjetio ser Henry kad sam ga ugledao. Njegov je brat bio mnogo niţi i imao je tamnu bradu, ali kad sam razmislio o njemu, sjetih se da je imao jednako sive oĉi i isti oštar pogled. I crte lica bile su im sliĉne. »On je bio moj jedini brat, moj mlaĊi brat«, nastavi ser Henry. »Sve do posljednjih pet godina nismo, drţim, proveli ni mjesec dana jedan bez drugoga. Ali upravo prije pet godina zadesi nas nesreća, kakva se u svakoj obitelji zna dogoditi: ţestoko se posvadismo, a ja se u srdţbi veoma nepravedno ponijeh prema svom bratu.« Ovdje kapetan Good odluĉno kimnu glavom kao da potvrĊuje svoje misli. Upravo u tom ĉasu brod se jako nagnu tako da se ogledalo, priĉvršćeno pred nama na desnoj strani, na ĉasak naĊe gotovo iznad naših glava. Kako sam sjedio s rukama u dţepovima i gledao uvis, vidjeh ga u ogledalu kako odluĉno kima glavom. »Kako po svoj prilici znate«, nastavi ser Henry, »kad ĉovjek umre bez oporuke, a ostavi samo zemlju, samo nekretnine, one sve pripadnu najstarijem sinu. Sluĉaj je htio da je naš otac umro bez oporuke, upravo u ono vrijeme kad smo se posvadili. OdgaĊao je da je napravi sve dok nije bilo prekasno. Posljedica je bila da je moj brat, koji se nije spremio ni za jedno zvanje, ostao bez prebijene pare. Naravno, da bi moja duţnost bila da se pobrinem za nj, ali naša je zavada u ono vrijeme bila tako oštra da mu ja — stidim se da to kaţem (i on duboko uzdahnu) — ne ponudih ništa. Ne zbog toga što mu ne bih ništa priuštio, već zato što sam ĉekao da on uĉini prvi korak. Ali on ga ne uĉini. Ţao mi je što vam time dosaĊujem, gospodine Quatermainu, ali moram da vam razjasnim cijelu stvar. Zar ne, Good?« »Dakako, dakako«, odvrati kapetan. »Uvjeren sam da će gospodin Quatermain zadrţati cijelu stvar za sebe.« »Naravno«, rekoh, jer sam se i sam ponosio svojom povjerljivošću. »Dakle«, naslavi ser Henry, »u ono je vrijeme imao moj brat na svom raĉunu u banci nekoliko stotina funti. Ne rekavši mi ni rijeĉi, on podiţe tu neznatnu svotu, uze ime Neville i otputuje u Juţnu Afriku, zanesen ludom 8 Henry Rider Haggard

nadom da će se ondje obogatiti. Sve sam to ĉuo kasnije. ProĊoše neke tri godine. O bratu ne ĉuh ni rijeĉi, premda sam mu nekoliko puta pisao. Nema sumnje da nije primio moja pisma. Ali što je vrijeme više odmicalo, sve sam se više zabrinjavao za nj. Ustanovio sam, gospodine Quatermainu, da krv nije voda.« »To je istina«, rekoh misleći na svog sina Harryja. »Ustanovio sam i to, gospodine Quatermainu, da bih dao polovinu svojeg imutka da saznam da li je moj brat George, jedini roĊak kojega imam, ţiv i zdrav i hoću li ga opet vidjeti.« »Ali niste ništa saznali, Curtis«, odreţe kapetan Good, gledajući orijaša u lice. »Da, gospodine Quatermainu, što je vrijeme više odmicalo, stao sam sve više nastojati da doznam, je li moj brat ţiv ili mrtav, a ako je ţiv, da ga dovedem natrag kući. Povedoh izvide, a vaše je pismo bilo kazivalo da je George do pred kratko vrijeme bio još ţiv. Ali ipak mi nije reklo sve. I tako, da ne duljim više, odluĉih da sam krenem na put i da ga potraţim. A gospodin Good je bio tako ljubazan da poĊe sa mnom.« »Da«, potvrdi kapetan, »nemam drugoga posla, kako vidite. Moji su me lordovi iz admiraiiteta izbacili da gladujem uz pola plaće. A sad biste nam, gospodine, moţda mogli ispripovjediti što znate ili ste ĉuli o ĉovjeku koji se nazivao Neville.« 9 Rudnici kralja Salamuna

Drugo poglavlje LEGENDA O RUDNICIMA KRALJA SALAMUNA »Što ste, dakle, u Bamangwatu ĉuli o putu moga brata?« upita ser Henry kad sam prestao puniti lulu prije nego što odgovorim kapetanu Goodu. »Ĉuo sam ovo«, odgovorih, »i sve do danas nisam o tom nikome spomenuo ni rijeĉi. Ĉuo sam da se otputio prema rudnicima kralja Salamuna.« »Rudnicima kralja Salamuna!« kliknuše obojica u isti ĉas. »A gdje se nalaze?« »Ne znam«, odgovorih. »Znam samo gdje se govori da se nalaze. Jednom sam vidio vrhunce planina koje ih omeĊuju, ali izmeĊu mene i njih prostiralo se stotinu i trideset milja pustinje, a nije mi poznato da je ikoji bijelac, osim jednoga, prešao preko njih. No moţda će biti najbolje da vam ispripovjedim legendu o rudnicima kralja Salamuna onako kako je znam. A vi morate zadati rijeĉ da bez mojega dopuštenja nećete o tome reći ni slovca. Pristajete li na to? Imam razloga da to zahtijevam.« Ser Henry kimnu glavom, a kapetan Good reĉe: »Dakako, dakako.« »Dobro«, poĉeh, »kao što moţete zamisliti, lovci na slonove općenito su grubi ljudi koji se mnogo ne brinu za drugo osim za ĉinjenice što ih donosi ţivot, i za drţanje Kafara. Ali tu i tamo srest ćete ĉovjeka koji nastoji da skupi uroĊeniĉke predaje i pokušava saznali sitne ulomke povijesti te mraĉne zemlje. Upravo takav je bio prvi ĉovjek koji mi je ispripovjedio legendu o rudnicima kralja Salamuna. Zvao se Evans. Od onda je prošlo već tridesetak godina. U ono sam vrijeme prvi put bio u lovu na slonove u zemlji Mata-bele. Naredne ga je godine, siromaha, ubio neki ranjeni bivol, pa sad leţi pokopan u blizini vodopada rijeke Zambezi. Jedne sam noći, sjećam se, pripovijedao Evansu o nekim divnim radovima što sam ih, loveći kudu i eland antilope našao u predjelu koji se sad zove Lydenburgova krajina, u Transvaalu. Vidim da su kasnije u potrazi za zlatom ponovo pronaĊeni takvi radovi, ali ja sam već davno prije znao za njih. Ondje se nalazi široka kolna cesta usjeĉena u stanac-kamen. Ona vodi do ulaza u rudnik ili do neke galerije. Unutar samog ulaza u galeriju nalaze se hrpe zlatonosna bjelutka, nagomilana ondje i pripravljena za mrvljenje. To 10 Henry Rider Haggard

pokazuje da su radnici, ma kakvi oni bili, morali u ţurbi napustiti posao. Dvadesetak koraka dalje galerija je pregraĊena zidom, divnim djelom zidarskog umijeća. ‘Gle!’ reĉe mi Evans, ‘ali ja ću vam ispripovjediti još neobiĉniju stvar.’ I on mi poĉe pripovijedati kako je daleko u unutrašnjosti našao ruševine nekoga grada za koji je drţao da je biblijski Ofir. I drugi su uĉeni ljudi govorili isto, mnogo prije mojega siromašnog Evansa. Sjećam se da sam napeto slušao o svim tim ĉudesima jer sam u ono vrijeme bio još mlad. Ta je pripovijest o staroj civilizaciji i o blagu što su ga ti stari Izraelci ili Feniĉani izvlaĉili iz zemlje, mnogo prije nego što je ona pala u najmraĉnije barbarstvo podraţivala moju maštu. Evans me iznenada upita: ‘Mladiću, jeste li ikada ĉuli za Sulimanove planine gore na sjeverozapadu pokrajine Mashukulumwe?’ Odgovorih mu, da nikada nisam ĉuo za njih. ‘No. Gledajte’, reĉe mi on, ‘ondje je Salamun doista imao svoje rudnike, to jest, svoje rudnike dijamata.’ ‘Kako to znate?’ upitah ga. ‘Znam. Jer što je Suliman nego iskrivljeno Salamun? A osim toga neka mi je stara isanusi (ĉarobnica) gore u pokrajini Manica pripovijedala o tome. Rekla mi je da je narod koji ţivi s onu strane planina, ogranak plemena Zulu, da govori narjeĉjem njihova jezika, ali da su to još ljepši i pristaliji ljudi. Rekla mi je i to da meĊu njima ţive mnogi veliki vraĉi koji su svoju umjetnost nauĉili od bijelaca u vrijeme »kad je još cio svijet bio mraĉan«, i da oni ĉuvaju tajnu o divnom rudniku »blistava kamenja«.’ Ali ja sam se onda samo nasmijao toj pripovijesti, premda me je zanimala jer u ono vrijeme nisu bili još pronaĊeni rudnici dijamanata. Jadni je Evans otišao i poginuo, a ja se punih dvadeset godina i ne sjetih toga — a to je vrlo mnogo vremena, gospodo, jer lovac na slonove rijetko proţivi dvadeset godina u svom zvanju — doznao sam neke odreĊenije podatke o Sulimanovim planinama i o zemlji koja se nalazi iza njih. Boravio sam daleko gore iza pokrajine Manica, kraj naselja koje se zove Sitandov kraal. Bilo je to bijedno naselje jer ĉovjek ondje nije mogao dobiti ništa za jelo, a u okolici gotovo nije bilo divljaĉi. Dobio sam napadaj groznice i bio sam u vrlo jadnom stanju, kad jednoga dana stiţe onamo i neki Portugalac samo s jednim pratiocem, nekim mješancem. Dobro poznajem one Portugalce iz Delagoe. Općenito uzevši, nema gorih Ċavola i obješenjaka od njih, i nema nikoga, tko bi toliko i svom snagom udarao po ljudskom mesu kao što oni tuku svoje robove. Ali taj je ĉovjek bio posve drukĉiji od onih bijednika koje sam obiĉno susretao. Više me je podsjećao 11 Rudnici kralja Salamuna

na one uglaĊene donove o kojima sam ĉitao. Bio je visok i mršav, krupnih crnih oĉiju i uvijena prosijeda brka. Malo smo razgovarali jer je on slabo govorio engleski, a ja sam samo nešto malo razumio portugalski. Rekao mi je da se zove Jose (Ţoze) Silvestra i da ima posjed u blizini zaljeva Delagoa. A kad je slijedećeg dana došao sa svojim pratiocem, nekim mješancem, reĉe mi ‘Do viĊenja’ i skinu šešir na starinski naĉin. ‘Do viĊenja, gospodine’, reĉe, ‘sretnemo li se ikada, bit ću najbogatiji ĉovjek na svijetu, pa ću se sjetiti i vas.’ Malo se nasmijali — bio sam odviše slab, a da bi se mogao glasno nasmijah — i stadoh ga pratiti pogledom. Odlazio je prema zapadu u veliku pustinju. Pitao sam sam sebe, nije li moţda lud, i što li misli da će ondje naći? ProĊe tjedan dana, i ja se poĉeh oporavljati od groznice. Jedne sam veĉeri sjedio na zemlji pred svojim malim šatorom što sam ga ponio sa sobom, gloĊući posljednji batak pileta kojeg sam kupio od nekog domoroca za komad tkanine vrijedan dvadeset pilića. Piljio sam u vruće crveno sunce koje je zapadalo u pustinju, kad najednom ugledah neki lik, naoko Evropljanina, jer je nosio kaput. Ugledah ga na rukama i koljenima, a onda se uspravi i stade posrtati nekoliko koraka, ali opet pade i nastavi puzati. Vidio sam da je netko u nevolji i poslao sam mu u pomoć jednoga od svojih lovaca. On ga brzo dovede i, što mislite, tko je to bio?« »Jose Silvestra, dakako«, reĉe kapelan Good. »Da, Jose Silvestra, ili bolje reći njegov kostur s malo koţe. Lice mu je bilo svijetloţuto od groznice, krupne su mu i tamne oĉi upale jer mu je sve meso nestalo s lica. Nije ostalo nišla do ţute pergamentne koţe, sijede kose i golih kostiju koje su stršile ispod koţe. ‘Vode! Zaboga, vode!’ zastenje on. Opazih da su mu usne ispucane, a jezik koji je isplazio, nateĉen i crn. Dadoh mu vode s malo mlijeka, i on je ispi poţudnim gutljajima, pola pinte ili više a da nijedanput nije odahnuo. Onda ga ponovo uhvati groznica; on klonu i poĉe buncati o Sulimanovim planinama, o dijamantima i o pustinji. Uzeh ga sebi u šator i pomogoh mu koliko god sam mogao., ali sve je bilo prekasno. Vidio sam da mu se pribliţuje kraj. Oko jedanaest sati se malo smirio, a ja legoh da se odmorim i naspavam. U zoru se probudih i vidjeh u polumraku kako Silvestra — onako neobiĉan i mršav lik — sjedi i gleda prema pustinji. Prva sunĉeva zraka sinu uskoro iznad široke ravnice pred nama; širila se sve dok nije tamo u daljini doprla do hrpta jedne od najviših planina Sulimanova gorja, udaljenog više od stotinu milja. 12 Henry Rider Haggard

‘Eno ga!’ poviknu ĉovjek na umoru portugalskim jezikom ispruţivši svoju dugu mršavu ruku. ‘Ali ja neću nikada stići do njega, nikada! Nitko neće nikad stići do njega!’ Najednom zasta; kao da je stvarao neku odluku. ‘Prijatelju’, progovori, okrenuvši se prema meni. ‘Jeste li ovdje? Mraĉi mi se pred oĉima.’ ‘Jesam’, rekoh, ‘tu sam; lezite samo i odmorite se.’ ‘Ah’, odvrati on. ‘uskoro ću se odmoriti. Imam dosta vremena za to — cijelu vjeĉnost. Ĉujte, ja umirem! Bili ste mi dobri. Zato ću vam dati ove papire. Moţda ćete stići onamo, ako vam uspije da ţivi proĊete kroz pustinju koja je ubila mene i mojega siromašnog slugu!’ Zatim posegnu u košulju i izvuĉe nešto što mi se uĉini kao burska kesica za duhan od koţe crne antilope. Bila je svezana malim koţnim remenĉićem što ga nazivamo rimpi. On ga pokuša odriješiti, ali mu to nije uspjelo. Pruţi mi vrećicu i reĉe: ‘Odriješite je.’ Uĉinih to i izvukoh komadić prljava ţuta platna na kojemu je nešto bilo napisano slovima rĊave boje. U platnu se nalazio komadić papira. Onda on nastavi tihim glasom, jer je postajao sve slabiji: ‘Na papiru je sve ono što je i na krpi. Godine sam utrošio dok sam to proĉitao. Ĉujte; moj predak, politiĉki izbjeglica iz Lisabona i jedan od prvih Portugalaca koji su se iskrcali na ovim obalama, pisao je to umirući na onim planinama, preko kojih nikad nije prešla noga bijelca, ni prije ni poslije. Zvao se Jose da Silvestra, a ţivio je prije tri stotine godina. Njegov rob koji ga je ĉekao s ove strane planina našao ga je mrtva i donio pismo kući u Delagou. Pismo je ostalo u obitelji, ali se nitko nije trudio da ga proĉita dok to na kraju ne uĉinih ja. A ja sam, eto, zbog njega izgubio ţivot. Netko drugi mogao bi ipak uspjeti i postati najbogatiji ĉovjek na svijetu — najbogatiji ĉovjek na svijetu! Ali nemojte ga dati nikome; poĊite sami!’ Zatim ponovo poĉe buncati, a za jedan je sat sve bilo svršeno. Poĉivao u miru. Umro je vrlo spokojno, a ja ga zakopah duboko i navaljah mu krupno kamenje na prsa, pa ne vjerujem da su ga ĉagljevi mogli iskopati. A zatim otputovah.« »Dobro, a šta je s pismima?« upita ser Henry, oĉito s mnogo zanimanja. »Da, što je s onim pismima? Što je bilo u njima?« doda kapetan. »Dobro, gospodo, kad baš ţelite, reći ću vam. Nikada ih nisam nikome pokazao osim svojoj dragoj ţeni koja je mrtva, a ona je smatrala da je sve to besmislica. Pokazao sam ih i nekom starom pijanom Portugalcu koji ih je preveo za me, a idućeg je jutra sve zaboravio. Ona izvorna krpa je u mojoj 13 Rudnici kralja Salamuna

kući u Durbanu, ali engleski prijevod imam u svojoj biljeţnici, zajedno s prijevodom siromašnoga don Hosea, a isto tako i faksimil geografske karte, ukoliko je smijemo nazvati geografskom kartom. Evo ih.« I ja izvadih iz biljeţnice sloţeni papir, razvih ga i proĉitah: »Ja, Jose da Silvestra, koji sad umirem od gladi u maloj spilji u kojoj nema snijega, na sjevernoj strani bradavice, a na najjuţnijem dijelu onih dviju planina što sam ih nazvao Sabinim grudima, pišem ovo godine 1590, komadićem zašiljene kosti na komadu svoje odjeće, a krv mi sluţi kao crnilo. Ako to naĊe moj rob kad doĊe ovamo, i ako to donese u Delagou, neka moj prijatelj (ime je neĉitljivo) obavijesti o tome kralja da uzmogne poslati vojsku, pa ako prijeĊe ţiva kroz pustinju i preko planina i pobijedi hrabre Kukuance i njihovu Ċavolsku vještinu, u koju bi svrhu trebalo povesti sa sobom mnogo svećenika, postat će najbogatiji kralj poslije Salamuna. Svojim sam oĉima vidio nebrojene dijamante nagomilane u Salamunovoj riznici iza bijele smrti, ali zbog izdaje ĉarobnice Gagul nisam mogao ponijeti ništa; spasio sam samo goli ţivot. Tko doĊe neka ide po karti, neka se uspne po snijegu lijeve Sabine dojke — sve dok ne doĊe do bradavice, gdje na sjevernoj strani vodi velika cesta koju je sagradio Salamun. Odande su tri dana puta do kraljeve palaĉe. Neka ubije Gagul. Molite se za moju dušu. Zbogom. Jose da Silvestra« Portugalski tekst glasi: »Eu José da Silvestra que eston morrendo de forme mâ pequena cova onde nao ha neve ao lado norte bico mais ao sul das daus montanhas que chamei seio de Sheba; escrevo isto no anno 1590; escrevo isto com um pedaço d'osso n'um farrapo de minha roupa e com sangue meu per tinta; se o meo escravo der com isto quando venha ao levar para Lourenzo Marquez, que o meu amigo — leve a cousa ao ce ahecicmento d'El Rei, para que possa mandar um exercito que, se desfiler pelo deserto e pelas montangas e mesmo sobrepujar os bravos Kukuanes a suas artes diabolicas, pelo se deviam frazer muitos padres Fara o Rei mais rico depois de Salamao. Com meus progris olhos ve os diamantes sem conto guardados nas camaras do thesourno de Salamao a traz da morte branca, mas pela traicao de Gagoa a feiticeira achadora, nada poderia levar e apenas a minha vida. Quem vier siga o mappa e trepe pela neve de Sheba peito à esquerda até chegar ao bico, do lado norte do qual está a 14 Henry Rider Haggard

grande estrada do Solomao por elle feita, donde ha tre dias de jornada até ao Palacio do Rie. Mat. Gagoal. Reze por minha alma. Adeos. José da Silvestra« Kad sam dovršio ĉitanje pisma i pokazao kopiju nacrta što ga je stari don Jose napisao na samrti svojom krvlju, nasta zapanjena šutnja. »Da«, kimnu kapetan Good, »ja sam dvaput obišao svijet, pristajao sam u mnogim lukama, ali neka me objese ako sam ikad ĉuo pripovijest kao što je ova, pa ni u knjizi s najvećim bajkama.« »Ĉudna je to pripovijest, gospodine Quatermainu«, reĉe ser Henry. »Nadam se da ne zbijate šalu s nama. Znam da se smatra dopuštenim da se katkad na taj naĉin nasamare novi pridošlice.« »Ako tako mislite, ser Henry«, rekoh veoma zbunjen i spremih papire u dţep, jer ne volim da me smatraju takvim glupim klipanom koji drţi da je duhovito bajati kojekakve laţi, i koji se pred novajlijama neprestano razmeće izvanrednim lovaĉkim pustolovinama koje se nikada nisu dogodile, »onda je s time stvar svršena.« I ja ustadoh da odem. Ser Henry mi stavi svoju krupnu ruku na rame. »Sjednite, gospodine Quatermainu. Oprostite mi, molim. Vrlo dobro vidim da nas ne ţelite prevariti, ali ta je pripovijest tako neobiĉno zvuĉala da sam jedva mogao povjerovati.« »Kad stignemo u Durban, moći ćete vidjeti izvorni nacrt i pismo«, rekoh malo umiren jer, zaista kad sam malo promislio o stvari, nije mi se ništa uĉinilo ĉudnim što su posumnjali u moju iskrenost. »Ali nisam vam još ništa rekao o vašem bratu. Poznajem vodiĉa Jima koji ga je pratio. Podrijetlom je iz plemena Beĉuana, dobar je lovac, a za domoroca veoma bistar. Onoga jutra kad je gospodin Neville odlazio ugledah Jima gdje stoji kraj mojih kola i reţe duhan na rudi. ‘Jime’, upitah ga. ‘na kakav ste to put pošli? U lov na slonove?’ ‘Ne, baas’, odvrati mi on, ‘pošli smo u potragu za neĉim što je mnogo vrednije od bjelokosti.’ ‘Što bi to moglo biti?’ upitah iz radoznalosti. ‘Je li zlato?’ ‘Nije, baas, nešto još vrednije od zlata.’ I on se naceri. Nisam ga više ništa upitao, jer nisam volio da sam rušim svoje dostojanstvo pokazujući radoznalost, ali to mi je bilo zagonetno. Jim uskoro svrši s rezanjem duhana. ‘Baas’, pozove me. Ja se i ne osvrnuh na nj. 15 Rudnici kralja Salamuna

‘Baas’, opet će on. ‘No, momĉe, što je?’ upitah ga. ‘Baas, mi smo pošli u potragu za dijamantima.’ ‘Dijamantima! Pa onda ste pošli u krivom smjeru. Trebali biste krenuti prema dijamantnim poljima.’ ‘Baas, jesi li ikada ĉuo za Sulimanove planine?’ ‘Jesam.’ ‘Jesi li ikad ĉuo da ondje ima dijamanata?’ ‘Ĉuo sam neku ludu priĉu, Jime.’ ‘Nije to priĉa, baas. Poznavao sam ţenu koja je došla odanle i stigla u Natal sa svojim djetetom. Ona mi je to ispripovjedila - sad je mrtva.’ ‘Tvoj će gospodar nahraniti lešinare, Jime, ako pokuša da stigne u Sulimanovu zemlju, a isto će se dogoditi s tobom, samo ako budu lešinari mogli da još štogod otkljuĉaju s tvoje bezvrijedne stare lešine’, rekoh. On se nasmije. ‘Moţda, baas. Svatko mora umrijeti. No ipak bih volio da vidim kakva je ta nova zemlja jer slonova ima ovdje sve manje.’ ‘Ah, momĉe’, rekoh mu, ‘poĉekaj samo dok te blijedi starac (smrt) ne zgrabi za tu gušu, a onda ćemo ĉuti kakvu ćeš pjesmu zapjevati.’ Pola sata kasnije vidjeh kako se Nevilleova kola udaljuju. Najednom Jim dotrĉi natrag. ‘Zbogom, baas’, reĉe mi. ‘Ne bih htio da odem a da se ne oprostim s tobom, jer ćeš ti po svoj prilici imati pravo i mi se više nikada nećemo vratiti.’ ‘Je li tvoj gospodar zaista krenuo prema Sulimanovim planinama, Jime, ili si mi ti to samo slagao?’ ‘Nisam’, reĉe on, ‘zaista je krenuo onamo. Rekao mi je da mora da se na neki naĉin obogati ili da to mora bar pokušati; pa tako moţe da pokuša i s dijamantima.’ ‘Oh’, rekoh mu, ‘priĉekaj još ĉasak, Jime, dat ću ti pismo za tvojega gospodara, ali moraš mi obećati da mu ga nećeš predati prije nego što stignete do Inyatija.’ To je naselje bilo udaljeno stotinjak milja. ‘Hoću’, odvrati on. I tako uzeh komadić papira i napisah na njemu: ‘Neka se onaj tko doĊe... uspne po snijegu lijeve Sabine grudi sve dok ne stigne do bradavice, gdje se na sjevernoj strani nalazi velika Salamunova cesta.’ ‘Ĉuj, Jime’, rekoh mu, ‘kad svom gospodaru predaš ovaj papir, reci mu da će biti dobro da se taĉno drţi ovoga savjeta. Ne smiješ mu ga predati 16 Henry Rider Haggard

sada, jer ne ţelim da se vrati i da mi stavlja pitanja na koja mu ne bih htio odgovoriti. A sad se gubi, lijenĉino, jer su kola gotovo već nestala s vidika.’ Jim uze pismo i ode; to je sve što znam o vašem bratu, ser Henry. Ali veoma se bojim ...« »Gospodine Quatermainu«, prekinu me ser Henry, »pošao sam u potragu za svojim bratom. Poći ću njegovim tragom sve do Sulimanovih planina, a bude li potrebno i preko njih, sve dok ga ne naĊem ili ne doznam da je mrtav. Hoćete li poći sa mnom?« Ja sam, kao što sam, mislim, već rekao, oprezan, zapravo bojaţljiv ĉovjek pa ustuknuh pred tom zamisli. Uĉinilo mi se da bi polazak na takvo putovanje bilo isto što i put u sigurnu smrt. Ostavivši sve ostalo po strani, upravo sad se nisam smio izloţiti smrti jer sam morao da potpomaţem sina. »Ne, hvala vam, ser Henry. Mislim da je bolje da ne poĊem«, rekoh. »Odviše sam star za takve divlje pustolovine. Svršili bismo kao moj siromašni prijatelj Silvestra. Imam sina koji zavisi o meni pa ne mogu svoj ţivot izlagali opasnosti.« I ser Henry i kapelan Good bili su, ĉini se, veoma razoĉarani. »Gospodine Quatermainu«, reĉe ser Henry, »ja sam imućan ĉovjek. Odluĉio sam da tu stvar izvedem do kraja. Kao nagradu za svoj rad moţete zatraţiti bilo kakvu razboritu svotu i ja ću vam je isplatiti prije odlaska. Ja ću osim toga, prije nego što krenemo, urediti da vaš sin bude dostojno opskrbljen za sluĉaj da se nama ili vama dogodi kakva nesreća. Iz toga ćete razabrati koliko potrebnom smatram vašu prisutnost. A ako srećom stignemo onamo i naĊemo dijamante, podijelit ćete ih s Goodom na jednake dijelove. Meni ne trebaju. Vjerojatnost da do toga doĊemo vrlo je malena, razumije se, no isto vrijedi i za bjelokost do koje bismo došli. Moţete mirno da mi stavite svoje uvjete, gospodine Quatermainu. Razumije se da ću snositi i sve troškove.« »Ser Henry«, rekoh, »to je najvelikodušnija ponuda što sam je ikada primio. Siromašan lovac i trgovac ne moţe lako da je odbije; ali i zadaća je najteţa od sviju što sam ih dosad izveo. Odgovorit ću vam prije nego što stignemo u Durban.« »Vrlo dobro«, odvrati ser Henry. Ja im onda zaţeljeh laku noć i poĊoh spavati; cijelu sam noć sanjao o siromašnom davno umrlom Silvestru i o dijamantima. 17 Rudnici kralja Salamuna

Treće poglavlje UMBOPA STUPA U NAŠU SLUŢBU Za putovanje od Capa do Durbana potrebno je ĉetiri do pet dana, već prema brzini broda i prema vremenu. Kadšto, kad se teško vrši iskrcavanje kod East Londona, gdje onda još nisu izgradili onu divnu luku o kojoj toliko pripovijedaju i u koju su uloţili toliko novaca, putnici su se zadrţavali i po dvadeset i ĉetiri sata prije nego što su mogli isploviti teretni ĉamci i primiti robu s broda. Ali ovom prilikom nismo morali ništa ĉekati jer nije bilo velikih valova, a teglenice isploviše odmah vukući za sobom duge nizove ruţnih brodića plitka dna u koje onda uz gromki štropot istovariše teret. Roba se bacala da je sve treskalo, bez obzira na to kakva je bila. Svejedno da li je u sanducima bio kineski porculan ili svila, svi su oni dijelili istu sudbinu. Vidio sam neki sanduk s ĉetiri tuceta boca šampanjca kako se smrskao u komade i kako je šampanjac pištao i pjenušio se na dnu prljava ĉamca za prijevoz tereta. Bila je to velika šteta, a Kafri u ĉamcu su oĉito isto tako mislili, jer naĊoše nekoliko cijelih boca, odbiše im grla i ispiše ih. Ali nisu uzeli u obzir nadimanje što ga to piće prouzrokuje, a kad ono poĉe djelovali stadoše se valjati na dnu ĉamca viĉući da je dobro piće bilo »tagati«, uĉarano. Stadoh im govoriti s broda i rekoh im da je to najjaĉi lijek bijelih ljudi i da će brzo umrijeti. Oni silno zaplašeni odveslaše na obalu. Ne vjerujem da će ikada više dirnuti šampanjac. Sve smo se to vrijeme pribliţavali Natalu, a ja sam razmišljao o ponudi ser Henryja. Jedan ili dva dana nismo o tome uopće govorili, iako sam im ispripovjedio nekoliko istinitih lovaĉkih zgodica. Nema potrebe da se laţe o lovu, jer ĉovjek koji se obrtimice bavi lovom doznaje veoma mnogo zanimljivih stvari što su se zaista dogodile. To spominjem samo onako usput. Na kraju se neke divne veĉeri u sijeĉnju, koji je naš najvrući mjesec, povezosmo uz obalu Natala nadajući se da ćemo o zalasku sunca stići do Durbanskog rta. To je krasna obala sve od East Londona, s crvenim pješĉanim humcima i širokim pojasima svjeţeg zelenila, tu i tamo prošarana kaferskim selima i obrubljena trakom bijelih valova koji se visoko pjene, udarajući o pećine. 18 Henry Rider Haggard

Baš pred samim Durbanom predio je osobito raznolik. Ondje se vide duboki klanci što su ih kiše u toku stoljeća urezale, a na dnu klanca blistaju rijeke; ovdje su i tamnozelene šume koje rastu onako kako ih je priroda zasadila i raznobojno zelenilo kukuruznih polja i šećerne trske, dok tu i tamo proviruje poneka bijela kućica, smješkajući se mirnom moru, upotpunjujući cio prizor i dajući mu biljeg neĉeg domaćeg i prisnog. Po mom mišljenju, ma kako bio divan neki prizor, ipak je potrebna prisutnost ĉovjeka da ga upotpuni. No moţda je to zbog toga što sam toliko ţivio u divljini, pa zato znam što vrijedi civilizacija, iako je sigurno da ona razgoni divljaĉ. Ali mi smo se malo prevarili u raĉunu i sunce je već posve zapalo prije nego što bacismo sidro na rtu i ne zaĉusmo top koji je objavljivao dobrim graĊanima da je stigla pošta iz Engleske. Bilo je već previše kasno a da bismo pomislili da se još iste noći iskrcamo, pa pogledasmo kako su iskrcali poštu i ĉamac za spasavanje i siĊosmo dolje da ugodno veĉeramo. Kad se opet vratismo na palubu, bio je mjesec već izašao i tako je jasno obasjavao i more i kopno da malo što nije zasjenio svjetlucanje svjetionika. S obale su dopirali slatki mirisi mirodija, a u prozorima kuća na obali rijeke Berea sjalo je stotinu svjetlosti. S nekog velikog broda usidrena nedaleko od nas ĉula se pjesma mornara koji su dizali sidro da budu spremni za polazak ĉim ojaĉa vjetar. Noć je bila u svakom pogledu savršena, takva noć, kakva se moţe vidjeti samo u Juţnoj Africi. Sve je ovijala plaštem mira kao što je mjesec sve ovijao plaštem srebrnoga sjaja. Ĉak kao da je i onaj veliki buldog, vlasništvo nekog putnika sportaša, podlegao tom blagom uplivu; odrekao se nastojanja da se pribliţi prednjem dijelu broda gdje se u krleci nalazio neki pavijan pa je sretno hrkao na vratima kabine, nesumnjivo sanjajući o tom da je zadavio pavijana. Bio je sretan u snu. Nas trojica — to jest, ser Henry Curtis, kapetan Good i ja — izaĊosmo i sjedosmo uz kormilo. Neko smo vrijeme mirovali. No uskoro se javi ser Henry: »No, gospodine Quatermainu, jeste li razmislili o mom prijedlogu?« »Da«, ponovi poput jeke kapetan Good, »što mislite o tome, gospodine Quatermainu? Nadam se da ćete nas poĉastiti svojim društvom do Salamunovih rudnika, ili ma kamo drugamo kuda je otišao gospodin koga ste poznavali pod imenom Neville.« Ustadoh i istresoh lulu prije nego što odgovorih. Nisam se još bio odluĉio i trebao mi je još koji trenutak da stvorim odluku. Stvorih je prije nego što je zapaljena ţeravica pala u more. Upravo je ta posljednja 19 Rudnici kralja Salamuna

sekunda donijela odluku. Tako se ĉesto dešava kad o nekoj stvari dugo razmišljate. »Da, gospodo«, rekoh ponovo sjedajući, »poći ću, pa ako mi dopustite, reći ću vam i zašto i pod kojim uvjetima. Najprije da vam kaţem uvjete koje postavljam: Prvo, vi ćele snositi sve troškove, a sva slonova kost ili druge vrijednosti do kojih bismo došli ima se podijeliti izmeĊu kapetana Gooda i mene. Drugo, prije nego što poĊemo, platit ćete mi za moje usluge pet stotina funti sterlinga, a ja se obvezujem da ću vam vjerno sluţili dok vi ne odluĉite da odustanete od svoje namjere, ili dok ne uspijemo, ili dok vas ne zadesi kakva teška nesreća. Treće, da prije nego što krenemo ispostavite pismenu obavezu da ćete u sluĉaju moje smrti ili mog onesposobljenja mojem sinu Harryju, koji u Londonu u Guyevoj bolnici studira medicinu, u toku pet godina isplaćivati svotu od dvije stotine funti sterlinga godišnje, za koje će vrijeme vjerojatno moći nauĉiti toliko da se uzmogne sam skrbiti za se. Mislim da je to sve, a rekao bih da je priliĉno toga.« »Nije«, odvrati ser Henry, »ja sve to rado prihvaćam. Odluĉio sam da izvedem taj pothvat, pa bih platio i više za vašu pomoć, pogotovu s obzirom na vaše osobito poznavanje prilika.« »Onda je šteta što nisam više traţio, ali što rekoh, rekoh. A sad kad sam rekao svoje uvjete, iznijet ću vam i svoje razloge zbog kojih sam izmijenio mišljenje i odluĉio da poĊem. Prije svega, gospodo, ja sam vas ovih posljednjih nekoliko dana obojicu promatrao pa ako to ne budete smatrali drskošću, htio bih vam kazali da mi se obojica sviĊate i da vjerujem da bismo mogli biti dobri drugovi. Dopustite da vam kaţem da to mnogo vrijedi kad se ĉovjek sprema na tako dugaĉak put kao što je ovaj. A što se tiĉe samog putovanja, otvoreno vam kaţem, ser Henry i kapetane Good da ne drţim vjerojatnim da ćemo se ţivi vratiti, to jest ako pokušamo prijeći preko Sulimanovih planina. Kakva je bila sudbina starog Silvestra prije tri stotine godina? Kakvu je bila sudbina njegova potomka prije dvadeset godina? A kakav je udes zadesio vašeg brata? Otvoreno vam kaţem, gospodo, da će i nas zadesiti ista sudbina kao i njih.« Zastadoh da vidim kako će djelovati moje rijeĉi. Ĉinilo se da se kapetan Good malo nelagodno osjeća, ali lice ser Henryja nije se promijenilo. »Moramo pokušati sreću«, reĉe on. »Moţda ćete se ĉuditi«, nastavih, »zašto ja, iako tako mislim, a osim toga sam, kako vam već rekoh, bojaţljive prirode, ipak polazim na takvo 20 Henry Rider Haggard

putovanje. Zato imam dva razloga. U prvom redu, ja sam fatalista i vjerujem da je moj ţivot unaprijed odmjeren i da će mi kraj doći bez obzira na to, kuda poĊem. Ako mi je suĊeno da odem na Sulimanove planine i da tamo poginem, onda ću morati otići onamo i poginuti ondje. Moja će me sudbina svakako zadesiti, pa ne treba da sebi zbog toga razbijam glavu. Drugo: ja sam siromah. Gotovo ĉetrdeset godina sam odlazio u lov i bavio se trgovinom, ali nikad nisam zasluţio više no ono što mi je trebalo da preţivim. No, gospodo, ne znam da li vam je poznato da prosjeĉan ţivot lovca na slonove, raĉunajući od ĉasa kad se poĉeo baviti tim poslom, traje ĉetiri do pet godina. Kako vidite, ja sam proţivio nekih sedam pokoljenja ljudi moga zvanja pa mogu da povjerujem da mi kraj nikako nije više daleko. Ovako, kad bi mi se nešto dogodilo prigodom mog redovitog rada, i kad bi onda bili plaćeni moji dugovi, ne bi preostalo ništa za potporu mom sinu Harryju dok ne uzmogne sam sebe uzdrţavati. Ovako će biti osiguran za pet godina. Eto, to je cijela stvar u nekoliko rijeĉi.« »Gospodine Quatermain«, reĉe ser Henry koji me je cijelo vrijeme vrlo pomno slušao, »razlozi što su vas naveli da sudjelujete u pothvatu, za koji drţite da se moţe samo nesretno svršiti, sluţe vam samo na ĉast. Samo vrijeme i dogaĊaji moći će pokazati, imate li pravo ili ne. Ali imali vi pravo ili ne imali, mogu vam odmah kazati da ću u toj stvari poći do kraja, pa ma kakav on bio. Sve ako i odlazimo onamo da izgubimo glave, mogu reći samo to da se nadam da ćemo i mi prije toga moći da ispucamo po koji metak. Zar ne, Good?« »Da«, potvrdi kapetan. »Sva trojica smo navikli na to da gledamo opasnosti u oĉi, i mnogo smo već puta stavili ţivot na kocku, pa ne bi bilo dobro da se sad vratimo.« »A ja bih predloţio«, rekoh, »da sad odemo dolje u salon i da malo razmotrimo cio poloţaj, onako za sreću, znate.« I zaista ga razmotrismo — kroz dno ĉaša. Sutradan se iskrcasmo i ja povedoh ser Henryja i kapetana Gooda u malu kolibicu što sam je imao na rijeci Berea i nazivao je svojim domom, imala je samo tri sobe i kuhinju, a bila je sagraĊena od zelenih opeka i pokrivena krovom od pocinĉana lima. Ali uz nju je lijep vrt s najljepšim lokvot drvećem što sam ga ikada vidio, te s nekoliko mango stabala u koja polaţem veliku nadu. Dao mi ih je upravitelj botaniĉkog vrta. Za vrt mi se brine neki moj stari lovac po imenu Jack ĉije je bedro tako temeljito slomila 21 Rudnici kralja Salamuna

neka bivolica u pokrajini Sikukuni da nikad više neće poći u lov. No, jer potjeĉe od plemena Griqua, moţe da ĉeprka po vrtu. Ĉovjeka od plemena Zulu nikada ne moţete navesti na to da se zanima za vrtlarstvo; to je mirotvorna vještina, a takve im vještine ne prijaju. Ser Henry i Good su spavali u malom šatoru što ga podigoše u mom naranĉinom gaju u dnu vrta (jer u kući nije bilo za njih mjesta), a obzirom na miris naranĉina cvijeća i pogled na zelene i zlatne plodove — jer u Durbanu moţete da sve troje istodobno vidite na jednom drvetu — usuĊujem se reći da je to bilo veoma ugodno mjesto, pogotovu jer ovdje ima veoma malo moskita, osim kad padne neobiĉno jaka kiša. A sad, da nastavimo jer ako to ne uĉinim, zamorit će ova moja pripovijest prije nego što stignemo do Sulimanovih planina. Kad sam se, eto odluĉio da poĊem, poĉeh i da pripremam sve što je potrebno. Najprije sam od ser Henryja dobio ispravu kojom je moj sin bio osiguran za sluĉaj da me zadesi kakva nesreća. Imali smo poteškoća da to pravno provedemo jer je ser Henry bio ovdje stranac, a nekretnine koje je valjalo opteretiti, nalazile su se s one strane oceana, ali na kraju svladasmo i to, uz pomoć nekog odvjetnika koji uze za taj posao dvadeset funti, što mi se uĉinilo vrlo mnogo. Zatim i ja dobih svoj ĉek na pet stotina funti. Zadovoljivši tako svoju priroĊenu opreznost, kupih na raĉun ser Henryja kola i spregu volova. Bili su zaista lijepi. Kola su bila dugaĉka dvadeset i dvije stope; imala su ţeljezne osovine i bila veoma jaka, vrlo laka, sagraĊena od zdrava drveta. Nisu bila posve nova, jer su već prošla put do Dijamantnih polja i natrag, ali su po mom mišljenju bila toliko bolja jer je svatko mogao da vidi da je drvo posve zrelo. Ako u kolima ima ma što da popusti, ili ako u njima ima zelena drveta, to će se pokazali na prvom putovanju. Bila su, kako mi kaţemo, polunatkrivena, to jest, natkriveno im je bilo samo posljednjih dvanaest stopa, a prednji je dio bio otvoren tako da smo u nj mogli smjestiti razne potrepštine koje smo morali povesti sa sobom. U straţnjem se dijelu nalazila postelja od zategnute jake koţe u kojoj su mogla spavati dva ĉovjeka, zatim spremište za puške i mnoge sitne udobnosti. Za njih sam platio stotinu dvadeset i pet funti, pa mislim da je to jeftino. Zatim sam kupio zapregu od dvadeset prekaljenih zuluških volova na koje sam bacio oko još prije godinu, dvije dana. Obiĉno se u kola upreţe po šesnaest volova, ali ja sam za svaki sluĉaj uzeo još ĉetiri. Ti su zuluški volovi maleni i laki, jedva pola toliko veliki kao afriĉki voiovi koji se obiĉno upotrebljavaju za prijevoz lereta. Ali oni ostaju na ţivotu ondje gdje bi 22 Henry Rider Haggard

afriĉki skapali od gladi, a s lakim tovarom mogu da na dan prevale pet milja više, jer su brzi i tako lako im ne obole noge. A što je još vaţnije, ti su volovi bili zaista »prekaljeni« jer su prešli cijelu Juţnu Afriku, i postali, da se slikovito izrazim, »neprobojni«, prema crvenoj bolesti, koja tako ĉesto uništava cijele sprege kad naiĊu na stranu im »veldt«, travom obraslu preriju. Osim toga su svi bili cijepljeni protiv »plućne bolesti«, strašna oblika upale pluća koja se silno razmahala u tim krajevima. To se cijepljenje obavlja tako da se volovima zareţe rep na jednom mjestu i u zarez priveţe komadić zaraţenih pluća uginule ţivotinje. Vol se od toga razboli, dobiva tu bolest u blagom obliku. Od nje mu otpadne rep, otprilike stopu od korijena, ali vol postaje imun od daljnjih napadaja te bolesti. Ĉini se okrutno oduzimati ţivotinji rep, pogotovu u zemlji, u kojoj ima toliko muha, ali bolje je ţrtvovati rep i saĉuvati vola, nego izgubiti i vola i rep jer rep bez vola ne vrijedi baš mnogo, osim da ĉovjek njime briše prašinu. No ipak se ĉini smiješnim voziti se iza dvadeset batrljica na mjestima gdje bi imali da budu repovi. Ĉini se da se priroda našalila i da je straţnje ukrase ĉistokrvnih buldoga priĉvrstila na tijela volova. Zatim doĊe na red pitanje ţiveţnih namirnica i lijekova što je iziskivalo osobito mnogo paţnje jer je trebalo izbjegavali da se kola pretovare, a ipak ponijeti sve što je bilo potrebno. Na sreću se pokazalo da se Good pomalo razumio i u medicinu jer je u mladosti polazio neki lijeĉniĉki i ranarniĉki teĉaj pa je priliĉno toga i zapamtio. Dakako, nije stekao nikakav naslov, ali se u te stvari razumio bolje nego mnogi od onih koji nose onaj »dr« pred svojim imenom, kao što smo kasnije ustanovili. Sa sobom je nosio sjajan lijeĉniĉki putni kovĉeg s lijekovima, priborom i instrumentima. Još dok smo boravili u Durbanu, odrezao je nekom Kafru palac na nozi i to tako vješto da je bilo milina gledati. Ali posve se zabezeknuo kad je Kafar koji je mirno sjedio i promatrao operaciju, zatraţio od njega da mu prišije nov palac, rekavši da bi mu za silu pomogao i bijeli palac. Kad su sva ta pitanja riješena na naše zadovoljstvo, preostalo nam je još da promislimo o dvije vaţne stvari, naime o oruţju i posluzi. Što se tiĉe oruţja, mislim da će biti najbolje da prepišem popis svega što smo na kraju odluĉili da ponesemo od onoga što je ser Henry donio iz Evrope i onoga što sam ja imao. Prepisujem ga iz svoje dţepne biljeţnice u koju sam svojedobno sve upisao. »Tri teške puške prelamaĉe za slonove, kalibra dvostruki osam, od kojih je svaka teţila otprilike petnaest funti, a nabijaju se s nekih jedanaest 23 Rudnici kralja Salamuna

grama crnog baruta.« Dvije su od njih potjecale od neke glasovite londonske tvrtke i bile su sjajan rad. Ne znam tko je izradio moju koja nije bila tako dotjerana. Sluţio sam se njome na mnogim putovanjima i ustrijelio brojne slonove pa se uvijek pokazala kao izvrsno i vrlo pouzdano oruţje. »Tri dvocijevke kalibra 500 ekspres, udešene za naboje od šest grama«, sjajno oruţje, prikladno za divljaĉ srednje veliĉine, kao što su elen antilope i crne antilope, kao i za ljude, osobito na otvorenom predjelu i s polušupljim zrnom. »Jedna Ċvocijevka kalibar 12, sustava kiper s obim cijevima suţenima na grlu.« Ta nam je puška kasnije veoma dobro posluţila za strijeljanje divljaĉi za jelo. »Tri vinĉester opetuše (ne karabinke).« »Tri Coltova revolvera za pojedinaĉnu paljbu za teţu vrst metaka.« To je bilo sve naše oruţje, a ĉitalac će nesumnjivo opaziti da su puške svake vrste bile iste proizvodnje i jednakog kalibra, tako da je ista municija sluţila za sve tri puške, što je bilo veoma vaţno. Ne ispriĉavam se što sam ovako nadugo izloţio sve pojedinosti jer svaki iskusan lovac zna kako je za uspjeh svake ekspedicije od presudnog znaĉenja pravilno odabrano oruţje i municija. A sad nešto o ljudima koji su imali poći s nama. Nakon dugog dogovora odluĉismo da sa sobom povedemo samo pet ljudi i to: vozara, vodiĉa i tri sluge. Vozara i vodiĉa naĊoh bez mnogo muke. Bila su to dva ĉovjeka iz plemena Zulu, po imenu Goza i Tom. Ali sa slugama je stvar bila teţa. Bilo je potrebno da budu posve pouzdani i hrabri ljudi jer u pothvatima kao što je bio naš moţe se dogoditi da naši ţivoti ovise o njihovu drţanju. Napokon naĊoh dvojicu, nekog Hotentota po imenu Ventfegel (vjetrovita ptica) i nekog Zulua po imenu Kiva koji je imao tu prednost da je izvrsno govorio engleski. Ventfegela sam od prije poznavao; bio je jedan od najsavršenijih »spoorera«, tragaĉa za divljaĉi koje sam ikada vidio a ţilav i gibak kao šiba. Ĉinilo se da se uopće ne moţe umoriti. Ali imao je pogrešku vrlo ĉestu kod ljudi njegova plemena: pio je. Ĉim mu je na dohvatu boca s grogom, ne moţeš više imati povjerenja u nj. Ali kad smo izašli izvan dosega rakijašnica, njegova nam mala slabost nije više mnogo smetala. Osiguravši tako ta dva ĉovjeka, uzalud sam se osvrtao za trećim koji bi odgovarao mojoj svrsi. Zato odluĉismo da ćemo krenuti bez njega, pouzdavajući se u to da će nas posluţiti sreća i da ćemo putem, u 24 Henry Rider Haggard

unutrašnjosti, naći prikladna ĉovjeka. Ali baš uveĉer uoĉi dana što smo ga odredili za polazak, javi mi Zulu Kiva da me neki ĉovjek ĉeka i da ţeli govoriti sa mnom. I tako, ĉim svršismo s veĉerom, jer smo upravo u to vrijeme sjedili za stolom, rekoh Kivi da ga dovede. Uskoro uĊe u sobu neki vrlo visok, lijep ĉovjek od tridesetak godina. Za ĉovjeka od plemena Zulu imao je odviše svijetlu koţu. Umjesto pozdrava podigne svoj štap s jabukom i ĉuĉne u kut sobe, pa osta šuteći. Neko se vrijeme nisam ni osvrnuo na nj jer ĉovjek mnogo griješi ako to uĉini. Povedete li odmah razgovor s njime, Zulu će pomisliti da niste ugledan ĉovjek ili da ste nepromišljen. No ipak opazih da je on »keskla«, ĉovjek s prstenom, to jest da nosi oko glave crni prsten, napravljen od neke vrste gume i ulašten mašću pa uvijen u kosu. Takav prsten ljudi plemena Zulu meću obiĉno na glavu kad dostignu odreĊenu dob ili poluĉe kakvo dostojanstvo. Ujedno mi se njegovo lice uĉini poznatim. »No«, rekoh napokon, »kako se zoveš?« »Umbopa«, odgovori on tihim i dubokim glasom. »Već sam te negdje vidio.« »'Iako je. Inkusi (poglavica) vidio je moje lice kod mjesta Mala Ruka dan uoĉi bitke.« Sad se i ja sjetih. Ja sam bio jedan od vodiĉa lorda Chelmsforda u onom nesretnom ratu protiv Zulua, pa me je posluţila sreća da dan prije bitke odem iz logora prateći neka kola. Ĉekajući da upregnu volove upustih se u razgovor s tim ĉovjekom koji je bio niţi zapovjednik nekog uroĊeniĉkog pomoćnog odreda. On mi reĉe da sumnja u sigurnost našeg logora. Ja mu onda odvratih da drţi jezik za zubima i da te stvari prepusti pametnijim glavama. Ali kasnije se sjetih njegovih rijeĉi. »Sjećam se«, rekoh, »a što sad ţeliš?« »Eto što ţelim, Makumazane« (to je ime, što mi ga nadjenuše domoroci, a znaĉi ĉovjeka koji bdije usred noći, ili, da se izrazim jednostavno, drţi oĉi otvorene), »ĉujem da odlaziš na veliko putovanje daleko na sjever s bijelim poglavicama koji su došli preko vode. Je li to istina?« »Istina je.« »Ĉujem da idete ĉak do rijeke Lukanga, mjesec dana puta iza pokrajine Manica. Je li tako, Makumazane?« »Zašto me pitaš kamo idemo? Što se to tebe tiĉe?« sumnjiĉavo ga upitah jer smo cilj moga puta ĉuvali u najstroţoj tajni, 25 Rudnici kralja Salamuna

»Eto, zašto, o bijeli ljudi: jer ako zaista putujete tako daleko, onda bih i ja pošao s vama.« U naĉinu govora toga ĉovjeka bilo je neke dostojanstvenosti, a osobito u tome što je upotrijebio rijeĉi »o bijeli ljudi«, umjesto »o inkusi«. To me zaĉudi. »Ti se malo zaboravljaš«, rekoh mu. »Govoriš neoprezno. Tako se ne govori. Kako se zoveš i gdje ti je kraal? Reci nam da znam s kim imamo posla.« »Zovem se Umbopa. Ja sam od plemena Zulu, a opet i nisam od njega. Dom moga plemena nalazi se daleko na sjeveru. Ostao je ondje, kad su se Zulu ratnici spustili ovamo dolje, pred nekih tisuću godina, davno prije nego što je Ĉaka vladao u zemlji zuluškoj. Nemam kraala. Mnogo sam se godina skitao naokolo. Kao malo dijete sam došao sa sjevera u zemlju plemena Zulu. Bio sam Cetywayov vojnik u pukovniji Nhomabakosi. Pobjegao sam iz zuluške zemlje i došao u Natal da vidim kako ţive bijelci. Onda sam se borio u ratu protiv Cetywaya. Od onda sam radio u Natalu. A sad mi je toga dosta i htio bih opet poći na sjever. Ovdje mi nije mjesto. Ne traţim novaca, hrabar sam ĉovjek i zasluţit ću svoje mjesto i hranu. Rekao sam što sam imao reći.« Upravo sam se zaĉudio tom ĉovjeku i njegovu naĉinu govora. Po njegovu sam drţanju razabrao da uglavnom govori istinu, ali je bio nekako drukĉiji od ostalih Zulua, a osim toga nisam imao nekako povjerenja u njegovu ponudu da poĊe bez plaće. Tako u neprilici prevedoh njegove rijeĉi ser Henryju i Goodu i upitah što misle o tome. Ser Henry me umoli da mu reknem neka ustane. Umbopa me posluša i istodobno spusti dugaĉku vojniĉku kabanicu što ju je nosio, pa osta posve gol osim malo pregaĉe oko bokova i ogrlice od lavljih pandţi. Bio je zaista veliĉanstven ĉovjek; nikad ne vidjeh ljepšeg domoroca. Stojeći tako uspravno, bio je visok šest stopa i tri palca (gotovo dva metra) razmjerno širok i veoma lijepo razvijen. I u tom mu se svjetlu koţa ĉinila jedva nešto tamnija od smeĊe boje, osim gdjekoje crne brazgotine od rane, zadane asagajem, domorodaĉkim kopljem. Ser Henry mu pristupi bliţe i zagleda mu se u lijepo i ponosno lice. »Lijep par, zar ne?« upita Good. »Podjednako su visoki.« »SviĊate mi se, gospodine Umbopa; uzet ću vas za slugu«, reĉe ser Henry engleski. 26 Henry Rider Haggard

Umbopa ga je oĉito razumio, jer odgovori zuluškim jezikom »Dobro je«. A onda odmjeri pogledom visoki bijelĉev stas i njegova široka prsa, pa doda: »Mi smo pravi muškarci, ti i ja!« 27 Rudnici kralja Salamuna

Ĉetvrto poglavlje LOV NA SLONOVE Ne kanim potanko pripovijedati sve dogaĊaje što ih doţivjesmo na dugom putovanju do Silandova kraala u blizini sliva rijeke Lucanga i Kalukve, putovanju dugom više od tisuća milja od Durbana. Posljednje tri stotine milja morali smo prevaliti pješice, i to zbog brojnih smrtonosnih »ce-ce« muha ĉiji je ugriz koban za sve ţivotinje. Otputovali smo iz Durbana koncem sijeĉnja, a tek drugoga tjedna u svibnju utaborismo se u blizini Sitandova kraala. Putem smo doţivjeli brojne i razliĉite pustolovine, ali to su sve bili dogaĊaji kakve doţivi svaki afriĉki putnik i zato ih neću zabiljeţiti — osim jednoga, da ova pripovijest ne bi poslala odviše zamorna i dosadna. Kod mjesta lnyati, najistaknutije trgovaĉke postaje u zemlji Matabele, kojom vlada neki Lobengula (veliki nitkov), rastadosmo se uz veliko ţaljenje s našim udobnim kolima. Od divne sprege od dvadeset volova koje sam kupio u Natalu oslalo nam je samo dvanaest. Jedan je poginuo od ugriza kobre, tri od iznemoglosti i pomanjkanja vode, jedan je nekamo odlutao, a tri su uginula od neke otrovne biljke koju zovu tulip. Još pet ih je oboljelo, ali smo uspjeli da ih izlijeĉimo dajući im ĉaj od lišća iste biljke. Da li se taj ĉaj na vrijeme, on je vrlo uspješan protuotrov. Kola i volove ostavismo pod neposrednim nadzorom Goze i Toma, našega vozara i vodiĉa. Obojica su bili povjerljivi momci, a zamolismo i nekog ĉestitog škotskog misionara koji je ţivio u tom divljem mjestu da malo pripazi na njih Zatim pješice krenusmo na naše divlje pulovanje. Pratili su nas Umbopa, Kiva, Ventfegel i šestorica nosaĉa koje unajmismo na licu mjesta. Sjećam se da smo na odlasku svi bili malo šutljivi i da se svaki od nas pitao hoće li još ikada ugledati naša kola. Ja sam se tome nikako nisam nadao. Neko smo vrijeme hodali šutke, sve dok Umbopa koji je išao na ĉelu, odjednom ne zapjeva neku zulušku pjesmu o nekolicini hrabrih ljudi kojima je dojadio pitom ţivot pa su pošli u veliku divljinu da naĊu nešto novo ili da umru, a onda — hej, ĉuj i vidi! — zašavši duboko u divljinu, ustanoviše da to uopće nije neka divljina, već divan kraj, pun mladih ţena i uhranjene stoke, divljaĉi za lov i neprijatelja za ubijanje. 28 Henry Rider Haggard

Svi se nasmijasmo i uzesmo to kao dobar znak. Taj Umbopa je bio veseljak, a ujedno i nekako dostojanstven, ukoliko ga ne bi obuzeo napadaj mraĉnog neraspoloţenja pa nas je upravo divno umio raspoloţiti. Svi smo ga vrlo zavoljeli. A sad da se vratim na onu jednu pustolovinu koju pripovijedam sebi za veselje jer silno volim lovaĉke pripovijesti. Oko petnaest dana hoda od Inyatija stigosmo u neki zaista krasan predio, dobro navodnjen i obrastao šumom. Klanci u bregovima bili su obrašteni gustom šikarom »idoro« grmlja, kako ga zovu domoroci, a na nekim mjestima i trnjem »wacht-een-beeche« (»poĉekaj malo«), a bilo je i mnogo divnog »machabell« drveća, punog svjeţih ţutih plodova s izvanredno krupnim košticama. Ovo drvo je najmilija hrana slonova pa se nismo morali mnogo ogledavati da ustanovimo jesu li te velike ţivotinje u blizini jer ne samo da je sve bilo puno njihovih tragova, već je na mnogim mjestima bilo i slomljeno drveće ili je bilo išĉupano zajedno s korijenjem. Pri traţenju hrane slon nanosi veliku štetu. Neke veĉeri, nakon dugog dnevnog hoda stigosmo na neko neobiĉno lijepo mjesto. Na podnoţju brijega, obrasla šikarom, nalazilo se suho rijeĉno korito, u kojem je ipak bilo nekoliko mlaka bistre vode. Tlo oko njih bilo je sve izgaţeno od ţivotinjskih papaka. Nasuprot tom brijegu pruţala se ravnica sliĉna perivoju, sa skupinama bagremova ĉije su krošnje bile na vrhu sploštene. Bagremovi su tu i tamo bili ispremiješani s »machabell« drvećem sjajna koţnata lišća, a posvuda naokolo pruţalo se prostrano more nijeme besputne šikare. Izbivši na to suho rijeĉno korito, odjednom poplašismo stado visokih ţirafa, i one pobjegoše u trku ili bolje reći otploviše svojim neobiĉnim korakom zabacivši repove na leĊa, dok su im papci tutnjeli kao kastanjete. Bile su nekih tri stotine metara od nas, stvarno izvan dosega hica, ali Good koji je išao prvi i imao u ruci brzometku s punim nabojima nije mogao da odoli, već podignu pušku i opali na posljednju ţivotinju, neku mladu ţenku. Ĉudnim sluĉajem tane je pogodi ravno u straţnji dio vrata i smrska joj hrptenjaĉu, a ţirafa se prekobaci kao zec. Nikada nisam vidio nešto tako neobiĉno. »Prokletstvo!« poviĉe Good — na ţalost moram reći, da je u uzbuĊenju upotrebljavao oštre izraze što ih je sigurno sabrao u toku svoje mornariĉke sluţbe — »Prokletstvo! Ubio sam je!« »Ou, Bugvan!« povikaše Kafri. »Ou! Ou!« 29 Rudnici kralja Salamuna

Gooda su nazvali »Bugvan«, »stakleno oko« zbog njegova stakalca na oku. »Ou, Bugvan!« ponovismo ser Henry i ja i od toga je dana Good uţivao glas vanrednog strijelca, bar meĊu Kafrima. Stvarno je bio loš strijelac, ali kad god bi promašio, gledalo bi mu se kroz prste zbog one ţirafe. Poslasmo nekoliko ljudi da odreţu najbolje komade ţirafina mesa, a mi se latismo posla da nekih stotinu metara daleko od mlake sagradimo »šerm«. U tu svrhu valja nasjeći mnogo trnovita granja i naslagati ga u obliku okrugle ograde. Zatim se ograĊeni prostor izravna, pa se od suhe »tambouki« trave, ako je ima, priredi u središtu šerma leţaj i zapali vatra ili više vatara. Kad smo svršili šerm izašao je mjesec, a i naša je veĉera od peĉena ţiradina mesa i prţene moţdine iz njezinih kostiju bila gotova. Kako nam je samo prijala ta moţdina iz kostiju, premda su se dale teško razbiti! Ne poznajem veće delikatese od ţirafine moţdine, osim, moţda, slonova srca, a do njega smo došli sutradan. Pojedosmo našu jednostavnu veĉeru, prekidajući je katkad da zahvalimo Goodu za njegov divan hitac, sve po punoj mjeseĉini, a onda poĉesmo pušiti i pripovijedati. Mora da smo tako, ĉuĉeći uz vatru, pruţali neobiĉnu sliku. Ja sam sa svojom kratkom prosijedom kosom koja mi je stršila ravno uvis bio prava protivnost ser Henryju s njegovim plavim uvojcima koji su već bili dosta narasli, pogotovu što sam ja vitak, nizak i tamnoput, te ne teţim ni sedamdeset kilograma, a ser Henry visok, plećat i plav i teţi preko stotinu kilograma. Ali uzevši u obzir sve okolnosti, moţda je najzanimljiviji od nas trojice ipak bio kapetan John Good. Sjedio je sad na nekom koţnom kovĉegu i izgledao upravo kao da je došao s nekog udobnog lova u civiliziranom kraju. Bio je savršeno ĉist, uredan i dobro obuĉen. Imao je na sebi lovaĉko odijelo od smeĊeg škotskog sukna, jednaki šešir i pristale dokoljenice. Bio je, kao obiĉno, glatko obrijan i ĉinilo se da su mu umjetni zubi i stakalce na oku u savršenom redu. Sve u svemu bio je najuredniji ĉovjek kojega sam ikada vidio u divljini. Imao je ĉak i ogrlicu, jer je nekoliko ogrlica ponio sa sobom, sve izraĊene od kauĉuka. »Znate, tako su lagane«, naivno mi odgovori kad sam se i ja zaĉudio zašto ih nosi sobom. »A ja volim da uvijek izgledam kao dţentlmen.« Tako smo nas trojica sjedili po divnoj mjeseĉini, razgovarali i promatrali Kafre koji su nekoliko metara od nas sisali svoju opojnu »dacchu« iz lula ĉiji je pisak bio izraĊen od roga elen antilope, sve dok se jedan za drugim ne zaviše u pokrivaĉe i ne poĊoše na spavanje u blizini vatre. To jest, to 30 Henry Rider Haggard

uĉiniše svi osim Umbope koji je sjedio malo postrance. Opazio sam da se on mnogo ne druţi s ostalim domorocima. Bradu je naslonio na ruku i oĉito nešto razmišljao. Uskoro se duboko iz šikare iza nas zaĉu glasno »vuf, vuf!« »To je lav«, rekoh i svi stadosmo prisluškivati. Tek što smo to uĉinili, kad od mlake, udaljene nekih stotinu koraka, dopre vrištavo trubljenje slona. »Unkungunklovo! Unkungunklovo! Slon! Slon!« šapnuše Kafri, a nekoliko ĉasaka kasnije ugledasmo povorku nejasnih sjena kako se polako kreće od vode prema šikari. Good skoĉi na noge, sav uţaren od lovaĉke strasti. Moţda je i mislio da je isto tako lako ubiti slona kao što mu se ĉinilo da je lako ustrijeliti ţirafu. Ali ja ga uhvatih za ruku i pritisnuh ga dolje. »Nema smisla«, rekoh mu, »pustite ih na miru!« »Ĉini se da se nalazimo u pravom raju divljaĉi. Predlaţem da dan ili dva ostanemo ovdje i pokušamo sreću«, malo zatim reĉe ser Henry. Upravo se zaĉudih jer je ser Henry uvijek bio za to da se što više ţurimo, pogotovu otkako smo u Inyatiju doznali da je prije dvije godine neki Englez po imenu Neville ondje prodao svoja kola i otišao u unutrašnjost. Pretpostavljam, meĊutim, da je sad u njem prevladala lovaĉka strast. Good upravo poskoĉi na taj prijedlog jer je silno ĉeznuo za tim da poĊe u lov na slonove. Da kaţem istinu, i ja sam ĉeznuo za tim jer mi savjest nekako nije dopuštala da pustim takvo stado da umakne, a da ni jednom ne opalim na nj. »U redu, dragi moji«, rekoh. »I ja mislim da nam je potrebno da se malo odmorimo. A sad poĊimo na spavanje jer se moramo dići u svanuće pa ćemo ih moţda zateći na jutarnjoj paši prije nego što poĊu dalje.« Oni pristadoše i mi se poĉesmo spremati na spavanje. Good svuĉe odijelo, protrese ga, stavi stakalce i laţne zube u dţep hlaĉa pa sve lijepo sloţi i pokri krajem nepromoĉive ponjave da odijelo zaštiti od rose. Ser Henry i ja se zadovoljismo grubljim pripremama. Vrlo se brzo savinusmo u klupko pod našim pokrivaĉima utonuvši u san bez snova koji nagraĊuje putnike. »Gu, gu, gu!« — Što je to? Odjednom se s vode zaĉu zvuk nekog silnog natezanja, a u idućem trenu dopre nam do ušiju strašna rika. Nije bilo sumnje ĉija je to rika. Samo se lav moţe javljati takvim glasovima. Svi skoĉismo na noge i 31 Rudnici kralja Salamuna

zagledasmo se prema vodi. Ondje ugledasmo neku isprepletenu masu ţute i crne boje koja je posrtala i vukla se prema nama. Zgrabismo puške i brzo navukosmo burske opanke, to jest cipele od neuĉinjene koţe, pa potrĉasmo iz šerma onamo. MeĊutim je ona pojava pala i pokretala se po zemlji, a kad stigosmo onamo, nije se više trzala već je mirno leţala na tlu. Eto što je bilo: na travi je leţao muţjak crne antilope, najljepše od svih afriĉkih antilopa, mrtav, a nataknut na njegove silne krive rogove leţao je veliĉanstven crnogrivi lav, takoĊer mrtav. Jasno je bilo što se dogodilo. Crna je antilopa došla do mlake da se napije, dok je lav — nesumnjivo onaj isti kojega smo ĉuli — leţao ondje u zasjedi. Dok je antilopa pila, lav je skoĉio na nju, ali antilopa ga je doĉekala na svoje oštre krive rogove i probola ga. Već i ranije sam jednom vidio takav dogaĊaj. Lav se nije mogao osloboditi, razderao je i pregrizao antilopinu šiju, a ona je, luda od straha i boli, jurila dalje sve dok nije pala mrtva. Kad smo dovoljno pregledali uginule ţivotinje, pozvasmo Kafre pa nam je uspjelo da zajedniĉkim snagama uvuĉemo obje ţivotinje u šerm. Zatim opet legosmo i spavasmo do zore. U cik zore smo već bili na nogama pripremajući se za lov. Sa sobom ponesosmo sve tri teške puške s dovoljno metaka i naše velike ĉuture za vodu pune slabog hladnog ĉaja što sam ga uvijek smatrao najboljim pićem za lov. Nakon jednostavnog doruĉka krenusmo na put. Pratili su nas Umbopa, Kiva i Ventfegel. Ostale Kafre ostavismo naloţivši im da svuku koţu s lava i s crne antilope, te da antilopu izreţu na komade. Bez ikakvih poteškoća naĊosmo širok trag slonova. Ventfegel ga ispita i izjavi da ga je ugazilo dvadeset do trideset slonova, većinom odrasli muţjaci. Ali stado je u toku noći otišlo malo dalje pa je već bilo devet sati i veoma vruće prije nego što smo po slomljenom drveću, izgaţenom lišću i kori, te po izmetinama koje su se još pušile mogli zakljuĉiti da više ne moţemo biti daleko od njih. Uskoro ugledasmo stado. Brojalo je, kako je Ventfegel rekao, dvadeset do trideset ţivotinja. Stajale su u nekoj udolini. Slonovi su svršili doruĉak i sad su mahali velikim ušima. Bio je to sjajan prizor. Od nas su bili udaljeni nekih dvije stotine koraka. Uhvatih šaku suhe trave i bacih je uvis da vidim odakle puše vjetar. Jer ako nas slonovi nanjuše, nestat će prije nego što uspijemo opaliti pušku. Ustanovivši da vjetar, ukoliko ga uopće ima, puše od slonova prema nama, kradomice se stadosmo šuljati onamo i zahvaljujući zaklonu privukosmo se na samih ĉetrdesetak metara od velikih ţivotinja. Ravno pred nama, okrenuvši se 32 Henry Rider Haggard

postrance, stajala su tri silna muţjaka, a jedan je od njih imao goleme kljove. Šapnuh drugovima da ću pucati na srednjeg slona, ser Henry nanišani na lijevoga, a Good na onog muţjaka s velikim kljovama. »Sad!« šapnuh. »Bum! Bum! Bum!« zagrmješe tri teške puške, a slon ser Henryja pade na koljena i ja već pomislih da će umrijeti, ali narednog trenutka se podignu i jurnu baš pokraj mene. Kad je prolazio kraj mene opalih mu drugo tane u rebra i to ga posve obori. Naglo stavih u pušku dva nova naboja i pritrĉah slonu. Tane kroz mozak dokrajĉi muke nesretne ţivotinje. Zatim se okrenuh da vidim kako je Good prošao s onim velikim muţjakom. Dokrajĉujući muke svom slonu ĉuo sam kako onaj drugi slon vrišti od bijesa i boli. Stigavši do kapelana, vidjeh da je silno uzbuĊen. Ĉinilo se da se slon, pogoĊen tanetom, okrenuo i potrĉao ravno prema svom napadaĉu koji je jedva uspio da mu se skloni s puta, a onda da je slijepo protrĉao kraj njega, ravno prema našem logoru. Za to je vrijeme stado odjurilo suprotnim pravcem kršeći šikaru u divljem uzbuĊenju. Neko smo vrijeme raspravljali, bismo li pošli za ranjenim slonom ili za stadom i konaĉno se odluĉismo da poĊemo za stadom. Krenusmo, dakle, misleći da nikada više nećemo vidjeti one velike kljove. Ĉesto sam poţelio da ih i nismo više ugledali. Za stadom smo išli lako, jer je ostavljalo za sobom trag kao kolni put, rušeći u svom divljem bijegu grmlje kao da je trava. Ali sad je bilo mnogo teţe doći do slonova. Puna smo se dva sata muĉili po ţarkom suncu dok ih ne pronaĊosmo. Svi su stajali u hrpi, osim jednog muţjaka. Po njihovom sam nemirnom drţanju i po naĉinu, na koji su uzdizali rila da onjuše zrak mogao vidjeti da su na oprezu pred novom nesrećom. Onaj osamljeni muţjak stajao je nekih pedeset metara s ove strane stada, oĉito drţeći straţu, a od nas udaljen šezdesetak koraka. Bojeći se da bi nas mogao ugledati ili nanjušiti i da će cijelo stado ponovo potjerati dalje, ako mu se pokušamo pribliţiti, pogotovu jer je krajina bila posve otvorena, svi nanišanismo na toga muţjaka i opalismo ĉim sam prošaptao zapovijed. Sva tri zrna pogodiše i slon pade mrtav. Stado opet jurnu u bijeg, ali na nesreću za nj nalazila se nekih stotinu metara dalje »nullah«, suha vododerina s odsjeĉenim obalama. Slonovi jurnuše u nju, a kad mi stigosmo na rub, naĊosmo ih gdje se u divljoj zbrci bore da se uspnu na drugu obalu. Zrak je odjekivao od njihove vriske i trubljenja. Gurali su jedan drugoga u stranu u sebiĉnom strahu, upravo kao i ljudi. Iskoristismo tu priliku i stadosmo pucati što god smo 33 Rudnici kralja Salamuna

brţe mogli punili puške. Tako poubijasmo još pet jadnih ţivotinja, pa bismo nesumnjivo pobili cijelo stado da se slonovi nisu odjednom odrekli pokušaja da se uspnu na obalu i sjurili niz nullah. Bili smo odviše umorni da poĊemo za njima, a moţda smo bili i siti ubijanja jer je osam slonova bio bogat plijen za jedan dan. I tako se malo odmorismo, a domoroci izrezaše srca dvaju slonova za veĉeru. Zatim krenusmo kući, veoma zadovoljni sami sobom. Bili smo odluĉili da sutradan pošaljemo nosaĉe da povade kljove. Tek što proĊosmo kraj mjesta na kojem je Good ranio onog starog muţjaka, naiĊosmo na cijelo stado elen antilopa, no ne pucasmo na njih jer smo već imali dovoljno mesa. Antilope prokasaše kraj nas, ali se nakon nekih stotinu metara zaustaviše iza malog bokora grmlja i okrenuše se da nas pogledaju. Kako je Good ţelio da ih što bolje promotri, jer još nikada nije iz blizine vidio elen antilopu, on pruţi pušku Umbopi i poĊe prema onom grmlju, a Kiva za njim. Sjedosmo da ga poĉekamo i nije nam bilo krivo što se moţemo malo odmoriti. Sunce je upravo zapadalo u svom najcrvenijem sjaju, a ser Henry i ja smo se divili tom ljupkom prizoru, kad najednom zaĉusmo vrištanje slona i na pozadini crvene sunĉeve kugle ugledasmo njegov golem lik s uzdignutom surlom. Naredni trenutak ugledasmo još nešto, naime Gooda i Kivu kako jure natrag prema nama, dok se ranjeni slon — jer to je bio onaj isti slon na kojega je pucao Good - natisnuo za njima. U prvi se ĉas ne usudismo pucati — premda bi na tu udaljenost ionako bilo male koristi od pucanja — bojeći se da ne pogodimo kojega od njih, a u idućem se trenutku dogodi nešto strašno — Good pade kao ţrtva svoje ljubavi prema civiliziranom odijelu. Da je pristao da se odrekne svojih dugaĉkih hlaĉa i dokoljenica i da lovi u flanelskoj košulji i burskim opancima, sve bi bilo u redu, ali ovako su ga hlaĉe spreĉavale u oĉajniĉkom bijegu. Kad nam se pribliţio na samih šezdeset metara, posklizne mu cipela, uglaĉana od trave i on pade licem o zemlju ravno pred golemim slonom. Nama od uţasa zasta dah jer smo znali da mora umrijeti, i potrĉasmo iz sve snage k njemu. U tri sekunde je sve bilo gotovo, ali ne onako kako smo oĉekivali. Videći da mu je gospodar pao, naš Zulu Kiva, taj hrabri momak, okrenu se i baci asagaj slonu ravno u glavu. Oštrica koplja pogodi slona u rilo. Vrišteći od bola, ţivotinja zgrabi siromašnog momka, tresnu ga o zemlju, jednom ga golemom nogom pritisnu usred tijela, gornji mu dio tijela ovi rilom i rastrga ga u dva dijela. 34 Henry Rider Haggard

Jurnusmo dalje ludi od prepasti i stadosmo pucati, a slon ubrzo pade na ostatke bijednoga Kive. Good usta i poĉe kršiti ruke nad hrabrim ĉovjekom koji je ţrtvovao svoj ţivot da ga spasi. A i ja sam, premda sam star i otupio, ipak osjetih kako me nešto guši u grlu. Umbopa je stajao kraj nas promatrajući orijaškog mrtvog slona i iznakaţene ostatke jadnoga Kive. »Eto, mrtav je«, reĉe. »Ali umro je kao ĉovjek!« 35 Rudnici kralja Salamuna

Peto poglavlje NAŠE PUTOVANJE KROZ PUSTINJU Ubili smo devet slonova, pa nam je trebalo dva dana da im izreţemo kljove i odnesemo ih u logor. Ondje ih zakopasmo u pijesak pod nekim visokim drvetom koje se kao jasno vidljiv znak razabiralo na milje daleko. Bila je to prekrasna hrpa bjelokosti. Nikada nisam vidio ljepše, i svaka je kljova teţila prosjeĉno ĉetrdeset do pedeset funti. Kljove onoga velikog muţjaka koji je ubio jadnog Kivu teţile su, obje zajedno, nekih stotinu i sedamdeset funti, bar koliko smo mi mogli ocijeniti. Kivine ostatke sahranismo u neki medvjeĊi brlog zajedno s njegovim asagajem da se njime brani na putu u bolji svijet. Trećega dana krenusmo opet na put, nadajući se da ćemo se jednom moći vratiti da podignemo zakopanu bjelokost. Napokon, nakon dugog i zamornog putovanja i nakon mnogih pustolovina koje zbog pomanjkanja prostora ne mogu opisali, stigosmo do Sitandova kraala, kraj rijeke Lukanga, do prave ishodišne taĉke naše ekspedicije. Vrlo se dobro sjećam našeg dolaska na to mjesto. S desne se strane pruţalo raštrkano domorodaĉko naselje s nekoliko kamenih obora za stoku i s nešto obraĊene zemlje dolje uz rijeku na kojoj su uroĊenici uzgajali ono malo ţita. S druge strane rijeke pruţala se prostrana valovita ravnica, takozvani »veldt«, pokrivena visokom travom. Na njoj su lutala krda sitnije divljaĉi. S lijeve se strane prostirala pustinja. Ĉinilo se da je to mjesto krajnja taĉka plodnoga zemljišta, pa bi bilo teško reći, zbog kakvih je prirodnih uzroka došlo do tako nagle promjene u vrsti tla. Ali bilo je tako. Baš podno našega tabora tekla je rjeĉica, a na suprotnoj se obali uzdizao kameni obronak. Bio je to isti onaj obronak na kojem sam prije dvadeset godina ugledao siromašnoga Silvestra kako gmiţe vraćajući se sa svog pokušaja da stigne do Salamunovih rudnika. S one strane obronka zapoĉinjala je suha pustinja, obrasla nekom vrstom »karoo« šiblja. Bilo je već veĉe kad podigosmo logor. Velika je uţarena sunĉeva kugla tonula u pustinju i bacala sjajne zrake raznobojna svjetla preko ĉitava njezina golema prostranstva. Ostavih Gooda da nadzire ureĊivanje našega malog logora i povedoh ser Henryja sa sobom. Uspesmo se na vrh suprotnog obronka i zagledasmo se u pustinju. Zrak je bio veoma bistar. 36 Henry Rider Haggard

Daleko, vrlo daleko mogao sam razabrati nejasne plaviĉaste obrise orijaškoga Sulimanova gorja, tu i tamo okrunjena snijegom. »Eno«, rekoh, »eno bedema oko Salamunovih rudnika, ali tko zna hoćemo li se ikada uspeti preko njega?« »Moj bi brat morao biti ondje. A ako jeste ondje, ja ću već nekako doći do njega«, reĉe ser Henry. Glas mu je bio pun mirna samopouzdanja što je, uostalom, bila njegova odlika. »Nadam se da je tako«, odgovorih i okrenuh se da se vratim u logor, kad opazih da nismo sami. Iza nas je stajao visoki Zulu i ozbiljno gledao prema dalekim planinama. Vidjevši da ga promatram, javi se Zulu, upravivši rijeĉi ser Henryju kome se bio pridruţio. »Je li to zemlja, u koju si nakanio poći, lnkubu?« (uroĊeniĉka rijeĉ, koja oznaĉuje, drţim, slona, a Kafri je nadjenuli ser Henryju) reĉe Umbopa pokazujući svojim širokim asagajem prema planinama. Oštro ga upitah zašto svoga gospodara oslovljuje na tako prisan naĉin. Dobro je da domoroci davaju bijelcima imena u svom jeziku i da se tim imenima sluţe u razgovoru meĊu sobom, ali nije pristojno da ih u lice oslovljuju tim uroĊeniĉkim nazivima. Ali Umbopa se nasmjehnu mirnim smiješkom koji me je razljutio »Kako moţeš znali nisam li ja ravan ignosiju, kome sluţim?« reĉe on. »Nema sumnje, on je kraljevskoga roda; to mu se vidi i po stasu i po oĉima; ali moţda sam i ja takvoga roda. Konaĉno, jednako sam visok kao i on. Budi moj jezik, o Makumazane, i reci moje rijeĉi inkusu lnkubu, mom gospodaru, jer bih htio da govorim s njim i s tobom.« Ljutio sam se na toga ĉovjeka jer nisam bio navikao da mi domoroci tako govore, ali njegove me se rijeĉi ipak nekako dojmiše, a osim toga sam bio radoznao što mi ţeli reći. Tako stadoh prevoditi, istodobno izrazivši svoje mišljenje da je on drzak momak i da se silno razmeće. »Da, Umbopa«, odgovori ser Henry, »htio bih da otputujem onamo.« »Pustinja je široka i u njoj nema vode, a planine su visoke i pokrivene snijegom. Nitko ne moţe reći što se nalazi iza njih, iza mjesta na kome zalazi sunce. Kako ćeš stići onamo, lnkubu, i ĉemu si nakanio poći onamo?« Ja opet prevedoh. »Recite mu«, odvrati ser Henry, »da odlazim onamo zbog toga jer vjerujem da je jedan ĉovjek moje krvi, moj brat, otišao onamo. Idem da ga potraţim.« 37 Rudnici kralja Salamuna

»Tako je, lnkubu. Neki ĉovjek kojega sam sreo na putu ispripovjedio mi je da je neki bijelac prije dvije godine otišao u pustinju prema onim planinama samo s jednim slugom, nekim lovcem. Nikad se nisu vratili.« »Kako znaš, da je to moj brat?« upita ser Henry. »To ne znam. Ali kad sam zapitao onoga ĉovjeka kakav je bio onaj bijelac, reĉe mi on da je imao oĉi kao što su tvoje i crnu bradu. Rekao mi je i to da se lovac koji je pošao s njime zvao Jim, da je bio lovac od plemena Beĉuana i da je nosio odijelo.« »O tome nema sumnje«, rekoh, »ja sam dobro poznavao Jima.« Ser Henry kimnu glavom. »Bio sam uvjeren u to«, reĉe. »Kad bi se George na nešto odluĉio, on bi to svakako i izveo. Takav je bio još u djetinjstvu. Ako je nakanio da prijeĊe Sulimanove planine, on ih je i prešao, osim ako ga nije zadesila kakva nesreća. Morat ćemo ga, dakle, potraţiti na drugoj strani planina.« Umbopa je razumio engleski, iako se rijetko sluţio tim jezikom. »Dalek je to put, Inkubu«, upadne on, a ja prevedoh njegove rijeĉi. »Jest, dalek je to put«, potvrdi ser Henry. »Ali na ovoj zemlji nema puta kojega ĉovjek ne bi mogao prevaliti, ako se ĉvrsto odluĉi na to. Niĉega nema, Umbopa, što ĉovjek ne bi mogao svladati: nema planina na koje se ne bi mogao uspeti, nema pustinje koju ne bi mogao prijeći osim jedne planine i jedne pustinje, za koju ti još nisi ĉuo - ako ga vodi ljubav i ako stavlja ţivot na kocku ne mareći za nj, ako je jednako pripravan da ga saĉuva ili da ga izgubi, kako već odredi usud.« Prevedoh. »Velike su to rijeĉi, oĉe moj«, odvrati Zulu (ja sam ga neprekidno zvao Zulu, iako nije bio baš pravi Zulu), »velike i silne rijeĉi što ih mogu izgovoriti usta ĉovjekova. Pravo imaš, moj oĉe Inkubu. Ĉuj! Što je ţivot? To je perce, sjeme trave, što ga vjetar vije na sve strane, koje se ponekad umnoţi i pri tom ugine, a kadšto opet odleti u visine. Ali ako je sjeme dobro i teško, ono moţe neko vrijeme ustrajati na putu kojim je krenulo. Dobro je da ĉovjek pokuša i da poĊe svojim putem i da se bori. Svatko mora umrijeti. U najgorem sluĉaju umrijet će samo nešto ranije. Poći ću s tobom preko pustinje i preko planina, oĉe moj, osim ako putom sluĉajno ne padnem na zemlju i ne dignem se više.« On na ĉasak zašutje, u onda nastavi u jednom od onih izljeva neobiĉne govorniĉke vještine u kojima Zulu pokadšto uţivaju. Premda su takvi govori uglavnom pusta ponavljanja, oni po mom mišljenju ipak pokazuju da njihov narod ima neku pjesniĉku nadarenost i neku intelektualnu snagu. 38 Henry Rider Haggard

»Što je ţivot? Recite mi to, bijeli ljudi, vi, koji ste mudri, koji poznajete sve tajne svijeta i svijet zvijezda, i onaj svijet koji leţi iznad zvijezda i oko njih; vi, koji munjevito šaljete rijeĉi izdaleka bez glasa; recite mi, bijeli ljudi, tajnu našega ţivota — kamo on odlazi i odakle dolazi! »Ne moţete odgovoriti; ne znate. Ĉujte, ja ću vam odgovoriti! Došli smo iz tame i u tamu ćemo otići. Poput ptice u noći koju je zahvatila oluja, pojavljujemo se iz Niĉega; na trenutak se naša krila pokazuju u svjetlu vatre, i — opet smo nestali u Ništa! Ţivot nije ništa. Ţivot je sve. On je ruka kojom odaleĉujemo od nas smrt; on je ţar koji sja po noći, a ujutro je crn; on je bijeli dah volova po zimi; on je mala sjenka što leprša preko trave i nestaje ĉim sunce zaĊe.« »Ti si ĉudnovat ĉovjek«, reĉe ser Henry kad je Umbopa završio. Umbopa se nasmije. »Ĉini mi se da smo sliĉni, Inkubu. Moţda i ja traţim brata s one strane planina.« Ja ga sumnjiĉavo pogledah. »Što misliš time reći?« upitah ga. »Što znaš o tim planinama?« »Malo, vrlo malo. Ondje se nalazi neobiĉna zemlja, zemlja ĉarobnosti i ljepote, zemlja hrabrih ljudi, drveća, rijeka i bijelih planina, zemlja široke, velike ceste. Ĉuo sam za nju. No ĉemu govoriti o tome? Smrkava se. Oni koji poţive da vide, vidjet će.« Opet ga sumnjiĉavo pogledah. Taj je ĉovjek znao i previše. »Ne treba da me se bojite, Makumazane«, reĉe on razumjevši moj pogled. »Ne kopam jamu pod vama. Ne spletkarim. A ako prijeĊemo preko onih planina za suncem, reći ću vam što znam. No na planinama sjedi smrt. Budite mudri i vratite se. Vratite se i lovite slonove. Rekao sam.« Ne rekavši više ni rijeĉi, on podignu koplje u znak pozdrava i vrati se u logor. Uskoro ga naĊosmo ondje kako ĉisti pušku, kao i svaki drugi Kafar. »Ĉudnovat je to ĉovjek«, reĉe ser Henry. »Da«, potvrdih, »i previše ĉudnovat. Njegovo mi se vladanje ne sviĊa. On koješta zna, a neće da nam rekne. Mislim, meĊutim, da nema smisla da se prepiremo s njime. Krenuli smo na neobiĉan put, pa neki tajanstveni Zulu neće mnogo ni splesti ni razmrsiti cijelu stvar.« Sutradan se spremismo za odlazak. Dakako da u pustinju nismo mogli ponijeli svoje teške puške za slonove i ostalu prtljagu. Zato otpustismo nosaĉe i dogovorismo se s nekim starim domorocem koji je stanovao u blizini da pripazi na stvari dok se ne vratimo. Srce me je boljelo što tako divno oruţje ostavljam na milost i nemilost ovakvom starom lupeţu, 39 Rudnici kralja Salamuna

ovakvom divljaku, ĉije su oĉi gramzljivo zasjale kad ih je ugledao. Ali ipak sam poduzeo neke mjere opreza. U prvom sam redu napunio puške i rekao mu da će opaliti ĉim ih dotakne. On to odmah pokuša s mojom teškom puškom kalibra osam. Puška opali a tane probi rupu kroz jednoga od njegovih volova kojega su upravo tjerali u kraal, a da i ne spomenem da ga je puška udarila po glavi i oborila ga na zemlju. On usta silno zbunjen, pogotovu što je izgubio vola, no bio je još toliko drzak da zatraţi od mene da ga platim. Vjerujem da ga više ništa neće navesti na to da se opet dodirne puške. »Spremi te ţive Ċavole gore pod strehu«, reĉe, »da ne budu na putu, inaĉe će nas sve poubijati.« Onda mu rekoh da ću, ako na povratku ustanovim da je nestala ma i jedna od naših stvari, ĉarolijama ubiti i njega i sve njegove. Ako mi budemo pomrli, a on pokuša da nešto ukrade, da ću doći kao sablast i da ću ga progoniti, da ću bjesnoćom zaraziti njegovu stoku i da ću skiseliti mlijeko u njegovim kravama sve dok mu ne omrzne ţivot; da ću navesti Ċavole u puškama da izaĊu iz njih i da se na nemili naĉin porazgovore s njime. Probudio sam u njem dobru predodţbu o strašnom sudu koji ga ĉeka ne bude li pošten. On mi se onda zakune da će se brinuti za njih kao da su duh njegova oca. Bio je to neki vrlo praznovjerni stari Kafar, a uz to veliki lupeţ. Pošto smo se tako pobrinuli za našu suvišnu prtljagu, rasporedismo ono što smo nas petorica — ser Henry, Good, ja, Umbopa i Hotentot Ventfegel — imali da ponesemo na put. Bilo je to dosta malo, no mada smo uĉinili sve što je bilo moguće, ipak nismo mogli teret smanjiti ispod ĉetrdeset funti teţine po ĉovjeku. Taj se teret sastojao od: tri dvocijevke s dvije stotine metaka, dvije vinĉesterove opetuše (za Umbopu i Ventfegela) s dvije stotine metaka, tri Coltova revolvera sa šezdeset metaka, pet Cochraneovih posuda za vodu, svaka po ĉetiri pinte, pet pokrivaĉa, dvadeset i pet funti biltonga (na suncu sušenoga mesa divljaĉi), deset funti birana staklenog biserja u Ċerdanima za poklone, nešto lijekova, ukljuĉivši i uncu kinina, te jedan ili dva mala kirurška instrumenta, naše noţeve i neke sitnice kao što su kompasi, ţigice, dţepno cjedilo, duhan, lopatica, boca rakije i odijela koja su bila na nama. 40 Henry Rider Haggard

To je bila sva naša oprema, veoma skromna za takav pothvat, ali se nismo usuĊivali ponijeti više. Naša je oprema ionako bila teţak teret za ĉovjeka koji treba da prijeĊe kroz uţarenu pustinju jer je ondje svaka suvišna unca dvostruko teţa. No koliko god smo pokušavali, nismo našli naĉina da smanjimo teret. U njemu su se nalazile samo neophodno potrebne stvari. Jedva sam, obećavši da ću svakome pokloniti dobar lovaĉki noţ, uspio nagovoriti tri bijedna domoroca iz sela da nas otprate do prvoga odmarališta, dvadeset milja daleko i da svaki ponese po jednu mješinu s galonom vode. Nakanio sam da tom vodom ponovo napunim naše boce poslije prvoga noćnog hoda. Odluĉili smo, naime, da krenemo po noćnom hladu. Tim sam uroĊenicima rekao da smo pošli u lov na nojeve kojih je u pustinji bilo veoma mnogo. Oni stadoše klepetati i slegnuše ramenima govoreći da smo ludi i da ćemo poginuti od ţeĊi. Moram reći da se to ĉinilo veoma vjerojatnim. No silno su ţeljeli da dobiju noţeve koji su ondje predstavljali gotovo nepoznato blago, pa pristadoše da poĊu, pošto su, vjerojatno, došli do zakljuĉka da ih se ništa ne tiĉe što ćemo mi kasnije propasti. * * * Ĉitav smo slijedeći dan poĉivali i spavali, a o zalazu sunca pojedosmo dobru veĉeru od svjeţeg goveĊeg mesa i napismo se ĉaja kao da se, kako je dobacio Good, kanimo napojiti za mnogo dana. Zatim posvršavasmo posljednje pripreme i legosmo da poĉekamo dok ne izaĊe mjesec. Konaĉno oko devet sati mjesec izaĊe u svoj svojoj ljepoti, preli srebrnim svjetlom svu onu divlju krajinu i zavi sablasnim sjajem golemu valovitu pustinju pred nama, jednako veliĉanstvenu, nepoznatu i mirnu, kao što je bilo i zvjezdano nebo nad nama. Ustadosmo. Za nekoliko smo ĉasaka bili spremni. No još smo trenutak oklijevali, jer je ljudska narav sklona da malo zastane prije nego zakorakne nepovratnim korakom. Nas tri bijelca stajali smo jedan uz drugoga. Umbopa je stajao nekoliko koraka pred nama, s kopljem u ruci i puškom preko ramena. Netremice je gledao u pustinju. Ona tri unajmljena domoroca s mješinama vode skupili su se zajedno s Ventfegelom u malu hrpicu iza nas. »Gospodo«, uskoro se javi ser Henry svojim dubokim glasom, »pošli smo na najneobiĉnije putovanje na koje ljudi uopće mogu poći. Veliko je pitanje moţemo li uspjeti. Ali mi smo tri ĉovjeka koji će i u dobru i u zlu 41 Rudnici kralja Salamuna

ĉvrsto i do kraja ustrajati jedan uz drugoga. Jedino što nam preostaje, jest da budemo hrabri i da se pouzdamo u našu dobru kob. A sada naprijed!« I tako krenusmo. Nismo imali ništa, po ĉemu bismo se mogli ravnati, osim dalekih planina i nacrta staroga don Silvestra koji, uzmemo li u obzir da ga je crtao ĉovjek na umoru i napola nepriseban na komadiću platna prije tri stoljeća, nikako nije bio pouzdan putokaz po kojemu bi se ĉovjek mogao ravnati. Ipak on, kakav bio da bio, bijaše sva naša nada. Ne uspije li nam da pronaĊemo onu lokvu loše vode za koju je stari don zabiljeţio da se nalazi usred pustinje, šezdesetak milja od naše polazne taĉke i isto toliko daleko od planina, vjerojatno ćemo svi bijedno poginuti od ţeĊi. Meni se pak ĉinilo da je gotovo posve nemoguće da je pronaĊemo u tom silnom moru pijeska i karoova šiblja. Pretpostavimo ĉak, da je stari da Silvestra taĉno oznaĉio tu lokvu, tko nam jamĉi da je nije već prije više pokoljenja osušilo sunce, da je nije razgazila divljaĉ ili da je nije zameo pokretni pijesak. Nijemo poput sjena stupali smo po sipkom pijesku kroz noć. Karoovo grmlje zaplitalo nam se u noge i smetalo nam je u hodu; pijesak nam je ulazio u opanke i u Goodove lovaĉke cipele, tako da smo svakih nekoliko milja morali stati da ga istresemo. Premda je zrak bio gust i teţak, noć je bila ugodno hladna pa smo dobro odmicali. Pustinja je bila veoma tiha i mirna, a to nas poĉe nekako ĉiniti potištenima. Good to osjeti pa poĉe zviţdukati »Ostavih djevojku svoju...«, ali zvuci su u tom silnom pustom prostoru nekako tugaljivo odjekivali, i on presta zviţdati. Malo kasnije doţivjeli smo nešto ĉemu se moradosmo srdaĉno nasmijati premda nas je taj mali doţivljaj u prvi ĉas ozbiljno prestrašio. Good je išao prvi. Nosio je kompas, u koji se on, kao pomorac, najbolje razumio, a mi smo, jedan po jedan, teškom mukom išli za njim. Najednom zaĉusmo kako je uzviknuo, a onda ga nestade. U idućem trenutku podiţe se sa svih strana oko nas neka neobiĉna graja, dahtanje, jecanje, divlja vriska i topot nogu. U slabom svjetlu jedva razabrasmo neke nejasne likove koji su bjeţali, napola sakriveni oblacima pijeska. Domoroci zbaciše terete i spremiše se na bijeg, ali sjetiše se da nemaju kuda uteći, pa se baciše na zemlju i stadoše tuliti da su to Ċavoli. Ser Henry i ja zaustavismo se i zapanjismo, to više, što ugledasmo Gooda kako juri prema planinama, naoko jašeći na konjskim leĊima i vrišteći kao da je poludio. No ĉas zatim diţe ruke uvis i uz mukli štropot ljosnu o zemlju. 42 Henry Rider Haggard

Tek sad sam shvatio što se dogodilo. Naišli smo na stado usnulih kvaga2 , a Good je sluĉajno pao jednoj od njih na leĊa. Ona je, naravno, skoĉila na noge i pojurila zajedno s njime. Doviknuh ostalima da je sve u redu i potrĉah prema Goodu bojeći se da nije ranjen. Ali na svoju veliku radost naĊoh ga gdje sjedi u pijesku. Stakalce mu je još uvijek bilo ĉvrsto usaĊeno u oko. Bio je priliĉno uplašen i potresen, ali posve zdrav i ĉitav. Nakon ovoga nastavismo put bez ikakve upadice sve do otprilike jedan sat iza ponoći. Onda se zaustavismo, popismo malo vode, ne mnogo jer je voda bila dragocjena, odmorismo se pola sata i nastavismo put. Išli smo tako sve dalje i dalje, dok se konaĉno nije istok poĉeo crvenjeti kao obrazi mlade djevojke. Zatim se javiše prve blijede zrake praskozorja i ubrzo se pretvoriše u zlatne pruge, po kojima je zora kliznula preko pustinje. Zvijezde su sve više blijedjele sve dok posve ne nestadoše. Zlatni je mjesec poprimio voštanu boju i njegovi se planinski vrhunci jasno ocrtaše na blijedome mu licu kao jagodiĉne kosti ĉovjeka na umoru. Zatim oštri mlazovi svjetla bljesnuše jedan za drugim izdaleka preko beskrajne divljine probijajući i raţarujući koprene magle, sve dok se pustinja ne ispuni drhtavim ţarom i ne nastane dan. No mi se još ne zaustavismo, premda bismo u to vrijeme već rado bili stali, jer smo znali da nećemo moći nastaviti put ĉim sunce malo odskoĉi. Napokon, oko šest sati, ugledasmo gdje se iz ravnice uzdiţe mala hrpa stijena pa se dovukosmo do nje. Ovdje srećom naĊosmo kamenu ploĉu koja je koso stršila uvis; pri dnu je bila pokrivena finim pijeskom pa nam je pruţila krasan zaklon od vrućine. Zavukosmo se pod nju, popismo malo vode i pojedosmo nekoliko zalogaja biltonga3 . Onda legosmo i ubrzo tvrdo zaspasmo. Probudismo se tek u tri sata popodne i opazismo nosaĉe kako se pripremaju za povratak. Bilo im je već dosta pustinje pa ih nikakvi noţevi ne bi mogli navesti na to da poĊu ma i korak dalje. Zatim se ĉestito napismo. Pošto smo tako ispraznili svoje ĉuture, ponovo ih napunismo iz mješina što su ih nosaĉi donijeli. Pratili smo ih pogledom kad su krenuli na put kući, dugaĉak dvadeset milja. U ĉetiri i po sata krenusmo i mi. Bilo je to samotno i pusto putovanje jer osim nekoliko nojeva nismo na cijeloj toj golemoj pješĉanoj ravnici vidjeli nijedno ţivo biće. Oĉito je kraj bio odviše suh za divljaĉ, pa osim jedne ili dvije kobre opaka izgleda ne vidjesmo ĉak ni gmazove. Samo jedne je vrste 2 Vrsta zebre (aequus quagga) 3 Na trake narezano i osušeno meso divljači 43 Rudnici kralja Salamuna

kukaca bilo u obilju, a to je bila obiĉna kućna muha. Letjele su u jatima. Ta kućna muha zaista je neobiĉna ţivotinja. PoĊite kamo god hoćete, i naći ćete je, a tako je sigurno i oduvijek bilo. Vidio sam je zatvorenu u jantaru koji je, kako mi rekoše, bio star pola milijuna godina, a izgledala je posve jednaka kao i njezin današnji potomak. Nimalo ne sumnjam u to da će zujati oko posljednjeg ĉovjeka koji bude umirao na zemlji — bude li se to dogaĊalo ljeti — traţeći priliku da mu sjedne na nos. O sunĉevu zalasku zastadosmo ĉekajući dok ne izaĊe mjesec. On se pokaza oko deset sati, sjajan i divan kao uvijek, i mi propješaĉismo cijelu noć, s malim odmorom oko dva sata izjutra, sve dok dobrodošlo sunce ne prekinu naše napore. Popismo malo vode i ispruţismo se, silno izmoreni, na pijesku, pa ubrzo zaspasmo. Nije bilo potrebno da postavljamo straţu jer se u toj prostranoj i pustoj ravnici nismo imali ĉega bojati. Naši su jedini neprijatelji bili vrućina, ţeĊ i muhe, ali ja bih se mnogo radije sukobio sa svakom opasnošću u obliku ĉovjeka ili zvijeri, nego da se borim s tim strašnim trojstvom. Ovog puta nismo bili tako sretni da pronaĊemo stijenu koja bi nas zaštitila od sunca. Zato se oko sedam sati probudismo s osjećajem da se nalazimo uz peĉenku na roštilju. Upravo smo se strašno pekli. Ĉinilo se da sunce siše krv iz nas. Uspravismo se jedva hvatajući dah. »Uh!« rekoh zamahnuvši na roj muha koji mi je veselo zujao oko glave. Vrućina im nije nimalo smetala. »Duše mi«, javi se ser Henry. »Vruće je«, reĉe Good. Zaista, bilo je vruće, a nigdje ni najmanje hladovine. Kamo god bismo se osvrnuli, nigdje ni pećine ni drveta, niĉega osim beskrajnog ţarkog blistavila koje se odbijalo od vrućega zraka, a taj je zrak titrao nad pustinjom kao u uţarenoj krušnoj peći. »Što da radimo?« upita ser Henry. »Ovo ne moţemo dugo izdrţati.« Pogledasmo jedan drugoga u nedoumici. »Znam«, javi se Good, »moramo iskopati jamu i zavući se u nju, pa se pokriti karoovim grmljem.« To nije bila baš osobita zamisao, ali ipak je bilo bolje, nego ne poduzeti ništa. Kopajući lopaticom koju smo ponijeli sa sobom i rukama uspjelo nam je da za otprilike jedan sat iskopamo jamu dugaĉku desetak stopa, široku dvanaest stopa i duboku dvije stope. Zatim lovaĉkim noţevima narezasmo dosta niskoga šiblja, zavukosmo se u jamu i pokrismo se granjem, svi osim Ventfegela koji je bio Hotentot pa mu sunce nije mnogo smetalo. To nas je 44 Henry Rider Haggard

malo zaklonilo od ţarkih sunĉanih zraka, ali vrućina koja je vladala u toj amaterskoj grobnici, moţe se lakše zamisliti nego opisati. Crna jama u Kalkuti morala je biti prava divota prema ovome, pa ni danas ne znam kako smo mogli preţivjeti onaj dan. Leţali smo dašćući i svaki smo ĉas kvasili usnice oskudnom zalihom vode. Da smo popustili svojoj potrebi za vodom, bili bismo u prva dva sata popili sve do posljednje kapi. Morali smo, meĊutim, silno štedjeti. Znali smo da bismo bez vode ubrzo bijedno poginuli. Svemu ipak dolazi kraj, samo ako ĉovjek poţivi da ga doĉeka pa se i taj strašni dan nekako primaĉe kraju. Oko tri sata popodne doĊosmo do zakljuĉka da to više ne moţemo izdrţati. Bit će bolje da umremo hodajući, nego da nas u toj strašnoj rupi polako ubiju vrućina i ţeĊ. I tako svaki od nas srknu malo vode od svoje zalihe koja se silno smanjila i zagrijala se na toplinu ĉovjeĉjeg tijela te se stadosmo vući dalje. Prešli smo već pedesetak milja pustinje. Na nacrtu staroga da Silvestra bilo je oznaĉeno da je pustinja široka ĉetrdesetak legua, a »lokva loše vode« nalazila se otprilike usred pustinje. Ĉetrdeset legua je nekih stotinu i dvadeset milja pa smo se prema tome nalazili nekih dvanaest do petnaest milja od vode, ako ona uopće postoji. To smo se popodne vukli polako i muĉno, tako da smo jedva prelazili milju i po na sat. O zalasku sunca ponovo zastadosmo da poĉekamo mjesec. Popili smo gutljaj vode te nam je uspjelo da malo odspavamo. Prije nego što legosmo, Umbopa nas upozori na neki niski i nejasni breţuljak koji se u daljini od osam milja uzdizao iz ravne pustinje. Iz te je daljine izgledalo kao veliki mravinjak i dok sam polako tonuo u san, pitao sam sam sebe što li to moţe biti. Ĉim je izišao mjesec, krenusmo opet dalje. Bili smo silno iscrpljeni i strašno smo patili od ţeĊi i vrućine. Nitko, tko to nije i sam iskušao, ne moţe znati što smo propatili. Nismo više hodali. Teturali smo i padali od iznemoglosti. Otprilike svakoga sata morali smo stati da se odmorimo. Jedva smo imali snage da govorimo. Good je sve dotad brbljao i šalio se jer je bio veseo momak, ali sad ni njemu nije više bilo do šale. Napokon, oko dva sata, do krajnosti iznemogli i tjelesno i duševno, stigosmo do podnoţja onog neobiĉnog breţuljka koji nam se na prvi pogled uĉinio orijaškim mravinjakom, visokim stotinjak stopa. Podnoţje mu je obasizalo neka dva jutra tla. 45 Rudnici kralja Salamuna

Ovdje se zaustavismo, a oĉajna nas ţeĊ natjera da iskapimo i posljednju kapljicu vode. Na svakoga je došlo oko pola pinte, a mogli bismo ispiti i cio galon 4 . Zatim legosmo. Upravo kad me je obuzimao san, zaĉuh Umbopu kako sam sebi govori jezikom Zulua: »Ne uspijemo li naći vode, pomrijet ćemo svi prije nego što sutra izaĊe mjesec.« ProĊoše me srsi premda je bilo vruće. Misao da se pribliţuje tako strašna smrt nije bila baš ugodna, no ni ta me misao nije mogla zadrţati da ne zaspim. 4 Stare mjere za tekućine 46 Henry Rider Haggard

Šesto poglavlje VODE! VODE! Probudio sam se za dva sata, to jest oko ĉetiri sata ujutru. Ĉim je bilo udovoljeno prvim zahtjevima umorna tijela, opet se javila ţeĊ. Nisam više mogao spavati. Sanjao sam da se kupam u rijeci iznad koje se nadvila zelena obala i drveće. Probudivši se, naĊoh se u suhoj pustinji i sjetih se onoga što je rekao Umbopa: da ćemo bijedno poginuti ne naĊemo li vode. Po toj vrućini ne bi nijedan ĉovjek mogao dulje ţivjeti. Sjedoh i poĉeh suhim i ţuljevitim rukama trti lice. Usne i oĉni kapci su mi bili tako slijepljeni da mi je tek nakon poduljeg trljanja uspjelo da ih uz napor otvorim. Zora više nije bila daleko, ali u zraku se nije osjećala nikakva svjeţina. Zrak je bio gust i tmast da to ne mogu opisati. Ostali su još spavali. Uskoro se toliko razdani da se dalo ĉitati, pa izvukoh iz dţepa knjiţicu »Ingoldsbyjevih legendi« što sam je ponio sa sobom, i stadoh ĉitati pjesmu »Ĉavka iz Reimsa«. Kad stigoh do mjesta: »Ljupki mali djeĉak drţi zlatan pehar, ispupĉen, pun bistre vode, najĉistije, što teĉe izmeĊu Reimsa i Namura...« naprosto stadoh mljaskati ispucanim usnama, to jest, pokušah mljaskati. Sama pomisao na tu bistru vodu dovodila me upravo do ludila. Ĉesto mislim da sam u ono vrijeme bio u nekom bunilu od ţeĊi, iznemoglosti i pomanjkanja hrane. Uto se probudiše i ostali pa i oni stadoše trljati prljava lica i slijepljene usne i oĉi. Ĉim su se svi probudili, poĉesmo razgovarati o svojem poloţaju koji je bio veoma ozbiljan. Nije nam preostala ni kapljica vode. Iskrenusmo ĉuture i oblizasmo im grla, ali to je znaĉilo varati samoga sebe jer su grlići bili suhi kao kosti. Good, koji je nosio bocu s rakijom, izvadi je i stade je ĉeznutljivo gledati, ali mu je ser Henry odmah oduze jer bi ţestoka rakija samo ubrzala kraj. »Ne naĊemo li vode, umrijet ćemo«, reĉe on. 47 Rudnici kralja Salamuna

»Kad bismo se mogli pouzdati u nacrt staroga dona, voda bi morala biti negdje u blizini«, rekoh, no ĉinilo mi se da nitko nije baš osobito zadovoljan mojom napomenom. Bilo je posve jasno da se nije moglo mnogo vjerovati starom nacrtu. Već se priliĉno razdanilo i mi smo sjedili buljeći jedan u drugoga. Najednom opazih da je Hotentot Ventfegel ustao i poĉeo hodati naokolo gledajući u zemlju. Onda se naglo zaustavi, kliknu grlenim glasom i pokaza na pijesak. »Što je?« povikasmo pa svi najednom ustadosmo i poĊosmo onamo gdje je pokazivao na zemlju. »Gle«, rekoh, »pa to je svjeţi gazelin trag. Što to znaĉi?« »Gazele ne odlaze daleko od vode«, odvrati Ventfegel holandeskim jezikom. »Tako je«, potvrdih, »zaboravio sam. A to je divno!« To nas je sitno otkriće ispunilo novim ţivotom. Ĉudno je, kako se ĉovjek u oĉajnom poloţaju hvata i najmanje nade, i kako ga ona odmah ĉini sretnim. U mraĉnoj je noći i jedna jedina zvijezda bolja nego nijedna. MeĊutim je Ventfegel podigao svoj tupi nos i stao svom snagom uvlaĉiti zrak u nosnice, kao što ĉini stara antilopa vrste impala osjećajući opasnost. Zaĉas reĉe: »Njušim vodu!« Ove nas rijeĉi veoma razveseliše jer smo znali kako su silno razvijena osjetila domorodaca. Upravo u tom ĉasu izaĊe sunce u punom svom sjaju. Bio je to tako veliĉanstven prizor da smo naĉas zaboravili ţeĊ. Ondje, jedva ĉetrdeset do pedeset milja daleko, uzdizale su se Sabine grudi svijetleći poput srebra pod zrakama jutarnjega sunca, a na jednu i na drugu stranu pruţale su se na stotine milja daleko Sulimanove planine. Ĉak i sada, dok sjedim ovdje i pokušavam da opišem neobiĉnu veliĉanstvenost i ljepotu toga prizora, ne nalazim prave rijeĉi. Nemoćan sam mada se svega dobro sjećam. Ravno pred nama uzdizale su se dvije orijaške planine, kakvih, drţim, nema više nigdje u Africi, a ne vjerujem da takvih ima i drugdje u svijetu. Bile su visoke najmanje petnaest tisuća stopa, jedna je od druge bila udaljena najviše dvanaest milja, a bile su povezane strmim kamenim grebenom. Uzdizale su se ravno u nebo u svojoj strašnoj bijeloj osamljenosti. Te su planine, stojeći tu kao stupovi gigantskih vratnica, imale potpun oblik ţenskih grudi. Podnoţja su im se još iz ravnice blago zaobljivala pa su se na toj daljini ĉinile savršeno okruglima i glatkima. Na vrhu svake od tih planina nalazio se gol okrugao breţuljak, pokriven 48 Henry Rider Haggard

snijegom i posvema nalik na bradavicu na ţenskoj dojci. Kameni greben koji ih je spajao, bio je, kako se ĉinilo, nekoliko tisuća stopa visok i potpuno okomit, a s obje strane tih planina pruţale su se, dokle god je dopirao pogled, pruge sliĉna grebenja, prekinute tek tu i tamo planinama sploštenih vrhova, kao u onoj planini u Capetownu, glasovitoj po svem svijetu. Uzgred reĉeno, taj je oblik planina dosta ĉest u Africi. Ne mogu opisati veliĉanstvenost cijeloga prizora; to prelazi moju snagu. U tim je golemim vulkanima — a to su nesumnjivo bili ugasli vulkani — bilo nešto tako neizrecivo veliĉanstveno i silno da je ĉovjeku upravo zastao dah u grudima. Jutarnje je svjetlo neko vrijeme poigravalo na snijegu i na smeĊim, oblim liticama ispod njega, a onda, kao da kane pred našim radoznalim oĉima sakriti taj veliĉanstveni pogled, skupiše se neke neobiĉne maglice i oblaci oko planina tako da smo uskoro mogli njihove ĉiste i oble, goleme i sablasne oblike kroz taj runoliki pokrov razabirati samo nejasno. Zaista, kako smo kasnije otkrili, planine su bile ovijene tom neobiĉnom prozirnom maglom pa ih oĉito zato i nismo prije jasnije razabrali. Planine nisu još bile pravo ni išĉezle u svoju osamljenost, omeĊenu oblacima, kad se opet javi ţeĊ — kao zaista goruće pitanje. Bilo je vrlo lijepo što je Ventfegel rekao da njuši vodu, ali ogledavali se mi na koju mu drago stranu, vodi nigdje ni traga. Dokle god nam je dopirao pogled, nije bilo niĉega osim beskrajna pijeska i karoova grmlja. ObiĊosmo breţuljak i tjeskobno se zagledasmo na drugu stranu, ali poloţaj je i ondje bio posve jednak: nismo mogli ugledati ni kapljicu vode. Nigdje ni traga kakvoj lokvi, bari ili izvoru. »Ti si luda«, ljutito rekoh Ventfegelu, »ovdje nema vode!« No on je i dalje podizao svoj tupi nos i njuškao po zraku. »Njušim je, baas«, odgovori mi. »Osjećam je negdje u zraku.« »Dakako«, rekoh, »nesumnjivo je u oblacima pa će za koja dva mjeseca pasti i isprati naše kosti.« Ser Henry zamišljeno pogladi svoju plavu bradu. »Moţda je na vrhu breţuljka«, spomenu. »Koješta«, reĉe Good, »tko je ikada ĉuo da bi se voda nalazila na vrhu brijega?« »PoĊimo i pogledajmo«, predloţih. Uspesmo se dakle uz pješĉane bokove breţuljaka gotovo bez ikakve nade. Umbopa je išao prvi. Odjednom se zaustavi kao da se skamenio. »Nanzia manzie! (Eto vode!)« viknu iz svega glasa. 49 Rudnici kralja Salamuna