Rudnici kralja Salomona - H. Rider Haggard

»Ĉujte me, ugledni muţevi zemlje kukuanske, a ĉuj me i ti, Infanduse! Nerado pokazujemo svoju moć da ne prijeĉimo prirodan razvoj dogaĊaja i da ne bacimo svijet u strah i smetenost. No budući da se radi o vaţnoj stvari, i budući da smo gnjevni na kralja Tvalu zbog pokolja što smo ga vidjeli i zbog djela isanusi Gagul koja je htjela da dade pogubiti našega prijatelja Ignosija, dat ćemo vam ipak znak koji će moći svi vidjeti. DoĊite ovamo« — i ja ih povedoh do vrata kolibe i pokazah im ţarku sunĉevu kuglu na izlasku. »Što vidite ondje?« zapitah ih. »Vidimo izlaz sunca«, odvrati ĉovjek koji je vodio rijeĉ u ime ostalih. »Tako je. A sad mi recite, moţe li ikoji smrtan ĉovjek ugasiti to sunce tako da u podne tama ovije zemlju?« Stari se poglavica malo nasmije. »Ne, gospodaru, to ne moţe nitko. Sunce je jaĉe od ĉovjeka koji gleda u nj.« »Tako kaţeš ti. A ja ti, eto, kaţem, da ćemo danas, jedan sat iza podneva, ugasiti to sunce na jedan sat i da će tama obaviti zemlju. To neka bude znak da smo mi zaista ĉestiti ljudi i da je Ignosi pravi kralj Kukuanaca. Hoćete i biti zadovoljni, ako to uĉinimo?« »Hoćemo, gospodari«, odgovori stari poglavica nasmiješivši se, a i njegovi se drugovi nasmiješiše. »Uĉinite li to, zaista ćemo biti zadovoljni.« »Tako će se dogoditi. To smo rekli nas trojica: Inkubu-slon, bistrooki Bugvan i Makumazan, ĉovjek koji vidi noću, pa će se tako i dogoditi. Ĉuješ li, Infanduse?« »Ĉujem, gospodaru, ali vi nam obećajete ĉudnu stvar. Ugasit ćete sunce, oca svega ţivota, koje oduvijek sja?« »A ipak ćemo to uĉiniti, Infanduse.« »Dobro je, gospodari. Danas će o podne poslati Tvala po vas da prisustvujete djevojaĉkom plesu, a sat kasnije ubit će kraljev sin Skraga onu djevojku koja se Tvali bude uĉinila najljepšom. Ubit će je kao ţrtvu onoj trojici kamenitih Šutljivaca koji sjede ondje kod planina i ĉuvaju straţu.« On pokaza rukom ona tri ĉudnovata vrhunca, podno kojih se, kako se govorilo, svršavala Salamunova cesta. »Neka onda gospodari zamraĉe sunce i spasu ţivot te djevojke pa će im narod zaista povjerovati.« »Da«, doda onaj stari poglavica koji se još uvijek malo smješkao, »narod će vam zaista povjerovati.« »Dvije milje od Lua«, nastavi Infandus, »nalazi se breţuljak, savijen kao mlad mjesec, prava tvrĊava; na njemu je smješten moj puk. Ondje se nalaze još i tri druga puka kojima zapovijedaju ovi muţevi. Danas ujutro promislit ćemo o naĉinu, kako da se onamo pošalju još dva ili tri puka. 100 Henry Rider Haggard

Pomraĉite li uistinu sunce, ja ću vas u tami prihvatiti za ruke i odvest ću vas iz Lua na to mjesto. Ondje ćete biti sigurni, i odande ćemo moći da poĉnemo rat s Tvalom.« »Dobro je«, rekoh, »a sad nas ostavite da malo spavamo i da se pripravimo za tu ĉaroliju.« Infandus usta, pozdravi nas i ode zajedno s glavarima. Ĉim su otišli, javi se Ignosi: »Prijatelji moji, moţete li vi zaista da izvedete ono ĉudo ili ste govorili samo prazne rijeĉi?« »Uvjereni smo da to moţemo uĉiniti. Umbopa, to jest Ignosi.« »Ĉudna je to stvar«, odgovori Ignosi, »i da niste ĉestiti ljudi, ne bih vam vjerovao, ali ovako znam da ne laţete. Preţivimo li to, bogato ću vam se oduţiti!« »Ignosi«, reĉe ser Henry, »obećaj mi nešto.« »Hoću, lnkubu, prijatelju moj, i prije nego što ĉujem što!« odgovori orijaš nasmjehnuvši se. »Što je to?« »Evo što: da ćeš, ako ikada postaneš kralj ovoga naroda, ukinuti njuškanje za ĉarobnjacima kao što je bilo ovo koje smo noćas vidjeli i da nikad više nećeš dopustiti da se u tvojoj zemlji ljudi ubijaju bez suda.« Ignosi se naĉas zamisli pošto sam mu preveo rijeĉi ser Henryja, a zatim odgovori: »lnkubu, kod nas se s ljudima ne postupa na jednaki naĉin kao što se postupa kod vas, bijelih ljudi, niti mi ţivot cijenimo tako visoko kao vi. Ali ja ću ti ipak obećati to što traţiš. Budem li im mogao zakrĉiti put, pronalazaĉice ĉarobnjaka neće više loviti, a isto tako neće ni jedan ĉovjek biti pogubljen bez suda i bez osude.« »Dobro, onda smo se nagodili!« odvrati ser Henry. »A sad da se malo odmorimo.« Iako smo bili silno izmoreni, ipak ubrzo zaspasmo. Spavali smo sve do jedanaest sati kad nas je Ignosi probudio. Onda ustadosmo, umismo se i dobro doruĉkovasmo, jer nismo znali kad ćemo opet nešto jesti. Zatim izaĊosmo iz kolibe i zagledasmo se u sunce. Ono je — na našu ţalost — pokazivalo veoma zdravo lice. Nigdje nije bilo ni traga nekoj pomrĉini. »Nadam se da nas neće iznevjeriti«, u sumnji će ser Henry. »Laţni proroci ĉesto zapadaju u teţak poloţaj.« »Ne bude li pomrĉine, ubrzo ćemo zaglaviti«, rekoh tuţno, »jer će neki glavari posve sigurno ispripovijedati cijelu stvar kralju, a onda će nastati pomrĉina posve druge vrste, pomrĉina, koja nam se nimalo neće svidjeti.« 101 Rudnici kralja Salamuna

Vrativši se u kolibu objedovasmo i ostatak dana provedosmo primajući posjetioce koji su nam dolazili iz uljudnosti i radoznalosti. Napokon zaĊe sunce pa smo oko dva sata proveli u miru u kojem smo kraj sveg svoga straha i neizvjesnosti upravo uţivali. Oko osam i po sati stiţe nam glasnik od Tvale s porukom da doĊemo na veliki djevojaĉki ples koji će uskoro poĉeti. Sad smo se brzo spremili i obukli ĉeliĉne košulje što nam ih je poslao kralj. Uzeli smo sa sobom puške i metke da ih imamo uza se, budemo li morali bjeţati kao što nam je predloţio Infandus, pa hrabro poĊosmo, premda smo u srcu osjećali strah i drhtavicu. Veliki je prostor pred kraljevom kolibom pruţao posve drukĉiju sliku nego prošle veĉeri. Umjesto zbijenih redova mrkih ratnika stajali su tu — jedan uz drugi — nizovi kukuanskih djevojaka. Što se tiĉe same odjeće, nisu bile baš dotjerane, ali svaka je bila okrunjena cvjetnim vijencem. U jednoj su ruci drţale palmin list, a u drugoj bijeli ljiljan. Usred otvorena prostora sjedio je kralj Tvala. Do njegovih nogu skvrĉila se Gagul, a uza nj su stajali Skraga, lnfandus i desetak glavara, meĊu kojima sam prepoznao većinu naših sinoćnjih prijatelja. Tvala nas pozdravi s mnogo hinjene srdaĉnosti; ipak sam opazio da je svojim jedinim okom zlobno pogledao Umbopu. »Dobro došli, bijeli ljudi sa zvijezda«, doĉeka nas on. »Ovo je posve drugaĉiji prizor i nimalo nije sliĉan prizoru što su ga vaše oĉi gledale noćas po mjeseĉini, ali onaj je prizor bio bolji. Djevojke su jako zamamne i da nije njih« — on pokaza rukom oko sebe — »nikoga od nas danas ne bi bilo, ali muškarci vrijede više. Njeţne ţenske rijeĉi i njihovi poljupci su slatki, ali još je slaĊi zveket ratnih kopalja i miris ljudske krvi. Hoćete li da uzmete ţene iz našeg naroda, o bijeli ljudi? Ako hoćete, odaberite najljepše izmeĊu ovih ovdje; dat ću vam ih koliko god hoćete.« On zasta da ĉuje naše odgovore. Budući da je taj prijedlog zaista bio priliĉno privlaĉljiv za Gooda koji je zaljubljive prirode, kao većina pomoraca, ja sam se odmah, kao stariji i razboritiji ĉovjek, a uz to predviĊajući kojekakve zapletaje do kojih bi nas to moglo dovesti — jer ţene isto tako neizbjeţivo donose neprilike kao što i dan neizbjeţivo dolazi iza noći — poţurio da odgovorim: »Najljepša ti hvala, o kralju, ali ne moţemo prihvatiti tvoju ponudu. Vaše su djevojke divne, ali za sada ne moţemo misliti na njih.« Kralj se nasmije. 102 Henry Rider Haggard

»Dobro. Mi imamo poslovicu koja kaţe: ‘Ţenske su oĉi uvijek sjajne ma koje boje bile’ i još jednu koja kaţe: ‘Ljubi onu koja je kraj tebe’, ali na zvijezdama to moţda i nije tako. Neka dakle bude, bijeli ljudi, kako god hoćete: djevojke vas neće moliti. Neka ste opet dobro došli, a dobro došao i ti, ĉovjeĉe crne puti. Da se izvršila volja stare Gagul, bio bi sad ukoĉen i hladan. Sreća za tebe, što i ti dolaziš sa zvijezda, ha ha!« »Mogu ja tebe ubiti prije nego što ti mene ubiješ, o kralju«, hladno mu odvrati lgnosi, »pa ćeš biti ukoĉen prije nego što se prestanu micati moja uda.« Tvala se trţe. »Drsko zboriš, momĉe!« ljutito odgovori. »Ne pretjeruj!« »Ĉovjek kojemu je na ustima istina, moţe biti drzak. Istina je oštro koplje koje uvijek pogaĊa i nikada ne promašuje. To je poruka sa zvijezda, o kralju!« Tvala se namrgodi i jedino mu oko bijesnu divljim sjajem, ali ne reĉe ništa više. »Neka poĉne ples!« poviknu, a ĉas zatim poletješe djevojke ovjenĉane cvijećem. Zapjevale su njeţnu pjesmu i stale mahati palminim lišćem i bijelim cvijećem. Dugo su plesale, okrećući se sad u krugu, sad jureći jedne prema drugima, kao da ratuju, savijajući se, vrteći se, stupajući naprijed i izmiĉući u nekoj sreĊenoj guţvi, da ih je bio uţitak gledati. Konaĉno se zaustaviše. Neka divna mlada ţena istrĉi iz redova i poĉe se vrtjeti pred nama tako ljupko i vješto da bi posramila mnogu balerinu. Napokon se umori i povuĉe. Na njezino mjesto stupi druga, pa treća i ĉetvrta. Ali nijedna od njih nije dosegla prvu ni ljupkošću, ni vještinom, ni ljepotom. Napokon kralj podignu ruku i upita: »Što drţite, bijeli ljudi, koja je najljepša?« »Prva!« nepromišljeno rekoh, no odmah poţalih što sam to rekao. Sjetio sam se da nam je Infandus kazao da će najljepša djevojka biti ţrtvovana. »Onda ja mislim isto što i vi mislite: i moje oĉi vide isto što i vaše. Ona je najljepša, a to je zlo za nju jer mora umrijeti!« »Da, mora umrijeti!« ciknu Gagul bacivši brz pogled prema siromašnoj djevojci koja je, ne znajući za strašnu sudbinu što joj se sprema, stajala dvadeset koraka ispred drugih djevojaka. Nemirno je, laticu po laticu, kidala neki cvijet iz svojega vijenca. »Zašto, o kralju?« upitah jedva svladavajući negodovanje. »Djevojka je dobro plesala i svidjela nam se. Uz to je i lijepa pa bi bilo nepravedno da je nagradiš smrću.« Tvala se nasmije i odgovori: 103 Rudnici kralja Salamuna

»Takav je naš obiĉaj, a oni kameni likovi koji sjede ondje« — i on pokaza rukom prema tri daleka vrhunca — »moraju dobiti svoj danak. Kad bih propustio da danas dadem ubiti najljepšu djevojku, nesreća bi zadesila mene i moj rod. U mojem narodu kola ovo proroĉanstvo: ako kralj na dan djevojaĉkog plesa ne ţrtvuje lijepu djevojku starcima koji sjede na planinama i straţare ondje, propast će i on i njegov rod. Eto, bijeli ljudi, moj brat koji je vladao prije mene, nije ţrtvovao djevojku zbog ţenskih suza pa je propao i on i njegova kuća te ja vladam mjesto njega. Svršeno je: ona mora umrijeti!« Zatim se okrenu k straţi: »Dovedite je ovamo! Skraga, naoštri koplje!« Dva ĉovjeka krenuše naprijed. Djevojka tek sad razabere koja joj sudbina prijeti. Poluglasno kriknu i pokuša pobjeći, ali ĉvrste je ruke brzo zgrabiše i dovedoše pred nas premda se opirala, premda je plakala. »Kako se zoveš, djevojko?« ciknu Gagul. »Što? Nećeš da odgovoriš? Treba li da kraljev sin odmah izvrši ono što mu je naloţeno?« Skraga stupi na taj mig korak bliţe i podignu svoje veliko koplje. Izgledao je pakosniji nego ikada. U istom trenutku opazih da je Good posegnuo za revolverom. Sirota djevojka spazi kroz suze svjetlucanje hladnoga ĉelika i malo se prene od straha. Presta se opirati pa grĉevito sklopi ruke dršćući cijelim tijelom. »Gledajte«, veselo kliknu Skraga. »Dršće pred mojom malom igraĉkom prije nego što ju je i osjetila!« I on takne široku oštricu koplja. »Ako mi se ikad pruţi prilika, platit ćeš mi za to, mlado pseto!« promrmlja Good. »Sad, kad si se umirila, reci nam kako se zoveš, draga. Govori, govori i nemoj se bojati!« porugljivo će Gagul. »Oh, majko«, odgovori djevojka drhtavim glasom, »ja sam Fulata, iz roda Suko. Oh, majko, zašto moram umrijeti? Ta nisam ništa zla poĉinila!« »Tješi se«, nastavi starica odvratnim, porugljivim glasom: »Zaista moraš umrijeti kao ţrtva onim starcima koji sjede ondje« — i ona pokaza rukom vrhunce — »ali bolje je spavati noću nego patiti danju. Bolje je umrijeti nego ţivjeti, a ti ćeš umrijeti od ruke kraljevskog sina.« Djevojka je kršila ruke. U smrtnom strahu viknu: »Oh, to je okrutno! Tako sam mlada! Što sam uĉinila da više nikada neću smjeti da vidim sunce koje se diţe iza noći, ni zvijezde koje se pojavljuju kad sunce zaĊe! Neću više brati cvijeće ni slušati ţubor vode! Zašto? Jao meni! Nikada više neću vidjeti oĉevu kolibu niti osjetiti majĉin poljubac, niti ću njegovati bolesno dijete! Jao meni! Nikad mi ljubavnik 104 Henry Rider Haggard

neće oviti ruke oko pasa i pogledati mi u oĉi, i nikada neću roditi djecu! Okrutno je to, okrutno!« Ona poĉe ponovo kršiti ruke. Zaplakano lice, ovjenĉano cvijećem, dizala je prema nebu. U svojem je oĉaju bila tako ljupka i tako krasna da bi zacijelo ganula srce svakoga ĉovjeka koji bi bio manje krvoloĉan nego što su bila ta tri zlotvora pred nama! Sve to nije, meĊutim, dirnulo srce stare Gagul i njezina gospodara, no na licu straţara i na licu poglavica koji su stajali u pozadini opazio sam znakove samilosti. Good se upravo pjenio od gnjeva. Trgnuo se, kao da kani pristupiti djevojci. OsuĊena je djevojka pravim ţenskim nagonom razumjela što se u njemu zbiva pa se naglom kretnjom baci preda nj i ogrli objema rukama njegove »divne bijele noge«. »Oh, bijeli oĉe sa zvijezda!« viknu. »Prebaci preko mene skut svoje zaštite! Dopusti da se zavuĉem u sjenu tvoje snage i da se spasim! Oh, izbavi me od tih okrutnih ljudi i od milosrĊa stare Gagul!« »Dobro, dobro, draga moja, pobrinut ću se za te!« oštro viknu Good engleskim jezikom. »DoĊi, ustani, dobra si ti djevojka.« On se saţe i uhvati je za ruku. Tvala se okrenu i dade znak svom sinu koji podigne koplje i poĊe naprijed. »Sada je ĉas«, šapnu mi ser Henry, »na što ĉekate?« »Na pomrĉinu«, odvratih. »Već pola sata neprekidno pogledavam na sunce, ali nikada nisam vidio sjajnijeg.« »Ipak morate sad okušati sreću jer će inaĉe djevojka poginuti. Tvala je izgubio strpljivost.« Spoznavši snagu tih razloga, bacio sam još jedan oĉajan pogled prema sjajnom licu sunĉevu. Nikada nije ni najvatreniji astronom s takvom strepnjom oĉekivao neku nebesku pojavu koja bi imala potvrditi novo postavljenu teoriju. Sa svim dostojanstvom što sam ga smogao stadoh izmeĊu djevojke, ispruţene na tlu, i Skragina koplja koje mi se pribliţavalo. »Kralju, to ne smije biti! To nećemo trpjeti! Pusti djevojku da ode u miru!« Tvala skoĉi sa stolice, zapanjen i bijesan, a iz skupa poglavica i iz zbijenih redova djevojaka koje su nas polako okruţile oĉekujući tragediju, zaĉu se zapanjeno mrmljanje. »Ne smije biti? Ti bijelo pseto, koje štekće na lava u njegovu brlogu! Ne smije biti? Jesi li lud? Pazi da sudbina ovoga pileta ne zadesi i tebe i sve koji su s tobom! Kako moţeš to sprijeĉiti? Tko si ti da se usuĊuješ stati 105 Rudnici kralja Salamuna

izmeĊu mene i izvršenja moje volje? Natrag, kaţem ti! Ubij je, Skraga! Hej, straţa! Uhvatite te ljude!« Na njegov poziv istrĉaše iz kuće naoruţani ljudi koji su oĉito već prije bili postavljeni onamo. Ser Henry, Good i Umbopa stadoše uza me i podigoše puške. »Stoj!« odvaţno kliknuh, iako mi je srce u tom ĉasu spuzlo u cipele. »Stojte! Mi, bijeli ljudi sa zvijezda, velimo da to ne smije biti! Primaknete li se samo još korak bliţe, ugasit ćemo sunce i zaviti zemlju u tamu. I to mi koji ţivimo u njegovoj kući tako moţemo uĉiniti. Usudite se da ne poslušate pa ćete osjetiti našu moć!« Moja je prijetnja postigla oĉekivani uspjeh. Ljudi se zaustaviše, a Skraga zasta ispred nas s uzdignutim kopljem u ruci. »Ĉujte ga, ĉujte!« ciknu Gagul. »Ĉujte lašca koji veli da će ugasiti sunce kao svjetiljku! Neka to uĉini i djevojka će biti spasena! Da, neka to uĉini ili će umrijeti i on i svi oni, koji su za nj!« Pogledah u sunce i na svoju silnu radost i olakšanje opazih da nisam pogriješio. Na rubu blistave sunĉeve plohe pokazala se nejasna sjena. Onda sveĉano podigoh ruku prema nebu, a ser Henry i Good povedoše se za mnom; izgovorih na to jednu ili dvije kitice iz Ingoldbyjevih legendi što sam mogao dostojanstvenije. Ser Henry nastavi drugim stihovima, a Good se obrati kralju nizom najklasiĉnijih psovki što su se dale zamisliti. Crni se rub polako prevlaĉio preko svijetle plohe. Dok se to zbivalo, ĉuo sam kako se iz mnoštva oko nas uzvija uzdah zaprepaštenja. »Gledaj, kralju! Gledaj, Gagul! Gledajte, glavari, muţevi i ţene, uvjerite se da ljudi sa zvijezda drţe rijeĉ i da nisu lašci! Sunce tamni pred vašim oĉima. Uskoro će nastati mrak — mrak u podne! Vi ste traţili znak. Eto vam znaka! Zamraĉi se, sunce! Oduzmi svoje svjetlo, o sjajno sunce! Sruši oholo srce u prašinu i progutaj svijet svojim sjenama!« Gledaoci stadoše jecati od straha. Neki su stajali kao okamenjeni od prepasti, a drugi su popadali na koljena i glasno vapili. Kralj je mirno sjedio, ali je sav problijedio unatoĉ svojoj tamnoj koţi. Samo je Gagul ostala hrabra. »To će proći!« vikala je. »Nešto sam takvo već vidjela! Nitko ne moţe ugasiti sunce! Ne gubite glave! Ostajte mirni — tama će proći!« »Poĉekajte pa ćete vidjeti!« odvratih i skoĉih od uzbuĊenja. »Nastavite vi, Good, ja se ne mogu dosjetiti više nikakvim stihovima! Zaklinjite i dalje, valjano momĉe!« 106 Henry Rider Haggard

Good mi se vrijedno odazove napevši sve sile. Nikada prije nisam imao ni najbljeĊeg pojma o snazi, opsegu i mnogostranosti kletvi kojima raspolaţe pomorski oficir. Govorio je punih deset minuta ne zastavši ni na trenutak i ne ponovivši pri tom ništa. Za to se vrijeme crni prsten sve više suzivao. Ĉudne i jezive sjene prevlaĉile su se preko sunca, a zlokobna je mirnoća zavladala na prostoru pred kraljevom kolibom. Ptice su stale preplašeno cvrkutati, a onda utihnuše. Samo su pijetlovi kukurijekali. Dalje, sve dalje puzao je tamni prsten. Već je pokrivao više od polovine crvena kruga. Smraĉivalo se i zrak je postajao gust, još više obojen tamnim crvenilom. Napokon više nismo mogli razabirati divlja lica u skupu pred sobom. MeĊu gledaocima zavlada potpuna tišina. Ĉak i Good presta kleti. »Sunce umire — ĉarobnjaci su ubili sunce!« napokon viknu Skraga. »Svi ćemo poginuti u tami!« Potaknut strahom ili bijesom, ili i jednim i drugim, podignu koplje i baci ga iz sve snage u široka prsa ser Henryja. Zaboravio je, meĊutim, na ĉeliĉnu košulju koju je ser Henryju dao kralj i koju je on nosio ispod odijela. Oštrica odskoĉi ne naudivši ništa. Prije nego je Skraga mogao ponoviti udarac, ser Henry mu ote kaplje iz ruke i probode ga njime. Skraga pade mrtav. Kad su to vidjele djevojke koje su ionako bile sve izvan sebe od straha zbog sve jaĉe tame, poĉeše divlje vikati i raspršiše se u bezumnoj guţvi. Nagnuše prema vratima. Ali panika se ne zaustavi na tome. Sam kralj pobjeţe u kolibu, a za njim i neki glavari, pa straţe i Gagul koja je sad skakala upravo ĉudnom ţustrinom, tako da zaĉas ostadosmo na cijelom širokom prostoru uz Skragino truplo samo mi, nesuĊena ţrtva Fulata, Infandus i neki glavari s kojima smo razgovarali prošle noći. »A sad, glavari«, rekoh, »dali smo vam znak. Ako ste zadovoljni, pobjegnimo brzo na ono mjesto, o kojemu ste govorili. Ĉaroliju sad ne moţemo obustaviti. Ona će trajati otprilike jedan sat i još polovinu sata. Iskoristimo tamu!« »Hajdemo!« reĉe Infandus i okrene se pa poĊe, a za njegovim se primjerom povedoše i glavari, mi i djevojka Fulata koju Good uze za ruku. Prije nego smo stigli do vrata kraala, sunce posve potamnje. Hrlili smo dalje drţeći se za ruke i posrćući u tami. 107 Rudnici kralja Salamuna

Dvanaesto poglavlje PRIJE BITKE Na našli sreću, Infandus i drugi poglavice savršeno su poznavali sve ulice velikoga grada, tako da smo unatoĉ tami brzo odmakli. Išli smo najmanje jedan sat sve dok se na kraju pomrĉina ne poĉe gubiti i dok se opet ne pokaza onaj rub sunca koji je najprije poĉeo išĉezavati. Za pet je minuta bilo dovoljno svijetlo i mi razabrasmo da smo izašli iz Lua i da se pribliţujemo prostranom humku sploštena vrha koji je mjerio oko dvije milje u opsegu. Taj je humak imao oblik potkove, kakav je vrlo ĉest u Africi i nije bio visok. Na najvišem se mjestu uzdizao oko dvije stotine stopa, a bio je savijen u obliku potkove. Bokovi su mu bili vrlo strmi i posuti velikim stijenama. Na vrhu, obraslom travom, nalazilo se veliko logorište kojim su se sluţili kao utvrdom. Obiĉno se ovdje kao posada nalazio jedan puk od tri tisuće ljudi, ali sada, dok smo se s mukom uspinjali uza strme obronke, opazismo da se na njemu nalazi mnogo više ratnika. Bilo se, naime, već razdanilo. Stigavši napokon na travnato sljeme, naĊosmo uskomešane gomile ljudi, silno smetenih prirodnom pojavom koju su gledali. Prošli smo kroz njihove redove ne rekavši ni rijeĉi i stigli do neke kolibe u sredini travnika. Ondje smo na svoje zaĉuĊenje našli dva ĉovjeka gdje ĉekaju na nas; bili su natovareni s ono malo naših stvari koje smo, razumije se, u brzini morali ostaviti u svojemu stanu. »Poslao sam po njih«, razjasni nam Infandus, »a i po to«, doda i pokaza Goodove davno izgubljene hlaĉe. Good klikne od radosti i od zanosa, skoĉi k hlaĉama i odmah ih navuĉe. »Ta valjda moj gospodar ne ţeli da sakrije divne bijele noge!« ţalosno viknu Infandus. Još uvijek gledajući u Goodove hlaĉe, Infandus nam priopći da je dao zapovijed da se pukovi skupe kako bi im se potpuno objasnio prevrat, za koji su se glavari odluĉili i da im pokaţe zakonitoga nasljednika prijestolja, Ignosija. Za pola sata stajale su sve ĉete, gotovo dvadeset tisuća ljudi, i to cvijet kukuanske vojske, na velikom otvorenom prostoru. I mi odosmo onamo. Ljudi su bili postrojeni na tri strane zbijene ĉetvorine i pruţali su 108 Henry Rider Haggard

veliĉanstvenu sliku. Zastali smo na otvorenoj strani ĉetvorine, gdje nas brzo okruţiše svi vaţniji poglavice i oficiri. Pošto je izdana zapovijed da bude tišina, prvi poĉe govoriti Infandus. Govorio je ţivim i uvjerljivim rijeĉima, jer je, kao većina Kukuanaca visokoga poloţaja, bio upravo roĊeni govornik. Iznio je povijest lgnosijeva oca, govorio o tome, kako ga je Tvala okrutno umorio, a njegovu ţenu i dijete otjerao da umru od gladi. Zatim istaknu kako zemlja stenje i trpi pod Tvalinom okrutnom vladavinom. Kao primjer naveo je dogaĊaje od prošle noći, kad je, pod izlikom da su zlotvori, bilo pohvatano i okrutno pogubljeno mnogo najuglednijih ljudi iz cijele zemlje. Onda nastavi da su bijeli ljudi sa zvijezda, gledajući dolje na njihovu zemlju, opazili njihove nevolje i odluĉili da ublaţe njihovu sudbinu, premda je to za njih, same bijele ljude, znaĉilo veliku neugodnost. Stoga su uzeli za ruku pravoga kralja Kukuane, Ignosija, koji je ĉamio u progonstvu i preveli ga preko planina. Vidjeli su Tvalinu opakost i zlobu na djelu pa su, kao znamenje kolebljivcima i da spasu ţivot djevojke Fulate, svojom ĉarobnjaĉkom moći ugasili sunce i ubili mladoga zlotvora Skragu. Rekao je da su bijeli gospodari spremni da ih podupru, da zbace Tvalu i da na njegovo mjesto postave pravoga kralja Ignosija. Završetak njegova govora poprati opći ţagor odobravanja. Zatim Ignosi stupi naprijed i poĉe govoriti. Ukratko je ponovio sve što je rekao njegov stric, a onda je svoj snaţan govor završio ovim rijeĉima: »O glavari, oficiri, vojnici i narode! Ĉuli ste moje rijeĉi. Sad morate birati izmeĊu mene i onoga koji sjedi na mojem prijestolju, mojega strica koji je ubio svoga brata i koji je bratovo dijele otjerao da umre u zimi i noći.« Zatim pokaza na glavare: »Ovi vam mogu reći da sam ja zaista kralj, jer su vidjeli zmiju oko moga pasa. Da nisam kralj, zar bi ti ljudi stajali uza me sa svom svojom ĉarobnjaĉkom moći? Dršćite, glavari, oficiri, ratnici! Nije li i sad još pred vašim oĉima tama u koju su oni zavili zemlju da zbune Tvalu i da prikriju naš bijeg?« »Tako je!« odgovoriše vojnici. »Ja sam kralj! Kaţem vam, ja sam kralj!« Ignosi uspravivši se u svoj svojoj visini i podigavši široku oštricu svoje bojne sjekire iznad glave. »Ima li meĊu vama ikoga, tko veli da nije tako, neka stupi naprijed. Odmah ću se boriti s njime, i neka njegova krv rekne da govorim istinu. Neka stupi naprijed, kaţem!« I on stane vitlati sjekirom da je zabljesnula na suncu. Kako nitko, ĉini se, nije bio raspoloţen da se odazove tom pozivu, nastavi naš bivši pratilac: 109 Rudnici kralja Salamuna

»Ja sam zaista kralj. Budete li uza me stajali u borbi, povest ću vas do pobjede i do ĉasti. Dat ću vam volova i ţena i bit ćete prvi meĊu svim pukovima. Padnete li vi, past ću i ja s vama.« Još nešto što vam obećajem: kad sjednem na prijestolje svojih otaca, prestat će prolijevanje krvi u ovoj zemlji. Nećete više vapiti za pravdom da budete poklani i neće vas više hvatati lovci na vještice da bi vas poklali bez razloga. Nitko neće umrijeti osim onoga tko povrijedi zakon. Prestat će pustošenje vaših domova; svatko će od vas moći mirno spavati u svojoj kolibi bez straha. Pravda će nevezanih oĉiju prolaziti zemljom. Jeste li se odluĉili, o glavari, oficiri, vojnici, jesi li se odluĉio, narode?« »Odluĉili smo se, o kralju!« odjeknu odgovor. »Dobro je! Okrenite e i pogledajte Tvaline glasnike, kako ţure iz grada prema istoku i prema zapadu, prema sjeveru i jugu da skupe silnu vojsku koja treba da uništi mene i vas i ove moje prijatelje i zaštitnike. Sutra ili moţda prekosutra doći će on sa svima koji su mu vjerni. Onda ću vidjeti tko zaista stoji uza me i tko se ne boji da umre za ono što je dobro. I kaţem vam da ga neću zaboraviti kad se bude dijelio plijen. Govorio sam, o glavari, oficiri, vojnici i narode! A sad poĊite u svoje kolibe i pripremite se za rat.« Zatim nasta stanka, a onda jedan od glavara podignu ruku; na taj znak zagrmi kraljevski pozdrav: »Kum!« To je bio znak da su pukovi priznali Ignosija svojim kraljem. Zatim krenu bataljon za baialjonom. Pola sata kasnije odrţasmo ratno vijeće kojemu su prisustvovali svi zapovjednici pukova. Bilo nam je jasno da će nas Tvala uskoro napasti premoćnim snagama. Sa svojega povoljnog poloţaja na breţuljku mogli smo zaista razabrati kako se skupljaju ĉete i kako iz Lua odlaze glasnici na sve strane, nesumnjivo s namjerom da pozovu pukove u pomoć kralju. Uz nas je stajalo dvadesetak tisuća ljudi, razvrstanih u sedam najboljih pukova u zemlji. Tvala je, kako su raĉunali Infandus i glavari, imao trideset do trideset i pet tisuća ljudi, s kojima je mogao raĉunati i koji su sad bili skupljeni u Lu, a do sutradan u podne mogao je da skupi još pet tisuća ili nešto više. Bilo je, dakako, moguće, da se neke od njegovih ĉeta odmetnu i da priĊu k nama, ali to nije bilo sigurno i s time nismo mogli raĉunati. MeĊutim, bilo je jasno da se Tvala ozbiljno priprema da nas uništi. Jake ĉete oboruţanih ljudi već su obilazile oko podnoţja našeg breţuljka, a bilo je i drugih znakova da će uskoro krenuti u napadaj. Infandus i glavari bili su unatoĉ tome uvjereni da te veĉeri neće doći do napadaja, već da će ona proći u pripremama u i u nastojanjima da se svim 110 Henry Rider Haggard

mogućim sredstvima izbriše muĉan dojam što ga je kod vojnika ostavila pomrĉina sunca. Rekli su da će do napadaja doći ujutro pa se pokazalo da su imali pravo. Mi smo se, meĊutim, latili posla da svoj poloţaj uĉvrstimo što god smo bolje mogli. Upotrijebili smo gotovo cijelu vojsku i do zalaza sunca, do kojega su nam preostala samo dva sata, uĉinili smo vrlo mnogo. Sve smo putove na breţuljak — koji je više bio oporavilište nego tvrĊava jer su ga upotrebljavali kao logor vojnika koji su bili izmoreni od sluţbe u nezdravim krajevima drţave — pomno zabrtvili gomilom kamenja. I sve ostale prilaze zakrĉili smo koliko nam je to vrijeme dopustilo. Na pojedina smo mjesta navaljali kamenje i stijenje da ga sruĉimo na neprijatelja kad nas napadne. Odredili smo mjesta za pojedine pukove i izvršili sve pripreme što ih je naša zajedniĉka domišljatost i sposobnost mogla smisliti. Neposredno prije zalaza sunca odmarajući se poslije napornog rada, opazili smo malu ĉeticu kako nam prilazi iz Lua. Jedan je od njih drţao u ruci palmin list u znak da dolazi kao glasnik. Kad su prišli bliţe, sišli smo i mi, Ignosi, i dva glavara na podnoţje brijega u susret. Glasnik je bio neki lijepo graĊeni momak, zaogrnut leopardovom koţom. »Zdravo da ste!« viknu prišavši bliţe. »I kralj pozdravlja one koji su poveli bezboţan rat protiv njega. Lav pozdravlja ĉaglja koji reţi iza njegovih peta.« »Govori!« rekoh. »Ovako veli kralj: predajte se kralju na milost i nemilost prije nego što vas snaĊe veće zlo. Već je skinuta plećka s crnoga vola i kralj ga goni po logoru svega u krvi.5 « »Kakve nam uvjete postavlja Tvala?« radoznalo upitah. »Njegovi su uvjeti milostivi, dostojni velikoga kralja. Ovako kaţe Tvala, jednooki, silni muţ tisuću ţena, vladar Kukuanaca, ĉuvar velike ceste, ljubimac onih koji sjede i šute u planinama, tele crne krave, slon pod ĉijim se koracima trese zemlja strah i trepet zlotvora, noj ĉije noge proţdiru pustinju, orijaški, crni, mudri kralj iz koljena u koljeno: bit ću milostiv i zadovoljit ću se s malo krvi. Svaki deseti ima da umre, a ostali će biti slobodni. Ali bijelac lnkubu koji je ubio Skragu, mojega sina i onaj crni ĉovjek, njegov sluga, koji teţi za mojim prijestoljem i koji je podigao bunu 5 Običaj nekih afričkih plemena pri objavi rata (op. prev.) 111 Rudnici kralja Salamuna

protiv mene, imaju da umru u mukama kao ţrtve Šutljivcima. To su milostive rijeĉi kralja Tvale.« Pošto sam se malo posavjetovao s ostalima, glasno mu odgovorih tako da su me vojnici mogli ĉuli: »Vrati se, pseto, tvome Tvali koji te šalje i reci mu da mi, Ignosi, zakoniti kralj Kukuanaca, lnkubu, Bugvan i Makumazan, mudri ljudi sa zvijezda koji zamraĉuju sunce, Infandus iz kraljevske kuće i svi ovdje sabrani glavari, oficiri i vojnici odgovaraju ovako: Nećemo se predati. Prije nego što sunce dvaput zaĊe, Tvalina će se lešina ukoĉiti na vratima njegova kraala, a Ignosi, ĉijega je oca ubio Tvala, vladat će umjesto njega. Sad odlazi prije nego što te biĉem ne odagnamo odavde i pazi da ne digneš ruku na ljude kao što smo mi.« Poslanik se glasno nasmije. »Mi se ne bojimo ljudi koji govore tako krupne rijeĉi!« viknu. »Pokaţite i sutra da ste tako hrabri, vi koji zamraĉujete sunce! Budite hrabri, borite se i radujte prije nego što vam vrane okljuju kosti dok ne budu bjelje od vaših lica. Zbogom! Moţda ćemo se sresti u boju; a onda ne bjeţite već me priĉekajte, bijeli ljudi!« Odapevši tu posljednju porugljivu strelicu, on ode, a malo zatim zaĊe i sunce. Te smo noći imali mnogo posla; pripremali smo se i dalje za bitku koliko se to dalo po mjeseĉini. Glasnici su bez prestanka dolazili na mjesto, na kojem smo drţali vojno vijeće. Napokon je, oko jedan sat poslije ponoći bilo obavljeno sve što se moglo obaviti, i cio je logor, izuzevši straţe, zaspao tvrdim snom. Ser Henry i ja, te Ignosi i jedan poglavica siĊosmo s breţuljka i obiĊosmo predstraţe. Dok smo tako hodali, iznenada bi se, iz razliĉnih zaklona, pojavljivala koplja, bljesnula bi po mjeseĉini i opet nestala, ĉim bismo rekli lozinku. Bilo nam je jasno da nilko ne spava na straţarskom mjestu. Zatim se vratismo paţljivo prelazeći preko tisuća zaspalih ratnika od kojih su mnogi spavali svoj posljednji san na zemlji. Mjeseĉeva je svjetlost svjetlucala na njihovim kopljima i poigravala na njihovim licima tako da su izgledala upravo sablasno. Hladni je noćni povjetarac povijao njihove perjanice koje su me podsjećale na perjanice osoblja pogrebnih poduzeća. Leţali su posvuda i u najrazliĉitijim poloţajima, ispruţenih ili zgrĉenih ruku, a ozbiljna su im lica izgledala na mjeseĉini nekako nezemaljska i neljudska. »Što mislite, koliko će od njih biti ţivo sutra u isto vrijeme?« upita ser Henry. 112 Henry Rider Haggard

Kimnuh glavom i ponovo pogledah usnule ljude, a mojoj se umornoj i uzbuĊenoj mašti priĉini da ih je već taknula smrt. U duhu sam već izdvojio one koji su bili osuĊeni da poginu; srce mi se najednom ispuni spoznajom o tajanstvenosti ljudskoga ţivota i proţe se tugom zbog praznine i ţalosti u tom ţivotu. Eto, te tisuće ljudi spavaju noćas zdravim snom, a sutra će oni i još mnogi drugi osim njih biti ukoĉeni i hladni. Ta sudbina ĉeka moţda i nas. Njihove će ţene biti udovice, djeca će im bili siroĉad, a njihovo ih selo nikada više neće vidjeli. Samo će stari mjesec i dalje nemarno sjati, noćni će vjetar povijati travu, a široka će se zemlja isto tako odmarati; oni će, meĊutim, biti zaboravljeni. Ĉovjek ipak ne umire dok postoji svijet koji je istodobno i njegova majka i njegov spomenik. Ĉovjekovo ime zaista pada u zaborav, ali zvuk njegovih rijeĉi još odjekuje kroz prostore. Naslijedili smo misli što su se rodile u njegovu mozgu; njegove su strasti uzrok našega ţivota; ţalosti i radosti koje je on osjećao i naši su prisni prijatelji, a pred kojim je on zaplašeno bjeţao, neminovno će stići i nas! Ali svemir je pun sablasti, ne nekih duhova s groblja zaogrnutih ponjavama, već nerazorivih i vjeĉnih sastojina ţivota koje ne mogu nikad umrijeti kad su već jednom postojale iako se mogu mijenjati i spajati vjeĉno. Mnoge su mi takve misli prolazile kroz glavu — jer što više starim, moram, na ţalost, reći da se u meni sve više ukorjenjuje potreba da razmišljam — dok sam tako stajao i promatrao te mrke, a uz to fantastiĉne likove usnulih ratnika koji su, kao što se kod njih kaţe. »spavali na kopljima«. »Curtis«, rekoh ser Henryju, »osjećam upravo oĉajan strah.« Ser Henry pogladi svoju plavu bradu, nasmije se i odgovori: »Ĉini mi se da sam već jednom ĉuo kako ste nešto takvo spomenuli, Quatermainu.« »Ovaj put to zaista i mislim, i da znate, ne vjerujem da će ijedan od nas doţivjeti sutrašnju veĉer. Tvala će nas napasti premoćnom snagom pa nikako ne vjerujem da ćemo moći obraniti ovo mjesto.« »Na svaki naĉin mnogima ćemo od njih pokazati što vrijedimo. Gledajte, Quatermainu, to je prljav posao i u nj se, da iskreno kaţem, nikako nismo morali miješati, ali kad je već tako, moram nastojati da uĉinimo sve što moţemo. Što se mene tiĉe, više volim poginuti u boju nego na bilo koji drugi naĉin, a sad, kad se ĉini da nema mnogo nade da ću pronaći svojeg siromašnog brata, sad mi se ta misao ĉini mnogo lakšom. Ali smionima 113 Rudnici kralja Salamuna

pomaţe sreća pa bismo mogli i pobijedili. Ne sumnjam da će borba biti strašna, a kako moramo ĉuvati svoj ugled, morat ćemo biti ondje gdje je najţešće.« Ser Henry je tu posljednju primjedbu rekao tuţnim glasom ali sjaj u njegovim oĉima govorio je posve drukĉije. Sve mi se ĉinilo da ser Henry upravo uţiva u borbi. Poslije toga razgovora odosmo i prospavasmo nekoliko sati. Infandus nas probudi u samu zoru i reĉe nam da se u gradu opaţa veliko kretanje i da se Tvalini ĉarkari već sukobljuju s našim predstraţama. Ustali smo i spremili se za borbu. Obukli smo ĉeliĉne košulje, zbog kojih smo Tvali bili u taj ĉas silno zahvalni. Ser Henry je u tom pravcu pošao do kraja i obukao se kao domorodaĉki ratnik. »Kad si u Kukuani, radi što i Kukuanci«, reĉe on navlaĉeći sjajnu košulju od ĉeliĉnih karika na svoja široka prsa, uz koja je pristajala kao salivena. Time se, meĊutim, nije zadovoljio. Na njegovu mu je molbu Infandus nabavio potpunu ratnu opremu domorodaĉkog voĊe. Preko ramena je prebacio ogrtaĉ od leopardove koţe i kopĉom ga priĉvrstio oko vrata. Takav ogrtaĉ nose kod Kukuanaca viši oficiri. Oko ĉela sveza perjanicu od crnog nojevog perja, kakvu nose samo viši vojskovoĊe, a oko pasa ovi divnu »muĉu« od bijelih volovskih repova. Par neke vrsti opanaka od neuĉinjene koţe, teška bojna sjekira sa drškom od roga potoĉnoga konja, okrugao ţeljezni štit prevuĉen bijelom volovskom koţom i propisan broj »tola«, kukuanskih noţeva za bacanje, dopunjavali su mu opremu. K svemu tome uzeo je i revolver. Ta je oprema nesumnjivo bila divljaĉka, ali moram reći da sam rijetko vidio ljepšu sliku nego što ju je pruţao ser Henry Curtis tako odjeven. U toj se odjeći divno isticao njegov divovski stas, a kad uskoro stiţe i Ignosi u sliĉnoj odjeći, pomislih da nikad dosad nisam vidio dva tako sjajna ratnika. Što se tiĉe Gooda i mene, nama ĉeliĉna košulja nije ni izdaleka tako dobro pristajala. Good je prije svega htio zadrţati hlaĉe koje su mu tek nedavno vratili. Moram priznati da je onako punašan i niskoga stasa, sa stakalcem na oku i jednom polovinom lica obrijanom, odjeven u ĉeliĉnu košulju koju je zatakao u priliĉno otrcane hlaĉe, bio više zanimljiv nego vrijedan divljenja. Budući da mi je ĉeliĉna košulja bila prevelika, ja je navukoh preko ĉitavoga odijela tako da sam u njoj izgledao širok. Odluĉio sam da neću nositi hlaĉe, ali i ja sam obuo domorodaĉku obuću da bih se što brţe mogao kretati, a pogotovu bude li trebalo bjeţati. I ja sam imao koplje i štit 114 Henry Rider Haggard

kojim se nikako nisam umio sluţiti, dvije tole i revolver. Nosio sam golemu perjanicu zataknutu za moj lovaĉki šešir da bih bar donekle dao svom liku neki ratniĉki izgled. Dakako da smo imali i svoje puške, ali budući da nismo imali baš previše municije, a i puške nam u borbi izbliza nisu mogle ništa koristiti, odredismo da ih za nama nose posebno odabrani ljudi. Ĉim smo se tako opremili, pojedosmo na brzu ruku nešto hrane, a onda izaĊosmo da vidimo kako se stvari razvijaju. Na vrhu breţuljka nalazila se mala smeĊa stijena. Ona nam je posluţila kao glavni stan i kao promatraĉnica. Ondje naĊosmo Infandusa i njegov puk »Sivih«, nesumnjivo najbolji u cijeloj kukuanskoj vojsci; bio je to isti onaj puk kojega smo vidjeli u onom pograniĉnom kraalu. Taj je puk brojio tri tisuće i šest stotina ljudi, a bio je odreĊen za rezervu. Ljudi su, podijeljeni u ĉete, leţali u travi i promatrali kako ĉete kralja Tvale izlaze iz Lua u dugaĉkim kolonama, poput mrava. Ĉinilo se da tim kolonama nema kraja. Ustanovismo da ih je svega tri, a u svakoj jedanaest do dvanaest tisuća ljudi. Ĉim su izašli iz grada, pukovi se rasporediše. Jedan je odio pošao nadesno, drugi nalijevo, a treći se polako uputio ravno prema nama. »Ah«, reĉe Infandus, »idu da nas napadnu s tri strane.« To je bila veoma ozbiljna novost jer je naš poloţaj na vrhu breţuljka koji je imao opseg od milju i pol, bio veoma razvuĉen pa je bilo potrebno da svoju razmjerno malenu obrambenu snagu skupimo što više u hrpu. Nismo, meĊutim, mogli zapovjediti neprijatelju kako da nas napadne pa smo morali gledati da se što bolje snaĊemo; stoga smo odmah izdali zapovijed pukovima da se pripreme za pojedinaĉne napadaje. 115 Rudnici kralja Salamuna

Trinaesto poglavlje NAPADAJ Tri su se neprijateljske kolone primicale bez ikakve ţurbe. Stigavši do na nekih pet stotina jardi od nas, srednji se, glavni odjel zaustavio na poĉetku otvorene ravnice koja je poput jezika zalazila u breţuljak, kako bi omogućio ostalim dvjema kolonama da obiĊu naš poloţaj koji je više-manje imao oblik konjske potkove otvorene prema gradu Lu. Oĉito su namjeravali da nas istodobno napadnu s tri strane. »Ah, da mi je bar jedan brzometni top«, uzdahnu Good promatrajući nanizane redove vojske pod nama. »Za dvadesetak bih minuta oĉistio cijelu ravnicu!« »Ali mi ga nemamo pa nema smisla jadikovati za njim«, odvrati ser Henry. »Kako bi bilo, Quatermainu, da pokušate s puškom. Gledajte da se malo primaknete onom visokom momku koji je, ĉini se, zapovjednik. Kladim se za dva dukata prema jedan koje ću pošteno platiti, ako se ţivi izvuĉemo iz ovoga da ćete ga promašiti za punih deset jardi.« To me je zapeklo i ja napunih dvocijevku punim zrnom pa priĉekah dok onaj ĉovjek ne izaĊe deset koraka ispred svoje ĉete kako bi bolje mogao razgledati naš poloţaj. Uza nj je bio još jedan vojnik. Legao sam na zemlju, poloţio pušku na stijenu i dobro nanišanio. Puška mi je, kao sve dvocijevke, bila upucana na tri stotine i pedeset jardi pa sam, raĉunajući s putanjom zrna, nanišanio u polovicu vrata s namjerom da ga pogodim u grudi. Stajao je veoma mirno i pruţao mi divnu metu, ali bilo zbog uzbuĊenja bilo zbog vjetra ili pak zbog toga što je cilj bio predaleko, dogodi se ĉudna stvar. Kad sam po svom mišljenju dobro nanišanio, opalih, a ĉim se dim razišao opazih, na svoju veliku zlovolju, da moja meta stoji zdrava i ĉitava; njegov pratilac slijeva koji je stajao najmanje tri koraka dalje od njega, leţao je na zemlji; oĉito bijaše mrtav. Oficir u kojega sam nanišanio, brzo se okrenu i potrĉi prema svojoj ĉeti, vjerojatno zaplašen. »Bravo, Quatermainu«, viknu Good, »dobro ste ga poplašili!« To me silno razljuti, jer nikako ne volim kad promašim pred svjedocima. Ako je ĉovjek majstor samo u jednoj vještini, onda voli i da odrţi svoj glas. Stoga sam, uzrujan zbog prvoga neuspjeha, brzo nanišanio na oficira koji je trĉao i opalio drugi hitac. Istog trenutka jadnik diţe ruke uvis i pade 116 Henry Rider Haggard

niĉice. Ovaj put nisam promašio i — ovo kaţem samo u dokaz tome kako malo vodimo raĉuna o drugima kad se radi o našoj sigurnosti, ponosu ili ugledu — a osim toga bio sam toliko neĉovjeĉan da me taj uspjeh silno obradovao. Vojnici našeg puka koji su gledali taj dokaz ĉarobnjaĉke moći bijeloga ĉovjeka, poĉeše divlje klicati, smatrajući to dobrim znakom, a neprijateljske ĉete kojima je, kako smo kasnije doznali, zapovijedao onaj ubijeni oficir stadoše u neredu uzmicati. Ser Henry i Good podigoše puške i poĉeše takoĊer pucati, a i ja ispalih nekoliko hitaca, tako da smo prije nego što su odmakli izvan dohvata naših pušaka, oborili šest do osam ljudi. Tek što smo prestali pucali, zaĉu se izdaleka, s našega desnog krila zloslutna vika, a onda i sliĉna vika slijeva. Napala su nas ona dva druga odjela. Gomila ljudi pred nama pri tom se malo razrijedi pa polaganim trkom poĊe prema breţuljku, po jeziku trave, pjevajući dubokim glasom neku ratnu pjesmu. Mi smo bez prestanka pucali, a i Ignosi nam se katkad pridruţivao, te je i on oborio nekoliko ljudi. Sva naša paljba nije na te naoruţane jurišnike djelovala jaĉe nego što bi bacanje kamenĉića djelovalo na morske valove. Neprijatelji su nam se neprekidno pribliţavali viĉući i zveĉeći oruţjem. Potjerali su naše predstraţe koje smo bili smjestili meĊu stijene na podnoţju breţuljka. Kasnije je napredovanje bilo sporije. Premda im još nismo pruţali ozbiljniji otpor, napadaĉi su se morali penjali uza strminu tako da su išli sporije. Naš prvi obrambeni red nalazio se otprilike na polovini padine, drugi pedesetak metara iza prvoga, a treći na samom rubu visoravni. Dolazili su sve bliţe kliĉući svoj ratni zov: »Tvala! Tvala! Udri! Udri!« a naši su odgovarali s »Ignosi! Ignosi! Udri! Udri!« Sad su već bili posve blizu, i tole, noţevi za bacanje, poĉeše letjeti amo-tamo, a onda, uz strahovitu buku, poĉe borba. Naprijed i natrag, lijevo, desno, ljuljala se masa ratnika, zapletenih u borbi. Padali su nagusto kao jesenje lišće. Nije, meĊutim, trajalo dugo i premoćna snaga napadaĉa poĉe napredovati, te polako potisne naš prvi bojni red dok se nije zdruţio s drugim. Ovdje je borba bila ogorĉena i naši su ljudi opet morali uzmaknuti uzbrdo, dok naposljetku, dvadesetak minuta od poĉetka bitke, stupi u borbu naš treći bojni red. MeĊutim su u to vrijeme već i napadaĉi bili izmoreni, a izgubili su i mnogo mrtvih i ranjenih pa nisu više imali snage da prodru kroz treći 117 Rudnici kralja Salamuna

neprobojni zid od kopalja. Neko se vrijeme gusta masa isprepletenih boraca zbila naprijed i natrag u divljoj plimi i oseci ratne sreće, te se ishod ne bi dao unaprijed odrediti. Ser Henry je tu oĉajnu borbu promatrao usplamtjelih oĉiju, a onda odjednom nijemo jurnu naprijed; Good jurnu za njim; baciše se u najveću guţvu. Ja sam ostao gdje sam i bio. Ratnici ugledaše gorostasni Henryjev lik gdje srlja u borbu pa poĉeše klicati: »Dolazi Inkubu! Dolazi slon! Udri! Udri!« Od toga ĉasa nije bilo sumnje tko će pobijediti. Napadaĉi su se borili oĉajniĉkom hrabrošću, ali naše ih ĉete ipak palac za palcem potisnuše niz humak, sve dok se napadaĉi u priliĉnom neredu ne pomiješaše sa svojom rezervom. U isti ĉas stiţe glasnik javljajući da je i na lijevom krilu odbijen napadaj. Već sam htio sam sebi ĉestitati što je stvar za sada svršena, kad na našu prepast opazismo kako naši ljudi s desnoga krila uzmiĉu preko visoravni, a za njima nadiru rojevi neprijatelja koji je oĉito na toj strani uspio. Ignosi je stajao kraj mene. Njemu je poloţaj na prvi pogled postao jasan i on smjesta izda potrebne zapovijedi. Zaĉas se razvi rezervni puk Sivih, koje je dotada stajao oko nas. Ignosi izda novu zapovijed, a oficiri je prihvatiše i ponoviše. Trenutak zatim ja se na svoje silno negodovanje naĊoh ponesen bijesnim jurišem na neprijatelja. Zaklanjao sam se iza Ignosijeva orijaškoga lika što sam više mogao i jurio naprijed u smrt kao da upravo uţivam u tome. Za jednu ili dvije minute — vrijeme mi se ĉinilo silno kratkim — probili smo se kroz naše ĉete u bijegu koje su se odmah iza nas poĉele svrstavati. Ne znam što se poslije toga dogodilo. Sve, ĉega se mogu sjetiti, bilo je strašno treskanje od sudara štitova, a onda mi se iznenada pribliţi neki gorostasni divljak, kome oĉi umalo što se iskoĉiše iz glave i zamahnu na me svojim krvavim kopljem. Ali i ja sam — govorim to s ponosom — pokazao da sam dorastao poloţaju. Bila je prilika u kojoj bi mnogi drugi izgubio glavu u svakom smislu i to odmah i zauvijek. Videći da ću poginuti, ostanem li na mjestu, ja se, kad mi se taj strašni ratnik pribliţio, takvo vješto bacih preda nj da je on, me mogući da se zaustavi, posrnuo i naglavice pao preko mene. Prije nego što je mogao da ustane podigoh se i revolverom dokrajĉih stvar. Uskoro zatim netko me tresnu po glavi i više se niĉega ne sjećam. Kad sam se opet osvijestio, nalazio sam se na onoj kamenoj stijeni, a nada mnom se nadvio Good: polijevao me vodom iz tikvice. »Kako se osjećate, staro momĉe?« bojaţljivo me upita. 118 Henry Rider Haggard

Ustao sam i stresao se prije nego što sam odgovorio. »Vrlo dobro, hvala vam.« »To mi je drago. Upravo mi se smuĉilo kad sam vidio da vas nose. Mislio sam da ste poginuli.« »Još nisam, mladiću. Zacijelo me je netko dobro odalamio po glavi pa sam se onesvijestio. Kako je svršila stvar?« »Za sada smo ih odbili na svim stranama. Gubici su vrlo veliki. Izgubili smo dvije tisuće ljudi, što mrtvih, što ranjenih, a oni mora du su izgubili i tri tisuće. Gledajte onu sliku«, i on mi pokaza dugaĉak niz ljudi koji su nam se pribliţavali sve po ĉetvorica u skupini. U sredini svake skupine bila je neka vrst nosiljke od volovske koţe koju su nosili izmeĊu sebe zavukavši ruke u posebno urezane proreze na koţi umjesto ruĉica. Svaka ĉeta ima odreĊen broj takvih nosiljki. Na njima su — a broj mi se uĉinio beskonaĉan — leţali ranjenici. Svakoga bi od njih pregledali domorodaĉki ranarnici od kojih je po deset bilo u svakom puku. Ako bi im se uĉinilo da rana nije smrtonosna, odnosili su ranjenika u stranu da ga njeguju prema svojim mogućnostima. Ali ako se ĉinilo da je ranjenikovo stanje beznadno, sad je slijedilo nešto što se nama ĉinilo groznim, ali moţda je u stvari bila prava blagodat. Jedan od ranarnika, praveći se da pregledava ranu, brzo bi mu malim noţem prerezao kakvu arteriju, pa bi nesretnik za svega dvije-tri minute izdahnuo bez boli. Toga je dana vrlo ĉesto postupano tako. Zapravo su to ranarnici ĉinili uvijek kad se rana nalazila u trupu, jer je ona, ako je zadana strašnim kukuanskim kopljem, gotovo uvijek neizljeĉiva. U mnogim sluĉajevima ranjenici uopće i nisu više bili pri svijesti, a kod drugih je laki ubod u arteriju bio tako brz i bezbolan da se ĉinilo kao da ga nisu ni osjetili. No ipak je to bio upravo jezovit prizor i mi smo bili sretni što smo mu uspjeli umaći. Zaista se ne sjećam da bi me ikada nešto teţe dirnulo nego pogled na te hrabre ratnike koje su ranarnici krvavim rukama spasavali od boli. Samo jednom sam prije toga vidio kako divljaci plemena Suazi pokapaju svoje teške ranjenike još ţive. Brzo smo se udaljili na drugu stranu breţuljka i ondje našli ser Henryja koji je još uvijek drţao u ruci svoju okrvavljenu bojnu sjekiru. Upravo je ozbiljno vijećao s Ignosijem, Infandusom i nekim glavarima. »Veselim se što ste ovdje, Quatermainu! Ne mogu dobro razumjeti što namjerava Ignosi. Ĉini se da je Tvala dobio velika pojaĉanja i da nas, iako smo odbili napadaj, kani opkoliti i umoriti glaĊu.« »To je vrlo neugodno.« 119 Rudnici kralja Salamuna

»Jest, pogotovu zato što Infandus kaţe da smo iscrpli zalihe vode.« »Da, gospodaru, tako je«, potvrdi Infandus, »vrelo ne moţe namiriti potrebe tolikih ljudi pa je voda u njemu naglo opala. Prije nego što se smraĉi svi ćemo trpjeti od ţeĊi. Ĉuj, Makumazane. Ti si mudar i zacijelo si vidio mnoge ratove na zemlji, iz koje dolaziš — to jest, ako se na zvijezdama uopće ratuje. Reci nam što da sada radimo. Tvala je doveo mnogo svjeţih ljudi i nadomjestio one koji su pali. A nešto je nauĉio i iz dosadašnje borbe. Soko nije mislio da će ĉaplju naći spremnu, ali naš mu je kljun probio prsa. Neće nas više napasti. Ali i mi smo ranjeni pa će poĉekati dok ne umremo, Ovit će se oko nas kao zmija oko jarca i provest će ‘borbu sjedenja’.« »Slušam te«, rekoh. »Dakle, vidiš, Makumazane: nemamo vode, a i hrane imamo vrlo malo pa moramo birati izmeĊu ova tri izlaza: da poginemo od gladi kao lav u svojoj jami ili da se pokušamo probiti prema sjeveru ili« — on se podigne i pokaţe prema gustim redovima neprijatelja — »da se bacimo ravno Tvali na vrat. Velik ratnik Inkubu — jer danas se borio kao bivol u mreţi, a Tvalini su vojnici padali pod njegovom sjekirom kao ţito pod tuĉom što sam vidio svojim oĉima — Inkubu veli: udri! No slon uvijek voli da napadne. Što sad kaţe Makumazan, lukavi stari lisac koji je mnogo vidio i voli da neprijatelja ugrize odostrag? Posljednju rijeĉ ima kralj Ignosi, jer je kraljevo pravo da odluĉuje o ratu. Mi bismo htjeli da ĉujemo tvoj glas, o Makumazane, koji bdiješ noću, i glas toga ĉovjeka s prozirnim okom.« »Što veliš ti, Ignosi?« upitah. »Ne, oĉe moj«, odgovori naš nekadanji pratilac koji je sad, odjeven u punu divljaĉku ratnu opremu, bio zaista od glave do pete ratniĉki kralj, »govori samo ti, a ja ću slušati tvoje rijeĉi jer sam po mudrosti tek dijete prema tebi.« Tako pozvan da kaţem svoje mišljenje posavjetovao sam se s Goodom i ser Henryjem i ukratko rekao da bi za nas bilo najbolje da napadnemo Tvaline snage, kad smo već opkoljeni i kad nam prijeti nestašica vode. Preporuĉio sam da napadnemo odmah, prije nego što nam »otvrdnu rane« i prije nego što srca naših vojnika »postanu kao mast ispred vatre«, prije nego što klonu pri pogledu na premoćne Tvaline ĉete. Istakao sam i to da bi se inaĉe moglo dogoditi da se koji od zapovjednika predomisli, sklopi mir s Tvalom i prijeĊe k njemu — ili da nas ĉak preda njemu u ruke. Ĉinilo se da je to moje mišljenje uglavnom povoljno primljeno. Zaista, moje su rijeĉi bile kod Kukuanaca prihvaćene s takvim poštovanjem kao 120 Henry Rider Haggard

nikad ni prije ni kasnije. Ali stvarna odluka u pogledu naših planova zavisila je od Ignosija koji je, otkako su ga priznali kao pravoga kralja, mogao gotovo neograniĉeno vršiti svoju vladarsku vlast, a tu se, dakako, razumijevalo i vrhovno vojno zapovjedništvo. Svi se pogledi uperiše u njega. Ĉinilo se da duboko promišlja, a onda konaĉno odgovori nakon dulje stanke: »Inkubu, Makumazane i Bugvane, hrabri bijeli ljudi i moji prijatelji! Infanduse, moj striĉe, i vi, glavari! Moja je odluka stvorena. Još ću danas udariti na Tvalu i neka taj udarac odluĉi o mojoj sreći i o mom ţivotu. O mom, a i o vašem. Ĉujte: ovako ću udariti! Vidite li kako se ovaj humak savija kao polumjesec i kako se ravnica pruţa u krivinu poput zelena jezika?« »Vidimo«, odvratih. »Dobro; sad je podne pa ljudi jedu i odmaraju se od naporne bitke. Kad se sunce stane malo spuštati prema zapadu, neka tvoj puk, striĉe, i još jedan puk poĊu dolje na zeleni jezik. Kad Tvala to vidi, poslat će sve svoje snage da vas uništi. Ali prostor je uzak pa će pukovi samo jedan po jedan moći da navale na tebe, te će jedan po jedan biti uništeni. Oĉi cijele Tvaline vojske bit će uperene u borbu, kakvu još nije vidio ţiv ĉovjek. S tobom, striĉe, neka poĊe moj prijatelj lnkubu da Tvali klone srce kad opazi kako njegova sjekira blista u prvim redovima Sivih. Ja ću poći s drugim pukom, s onima koji će biti iza tebe: budete li uništeni, što se moţe dogoditi, neka ostane kralj, za kojega vojnici mogu da se bore. Sa mnom neka poĊe mudri Makumazan.« »Dobro, o kralju«, reĉe Infandus. Naoko je posve hladnokrvno primio prijedlog po kojemu je trebao da njegov puk bude uništen do kraja. Ti su Kukuanci zaista divan narod. Smrt nije za njih nimalo strašna ako ih zatekne u ispunjavanju duţnosti. »Dok oĉi Tvalinih pukova budu uperene u tu borbu«, nastavi Ignosi, »neka se jedna trećina vojnika koji su još ţivi (to jest nekih šest tisuća) provuĉe kroz desni rog brijega i neka navali na lijevo Tvalino krilo, a druga trećina neka se provuĉe kroz lijevi rog i neka napadne na desni Tvalin bok. Kad budem vidio da su oba krila spremna da navale na Tvalu, ja ću s preostalim ljudima udariti ravno na središte, pa ako nas posluţi sreća, pobjeda će biti naša i prije nego se spusti noć, mi ćemo mirno sjediti u Lu. A sad treba da jedemo i da se pripremimo. Ti, lnfanduse, odredi sve što 121 Rudnici kralja Salamuna

treba da osnova bude izvedena kako valja. I neka moj bijeli otac Bugvan poĊe s tobom da njegovo sjajno oko ulije hrabrost vojnicima.« Pripreme za napadaj što ih je Ignosi ovako ukratko naznaĉio, bile su izvršene tako brzo da je to davalo vrlo dobru sliku kukuanske vojne organizacije. Za nepun sat vojnici su dobili jelo i pojeli ga, razvrstane su tri divizije, zapovjednicima je protumaĉena osnova za navalu i cijela je vojska, izuzevši straţare, ostavljene uz ranjenike, brojeći sada oko osamnaest tisuća ljudi, bila spremna za napadaj. Uskoro doĊe Good i stisnu ruku ser Henryju i meni. »Zbogom, stari momci«, reĉe. »ja prema zapovijedi odlazim s desnim krilom pa sam došao da se oprostim s vama za sluĉaj da se više ne vidimo. Znate, kako je«, znaĉajno doda. Nijemo stisnusmo jedan drugome ruku. »Nije to ugodna stvar«, reĉe ser Henry, a dubok mu glas malo zadršće. »Priznajem da se ne nadam da ću doţivjeti sutrašnji dan. Koliko ja mogu ocijeniti poloţaj, Sivi s kojima treba da poĊem, ima da se bore do posljednjeg ĉovjeka, kako bi obim krilima pruţili mogućnost da se neopaţeno privuku i udare Tvalu u oba boka. Pa lijepo, neka bude, bar ću umrijeti kao ĉovjek. Zbogom, stari druţe! Nadam se da ćete se izvući iz ovoga i doĉepati se dijamanata. Ali ako ostanete ţivi, poslušajte moj savjet i ne miješajte se nikada više u borbu za prijestolje!« Ĉas kasnije nam Good obojici stegne ruku i ode, a zatim stiţe Infandus da odvede ser Henryja na njegovo mjesto na ĉelu puka Sivih, dok sam ja sa srcem punim strepnje pošao s Ignosijem na svoje mjesto u drugom puku. 122 Henry Rider Haggard

Ĉetrnaesto poglavlje POSLJEDNJA BORBA SIVIH Za nekoliko minuta tiho krenuše pukovi odreĊeni da Tvalu napadnu s boka. Pomno su se drţali zaklona što im ga je pruţalo uzdignuto zemljište, da im Tvalini izvidnici ne bi mogli pratiti kretanje. Ignosi je pustio da proĊe pola sata od odlaska krila, a Sivi i onaj drugi puk, poznat pod imenom Bivola, nisu još uopće krenuli s mjesta. Saĉinjavali su jezgru ĉitave vojske i imali su izdrţati glavni teret bitke. Oba puka bila su gotovo netaknuta i u punoj snazi. Sivi su cijelo jutro bili rezerva pa su izgubili svega nekoliko ljudi potiskivajući one napadaĉe kojima je bilo uspjelo probiti obrambenu liniju. Tom prilikom i ja sam bio jurnuo s njima i kao nagradu dobio udarac po glavi. Bivoli su saĉinjavali treću obrambenu liniju na lijevom krilu, a kako napadaĉima nije uspjelo da probiju ni drugu liniju, oni zapravo nisu bili u borbi. Infandus je bio iskusan stari vojskovoĊa, pa je znao da u tako oĉajniĉkoj borbi treba duh vojnika odrţati na visini. Iskoristio je dakle tu stanku da se svom puku, Sivima, obrati govorom punim pjesniĉkoga poleta. Razjasnio im je kolika im je ĉast iskazana time što su stavljeni na ĉelo bitke i što će se u njihovim redovima boriti veliki bijeli ratnik sa zvijezda. Svim onima koji ostanu ţivi, obećao je veliku nagradu: mnogo stoke i velike ĉasti, ako Ignosijevo oruţje odnese pobjedu. Pogledao sam duge redove lelujavih crnih perjanica i ozbiljna lica pod njima i uzdahnuo pri pomisli da će za nepun sat većina tih sjajnih prekaljenih ratnika od kojih nijednom nije bilo manje od ĉetrdeset godina, leţati mrtvi ili će umirati u prašini. A moţda će i svi poginuti. Drukĉije nije moglo ni biti. Bili su osuĊeni na smrt da bi se ostatku vojske pruţila prilika da pobijedi, a osudila ih je ona mudra bezobzirnost prema ljudskom ţivotu koja ĉini obiljeţje velikih vojskovoĊa i koja ĉešće spasava vojske i pomaţe da se postigne cilj. Bili su odreĊeni da umru i znali su to. Zadaća im je bila da puk za pukom Tvaline vojske privuku na usku prugu zelenila ispod nas, sve dok ne budu istrijebljeni ili dok krila ne naĊu zgodnu priliku za napadaj. Pa ipak nisu nimalo oklijevali niti sam mogao opaziti ma i najmanji trag straha na licu bilo kojeg ratnika. Tako su stajali pred polaskom u sigurnu smrt, spremni da se zauvijek rastanu od blagoslovljene svjetlosti dana, a 123 Rudnici kralja Salamuna

ipak su mogli da bez najmanjeg drhtanja gledaju u oĉi sudbini. Ĉak i u tome trenutku nisam mogao a da ne usporedim njihovo duševno stanje sa mojim koje je bilo daleko od svake mirnoće, pa duboko uzdahnuh od zavisti i udivljenja. Nikada dotle nisam vidio tako savršeno podvrgavanje osjećaju duţnosti i tako potpunu ravnodušnost prema njezinim gorkim plodovima. »Pogledajte svojega kralja!« viknu stari Infandus pokazavši na Ignosija. »Borite se za njega i poginite za nj kao što je duţnost hrabrih ratnika i neka je zauvijek prokleto i neĉasno ime onoga koji ustukne od smrti za svoga vladara ili koji okrene leĊa neprijatelju. Pogledajte svojega kralja, zapovjednici, glavari i vojnici! Iskaţite poštovanje svetoj zmiji, a onda naprijed da vam Inkubu i ja pokaţemo put do srca Tvaline vojske!« Nasta kratka stanka, a onda najednom iz nanizanih redova pred nama stiţe neki šum, kao daleki ţagor mora što ga je prouzroĉilo blago lupkanje šest tisuća drţaka kopalja što su ih vojnici zadijevali za štitove. Taj se zvuk polako pojaĉavao, sve dok se nije pretvorio u urnebesnu tutnjavu koja je kao grmljavina odjeknula od planina. Tutnjava zatim postepeno zamre i nasta tišina, a onda iznenada zagrmje kraljevski pozdrav. Ignosi je po mojem mišljenju mogao da bude toga danu vrlo ponosan, jer nijedan rimski car nije primio takav pozdrav od gladijatora koji su polazili u smrt. Ignosi odgovori na taj veliĉanstveni iskaz poštovanja podigavši bojnu sjekiru, a zatim se Sivi svrstaše u trostruk bojni red s otprilike tisuću ljudi u svakom redu, ubrojivši i oficire pa krenuše naprijed. Kad je posljednji njihov red odmakao za nekih pet stotina jardi, Ignosi stane na ĉelo Bivola koji su se takoĊer svrstali u trostruk red, pa izda zapovijed za polazak. Krenusmo, a nije potrebno reći da sam od srca ţelio da iz svega toga izvuĉem ĉitavu koţu. Već sam se nalazio u mnogim ĉudnim poloţajima, ali nikada u ovako nezgodnom kao sada i s tako malo izgleda da iz njega izaĊem zdrav i ĉitav. Kad smo stigli do ruba visoravni. Sivi su se već bili spustili do polovice obronka koji je svršavao na onom jeziku ravnice, obrasle travom koja je zadirala u krivinu humka. U Tvalinu taboru na drugom kraju ravnice vladala je velika uţurbanost. Puk za pukom polazio je brzim trkom naprijed da stigne do korijena jezika prije nego što napadaĉka snaga izaĊe na ravnicu u Lu. Onaj jezik ravnice bio je dugaĉak oko tri stotine jardi; na samom korijenu i na najširem mjestu nije bio širi od tri stotine i pedeset koraka, a na vrhu jezika bio je širok svega devedeset koraka. Sivi koji su se niz 124 Henry Rider Haggard

humak spuštali u kolonama, raširiše se, stigavši na odreĊeno mjesto, opet u trostruki bojni red i zastadoše kao ukopani. Onda se mi, to jest Bivoli, spustismo na vrh jezika i ostadosmo ondje kao rezerva, nekih stotinu jardi iza posljednjega reda Sivih, na malko povišenom poloţaju. Odavde smo imali dovoljno prilike i vremena da promatramo Tvaline snage koje su se od jutarnje navale oĉito pojaĉale pa su sada, bez obzira na jutrošnje gubitke, sigurno brojilo ĉetrdeset tisuća ljudi. Polako su se kretale prema nama. Primaknuvši se korijenu jezika, neprijatelji stadoše oklijevati, jer su uvidjeli da u isto vrijeme moţe u klanac ući samo jedan puk a osim toga opazili su da ovdje, sedamdesetak jardi od korijena jezika, stoji glasoviti puk Sivih, ponos i slava kukuanske vojske, spreman da brani pristup njihovoj vojsci, jednako kao što su nekada tri Rimljana branila most protiv tisuća neprijatelja. S jedne i s druge strane jezika uzdizale su se strme kamenite stijene klanca tako da se napadaj mogao izvesti samo s ĉela. Oklijevali su i napokon se zaustaviše. Nije im se ţurilo da ukrste koplja s ona tri reda mrkih ratnika koji su tako odluĉno i ĉvrsto ĉekali na njih. Uskoro dohrli neki visoki vojskovoĊa s perjanicom od lelujava nojeva perja, a s njime i skupina zapovjednika i aĊutanata. Drţim da je to bio sam Tvala. On izda neku zapovijed, a prvi puk glasno kliknu i pojuri na Sive. Sivi ostadoše posve nijemi i mirni, sve dok im se napadaĉi nisu pribliţili na samih pedeset jardi i sve dok kiša tola, noţeva za bacanje, ne zapljušta o njihove redove. Onda najednom divlje kriknuše, podigoše koplja i baciše se naprijed. Pukovnije su uhvatiše ukoštac na ţivot i smrt, idućega trenutka sudariše im se štitovi, da je odjeknulo kao grom, i cijela ravnica kao da oţivje od bljeska kopalja. Ustalasana ljudska tijela koja su se borila i bola zaljuljaše se amo-tamo, ali ne na dugo. Najednom se uĉini da su se redovi napadaĉa prorijedili, a onda Sivi polako, ali nesuzdrţljivo prijeĊoše preko njih upravo kao kad se orijaški val uzdiţe i prelijeva preko podvodne stijene. Sve je bilo svršeno. Neprijateljski je puk bio potpuno uništen, ali i Sivi su sad imali samo još dva bojna reda; trećina ih je bila izginula. Zbijajući se rame uz rame, šutke su stajali ĉekajući nov napadaj, a meni srce zaigra od radosti kad sam ugledao plavu bradu ser Henryja koji je išao amo i tamo i izravnavao redove. Još je, dakle, ţiv. Mi se za to vrijeme primaknusmo bliţe poprištu borbe što ga pokriše neke ĉetiri tisuće ubijenih, umirućih i ranjenih ljudi, upravo ogrezlih u krvi. Ignosi izda zapovijed, i ona se brzo pronese kroz redove, da nijedan 125 Rudnici kralja Salamuna

neprijateljski ranjenik ne smije biti ubijen. Koliko smo mogli razabrati, njegova je zapovijed bila tacno izvršena. Ubrzo je novi puk, okićen bijelim perjem, s bijelim pregaĉicama i bijelim štitovima, krenuo u napadaj na preostale dvije tisuće Sivih. Oni su ga isto tako nijemo i zlokobno doĉekali kao i prije, a kad im se neprijatelj pribliţio na ĉetrdesetak koraka, baciše se na nj neodoljivom snagom. Opet se zaĉu ona strasna tutnjava od sudara štitova, i pred našim se oĉima ponovi ona ista gorka tragedija. Ishod borbe bio je ovaj put dulje vremena neizvjestan. Neko se vrijeme ĉinilo da nije moguće da bi Sivi ponovo pobijedili. Puk koji je napadao bio je sastavljen od samih mladih ljudi koji su se borili silno ţestoko, pa se u prvom ĉasu ĉinilo da već svojom masom potiskuju stare veterane. Klanje je zaista bilo uţasno. Svake su minute padale stotine ratnika, a iznad ratniĉkih klicaja i jaukanja ljudi na umoru, uz glazbu zveketa kopalja i muklih udaraca o stilove, neprekidno se ĉula pobjedniĉka vika svakog pojedinog pobjednika dok je kopljem probadao tijelo poraţenog protivnika. Ubrzo se i ovdje pokazalo kako savršena disciplina i nepokolebljivo junaštvo mogu ĉiniti ĉuda, i kako jedan prekaljeni veteran vrijedi kao dva mlada ratnika. Upravo smo bili pomislili da su Sivi izgubljeni, i već smo se stali spremati da stupimo na njihovo mjesto, kad zaĉuh dubok glas ser Henryja koji je nadjaĉao bojnu zveku, te opazih bljesak uzvitlane bojne sjekire koju je visoko podigao iznad svoje perjanice. Poloţaj se promijenio: Sivi nisu više uzmicali. Stajali su nepomiĉno kao stijena o koju je udarao jedan bijesni val kopljanika za drugim ali samo zato da se razbije o nju. Naskoro ponovo krenuše — ali ovaj put naprijed. Kako nisu imali vatrenoga oruţja nije bilo ni dima pa smo sve mogli dobro vidjeti. ProĊe još ĉas, i navala bi odbijena. »Ah, to su zaista junaci! Opet će pobijediti!« viknu Ignosi. Stajao je kraj mene i od uzbuĊenosti škrgutao zubima. »Eto, gotovo je!« Kao pramenovi dima iz topovske cijevi, napadaĉi najednom nagnuše u bijeg u skupovima, tako da su im bijele perjanice zatepršale na vjetru, a pobjednici ostadoše na bojištu, samo što to, na ţalost nije više bio puk! Od tri sjajna reda u kojima je prije ĉetrdeset minuta pošlo u borbu tri tisuće ljudi, ostalo je svega nekih šest stotina ratnika uprljanih krvlju. Svi ostali su pali. Oni kliknuše pobjedniĉki i zamahnuše kopljima pa potrĉaše stotinjak koraka naprijed, za bjeguncima, a onda se uspeše na neku malu uzvisinu i, svrstavši se opet u redove, opkoliše je s tri obruĉa ratnika. Ondje sam, na vrhu te uzvisine, opazio ser Henryja, naoko neozlijeĊena, a uz njega i 126 Henry Rider Haggard

našega starog prijatelja Infandusa. Onda Tvalini pukovi opet jurnuše na tu malu ĉetu, osuĊenu na propast, i borba se nastavi. Kao što su ĉitaoci ove pripovijesti mogli već davno uvidjeti, ja sam, da iskreno kaţem, priliĉno kukavan i nipošto nisam raspoloţen za borbu, pa ipak sam ĉesto zapadao u teţak poloţaj u kojemu sam morao prolijevati ljudsku krv. To sam uvijek mrzio te sam pazio da što manje prolijem vlastitu krv, katkada traţeći spas i u bijegu. U tom sam trenutku, meĊutim, prvi put u ţivotu osjetio kako u meni plamti borbeno oduševljenje. Ratniĉki odlomci iz Ingoldbyjevih legendi projuriše mi kroz glavu. Moja krv koja se dotle bila upola bila smrzla od straha, stade ţivo strujati kroz ţile, pa me svega zaokupi silna ţelja da ubijam i da nikoga ne štedim. Okrenuh se prema vojnicima iza nas svrstanim u redove pa se naĉas pokušah domisliti da li i moje lice izgleda kao i njihova lica. Svi su stajali ispruţivši glave malo naprijed i vireći preko štitova. Usta su im bila napol otvorena, ruke su im se trzale, a na licima im se ĉitao divlji nagon i silna ţelja za borbom, dok su im oĉi sjale kao oĉi lovaĉkog psa kad ugleda plijen. Samo je lgnosi, bar sudeći po njegovom izgledu, vladao sam sobom. Vjerujem da je njegovo srce ispod ogrtaĉa od leopardovih koţa kucalo mirno kao i obiĉno, premda je i on škrgutao zubima. Nisam mogao dulje izdrţati. »Kanimo li mi stajati ovdje, dok ne pustimo korijen u zemlju, Umbopa — hoću da kaţem, lgnosi — dok Tvala ondje ubija našu braću?« upitah. »Ne kanimo, Makumazane«, odvrati lgnosi, »gle, sad je pravi ĉas. Iskoristimo ga!« Dok je govorio, jedan svjeţi Tvalin puk protrĉa kraj kruga na maloj uzvisini, pa zakrenu i napadne ga s leĊa. Onda lgnosi podignu bojnu sjekiru i dade time znak za navalu. Bivoli srnuše naprijed oglasivši se kukuanskim bojnim krikom i nasrnuše nesuzdrţljivo kao što nasrće bijesno more. Nemam snage da ispripovjedim ono što se dogodilo neposredno poslije navale. Sjećam se samo divljeg, ali sreĊenog juriša, pod kojim kao da se tresla zemlja, brzog prestrojavanja puka, prema kojem je bio usmjeren naš napadaj. Sjećam se i strašnog sudara, tupe buke glasova i neprekidnog sijevanja kopalja; sve sam to gledao kao kroz neku krvavu maglicu. Kad mi se vratila svijest našao sam se usred preostalih Sivih u blizini vrha uzvisine, i to upravo iza samoga ser Henryja. U tom trenutku nisam imao ni pojma kako sam dospio onamo. Kasnije mi je ser Henry rekao da me je prvi bijesni nalet Bivola donio gotovo do njega i da sam zastao ondje 127 Rudnici kralja Salamuna

kad su Bivoli bili malo potisnuti. Onda je on skoĉio iz kruga i poveo me u njega. Tko bi mogao da opiše borbu koja se razvila? Nove ljudske mase neprestano su nasrtale na naš sve manji krug, a mi smo ih svaki put odbijali. »Silni su kopljanici koristili još Tamnu i neprobojnu šumu, a Svaki bi stupio na mjesto ono, na kojem drug mu bješe stao Ĉim bi ovaj poginuo...« lijepo je rekao nekakav pjesnik. Sjajno je bilo gledati te hrabre bataljone kako neprekidno jedan za drugim prelaze preko bedema svojih mrtvih. Kadšto bi ispred sebe nosili lešine svojih mrtvih da njima doĉekaju udarce naših kopalja, a zatim bi ih ostavljali u sve većim gomilama. Divnu je sliku pruţao Infandus hladnokrvno izdajući zapovijedi. Kao na kakvoj smotri podsticao je svoje vojnike, dobacivao im ĉak i šale samo da odrţi borbeni duh te šaĉice ljudi. A zatim, kad bi neprijatelj stigao u jurišu, stupio bi naprijed i borio se u najgušćem meteţu da i on sudjeluje u obrani. Još je divniji bio ser Henry, ĉija je nojeva perjanica bila otkinuta udarcem koplja da mu je dugaĉka plava kosa lepršala na povjetarcu. Stajao je tako, pravi gorostasni Danac, a ruke, sjekira i oklop bili su mu upravo preliveni krvlju, i nitko nije mogao da ostane ţiv pod njegovim udarcem. Vidio sam ga kako od vremena na vrijeme srće naprijed kad bi se koji visoki ratnik usudio da stupi u borbu s njime. Kod svakoga bi udarca kliknuo »O-hoj! Ohoj!« kao i njegovi berserkerski preci, a udarac bi mu prodirao kroz štit i koplje, kroz nakit na glavi, kroz kosu i koţu, sve dok na kraju nije preostao nitko tko bi se usudio da se usprotivi silnom bijelom »tagati«, ĉarobnjaku koji ubija i nikada ne promašuje. Najednom se zaĉuše uzvici »Tvala! Tvala!« i iz guţve iskoĉi gorostasni jednooki kralj. I on bijaše naoruţan bojnom sjekirom i štitom, i on je imao na sebi ĉeliĉnu košulju. »Gdje si, Inkubu, bijeli ĉovjeĉe, koji je ubio mojega sina Skragu? Da vidimo, moţeš li ubiti i mene!« viknu i u isti ĉas baci tolu na ser Henryja koji je srećom opazi i odbije ju štitom. Tola se zabode u ţeljeznu ploĉu ispod koţe na štitu. 128 Henry Rider Haggard

Zatim Tvala kriknu i skoĉi ravno prema njemu, pa ga bojnom sjekirom udari po štitu tako da je ser Henry od same sile toga udarca pao na koljena, mada je bio silno snaţan ĉovjek. Dvoboj se, meĊutim, ne razvi dalje, jer Tvalini pukovi koji su odasvud navaljivali na nas, poĉeše najednom zaprepašteno vikati. Ogledao sam se i opazio što je tome uzrok. Desno i lijevo cijela je ravnica bila pokrivena perjanicama ratnika koji su napadali. Stigli su nam u pomoć odredi poslani da opkole Tvalu. Nisu mogli odabrali bolje vrijeme. Paţnja je cijele Tvaline vojske, kako je Ignosi i predvidio, bila usredotoĉena na krvavu borbu koja se odvijala oko ostataka Sivih i Bivola koji su sad malo podalje vodili posebnu bitku. Nisu ni slutili da im se pribliţuju naša krila sve dok im nisu prišla posve blizu. A sad, prije nego što su mogli da se svrstaju za obranu, zagrizli su im se Ignosijevi pukovi u slabine poput hrtova. Za pet je ĉasaka bitka bila odluĉena. Zahvaćeni s boka i smeteni strašnim gubicima koje su im zadali Sivi i Bivoli, Tvalini pukovi nagnuše u bijeg. Uskoro se cijela ravnica izmeĊu grada i nas pokri skupovima vojnika u bijegu koji su nastojali da se što prije sklone. I onih ĉeta koje su opkoljavale nas i Bivole nesta kao da ih je tko dodirnuo ĉarobnim štapićem. Najednom ostadosmo sami kao greben s kojega se povuklo more. Ali kakav je to bio prizor! Oko nas su leţale hrpe poginulih i ranjenih ratnika, a od sjajnog puka Sivih ostalo je samo devedeset i pet ljudi. Više od tri tisuće i ĉetiri stotine ratnika palo je samo iz toga puka; većina tih ljudi nije se nikada više digla. »Ljudi«, mirno reĉe Infandus, povezujući ranjenu ruku i promatrajući što mu je preostalo od njegovog puka. »saĉuvali ste slavu svoga puka. O današnjem boju govorit će i djeca vaše djece!« Onda se okrenu i prodrma ruku ser Henryju. »Ti si velik ĉovjek, Inkubu«, reĉe jednostavno. »Dugo sam ţivio meĊu ratnicima i poznavao sam mnogoga hrabrog borca, ali nikada nisam vidio ĉovjeka kao što si ti.« U tom trenutku poĉeše Bivoli prolaziti kraj našega poloţaja. Kretali su se prema gradu Lu. Uskoro nam stiţe poruka od lgnosija, upućena Infandusu, ser Henryju i meni da im se pridruţimo. To smo i uĉinili, pošto smo onoj devedesetorici Sivih dali zapovijed da pokupe ranjenike. Ignosi nam reĉe da se ţuri u Lu da zarobi Tvalu i da time upotpuni pobjedu, ako to bude moguće. Nismo još odmakli daleko, kad ugledasmo Gooda koji je stotinjak koraka od nas sjedio na mravinjaku. Tik kraj njega leţala je lešina nekog Kukuanca. 129 Rudnici kralja Salamuna

»Mora da je ranjen«, zabrinuto će ser Henry. Tek što je to izustio, dogodi se nešto neoĉekivano. Mrtvo tijelo kukuanskog vojnika, ili bolje reći ratnik koji je dotle leţao kao da je mrtav, skoĉi iznenada na noge, prevali Gooda naglavce s mravinjaka i poĉe ga bosti kopljem. Zaplašeni pojurismo naprijed. Kad smo prišli bliţe, vidjesmo kako tamnoputi ratnik zadaje ispruţenom Goodu udarac za udarcem. Good je pri svakom udarcu trzao rukama i nogama. Vidjevši nas gdje dolazimo, Kukuanac zada Goodu posljednji silni udarac i viknu: »Evo ti, ĉarobnjaĉe!« i pobjeţe. Good se nije maknuo; već smo mislili da je naš siromašni drug poginuo. Tuţno priĊosmo k njemu i zaĉudismo se našavši ga doduše blijeda i iznurena, ali s poznatim smiješkom na licu: stakalce mu je i sad ĉvrsto pristajalo uz oko. »Sjajna je to stvar, taj oklop«, promrmlja vidjevši nas kako se sagibljemo nada nj. »Lijepo li se nasamario«, reĉe i pade u nesvijest. Pregledali smo ga i otkrili da je tolom teško ranjen u nogu, ali da mu zbog oklopa sulice nisu nanijele veće štete; bio je samo priliĉno izudaran. Bila je to prava sreća. Kako u tom ĉasu nismo mogli više ništa uĉiniti, poloţismo Gooda na nosiljku opletenu od pruća i ponesosmo ga sa sobom. Stigavši do najbliţih gradskih vrata, naĊosmo ondje jedan od naših pukova koji ih je ĉuvao prema Ignosijevoj zapovijedi. Drugi su pukovi na isti naĉin ĉuvali ostale ulaze u grad. Zapovjednik toga puka priĊe lgnosiju, pozdravi ga kao kralja i javi mu da se Tvalina vojska sklonila u grad, a i Tvala da je umakao u njega. Reĉe dalje da su Tvalini vojnici izgubili hrabrost i da će se predati. Nato Ignosi, pošto se posavjetovao sa nama, posla glasnika k svim vratima da zapovjede hraniteljima neka ih otvore. Obećavao im je, na svoju kraljevsku rijeĉ, pomilovanje i ţivot ako poloţe oruţje. To nije ostalo bez uspjeha. Uskoro se, uz glasno klicanje Bivola, spusti most preko jarka, a vrata se na drugom kraju mosta otvoriše. Poduzevši sve mjere opreza protiv izdaje, uĊosmo u grad. Duţ putova stajali su potišteni ratnici oborene glave; štitovi i koplja leţali su im do nogu. Kad je kraj njih prolazio Ignosi, pozdraviše ga kao kralja. PoĊosmo dalje, ravno do Tvalina kraala. Kad smo stigli do velikoga prostora na kojemu su dva dana prije priredili lov na ĉarobnjake i ples djevojaka, ustanovismo da je potpuno prazan. Ne, ne baš posve prazan: na drugoj strani, pred svojom kolibom, sjedio je Tvala, a uza nj samo jedan pratilac — Gagul! Ţalosna je to bila slika: on sjedi, a bojna sjekira i štit leţe kraj njega; glavu je spustio na prsa, zaštićena ĉeliĉnom košuljom, a uza nj nije bilo nikoga osim te prastare ţene. Poĉinio je mnogo okrutnosti i nedjela, no 130 Henry Rider Haggard

meni se stisnu srce kad ga ugledah tako oborena u prah. Od sve njegove vojske ne preostade mu ni jedan vojnik, ni jedan dvoranin od tolikih stotina koje su nekada u strahu puzale oko njega. Uza nj nije ostala ĉak ni jedna jedina ţena da podijeli njegovu sudbinu i gorĉinu njegova pada. Siromah! Sad je dobijao pouku koju sudbina daje većini onih koji ţive dovoljno dugo: ljudske su oĉi slijepe za posrnule, a ĉovjek koji ostane bez obrane nalazi malo prijatelja i milosti. Uostalom, Tvala ih stvarno nije ni zasluţio. Prošli smo kroz ulaz i krenuli preko otvorenog prostora ravno onamo gdje je sjedio bivši kralj. Kad stigosmo do na pedeset metara ispred njega, zapovjedi Ignosi puku koji nas je pratio da stane, a mi s malom gardom poĊosmo dalje do Tvale. Kad smo se primakli, Gagul nas stade ţestoko proklinjati. Tek kad priĊosmo posve blizu. Tvala prvi put podiţe perjem okićenu glavu i upre svoje jedino oko koje je od suzdrţavana gnjeva blistalo gotovo kao i veliki dijamant na njegovu ĉelu, u svojega pobjedniĉkog takmaca, u Ignosija. »Zdravo, o kralju!« reĉe s gorkom porugljivošću. »Zdravo ti, koji si jeo moj hljeb, a onda si uz pomoć tih bijelih ĉarobnjaka pobunio moje pukove i potukao moju vojsku! Zdravo! Kakvu si mi sudbinu odredio, o kralju?« »Istu sudbinu koju si ti namijenio mojemu ocu, na ĉijem si prijestolju sjedio toliko godina!« slrogo odgovori Ignosi. »Dobro je. Pokazat ću ti kako se umire da se toga moţeš sjetiti kad na tebe doĊe red. Gledaj, sunce tone u krvi« — i on svojom krvavom sjekirom pokaza prema vatrenoj kugli koja je upravo zalazila — »dobro je što će i moje sunce zaći s njime. A sad, kralju, spreman sam da umrem, ali zahtijevam pravo kraljevske kukuanske kuće da umrem u borbi. To mi ne moţeš odbiti jer bi se osramotio ĉak i pred onim kukavicama koje su danas bjeţale.« »Neka ti bude. Biraj! S kime hoćeš da se boriš? Ja ne mogu da se borim s tobom jer se kralj bori samo u ratu.« Tvalin mraĉni pogled poleti niz naše redove, a kad se na trenutak zaustavio na meni, osjetih da mi prijeti nova strašna opasnost. Što će biti ako odabere mene? Kako bih mogao pobijedili toga oĉajnog divljaka visokog šest stopa i šest palaca i razmjerno širokog? isto bih tako mogao poĉiniti i samoubojstvo! Ne oklijevajući odluĉih da odbijem borbu pa sve da me zbog toga i prognaju iz kukuanske zemlje. Bolje je, mislio sam, biti prognan iz drţave nego da te posijeku ratnom sjekirom. »Inkubu, što veliš na to da svršimo ono što smo danas zapoĉeli, ili da te nazovem kukavicom?« 131 Rudnici kralja Salamuna

»Ne«, brzo se umiješa Ignosi, »nećeš se boriti s Inkubom.« »Neću, ako se boji«, odgovori Tvala. Na nesreću je ser Henry razumio Tvalinu primjedbu i krv mu navre u obraze. »Borit ću se s njime!« reĉe on. »Neka vidi da ga se ne bojim.« »Zaboga«, umiješah se ja. »ne stavljajte svoj ţivot na kocku protiv toga propalog ĉovjeka. Tko vas je danas vidio, zna da niste kukavica.« »Hoću da se borim s njime«, mrko odgovori ser Henry. »Nitko me ţiv ne smije nazvati kukavicom. Spreman sam!« On stupi naprijed i podignu sjekiru. Stadoh kršiti ruke zbog toga bezglavog, donkihotskog postupka. Kad je odluĉio da se bori, ja ga, dakako, nisam mogao sprijeĉiti. »Nemoj se boriti, bijeli brate«, reĉe Ignosi i prijazno poloţi ruku na rame ser Henryju. »Dosta si se borio i kad bi sad stradao od njegove ruke, srce bi mi puklo od ţalosti.« »Borit ću se, Ignosi«, odvrati ser Henry. »Dobro, Inkubu. Hrabar si ĉovjek. To će biti lijepa borba. Gle, Tvala, slon te ĉeka.« Bivši kralj se divlje nasmije i stupi pred Curtisa. Ĉas su tako stajali, a svjetlo sunca na zalasku obasjavalo je njihove divovske likove i zaodijevalo ih svojim plamenom. Bili su podjednaki par. Zatim poĉeše kruţiti jedan oko drugoga s uzdignutim bojnim sjekirama. Odjednom ser Henry skoĉi naprijed i zada strašan udarac Tvali, no Tvala odskoĉi u stranu. Udarac je bio tako silan da ser Henry umalo što ne izgubi ravnoteţu. Njegov protivnik smjesta iskoristi priliku, zavitla bojnom sjekirom oko glave i udari strahovitom snagom. Srce mi zape u grlu: mislio sam da je već sve gotovo. Ali ne! Hitrim pokretom ljevice postavi ser Henry štit izmeĊu sebe i sjekire. Tvalina sjekira odbi vanjski rub štita i udari ser Henryja po lijevom ramenu, ali ne toliko snaţno da bi ga ozbiljnije povrijedila. Trenutak kasnije zada ser Henry nov udarac, ali ga Tvala doĉeka štitom. Udarac je sad slijedio za udarcem, a borci ih doĉekivahu štitovima ili im izmicahu. Svi se gledaoci silno uzbudiše. Puk koji je promatrao borbu, zaboravi disciplinu, pa priĊe bliţe i poĉe da stenje i klikće kod svakoga udarca. Baš u tom trenutku osvijesti se i Good koji je leţao na zemlji uza me, pa se uspravi i opazi što se dogaĊa. Zaĉas bješe na nogama, uhvati me za ruku i poĉe poskakivati na jednoj nozi vukući me za sobom. Pri tom je ţestoko bodrio ser Henryja: »Udri, staro momĉe! To je bio dobar udarac! Tresni ga po glavi!« 132 Henry Rider Haggard

Malo zatim ser Henry doĉeka štitom jak udarac pa zamahnu svom snagom. Sjekira presijeĉe Tvalin štit, probi ĉeliĉnu košulju i zadade mu tešku ranu na ramenu. Kriknuvši od boli i gnjeva, Tvala uzvrati još silnijim udarcem. Udario je tako snaţno da je presjekao drţak protivnikove sjekire izraĊen od nosorogova roga i pojaĉan ĉeliĉnim kolutima, te zadao ser Henryju ranu na licu. Kad je široka bojna sjekira našega prijatelja pala na zemlju, zaĉu se se iz redova Bivola krik zaprepaštenja. Tvala kriknu, ponovo podignu oruţje i baci se na ser Henryja. Ja zatvorih oĉi. Kad sam ih opet otvorio, vidjeh da Henryjev štit leţi na zemlji, a on je svojim dugaĉkim rukama obuhvatio Tvalu oko pasa. Povijali su se i nosili amo-tamo kao medvjedi napreţući svu snagu svojih silnih mišića i boreći se za drag ţivot i za još draţu ĉast. Krajnjim naporom Tvala konaĉno podignu ser Henryja. Obojica padoše na zemlju i stadoše se kotrljati po tlu posutom šljunkom. Tvala je pri tom pokušavao da svojom bojnom sjekirom udari Curtisa po glavi, a Curtis je opet nastojao da Tvalin oklop probije tolom koju je izvukao iza pasa. Bila je to silna borba i strašno ju je bilo gledati. »Otmite mu sjekiru!« dreknu Good. Moţda ga je ser Henry ĉuo. Svakako je ispustio tolu i zgrabio sjekiru koja je uz Tvalin zglob bila privezana remenom od bivolje koţe. Valjajući se još uvijek po zemlji, borili su se za sjekiru kao divlje zvijeri. Teško su i zasopljeno disali. Najednom puĉe remen; ser Henry se silnim naporom oslobodi Tvale i sjekira osta u njegovim rukama. Trenutak kasnije bio je na nogama. Crvena mu je krv tekla iz rane na licu. I Tvala je ustao. On izvuĉe iz pojasa svoju tešku tolu, baci se na Curtisa i udari ga njome ravno u prsa. Udarac pade snaţno i sigurno; ali ĉovjek, koji je izradio oklop, razumio se u svoj posao jer je ĉeliĉna košulja odoljela udarcu. Tvala još jednom udari divlje kriknuvši, ali teški se noţ i opet odbi. Ser Henry posrnu natrag. I treći put naleti Tvala, ali gorostasni Curtis skupi svu snagu, zavitla teškom sjekirom oko glave i, udari što je jaĉe mogao. Iz tisuće grla zaore uzbuĊeni krikovi. Gle! Ĉinilo se da je Tvalina glava upravo odskoĉila s njegovih ramena da zatim padne na zemlju i otkotrlja se, odskakujući, ravno prema Ignosiju, gdje se zaustavi upravo pred njegovim nogama. Trup mu je još neko vrijeme ostao uspravljen, a zatim se izvrnu i tupo tresnu na zemlju, a zlatna se ogrlica s njegova vrata zakotrlja po njoj. Uto ser Henryja svlada slabost i gubitak krvi pa se i on sruši na zemlju. Podigoše ga u tren oka i poliše mu lice vodom. Odmah zatim otvoriše se njegove krupne sive oĉi. 133 Rudnici kralja Salamuna

Nije bio mrtav. A onda, upravo u trenutku, kad je sunce zašlo, pristupih mjestu na kojem je u prašini leţala Tvalina glava, pa skidoh dijamant s njegova ĉela i pruţih ga Ignosiju. »Uzmi ga« rekoh, »zakoniti kralju Kukuanaca.« Ignosi priveza dijamant na ĉelo. Zatim stupi naprijed i stavi nogu na široka prsa svojega oborenog neprijatelja, pa zapjeva pobjedniĉku pjesmu, tako lijepu, a ujedno i tako divlju da mi je silno ţao što je ne mogu pravo prikazati. Jednom sam ĉuo kako neki uĉenjak lijepim glasom ĉita naglas grĉke stihove staroga Homera i sjećam se da mi je, dok sam slušao te ritmiĉke stihove, krv upravo bila zastala u ţilama. Sad je Ignosi isto tako glasno govorio na jeziku jednako lijepom kao što je bio stari grĉki jezik i ta me se njegova pobjedniĉka pjesma isto tako doimala premda sam bio iscrpljen od silnih napora i uzbuĊenja. »Sada«, otpoĉe Ignosi, »sad kad je naša pobjeda progutala našu pobunu sva su naša zla djela opravdana našom snagom. Jutros su ugnjetavaĉi ustali s postelje i protezali se, jutros su se ukrašavali perjanicama i spremali se za borbu. Ustali su i mašili se svojih kopalja. Vojnici su dovikivali oficirima: ‘Vodite nas!’ a oficiri su govorili kralju: ‘Upravljaj bitkom!’ Ustali su puni oholosti: dvadeset tisuća ljudi i još jednom dvadeset tisuća. Perjanice im pokrivahu zemlju kao što ptiĉje perje pokriva gnijezdo njezino; mahali su kopljima i klicali, da, bacali su koplja, visoko prema suncu, ţudjeli za borbom i bili sretni. Pošli su ravno na mene. Njihovi su silnici ţurili da me ubiju i vikali: ‘Ha! Ha! Ha! On je već mrtav ĉovjek!’ A onda ja puhnuh na njih, a dah moj bješe kao dah oluje, i gle! Nema ih više! Moje su ih munje pokosile. Bljeskovima svojih kopalja isisao sam snagu njihovu. Grmljavinom svoga glasa potresoh ih do zemlje. Razbiše se, raštrkaše, izgubiše se kao magle jutarnje. Sad su hrana gavranovima i lisicama, a bojište je masno od krvi njihove. Gdje li su oni silni koji ustadoše jutros? Gdje li su oni oholi koji su mahali lepršavim perjanicama i vikali: ‘On je već mrtav ĉovjek!’ Pognuše glave svoje, ali ne u snu; ispruţeni leţe, ali ne spavaju. 134 Henry Rider Haggard

Zaboravljeni su: otišli su u tamu i neće se više vratiti. Da, drugi će muţevi odvesti ţene njihove, a djeca njihova neće ih se više sjećati. A ja — ja — kralj — kao orao kakav našao sam gnijezdo svoje na vrh litice. I gle! Daleko sam tumarao kroz noć pa ipak se u zoru vratih mladima svojim. Zakloni se u zaklon krila mojih, o narode moj, a ja ću ti vratiti snagu i nećeš više biti oĉajan. Sad je blaţeno vrijeme, vrijeme plijena! Moja je stoka u dolinama, moje su djevice u selima! Zima proĊe, a ljeto stiţe. Sad će Zlo sakriti lice svoje, a Milost i Radost nastanit će se u zemlji ovoj. Raduj se, raduj, o narode! Neka se cio puk raduje što je Zloba zgaţena i što sam ja kralj.« On zasta, a iz sve gušće tame koja se spuštala odjeknu gromki odgovor: »Ti jesi kralj!« Tako se, eto, ispunilo ono, što sam prorekao Tvalinu glasniku, i prije nego što je prošlo ĉetrdeset osam sati Tvali je odletjela glava, a tijelo mu se ukoĉilo na pragu njegova dvora. 135 Rudnici kralja Salamuna

Petnaesto poglavlje GOOD SE RAZBOLIO Pošto je dvoboj bio završen, ser Henryja i Gooda prenesoše u Tvalinu kolibu gdje im se i ja pridruţih. Obojica su bila potpuno iznemogla od umora i gubitka krvi, a ni ja se nisam mnogo bolje osjećao. Ja sam vrlo ţilav i mogu podnijeti mnogo više napora nego većina ljudi, vjerojatno zato što sam lagan i otvrdnuo, ali te sam noći bio priliĉno iznemogao. Osim toga me je, kao što to obiĉno biva kod mene nakon svakog velikog naprezanja, poĉela boljeti moja stara rana koju mi je zadao onaj lav. Uz to me je i glava jako boljela od udarca koji sam dobio istoga jutra i koji me onesvijestio. Uopće bi teško bilo naći tri jadnija ĉovjeka nego što smo nas trojica bili te veĉeri, a jedina nam je utjeha bila pomisao da smo ipak neobiĉno sretni što smo na okupu, iako bijedni i iznemogli, a ne da leţimo negdje na ravnici ispruţeni i mrtvi kao tolike tisuće hrabrih ljudi koji su toga jutra ustali svjeţi i veseli. Nekako nam je uz pomoć lijepe Fulate koja se, otkako smo joj spasili ţivot, posvetila skrbi za nas, a pogotovu za Gooda, uspjelo da svuĉemo sa sebe ĉeliĉne košulje koje su toga dana nesumnjivo spasile ţivot bar dvojici od nas. Kao što sam i oĉekivao, vidjesmo da je ser Henryjevo i Goodovo tijelo ispod njih teško natuĉeno. Ĉeliĉni kolutići mreţe nisu, doduše, dopustili oruţju da je probije ali nisu tijelo mogli saĉuvati od prignjeĉenja. Ser Henry i Good bili su izubijani po ĉitavom tijelu, a i ja sam dobio svoj dio. Fulata nam kao lijek donese nekakvo zgnjeĉeno zeleno lišće ugodnoga mirisa. Stavismo ga kao oblog i ono nam znatno ublaţi bolove. Premda su nas ta prignjeĉena mjesta jako boljela, ipak nam nisu toliko zadavala brige kao rane ser Henryja i Gooda. Goodu je jedna tola probila mesnati dio jedne njegove »lijepe bijele noge«, pa je uslijed toga izgubio mnogo krvi. Ser Henry je, osim ostalih rana, imao i duboku ranu preko ĉeljusti koju mu je zadala Tvalina sjekira. Srećom je Good bio priliĉno dobar kirurg pa je, ĉim su nam donijeli njegovu kutiju s lijekovima, najprije dobro oĉistio rane, a onda mu uspije da ih priliĉno vješto sašije, najprije ser Henryjevu, a zatim svoju. Zatim rane dobro namaza nekom antiseptiĉkom mašću koju je takoĊer imao u kutiji a onda je ovismo ostacima dţepnih rupĉića. 136 Henry Rider Haggard

Za to nam je vrijeme Fulata priredila neku krepku juhu jer smo bili preslabi da jedemo bilo što drugo. Pojedosmo juhu i ispruţismo se na hrpe sjajnih mekanih koţa koje su se nalazile posvuda po kraljevskoj kolibi. Ĉudnim hirom sudbine, ser Henry je spavao na postelji kralja Tvale i uvijao se u krznene pokrivaĉe ĉovjeka kojega je istoga dana ubio. Rekao sam, spavao je, ali nakon takvoga dana zaista je bilo teško zaspati. U prvom redu oko nas je sve bilo puno »opraštanja od ljudi na umoru i ţaljenja za umrlima.« Sa svih strana dopiralo je do nas naricanje ţena ĉiji su sinovi, muţevi i braća poginuli u borbi. Nije bilo nikakvo ĉudo što smo ĉuli tako glasno naricanje jer je u tome strašnom sukobu poginulo preko dvadeset tisuća ljudi ili jedna petina kukuanske vojske. Ĉovjeku se upravo srce paralo dok je slušao kako ţene dozivaju one koji se više neće vratiti i tek to mi dade pravi pojam o grozotama koje su toga dana izvršene samo da bi se zadovoljila ambicija jednog ĉovjeka. No ipak, oko ponoći, neprekidno jadikovanje ţena malo utihne i na kraju zavlada potpuna tišina. Samo kadšto bi je pomutio dugaĉak vrisak koji je dopirao iz jedne kolibe odmah iza nas. Kasnije saznasmo da je to bila Gagul koja je tugovala nad mrtvim tijelom kralja Tvale. Poslije toga neko sam vrijeme spavao nemirnim snom, iz kojega sam se svakog ĉasa budio i trzao misleći da ponovo sudjelujem u onim strašnim dogaĊajima koji su se odvili u toku posljednja dvadeset ĉetiri sala. Ĉas bi mi se ĉinilo da vidim onog visokog ratnika kojega sam ubio na visoravni kad je jurnuo na mene, a ĉas bih opet pomislio da se ponovo nalazim u slavnom krugu Sivih koji su ĉitavim Tvalinim pukovima pruţali junaĉki otpor na maloj uzvisini. Malo kasnije sam u polusnu opet vidio Tvalinu krvavu glavu okićenu perjanicom kako mi se kotrlja ispred nogu dok joj zubi škrguću, a ono jedno oko mu se izbuljilo. Napokon ipak nekako proĊe noć, a kad je svanuo dan, moji mi drugovi rekoše da ni oni nisu spavali bolje od mene. Gooda je zgrabila ţestoka groznica pa ubrzo poĉe gubiti svijest. Osim toga me jako zabrinulo što je poĉeo pljuvati krv, nesumnjivo zbog neke unutarnje ozljede koju mu je nanio onaj kukuanski ratnik ţestokim udarcima koplja o ĉeliĉni oklop. Ser Henry je, naprotiv, opet izgledao priliĉno svjeţ bez obzira na ranu na licu. 137 Rudnici kralja Salamuna

Zbog nje je, uostalom, teško jeo, a smijati se uopće nije mogao. Bio je tako ukoĉen da se jedva micao. Oko osam sati ujutro doĊe nam u pohode Infandus. Na njemu se uopće i nisu razabirali svi oni silni napori koje je podnio u bici, iako, kako nam je rekao, ĉitave noći nije uopće spavao. Tako je to bio stari i sjajni ratnik! Bilo mu je drago što nas vidi ţive, ali se raţalostio videći Gooda u takvom stanju, dok se s nama dvojicom srdaĉno rukovao. Zapazio sam, meĊutim, da sa ser Henryjem razgovara uz neko duboko strahopoštovanje kao da je ovaj neko više biće. Zaista, kao što smo kasnije vidjeli, ĉitava Kukuana smatrala je golemog ser Henryja nekim natprirodnim bićem. Vojnici su govorili da se ni jedan ĉovjek ne bi mogao boriti onako kao što se on borio, a osim toga on je nakon tako napornog i krvavog dana ubio Tvalu, a Tvalu su, osim toga što je bio kralj, smatrali i najjaĉim i najţešćim ratnikom u ĉitavoj zemlji. Ubio ga, nadalje, u posebnom dvoboju, a volovsku mu je šiju presjekao jednim jedinim udarcem. Taj je udarac kasnije u Kukuani postao poslovica, pa se za svaki izvanredno jak udarac ili odluĉan pothvat govorilo da je »Inkubin udarac«. Infandus nas izvijesti da su se svi Tvalini pukovi pokorili Ignosiju i da su već poĉele stizati izjave pokornosti poglavica iz unutrašnjosti. Budući je Tvala poginuo od ruke ser Henryja, nikakvi daljnji neredi nisu više mogli imati nade u uspjeh, jer je Skraga bio jedini Tvalin sin, a drugih kandidata za prijestolje nije bilo. Dobacio sam da je Ignosi doplivao do vlasti u rijeci krvi, ali stari poglavica samo sleţe ramenima. »Tako je«, odgovori, »ali se Kukuanci mogu odrţati na miru samo ako im se od vremena do vremena pusti krv. Mnogi su izginuli, ali su im ţene ostale, a mladi će naraštaj ubrzo porasti i stupiti na njihova mjesta. Nakon ovoga rata zemlja će duţe vremena ostati mirna.« Kasnije, još istoga prijepodneva, na kratko nas je vrijeme posjetio Ignosi, na ĉijem se ĉelu blistao kraljevski dijamant. Gledajući ga kako nam se pribliţuje kraljevskim dostojanstvom, a za njim ponizan pratilac, nisam mogao a da se ne sjetim onoga visokoga Zulua koji nam se prije nekoliko mjeseci predstavio u Durbanu i zamolio nas da ga primimo u sluţbu. Tako se ĉudno okreće kolo sudbine. »Zdravo da si, o kralju!« rekoh ustavši. »Da, Makumazane, napokon sam kralj, ali po vašim desnicama«, odgovori on bez oklijevanja. Zatim nam reĉe da se sve dobro razvija i da se 138 Henry Rider Haggard

nada da će u roku od dva tjedna moći prirediti veliku sveĉanost kako bi se pokazao narodu. Zapitao sam ga što je odluĉio da uĉini s Gagul. »Ona je zloduh naše zemlje«, odvrati Ignosi, »i dat ću da je ubiju, a s njom i sve njezine pronalazaĉice ĉarobnjaka. Ţivjela je tako dugo da se nitko ne moţe sjetiti vremena u kojem ona nije bila stara, a cijelo je vrijeme poduĉavala lovkinje na ĉarobnjake pa je našu zemlju uĉinila odvratnom i samom nebu iznad nas.« »Ali ona mnogo zna«, odgovorih, »lakše je uništiti znanje, Ignosi, nego skupiti ga.« »Tako je«, zamišljeno potvrdi on. »Ona i samo ona poznaje tajnu Trojice ĉarobnjaka ondje gdje vodi velika cesta, gdje su pokopani kraljevi i gdje sjede Šutljivci.« »Da, a zna i gdje su dijamanti. Nemoj zaboraviti svoje obećanje, Ignosi. Moraš nas povesti do rudnika, pa sve da moraš poštedjeti Gagul da nam pokaţe put.« »Neću zaboraviti, Makumazane, i mislit ću na to što si mi rekao.« Nakon Ignosijeva posjeta odoh da vidim kako je Goodu. Našao sam ga u bunilu. Ĉinilo se da ga je svega obuzela vrućica od rane, još pojaĉana onim unutrašnjim ozljedama. Ĉetiri ili pet dana bilo je njegovo stanje veoma kritiĉno pa sam uvjeren da bi morao umrijeti da nije bilo Fulate i njezine neumorne njege. Ţene su ţene širom cijeloga svijeta ma koje boje bile. Ali ipak je bilo zaista zanimljivo promatrati ovu tamnoputu ljepoticu kako se dan i noć naginje nad posteljom ĉovjeka kojega je zahvatila groznica i kako ga njeguje, brzo, blago i s najvećom spretnošću, kao najsposobnija bolniĉarka. Prve dvije ili tri noći pokušavao sam da joj pomognem, a to je isto uĉinio i ser Henry ĉim mu je ukoĉenost popustila pa se mogao malo kretati. Fulata je, meĊutim, to naše uplitanje gledala nekako nestrpljivo i uporno je zahtijevala da ga potpuno prepustimo njezinoj njezi. Govorila je da ga naši pokreti uznemiruju, a to je, smatram, bilo i istina. Ona je bdjela nad njim danju i noću i njegovala ga. Davala mu je samo jedan lijek, neko osvjeţujuće piće naĉinjeno od mlijeka i soka iz lukovice biljke sliĉne našem tulipanu, a branila ga je i od muha. Još uvijek vidim u duhu njezinu sliku, onako kao što sam je gledao noć na noć pri svjetlosti naše jednostavne svjetiljke: Good se nemirno prevrće, lice mu je upalo od bolesti, a oĉi velike i sjajne. Neprekidno bunca, a uz njega sjedi na zemlji, naslonjena na zid kolibe, kukuanska ljepotica milih oĉiju, a na izmuĉenom 139 Rudnici kralja Salamuna

joj se licu moţe razabrati izraz beskrajnog saţaljenja — a moţda i neĉeg višeg od samog saţaljenja. Dva smo dana mislili da mora umrijeti pa smo se vukli naokolo silno potišteni. Samo Fulata nije htjela povjerovati u to. »Proţivjet će«, rekla je. Na punih tri stotine jardi oko Tvaline kolibe, u kojoj je leţao bolesnik, vladala je potpuna tišina. Na kraljevu su zapovijed morali svi stanovnici koji su ţivjeli unutar te udaljenosti od Tvaline kolibe, napustiti svoje kolibe, osim ser Henryja i mene, samo da nikakva buka ne bi smetala bolesniku, jedne noći, pete noći otkako se Good razbolio, ja sam po obiĉaju prije spavanja otišao da vidim kako mu je. Paţljivo sam ušao u kolibu. Svjetiljka, namještena na podu, nejasno je osvjetljivala Goodov lik. Nije se više prevrtao već je posve mimo leţao. Dakle je ipak došao kraj! pomislih i duboko uzdahnuh od tuge. »Psst..!« zaĉu se iz tame iza Goodove glave. Prišao sam bliţe i opazio da nije mrtav već da spava ĉvrstim snom, drţeći svojom iznurenom bijelom rukom Fulatine tamne prste. Kriza je prošla, i on će ostati ţiv. Tako je spavao osamnaest sati. Nerado to kaţem, jer se bojim da mi nitko neće vjerovati, ali siromašna je poţrtvovna djevojka cijelo vrijeme sjedila kraj njega od straha da će se probuditi, ako mu ona izvuĉe ruku ili ako se makne. Nitko neće doznati što je sve pretrpjela od utrnulosti i umora, a da i ne govorimo o gladi. Ĉinjenica je, meĊutim, da smo je morali odnijeti kad se Good na kraju probudio jer su joj udovi bili tako ukoĉeni da se nije mogla ni pomaći... Poslije toga preokreta nabolje Good se slao brzo oporavljati i uskoro je ozdravio. Tek kad je već bio blizu posvemašnjeg ozdravljenja, ser Henry mu ispripovjedi što duguje Fulati. A kad mu je kazao kako je ona punih osamnaest sati sjedila nepomiĉno kraj njega da ga ne probudi, na oĉi ĉestitoga mornara navriješe suze. On se okrenu i ode ravno u kolibu u kojoj je Fulala spremala objed. (Bili smo se vratili u svoj stari stan). Poveo me sobom kao tumaĉa za sluĉaj da ga ona ne bi razumjela, no moram reći da ga je zaĉudo vrlo dobro razumjela, kad se uzme u obzir kako je oskudan bio Goodov kukuanski rjeĉnik. »Recite joj«, pozove me Good, »da joj imam da zahvalim svoj ţivot i da nikada neću zaboraviti njezinu ljubaznost.« Preveo sam, a nju obli crvenilo. Okrenula se prema njemu jednom od onih brzih i ljupkih kretnji koje su me kod nje uvijek podsjećale na let divljih ptica, pa blago odgovori gledajući ga svojim krupnim smeĊim oĉima: 140 Henry Rider Haggard

»Ne, gospodaru moj! Moj gospodar zaboravlja. Nije li on spasio moj ţivot, i nisam li ja njegova sluţavka?« Ĉitaoci će moţda primijetiti da je ova mlaĊa ţena, kako se ĉini, potpuno zaboravila na udio koji smo ser Henry i ja imali u njezinom spašavanju iz Tvalinih pandţi. Ali ţene su, eto, takve. Sjećam se da je i moja draga ţena bila upravo takva. I tako se nakon toga razgovora povukoh ţalosna srca. Nisu mi se nimalo dopali umiljati pogledi gospoĊice Fulate jer sam dobro znao kako su svi mornari uopće, a pogotovu Good, skloni da se zaljubljuju. Uvidio sam da na svijetu postoje dvije stvari koje se ne mogu sprijeĉiti: nitko ne moţe sprijeĉiti Zulua da se bori, a ni mornara da se zaljubi na najmanji povod. * * * Nekoliko dana poslije toga odrţao je Ignosi svoju veliku »indabu« (vijeće), na kojem ga »indune« (glavari) zemlje kukuanske priznadoše svojim kraljem. Bio je to sjajan prizor, pogotovu stoga jer je nakon njega odrţana i velika smotra ĉeta. Ispred postrojene vojske sveĉano proĊoše paradnim korakom i ostaci puka Sivih pa pred ĉitavom vojskom dobiše priznanje za svoje sjajno drţanje u bici. Svakom vojniku pokloni Ignosi velik broj stoke i sve ih proizvede u ĉin oficira u novom puku Sivih koji je osnovan. Osim toga izda kralj naredbu koja se imala proglasiti širom cijele zemlje da nas svatko, dok nas trojica iskazujemo zemlji ĉast svojom prisutnošću, mora pozdravljati kraljevskim pozdravom i iskazivati nam iste poĉasti i poštovanja koja se iskazuju kralju. Istodobno smo dobili pravo odluĉivanja o ţivotu i smrti. Ignosi pred ĉitavim narodom potvrdi obećanje koje nam je dao, da se niĉija krv ne smije proliti bez suda i da će lov na ĉarobnjake prestati u cijeloj zemlji. Kad je sveĉanost bila završena, otišli smo k Ignosiju i rekli mu da bismo ţeljeli istraţiti tajnu rudnika do kojih je vodila Salamunova cesta. Upitali smo ga je li on o tome štogod saznao. Neko je vrijeme zamišljeno šutio, a onda nas redom pogleda u oĉi, uspravi se, pogleda prema planinama i reĉe: »Prijatelji moji, doznao sam ovo: rudnik se nalazi ondje, gdje sjede ona tri velika lika nazvana Šutljivcima kojima je Tvala htio da onu djevojku Fulatu prinese kao ţrtvu. Ondje se nalazi i duboka spilja u planini u kojoj pokapaju kraljeve ove zemlje. Ondje ćete naći i Tvalino tijelo gdje sjedi uza one koji su otišli prije njega. Tamo je i dubok ponor kojega su nekad 141 Rudnici kralja Salamuna

iskopali davno pomrli ljudi, moţda traţeći u njemu kamenje, o kojemu govorite, kao što je ono u Kimberleyju o kojemu sam slušao da govore ljudi u Natalu. Tamo je na Mjestu smrti tajna komora za koju znaju samo kralj i Gagul. Ali Tvala, koji je znao za nju, mrtav je, a ja je ne znam, niti znam što je u njoj. Postoji, meĊutim, legenda da je nekada, prije mnogo pokoljenja, neki bijeli ĉovjek došao preko planina i da ga je neka ţena odvela u tajnu komoru i pokazala mu blago. No prije nego što je mogao da ga odnese ona ga je izdala, i kralj ga je potjerao natrag preko planina. Od onda nije nitko više ušao u tu komoru.« »To je istinita pripovijest, Ignosi, jer smo na planinama našli toga bijelca«, rekoh. »Da, našli smo ga. A ja sam vam obećao da ću vam dopustiti da kamenje ponesete sa sobom ako vam uspije da naĊete tu prostoriju, i ako se kamenje nalazi ondje.« »Kamen na tvojem ĉelu dokazuje da su dijamanti ondje«, rekoh, pokazujući na veliki dijamant što sam ga skinuo s ĉela mrtvoga Tvale i kojeg je sad nosio Ignosi. »Moţda. Ako je tako«, nastavi Ignosi, »uzmite koliko god moţete ponijeti odanle, ako me zaista ţelite ostaviti, braćo moja.« »Najprije moramo naći tu prostoriju«, rekoh. »Samo vam je jedan ĉovjek moţe pokazati, a to je Gagul.« »A ne bude li htjela?« »Onda će umrijeti!« strogo će Ignosi. »Poklonio sam joj ţivot samo zbog toga. Ĉekajte; neka bira.« I on pozove glasnika i zapovjedi mu da dovede Gagul. Stigla je za nekoliko minuta. Dovukla su je dva straţara koje je usput proklinjala. »Ostavite je«, reĉe kralj straţarima. Tek što su je ispustili, ta se stara krpa — jer je više nalikovala nekoj krpi nego bilo ĉemu drugome — spusti na zemlju. U nas su buljile samo njezine pakosne, zmijske oĉi. »Što si nakanio sa mnom, Ignosi?« propiskuta ona. »Ne smiješ me dirnuti. Dodirneš li me, smjesta ću te uništiti. Ĉuvaj se moje ĉarobne moći.« »Tvoja ĉarobna moć nije mogla spasiti Tvalu, stara vuĉice, pa ni meni ne moţe nauditi«, odvrati Ignosi. »Ĉuj me. Evo što hoću od tebe: ţelim da nam pokaţeš prostoriju u kojoj se nalazi blistavo kamenje.« 142 Henry Rider Haggard

»Ha, ha, ha«, viknu ona. »Nitko ne zna za nju osim mene, a ja ti to nikada neću reći. Neka bijeli Ċavoli odu praznih ruku.« »Već ćeš mi reći. Prisilit ću te da kaţeš.« »A kako ćeš me prisiliti, o kralju? Velik si, ali moţe li tvoja snaga iznuditi istinu od ţene?« »Teško je, ali ja ću to ipak izvesti.« »Kako, o kralju?« »Eto ovako: ako mi ne kaţeš, umrijet ćeš polaganom smrću.« »Umrijeti?« gnjevno i zaplašeno viknu ona. »Ne smiješ me se ni dotaći! Ĉovjeĉe, ti ne znaš, tko sam ja. Što misliš koliko sam ja stara? Poznavala sam vaše oĉeve i oĉeve vaših otaca. Još dok je zemlja bila mlada, ja sam bila ovdje, a bit ću ovdje i onda kad zemlja ostari. Ne mogu umrijeti osim nesretnim sluĉajem, jer me nitko ne smije ubiti.« »Ali ja ću te ipak ubiti. Gledaj, Gagul, majko svega zla, ti si toliko stara da više ne moţeš voljeti ţivot. Što moţe da znaĉi ţivot za takvu vješticu kao što si ti? Ti nemaš ni lika ni oblika, nemaš ni kose ni zuba, nemaš niĉega osim zlobe i opakih oĉiju. Bit će dobro djelo ubiti tebe, Gagul.« »Ti luĊaĉe«, zakriješti stara vještica. »Ti prokleti luĊaĉe! Misliš li da je ţivot sladak samo mladima? Nije tako i ti nemaš pojma o ljudskom srcu kad tako misliš. Mladima je smrt kadšto dobrodošla jer mladi osjećaju. Oni ljube i trpe, i srce im puca kad vide kako njihovi mili odlaze u carstvo sjena. Ali starci ne osjećaju, oni ne vole i oni se smiju kad vide kako drugi odlaze u tamu, ha, ha, oni se smiju kad vide zlo što se dogaĊa pod suncem. Oni vole jedino ţivot. Toplo, vruće sunce i sladak, sladak zrak. Oni se boje hladnoće i tame, ha, ha, ha«, i stara se vještica stade u sablasnom smijehu svijati po zemlji. »Prestani tim tvojim opakim brbljanjem i odgovori mi«, ljutito će Ignosi, »hoćeš li pokazati mjesto na kojem se nalazi kamenje ili nećeš. Ne pokaţeš li, umrijet ćeš, i to odmah.« On pograbi koplje i podignu ga iznad nje. »Neću ti pokazati. Ne smiješ me ubiti, ne smiješ! Tko me ubije bit će proklet zauvijek.« Ignosi polako spusti koplje, sve dok nije dotaklo onu hrpu krpa na zemlji. Gagul divlje kriknu i skoĉi na noge, a zatim opet pade i stane se valjati po podu. »Hoću, hoću, pokazat ću ti. Samo me pusti da ţivim, pusti me da sjedim na suncu i daj mi komadić mesa da ga sišem pa ću ti sve pokazati.« 143 Rudnici kralja Salamuna

»Dobro je. Znao sam da ću naći naĉin da te opametim. Sutra ćeš s Infandusom i mojom bijelom braćom otići onamo. Ali dobro se ĉuvaj da se ne prevariš, jer ćeš polako umirati ako im ne pokaţeš put. To je moja rijeĉ.« »Neću prevariti, Ignosi. Uvijek drţim rijeĉ, ha, ha, ha! Jednom je već neka ţena jednom bijelom ĉovjeku pokazala to mjesto, i gle! Snašlo ga je zlo!« tu njezine pakosne oĉi zasjaše. »I ona se zvala Gagul. Moţda sam ja bila ta ţena.« »Laţeš!« rekoh. »To je bilo prije deset pokoljenja.« »Moţda, moţda. Kad netko dugo ţivi, lako zaboravlja. Moţda mi je to pripovijedala majka moje majke, ali sigurno je da se i ona zvala Gagul. Ali pazite, o bijeli ljudi, na mjestu gdje su te igraĉke naći ćete jednu koţnatu torbu punu kamenĉića. Onaj je ĉovjek napunio torbu, ali je nije ponio sobom. Snašla ga je nesreća, kaţem vam: snašla ga je nesreća! Moţda mi je i to pripovijedala majka moje majke. Ha, ha, ha! Bit će to veselo putovanje. Usput ćemo vidjeti i tijelo onih koji su poginuli u boju. Dosad su im, sigurno, oĉi ishlapile, a rebra su im šuplja, ha, ha, ha!« 144 Henry Rider Haggard

Šesnaesto poglavlje MJESTO SMRTI Bio je već mrak kad smo se trećega dana poslije dogaĊaja opisanih u prijašnjem poglavlju smjestili u nekoliko koliba na podnoţju »Tri ĉarobnjaka« kako su nazivali tri planine do kojih je vodila velika Salamunova cesta. Naša se druţba sastojala od nas trojice i Fulate koja nas je dvorila — osobito Gooda — pa od Infandusa i Gagul. Nju su donijeli na nosiljci, pa smo je ĉuli kako cio dan u njoj nešto mrmlja i proklinje. S nama je išla i ĉeta straţara i pratilaca. Kako rekoh, planine, ili bolje reći tri planinska vrha, jer je oĉito ĉitav taj planinski masiv nastao uzdizanjem zemlje, bili su svrstani u obliku trokuta. Osnova trokuta bila je okrenuta prema nama tako da se jedan vrh nalazio nama zdesna, drugi slijeva, a treći ravno ispred nas. Nikada neću zaboraviti prizor što su nam ga pruţila ta tri vrha uzdiţući se visoko gore u nebo, obasjana suncem slijedećeg jutra. Njihovi su se izlomljeni vijenci pokriveni snijegom uzdizali visoko, visoko iznad nas u plaviĉastom zraku. Na padinama ispod snijega rumenjeli su se vrhovi od rascvalog vrijesa, a isto tako i obronci uz njihove bokove. Ravno ispred nas velika se Salamunova cesta pruţala kao kakva golema vrpca uzbrdo, sve do podnoţja srednjeg vrha, otprilike pet milja do njega, i tu završavala. Bolje će biti ako prepustim mašti ĉitalaca da zamisle osjećaj silnog uzbuĊenja kojim smo toga jutra krenuli na put. Napokon smo se pribliţavali tim bajoslovnim rudnicima koji su bili uzrok smrti starog Portugalca prije tri stoljeća, uzrok smrti mog siromašnog prijatelja, njegovog istoimenog potomka i Georgea Curtisa, ser Henryjevog brata. Hoće li nama biti suĊeno da proĊemo sretnije nakon svega što smo preţivjeli? »Snašla ga je nesreća«, reĉe stara sablast, Gagul. Hoće li i nas snaći? Dok smo tako koraĉali tim lijepim putem nisam se mogao odrvati nekoj praznovjernoj strepnji, a ĉinilo mi se da su i Good i ser Henry osjećali to isto. Sat i pol, a moţda i duţe, išli smo cestom obrubljenom vrijesom. Onako uzbuĊeni toliko smo se ţurili da su nosaĉi Gaguline nosiljke jedva drţali korak s nama. Gagul nas piskutljivim glasom pozva da stanemo. 145 Rudnici kralja Salamuna

»Idite polaganije, bijeli ljudi«, reĉe ona pokazavši svoje odvratno izbrazdano lice kroz zastore nosiljke i uprijevši u nas svoje sjajne oĉi. »Ĉemu se ţurite u susret zlu koje će vas snaći, vi tragaĉi za zlatom?« I ona se nasmija onim strašnim smijehom od kojega su mi prolazili trnci kroz tijelo. Taj nam je smijeh na neko vrijeme ohladio svako oduševljenje. Ipak smo išli dalje, sve dok pred sobom ne ugledasmo golemu okruglu jamu sa strmim stranama, duboku najmanje tri stotine stopa, s opsegom od pune pola milje. »Ne moţete li pogoditi što je ovo?« upitah ser Henryja i Gooda koji su zapanjeno buljili u strašnu jamu pred nama. Oni zanijekaše glavama. »Onda je jasno da nikada niste vidjeli rudnike dijamanata u Kimberleyju. To su Salamunovi dijamantni rudnici. Pogledajte ovamo«, rekoh pokazujući tvrdu plavu ilovaĉu koja se razabirala izmeĊu trave i grmlja što je pokrivalo stijene jame, »sastav zemlje je jednak. SiĊemo li dolje, uvjeren sam da ćemo ondje naći ‘lule’ u šupljikavoj stijeni... Pogledajte i ono«, dodah pokazujući niz istrošenih ravnih kamenih ploĉa postavljenih na blagom obronku, ispod korita potoka, koje je nekad bilo usjeĉeno u ĉvrstu stijenu, »to su ploĉe koje su nekada upotrebljavali za ispiranje.« Na rubu te orijaške jame koja je bila oznaĉena u zemljopisnoj karti staroga dona razdvajao se veliki put u dva kraka i obilazio je. Ti su zaobilazni kraci bili na mnogo mjesta sagraĊeni od orijaških kamenih blokova, oĉito zato da se oĉuva rub jame i da se sprijeĉi odronjavanje. Ţurili smo tim putem jer nas je gonila radoznalost da izbliţe pogledamo tri golema kipa koja smo razabirali na drugoj strani velike jame. Kad smo se primakli bliţe, opazismo da su to kameni giganti i s pravom zakljuĉismo da to pred nama sjede »Šutljivci« koje je toliko poštovao kukuanski narod. Tek kad smo prišli posve blizu, razabrasmo svu veliĉanstvenost tih »Šutljivaca«. Na orijaškim podnoţjima od tamna kamena ukrašenim reljefima nepoznata znaĉenja, sjedila su tri golema lika, dvadeset koraka jedan od drugoga, okrenuti prema cesti koja je presijecala ravnicu i vodila šezdesetak milja daleko u Lu. Dva su lika predstavljala muškarce a jedan ţenu. Svaki je kip od podnoţja do tjemena bio visok dvadeset stopa. Ţenski lik, koji je bio gol, bio je umjetniĉko djelo neobiĉne, iako stroge ljepote. Šteta je bila samo što su na tom kipu crte lica bile jako oštećene 146 Henry Rider Haggard

uslijed toga jer je kip toliko tisućljeća bio izloţen nevremenu. Sa svake strane glave toga ţenskog lika uzdizali su se rogovi polumjeseca. Oba muška kipa bila su, naprotiv, odjevena i imala su neobiĉno strašne crte lica, osobito onaj nama zdesna. U njega je bilo upravo demonsko lice. Kip s lijeve strane imao je miran izraz lica, ali upravo la mirnoća bila je nekako grozna. To je bila mirnoća ljudske okrutnosti, kako reĉe ser Henry. Stari su je narodi, po njegovim rijeĉima, pripisivali bićima sklonim dobru, koja ipak mogu promatrati ljudske patnje, ako ne s radošću, a ono bez tuge. Sva ta tri kipa koja su ovdje sjedila osamljena i vjeĉno gledala preko ravnice, saĉinjavala su trojstvo koje je zaista ulijevalo silan strah. Dok smo tako promatrali te »Šulljivce«, kako ih zovu Kukuanci, obuze nas silna radoznalost da doznamo ĉije su ih ruke isklesale i tko je iskopao tu jamu i sagradio cestu. Dok sam ih promatrao i ĉudio se, odjednom se sjetih da se Salamun, kako piše u Starom zavjetu, klanjao stranim boţanstvima. Sjetio sam se i imena tih boţanstava: sidonske boţice Aštorete, moaćanskoga boga Kehosa i Milkoma, boga Amonove djece. Rekoh, dakle, svojim drugovima da bi moţda ta tri kipa pred nama mogla predstavljati ta tri boţanstva. »Da, zaista«, reĉe ser Henry koji je na koledţu diplomirao iz klasiĉnih nauka pa je bio neke vrsti uĉenjak, »u tome moţete stvarno imati pravo. Boginja koju su stari Ţidovi nazivali Aštoret, bila je u stvari feniĉanska boginja Astarta, a Feniĉani su u Salamunovo vrijeme bili narod pomoraca i obrtnika. Astartu, koju su Grci kasnije nazivali Afrodita, izraĊivali su Feniĉani u obliku lijepe ţene, a glavu joj ukrašavali sa dva roga u obliku polumjeseca. Evo ovdje, na ĉelu toga ţenskog kipa jasno se još razabiru rogovi. Moţda je skicu za ta tri kipa izradio kakav feniĉanski sluţbenik koji je upravljao rudnikom. Tko bi to mogao znati.« Prije nego što smo svršili razgledavanjem tih neobiĉnih ostataka drevne starine, priĊe nam Infandus, pozdravi »Šutljivce« podigavši koplje i upita nas kanimo li u »Mjesto smrti« ući odmah ili ćemo najprije objedovali. Ako smo spremni da poĊemo odmah, Gagul je pripravna da nas vodi. Kako je bilo tek jedanaest sati, i kako nas je gonila silna radoznalost, rekosmo da ţelimo poći odmah. Predloţio sam da ponesemo malo jela za sluĉaj da se zadrţimo u spilji. Nosaĉi odmah donesoše Gagulinu nosiljku i pomogoše joj da izaĊe iz nje. Za to je vrijeme Fulata na moju molbu stavila u košaru od trstike malo biltonga, sušenoga mesa divljaĉi, i nekoliko tikvica s vodom. 147 Rudnici kralja Salamuna

Ravno pred nama, pedesetak koraka iza leĊa kolosa, uzdizala se okomita stijena, visoka osamdesetak stopa, a zatim se nagnula i prešla u podnoţje visokog, snijegom pokrivenog vrhunca koji se uzdizao tri tisuće stopa uvis. Ĉim je izašla iz nosiljke. Gagul nas ošinu zlobnim pogledom, a onda othrama prema okomitoj stijeni opirući se o palicu. Pošli smo za njom i stigli do uskih, ĉvrsto nadsvoĊenih vrata koja su bila sliĉna ulazu u kakav rudnik. Gagul nas ondje poĉeka; još uvijek nam se pakosno cerila. »A sad, bijeli ljudi sa zvijezda«, ciknu ona »veliki ratnici Inkubu, Bugvane i ti, mudri Makumazane, jeste li spremni. Eto, ja sam ovdje da izvršim zapovijed svojega gospodara kralja i da vam pokaţem sklonište svijetloga kamenja. Ha, ha, ha!« »Spremni smo«, rekoh. »Dobro! Dobro! Skupite snagu u srcima da uzmognete podnijeti ono što ćete vidjeti. Hoćeš li poći i ti, Infanduse, koji si izdao svojega gospodara?« Infandus se namršti i odgovori: »Ne, ja neću poći; nemam zašto da ulazim onamo, ali ti, Gagul, zaveţi jezik i pazi kako postupaš s tim ljudima. Traţit ću ih od tebe, pa ako im povrijediš ma i dlaku na glavi, umrijet ćeš pa da si i stotinu puta ĉarobnica. Jesi li ĉula?« »Ĉula sam, Infanduse. Poznajem te: oduvijek si volio krupne rijeĉi. Još dok si bio posve malo dijete, prijetio si roĊenoj majci. No tome je zaista već davno. Ali ne boj se, ne boj se: ja ţivim samo da ispunim kraljevu zapovijed. Ispunjavala sam ja, Infanduse, zapovijedi mnogih kraljeva ali uvijek sam napokon doţivjela da oni ispunjavaju moje. Ha, ha, ha! PoĊimo sada da im još jednom vidim lica, a i Tvalino lice. PoĊimo! PoĊimo! Evo svjetiljke!« i ona ispod svog krznenog ogrtaĉa izvuĉe mješinu s uljem iz koje je virio stijenj savijen od vlakana trstike. »Hoćeš li poći i ti, Fulata?« upita Good veoma lošim kukuanskim jezikom. Uz pomoć te mlade djevojke bio je ipak nešto nauĉio. »Bojim se, gospodaru«, bojaţljivo će djevojka. »Onda mi daj košaricu.« »Ne, gospodaru, kuda ideš ti, idem i ja.« »Ah, do Ċavola«, pomislih, »to će biti veoma nezgodno, ako se ne izvuĉemo odavde.« Ne rekavši više ni rijeĉi, Gagul utonu u hodnik. Bio je dovoljno širok da su kroza nj mogla uporedo prolazili dva ĉovjeka, i veoma mraĉan. PoĊosmo u smjeru njezina glasa koji nas je piskutljivo pozivao da se poţurimo. Bili 148 Henry Rider Haggard

smo nekako zaplašeni i nemirni. Uto zaĉusmo i lepršanje nekih krila što nas baš nije umirilo. »Hej! Što je ovo«, viknu Good. »Nešto me udarilo po licu!« »To su netopiri«, rekoh, »poĊimo dalje«. Prešavši po mom raĉunu pedesetak koraka, opazismo da hodnik postaje malo svjetliji. Ĉas kasnije naĊosmo se na najĉudnijem mjestu koje su ikada vidjele oĉi ţiva ĉovjeka. Neka ĉitalac zamisli najveću dvoranu u kojoj je ikada stajao, samo bez prozora, ali nejasno rasvijetljenu odozgo, vjerojatno kroz rovove probijene kroz strop koji se uzdizao stotinu stopa iznad naših glava pa će dobiti oskudan pojam o veliĉini te goleme spilje u kojoj smo se nalazili. Razlika je bila samo u tome što je ta dvorana koju je stvorila priroda bila viša i prostranija od ikoje dvorane sagraĊene ljudskom rukom. Njezina izvanredna prostranost bilo je ipak najmanje ĉudo što smo ga vidjeli u njoj. Cijelom su se njezinom duţinom uzdizali, naime, gigantski stupovi od neĉega što se ĉinilo kao led, a bili su to zapravo orijaški stalaktiti. Nemam snage da bar donekle opišem silnu ljepotu i veliĉanstvenost tih stupova od bijela vapnenca, od kojih su neki imali i dvadeset stopa u promjeru na dnu, odakle su se u ponosnoj i njeţnoj ljepoti uzdizali prema stropu. Drugi su stupovi tek nastajali. Na tlu je kod takvih stupova stajalo nešto, što je prema rijeĉima ser Henryja bilo sliĉno slomljenom stupu kakva starog grĉkog hrama, a iznad njih, visoko gore na stropu, nejasno su se razabirale goleme ledene svijeće. Promatrajući tako stupove imali smo prilike da ĉujemo kako se vrši proces stvaranja jer bi od ĉasa do ĉasa pala sitna kapljica vode odozgo sa sige na stup ispod nje. Na neke su stupove kapljice padale samo svake dvije ili tri minute. Bilo bi veoma zanimljivo izraĉunati koliko bi vremena trebalo da se uz takvu brzinu padanja kapljica stvori stup visok osamdeset stopa i širok deset stopa. Neka nam slijedeći primjer pokaţe kako je taj proces, bar u ovom jednom sluĉaju, bio beskonaĉno spor. Na jednom od tih stupova razabrasmo neki grubo urezani lik, sliĉan mumiji. Uz glavu te mumije nalazila se uklesana slika nekoga egipatskog boga, nesumnjivo djelo kakvog rudara iz staroga vijeka. Ta je rezbarija bila izvedena u onoj naravnoj visini u kojoj dokoni momci, pa bili oni feniĉki radnici ili engleski djeĉaci, kušaju da sebe — na raĉun prirodnih remek-djela — uĉine besmrtnima, to jest, u visini od pet stopa. U vrijeme kad smo ga mi gledali, a to je moralo biti najmanje tri tisuće godina pošto je lik bio uklesan, stup 149 Rudnici kralja Salamuna