Rudnici kralja Salomona - H. Rider Haggard

Jurnusmo prema njemu i zaista, u dubokoj udubini na samu vrhu pješĉanog humka nalazila se lokva s vodom. Nismo zastali da istraţimo kako je dospjela na tako neobiĉno mjesto, niti nas je smetalo što je bila crna i nimalo zamamna. Bila je voda ili nešto bar sliĉno vodi, a to je za nas bilo dovoljno. Jurnusmo i skoĉismo gore, a trenutak zatim leţali smo svi potrbuške i srkali odvratnu tekućinu kao da je sam boţanski nektar. Gospode, kako smo pili! A zatim, kad smo se ĉestito napili, strgnusmo odijelo sa sebe i sjedosmo u lokvu. Upijali smo vlagu kroz svoju ispucanu koţu. Ti, ĉitaoĉe, koji treba da samo okreneš pipu pa da iz nevidljiva golema kotla poteĉe vruća ili hladna voda, ne moţeš ni zamisliti blaţenstvo koje smo osjećali u toj blatnoj kaljuţi s mlakom vodom. Nakon nekoga vremena ustadosmo, zaista osvjeţeni i latismo se svojega biltonga što smo ga u posljednja dvadeset i ĉetiri sata jedva i dotakli. Onda zapalismo lule i ispruţismo se kraj one blagoslovljene lokve u sjeni nadvijene obale pa zaspasmo. Spavali smo sve do podneva. Cio smo se taj dan odmarali kraj vode i zahvaljivali sudbini što smo je srećom pronašli, ma kako loša bila. Nismo zaboravili ni da se zahvalimo sjeni davno preminuloga da Silvestra koji ju je tako taĉno oznaĉio na skutu svoje košulje. Najĉudnije je bilo to što se ta lokva mogla tako dugo odrţati. To se moţe razjasnili jedino tako da voda u nju navire iz izvora skrivenih duboko u pijesku. Napunivši do grla i svoje ĉuture i sami sebe, krenusmo dalje ĉim je izašao mjesec. Bili smo mnogo bolje raspoloţeni. Te smo noći prešli gotovo dvadeset i pet milja, ali nismo našli vode što je, uostalom, i nepotrebno posebno naglasiti. Sreća nam je ipak posluţila bar u tome što smo idućega dana našli malo sjene iza nekoliko mravinjaka. Kad je izašlo sunce koje je na neko vrijeme proĉistilo tajanstvenu maglicu, uĉini nam se da se Sulimanovo gorje i one veliĉajne grudi, sada udaljene dvadesetak milja, uzdiţu ravno pred nama. Bile su više nego ikada. Predveĉer ponovo krenusmo na put. Da skratim dugaĉku pripovijest, reći ću samo ovo: u zoru idućega dana naĊosmo se na najniţem obronku lijeve Sabine grudi, prema kojoj smo neprekidno išli. U to smo vrijeme već popili svu svoju zalihu vode i strašno nas je muĉila ţeĊ. Znali smo da nemamo nikakve nade da ćemo ugasiti ţeĊ prije nego što dopremo do snijega, visoko, visoko gore. Odmorismo se sat ili dva, pa krenusmo dalje uz obronke lave, po ţestokoj vrućini, tjerani strašnom ţeĊi. Ustanovili smo, naime, da se orijaško podnoţje planine sastoji samo od lave koja je u pradavna vremena izbila iz utrobe zemlje i skamenila se. 50 Henry Rider Haggard

Oko jedanaest sati bili smo silno iscrpeni i uopće u vrlo bijednom stanju. Vulkanski šljunak po kojem smo morali hodati, iako je bio sitan u usporedbi s drugim šljunkom, za koji sam ĉuo, kao na primjer u usporedbi sa šljunkom na Otoku Uzašašća, bio je ipak toliko oštar da nam je silno zamarao noge. To je, kraj naših ostalih patnji, zaista prevršilo svaku mjeru. Nekoliko stotina jardi iznad nas uzdizale su se krupne vulkanske stijene. Uputismo se k njima s nakanom da prilegnemo u njihovu hladu. Stigosmo onamo i na svoje zaĉudenje, koliko je u nama uopće preostalo snage za ĉuĊenje, ugledasmo u blizini mali zaravanak pokriven gustim zelenilom. Oĉito se ovdje skupila zemlja nastala od rastvorene lave. Na njoj je izniklo sjeme što su ga donijele ptice. No to nas zelenilo nije osobito zanimalo jer nitko ne moţe ţivjeti od trave. Za to su potrebni posebni probavni organi. I tako sjedosmo pod stijene i poĉesmo stenjati, a ja od srca poţalih što sam se upustio u taj ludi pothvat. Dok smo tako sjedili ugledah Umbopu gdje ustaje i tetura prema onom zelenilu. Nekoliko ĉasaka kasnije opazih, na svoje veliko ĉuĊenje, kako taj inaĉe dostojanstveni i ozbiljni ĉovjek pleše i viĉe kao da je poludio mašući neĉim zelenim. Svi pojurismo k njemu što su nas samo nosili naši izmuĉeni udovi. Nadali smo se da je našao vodu. »Što je, Umbopa, luĊakov sine?« viknuh zaluškim narjeĉjem. »Eto i hrane i vode zajedno, Makumazane«, odvrati on ponovo mahnuvši onim zelenim lišćem. Tek sad razabrah što je našao. Bila je to dinja. Namjerili smo se na divlje dinje; bilo ih je na tisuće, sve samih zrelih i soĉnih plodova. »Dinje!« doviknuh Goodu koji mi je bio najbliţi, a ĉas kasnije zagrize svojim laţnim zubima u jednu od njih. Drţim da je svaki od nas pojeo oko šest dinja. Premda to nije bio neki osobit plod, sumnjam da mi je ikada nešto tako prijalo. MeĊutim, dinje nisu baš hranljive, pa kad smo njihovim mesom, punim soka, utaţili ţeĊ, a nekoliko dinja stavili da se hlade, rasjekavši ih jednostavno u dva dijela i poloţivši ih na vruće sunce da pospješimo ¡sparivanje poĉesmo osjećati silnu glad. Preostalo nam je, doduše, još malo biltonga, ali ţeluci nam ga više nisu podnosili, a osim toga morali smo njime veoma štedjeti jer nismo mogli znali kad ćemo opet doći do hrane. Upravo u tom ĉasu nasmiješi nam se sreća. Pogledavši prema pustinji ugledah jato od desetak velikih ptica kako leti ravno prema nama. »Skit, baas, skit! (Pucaj, gospodaru, pucaj!) « šapnu Hotentot bacivši se potrbuške na zemlju, a svi se ostali povedoše za njegovim primjerom. 51 Rudnici kralja Salamuna

Razabrah da su te ptice neka vrsta droplji i da će preletjeti pedesetak metara iznad moje glave. Zgrabih vinĉesterovu opetušu i poĉekah dok ptice ne doletješe ravno nad nas, a onda skoĉih na noge. Ugledavši me, ptice se sabiše u hrpu, što sam i oĉekivao, a ja ispalih dva hica onamo gdje je jato bilo najgušće. Sreća me posluţi, i oborih divan primjerak teţak najmanje dvadeset funti. Pola sata kasnije zapalili smo vatru od suhih dinjinih vrijeţa. Droplja se pekla na vatri, i mi smo dobili jelo kakvo već tjedan dana nismo okusili. Pojedosmo ĉitavu droplju: ostale su samo kosti i kljun. Odmah poslije toga poĉesmo se mnogo bolje osjećati. Te noći krenusmo ponovo po mjeseĉini dalje noseći sa sobom toliko dinja koliko god smo ih mogli ponijeti. Što smo se više uspinjali, zrak je postajao sve hladniji, i to nam je uvelike olakšavalo put. U praskozorje smo bili svega desetak milja udaljeni od ruba snijega bar koliko smo mogli odoka prosuditi. Ovdje opet naiĊosmo na dinje, tako da se više nismo trebali brinuti za vodu jer smo znali da ćemo uskoro imati u obilju snijega. Uspon je postajao, meĊutim, sve strmiji pa smo polako napredovali, tek milju na sat. Te smo veĉeri pojeli posljednji komadić biltonga. Osim droplji nismo do sada na planini vidjeli nijedno ţivo biće, a nismo naišli ni na kakav izvor ili potok. To nam se uĉinilo veoma ĉudnim, s obzirom na to što se iznad nas nalazio snijeg koji bi se, kako smo mislili, ipak morao kadgod otopiti. Kasnije smo, meĊutim, ustanovili da svi potoci, s uzroka koje ne bih mogao da objasnim, teku niz sjevernu stranu planine. Ponovo se poĉesmo veoma zabrinjavati zbog hrane. Izbjegli smo smrti od ţeĊe, ali se ĉinilo vjerojatnim da nam je to uspjelo samo zato da bismo umrli od gladi. Najbolje ću opisati dogaĊaje što smo ih preţivjeli u ta tri bijedna dana, prepišem li bilješke što sam ih unio u svoju biljeţnicu. 21. svibanj. Krenuli u jedanaest sati prije podne, pošto smo se uvjerili da je zrak dovoljno hladan da hodamo danju. Sa sobom ponijeli nekoliko dinja. Vukli smo se cio dan, ali više nismo vidjeli dinja. Oĉito smo izašli iz podruĉja u kojemu su rasle. Nismo vidjeli nikakve divljaĉi. Zaustavili se o zalazu sunca da prenoćimo. Već više sati nismo ništa jeli. Noću smo mnogo trpjeli od hladnoće. 22. svibanj. U zoru pošli dalje. Osjećali se veoma slabi i izmoreni. Toga dana prešli samo pet milja. Našli nekoliko mjesta pokrivenih snijegom i jeli snijega, ali ništa drugo. Prenoćili na rubu neke velike ravnice. Veoma hladno. Popili malo rakije i stisnuli se jedan uz drugoga, ĉvrsto se zavivši u pokrivaĉe da se odrţimo na ţivotu. Strašno patimo od gladi i iznemoglosti. Drţali smo da će Ventfegel te noći umrijeti. 52 Henry Rider Haggard

23. svibanj. Krenuli opet dalje posrćući, ĉim je sunce malo odskoĉilo. Ono nam je donekle ugrijalo promrznule udove. U strašnom smo poloţaju. Bojim se da će nam to biti posljednji hod, ne naĊemo li hrane. Ostalo nam je još vrlo malo rakije. Good, ser Henry i Umbopa se divno drţe, ali s Ventfegelom stoji stvar veoma zlo. Ni on, kao ni većina Hotemola, ne moţe podnijeti hladnoću. Bolovi od gladi nisu odviše ţestoki, samo osjećam neku muĉninu u ţelucu. I ostali vele da osjećaju isto. Sad se nalazimo na istoj razini s onim okomitim grebenom od lave koji spaja obje Sabine dojke. Pogled je divan. Iza nas se velika valovita pustinja prostire do obzorja, a pred nama se pruţaju brojne milje glatkoga tvrdog snijega, gotovo posve ravnog. Iza njega se ĉetiri tisuće stopa u nebo uzdiţe, blago se zaobljujući, bradavica planine koja, ĉini se, mjeri nekoliko milja u opsegu. Nigdje se ne vidi ništa ţivo. Bojim se da nam je došao kraj. A sad ću ostaviti dnevnik, dijelom što nije baš zanimljiv za ĉitanje, a dijelom i zbog toga jer ono što dolazi treba da potanko opišem. Cio taj dan (23. svibanj) polako smo se vukli uz padinu pokrivenu snijegom. Od vremena do vremena polijegali bismo da se odmorimo. Mora da smo bili neka ĉudna i mršava druţba, dok smo onako natovareni vukli umorne noge po blistavoj površini snijega i buljili oko sebe gladnim oĉima. Ali nije bilo niĉega što bi vrijedilo da se pogleda, jer nije bilo što da se pojede. Toga smo dana prešli samo sedam milja. Baš pred sam zalaz sunca naĊosmo se taĉno pod bradavicom lijeve Sabine dojke koja se pred nama uzdizala tisuću stopa uvis kao velik, gladak brijeg od smrznuta snijega. Premda smo bili posve iznemogli, ipak smo se morali diviti krasnom prizoru što su ga lepršave zrake sunca na zapadu ĉinile još divnijim. To su zrake mjestimiĉno obojile snijeg krvavim crvenilom, a silnu planinu iznad nas okrunile sjajnim vijencem. »Ĉujte«, reĉe Good dašćući, »mora da smo negdje u blizini one spilje o kojoj je pisao onaj stari gospodin.« »Jest, ako uopće postoji takva spilja«, potvrdih. »Hajde, Quatermainu, ne govorite tako«, zagunĊa ser Henry. »Uvijek sam vjerovao don Silvestru. Sjetite se samo vode. Uskoro ćemo naći i spilju.« »Ne naĊemo li je prije nego što se smraĉi, svi ćemo pomrijeti. Samo to sam htio reći«, odgovorih umjesto utjehe. Slijedećih deset minuta vukli smo se šuteći. Kraj mene je hodao Umbopa, zavijen u pokrivaĉ što ga je koţnim pojasom ĉvrsto stegnuo oko 53 Rudnici kralja Salamuna

pasa »da umanji glad«, kako se sam izrazio. Stegnuo ga je tako da mu je struk bio kao u djevojke. Najednom me uhvati za ruku. »Pogledaj!« reĉe pokazujući prema strmoj padini bradavice. Pogledah u istom smjeru i u daljini od koje dvije stotine jardi ugledah nešto što mi se uĉini kao jama u snijegu. »Eto spilje«, reĉe Umbopa. Poţurismo se onamo i ustanovismo da je ta rupa zaista ulaz u spilju o kojoj je pisao stari da Silvestra. Stigli smo u posljednji ĉas; tek što smo ušli u taj zaklon, sunce je zašlo velikom brzinom i ostavilo nas u gotovo potpunoj tami. U tim zemljopisnim širinama zapravo i nema sumraka. Zavukli smo se u spilju koja je, kako se ĉinilo, bila velika i stisli se u hrpu da se zgrijemo. Zatim smo popili preostalu rakiju — jedva po gutljaj na svakoga — i pokušali da u snu zaboravimo svoje patnje. Studen je, meĊutim, bila odviše ţestoka i nije nam dopustila da zaspimo. Uvjeren sam da bi na onoj velikoj visini termometar pokazivao najmanje ĉetrnaest do petnaest stupnjeva ispod ništice. Ĉitalac moţe bolje zamisliti što je ta studen znaĉila za nas, onako iscrpene nakon svih tih napora, zbog nestašice jela i silne ţege u pustinji, nego što ja to mogu opisali. Dovoljno je kazali da smo bili bliţe smrti od iscrpenosti nego ikad. I tako smo sat za satom sjedili u toj gorkoj noći osjećajući kako na nas vreba studen, kako nas ujeda ĉas u prste, ĉas u noge, ĉas u lice. Uzalud smo se sve više stiskali jedan uz drugoga; u našim bijednim, izgladnjelim tijelima nije više bilo topline. Katkad bi po koji od nas utonuo na nekoliko ĉasaka u neki nemirni polusan, ali nismo mogli dugo spavati. Moţda je to bila sreća za nas jer sumnjam da bismo se ikada probudili. Drţim da nas je samo snaga volje odrţala na ţivotu. Nedugo prije zore zaĉuh kako je Hotentot Ventfegel ĉiji su zubi cijelu noć cvokotali kao kastanjete, duboko uzdahnuo, a zubi mu prestadoše cvokotati. U tom trenutku nisam na to obraćao mnogo paţnje drţeći da je zaspao. LeĊima se bio naslonio na moja leĊa. Kasnije mi se uĉini da mu leĊa postaju sve hladnija sve dok na kraju nisu bila hladna poput leda. Napokon poĉe zrak poprimati sivu boju od danjega svjetla; hitre zlatne strelice bljesnuše zatim po snijegu, a na kraju izviri pobjedonosno sunce iznad kamena zida i ugleda naša napola smrznuta tijela i Ventfegela mrtvog i ukoĉenog kao da je od kamena. Nije ĉudo da su mu, siromahu, leĊa bila hladna. Umro je u ĉasu kad sam ga ĉuo da uzdiše, a sad je bio sav smrznut i ukoĉen. 54 Henry Rider Haggard

Silno potreseni odmakosmo se od njegove lešine. Ĉudan je strah što ga svi osjećamo u prisutnosti mrtva tijela. Ostavismo ga da sjedi onako kako je umro, s rukama oko koljena. Sunce je dotle sasulo svoje hladne zrake — jer na toj su visini i sunĉane zrake bile hladne — ravno kroz ulaz u spilju. Odjednom zaĉuh kako je netko prestrašeno kriknuo i okrenuh glavu prema dnu spilje. Ugledao sam ovo: u dnu spilje, dugaĉke svega dvadesetak stopa, nalazio se još jedan ljudski lik. Glava mu je bila oborena na prsa, a dugaĉke mu se ruke objesile. Oštro se zagledah onamo i opazih da je i to neki mrtav ĉovjek, a što je još vaţnije, da je to mrtav bijelac. Ostali ugledaše isto što i ja. Taj je prizor bio i odviše strašan za naše potresene ţivce. Svi pobjegosmo iz spilje što su nas nosile napol smrznute noge. 55 Rudnici kralja Salamuna

Sedmo poglavlje SALAMUNOVA CESTA Izišavši iz pećine zaustavismo se. Sami smo se sebi uĉinili djetinjastima. »Vratit ću se«, reĉe ser Henry. »Zašto?« upita Good. »Jer mi je palo na um da da bi ono, što smo vidjeli - mogao biti moj brat.« To je bila nova misao. Vratismo se u spilju da se uvjerimo. Poslije jarke svjetlosti vani, naše oĉi, izmorene gledanjem u snijeg, nisu neko vrijeme mogle prodrijeti kroz sumrak u spilji. Postepeno se ipak priviknusmo na polumrak i priĊosmo mrtvacu. Ser Henry kleĉe uza nj i zaviri mu u lice. »Hvala bogu«, reĉe olakšano odahnuvši, »to nije moj brat.« PriĊoh i ja i pogledah. Bilo je to tijelo nekoga visokog muškarca srednje dobi, orlovskih crta lica, prosijede kose i dugaĉkih crnih brkova. Koţa mu je bila posve ţuta i ĉvrsto napeta preko kostiju. S njega je bila skinuta sva odjeća osim jedne krpe, koja kao da je bila ostatak vunenih hlaĉa. Gornji mu je dio tijela bio gol i mršav kao kostur. Lešina je bila posve smrznuta. »Tko bi to mogao biti?« upitah. »Ne moţete li pogoditi?« reĉe Good. Zanijekah glavom. »Pa stari don Jose da Silvestra, dakako — tko drugi?« »Nemoguće!« osupnuh se. »Ta on je umro već prije tri stotine godina.« »Htio bih da znam što bi moglo sprijeĉiti da se u ovoj atmosferi ne odrţi i tri tisuće godina?« upita Good. »Na dovoljno hladnom zraku ostat će meso i krv dovijeka isto tako svjeţi kao i ovan s Nove Zelandije, a nebesa znaju da je zaista dosta hladno. Sunce nikada ne dopire ovamo, a ne dolaze ni zvijeri da rastrgaju lešinu. Sigurno je rob kojega spominje u svom pismu, uzeo njegovo odijelo i ostavio ga ovdje. Sam ga nije mogao pokopati. Pogledajte samo«, nastavi Good sagnuvši se i podigavši kost ĉudna oblika, zaoštrenu na kraju u šiljak, »ovo je kost kojom je crtao svoj nacrt.« Neko smo vrijeme zapanjeno gledali zaboravivši pri tom neobiĉnom i napola ĉudesnom prizoru vlastitu nevolju. 56 Henry Rider Haggard

»Gle«, javi se ser Henry, »a ovo je mjesto odakle je uzeo crnilo«, i on pokaza malu ranicu na lijevoj ruci lešine. »Je li itko već vidio ovako nešto?« Nije više bilo nikakve sumnje o cijeloj toj stvari. Priznajem da sam se silno zapanjio. Tu je pred nama sjedio mrtvac ĉiji su nas navodi, pisani prije nekoliko stotina godina, doveli ovamo. Tu je, u mojoj ruci, bilo ono grubo ¡zdjelano pero kojim je pisao svoju poruku. Gledao sam u njega, a mašta mi je doĉarala cio prizor: putnik koji umire od zime i gladi, no ipak kuša da priopći svijetu veliku tajnu što ju je otkrio i njegova strašna smrt u samoći — sve nam je to bilo oĉito i jasno. Ĉak mi se uĉinilo da u duboko urezanim crtama njegova lica razabirem neku sliĉnost s mojim ubogim prijateljem Silvestrom, njegovim potomkom, koji mi je prije dvadeset godina umro na rukama. Moţda mi se to, meĊutim, samo priĉinilo. Na svaki je naĉin sjedio ovdje i ţalosno me podsjećao na sudbinu koja ĉesto stiţe ljude koji hoće da prodru u nepoznato. Ovako će vjerojatno i dalje sjediti, ovjenĉan strašnim veliĉanstvom smrti, sjedit će vijekovima da bi zapanjio putnike kao što smo mi, ukoliko ikada još tko doĊe da naruši njegovu samoću. Taj nas je prizor silno potresao, to više, što smo od zime i gladi i sami bili blizu smrti. »Hajdemo«, tiho će ser Henry. »Ili, poĉekajmo! Dajmo mu druga!« On podignu tijelo Hotentota Ventfegela i postavi ga kraj staroga dona. Ja uzeh donovo pero od kosti. Eno ga preda mnom, dok ovo pišem kadšto se i potpisujem njime. Ostavismo dakle onu dvojicu, ponosita bijelca iz davnih vremena i siromašna Hotentota da drţe vjeĉnu straţu usred vjeĉnoga snijega, a zatim se izvukosmo iz spilje na dobrodošlo sunce i nastavismo put pitajući u duhu sami sebe, koliko ti će vremena proći dok i mi ne budemo onakvi kakvi su oni. Prešavši pola milje stigosmo do kraja visoravni, jer se bradavica planine nije uzdizala taĉno iz njezine sredine, iako se sa strane pustinje ĉinilo da je tako. Nismo mogli vidjeti što leţi pod nama jer je krajina bila zastrta valovima jutarnje magle. MeĊutim, gornji se slojevi magle ubrzo raziĊoše i otkriše nekih pet stotina jardi prostora ispod nas. Pokaza se kraj duge snjeţne padine. Ugledasmo mrlje zelene trave kroz koju je tekao potoĉić. To nije, meĊutim, bilo sve. Kraj potoka je leţao, odnosno stajao skup od petnaestak krupnih antilopa. Sunĉale su se na jutarnjem suncu. Na tu udaljenost nismo mogli taĉno odrediti kakvoj vrsti pripadaju. Taj nas prizor ispuni ludom radošću. Tu je dovoljno hrane, samo ako uspijemo da je se domognemo. Pitanje je bilo u tome kako da doĊemo do 57 Rudnici kralja Salamuna

nje. Ţivotinje su bile udaljene punih šest stotina jardi, a to je veoma daleko za hitac, pogotovu kad ĉovjekov ţivot ovisi o tome, hoće li promašiti ili neće. Brzo stadosmo vijećati o tome da li bismo pokušali da se prikrademo antilopama, ali se moradosmo odreći toga. U prvom redu vjetar nije bio povoljan, a zatim, tako bi nas ţivotinje ugledale na blistavoj snjeţnoj pozadini što smo je morali prijeći, ma kako oprezno izvodili taj pokret. »Dobro, moramo pokušati odavde gdje se nalazimo«, reĉe ser Henry. »Što da uzmemo, Quatermainu, opetuše ili dvocijevke?« I to je bilo pitanje. Vinĉesterove opetuše — imali smo dvije, jer je Umbopa nosio svoju i onu siromašnoga Ventfegela — imale su domet od tisuću jardi. Dvocijevke su bile upucane samo na tri stotine pedeset jardi, a hitac na veću udaljenost postaje posve nesiguran. S druge strane, pogodi li metak iz dvocijevke, vjerojatnije je da će oboriti divljaĉ jer se rasprskava u tijelu. Bilo je to zamršeno pitanje, ali ja ipak odluĉih, da okušamo sreću dvocijevkama. »Neka svaki nanišani na muţjaka koji mu je nasuprot. Nišanite dobro u vrh plećke i visoko«, rekoh, »a ti, Umbopa, dat ćeš znak da uzmognemo istodobno odapeti.« Sad nasta stanka za vrijeme koje smo nišanili što smo paţljivije mogli kao što bi to ĉinio svatko tko zna da mu o tom hicu ovisi ţivot. »Pali!« viknu Umbopa zuluškim jezikom, a hici iz naših triju pušaka prasnuše gotovo u isti tren. Tri oblaĉića dima zadrţaše se na ĉasak pred nama, a stostruka jeka preleti preko nijemoga snijega. Dim se ubrzo raziĊe i pred nama se pokaza — divota! — veliki muţjak. Leţao je na leĊima i ţestoko se ritao u smrtnoj borbi. Pobjedonosno kriknusmo. Bili smo spaseni — nećemo umrijeti od gladi. Onako slabi pojurismo niz snjeţnu padinu i deset ĉasaka kasnije leţalo je pred nama antilopino srce i jetra. Sad se pojavila nova poteškoća: nismo imali goriva, pa nismo mogli naloţiti vatru da skuhamo srce. Zaprepašteno se zagledasmo jedan u drugoga. »Izgladnjeli ljudi ne smiju biti izbirljivi«, javi se Good. »Morat ćemo jesti sirovo meso.« Zaista nije bilo drugoga izlaza, a našoj ţestokoj gladi moţemo zahvalili što nam se taj prijedlog nije uĉinio onako odvratnim kako bi nam se sigurno uĉinio u drugim prilikama. Zato zatrpasmo srce i jetra na nekoliko ĉasaka u snijeg da se ohlade. Onda ih oprasmo u ledenoj vodi potoka i slasno ih pojedosmo. To zvuĉi priliĉno strašno, ali da pošteno kaţem: nikada mi ništa nije tako prijalo kao to sirovo meso. 58 Henry Rider Haggard

Za ĉetvrt sata bili smo posve preporoĊeni. Vratio nam se ţivot, vratila nam se snaga, oslabljeno nam je bilo poĉelo jaĉe udarati, a krv je slala ţivlje teći ţilama. Sjetili smo se pri tom što bi nas moglo ĉekati, pretovarimo li izgladnjeli ţeludac pa smo pazili na to da ne jedemo previše i prestali smo jesti prije nego što smo se zasitili. »To je bila sreća!« reĉe ser Henry. »Ta nam je ţivotinja spasila ţivot. Kakva je, Quatermainu?« Ustadoh i priĊoh antilopi da je pogledam jer nisam bio siguran. Bila je velika poput magarca, s dugim savijenim rogovima. Još nikada nisam vidio takve antilope; ta mi je vrsta bila nepoznata. Bila je smeĊa, s blijedo crvenkastim prugama i gustom dlakom. Kasnije sam ustanovio da je domoroci te divne zemlje nazivaju »inko«. Te su antilope bile veoma rijetke, a ţivjele su na velikim visinama gdje ne ţivi nikakva druga divljaĉ. Ţivotinja je bila pogoĊena visoko u plećku, ali nismo, dakako, mogli ustanoviti, tko ju je pogodio. Drţim da je Good, sjećajući se svojega ĉudesnog pogotka u ţirafu, potajice drţao da je to njegov uspjeh, a mi mu nismo protuslovili. Bili smo tako zauzeti punjenjem svojih izgladnjelih ţeludaca da nismo našli vremena da se malo ogledamo oko sebe. Zatim naloţismo Umbopi da nareţe toliko najboljega mesa, koliko ćemo moći ponijeti a mi stadosmo razgledati okolicu. Magla se razišla jer je već bilo osam sati i sunce ju je popilo tako da smo jednim pogledom mogli obuhvatiti cio kraj. Ne znam kako da opišem veliĉanstven pogled što se pruţio pred našim zatravljenim oĉima. Nikad prije nisam nešto takvo vidio, a drţim da neću ni vidjeti. Iza nas i iznad nas uzdizale su se Sabine grudi, pokrivene snijegom, a ispod nas, nekih pet tisuća stopa ispod mjesta na kojem smo stajali, pruţale su se nebrojene milje divne krajine. Tu su se vidjele mrlje visokih šuma, a neka se velika rijeka vijugala svojim srebrnim putom. Nalijevo se unedogled pruţala bogata valovita ravnica obrasla travom. Na njoj smo ugledali nebrojena stada divljaĉi ili stoke — na tolikoj udaljenosti nije se moglo laĉno razabrati što je. Ĉinilo se da je taj predio okruţen visokim planinama. S desne je strane kraj bio više ili manje brdovit, to jest, osamljeni su se humci uzdizali iz ravnice, s prugama obraĊene zemlje izmeĊu njih, a uz njih smo izdaleka mogli razabrati skupove okruglih koliba. Cijela je krajina leţala pred nama kao geografska karta na kojoj su se blistale rijeke kao srebrne zmije, a vrhunci, sliĉni Alpama i okrunjeni 59 Rudnici kralja Salamuna

neobiĉno izvajanim snjeţnim vijencima, veliĉanstveno su se uzdizali; sve se to kupalo u vedroj svjetlosti i blagom dahu sretna ţivota prirode. Promatrajući tako kraj ugledasmo dvije neobiĉne stvari. Prvo: da je krajina pred nama morala leţati najmanje pet tisuća stopa više od pustinje kroz koju smo prošli, a drugo da su sve rijeke tekle s juga prema sjeveru. Bolno nas je iskustvo pouĉilo da na juţnoj strani silne planine, na kojoj smo stajali nije uopće bilo vode. Na sjevernoj je strani, naprotiv, bilo mnogo potoka. Uĉinilo nam se da se većina tih potoka slijeva u veliku rijeku koju smo vidjeli kako vijuga u daljinu, kamo je nismo mogli pratiti pogledom. Neko smo vrijeme sjedili i šutke promatrali taj divan prizor. Onda se javi ser Henry: »Ne spominje li se na onom nacrtu Salamunova cesta?« Kimnuh glavom a pogled mi je i dalje lutao dalekom krajinom. »No pogledajte, eno je!« i on pokaza malo nadesno. Good i ja pogledasmo onamo. I zaista, tamo se dolje, u zavojima prema ravnici, pruţalo nešto što se ĉinilo kao široka graĊena cesta. Nismo je odmah opazili jer je, spuštajući se prema ravnici, zakretala iza neravna predjela. Ne rekosmo ništa ili bar ne rekosmo mnogo. Nekako nam se i nije ĉinilo osobito ĉudnim što u toj neobiĉnoj zemlji nalazimo na neku vrst rimske ceste. Primili smo na znanje tu ĉinjenicu i to je sve. »No«, javi se Good. »pa to je blizu, poĊemo li poprijeko nadesno. Ne bi li bilo bolje da krenemo?« To je bio pametan savjet pa krenusmo odmah ĉim smo lice i ruke oprali u potoku. Milju ili dvije prelazili smo preko golema kamenja i snjeţnih površina, sve dok iznenada, stigavši na vrh neke male uzvisine, ne ugledasmo cestu podno svojih nogu. Bila je to divna cesta usjeĉena u ţivu kamenu, najmanje pedeset stopa široka i oĉito dobro odrţavana. Najĉudnije je ipak bilo to što cesta kao da je poĉinjala ovdje. SiĊosmo i zaustavismo se na cesti. Ona se, jedva stotinu koraka iza nas, u smjeru Sabinih grudi, gubila i cijela je površina planine bila pokrivena gromadama kamenja, a mjestimiĉno i snijegom. »Što mislite o tome, Quatermainu?« upita ser Henry. Ja samo stresoh glavom. Nisam to mogao protumaĉiti. »Ja znam«, reĉe Good. »Cesta je nesumnjivo vodila preko brda i preko pustinje na drugu stranu, ali ju je prekrio pustinjski pijesak, a u planini ju je zasula rastaljena lava kakve vulkanske erupcije.« Ĉinilo se da je to pravilno tumaĉenje. Svakako smo ga prihvatili i nastavili silaskom niz planinu. Bilo je to posve nešto drugo, spuštati se 60 Henry Rider Haggard

ovako s punim ţelucima niz brijeg po tom divnom putu nego što smo se ono uspinjali na brdo po snijegu iznemogli od gladi i skoro smrznuti. Zaista, da nije bilo melankoliĉna sjećanja na opaku sudbinu bijednoga Ventfegela i na onu mrku spilju gdje je ostao u društvu staroga dona, sigurno bismo bili veseli bez obzira na neizvjesnost u pogledu nepoznatih opasnosti koje su nas oĉekivale. Sa svakom miljom što smo je prelazili, zrak je postajao sve blaţi i mirisniji, a krajina pred nama blistala je sve sjajnijom ljepotom. Što se tiĉe same ceste, nikada nisam vidio takvo savršeno djelo graditeljske vještine, ali mi ser Henry reĉe da joj je velika cesta preko St. Gotharda u Švicarskoj veoma sliĉna. Inţenjeru staroga vijeka koji ju je projektirao, nije nijedna poteškoća bila prevelika. Na jednom mjestu naiĊosmo na guduru, široku nekih tri stotine stopa, a duboku bar stotinu stopa. Taj je široki ponor bio sav ispunjen orijaškim blokovima tesana kamenja s lukovima, sagraĊenim na dnu klanca da njima uzmogne otjecati voda dok je cesta veliĉanstveno vodila dalje. Na nekom drugom mjestu vodio je put u oštrim zavojima niz silnu strminu duboku pet stotina stopa, a na trećem kroz tunel probušen kroz temelj nekog hrpta brijega, dugaĉak trideset jardi, pa i više. Ovdje opazismo da su stijene tunela pokrivene neobiĉnim reljefima koji su većinom prikazivali oklopljene ljude gdje se voze u kolima. Jedan od tih reljefa bio je neobiĉno lijep, a prikazivao je cijelu bitku s povorkom zarobljenika koje su odvodili pobjednici. »No«, spomenu ser Henry razgledavši tu staru umjetninu, »ta se cesta moţe nazvati i Salamunovom, ali nema sumnje da su ovdje boravili Egipćani prije nego što je Salamunov narod i zakoraĉio ovamo. Jer ako ovo nije egipatski rad, onda moram reći da mu je veoma sliĉan.« Oko podne smo se već toliko spustili da smo stigli u podruĉje gdje je već bilo šuma. Najprije smo naišli na pojedinaĉne ţbunove kojih je bivalo sve više, sve dok na kraju nije put poĉeo zavijati kroz prostranu šumu srebrnasta drveća, sliĉna onome koje se nalazi na planini Table u blizini Capetowna. Ni na jednom od svojih brojnih putovanja nisam nigdje naišao na takvo drveće, osim u Capu, pa se sad zaĉudih. »Ah!« javi se Good, razgledavajući s oĉitim oduševljenjem to drveće sjajna lišća. »Eto dovoljno drveta! Stanimo i skuhajmo objed! Već sam davno probavio ona sirova jetra.« Nitko se tome ne usprotivi. SiĊosmo s cesre i uputismo se prema potoku koji je nedaleko ţuborio. Uskoro je veselo plamsala vatra hranjena suhim granjem. Odrezasmo nekoliko ĉestitih komada mesa antilope što smo ih 61 Rudnici kralja Salamuna

donijeli sa sobom, ispekosmo ih nataknute na vrhove zašiljenih prutova, kao što to ĉine Kafri i slasno ih pojedosmo. Najevši se, zapalismo lule i prepustismo se uţitku što ga pruţa odmor. Taj nam se u usporedbi s patnjama i naporima što smo ih jos nedavno podnosili uĉini upravo rajskim blaţenstvom. Potoĉić ĉije su obale bile gusto obrasle nekom vrstom paprati, nazvanom djevojaĉka kosa, ispremiješane perastim bokorima divlje šparoge, veselo je ţuborio kraj nas, blagi je povjetarac šaputao u srebrnastom lišću drveća, golubovi su gukali oko nas, a ptiĉice jarkih boja prelijetale kao ţivi dragulji s grane na granu. Bio je to pravi raj. Ĉinilo se da nas je ĉar toga mjesta, a uz to i osjećaj da smo izmakli opasnosti i konaĉno stigli u obećanu zemlju, naveo na spokojnost. Ser Henry i Umbopa sjedili su jedan kraj drugoga i nešto ozbiljno razgovarali mješavinom zuluškog i engleskog jezika, a ja sam napola sklopivši oĉi leţao na mirisnom leţaju od paprati i promatrao ih. Odjednom opazih da nema Gooda pa se ogledah da vidim što je s njim. Opazih ga na obali potoka, u kome se bio okupao. Na sebi je imao samo košulju od flanela. Pošto se u njemu ponovo javila njegova sklonost krajnjoj dotjeranosti, poĉeo se veoma pomno dotjerivati. Oprao je svoj gumeni ovratnik, ĉvrsto istresao hlaĉe, kaput i prsluk, pa ih je sad briţno sloţio da ih kasnije uzmogne obući. Pri tom je tuţno zakimao glavom videći brojne rupice i zarezotine u njima, te prirodne posljedice našega strašnog putovanja. Zatim je uzeo cipele, istrljao ih s rukoveti paprati i na kraju ih namazao komadićem loja što ga je pomno skinuo s mesa ubijene antilope. Mazao ih je i glaĉao sve dok nisu, da se tako izrazim, zadobile pristojan izgled. Paţljivo ih ogledavši kroz svoje stakalce stavio ih je na stranu i latio se drugoga posla. Iz male torbice što ju je nosio sa sobom izvukao je dţepni ĉešalj, uz koji je bilo priĉvršćeno malo ogledalce pa se stao ogledati u njemu. Oĉito nije bio zadovoljan svojim izgledom, jer se poĉeo veoma paţljivo ĉešljati. Slijedila je stanka, za vrijeme koje je promatrao uspjeh svoga nastojanja. No ni sad nije bio zadovoljan. Opipao je bradu, na kojoj su izrasle guste dlake — ta deset se dana nije brijao. »Pa valjda neće pokušati da se obrije!« pomislih. No ipak je bilo tako. Good podiţe onaj komadić loja kojim je bio namazao cipele pa ga pomno opere u potoku. Onda ponovo posegne u torbicu i izvuĉe dţepnu britvu s okvirom, kakvom se sluţe ljudi koji se boje da se ne poreţu ili koji polaze na put po moru. Ĉvrsto natare lice i bradu lojem, pa se poĉe brijali. Ali to je oĉito bio muĉan posao jer je pri njem silno stenjao, a ja sam se sav tresao 62 Henry Rider Haggard

od suzdrţavana smijeha gledajući ga kako struţe svoju ĉekinjastu bradu. Ĉinilo mi se veoma ĉudnim da se netko na takvom mjestu i pod takvim prilikama pokušava obrijati pomoću komadića loja. Napokon mu uspije da sastruţe najgore ĉekinje s desne strane obraza i brade, kad odjednom, gledajući ga tako, opazih kako je nešto bljesnulo tik kraj njegove glave. Good skoĉi uz bijesnu psovku (da nije imao u ruci britvu s okvirom, sigurno bi si bio prerezao vrat), a i ja skoĉih takoĊer, samo što nisam ništa prokleo. I eto, što vidjeh: jedva dvadeset koraka od mene, a deset koraka od Gooda stajala je skupina ljudi. Bili su veoma visoki i bronĉane boje. Neki su od njih nosili velike kite crnoga perja i kratke ogrtaĉe od leopardove koţe. To je bilo sve što sam u prvi ĉas opazio. Pred njima je stajao mladić od nekih sedamnaest godina s uzdignutom rukom i sav nagnut naprijed u stavu kakvog grĉkog bacaĉa koplja. Oĉito je onaj bljesak bio od oruţja što ga je on bacio. Dok sam ih tako promatrao, iz skupine izaĊe neki stariji ĉovjek, po izgledu vojnik, uhvati mladića za ruku i reĉe mu nešto. Onda poĊoše prema nama. MeĊutim su ser Henry, Good i Umbopa pograbili puške i prijeteći ih podigli. No domoroci su nam se i dalje pribliţavali. Pade mi na um da oni ne znaju što su to puške jer se inaĉe ne bi tako prezirno ponijeli prema njima. »Dolje puške!« poviknuh drugovima videći da nam spas leţi samo u miroljubivu drţanju. Oni poslušaše, a ja stupih naprijed i oslovih starijega ĉovjeka koji je bio zaustavio mladića. »Zdravo!« rekoh zuluški, ne znajući kojim bi se jezikom zapravo posluţio. Ali iznenadih se videći da su me razumjeli. »Zdravo!« odvrati onaj ĉovjek. Nije to, doduše, rekao posve istim jezikom, već nekim veoma srodnim narjeĉjem, tako da smo ga i Umbopa i ja dobro razumjeli. Zapravo je, kako smo kasnije ustanovili, jezik kojim je govorio taj narod bio neki zastarjeli oblik zuluškog jezika i stajao je prema njemu u jednaku odnosu kao što bi se na primjer sredovjeĉni engleski jezik odnosio prema suvremenom jeziku. »Odakle dolazite?« nastavi on. »Tko ste? I kako da su lica u vas trojice bijela, a lice ĉetvrtoga je kao i lica sinova naših majki?« Pri tom pokaza na Umbopu. Dok je to govorio pogledah i ja Umbopu i sinu mi misao da je zaista tako. Umbopino je lice bilo sliĉno licima ljudi koji su stajali pred 63 Rudnici kralja Salamuna

nama, a i stasom im je bio nalik. Ali nisam imao vremena da razmišljam o toj sliĉnosti. »Stranci smo i dolazimo u miru«, rekoh govoreći posve polagano da bi mogao razumjeti. »A taj je ĉovjek naš sluga.« »Laţeš!« reĉe on. »Nijedan stranac ne moţe prijeći preko planina na kojima svatko umire. Ali ĉemu laţete? Ako ste stranci, morate umrijeti jer nijedan stranac ne smije ţivjeti u zemlji kukuanskoj. Takav je kraljev zakon. Spremite se na smrt, o stranci!« Te su me rijeĉi malo poplašile, to više što sam opazio kako se ruke nekolicine od tih ljudi kradomice spuštaju k bokovima, gdje su im, kako mi se ĉinilo, visili veliki i teški noţevi. »Što veli taj klipan?« upita Good. »Veli da će nas poklati«, mirno odgovorih. »Oh, boţe«, zastenje Good i kao obiĉno, kad bi bio u neprilici, prihvati rukom svoje laţne zube, izvuĉe gornji red i pusti ga da opet skoĉi natrag glasno škljocnuvsi. Bila je to neobiĉno sretna kretnja, jer u idućem trenutku ĉitava dostojanstvena ĉeta domorodaca zaprepašteno kriknu i uzmaknu nekoliko jardi. »Što je sad?« upitah. »Njegovi zubi«, uzrujano šapnu ser Henry. »Pomaknuo ih je. Izvadite ih sasvim, Good, izvadite ih sasvim!« Good ga posluša i neopazice gurnu zube u rukav svoje flanelske košulje. Ĉas zatim radoznalost nadvlada strah i ljudi nam se polako primakoše. Oĉito su zaboravili svoju ljubaznu namjeru da nas poubijaju. »Kako to, o stranci«, sveĉano zapita starac, »da ovaj ĉovjek (i on pokaza u Gooda koji je imao na sebi samo flanelsku košulju i bio tek napol obrijan) ĉije je tijelo odjeveno, a noge gole, kojemu raste brada samo na jednoj strani blijeda mu lica, a na drugoj mu ne raste i koji ima jedno sjajno prozirno oko — kako da taj ĉovjek ima zube koji se kreću, koji izlaze iz ĉeljusti po njegovoj volji i vraćaju se onamo?« »Otvorite usta!« rekoh Goodu, a on smjesta razvuĉe usne i iskesi se na starca kao bijesan pas pokazavši starĉevu zaĉuĊenom pogledu dvije uske pruge crvene gume. U ustima nije bilo ni traga zubima kao ni u netom okoćena slona. Gledaoci se zapanjiše. »Gdje su mu zubi?« viknuše. »Vidjesmo ih svojim oĉima!« Good polako i s izrazom neizreciva prezira okrenu glavu i mahnu rukom preko svojih usta. Onda se opet naceri i gle, sad opet ima dva reda divnih zuba. 64 Henry Rider Haggard

Mladić koji je maloĉas bacio noţ na njega, sruši se na zemlju i poĉe tuliti od straha, a starome zadrhtaše koljena. »Vidim da ste duhovi«, promuca. »Zar je ikada ĉovjek kojega je rodila ţena, imao dlaku samo s jedne strane lica ili okruglo i prozirno oko ili zube koji se pomiĉu, tope se i opet izrastu? Oprostite nam, o gospodari!« Ovo je bila zaista neoĉekivana sreća pa nije ni potrebno istaći da sam je odmah iskoristio. »Dobro, neka vam je oprošteno«, rekoh, nasmiješivši se kao kakav kralj. »A sad ĉujte istinu. Mi dolazimo s drugoga svijeta, iako smo ljudi kao i vi. Dolazimo«, nastavili, »s najveće zvijezde koja svijetli noću.« »Oh! Oh!« zastenje zbor zaprepaštenih domorodaca. »Da, da, tako je, zaista!« nastavih i ponovo se dobrostivo nasmiješih izustivši tu silnu laţ. »Dolazimo da neko vrijeme ostanemo kod vas i da vas usrećimo svojom prisutnošću. Kako vidite, prijatelji, ja sam se za taj pothvat pripravio nauĉivši vaš jezik.« »Tako je, tako je«, potvrdi zbor. »Samo, gospodaru moj«, upade starac, »nauĉio si ga vrlo loše.« Ošinuh ga gnjevnim pogledom i on prestrašeno ušutje. »A sad, prijatelji«, nastavili, »bit će vam jasno da bi se nakon tako dugaĉka puta mogla u našim srcima roditi ţelja da osvetimo takav doĉek i da pošaljemo u hladnu smrt ruku koja je — koja je, ukratko — koja je bacila noţ prema glavi onoga ĉiji zubi dolaze i odlaze?« »Poštedite ga, gospodaru«, stade nas starac zaklinjati. »On je kraljev sin, a ja sam mu stric. Ako mu se štogod dogodi, njegova će krv pasti na moju glavu.« »Da, zaista je tako«, veoma odluĉno dobaci mladić. »Moţda vi smatrate da mi nemamo snage da se osvetimo«, nastavih ja ne obraćajući paţnje na njegovu upadicu. »Ĉekajte, pokazat ću vam. Hej, ti pseto i robe«, oštrim se glasom obratih Umbopi. »daj mi ĉarobnu cijev koja govori.« I pri tom pokazah pušku. Umbopa se odmah snaĊe i doda mi pušku, ali se na njegovom uvijek dostojanstvenom licu ukaza nešto što je nalikovalo reţanju. »Evo je, o gospodaru nad gospodarima«, reĉe, duboko se naklonivši. Ĉas prije nego što sam zatraţio pušku ugledao sam malu planinsku antilopu gdje stoji na pećini nekih sedamdeset koraka daleko. Odluĉih da je pokušam ubiti. 65 Rudnici kralja Salamuna

»Vidite li onog jarca?« upitah, pokazujući ljudima antilopu. »Recite mi, je li moguće da je ĉovjek kojega je rodila ţena, ubije odavde samim glasom?« »To nije moguće, gospodaru moj«, odvrati starac. »A ja ću je ipak ubiti«, mirno rekoh. Starac se nasmiješi i reĉe: »To moj gospodar ne moţe uĉiniti.« Podigoh pušku i nanišanih na antilopu. Bila je to malena ţivotinja tako da se ĉovjeku ne bi moglo zamjeriti da je promaši, ali ja sam znao da je ne smijem promašili. Duboko udahnuh zraka i polako pritisnuh otponac. Antilopa je stajala kao da je od kamena. Bum! Antilopa skoĉi uvis i pade mrtva na zemlju. Skupina domorodaca preda mnom zastenje od prepasti. »Ako vam treba mesa«, hladno dobacih, »idite i donesite onu antilopu.« Starac dade znak, a jedan od njegovih pratilaca poĊe i ubrzo se vrati noseći antilopu. Sa zadovoljstvom sam opazio da sam je pogodio taĉno iza plećke. Domoroci se skupiše oko tijela sirote ţivotinje, smeteno razgledavajući rupu od metka. »Kako vidite«, rekoh im, »ja ne govorim prazne rijeĉi.« Nitko mi ne odgovori. »Ako još uvijek sumnjate u našu moć«, nastavih, »neka jedan od vas stane tamo na onu stijenu da ga ubijem kao što sam ubio antilopu.« Ĉinilo se da nakon svega što su vidjeli nilko ne ţeli posluţiti kao nišan. Na kraju se javi kraljev sin. »To je dobro reĉeno. Striĉe moj, stani ti na stijenu. Antilopu je ubila samo ĉarolija, a ona sigurno neće moći da ubije i ĉovjeka.« Starac se ozlovolji ĉuvši taj prijedlog. Bio je, ĉini se, uvrijeĊen. »Ne! Ne!« naglo uzviknu. »Moje su stare oĉi dosta vidjele. Ovo su ĉarobnjaci. Odvedimo ih kralju. Ako netko ţeli još daljnjih dokaza neka sam stane na stijenu da ĉarobna cijev progovori njemu.« Svi stadoše naglo i odluĉno odbijati ovaj prijedlog. »Nije potrebno da se tako dobra ĉarolija ututanj troši na naša jadna tijela«, reĉe jedan od njih. »Mi smo zadovoljni. Svi ĉarobnjaci našega naroda ne mogu ni zajedno izvesti nešlo takvo.« »Tako je«, potvrdi starac, a u glasu mu se osjećalo silno olakšanje, »nesumnjivo je tako. Ĉujte, sinovi zvijezda, djeco svijetlih oĉiju i pomiĉnih zuba koji grmite kao grom ¡ ubijate izdaleka. Ja sam Infandus, sin Kafe, nekadašnjeg kralja naroda Kukuanaca. A taj mladić je Skraga.« 66 Henry Rider Haggard

»Umalo da me nije ubio«, promrmlja Good. »Skraga, sin Tvale, velikog kralja — Tvale, muţa tisuću ţena, poglavice i vrhovnog gospodara svih Kukuanaca. On je ĉuvar velikoga puta, strah svojih neprijatelja, uĉenik crnih umjetnosti, zapovjednik stotinu tisuća ratnika, Tvala jednooki, crni, strašni.« »Tako«, rekoh s visoka, »onda nas povedi k Tvali. Mi ne razgovaramo s obiĉnim narodom i potĉinjenima.« »Dobro, gospodari, povest ćemo vas, ali put je dugaĉak. Mi smo ovdje u lovu i nalazimo se tri dana hoda od kraljeva grada. Zato neka gospodari budu strpljivi, a mi ćemo ih odvesti onamo.« »Dobro«, nehajno ću ja, »mi imamo vremena jer ne umiremo. Spremni smo, vodi nas. Ali Infandus i ti, Skraga, ĉuvajte se! Nemojte kušati nikakve smicalice i ne postavljajte nam zamke jer ćemo mi za njih saznati prije nego što vaši truli mozgovi smisle i osvetit ćemo vam se! Uništit će vas svjetlo prozirnoga oka ovoga ĉovjeka ovdje s golim nogama i napol obraslim licem i proći će cijelom vašom zemljom. Njegovi zubi koji išĉezavaju zagrist će u vas i pojesti vas i vaše ţene i vašu djecu, a ĉarobne će se cijevi gromko porazgovoriti s vama i prorešetat će vas. Ĉuvajte se!« Ovaj sjajni govor nije promašio cilj, iako zapravo nije bio ni potreban budući da je naša moć napravila silan utisak na naše nove prijatelje. Starac nam se duboko pokloni i promrmlja »Kum! Kum!«, što je, kako sam kasnije ustanovio, bio pozdrav kojim su oni pozdravljali kraljeve i znaĉio isto, što i zuluški pozdrav »Bayete!« Onda se okrenu svojim pratiocima i reĉe im nešto. Oni odmah poĉeše skupljati našu prtljagu, osim pušaka koje nipošto nisu htjeli ni dotaknuti. Podigoše i Goodovo odijelo koje je, kako će se ĉitalac sjetiti, leţalo lijepo sloţeno kraj njega. Good smjesta skoĉi k njima. Razvi se glasna prepirka. »Neka moj gospodar s prozirnim okom i pomiĉnim zubima ne dira u te stvari«, reĉe starac. »Njegovi će ih robovi nositi umjesto njega.« »Ali ja bih htio da ih obuĉem!« uzbuĊeno dreknu Good engleskim jezikom. Umbopa prevede. »Ne, ne, gospodaru«, odbije Infandus. »Zar će moj gospodar sakriti svoje divne bijele noge (premda mu je lice bilo tamnoputo, Good je imao veoma bijelu koţu tijela) pred oĉima svojih slugu? Zar smo neĉim uvrijedili gospodara, kad hoće da to uĉini?« 67 Rudnici kralja Salamuna

Umalo da nisam prasnuo u smijeh. MeĊutim je jedan od domorodaca odnio odijelo. »Prokletstvo!« dreknu Good. »Taj mi je crnac odnio hlaĉe!« »Ĉujte, Good«, reĉe ser Henry, »vi ste se u toj zemlji pojavili s odreĊenim odlikama pa ih morate i zadrţati. Ne bi bilo dobro da opet obuĉete hlaĉe. Odsada morate ţivjeti u flanelskoj košulji, u cipelama i sa stakalcem na oku.« »Da«, dodah ja, »i s bradom na jednoj strani lica. Izmijenite li ma i jednu od tih stvari, oni će pomisliti da smo varalice. Ţao mi je, ali vi to zaista morate uĉiniti. Poĉnu li jednom sumnjati u nas, ţivot nam više neće vrijediti ni što je crna pod noktom.« »Mislite li zaista tako?« »Mislim, dakako. Vaše divne bijele noge i vaše stakalce su sad znaĉajka naše druţbe pa, kao što kaţe ser Henry, morate ostati takav. Budite sretni što imate cipele na nogama i što je zrak topao.« Good uzdahnu i ne reĉe više ništa, ali trebalo mu je dva tjedna da se navikne na svoju novu nošnju. 68 Henry Rider Haggard

Osmo poglavlje ULAZIMO U ZEMLJU KUKUANU Cijelo smo to popodne išli veliĉanstvenom cestom koja je neprekidno vodila u sjeverozapadnom smjeru. Infandus i Skraga išli su s nama, a njihova pratnja hodala je stotinjak koraka pred nama. »Infanduse«, upitah nakon duga vremena, »tko je sagradio tu cestu?« »SagraĊena je, gospodaru, u davno vrijeme. Nitko ne zna kako ni kada, pa ni mudra ţena Gagul, koja je preţivjela već više pokoljenja. Mi nismo dovoljno stari da bismo se sjetili kad je graĊena. Sad više nitko ne umije graditi takve ceste, ali kralj ne dopušta da je obraste trava.« »A ĉiji su oni napisi na zidovima spilja kroz koje smo prošli idući putem?« upitah sjetivši se onih reljefa sliĉnih egipatskim što smo ih vidjeli. »Gospodaru, ruke koje su sagradile cestu, ispisale su i one ĉudne napise. Ne znamo tko ih je napisao.« »Kad je kukuanski narod došao u tu zemlju?« »Gospodaru, naš je narod sišao ovamo kao bura prije deset puta po tisuću mjeseci. Došao je iz prostranih krajeva koji leţe daleko ondje.« I on pokaţe prema sjeveru. »Nismo mogli poći dalje zbog visokih planina koje okruţuju zemlju. Tako kaţu stari glasovi naših otaca koji su doprli k nama, a tako kaţe i mudra ţena Gagul koja moţe da nanjuši vještice, i on pri tom pokaza na snijegom okrunjene vrhunce. »Osim toga je zemlja bila dobra pa se smjestiše ovdje, umnoţiše se i osiliše se. Sad nas ima kao pijeska u moru pa kad kralj Tvala sazove svoje pukove, njihove perjanice pokriju ravnicu dokle god dosiţe pogled.« »Ali, ako je zemlja odasvud opkoljena planinama, s kime se onda bore vaši pukovi?« »Ne, gospodaru, na onom kraju zemlja je otvorena«, i on pokaza prema sjeveru, »pa se katkad iz neke nepoznate zemlje spuštaju na nas ratnici kao oblaci. No mi ih poubijamo. Prošla je trećina ljudskoga vijeka otkako smo posljednji put ratovali. Poginulo je na tisuće naših ratnika, ali mi smo uništili one koji su došli da nas pojedu. I od onda više nije bilo rata.« »A nije li vašim ratnicima dodijalo da se odmaraju na svojim kopljima?« »Gospodaru, bio je još jedan rat, nedugo kako smo uništili narod koji je navalio na nas. Ali to je bio graĊanski rat; pas je grizao psa.« 69 Rudnici kralja Salamuna

»Kako to?« »Moj gospodar, kralj, moj polubrat, imao je brata blizanca kojega je rodila ista majka. U nas je obiĉaj, gospodaru, da ne ostavljamo na ţivotu oba blizanca; slabiji mora da umre. Ali kraljeva majka sakri slabije dijete koje se rodilo kasnije jer ju je srce boljelo zbog njega. To dijete je Tvala, sadanji kralj. Ja sam njegov mlaĊi brat, roĊen od druge ţene.« »Da, a dalje?« »Gospodaru! Naš otac Kafa umrije baš kad dorastosmo do oruţja. Umjesto njega posta kraljem moj brat Imotu. Vladao je neko vrijeme i dobio sina od svoje najmilije ţene. Kad su djetetu bile tri godine, baš nakon velikog rata, za vrijeme kojega nije nitko mogao ni sijati ni ţeti zavlada u zemlji glad. Narod stade rogoboriti zbog gladi i ogledavati se oko sebe kao izgladnjeli lav koga bi razderao. Onda ona mudra i strašna ţena Gagul koja ne umire, objavi narodu: ‘Kralj Imotu nije nikakav kralj!’ A Imotu je u to vrijeme leţao ranjen u svojoj kolibi i nije se mogao ni maknuti. Onda Gagul uĊe u neku kolibu i izvede iz nje Tvalu, kraljeva brata blizanca kojega je od njegova roĊenja skrivala po spiljama i pećinama pa strga ‘muĉu’, zaklon s njegovih bedara i pokaza narodu kukuanskom znak svete zmije ovijene oko njegova pasa kojom se najstariji kraljev sin oznaĉuje pri porodu i glasno viknu: ‘Pogledajte svoga kralja, kojega sam saĉuvala sve do danas!’ A narod, izbezumljen od gladi, sav smeten i nerazuman, ne poznavajući istine, povika: ‘Kralj! Kralj!’ Ali ja sam znao da tome nije tako jer je Imotu, moj brat, bio stariji brat blizanac i prema tome zakoniti kralj. A onda, baš kad je graja dosegla vrhunac, izvuĉe se kralj Imotu, premda je bio veoma bolestan, opirući se o ţeninu ruku, a za njim izaĊe njegov mali sin Ignosi što znaĉi munja. ‘Kakva je to dreka?’ upita: Zašto viĉete ‘Kralj! Kralj!?’ Onda Tvala, njegov roĊeni brat kojega je u istom satu rodila ista mati, pritrĉi k njemu, zgrabi ga za kosu i probode mu noţem srce. A narod, povodljiv, uvijek pripravan da štuje sunce koje se rada, stade pljeskati i vikati: ‘Tvala je kralj! Sad znamo da je Tvala naš kralj!’« »A što je bilo s njegovom ţenom i njihovim sinom Ignosijem? Je li Tvala i njih ubio?« »Nije, gospodaru. Vidjevši da je njezin gospodar poginuo, ona kriknu, pograbi dijete i uteĉe. Dva dana kasnije stigla je do nekoga kraala. Bila je veoma gladna, ali sada, kad je njezin gospodar, kralj, bio mrtav, nitko joj nije htio dati ni mlijeka ni hrane jer svi mrze one koje prati nesreća. Ali u 70 Henry Rider Haggard

sumrak se prikrade neko dijete, neka djevojĉica i donese joj jela. Ona blagoslovi djevojĉicu i krene prema planinama sa svojim djeĉakom prije nego što se sunce ponovo rodilo. Mora da je ondje poginula jer je od onda nitko više nije vidio, a isto tako ni djeĉaka Ignosija.« »Dakle, da je taj djeĉak Ignosi ostao na ţivotu, on bi bio zakoniti kralj Kukuanaca?« »Tako je, gospodaru. Znak svete zmije nalazi se oko njegova pasa. Ako ţivi, on je kralj. Ali, na ţalost, on je već davno mrtav.« »Pogledaj, gospodaru«, pokaza Infandus na veliku skupinu koliba, okruţenih ogradom, oko koje se opet ovijao širok jarak. Sve se to pruţalo na ravnici pred nama. »Ovo je kraal u kojem su posljednji put vidjeli ţenu kralja Imotu i njezino dijete Ignosija. Ovdje ćemo noćas prespavati, ako« — doda on nesigurno — »moji gospodari uopće spavaju na ovoj zemlji.« »Dok smo meĊu Kukuancima, prijatelju Infanduse, ţivjet ćemo onako kako ţive Kukuanci«, rekoh dostojanstveno. Onda se naglo okrenuh da nešto kaţem Goodu koji je mrzovoljno išao za mnom. Sav je bio zauzet neuspjelim pokušajima da sprijeĉi košulju da ne leprša u veĉernjem povjetarcu. Na svoje veliko zaĉuĊenje sudarih se s Umbopom koji je hodao tik za mnom. Oĉito je s najvećim zanimanjem slušao moj razgovor s Infandusom. Izraz njegova lica bio je veoma ĉudnovat; podsjećao me na ĉovjeka koji se trudi da se dosjeti neĉemu što je već davno zaboravio, a to mu samo upola uspijeva. Sve to vrijeme spuštali smo se brzim korakom prema valovitoj ravnici pred nama. Planine, preko kojih smo prešli, uzdizale su se sad visoko iznad nas, a Sabine su grudi bile ĉedno ovijene prozraĉnom maglicom. Krajina je postajala sve ljupkija. Raslinstvo je bilo bujno, ali nije bilo tropsko; sunce je toplo sjalo, ali nije ţeglo, a blag je povjetarac puhao niz mirisne padine planina. Zaista: ta je nova krajina izgledala gotovo kao raj na zemlji. Još nikada nisam vidio takve, ni po ljepoti, ni po prirodnu bogatstvu, ni po podneblju. Transvaal je lijepa zemlja, ali u usporedbi s Kukuanom nije ništa. Ĉim smo bili krenuli na put, Infandus je poslao glasnika da o našem dolasku obavijesti stanovnike kraala. Taj kraal, uz put reĉeno, stajao je pod njegovim vojniĉkim zapovjedništvom. Glasnik je krenuo neobiĉnom brzinom, a Infandus mi reĉe da će se tom brzinom kretati cijelim putem, jer da je takav brzi hod sportska vještina koju njegov narod mnogo njeguje. 71 Rudnici kralja Salamuna

Sad se pokazalo djelovanje njegove poruke. Pribliţivši se kraalu na dvije milje mogli smo vidjeti kako iz vrata kraala izlazi ĉeta za ĉetom i kako kreće prema nama. Ser Henry me uhvati za ruku i reĉe mi kako mu se ĉini da nam oni kane prirediti vruć prijem. Nešto u njegovu glasu privuĉe Infandusovu paţnju. »Neka se moji gospodari ne plaše«, reĉe, »jer u mom srcu nema himbe. Taj puk stoji pod mojim zapovjedništvom pa je izašao na moju zapovijed da vas pozdravi.« Nehajno kimnuh glavom, iako u duši nisam bio baš miran. Oko pola milje ispred vraliju kraala protezala se dugaĉka pruga zemljišta koja se blago uzdizala iznad ceste. Ondje se ĉete postrojiše. Bio je to divan pogled što su ga pruţale te ĉete, svaka po tri stotine ljudi, kad su se trkom uspele uz padinu, s blistavim sulicama i lelujavim perjanicama, da zauzmu odreĊena im mjesta. Kad smo stigli do onog obronka, nastupilo je već dvanaest takvih ĉeta, ili u svemu tri tisuće šest stotina ljudi i postrojilo se duţ ceste. Ubrzo stigosmo do prve ĉete i zapanjismo se videći taj najveliĉanstveniji skup ratnika koji sam ikada vidio. Sve su to bili zreli ljudi, većinom veterani od oko ĉetrdeset godina. Nijedan od njih nije bio niţi od šest stopa, a neki su bili ĉak i šest stopa i tri ili ĉetiri palca visoki. Na glavama su nosili perjanice od teškoga crnog perja ptice sakabwla, kakvim su bili ukrašeni i naši vodiĉi. Oko vrata, pasa i ispod desnog koljena nosili su vijence od bijelih volovskih repova, a u ljevici su drţali okrugle štitove od dvadesetak palaca u promjeru. Ti su štitovi bili veoma zanimljivi. Jezgra štita sastojala se od ploĉe kovana ţeljeza, preko koje je bila prevuĉena kao mlijeko bijela goveĊa koţa. Oruţje im je bilo veoma jednostavno, ali djelotvorno. Sastojalo se od kratkog, no veoma teškog koplja s dvosjeklom oštricom i drvenim drškom, dok je sama oštrica na najširem mjestu mjerila nekih šest palaca. Ovo se koplje ne upotrebljava za bacanje, već sluţi za borbu izbliza, jednako kao što se Zulu sluţe svojim bangvanom. Rane zadane takvim kopljem su strašne. Uz taj bangvan nosio je svaki ĉovjek po tri dugaĉka i teška noţa, svaki teţak oko dvije funte. Jedan je noţ bio zataknut za pojasom od volujskog repa, a ostala dva nalazila su se na unutarnjem dijelu stila. Ti noţevi koje Kukuanci nazivaju »tole« sluţe istoj svrsi kao i zuluški asagaji, koplja za bacanje. Kukuanski ratnik umije velikom sigurnošću bacili noţ na udaljenost od pedesetak jardi, pa oni obiĉavaju neprijatelja, tik prije sudara bojnih redova, zasuti cijelom kišom tih noţeva. 72 Henry Rider Haggard

Svaka je ĉeta stajala nepomiĉno, kao skupina bronĉanih kipova, sve dok ne bismo došli pred nju, a onda bi se, na znak oficira koji se razlikovao po plaštu od leopardove koţe i stajao nekoliko koraka pred ĉetom, odjednom sva koplja podigla uvis, a iz tri stotine grla izvio bi se gromki kraljevski pozdrav »Kum!«. Zatim, kad bismo prošli kraj ĉete, ona bi se postrojila iza nas i pošla za nama prema kraalu, sve dok na kraju cio puk »Sivih«, kako su se zvali zbog svojih štitova, cvijet kukuanske vojske, nije stupao za nama korakom od koga se tresla zemlja. Napokon, skrenuvši s velike Salamunove ceste, stigosmo do široka jarka koji je opkoljavao kraal. Bio je dug najmanje jednu milju, a selo je bilo ograĊeno jakom palisadom od stabala. Kod vrata je preko jarka vodio jednostavan pokretan most. Straţa ga je spustila da uzmognemo ući. Selo je bilo veoma dobro izgraĊeno. Kroz sredinu vodio je širok put a u pravom kutu sjekli su ga drugi putovi tako da su kolibe bile razdvojene na ĉetverouglate prostore, a svaka je od tih ĉetvorina bila sjedište jedne ĉete. Kolibe su imale svedene krovove, a bile su, kao kod Zulua, sagraĊene od granja i vješto pokrivene travom. Ali za razliku od zuluških koliba imale su ulaze kroz koje se zaista moglo proći. Osim toga su bile mnogo veće i okruţene verandom, širokom oko šest stopa i pokrivenom krasnim usitnjenim i tvrdo nabijenim šljunkom. S obje strane široka puta što je presijecao selo poredale su se stotine ţena koje su nas ţeljele vidjeti. Sve su te ţene bile zaĉudno lijepe, visoke i ljupke, i upravo divnoga stasa. Kosa im je, istina, bila kratka, ali više kovrĉasta nego vunasta, crte lica gotovo orlovske, dok im usnice nisu bile onako ruţno debele kao kod većine afriĉkih naroda. Ali najviše nas je iznenadilo njihovo mirno i dostojanstveno drţanje. Tako su se mirno i odmjereno ponašale, kao da su posjetiteljice kakva modernog salona pa su se u tome veoma razlikovale od ţena plemena Zulu i njihovih srodnica iz plemena Masai koje ţive u krajevima iza Zanzibara. Radoznalost ih je navela na to da izaĊu i da nas pogledaju, ali nisu na grub naĉin izraţavate ĉuĊenje niti su nas divljaĉki kritizirale dok smo umorno prolazili kraj njih. Pa ni kad ih je stari Infandus kradomice upozorio na najveće ĉudo, na »divne bijele noge« siromašnoga Gooda, nisu one dopustile da se zamijeti izraz silna zaĉudenja koji ih je oĉito ispunjavao. Samo su uperile svoje crne oĉi u njeţnu bjelinu Goodovih nogu i to je bilo sve. Ali za Gooda koji je srameţljive prirode, i to je bilo dosta. Kad smo stigli do sredine sela, zaustavi se Infandus pred vratima neke velike kolibe koju su, malo podalje, okruţivale manje kolibe. 73 Rudnici kralja Salamuna

»UĊite, sinovi zvijezda«, sveĉano reĉe. »i udostojte se malo odmoriti u našim jadnim kolibama. Donijet će vam i nešto hrane tako da ne steţete pojasove od gladi. Donijet će vam malo meda i mlijeka, jednog ili dva vola i nekoliko ovaca; ne mnogo, gospodari, samo nešto malo hrane.« »Dobro je«, rekoh, »jer smo, Infanduse, umorni od putovanja po zraĉnim kraljevstvima. Sad nas pustite da se odmorimo.« UĊosmo dakle u kolibu, već pripravljenu za naš dolazak. Na podu su bile prostrte uĉinjene koţe da legnemo na njih, a prireĊena je bila i voda za pranje. Uskoro zaĉusmo vani neku graju. Izašavši na vrata ugledasmo niz mladih djevojaka gdje nam nose mlijeko, prţeni kukuruz i meda u loncu. Iza njih je dolazilo nekoliko mladića vodeći tusta mladog vola. Primismo darove, a onda jedan od mladića izvuĉe noţ iz pojasa i vješto prereţe vrat volu. Vol je za deset ĉasaka bio mrtav, oderan i razrezan na komade. Najbolje komade mesa odrediše za nas, a ostatak dadoh u naše ime ratnicima, okupljenim oko nas. Oni ga primiše i podijeliše meĊu se kao »dar bijelih ljudi«. Umbopa se uz pomoć neke izvanredno privlaĉne mlade ţene lati posla da naš dio mesa skuha u velikom zemljanu loncu na vatri, zapaljenoj ispred kolibe. Kad je jelo bilo gotovo, pozvasmo Infandusa i kraljeva sina Skragu da nam se pridruţe. Oni uskoro stigoše i sjedoše na niske stolice, kakvih je bilo nekoliko u kolibi jer Kukuanci ne ĉuĉe na petama kao što to ĉine Zului. Pomogoše nam da svladamo veĉeru. Starac je bio veoma prijazan i uljudan, ali smo bili neugodno dirnuti videći da nas mladić nekako sumnjiĉavo pogledava. I njega je, kao i ostale domoroce, prestrašila naša bijela koţa i naša ĉarobnjaĉka moć. Ali sad je ustanovio da mi jedemo pijemo i spavamo kao ostali smrtnici pa mi se uĉinilo da nestaje njegova straha i da se u njemu javlja mrko sumnjiĉenje zbog ĉega smo se poĉeli veoma nelagodno osjećati. U toku veĉere spomenu mi ser Henry da bi moţda bilo dobro da pokušamo ustanoviti znaju li naši gostoprimci nešto o sudbini njegova brata, jesu li ga vidjeli ili ĉuli za nj. No meni se ĉinilo da bi u takvim prilikama bilo pametnije da ga zasad ne spominjem. Poslije veĉere napunismo i pripalismo lule što je silno zapanjilo Infandusa i Skragu. Kukuanci oĉito nisu poznavali boţansku upotrebu duhana za pušenje. Duhana ima kod njih u obilju, ali su ga oni, jednako 74 Henry Rider Haggard

kao i Zului, upotrebljavali samo za šmrkanje i nikako ga nisu mogli prepoznati u tom novom obliku. Zatim zapitah Infandusa kad ćemo nastaviti put pa se obradovah ĉuvši da je sve pripravljeno za to da ujutru poĊemo dalje. Već su otišli i glasnici da obavijeste kralja Tvalu o našem dolasku. Tvala je, ĉini se, bio u svojoj prijestolnici Lu, pripremajući se za veliku godišnju sveĉanost koja se odrţava prvog tjedna u lipnju. Na toj se sveĉanosti skupljaju svi pukovi u zemlji, osim nekoliko manjih odreda koji ostaju u sjedištima pukova kao posada. Pred kraljem se vrši velika vojniĉka smotra, a osim toga se odrţava veliki godišnji lov na vještice o kojemu ću kasnije opširnije govoriti. Trebalo je da krenemo u zoru, a Infandus koji je imao poći s nama, reĉe da ćemo, ne sprijeĉi li nas neka nezgoda ili nabujale rijeke, stići u Lu iduće noći. Obavijestivši nas o tome, naši nam posjetioci zaţelješe laku noć. Mi odredismo kojim ćemo slijedom straţariti pa se trojica ispruţiše i odmah slatko zaspaše snom umornih ljudi, dok je ĉetvrti stajao na straţi, ĉuvajući nas od izdaje. 75 Rudnici kralja Salamuna

Deveto poglavlje KRALJ TVALA Nije potrebno da u pojedinostima opisujem sve naše doţivljaje na putu u Lu. Puna smo dva dana putovali velikom Salamunovom cestom koja je vodila ravno u srce zemlje Kukuane. Dovoljno je da kaţem da nam se zemlja ĉinila sve bogatijom, što smo dublje prodirali u nju, a sela su, okruţena širokim pojasima obraĊene zemlje, postajala sve brojnija. Sva su bila izgraĊena na isti naĉin kao i ono prvo na koje smo naišli, a ĉuvale su ih brojne ĉete. Stvarno je u zemlji Kukuanaca, jednako kao kod Germana, kod Zulua i kod plemena Masai, svaki sposoban muškarac bio vojnik, tako da je cijela snaga naroda stajala na raspolaganju za ratove, bilo navalne, bilo obrambene. Putem su nas stizale tisuće ratnika koje su se ţurile u Lu da prisustvuju velikoj godišnjoj smotri i sveĉanosti. Nikad nisam vidio sjajnije vojske. Uveĉer drugoga dana zaustavili smo se na nekim visovima preko kojih je vodila cesta da se malo odmorimo. Odavle ugledasmo Lu kako se pred nama prostire na divnoj plodnoj ravnici. Mjesto je za domorodaĉke prilike bilo golemo, sigurno nekih pet milja u opsegu. Izvan samoga mjesta nalazili su se brojni kraalovi koji su u vaţnim prilikama sluţili kao nastambe za vojsku. Oko dvije milje sjeverno od grada uzdizao se ĉudnovat humak potkovasta oblika. Sudbina je odredila da se kasnije s njime bolje upoznamo. Mjesto je veoma lijepo leţalo, a po sredini mu je tekla rijeka, dijeleći ga u dva dijela. Preko nje je vodilo nekoliko mostova. Moţda je to bila ona ista rijeka koju smo ugledali s obronaka Sabinih grudi. Šezdeset ili sedamdeset milja daleko stršila su iz ravnice tri visoka snijegom pokrivena brijega, kao uglovi pravokutna trokuta. Oblik tih planina bio je posve drukĉiji od oblika Sabinih grudi. Nisu bile glatke i oble, već strme i okomile. Infandus je vidio kako ih promatramo pa nam pristupi. »Ondje završava cesta«, reĉe pokazujući prema planinama koje su Kukuanci nazivali »Tri šutljivca«. »Zašto završava ondje?« upitah. »Tko zna?« odvrati on slegnuvši ramenima. »Planine su pune spilja, a izmeĊu brda nalazi se velik ponor. Upravo na ono mjesto dolazili su u stara 76 Henry Rider Haggard

vremena mudri ljudi da traţe ono pošto su i došli u taj kraj. Naši su kraljevi i sada sahranjeni ondje u Dvorani smrti.« »A pošto su to dolazili amo?« radoznalo upitah. »To ne znam, ali trebalo bi da znaju gospodari koji dolaze sa zvijezda«, odgovori on ošinuvši nas brzim pogledom. Bilo je jasno da zna više no što ţeli reći. »Jest«, nastavih, »imaš pravo. Mi na zvijezdama doznajemo mnogo toga. Tako sam, na primjer, ĉuo da su mudri stari ljudi dolazili u one planine po sjajno kamenje, lijepe igraĉke i po ţutu kovinu.« »Moj je gospodar mudar«, hladno odvrati on, »a ja sam samo dijete i ne mogu razgovarati o tome. Moj gospodar mora da se u prijestolnici porazgovori sa starom Gagul koja je jednako mudra kao i moj gospodar.« I on se okrenu i udalji se. Ĉim je otišao obratih se drugovima i pokazah prema planinama: »Ondje su Salamunovi dijamantni rudnici«, rekoh. Umbopa je stajao kraj nas kao obiĉno duboko zanesen u misli. No ipak me je ĉuo pa reĉe zuluškim jezikom: »Da, Makumazane, dijamanti su sigurno ondje i vi ćete ih dobiti kad već vi bijelci toliko volite igraĉke i novac.« »Odakle ti to znaš, Umbopa?« oštro ga upitah jer mi se nije svidio njegov tajanstveni govor. No on se nasmije. »Sanjao sam to noću, o bijeli ljudi«, reĉe pa se okrenu i ode. »Gle, gle«, dobaci ser Henry. »Što misli taj naš crni prijatelj? Jasno je da on zna više nego što ţeli kazati. A sad, Quatermainu, je li Umbopa ĉuo štogod o ... mom bratu?« »Nije ništa. Zapitao je svakoga tko bi se porazgovorio s njime, ali svi su izjavili da prije nas nisu vidjeli još nijednoga bijelca.« »Drţite li da je uopće došao ovamo?« upita Good. »Ta i mi smo stigli samo ĉudom. Zar je uopće moguće da je došao dovde bez ikakvih putokaza?« »Ne znam«, tuţno će ser Henry, »ali neki mi glas govori da ću ga naći.« Sunce polako zaĊe, a onda tama odjednom pokri zemlju kao nešto opipljivo. Nije bilo ni najmanjeg prijelaza izmeĊu dana i noći, nije bilo postepena preobraţavanja jer u tim geografskim širinama nema sumraka. Prijelaz dana u noć je tako brz i potpun kao i prijelaz iz ţivota u smrt. Sunce zaĊe i zemlja se zavi u sjenu. Ali ne zadugo, jer se na zapadu pojavi 77 Rudnici kralja Salamuna

neki sjaj, zatim srebrnasto svjetlo, a onda mjesec izviri iznad ravnice i rasu svoje zrake na blizu i na daleko. Stajali smo tako i promatrali divan prizor dok su zvijezde sve više blijedjele pred ovim veliĉanstvenim sjajem. Osjećali smo kako nam se srca uzdiţu pred ovom ljepotom koju ne mogu pravo opisati. Moj je ţivot bio pun grubosti, ali u njemu ipak ima ponešto zbog ĉega sam sretan što sam to doţivio. Jedna od njih je i to što sam gledao mjeseĉinu u Kukuani. Uskoro naš uljudni prijatelj Infandus prekinu naša razmišljanja. »Ako su se gospodari odmorili, nastavit ćemo put u Lu gdje je već pripremljena koliba za noćas. Mjesec jasno sja; nećemo skrenuti s puta.« Pristadosmo i za sat hoda stigosmo do predgraĊa. Ĉinilo nam se da se grad prostire u beskraj, bar sudeći po bezbrojnim logorskim vatrama. I zaista ga je Good koji je volio da zbija neslane šale nazvao »beskrajni Lu«. Uskoro stigosmo do široka jarka s pomiĉnim mostom gdje nas doĉeka zveket oruţja i promukli straţarev zov. Infandus mu reĉe lozinku koju nisam uspio razabrati. Straţar ga na to pozdravi i mi poĊosmo kroz glavnu ulicu velikoga grada, sagraĊena od trave. Nakon hoda od sat i po kraj beskrajnih nizova koliba. Infandus se najzad zaustavi kraj neke malene skupine koliba koje su okruţivale malo dvorište posuto smrvljenim šljunkom i reĉe nam da su te kolibe naše »siromašno« boravište. UĊosmo i ustanovismo da je za svakoga od nas bila prireĊena posebna koliba. Te su kolibe bile bolje od onih što smo ih dosad vidjeli, a u svakoj se nalazila po jedna udobna postelja od uĉinjene koţe, prostrte po jastuku od mirisave trave. Pripravili su nam i hrane. Ĉim smo se umili vodom koja nas je ĉekala u zemljanim krĉazima, nekoliko nam lijepih mladih ţena donese peĉena mesa i kukuruznih pogaĉica ukusno smještenih na drvenim pladnjevima, ponudivši nam ih uz duboki poklon. Jeli smo i pili, a onda nam na našu molbu preniješe sve postelje u jednu kolibu. Bila je to mjera opreza kojoj su se lijepe mlade ţene porugljivo nasmiješile. Zatim se ispruţismo na posteljama, izmoreni dugaĉkim putovanjem. Probudivši se ustanovismo da je sunce već visoko odskoĉilo a naša ţenska posluga koju kao da nije smetao nikakav laţan stid već je pripravno stajala u kolibi, jer joj je bilo zapovjeĊeno da nas dvori i da nam pomogne da se »uredimo«. 78 Henry Rider Haggard

»Da, uredimo«, zagunda Good, »kad ĉovjek ima samo flanelsku košulju i cipele, onda to ne traje dugo. Molio bih vas, Quatermainu, da zatraţite od njih moje hlaĉe.« Odmah sam upitao za hlaĉe, ali djevojke mi odgovoriše da su te posvećene stvari već odnesene kralju koji će nas primiti prije podne. Zamolismo mlade dame da izaĊu što ih je veoma zaĉudilo i oneraspoloţilo, a zatim se stadosmo dotjerivati što god smo bolje mogli u tim prilikama. Good se ĉak latio posla da ponovo obrije desnu stranu lica. Na lijevoj mu je strani izrasla već gusta brada, a mi smo ga zamolili da u nju nipošto ne dira. Mi smo se pak zadovoljili time da se dobro umijemo i poĉešljamo. Ser Henryjevi plavi uvojci padali su mu gotovo na ramena pa je više nego ikada nalikovao starom Dancu, dok je moja prosijeda kosa bila dugaĉka palac, umjesto pola palca, koliko sam joj obiĉno najviše dopuštao da poraste. Kad smo pojeli doruĉak i popušili lulu, stiţe poruka da je kralj Tvala pripravan da nas primi ako izvolimo da doĊemo. Tu nam poruku donese sam Infandus. Odgovorismo da ćemo radije poĉekati dok se sunce ne uspne malo više jer da smo još umorni od dugoga puta. Kad ĉovjek ima posla s neciviliziranim ljudima, uvijek je dobro da ne pokazuje previše ţurbe jer su oni skloni da uljudnost tumaĉe kao strah i ropsku pokornost. I tako, premda smo bili isto toliko radoznali da vidimo Tvalu, koliko je i Tvala bio radoznao, ipak smo ostali da sjedimo i priĉekamo još ĉitav sat. Za to smo vrijeme pripremili nešto poklona od ono malo stvari što smo ih imali. Odabrasmo jednu vinĉesterku i nešto staklena biserja. Odluĉili smo da pušku i metke poklonimo njegovom kraljevskom veliĉanstvu, a biserje njegovim ţenama i dvorjanima. Nešto smo bisera već poklonili lnfandusu i Skragi i vidjeli smo da ih je to silno razveselilo jer još nikada nisu vidjeli ništa sliĉno. Napokon izjavismo da smo spremni za polazak pa poĊosmo na primanje. Pratio nas je Infandus, a Umbopa je nosio pušku i biserje. Prešavši nekoliko stotina koraka došli smo do nekoga ograĊenog prostora, sliĉnog onome kakav se nalazio i uz naše kolibe, samo što je bio bar desetak puta tako velik. Obuhvaćao je barem šest do sedam jutara. Posvuda naokolo izvan ograde nalazile su se kolibe u kojima su stanovale kraljeve ţene. Ravno nasuprot ulaznim vratima, na protivnoj strani široka prostora, nalazila se veoma velika koliba, stojeći posve osamljena. U njoj je stolovalo njegovo veliĉanstvo. Sve ostalo bio bi prazan prostor da nije bio 79 Rudnici kralja Salamuna

posve ispunjen brojnim ĉetama ratnika. Sigurno ih je na okupu bilo sedam do osam tisuća. Dok smo prolazili izmeĊu njih, ti su ljudi stajali nepomiĉno kao kipovi. Nemoguće je dati vjeran prikaz veliĉanstvenosti toga prizora što su ga pruţali sa svojim lelujavim perjem, svijetlim kopljima i ţeljeznim štitovima, presvuĉenim volujskom koţom. Prostor pred velikom kolibom bio je prazan; pred njom je stajalo svega nekoliko stolica. Na Infandusov znak sjedosmo na te stolice, a Umbopa se postavi iza nas, infandus pak stane uz vrata velike kolibe. Tako smo desetak ĉasaka ĉekali u pravoj mrtvoj tišini, svjesni da smo predmet paţnje osam tisuća pari oĉiju. To nije bilo baš lako iskušenje, ali mi smo ga podnijeli što god smo bolje mogli. Napokon se otvoriše vrata kolibe i iz njih izaĊe neki orijaški lik, s divnim ogrtaĉem od leopardova krzna prebaĉenim preko ramena. Za njim je išao djeĉak Skraga, te neko biće, zavijeno u krzneni ogrtaĉ, sliĉno starom osušenom majmunu. Orijaš sjede na stolicu, Skraga se postavi uza nj, a oronuli se majmun ĉetveronoške odvuĉe u sjenu kolibe i skvrĉi se ondje. Još uvijek je vladala tišina. Onda orijaš zbaci krzneni ogrtaĉ s ramena i uspravi se pred nama. Bio je to lik podoban da ĉovjeka natjera u strah, silan gorostas s najodvratnijim licem koje smo ikada vidjeli. Usnice su mu bile debele, nos splošten; imao je samo jedno sjajno oko, a umjesto drugog oka zjapila mu je u licu jama. Cio je izraz toga lica bio okrutan i silno razbludan. S krupne mu se glave uzdizala veliĉanstvena perjanica od bijela nojeva perja, tijelo mu je bilo odjeveno u sjajnu košulju od ĉeliĉnih karika, dok je oko pasa i ispod desnog koljena nosio obiĉajni ukras od bijelih volovskih repova. Oko vrata mu je visila debela zlatna ogrlica, a na ĉelo mu je bio privezan golem nebrušen dijamant. Još uvijek je vladala tišina, ali ne zadugo. Najednom taj orijaš, za koga smo s pravom mislili da je kralj, podignu desnicom svoje veliko koplje. Smjesta se osam tisuća kopalja podigoše kao odgovor, a iz osam tisuća grla odjeknu kraljevski pozdrav »Kum!« To se ponovi tri puta i svaki put zadrhta zemlja od buke koju bih mogao usporediti jedino s dubokom tutnjavom grmljavine. »Budi ponizan o narode«, zapišti neki glasić koji kao da je dopirao od onoga majmuna u sjeni, »jer to je kralj!« »To je kralj!« odgovori mu krik iz osam tisuća grla. »Budi ponizan o narode! To je kralj!« 80 Henry Rider Haggard

Onda ponovo nasta tišina — mrtva tišina, no ubrzo je nešto prekinu. Neki vojnik nama slijeva ispusti svoj štit i ovaj pade na tlo od tvrda šljunka, glasno zaštropotavši. Tvala okrenu svoje hladno oko onamo odakle je dopro taj zvuk. »DoĊi ovamo, ti«, zagrmi. Jedan divan mlad ĉovjek istupi iz redova i stane pred njega. »Tvoj je štit pao, ti nespretno pseto! Kaniš li me poniziti u oĉima stranaca sa zvijezda? Što imaš da kaţeš?« Vidjesmo kako je jadniku bljedilo probilo kroz tamnu koţu. »Dogodilo se sluĉajno, o tele crne krave«, promrmlja on. »Onda je to sluĉaj koji moraš platiti. Osramotio si me. Spremi se da umreš! »Ja sam kraljev vol«, glasio je tihi odgovor. »Skraga«, zagrmi kralj, »pokaţi mi kako umiješ upotrebljavati koplje. Ubij to nespretno pseto!« Skraga krenu naprijed, zlokobno se cereći i podignu koplje. Jadna ţrtva pokri rukom oĉi i osta mirno stojeći. Mi smo se skamenili od groze. Jednom, dvaput mahnu Skraga kopljem a onda udari ravno u nj. Strašno! Koplje probi vojnika i izbi za cijelu stopu iz njegovih leĊa. Vojnik podignu ruke uvis i pade mrtav. Iz mnoštva koje nas je okruţivalo podiţe se neko mrmljanje, stade se talasati naokolo i konaĉno zamre. Tragedija je bila svršena. Pred nama je leţalo mrtvo tijelo, a mi još nismo pravo ni pojmili kako se sve odigralo. Ser Henry skoĉi na noge i nešto se sveĉano zakune, a onda opet sjede, uvidjevši da je najbolje da šuti. »To si dobro izveo«, reĉe kralj. »Odnesite ga odavde.« Ĉetiri ratnika izaĊoše iz reda, podigoše truplo umorena ĉovjeka i odnesoše ga. »Pokrijte krvave mrlje, pokrijte ih!« zapišti tankim glasićem onaj lik sliĉan majmunu. »Kralj je izgovorio svoju rijeĉ! Kraljeva je osuda izvršena!« Nato iza kolibe izaĊe neka djevojka noseći ćup smrvljena šljunka pa stade njime posipavati krvave mrlje sve dok se nisu sakrile pred našim pogledima. Za to je vrijeme ser Henry upravo kipio od gnjeva zbog toga što se desilo. Jedva ga zadrţasmo da ostane miran. »Sjedite, zaboga!« šapnuh mu. »Naši ţivoti zavise od toga.« On posluša i smiri se. Tvala je šuteći sjedio dok su uklanjali tragove tragedije, a onda se obrati k nama. 81 Rudnici kralja Salamuna

»Zdravo da ste, bijeli ljudi, koji dolaze ovamo a da ne znam ni otkuda dolazite ni zašto ste došli!« »Zdravo da si, Tvala, kralju kukuanski!« »Bijeli ljudi, odakle dolazite i što traţite?« »Mi dolazimo sa zvijezda, a ne pitaj, kako. Dolazimo da vidimo ovu zemlju.« »Dolazile izdaleka da vidite malu stvar. A taj ĉovjek s vama« -- i on pri tom pokaza na Umbopu - »dolazi li i on sa zvijezda?« »I on; jer na zvijezdama ima i ljudi tvoje boje. Ali ne pitaj nas za stvari koje su previsoke za tebe, o kralju Tvala!« »O ljudi sa zvijezda, vi govorite odviše smiono«, reĉe Tvala glasom koji mi se nije nimalo svidio. »Imajte na umu da su zvijezde daleko, a vi se nalazite ovdje. Kako bi bilo da i s vama uĉinim isto što sam uĉinio s onim kojega su maloĉas odnijeli?« Glasno se nasmijah, premda mi u srcu nije bilo baš do smijeha. »O kralju«, rekoh, »budi oprezan. Paţljivo hodaj po vrućem kamenju da ne oprţiš noge. Koplje drţi za drţak da ne poreţeš prste. Dotakneš li ma samo jednu vlas na našim glavama, bit ćeš izgubljen. Zar ti nisu ta dvojica« — pri tom pokazah na Infandusa i na Skragu koji je, taj mladi nitkov, bio zabavljen brisanjem vojnikove krvi sa svoga koplja — »nisu li ti oni kazali, kakvi smo mi ljudi? Jesi li već kada vidio nama sliĉne?« I ja pokazah na Gooda, posve siguran u to da Tvala nije nikada vidio ĉovjeka koji bi bio ma i malo sliĉan Goodu. »Istina je, nisam ih vidio«, odvrati kralj. »Zar ti nisu rekli da umijemo smrt slati izdaleka?« nastavih. »Kazali su mi, ali ja im ne vjerujem. Pokaţite mi kako ubijate. Ubijte mi jednoga od ljudi koji stoje ondje pa ću vam vjerovati.« I on pri tom pokaza na protivnu stranu kraala. »Ne«, odgovorih mu ja, »mi ne prolijevamo ljudsku krv, osim u ime pravedne kazne. Ali ako hoćeš da vidiš, reci svojim slugama da natjeraju jednog vola kroz ulaz u kraal, a ja ću ga ubiti prije nego što prijeĊe dvadeset koraka.« »Ne«, nasmija se kralj, »ubijte mi ĉovjeka pa ću vam vjerovati.« »Dobro, o kralju, neka bude i tako«, hladnokrvno mu odgovorih. »PoĊi ti preko toga otvorenog prostora i prije nego što stigneš do vrata bit ćeš mrtav. A ako nećeš ti, pošalji svoga sina Skragu!« Ovoga bih u tom trenutku s pravim uţivanjem ubio. Ĉuvši taj prijedlog Skraga uzviknu od uţasa i pobjeţe u kolibu. 82 Henry Rider Haggard

Tvala veliĉanstveno nabere ĉelo. Moj mu se prijedlog nije svidio. »Neka dotjeraju mladoga vola«, naloţi. Dva se ĉovjeka odmah udaljiše brzo trĉeći. »A sad, ser Henry«, rekoh, »pucajte vi. Htio bih da pokaţem ovom zloĉincu da ja nisam jedini ĉarobnjak u našoj druţbi.« Ser Henry pripravno dohvati dvocijevku i spremi se. »Nadam se da ću dobro pucati«, promrmlja. »Morate«, odgovorih mu. »Promašite li prvim hicem opalite odmah drugi. Namjerite na stotinu i pedeset jardi pa ĉekajte da vam se ţivotinja okrene postrance.« Zatim nasta tišina, ali uskoro ugledasmo kako neki vol trĉi ravno prema ulazu u kraal. Prošavši kroz vrata ugleda silno mnoštvo ljudi, zapanjeno se zaustavi okrenu se i mahne repom. »Sad je pravi ĉas!« Šapnuh. Puška opali. Bum! Vol se, prostrijeljen kroz rebra, izvali poleĊice i zagrebe nogama. Polušuplje je zrno dobro izvršilo svoju zadaću, a iz ustiju tisuća zapanjenih ljudi izvi se uzdah zaĉudenja. Ja se hladno osvrnuh. »Jesam li lagao, o kralju?« »Nisi, bijeli ĉovjeĉe, istina je«, glasio je nešto zaplašen odgovor. »Ĉuj, Tvala«, nastavih. »Vidio si što umijemo. Ovaj put dolazimo u miru, a ne u ratu. Pogledaj«, nastavih podigavši vinĉesterku, »ovo je šuplja palica, kojom ćeš moći da ubijaš kao što i mi ubijamo, samo što sam ja tako oĉarao da njome nećeš moći ubijati ljude. Podigneš li je protiv ĉovjeka, ubit će tebe. Ĉekaj da ti pokaţem. Zapovjedi jednome od tvojih ljudi da odmjeri ĉetrdeset koraka odavde i da zabode drţak koplja u zemlju tako, da oštrica bude širokom stranom okrenuta prema nama.« Nekoliko trenutaka kasnije bio je nalog izvršen. »A sad, gledaj, ja ću slomiti to koplje!« Pomno sam nanišanio i odapeo. Tane udari o plosnati dio oštrice i razbi je u komadiće. Ponovo se zaĉu zapanjeni uzdah. Sad pruţih Tvali pušku i nastavih; »A sad, Tvala, dajemo ti tu ĉarobnu cijev. Postepeno ću ti pokazati kako se ona upotrebljava. No ĉuvaj se da tu ĉarobnu stvar sa zvijezda ne upotrijebiš protiv ĉovjeka na zemlji!« Tvala veoma oprezno prihvati pušku i poloţi je do svojih nogu. Dok je to ĉinio opazih kako se onaj lik, sliĉan majmunu, izvukao iz sjene kolibe. 83 Rudnici kralja Salamuna

Hodao je ĉetveronoške, ali kad je stigao do mjesta na kojem je sjedio kralj, uspravi se na noge i zbaci krzno koje mu je pokrivalo glavu. Ukaza se posve neobiĉno i sablasno lice. Bilo je to lice veoma stare ţene, tako smeţurano i uvelo da nije bilo veće od lica jednogodišnjeg djeteta, a sastojalo se samo od nekoliko dubokih ţutih bora. U te je bore utonuo jedan dubok zarez koji je predstavljao usta, a ispod njega se brada uzvijala uvis, zaoštrena u taĉku. O nosu nije bilo ni govora. Mogao bih pomisliti da je cijelo lice skinuto s neke lešine osušene na suncu, da se u njem nije nalazio par krupnih crnih oĉiju, još uvijek punih vatre i inteligencije. Te su se oĉi pod snjeţno bijelim obrvama i ispod ispupĉene pergamentne lubanje sjale i ljeskale poput dragulja u kosturnici. Sama lubanja bila je posve gola i ţute boje, a naborana se koţa pomicala i grĉila na njoj kao kukuljica u kobre. To biće koje je imalo tako strašno lice da su nas upravo prošli srsi dok nas je gledala, ĉas je mirno stajalo, a onda odjednom ispruţi koţnatu pandţu oboruţanu noktima, dugaĉkim cio palac, poloţi je Tvali na rame i poĉe govoriti tankim, piskutljivim glasom: »Ĉuj, o kralju! Ĉuj, narode! Ĉujte, o planine, ravnice i rijeke, domovino naroda kukuanskoga! Ĉujte, o nebo i sunce, o kiše i bure i magle! Ĉujte sva bića koja ţive i moraju mrijeti! Ĉujte sve mrtve stvari koje će opet morati da ţive — i da opet umru! Ĉujte, jer u meni je duh ţivota; ja proriĉem! Proriĉem! Proriĉem!« Rijeĉi joj zamriješe u tihom jecanju. Ĉinilo se da je sve koji su je ĉuli, pa i nas, obuzeo strah. Starica je zaista bila strašna! »Krv! Krv! Krv! Rijeke krvi! Posvuda sama krv! Vidim je, osjećam je, kušam je — slana je. Crvena krv teĉe po zemlji, pada s neba kao kiša! Koraci! Koraci! Koraci! Tutanj nogu bijelih ljudi koji dolaze izdaleka. Zemlja se trese, zemlja dršće pred svojim gospodarom. Krv je dobra! Crvena krv je sjajna! Nema mirisa ravna mirisu svjeţe prolivene krvi! Lavovi će je lokati i rikati; orlovi će u njoj kupati svoja krila i kliktati od radosti! Stara sam, stara sam! Vidjela sam već mnogo krvi! Ha! Ha! Vidjet ću je još, prije nego što umrem i radovat ću se! Što mislite, koliko sam stara? Poznavali su me vaši oĉevi i oĉevi vaših otaca i oĉevi tih oĉeva. Vidjela sam već bijele ljude i znam što ţele. Stara sam, ali planine su starije od mene. Recite mi tko je sagradio veliku cestu! Recite mi, tko je uklesao slike u stijene! Tko je podigao ona Tri šutljivca i postavio ih da 84 Henry Rider Haggard

gledaju preko ponora — recite mi!« I ona pokaza prema onu tri strma brijega koje smo opazili već sinoć. »Vi ne znate, ali ja znam. Bili su to bijeli ljudi koji su ţivjeli prije vas i kojih će biti kad vas više ne bude, koji će vas poţderati i uništiti. Da! Da! Da! Zašto su došli ti bijeli ljudi, strašni ljudi, vješti ĉarolijama, puni svakojakog znanja, snaţni i neustrašivi? Kakav je to svijetli kamen na tvom ĉelu, kralju moj? Ĉije su ruke naĉinile ţeljeznu košulju na tvojim prsima? Vi ne znate, ali ja znam! Ja, koja sam stara, ja, koja sam mudra, ja ĉarobnica isanusi!« Onda okrenu jastrepsku glavu prema nama. »Što traţite, vi bijeli ljudi sa zvijezda — oh, da, sa zvijezda? Traţite li nekoga tko se izgubio? Ovdje ga nećete naći. Nije ovdje. Vjekovima i vjekovima nija noga bijeloga ĉovjeka stupila na tu zemlju. Samo jednom je jedan došao ovamo, a i onda je otišao odavde da umre. Došli ste zbog sjajna kamenja. Znam to — dobro znam! Naći ćete ga kad se osuši krv. No hoćete li se vratiti onamo odakle ste došli, ili ćete ostati kraj mene? Ha! Ha! Ha! »A ti, ti s tamnom koţom i s ponosnim drţanjem« i ona ispruţi svoj koţnati prst prema Umbopi — »Tko si ti i što traţiš ovdje? Ne traţiš sjajno kamenje ni svjetlucavu ţutu kovinu. Ti ih ostavljaš, bijelim ljudima sa zvijezda. Ĉini mi se da te poznajem. Ĉini mi se da osjećam miris krvi u tvojim ţilama. Odveţi svoj pojas...« U tom se ĉasu crte lica toga neobiĉnoga stvorenja poĉeše grĉiti i trzati i starica pade na zemlju u nastupu padavice. Unesoše je u kolibu. Kralj usta dršćući i odmahnu rukom. Pukovi poĉeše odmah odlaziti i za deset ĉasaka nije na tom velikom prostoru bilo više nikoga osim nas, kralja i nekoliko njegovih pratilaca. »Bijeli ljudi«, reĉe kralj, »nešto mi u duhu govori da vas dam ubiti. Gagul je govorila ĉudne rijeĉi. Što kaţete na to?« Nasmijah se. »Budi oprezan, o kralju, jer nas nije baš lako ubiti. Vidio si što je zadesilo vola. Hoćeš li da i li budeš kao onaj vol?« Kralj namršti ĉelo. »Nije dobro prijetiti kralju.« »Mi ti ne prijetimo, mi govorimo istinu. Pokušaj da nas ubiješ, o kralju, pa ćeš vidjeti.« Orijaš stavi ruku na ĉelo. 85 Rudnici kralja Salamuna

»PoĊite u miru«, reĉe napokon. »Veĉeras je veliki ples. Pogledajte ga. Ne bojte se da ću vam postaviti stupicu. A sutra ću o svemu razmisliti.« »Dobro je tako, o kralju«, ravnodušno mu odgovorih, a zatim ustadosmo pa se u pratnji Infandusa vratismo u svoj kraal. 86 Henry Rider Haggard

Deseto poglavlje LOV NA ĈAROBNJAKE Kad smo stigli do naše kolibe dadoh znak Infandusu da ude s nama. »Htjeli bismo da se porazgovorimo s tobom. Infanduse«, rekoh. »Govorite, gospodari!« »Ĉini nam se, Infanduse, da je kralj Tvala okrutan ĉovjek.« »Na ţalost, tako je. Zemlja stenje pod njegovom okrutnošću. Veĉeras ćete i vi vidjeti. Bit će veliki lov na ĉarobnjake pa će mnoge proglasiti ĉarobnjacima i ubit će ih. Niĉiji ţivot nije siguran. Poţeli li kralj neĉiju stoku ili neĉiju ţenu ili ako se boji da taj ĉovjek ne podigne bunu protiv njega, onda će Gagul koju ste vidjeli ili neka druga ţena koju je Gagul nauĉila da traţi ĉarobnjake, nanjušiti da je taj ĉovjek ĉarobnjak i on će biti ubijen. Mnogi će noćas umrijeti prije nego što mjesec izblijedi. Uvijek je tako. Moţda će i mene ubiti. Do sada su me štedjeli jer sam vješt vojevanju i jer me vojnici vole, ali ne znam koliko ću još ţivjeti. Zemlja stenje pod Tvalinom okrutnošću i sila je njega i njegove krvave vladavine.« »Zašto ga onda narod ne zbaci?« »Ne, gospodari, Tvala je kralj, a kad bi i bio ubijen, na njegovo bi mjesto došao Skraga, a Skragino je srce još crnje od Tvalinoga. Kad bi Skraga bio kralj, jaram na našim vratovima bio bi još teţi od jarma što nam ga je nametnuo Tvala. Da nije umoren Imotu ili da je na ţivotu ostao Ignosi, njegov sin, bilo bi drukĉije. Ali oni su obojica mrtvi.« »Kako znaš da je Ignosi mrtav?« upita neki glas iza nas. ZaĉuĊeno se ogledasmo da vidimo tko govori. Bio je to Umbopa. »Što kaniš time reći, djeĉaĉe?« upita Infandus. »Tko ti je dopustio da govoriš?« »Ĉuj, Infanduse«, odgovori Umbopa, »reći ću ti nešto. Prije mnogo godina ubijen je Imotu, kralj ove zemlje, a njegova je udovica pobjegla s djeĉakom Ignosijem. Nije li tako?« »Tako je.« »Govorilo se da su ta ţena i taj djeĉak poginuli u planinama. Nije li tako?« »Upravo tako.« 87 Rudnici kralja Salamuna

»Dobro. Ali dogodilo se da majka i djeĉak Ignosi nisu umrli. Prešli su preko planina, a neko pleme koje ţivi u pustinji i luta po njoj, prevelo ih je preko pijeska, sve dok napokon nisu opet došli do vode i trave i drveća.« »Kako ti to znaš?« »Ĉuj me! Putovali su i putovali, mnogo su mjeseci putovali, sve dok nisu stigli u zemlju u kojoj ţivi narod Amazulu koji je istoga roda kao i Kukuanci. Kod njih su ţivjeli mnogo godina, sve dok na kraju majka nije umrla. Onda je sin Ignosi ponovo pošao na put i stigao u zemlju ĉudesa gdje ţive bijeli ljudi pa je mnogo godina uĉio mudrosti bijeloga naroda.« »Lijepa je to pripovijest«, reĉe Infandus, ne vjerujući. »Mnogo je godina ţivio ondje radeći kao sluga i kao vojnik, ali sve je to vrijeme ĉuvao u srcu ono što mu je majka govorila o njegovoj domovini i razmišljao kako da se vrati ovamo svom narodu i da vidi kuću svoga oca prije nego što umre. Mnogo je godina ţivio i ĉekao, a napokon je došlo pravo vrijeme, kao što dolazi svakome tko umije ĉekati. Sreo je nekoliko bijelih ljudi koji su htjeli da potraţe tu nepoznatu zemlju i pridruţio im se. Bijeli su ljudi krenuli na put i putovali sve dalje i dalje traţeći nekoga ĉovjeka koji se izgubio. Prešli su ţarku pustinju, prešli su preko planina pokrivenih snijegom i stigli u zemlju Kukuanu. Ondje su sreli tebe, Infanduse!« »Sigurno si lud kad tako govoriš«, zaĉuĊeno će stari vojnik. »Ti tako misliš, ali gledaj, pokazat ću ti, striĉe moj: ja sam Ignosi, zakoniti kralj Kukuanaca!« Zatim, jednim pokretom, strgnu sa sebe »muĉu«, pojas, ovijen oko pasa i gol se uspravi pred nama. »Pogledaj«, reĉe, »što je to!« I on pokaza sliku velike zmije koja je modrom bojom bila tetovirana oko njegova pasa tako da joj se rep gubio u ţdrijelu upravo na mjestu gdje su noge usaĊene u tijelo. Infandus se zagleda da mu oĉi malo što ne iskoĉiše iz oĉnica, a onda pade na koljena. »Kum! Kum!« viknu. »Ovo je sin mojega brata! To je pravi kralj!« »Nisam li ti rekao, striĉe? Ustaj! Još nisam kralj, ali se nadam da ću postali kraljem uz tvoju pomoć i uz pomoć ovih hrabrih bijelih ljudi koji su mi prijatelji. No stara ţena Gagul imala je pravo: najprije će zemlja ogreznuti u krvi, ali neka poteĉe i njezina krv jer je ona svojim rijeĉima ubila moga oca i otjerala moju majku. A sada, Infanduse, biraj! Hoćeš li staviti svoje ruke meĊu moje i biti moj ĉovjek? Hoćeš li podijeliti sa mnom 88 Henry Rider Haggard

sve poteškoće koje još leţe preda mnom i hoćeš li mi pomoći da zbacim toga tiranina i ubojicu ili nećeš? Biraj!« Starac stavi ruku na ĉelo i zamisli se. Zatim ustane, priĊe k Umbopi ili bolje reći k Ignosiju, klekne preda nj i uhvati ga za ruku. »Ignosi, zakoniti kralju Kukuanaca, stavljam svoju ruku meĊu tvoje ruke i tvoj sam ĉovjek sve do smrti. Kad si bio još dijete, ljuljao sam te na koljenima, a sad će se moje stare ruke boriti za tebe i za slobodu.« »Dobro, Infanduse! Pobijedim li, ti ćeš iza kralja biti prvi ĉovjek u zemlji. Ne uspijem li, moţeš samo da umreš, a smrt ti ionako nije više daleko. Ustani, striĉe!« Zatim se okrenu k nama. »A sad, bijeli ljudi, hoćete li mi vi pomoći? Što imam da vam ponudim? Bijelo kamenje? Pobijedim li i naĊem li ga, moći ćete ga dobiti toliko koliko ga budete mogli ponijeti sa sobom. Hoće li vam to biti dovoljno?« Preveo sam njegove rijeĉi. »Recite mu«, odvrati ser Henry, »da on krivo sudi o nama. Bogatstvo je dobro pa ako se namjerimo na nj, uzet ćemo ga, ali ĉestit se ĉovjek ne prodaje za bogatstvo. Govoreći u svoje ime, mogu da kaţem ovo: Oduvijek sam volio Umbopu pa ću mu pomoći u njegovu pothvatu. Bit će mi vrlo milo da pokušam izravnati raĉune s onim okrutnim Ċavlom, s Tvalom. Što kaţete vi, Quatermainu i vi, Goode?« »No«, reĉe Good, prihvativši onaj pretjerani naĉin izraţavanja kojim ta plemena davaju sebi oduška, »moţete mu reći da je malko guţve vrlo dobra stvar i da mi zagrijava srce. Što se mene tiĉe, ja stojim uza nj. Jedini je moj uvjet da mi dopusti obući hlaĉe.« Prevedoh te odgovore. »Dobro je, prijatelji moji«, reĉe Ignosi, naš prijašnji Umbopa. »A što kaţeš ti, Makumazane? Hoćeš li mi ti pomoći, stari lovĉe, okretniji od ranjenog bivola?« Nekoliko sam ĉasaka razmišljao, ĉeškajući glavu. »Umbopa ili Ignosi«, rekoh, »ja ne volim rat. Miran sam ĉovjek i malo kukavan« (tu se Umbopa nasmiješi), »ali, s druge strane, ja se drţim svojih prijatelja, Ignosi. Ti si nam se pridruţio i pokazao da si ĉovjek pa ću pristati uza te. Ali imaj na umu da sam trgovac i da moram zaraĊivati za ţivot, pa zato prihvaćam tvoju ponudu u pogledu onih dijamanata, ako uopće doĊemo u poloţaj da se uzmognemo okoristiti njome. Još nešto: pošli smo, kako znaš, da potraţimo Inkubova izgubljenog brata. Moraš nam pomoći da ga naĊemo.« 89 Rudnici kralja Salamuna

»Uĉinit ću to«, odgovori Ignosi. »Stoj, Infanduse! Zaklinjem te znakom zmije oko moga pasa, reci mi istinu! Je li ti poznato da je ikada bijeli ĉovjek stupio u ovu zemlju?« »Nije nikada, Ignosi.« »Da je ovdje itko vidio bijelca ili da je ĉuo za nj, ti bi to morao doznati, zar ne?« »Sigurno bih doznao za to.« »Ĉuo si, Inkubu«, reĉe Ignosi ser Henryju, »on nije bio ovdje.« »Da, da«, reĉe ser Henry uzdahnuvši, »tako je bilo sve uzalud; drţim da nikad nije stigao ovamo. Siromah!« »A sad na posao«, umiješah se nastojeći da izbjegnem razgovor o tom bolnom predmetu. »Lijepo je biti kralj, Ignosi, ali kako ti misliš zasjesti na prijestolje?« »To ne znam. Imaš li ti kakav prijedlog, lnfanduse?« »Ignosi, munjo«, odgovori njegov stric, »veĉeras je veliki ples i lov na ĉarobnjake. Mnoge će nanjušiti i pogubiti, a srca mnogih drugih ispunit će se ţalošću, strahom i gnjevom prema kralju Tvali. Kad ples završi, porazgovorit ću se s nekoliko vaţnijih poglavica, a oni će, uspijem li ih pridobiti, govoriti sa svojim pukovima. Najprije ću s njima govoriti oprezno. Dovest ću ih ovamo da vide da si ti zaista kralj, pa vjerujem da ćeš sutra do zore raspolagati s dvadeset tisuća kopalja. A sad moram otići da o svemu promislim, da slušam i da sve priredim. Kad završi ples, sastat ćemo se ovdje, ako budem još ţiv i ako još svi budemo ţivi pa ćemo se porazgovoriti. Svakako vjerujem da mora doći do rata.« U tom ĉasu prekinu naše savjetovanje krik, javljajući nam da su došli kraljevi glasnici. PriĊosmo k vratima kolibe i naloţismo da glasnike puste ući. Odmah uĊoše tri ĉovjeka, od kojih je svaki nosio po jednu sjajnu košulju od ĉeliĉnih karika i divnu bojnu sjekiru. »Darovi moga gospodara kralja bijelim ljudima sa zvijezda!« viknu glasnik koji je došao s njima. »Zahvaljujemo kralju!« odgovorih. »Moţete ići.« Ljudi odoše, a mi s najvećim zanimanjem razgledasmo oklope. Karike su im bile izraĊene tako savršeno da nešto sliĉno nismo još nikada vidjeli. Košulja se mogla tako skupiti u hrpu karika da si ih mogao pokriti s obje ruke. »lnfanduse, izraĊujete li vi te košulje u svojoj zemlji?« upitah. »Izvanredno su lijepe.« 90 Henry Rider Haggard

»Ne, gospodaru. Naslijedili smo ih od naših predaka. Ne znamo tko ih je izradio, a ostalo ih je svega još nekoliko. Smiju ih nositi samo muţevi kraljevske krvi. To su ĉarobni ogrtaĉi, koje ne moţe probiti koplje. Onaj tko ih nosi veoma je siguran u bici. Vrlo se sviĊate kralju ili vas se jako plaši jer vam ih inaĉe ne bi poslao. Nosite ih veĉeras, gospodari.« Ostatak dana provedosmo mirno, odmarajući se i razgovarajući o poloţaju koji je zaista bio uzbudljiv. Napokon zaĊe sunce, tisuće logorskih vatri zasjaše, a kroz tamu zaĉusmo topot brojnih nogu i zveket stotina kopalja. To su pukovi odlazili na odreĊena im mjesta da se spreme za veliki ples. Oko deset sati izaĊe mjesec u punom svom sjaju. Promatrali smo njegov izlazak, kad stiţe lnfandus u potpunoj ratnoj opremi, praćen straţom od dvadeset ljudi da nas povedu na ples. Po njegovu smo savjetu obukli ĉeliĉne košulje koje nam je poslao kralj. Obukli smo ih ispod svoga obiĉnog odijela i zaĉudili se ustanovivši da nisu ni odviše teške ni nezgodne. Oĉito su bile naĉinjene za ljude visokoga stasa, pa su na Goodu i na meni malo visile, ali su uz ser Henryjevo silno tijelo pristajalo kao rukavice. Onda opasasmo revolvere, uzesmo bojne sjekire, koje nam je kralj poslao zajedno s oklopima i poĊosmo. Stigavši do velikoga kraala gdje nas je kralj jutros primio, ustanovismo da je u njemu nagusto stajalo dvadesetak tisuća ljudi, razvrstanih po pukovima. Pukovi su bili razdijeljeni u ĉete, a izmeĊu ĉeta bio je ostavljen uzak prostor da bi se po njemu mogli kretati oni koji su traţili ĉarobnjake. Ne moţe se zamisliti ništa što bi ulivalo više divljenja od prizora što su ga pruţale te silne i ureĊene mase oboruţanih ljudi. Stajali su savršeno mirno, a mjesec je obasjavao šumu njihovih uzdignutih kopalja, njihove divne pojave, lepršavo perje i skladno sloţene boje njihovih štitova. Kamo god bismo bacili pogled, svugdje se vidio red za redom nejasnih lica, a iznad njih svjetlucava koplja. »Sigurno je ovdje skupljena cijela vojska«, rekoh Infandusu. »Nije, Makumazane«, odgovori on, »to je samo trećina vojske. Svake godine prisustvuje samo trećina vojske plesu, druga trećina stoji u pripremi za sluĉaj da doĊe do nemira kad poĉne ubijanje, deset daljnjih tisuća stoji kao straţa oko grada Lu, a ostali drţe straţu u selima. Kao što vidiš, ovo je velik narod.« »Veoma su tihi«, dobaci Good. I zaista, ĉovjeka je upravo tištala ta besprimjerna tišina tako silnoga mnoštva ljudi. »Što kaţe Bugvan?« upita Infandus. Prevedoh mu. 91 Rudnici kralja Salamuna

»Tihi su oni, nad kojima lebdi sjena smrti«, mrko odgovori. »Hoće li ih mnogo biti poubijano?« »Vrlo mnogo.« »Ĉini mi se«, rekoh svojim drugovima, »da ćemo prisustvovati gladijatorskoj igri silnoga opsega.« Ser Henry zadršće, a Good reĉe da bi volio da moţemo otići odavde. »Reci mi«, upitah Infandusa, »prijeti li nam kakva opasnost?« »Ne znam, gospodari. Drţim da ne prijeti. Ali nemojte pokazati da se bojite. Preţivite li ovu noć, sve bi moglo dobro svršiti. Vojnici mrmljaju protiv kralja.« Za sve to vrijeme polako smo se ali neprestano pribliţavali središtu otvorena prostora na kojem je stajalo nekoliko stolaca. Hodajući tako opazismo drugu skupinu koja je dolazila od kraljeve kolibe. »To je kralj Tvala, njegov sin Skraga i stara Gagul, i gle: s njima su i oni koji ubijaju«, reĉe Infandus i pokaza malu skupinu od desetak orijaških ljudi divlje vanjštine, oboruţanih kopljima u jednoj, a teškim toljagama u drugoj ruci. Kralj sjede na stolac u sredim. Gagul mu se skvrĉi kraj nogu, a ostali se postaviše iza njega. »Zdravo da ste, bijeli ljudi!« viknu Tvala kad smo mu se pribliţili. »Sjednite i ne gubite dragocjeno vrijeme. Noć je kratka za posao koji se mora obaviti. Došli ste u dobar ĉas i vidjet ćete sjajan prizor. Pogledajte oko sebe, bijeli ljudi, pogledajte oko sebe«, i on okrenu svoje jedino opako oko od puka do puka. »Mogu li vam zvijezde pokazati sliku kao što je ova? Vidite li kako dršću u svojoj pakosti, svi oni koji nose zlo u srcu i boje se suda!« »Poĉnite! Poĉnite!« viknu Gagul svojim piskutavim glasom. »Hijene su gladne i zavijaju, traţeći hranu. Poĉnite, poĉnite!« Onda na trenutak nasta potpuna tišina, puna groze zbog predosjećanja onoga što je imalo doći. Kralj podigne koplje i smjesta se podiţe dvadeset tisuća nogu, kao da ih je podigao jedan ĉovjek, pa jakim udarcem zatrešte o zemlju. To se triput ponovi da se stresla zemlja. Onda sa neke udaljene taĉke kruga poĉe neki glas pjevati ţalobnu pjesmu u kojoj se opetovao po prilici ovaj pripjev: »Što je suĊeno ljudima, roĊenim od ţene?« Iz svih je grla bezbrojnoga mnoštva odjeknuo jedan odgovor: »Smrt!« 92 Henry Rider Haggard

Postepeno je pjesmu preuzela ĉeta za ĉetom, sve dok je na kraju nije pjevalo cijelo naoruţamo mnoštvo i ja joj nisam mogao dulje pratiti rijeĉi, osim utoliko što mi se ĉinilo da prikazuju razliĉite stupnjeve ljudskih strasti, bojazni i radosti. Ĉas mi se ĉinilo da je to ljubavna pjesma, ĉas veliĉanstvena ratna pjesma, a na kraju kao posmrtna naricaljka koja se odjednom završila bolnim jecanjem i vriskom, od koga se ledila krv u ţilama. Zatim opet zavlada tišina koju prekinu kralj podigavši ruku. Smjesta zatoptaše neki koraci, a iza redova ratnika potrĉaše prema nama neki strašni i jezoviti likovi. Kad su se primakli bliţe vidjesmo da su sve to ţene, većinom stare, jer je za njima lepršala sijeda kosa, ukrašena malim ribljim mjehurićima. Lica su im bila išarana bijelim i ţutim prugama, niz leĊa su im visile zmijske koţe, a oko pasa im klepetali nizovi ljudskih kostiju. Svaka je od njih u smeţuranoj ruci nosila rašljast prut. Bilo ih je svega deset. Stigavši pred nas stadoše, a jedna od njih viknu, pokazujući štapićem prema skvrĉenom liku stare Gagul: »Majko! Stara majko! Ovdje smo!« »Dobro! Dobro! Dobro!« zapišti stara pakosnica. »Jesu li vam oštre oĉi, isanuse, vama koje vidite u tami?« »Oštre su, majko!« »Dobro! Dobro! Dobro! Jesu li vam ĉula budna, isanuse — moţete li namirisati krv, moţete li oĉistiti zemlju od opakih ljudi koji snuju zlo protiv kralja i protiv svojih bliţnjih? Jeste li spremne da izvršite pravdu, vi, koje sam ja uĉila, koje ste jele kruh moje mudrosti i pile vodu mojih ĉarolija?« »Moţemo, majko.« »Onda naprijed! Ne oklijevajte, jastrebovi! Pogledajte«, i ona pokaza na zlokobnu skupinu krvnika, »koljaĉi oštre koplja, a bijeli ljudi iz dalekih krajeva jedva ĉekaju da vide. Naprijed!« Sablasna se druţba rasu na sve strane divlje kriĉeći. Ljudske su kosti štropotale oko njihova pasa dok su se razilazile na razne taĉke toga gustog skupa ljudi. Nismo ih sve mogli promatrati, pa uprijesmo oĉi samo u onu isanusi koja nam je bila najbliţe. Pribliţivši se ratnicima na nekoliko koraka zaustavi se i poĉe divlje plesati. Vrtjela se unaokolo nevjerojatnom brzinom i vrištala: »Mirišim zlotvora! U blizini je onaj koji je otrovao svoju mater! Ĉujem misli onoga koji je o kralju mislio zlo!« Plesala je sve brţe i brţe, sve dok se nije zanijela u tako bijesno uzbuĊenje da su joj iz ĉeljusti poĉele padati krpice pjene, oĉi joj se izbuljile, a mišići joj primjetno podrhtavali. Najednom stade kao ukopana i sva se 93 Rudnici kralja Salamuna

ukoĉi kao lovaĉki pas kad osjeti divljaĉ, a onda ispruţi štap i stade se polako privlaĉiti k vojnicima koji su stajali pred njom. Uĉinilo nam se da su vojnici izgubili svoj stoicizam i kao da su ustuknuli pred njom. Pratili smo njezine pokrete kao zaĉarani. Zaĉas je stigla do njih, puţući kao pas. Onda stade i uvuĉe zrak u nozdrve, pa opet poĊe korak ili dva dalje. Onda najednom doĊe kraj. Ţena zavrišti, skoĉi naprijed i rašljastom palicom dodirnu nekoga visokoga ratnika. Dva njegova druga, koji su stajali kraj njega, smjesta zgrabiše osuĊena ĉovjeka, svaki za po jednu ruku i povedoše ga prema kralju. Nije se opirao, ali smo vidjeli kako mu se noge vuku po tlu kao da je paraliziran, a prsti, iz kojih mu je ispalo koplje, bili su mlohavi kao u netom ubijena ĉovjeka. U susret mu poĊoše dva odvratna krvnika. Uskoro se sastadoše, i krvnici se okrenuše kralju kao da od njega oĉekuju zapovijed. »Ubijte ga!« zapovjedi kralj. »Ubijte ga!« zakrešti Gagul. »Ubijte ga!« ponovi Skraga poput jeke, muklo hihoćući. Prije nego što su do kraja bile izgovorene te rijeĉi, strašno je djelo bilo izvršeno. Jedan krvnik zabode koplje u srce nesretne ţrtve, a drugi, da bi se dvostruko osigurao, smrska mu toljagom lubanju. »Jedan!« odbroji kralj Tvala, a krvnici odvukoše tijelo nekoliko koraka dalje. Tek što je to bilo obavljeno, dovedoše i drugoga nesretnika kao vola na klanje. Ovaj put smo po ogrtaĉu od leopardove koţe vidjeli da je to bila neka ugledna osoba. Opet se ĉuše strašne rijeĉi i nesretnik pade mrtav. »Dva«, odbroji kralj. I tako se nastavi smrtonosna igra sve dok se iza nas u redovima ne opruţi stotinjak lešina. Slušao sam o cezarskim borbama gladijatora i o španjolskim borbama s bikovima, ali ipak sumnjam da su one bile i upola tako strašne kao ovaj lov na ĉarobnjake u Kukuani. Borbe gladijatora i španjolske borbe s bikovima bile su bar neke javne zabave, dok ovdje nije o tome moglo biti ni govora. I najstrastveniji ljubitelj zabava jedva da bi se njima mogao oduševiti kad bi znao da će moţda slijedeću smrtonosnu taĉku programa izvoditi on. Jednom smo prilikom svi skoĉili na noge i pokušali da se umiješamo ali nas Tvala ozbiljno odbi: »Pustite, bijeli ljudi, da zakon ide svojim tokom. Ti psi su ĉarobnjaci i zlikovci. Pravo je da umru.« To je bilo sve što nam se udostojao reći. 94 Henry Rider Haggard

Oko ponoći je bio odmor. Ţene koje su lovile ĉarobnjake skupiše se u hrpu, oĉito iscrpljene svojim strašnim zanatom i mi već pomislismo da je krvava predstava svršena. Ali nije bilo tako, jer se, na naše veliko zaĉuĊenje, podiţe stara Gagul iz svoga zgrĉenog stava i odgega se do otvorenoga prostora podupirući se o palicu. Neobiĉan je bio prizor vidjeti tu staru ţenu orlovskoga lica, koju je starost posve povila, kako postepeno skuplja snagu, dok napokon ne pojuri isto onako ţivahno kao i njezine zlokobne uĉenice. Jurila je amo-tamo pjevuckajući sama sebi, sve dok najednom ne priskoĉi do nekoga visokog ĉovjeka koji je stajao na ĉelu jednoga puka i dodirnu ga. Kad je to uĉinila, zaĉu se u puku kao neko jecanje, jer je to oĉito bio njegov zapovjednik. No unatoĉ svemu, dva ĉovjeka iz istoga puka zgrabiše ga i odvedoše ga kralju da ga ondje smaknu. Kasnije smo doznali da je to bio veoma utjecajan i bogat ĉovjek, a osim toga da je bio kraljev bratić. Pogubiše ga, a kralj odbroja sto i tri. Onda Gagul ponovo stade skakati amo-tamo, postepeno nam se sve više pribliţujući. »Objesite me ako nisam uvjeren da će pokušati da i s nama zaigra istu igru«, preplašeno viknu Good. »Koješta«, reĉe ser Henry. No i meni pade srce u hlaĉe kad sam vidio staru ĉarobnicu kako pleše sve bliţe nama. Osvrnuh se na dugi red lešina iza nas i zadrhtah. Gagul je plesala sve bliţe i bliţe, sliĉna oţivjeloj krivoj palici. Strašne su joj oĉi plamtjele nekim zlokobnim plamenom. Dolazila je bliţe, još bliţe, a sve su oĉi u tom silnom mnoštvu napeto i bojaţljivo pratile njezine kretnje. Napokon zasta i poĉe uvlaĉiti zrak u nosnice. »Tko je sad na redu?« upita ser Henry. Zaĉas je bio kraj svim sumnjama jer starica jurne naprijed i dotakne po ramenu Umbopu, to jest Ignosija. »Nanjušila sam ga«, zakrešta ona. »Ubijte ga! Ubijte ga! On je pun zla! Ubijte ga, stranca, prije nego što zbog njega poteĉe krv. Ubij ga, o kralju!« Nasta tišina, a ja je smjesta iskoristili. »O kralju!« viknuh ustavši: »Taj ĉovjek, sluga tvojih gostiju, on je njihov pas. Svatko, tko prolije krv našega psa, proliva vašu krv. Prema svetom zakonu gostoprimstva traţim zaštitu za njega!« »Njega je nanjušila Gagul, majka svih ĉarobnica. On mora umrijeti, bijeli ljudi!« smrknuto odvrati kralj. 95 Rudnici kralja Salamuna

»Ne, on neće umrijeti!« odgovorili. »Tko pokuša da ga dirne, umrijet će!« »Zgrabite ga!« grmnu Tvala krvnicima koji su stajali u blizini od glave do pete uprljani krvlju svojih ţrtava. Oni krenuše prema nama, ali poĉeše oklijevati, Ignosi podignu koplje kao da je odluĉio da skupo proda svoj ţivot. »Natrag, psi«, viknuh, »ako hoćete doĉekati sutrašnji dan! Taknite mu samo jednu vlas na glavi i vaš kralj će umrijeti!« Pri tom nanišanih svojim revolverom na Tvalu. Ser Henry i Good takoĊer povukoše revolvere. Ser Henry nanišani na glavnoga krvnika koji nam se primicao da izvrši naredbu, a Good dobro namjeri na Gagul. Tvala vidljivo zadršće kad je vidio da cijev mojega oruţja gleda prema njegovim širokim prsima. »No, Tvala, što će sad biti?« rekoh. A on progovori: »Uklonite svoje ĉarobne cijevi. Molili ste me u ime gostoprimstva pa ću ga poštedjeti s toga razloga, a ne od straha. PoĊite u miru.« »Dobro je«, ravnodušno odgovorih. »Siti smo toga ubijanja i ţelimo poći na poĉinak. Je li sveĉanost završena?« »Završena je«, mraĉno će Tvala. »Bacite te pse hijenama i lešinarima«, doda pokazujući na dugaĉki red lešina pa podignu koplje. U isti ĉas poĉeše pukovi u savršenom redu izlaziti kroz široka vrata, a osta samo jedan pomoćni odred da odstrani lešine pobijenih. Onda ustadosmo i mi, pozdravismo kralja koji nam jedva odzdravi pa poĊosmo u naš kraal. »No« — reĉe ser Henry kad sjedosmo pošto smo zapalili svjetiljku kakvom se sluţe Kukuanci i u kojoj je fitilj napravljen od vlakana palminoga lista, a umjesto ulja gori u njoj nosorogova mast — »no, meni umalo što se ne povraća.« »Da sam imalo oklijevao da pomognem Umbopi u borbi protiv toga paklenoga zlikovca, sad bih se odluĉio«, bijesno će Good. »Jedva sam se svladavao da mirno sjedim za vrijeme onoga klanja. Pokušao sam zatvoriti oĉi, ali sam ih ponovo otvarao baš u najnezgodnije vrijeme. Zanima me gdje je Infandus. Prijatelju Umbopa, moraš nam biti zahvalan. Umalo što ti kroz koţu ne probiše rupu.« »Zahvalan sam vam, Bugvane«, odgovori Umbopa, a ja prevedoh, »i nikada vam to neću zaboraviti. Infandus će brzo doći. Moramo poĉekati.« Zapalismo lule i stadosmo ĉekati. 96 Henry Rider Haggard

97 Rudnici kralja Salamuna

Jedanaesto poglavlje DAJEMO ZNAK Dugo smo sjedili šuteći — drţim, bar dva sata — jer smo bili toliko potišteni zbog strahota koje smo vidjeli da nismo imali snage za razgovor. Napokon, kad smo poĉeli pomišljati na spavanje jer se na istoku već poĉela javljati zora, zaĉusmo korake. Zatim se zaĉu zov straţe na ulazu u kraal. Straţar je zacijelo dobio odgovor, lozinku, premda je mi nismo ĉuli, jer su nam se primicali koraci. Ĉas zatim uĊe u kolibu Infandus, a za njim šest dostojanstvenih poglavica. »Gospodari«, reĉe on, »dolazim kao što sam obećao. Gospodari i ti, Ignosi, zakoniti kralju Kukuanaca, doveo sam sa sobom te muţeve«, nastavi pokazujući skup poglavica, »koji su moćni ljudi meĊu nama. Svaki od njih zapovijeda nad tri tisuće vojnika koji ţive samo zato da izvršavaju njihove zapovijedi, a po kraljevoj naredbi. Rekao sam im sve što sam vidio i što su moje uši ĉule. Sad im pokaţi svetu zmiju oko tvojega pasa i ispripovjedi im svoju povijest, Ignosi, kako bi oni mogli reći, hoće li se za tebe boriti protiv kralja Tvale ili neće.« Umjesto odgovora Ignosi odriješi pojas i pokaza zmiju istetoviranu oko struka. Poglavice redom priĊoše bliţe i pri slabom svjetlu naše svjetiljke pregledaše zmiju. Zatim stupiše u stranu, ne rekavši ni rijeĉi. Onda Ignosi ponovo sveţe pojas, obrati se njima i još jednom ispripovjedi svoju povijest kako ju je jutros ispripovjedio Infandusu. »Ĉuli ste, glavari, što je rekao«, javi se Infandus kad je Ignosi završio. »Hoćete li pristati uz toga ĉovjeka i pomoći mu do prijestolja njegova oca, ili nećete? Ĉitava se zemlja buni protiv Tvale, a krv našega naroda teĉe kao potoci u proljeće. Vidjeli ste noćas. Bila su još dva glavara, s kojima sam htio noćas govoriti; ali gdje su sada? Hijene zavijaju nad njihovim truplima. Ne udarite li, uskoro će zavijati i nad vašim truplima. Birajte, braćo!« Najstariji od one šestorice, omalen, sijed ratnik snaţna lika stupi korak naprijed i odgovori: »Istinite su tvoje rijeĉi, Infanduse; zemlja vapi u nevolji. Moj je roĊeni brat meĊu onima koje pobiše noćas, no radi se o velikoj stvari u koju je teško povjerovati. Po ĉemu da znamo, nećemo li dići svoja koplja za kakvu varalicu? Velika je to stvar, rekoh, i nitko ne moţe znati kako će svršiti. 98 Henry Rider Haggard

Jedno je sigurno: krv će poteći potocima prije nego li djelo bude dokrajĉeno. Mnogi će ostati uz kralja Tvalu jer ljudi radije štuju sunce koje svijetlo sja na nebu, nego sunce koje još nije izašlo. Ovi bijeli ljudi sa zvijezda veliki su ĉarobnjaci, a Ignosi je pod njihovim okriljem. Ako je on zaista pravi kralj, neka nam oni dadu neki znak koji će svi moći da vide. Tako će ljudi pristati uz nas znajući da je s njima ĉarobna moć bijelih ljudi.« »Imate znak zmije«, odgovorih. »To nije dosta, gospodaru. Zmija je mogla biti urezana i nakon njegova roĊenja. Dajte nam drugi znak. Bez njega se nećemo ni maknuti.« Ostali se glavari odluĉno sloţiše s njime, a ja se — sav zbunjen — okrenuh ser Henryju i Goodu, pa im razloţih cio poloţaj. »Drţim da imam znak za njih«, pobjedonosno će Good, »recite im da nam dadu nekoliko ĉasaka za razmišljanje.« Poslušao sam ga, a glavari se povukoše. Ĉim su izašli, Good priĊe maloj škrinjici u kojoj je drţao lijekove, otvori je i izvadi iz nje biljeţnicu u kojoj se odmah na poĉetku nalazio kalendar. »Gledajte, momci, nije li sutra ĉetvrti lipnja?« Putem smo pomno biljeţili dane pa smo mu mogli potvrditi da jest. »Vrlo dobro; onda ovdje imamo: 4. lipanj, potpuna pomrĉina sunca, poĉinje u jedanaest sati petnaest minuta po Greenwichu, a vidi se u Tenerifi, u Juţnoj Africi i tako dalje. Eto nam znaka! Recite im da ćete sutra pomraĉiti sunce.« Bila je to sjajna zamisao. Bojali smo se samo da Goodov kalendar nije taĉan. Kad bi se naše proroĉanstvo u takvoj stvari pokazalo laţnim, zauvijek bismo izgubili ugled, a isto bi tako i Ignosi izgubio svaku nadu da će zasjesti na kukuansko prijestolje. »A što onda ako je kalendar pogrešan?« upita ser Henry Gooda koji se zabio u neka izraĉunavanja na ĉistoj stranici biljeţnice. »Ne vidim nikakva razloga da nešto takvo pretpostavimo«, odgovori Good. »Pomrĉine dolaze uvijek u ono vrijeme za koje su predviĊene, bar kako sam ja iskusio. Ovdje je još posebno istaknuto da će se pomrĉina vidjeti u Juţnoj Africi. Izveo sam neka izraĉunavanja što sam bolje mogao premda ne znam taĉan zemljopisni poloţaj ovoga kraja. Izraĉunao sam da će pomrĉina poĉeti ovdje sutra odmah poslije jedan sat popodne i da će trajati do dva i pol. Oko pola sata vladat će potpuna tama. »Dobro«, reĉe ser Henry. »Treba pokušati sreću.« Pristao sam sumnjajući u duši jer s pomrĉinama ne valja imati mnogo posla. Poslah Umbopu da pozove glavare. Oni ubrzo stigoše i ja im rekoh: 99 Rudnici kralja Salamuna