Ernest Hemingvej - Pokretni praznik

Veliki američki pisac Ernest Hemingvej ostavio je svojim čitaocima zanimljivo i značajno zaveštanje u vidu crtica iz razdoblja svog života provedenog u Parizu u prvoj polovini treće decenije našeg veka. Čitalac Pokretnog praznika će zajedno sa svojim omiljenim piscem imati prilike da prošeta pariskim ulicama tog vremena, da posmatra revnosne pecače na obalama Sene i uđe u čuvenu knjižaru Silvije Bič da uzajmi neku knjigu; on će se zatim vraćati zajedno sa piscem (ponekad i sam gladan kao on) u mali Hemingvejev stan u ulici Notr-Dam-de-Šan. Pijući sa njim kafu u kafanicama Pariza, iz odeljka u odeljak, on će pratiti nastajanje jednog pisca čiji je glas ostao jedan od najsnažnijih u literaturi ovog stoleća. U ovoj knjizi Hemingvej je svojim oštrim perom ocrtao portrete najčuvenijih književnika svoga vremena, koji će nam na jedan magični način postati bliski, bez obzira da li je same ličnosti koje opisuje Hemingvej voleo ili mrzeo. U Pokretnom prazniku Gertruda Štajn će jasno objasniti šta je to „izgubljena generacija“, i kako po njenom mišljenju treba pisati kratku prozu. Ezra Paund će nam održati nekoliko časova o tome kako treba voleti i čuvati prijatelje, dok će Ford Madoks Ford izložiti svoju verziju teorije šta je u biti jednog džentlmena. Nezaboravni, premda donekle karikirani lik Skota Ficdžeralda, biće nam

mnogo jasniji posle puta koji ćemo obaviti sa njim od Liona do Pariza.

SAVREMENI STRANI PISCI KOLO ČETVRTO 22 Urednik PETAR DŽADŽIĆ Omot i korice M. V. VUJAČIĆ q IZDAVAČKO PREDUZEĆE PROSVETA BEOGRAD, DOBRAČINA 30

ERNEST HEMINGVEJ POKRETNI PRAZNIK Naslov originala ERNEST HEMINGWAY A MOVEABLE FEAST © 1964 Ernest Hemingway Ltd. Preveo s engleskog ALEKSANDAR B. STEFANOVIĆ PROSVETA * BEOGRAD 1964

POKRETNI PRAZNIK

Ako je čovek bio te sreće i živeo u Parizu kao mlad, onda bilo kuda krenuo u toku života, on će biti sa njim, jer Pariz je pokretni praznik. ERNEST HEMINGVEJ jednom prijatelju, 1950.

BELEŠKA Ernest je počeo da piše ovu knjigu na Kubi u jesen 1957, radio je na njoj u Kečamu, u Ajdahu, preko zime 1958-59, poneo je u Španiju kada smo tamo otišli u aprilu, 1959, i onda je doneo natrag najpre na Kubu i zatim u Kečam, pozno u jesen te godine. Knjigu je završio u proleće 1960. na Kubi, pošto je privremeno bio odložio da bi pisao drugu knjigu, Opasno leto, o žestokom suparništvu između Antonija Ordonjesa i Luisa Migela Domingina u koridama Španije, 1959. godine. U ovu knjigu on je uneo neke ispravke u jesen 1960, u Kečamu. Ona obuhvata godine između 1921. i 1926. u Parizu. M. H.

PREDGOVOR Iz razloga koji su dovoljni za pisca, mnoga mesta, lica, zapažanja i utisci izostavljeni su iz ove knjige. Neki su bili tajni a neke su znali svi, i svi su o njima pisali i nesumnjivo će još više pisati. Ovde nema pomena o stadionu Anastazi gde su bokseri služili kao kelneri za stolovima postavljenim ispod drveća, a ring bio u bašti. Niti o treninzima sa Larijem Gejnzom, ni o velikim mečevima u dvadeset rundi u Sirk d’Iveru. Ni o dobrim prijateljima kao što su bili Čarli Svini, Bil Berd i Majk Strejter, ni o Andreu Masonu i Mirou. Nema pomena o našim putovanjima u Crnu šumu ili našim jednodnevnim istraživanjima šuma koje smo voleli u okolini Pariza. Bilo bi lepo kada bi se sve ovo našlo u ovoj knjizi ali zasada ćemo morati da prođemo i bez toga. Ako čitaocu više odgovara, on ovu knjigu može čitati kao umetničku prozu. Ali uvek je mogućno da ovakva knjiga umetničke proze baci nešto svetla i na ono što je napisano kao životna činjenica. San Francisko de Paula, Kuba, 1960. Ernest Hemingvej

I DOBRA KAFANA NA TRGU SEN MIŠEL onda je nastalo loše vreme. Moglo je da nastupi svakog dana s odlaskom jeseni. Trebalo je zatvarati prozore preko noći zbog kiše, a hladni vetar je skidao lišće sa drveća na Trgu Kontreskarp. Lišće je ležalo mokro na kiši, a vetar je nanosio kišu na veliki zeleni autobus na krajnjoj stanici. „Amaterska kafana“ bila je prepuna i prozori su se maglili od toplote i dima. Bila je to sumorna kafana, loše vođena, u kojoj su se okupljale sve ispičuture iz četvrti i ja sam se držao podalje od nje jer je zaudarala na prljava tela i kiseli zadah napitih. Ljudi i žene koji su zalazili u kafanu bili su pijani celo vreme, ili onoliko vremena koliko su im to dozvoljavali njihovi džepovi, uglavnom od vina kupljenog na pola litra ili litar. Na oglasima su bili ispisani neobični nazivi mnogih napitaka, ali malo ko bi se za njih odlučio, sem ukoliko nije želeo da mu posluže kao podloga da bi obilno mogao piti vino. Pijane žene nazivali su poivrottes, što znači cugačice. „Amaterska kafana“ bila je zborno mesto šljama ulice Mufetar, te divne uske pijačne ulice koja je vodila na Trg Kontreskarp. Čučavci starih kuća sa stanovima za izdavanje, po jedan uz stepenice na svakom spratu, sa dva oklinčena izdignuća od cementa u obliku stopala s obe strane otvora kako se kirajdžija ne bi okliznuo, slivali su se u nužničke jame koje su preko noći praznili tankovi s crpkama sa konjskom zapregom. Preko leta, dok su svi prozori bili otvoreni, čuli bismo rad crpki i smrad je bio vrlo jak. Tankovi su bili obojeni mrkom i šafranovom bojom, i na mesečini, dok su radili u ulici Kardinala Lemoana, njihovi cilindri na točkovima, koje su vukli konji, ličili su na Brakova platna. Međutim, niko nije praznio „Amatersku kafanu“ i žuta plakata u njoj koja je navodila članove i kazne zakonom predviđene protiv pijančenja na javnom mestu bila je prekrivena upljuvcima muva i

prenebregavana, koliko su njeni posetioci bili postojani i smradni. Sva tuga grada otkrivala se najednom sa prvim hladnim kišama zime, i krovovi visokih belih kuća nestajali su sa očiju prolaznika, i pored vlažnog sivila ulica bila su to još samo zatvorena vrata radnjica, travarnice, papirnice i prodavnice novina, babice – drugorazredne – i hotela u kome je umro Verlen, i u kome sam ja imao sobu, na poslednjem spratu, gde sam radio. Trebalo je preći šest ili osam stepenica do najvišeg sprata i bilo je vrlo hladno, a ja sam znao koliko bi koštali svežanj grančica za potpalu, tri žicom vezana kotura kratkih, iscepkanih treščica borovine dužine polovine olovke, da bi planula vatra od grančica, i uz to naramak polusirovih panjića od tvrdog drveta koje moram da kupim da bih zapalio vatru i zagrejao sobu. Prešao sam, dakle, preko ulice da pogledam u krov na kiši i vidim da li se neki dimnjak puši, i kako se dim ponaša. Nije bilo dima i onda sam pomislio kako će dimnjak biti hladan, kako neće moći da povuče, i zatim na sobu koja će se verovatno ispuniti dimom, na uludo utrošeni ogrev, i bačeni novac, i onda krenuh po kiši. Prošao sam pored Liceja Anrija Četvrtog i drevne crkve Sent Etijen-di-Mon, pored vetrovitog Trga Panteona, i presekao ulicu na desno da bih našao zaklona i konačno izbio s one strane Bulevara Sen Mišel koji je u zavetrini; onda sam minuo Klini i Bulevar Sen Žermen i produžio do jedne dobre kafane za koju sam znao da se nalazi na Trgu Sen Mišel. Bila je to prijatna kafana, topla, čista i ugodna, i svoj stari nepromočivi kaput okačio sam na čiviluk da se osuši a iznošeni i vremenom otrcani filcani šešir ostavio na rešetkastoj polici iznad klupe i poručio café au lait. Kelner mi je doneo kafu a ja sam iz džepa na kaputu izvadio beležnicu i olovku i počeo da pišem. Pisao sam o Mičigenu i pošto je dan bio ružan, hladan i vetrovit, takav je dan bio i u mojoj priči. Doživeo sam kraj mnogih jeseni, najpre u detinjstvu, pa kao dečak, i najzad mladić, i o tome je bilo

lakše pisati na jednom mestu negoli na drugom. Mislio sam da je to ono što nazivaju presađivanjem sebe, i da je ono potrebno ljudima kao i bilo kom drugom rastinju. Ali u priči su dečaci pili i to u meni izazva žeđ, tako da sam poručio jedan rum Sent Džejms. Po hladnom danu rum je divno godio i ja sam nastavio da pišem, osećajući se vrlo prijatno dok mi je dobri rum sa Martinika podgrejavao i telo i duh. Jedna devojka uđe u kafanu i sede sama za sto blizu prozora. Bila je vrlo privlačna, lica svežeg kao tek iskovani novčić, ako se novčići iskivaju u glatkom mesu s kožom osveženom kišom, dok joj je kosa bila crna kao gavranovo krilo, oštro podsečena ukoso preko obraza. Pogledao sam je i ona me uznemiri i dosta uzbudi. Želeo sam da je mogu uneti u ovu priču, ili u neku drugu, ali ona se postavila tako da može da motri na ulicu i ulaz, i ja sam shvatio da nekog očekuje. Tako sam nastavio da pišem. Priča se pisala sama od sebe i ja nisam uspevao da idem ukorak s njom. Poručio sam još jedan rum Sent Džejms i posmatrao devojku kad god bih digao pogled, ili dok sam oštrio olovku zarezačem iz koga je uvijena piljevina padala u tacnu ispod moga pića. Video sam te, lepotice, i od sada ti pripadaš meni, čekala ti bilo koga i makar te više ne video, mislio sam. Ti pripadaš meni i ceo Pariz pripada meni, a ja pripadam ovoj beležnici i ovoj olovci. Onda sam opet nastavio da pišem i zašao duboko u priču i u njoj se izgubio. Sada sam je ja pisao, nije se pisala samo od sebe, nisam dizao pogled niti uopšte bio svestan vremena, nisam mislio gde sam, niti sam više poručivao rum Sent Džejms. I ne misleći na to, osetio sam da mi je dosta ruma Sent Džejms. Onda je priča bila gotova, i ja sam osetio veliki umor. Pročitao sam poslednji pasus i zatim pogledom potražio devojku, koje više nije bilo. Valjda je otišla s dobrim čovekom, pomislio sam. Međutim, bio sam tužan.

Sklopio sam stranice beležnice i stavio je u džep sa unutrašnje strane kaputa i onda zatražio od kelnera tuce portugaises i pola litre njihovog reskog belog vina. Pošto bih napisao neku priču, uvek bih se osećao ispražnjen, istovremeno i tužan i radostan, kao da sam spavao sa ženom; a bio sam siguran da je ovo vrlo dobra priča, premda u stvari neću znati u kojoj je meri dobra dok je sutra ponovo ne pročitam. Dok sam jeo ostrige s jakim ukusom mora i jedva primetnim ukusom metala koji je hladno belo vino spiralo, ostavljajući samo ukus mora i sočno tkivo, i dok sam ispijao njihovu hladnu tečnost iz svake školjke i spirao je niz grlo oporim ukusom vina, izgubio sam ono osećanje ispražnjenosti i onda počeo da bivam srećan i pravim planove. Sada kada je nastupilo loše vreme, možemo na kratko otići iz Pariza u neko mesto gde ćemo umesto kiše imati sneg koji promiče kroz borove i prekriva put i visoke obronke bregova, na visinu gde ćemo čuti škripu snega pod nogama dok se noću vraćamo kući. Niže Le Zavana nalazila se jedna planinska kuća sa izvanrednim pansionom u kojoj ćemo biti zajedno i imati svoje knjige, gde ćemo preko noći spavati zajedno u toplom krevetu, i gde će prozori biti otvoreni i zvezde jasne. Tamo možemo da odemo. Putujući u trećoj klasi vozom koji nije skup. Pansion je nešto skuplji od onoga što sada plaćamo u Parizu. Otkazaću sobu u hotelu gde sam pisao i preostajala je još samo neznatna kirija za stan u ulici Kardinala Lemoana 74. Pisao sam novinske članke za Toronto i novac je trebalo da stigne. Te članke sam mogao pisati bilo gde i pod bilo kakvim okolnostima, a novac za put smo imali. Možda ću van Pariza moći da pišem o Parizu, kao što u Parizu mogu da pišem o Mičigenu. Nisam znao da je za to još uvek rano, jer nisam dovoljno poznavao Pariz. Ali tako je konačno ispalo. U svakom slučaju ići ćemo ako to moja žena bude htela, i ja završih sa svojim ostrigama i vinom i

platih račun u kafani i najkraćim putem, uz Montanj Sent Ženevjev, pođoh natrag po kiši – koja je sada bila za mene samo vreme ovog trenutka, a ne nešto što menja život – prema svom stanu na vrhu brežuljka. „Mislim da će to biti divno, Tejti“, rekla je moja žena. Imala je blago izvajano lice, i njene oči i osmeh se ozariše, kao da su ove odluke bogati pokloni koje sam joj doneo. „Kada krećemo?“ „Kad god želiš.“ „Oh, ja bih da smesta krenemo. Zar to nisi znao?“ „Možda će biti lepo i vedro kada se vratimo. Kad je vedro i hladno, može biti vrlo prijatno.“ „Sigurna sam da će biti lepo“, reče ona. „Kako je to lepo od tebe što si mislio na ovaj put.“

K POUKE GOSPOĐICE STAJN ad smo se vratili u Pariz, vreme je bilo vedro i hladno i divno. Grad se prilagodio zimi, mogla su se kupiti dobra drva kod trgovca drvima i ugljem prekoputa naše ulice, a bilo je i mangala ispred mnogih dobrih kafana, tako da je i na terasama bilo toplo. U našem stanu bilo je toplo i veselo. Za ogrev smo upotrebljavali boulets, grudvice ugljene prašine presovane u obliku jaja, koje smo stavljali preko razgorelih drva, a na ulicama zimska svetlost je bila izvanredna. Sada se čovek već navikao da gleda ogolelo drveće prema nebu i da po čistom i oštrom vetru šeta po sveže opranim šljunkovitim stazama Luksemburškog parka. Za one koji su se bili pomirili s tim izgledom, drveće bez lišća je ličilo na skulpture, zimski vetrovi su duvali preko površine malih jezera a vodoskoci prštali na jarkoj svetlosti. Sada, pošto smo se vratili sa planina, sve razdaljine bile su nam kratke. Zbog visinske promene nisam primećivao brdovite uspone, sem utoliko što su mi pričinjavali zadovoljstvo, a i penjanje na najviši sprat hotela u kome sam radio, u sobi s pogledom na sve krovove i dimnjake četvrti koja je ležala na visokom brdu, predstavljalo je zadovoljstvo. Kamin u sobi je dobro vukao i u njoj je bilo toplo i prijatno za rad. U papirnim zamotuljcima donosio sam mandarine i pečeno kestenje u sobu i onda ljuštio i jeo male pomorandže nalik na mandarine, bacao njihovu koru i pljuvao seme u vatru dok sam ih jeo zajedno s kestenjem kada sam bio gladan. Zbog šetnji, hladnoće i rada uvek sam bio gladan. Gore u sobi imao sam bocu kirša koju smo doneli sa zimovanja u planinama i uvek bih popio po čašicu kad god bih bio pri kraju koje priče ili pri kraju dnevnog rada. Kad bih završio rad predviđen za taj dan, stavljao sam beležnicu, ili hartiju, u fioku stola a preostale

mandarine u džep od kaputa. Ako bih ih ostavio u sobi preko noći, one bi promrzle. Bilo je divno silaziti niz dugo stepenište sa saznanjem da sam uspešno radio. Uvek sam radio dok ne bih nešto završio i uvek sam prestajao u trenutku kada sam znao kakav će biti dalji nastavak. Na taj način mogao sam biti siguran da ću sutradan nastaviti da pišem. Ali poneki put kada sam započinjao novu priču i nisam mogao da je nastavim, sedeo sam pored vatre i gnječio koru malih pomorandži iznad ruba plamena posmatrajući plavičaste iskrice koje su one stvarale. Stajao bih i gledao preko pariskih krovova i mislio: „Nemoj se brinuti. I do sada si uvek pisao i pisaćeš i od sada. Treba samo da napišeš jednu istinsku rečenicu. Napiši najistinskiju rečenicu koja ti padne na pamet.“ Tako bih najzad napisao jednu istinsku rečenicu, i onda krenuo dalje. Onda je to bilo lako jer se pri ruci uvek nalazila jedna istinska rečenica koju sam nosio u sebi, pročitao je ili čuo kada je neko izgovorio. Ako bih počeo da pišem s doterivanjima, ili kao neko ko uvodi ili predstavlja nešto, uviđao sam da mogu da skratim to cifranje i ukrašavanje, da ga izostavim i otpočnem s prvom istinskom prostom potvrdnom rečenicom koju sam ispisivao. Gore, u toj sobi, odlučio sam da pišem po jednu priču o svakoj stvari koju poznajem. Pokušavao sam da tako postupam za sve vreme dok sam pisao, i to je bila korisna i stroga disciplina. U toj sobi sam naučio da ne mislim o bilo čemu što sam napisao od trenutka kad sam prestajao da pišem do trenutka kada sam opet počinjao sledećeg dana. Na taj način, verovao sam, moja će podsvest raditi u vezi sa onim što pišem, a istovremeno ću slušati druge ljude i sve primećivati; učiću, nadao sam se, i čitaću, tako da ne mislim na svoj rad i učinim sebe nesposobnim da ga završim. Spuštati se stepenicama posle uspešno obavljenog posla, a za to je bila potrebna sreća koliko i disciplina, bilo je divno osećanje i tako slobodan mogao sam da krenem ma kuda po Parizu.

Ako bih se u toku popodneva raznim ulicama spustio do Luksemburškog parka, mogao bih da prošetam kroz vrtove i odem do Luksemburškog muzeja gde su se nalazila velika platna koja su sada većinom preneta u Luvr i Že de Pom. Odlazio sam tamo skoro svakog dana zbog Sezanovih slika i da vidim Manea, Monea i ostale impresioniste, koje sam prvi put upoznao u Umetničkom institutu u Čikagu. Od Sezanovih platna sam izvukao pouku da pisanje jednostavnih istinskih rečenica neće mnogo pomoći da moje priče dobiju one dimenzije koje sam pokušavao da u njih unesem. Učio sam vrlo mnogo od njega ali nisam bio u stanju da to dovoljno jasno ma kome objasnim. Osim toga bila je to i tajna. Međutim, kad bi se svetlost u Muzeju ugasila, odlazio sam kroz Park i zaustavljao se u studiju, u stanu u kome je živela Gertruda Stajn, u ulici Fleri 27. Moja žena i ja smo posećivali gospođicu Stajn, a ona i prijateljica koja je kod nje živela bile su vrlo srdačne i prijazne, i mi smo voleli prostrani studio s velikim slikama. Studio je bio sličan najboljim odeljenjima u najdivnijem muzeju, s tom razlikom što se u njemu nalazio veliki kamin i što je tu bilo toplo i ugodno a one nas služile dobrim jelom i čajem i prirodno destilisanim likerima od rumenih šljiva, žutih šljiva ili divljih malina. Ovo su bili mirišljavi, bezbojni alkoholni napici, koje su one služile iz kristalnih boca, i u malim čašama, i bez obzira da li je to bio quetsche, mirabelle ili framboise, svi su imali ukus voća od koga su ih spravljale, pretvarali se u suzdržanu vatru na jeziku koja vas je grejala i razvezivala vam jezik. Gospođica Stajn je bila vrlo krupna ali ne i visoka – teške građe kao seljanka. Imala je divne oči i snažno nemačko-jevrejsko lice koje je moglo biti i furlansko, te me je podsećala na seljanku s italijanskog severa zbog svojih haljina, svog živog lica i veoma lepe, guste i bujne doseljeničke kose koju je češljala na isti način kako je to verovatno činila i u svojim školskim danima. Govorila je sve vreme i isprva je pričala o ljudima i mestima.

Njena družbenica bila je omanja rasta i imala je vrlo prijatan glas, vrlo tamnu put, kosu podsečenu kao u Jovanke Orleanke, na ilustracijama Butea de Monvila, i vrlo povijen nos. Kada smo prvi put došli kod njih, radila je jednu tapiseriju, te je bila zauzeta radom na njoj, služenjem hrane i pića, kao i razgovorom sa mojom ženom. Vodila je jedan razgovor i slušala drugi, i često prekidala onaj u kojem nije učestvovala. Docnije mi je objasnila da je uvek razgovarala sa suprugama. Supruge, kako smo moja žena i ja shvatili, bile su tolerisane. Ali mi smo voleli gospođicu Stajn i njenu prijateljicu, iako je ova prijateljica bila strašna. Slike i kolači i eau-de-vie bili su zaista izvanredni. Izgledalo je da i one nas vole i ophodile su se prema nama kao da smo vrlo dobra, lepo vaspitana deca od koje se može očekivati da će uspeti u životu, i ja sam osećao da nam one opraštaju što smo zaljubljeni i u braku – vreme će već to srediti – i kada ih je moja žena pozvala na čaj, prihvatile su poziv. Kada su došle u naš stan, izgledalo je da nas vole još i više; ali bilo je to možda zbog trga što je stan bio tako mali da smo se osećali mnogo prisnije. Gospođica Stajn je sela na postelju na podu i zatražila da vidi priče koje sam napisao, rekavši zatim da joj se sviđaju sve sem jedne pod naslovom „Gore u Mičigenu“. „To je dobro“, rekla je. „To se uopšte ne postavlja kao pitanje. Ali ona je inaccrochable. Znači da je kao slika koju slikar naslika i onda ne može da je okači na izložbi i niko je neće kupiti zbog toga što je ni taj ne bi mogao okačiti.“ „Ali zašto, ako ona nije gruba već predstavlja samo pokušaj da se primene reči koje ljudi zaista upotrebljavaju? Ako su to jedine reči koje mogu da iznesu priču i koje čovek mora da primeni? Morate ih upotrebiti.“ „Ali vi uopšte ne shvatate smisao moje primedbe“,~rekla je ona. „Ne smete pisati ništa što je inaccrochable. To ne vodi ničemu. To je pogrešno, a i budalasto.“ Ona lično želela je da njeni tekstovi budu objavljeni u časopisu Atlantic Montlu, to mi je sama rekla, i dodala da

će tako i biti. Kazala mi je da nisam dovoljno dobar pisac da bi me objavljivali u tom časopisu ili u The Saturday Evening Post, ali da na svoj način mogu biti neka nova vrsta pisca; međutim, pre svega moram imati na umu da ne pišem priče koje su inaccrochable. Nisam se prepirao oko ovoga niti ponovo nastojao da objasnim svoje pokušaje u vezi sa pisanjem dijaloga. To se ticalo samo mene i bilo je mnogo zanimljivije slušati. To popodne ispričala nam je i kako se kupuju slike. „Morate se rešiti, ili ćete kupovati odela ili ćete kupovati slike“, rekla je ona. „To vam je prosto i jednostavno tako. Niko ko nije vrlo bogat ne može da kupuje i jedno i drugo. Nemojte da obraćate pažnju na svoje odelo, a pogotovo ne na modu; odelo kupujte da vam u njemu bude ugodno i da vam dugo traje, onda će vam novac od njega ostati za kupovinu slika.“ „Ali makar ne kupovao sebi odela od danas pa do veka“, rekao sam, „neću imati dovoljno novca da kupim Pikasoova platna koja želim.“ „Ne. On je van vaših mogućnosti. Morate kupovati platna slikara vaših godina – onih koji su vaši ispisnici. Srešćete se vi sa njima. Upoznaćete se sa njima, tu u ovoj četvrti. Uvek ima dobrih novih i ozbiljnih slikara. Ali nikada nećete preterati u kupovini odela za sebe. U pitanju će uvek biti vaša žena. Ženske haljine su te koje su toliko skupe.“ Primetio sam svoju ženu kako pokušava da ne gleda u čudnu, sirotinjsku haljinu gospođice Stajn, i to joj je polazilo za rukom. Kada su otišle, pomislio sam da smo im još uvek bili u volji, i one su nas pozvale da opet dođemo u ulicu Fleri 27. Tek docnije pozvala me je da u toku zime dolazim u studio u bilo koje vreme posle pet. Susreo sam se sa gospođicom Stajn u Luksemburškom parku. Ne mogu se setiti da li je šetala svog psa ili mačku, ni da li je u to vreme imala psa. Znam da sam se ja šetao sam, jer tada nismo mogli da imamo psa, pa čak ni mačku, i jedine

mačke koje sam poznavao viđao sam po kafanama ili malim restoranima ili pak velike mačke kojima sam se divio u prozorima kućnih nastojnica. Docnije sam često sretao gospođicu Stajn sa njenim psom u Luksemburškom parku; međutim, ovog puta, mislim da je to bilo pre nego što je uopšte imala psa. Ali ja sam prihvatio njen poziv, imala ona psa ili nemala, i od tada sam navraćao u njen studio; uvek me je služila prirodnom eau-de-vie, zahtevajući da ponovo napunim svoju čašu, i ja sam gledao slike i razgovarao. Slike su bile uzbudljive i razgovor je lepo tekao. Uglavnom je govorila ona, pričajući mi o modernim slikama i o slikarima – više o njima kao ljudima nego kao o slikarima – a govorila je i o svome radu. Pokazala mi je mnogobrojne svežnjeve svog rukopisa na kome je radila i koji je njena prijateljica svakog dana prekucavala. Svakodnevno pisanje činilo ju je srećnom, ali pošto sam je bolje upoznao, uvideo sam da bi za njenu dalju sreću bilo neophodno da ovaj postojani dnevni učinak, koji je količinski zavisio od njene energije, bude objavljen i da njime stekne priznanje. Ovo se nije tako oštro postavljalo u trenutku kada sam je prvi put sreo, pošto je već objavila tri pripovetke koje su bile razumljive svakome. Jedna od ovih pripovedaka, „Melankta“, bila je vrlo dobra i dobri primeri njenog eksperimentalnog pisanja bili su objavljeni u obliku knjige i doživeli lepe pohvale od strane kritičara koji su se sreli sa njom ili je poznavali. Ona je bila takva ličnost da kada bi želela da nekog pridobije za sebe, nije trpela otpore, i kritičari koji su je poznavali i videli njene slike primali su na veru njeno pisanje koje nisu mogli razumeti jer su se oduševljavali njome kao ličnošću, a imali su i poverenja u njene sudove. Ona je takođe otkrila mnoge istine o ritmu i upotrebi ponovljenih reči koje su bile vredne i dragocene, i o ovome je veoma ubedljivo govorila. Međutim mrzela je skapavanje nad prepravljanjem tekstova i obavezu da svoje pisanje čini razumljivim, iako su joj objavljivanje i zvanično priznanje bili neophodni,

naročito za neverovatno dugu knjigu koja je nosila naziv Nastajanje Amerikanaca. Ova knjiga je imala veličanstven početak i znatnim delom bila je vrlo dobro pisana, u razvučenim i sjajnim pasusima, ali su se kasnije javljala beskrajna ponavljanja, koja bi jedan savesniji i manje lenj pisac bacio u korpu za otpatke. Ja sam se vrlo dobro upoznao sa rukopisom pošto mi je palo u deo – možda bi bolje bilo reći, pošto sam bio primoran – da ga dam Fordu Madoksu Fordu koji će ga objavljivati u nastavcima u The Transatlantic Review, znajući da će njegovo izlaženje nadživeti i sam časopis. Da bi bio objavljen u časopisu, morao sam da čitam sve korekture rukopisa umesto gospođice Stajn, jer njoj takav posao nije pružao nikakvog zadovoljstva. Tog hladnog prepodneva, kada sam prošao pored nastojničkog prozorčeta i kroz hladno dvorište ušao u topli studio, sve je ovo još godinama bilo pred nama. Tog dana gospođica Stajn mi je davala pouke o seksu. U to vreme mi smo već bili prilično prisni i naučio sam da je sve ono što nisam razumevao, verovatno bilo u vezi sa seksom. Gospođica Stajn je mislila da sam isuviše neobavešten o seksu, a moram priznati da sam imao izvesna predubeđenja u odnosu na homoseksualnost, pošto sam poznavao samo njene primitivnije vidove. Znao sam da se zbog toga nosi nož koji je valjalo upotrebiti u društvu skitnica, dok sam bio dete – u onim danima kada reč „vukovi“ nije bila samo šatrovački izraz da se označe ljudi koji su opsednuti proganjanjem žena. Znao sam mnoge inaccrochable izraze i reči koje sam bio naučio u Kanzas Sitiju, ili običaje u izvesnim krajevima tog grada, zatim Čikaga, I na lađama na jezeru. Pod izgovorom da joj postavljam pitanja, pokušao sam da objasnim gospođici Stajn da se jedan dečak, kada se kreće u društvu ljudi, mora osećati spremnim da ubije čoveka, da zna kako će to učiniti, i da zaista bude načisto s tim da će to učiniti, kako bi izbegao da bude upetljan u tu radnju. Ovaj izraz bio je accrochable. Ako ste bili spremni da ubijete, drugi bi to

brzo osetili i onda vas ostavljali na miru. Međutim, bilo je i izvesnih situacija u kojima niste mogli dozvoliti sebi da vas na to prinude ili vas u to upetljaju. Mogao sam da se jasnije izrazim frazom koju su upotrebljavali vukovi na lađama na jezeru: „Nema samo da se cepaš, nego imaš da čuvaš i dupe“. Ali ja sam uvek vodio računa o svom načinu izražavanja pred gospođicom Stajn, čak i onda kad bi jedna istinska fraza mogla da razjasni ili bolje izrazi jedno predubeđenje. „Da, da, Hemingveju“, rekla je ona. „Ali vi ste živeli u jednoj sredini među kriminalcima i izopačenjacima.“ Nisam hteo da se raspravljam, premda sam mislio da sam živeo u svetu kakav je već taj svet bio, a u njemu je bilo svakojakih ljudi koje sam pokušavao da razumem, iako neke od njih nisam voleo, a neke još i danas mrzim. „Ali šta biste vi radili sa postarijim čovekom izvanrednog držanja, i velikog imena, koji je dolazio u bolnicu u Italiji i donosio mi bocu marsale ili kamparija ponašajući se besprekorno, i za koga sam jednog dana morao da kažem sestri da ga nikada više ne pusti u moju sobu?“ upitao sam. „Ti ljudi su bolesni i bespomoćni i trebalo bi da ih sažaljevate.“ „Da li bi trebalo da sažaljevam toga i toga?“ upitao sam. Rekao sam njegovo ime, iako je i on sam uživao u tome da se otkriva, tako da nije bilo ni potrebno da ga imenujem. „Ne. On je pokvarenjak. On je potkupljivač i zaista pokvaren.“ „Ali njega smatraju dobrim piscem.“ „To on nije“, rekla je. „On je jednostavno cirkusant i potkupljuje iz čistog zadovoljstva da potkupljuje, a nateruje ljude i na druge poroke. Na primer, na uzimanje droga.“ „A u Milanu, čovek koga bi trebalo da sažaljevam, nije li pokušavao da mene potkupi?“ „Nemojte biti smešni. Kako je on mogao vas da potkupi? Može li se jednom bocom marsale potkupiti mladić kao što

ste vi, koji pije žestoka pića? Ne, on je bio jedan bedni starčić koji nije bio u stanju da pomogne sebi. Bio je bolestan i bespomoćan i trebalo bi da ga sažaljevate.“ „I jesam u ono vreme“, rekao sam. „Ali bio sam razočaran, jer se tako lepo ponašao.“ Ispio sam još jedan gutljaj eau-de-vie, sažaljevao starog i gledao Pikasoov akt devojke sa korpom cveća. Ja nisam bio započeo razgovor, i pomišljao sam da je već postao pomalo opasan. Gotovo nikada nije bilo zastoja u razgovorima sa gospođicom Stajn, ali sada smo zaćutali; pored toga, ona je nešto želela da mi kaže, te stoga napunih čašu. „Vi stvarno ne znate ništa o tim stvarima, Hemingveju“, rekla je ona. „Poznavali ste notorne kriminalce, bolesne ljude i pokvarenjake. Glavno je to što je postupak koji čine homoseksualci ružan i oduran, i posle njega oni se gade sami sebe. Piju i uzimaju droge, da bi to prikrili; ali oni se gade svog postupka, uvek menjaju svoje partnere i stvarno ne mogu biti srećni.“ „To shvatam.“ „Kod žena stvar stoji obrnuto. One ne čine ništa zbog čega bi se gadile sebe, ništa odvratno, i posle toga su srećne i mogu da vode srećan zajednički život.“ „Razumem“, rekoh. „Ali šta ćemo sa tom i tom?“ „Ona je pokvarena“, reče gospođica Stajn. „Ona je stvarno pokvarena, tako da nikada ne može biti srećna izuzev sa novim osobama. Ona kvari ljude.“ „Razumem.“ „Jeste li sigurni da razumete?“ Bilo je toliko stvari koje je trebalo razumeti tih dana, i ja sam bio srećan kada smo prešli na drugi razgovor. Park je bio zatvoren te sam morao da prođem pored njega do ulice Vožirar, i zađem za donji deo. Bilo je tužno kada je park zatvoren i zakatančen, i s tugom sam ga zaobilazio umesto da prođem kroz njega i žurno stignem kući, u ulicu Kardinala Lemoana. I dan je sjajno počeo. Sutra ću morati ozbiljnije da radim. Rad može gotovo sve da izleči, mislio

sam onda, i to mislim i sada. U to vreme jedino od čega je trebalo da se izlečim – tako sam bar ja odlučio da gospođica Stajn misli – bila je mladost i moja ljubav prema ženi. Nisam ni najmanje bio tužan kada sam stigao kući u ulicu Kardinala Lemoana, i ispričao ženi do kakvog sam novog saznanja došao. Preko noći bili smo srećni sa svojim već ranije stečenim saznanjima kao i drugim, novim saznanjima koja smo stekli u planinama.

N „UNE GENERATION PERDUE“ ije bilo teško steći naviku i svraćati u ulicu Fleri 27 u kasna popodneva, jer tamo je bilo topline, velikih slika i razgovora. Često kod gospođice Stajn nije bilo gostiju i ona je uvek bila prijateljski raspoložena, a jedno duže vreme i srdačna. Pošto bih se vratio sa svojih putovanja na koja sam odlazio radi raznih političkih konferencija, ili na Bliski istok ili u Nemačku, zbog kanadskog lista i novinskih agencija za koje sam radio, tražila je od mene da joj pričam o svim zanimljivim pojedinostima. U tim pričanjima uvek je bilo smešnih delova i oni su joj se sviđali, isto kao i priče koje su Nemci nazivali „humorom na vešalima“. Želela je da zna za prijatni deo toka stvari u svetu; nikada za stvarni, nikada za ružni. Bio sam mlad, nimalo turoban i uvek je bilo neobičnih i smešnih stvari koje su mi se događale, čak i u najgore vreme, i gospođica Stajn je volela da sluša o tome. O drugim stvarima nisam joj pričao već sam o njima pisao. Kada se nisam vraćao sa kakvih putovanja, a svratio bih u ulicu Fleri posle rada, pokušavao sam pokatkad da nateram gospođicu Stajn da priča o knjigama. Kada sam pisao, osećao sam potrebu da čitam ono što sam napisao. Ako čovek misli stalno o tome, onda se gubi nit stvari o kojoj se piše, pre nego što se nastavi s pisanjem sledećeg dana. Bilo je nužno zabaviti se fizički, zamoriti telo, a bilo je dobro i voditi ljubav sa ženom koju volite. To je bilo bolje od svega. Ali potom, kada se ispraznite, morali ste nužno čitati kako ne biste mislili ili brinuli o svom radu dok ga ponovo ne uzmete u ruke. Bio sam već naučio da nikada ne iscrpim vrelo svog pisanja, već da uvek stanem dok još ima nečeg u dubini samog vrela, te tako omogućim da se ono ponovo napuni preko noći, iz izvora koji ga napajaju. Da bih odvratio misli od pisanja, pokatkad posle rada čitao bih pisce koji su u to vreme pisali, kao što su Oldos

Haksli i D. X. Lorens, ili bilo kojeg drugog pisca čije su se objavljene knjige mogle dobiti u knjižari Silvije Bič, ili pak naći na kejovima. „Haksli je mrtav čovek“, rekla je gospođica Stajn. „Zašto biste čitali jednog mrtvog čoveka? Zar ne vidite i sami da je mrtav?“ Nisam uviđao, tada, da je on mrtav čovek i rekao sam da me njegove knjige zabavljaju i odvraćaju mi misli. „Trebalo bi da čitate ono što je zaista dobro, ili pak ono što je iskreno loše.“ „Ja čitam zaista dobre knjige cele zime, čitao sam ih cele prošle zime i čitaću ih iduće zime, a iskreno loše knjige ne volim.“ „Zašto čitate taj šund? To je nadmeni šund, Hemingveju. I to od jednog mrtvog čoveka.“ „Volim da vidim šta u njima piše“, rekao sam. „A one mi i odvraćaju misli.“ „Koga pisca još čitate sada?“ „D. X. Lorensa“, rekoh. „Napisao je neke vrlo dobre pripovetke, među njima i jednu pod naslovom ’Pruski oficir’.“ „Pokušala sam da čitam njegove romane. On je nemoguć. Patetičan je i nerazuman. Piše kao bolestan čovek.“ „Meni su se dopali Sinovi i ljubavnici i Beli paun“, rekao sam. „Možda ova druga knjiga i nije baš tako dobra. A Zaljubljene žene nisam mogao da čitam.“ „Ako ne želite da čitate ono što je loše, već želite da čitate nešto što će vam privući pažnju, a uz to je na svoj način i izvanredno napisano, trebalo bi da uzmete Mari Belok Londs,“ Nisam bio ništa čuo o njoj, i gospođica Stajn mi je pozajmila Stanara, izvanrednu pripovest o Džeku Trboseku, i još jednu knjigu o ubistvu u nekakvom mestu izvan Pariza koje je moglo biti samo Angijen-le-Ben. Obe knjige bile su sjajne za čitanje posle rada, ličnosti u njima verodostojne a radnja i užas nikada lažni. One su

predstavljale savršeno štivo u časovima predaha, i ja sam pročitao sve knjige gospođe Belok Londs koliko god ih je bilo. Ali njih nije bilo ne znam koliko i nijedna nije bila kao prve dve, i nije mi pošlo za rukom da pronađem ma šta tako dobro da bih ispunio slobodne časove u toku dana ili noći, sve dok se nisu pojavile prve dobre Simenonove knjige. Mislim da bi gospođica Stajn volela dobre Simenonove knjige – prva koju sam pročitao bila je ili L’ Ecluse Numero 1 ili La Maison du Canal – ali nisam baš siguran jer u vreme kada sam poznavao gospođicu Stajn ona nije volela da čita na francuskom, iako je volela da govori tim jezikom. Prve dve Simenonove knjige koje sam ikada pročitao dala mi je Dženet Flaner. Ona je volela da čita na francuskom i čitala je Simenonove napise još dok je ovaj pisao reportaže o zločinima. U toku tri ili četiri godine, dok smo bili dobri prijatelji, ne sećam se da je Gertruda Stajn ikada govorila pohvalno o bilo kom piscu koji nije pohvalno pisao o njenom delu, ili učinio nešto da potpomogne njenu spisateljsku karijeru, sem kada su u pitanju bili Ronald Ferbank i, docnije, Skot Ficdžerald. Kada sam je prvi put sreo, ona nije govorila o Šervudu Andersonu kao piscu, već je uzbuđeno pričala o njemu kao čoveku i o njegovim velikim, divnim, toplim italijanskim očima, o njegovoj ljubaznosti i njegovom šarmu. Nisam mario za njegove velike divne i tople italijanske oči ali sam neobično voleo neke njegove pripovetke. One su bile jednostavno pisane, pokatkad i izvanredno lepo pisane; poznavao je ljude o kojima je pisao i veoma vodio računa o njima. Gospođica Stajn nije želela da govori o njegovim pripovetkama, već samo o njegovoj ličnosti. „A šta mislite o njegovim romanima?“ upitao sam je. Nije htela da govori o Andersonovim delima ništa više no što je želela da govori o Džojsu. Ako biste pomenuli Džojsa dvaput, više ne biste bili pozvani u njenu kuću. Bilo je to kao da ste se pred jednim generalom povoljno izrazili o

drugom generalu. Naučili biste da to ne činite još pri prvoj ovakvoj grešci. Mogli ste, međutim, uvek pomenuti generala koga je general s kojim ste razgovarali potukao. General s kojim ste razgovarali izdašno bi pohvalio pobeđenog generala i zatim nastavio o pojedinostima kako ga je pobedio. Andersonove pripovetke bile su isuviše dobre da bi razgovor srećno tekao. Bio sam spreman da kažem gospođici Stajn kako su neobično loši njegovi romani, ali i to ne bi valjalo jer bi značilo da kritikujem jednog od njenih najodanijih podržavalaca. Kada je napisao roman kome je dao konačni naslov Crni smeh, do te mere užasno loš, smešan i usiljen da se nisam mogao uzdržati da ga ne kritikujem u jednoj parodiji1 , gospođica Stajn se prilično naljutila. Napao sam nekog ko je predstavljao deo njenog aparata. Ali duže vreme pre toga ona nije bila ljuta. Sama je počela da izdašno hvali Šervuda tek pošto je ovaj pao u zasenak kao pisac. Bila je ljuta na Ezru Paunda zbog toga što je isuviše brzo seo na jednu malu, lomnu i, bez sumnje, neudobnu stolicu, koja mu je sasvim mogućno bila namerno data, te je ova ili napukla ili se slomila. Da je on veliki pesnik i jedan blag i otmen čovek, koga je mogla smestiti i u kakvu normalnu stolicu, to se uopšte nije uzimalo u obzir. Razlozi zašto ne voli Ezru, vešto i zlobno sročeni, bili su izmišljeni godinama kasnije. Dogodilo se to po našem povratku iz Kanade, dok smo stanovali u ulici Notr-Dam-de-Šan, a gospođica Stajn i ja bili još uvek dobri prijatelji, kada je ona napravila primedbu o izgubljenoj generaciji. Imala je neku teškoću oko paljenja na svom starom T-modelu forda, koji je u to vreme vozila, i mladić koji je radio u garaži, i bio u vojsci poslednje godine rata, nije bio vičan, ili nije prekršio prvenstvo kola, prilikom popravke forda gospođice Stajn. U svakom slučaju on nije bio serieux i gazda garaže ga je nekoliko puta strogo ukorio nakon negodovanja gospođice

Stajn. Patron mu je rekao: „Svi ste vi jedna generation perdue.“ „To ste vi. To ste vi svi“, rekla je gospođica Stajn. „Svi vi mladići koji ste učestvovali u ratu. Vi ste izgubljena generacija.“ „Zaista?“ rekoh ja. „Jeste“, uporno je tvrdila ona. „Vi ništa ne poštujete. Napijate se do samouništenja…“ „Da li je mladi mehaničar bio pijan?“ upitao sam. „Naravno da nije.“ „Da li ste ikad mene videli pijanog?“ „Ne. Ali vaši prijatelji su pijanice.“ „Ja sam bivao pijan“, rekao sam. „Ali ovde ne dolazim u napitom stanju.“ „Sigurno da ne dolazite. To nisam ni kazala.“ „Mladićev patron je bio pijan verovatno još ujutru u jedanaest“, rekoh ja. „Zato i pravi tako lepe fraze.“ „Nemojte se prepirati sa mnom, Hemingveju“, rekla je gospođica Stajn. „To je sasvim beskorisno. Svi ste vi jedna izgubljena generacija, baš kao što je vlasnik garaže i rekao.“ Docnije, kada sam napisao svoj prvi roman, pokušao sam da jednim navodom iz Knjige propovednikove uravnotežim izjavu vlasnika garaže. Ali te noći vraćajući se kući mislio sam o mladiću iz garaže i da li su ga ikada prevozili jednim od onih kola pretvorenih u bolnička. Sećam se kako su im pregorevale kočnice pri spuštanju niz planinske puteve, s punim tovarom ranjenika, kako su ih kočili prvom, i najzad prebacivanjem u rikverc, i kako su poslednja od njih puštana nizbrdo na prazno, da bi ih potom mogli zameniti velikim fijatima, sa dobrim Hmenjačem i potpuno metalnim kočnicama. Mislio sam o gospođici Stajn i Šervudu Andersonu, i o sebičnjaštvu i duhovnoj lenjosti nasuprot disciplini, i onda razmišljao o tome ko koga naziva izgubljenom generacijom? Tada, dok sam se bližio „Klozeri de Lila“, i dok je svetlost obasjavala mog starog prijatelja, statuu maršala Neja, s isukanim

mačem i senkama drveća na bronzi, i on tu stajao sam samcit sa svojim strašnim porazom kod Vaterloa, mislio sam kako sve generacije postaju zbog nečega izgubljene, uvek su bile i uvek će biti; zastadoh kod „Lila“ da pravim spomeniku društvo i popijem jedno hladno pivo pre nego što se uputim kući, u stan iznad strugare. Ali sedeći tamo s pivom u ruci, posmatrajući statuu i sećajući se koliko dana je Nej proveo u borbi, i to lično, sa zaštitnicom u povlačenju iz Moskve, iz koje se Napoleon izvezao u kočiji sa Kolenkurom, mislio sam kako je prisan i drag prijatelj gospođica Stajn i kako je divno govorila o Apolineru i njegovoj smrti na dan primirja 1918, dok je gomila izvikivala „d bas Guillaume“, a Apoliner, u svom delirijumu, mislio da se to deru protiv njega, i pomislih, učiniću sve što do mene stoji da joj budem na usluzi i postaram se da bude pravično prosuđena za dobro delo koje je stvorila, dogod to budem bio u stanju, tako mi pomogli Bog i maršalović Nej. Ali do vraga s pričama o izgubljenoj generaciji i svim prljavim, jevtinim etiketama. Kada sam stigao do kuće, i ušao u dvorište, i onda krenuo gore i video svoju ženu i sina i njegovu mačku, Cicu Ef, sve njih srećne pored vatre u kaminu, rekao sam ženi: „Znaš, Gertruda je ipak dobra žena.“ „Naravno, Tejti.“ „Ali ponekad baš priča trista gluposti.“ „Ja to nikad nisam čula“, rekla je moja žena. „Ja sam supruga, i sa mnom razgovara samo njena prijateljica.“

T ŠEKSPIR I KOMPANIJA ih dana nisam imao para da kupujem knjige. Knjige sam uzajmljivao iz pozajmne biblioteke „Šekspir i kompanija“, u stvari biblioteke i knjižare Silvije Bič u ulici Odeon 12. Dok je ulicom brisao hladni vetar, ovo je bilo toplo, veselo mesto sa velikom peći preko zime, stolovima i policama sa knjigama, novim knjigama u izlogu, i fotografijama čuvenih živih i mrtvih pisaca na zidovima. Fotografije su uvek bile nalik na tek napravljene snimke, i čak su i mrtvi pisci izgledali kao da su odista živi. Silvija je imala živahno, oštro vajano lice, smeđe oči, žive kao u životinjice i vesele kao u devojčice, smeđu talasastu kosu koju je četkala nagore od lepog čela, i koju je sekla visoko iznad ušiju i linije okovratnika svog smeđeg somotskog kaputića. Imala je lepe noge i bila je ljubazna, vesela i zanimljiva, a volela je i da se šali i ogovara. Niko koga sam ikada poznavao nije bio tako ljubazan prema meni kao ona. Bio sam vrlo stidljiv kada sam prvi put ušao u knjižaru, i nisam imao dovoljno novca pri sebi da bih se učlanio u pozajmnu biblioteku. Rekla mi je da mogu platiti ulog kad budem imao novca, izdala mi kartu i kazala da mogu uzeti koliko god želim knjiga. Nije postojao nikakav razlog zbog koga bi morala da ima poverenja u mene. Nije me poznavala, a adresa koju sam joj dao, ulica Kardinala Lemoana 74, nije mogla biti jadnija. Ali ona je bila divna, čarobna i puna dobrodošlice, a iza nje, uvis do samog vrha tavanice, i prelazeći u zadnju sobu koja je gledala na unutrašnje dvorište zgrade, pružale su se mnogobrojne police s čitavim bogatstvom knjiga. Počeo sam najpre s Turgenjevom i uzeo dve knjige Lovčevih zapisa, i jedan raniji roman D. X. Lorensa, mislim Sinove i ljubavnike, a Silvija mi je rekla da mogu uzeti još knjiga ako želim. Izabrao sam Rat i mir u prevodu

Konstanse Garnet, i Kockara i druge pripovetke Dostojevskog. „Vi se nećete uskoro pojaviti kod nas ako budete uzeli na čitanje sve ovo“, rekla je Silvija. „Vratiću se da platim ulog“, rekao sam. „Imam nešto novca kod kuće.“ „Nisam to mislila“, rekla je. „Možete platiti kad god vam to bude bilo zgodno.“ „Kada dolazi Džojs?“ upitao sam. „Ako dođe, onda obično navrati kasno po podne“, odgovorila je. „Da li ste ga ikada videli?“ „Videli smo ga u Mišoovom restoranu pri obedu sa porodicom“, rekao sam. „Ali nije pristojno gledati ljude kada jedu, a Mišoov restoran je skup.“ „Vi se hranite kod kuće?“ „Sada uglavnom kod kuće“, rekoh. „Imamo dobru kuvaricu.“ „U vašoj neposrednoj blizini nema nijednog restorana, je l’ tako?“ „Ne. A otkud to znate?“ „Larbo je tamo živeo“, rekla je ona. „Dosta je voleo taj kraj i samo mu je to smetalo.“ „Najbliže dobro mesto gde se može jevtino jesti je pored Panteona.“ „Ne znam taj kraj. Mi se hranimo kod kuće. Vi i vaša supruga nas morate jednom posetiti.“ „Pričekajte dok vidite da li ću vam platiti“, rekoh. „Ali, veliko vam hvala.“ „Nemojte brzo čitati“, rekla je ona. Kod kuće, u ulici Kardinala Lemoana, imali smo dvosobni stan u kome nije bilo tople vode i klozeta, sem jedne antiseptične posude, nimalo ugodne za onog ko je navikao na mičigenske klozete u sporednim zgradama. Uz lep pogled i dobre feder-madrace u ugodnoj postelji na podu, bio je to veseo i živahan stan. Kad sam ušao s knjigama, ispričao sam ženi o divnom mestu koje sam pronašao.

„Ali, Tejti, moraš otići još danas po podne i platiti ulog“, rekla je ona. „Sigurno da ću otići“, rekao sam. „Ići ćemo oboje. Onda možemo da krenemo pored reke i duž kejova.“ „Da pođemo Senskom ulicom i zavirimo u sve galerije i izloge.“ „Dabome. Možemo da idemo kud god hoćemo i onda svratimo u neku novu kafanu gde nikog ne poznajemo, i gde niko nas ne poznaje, i popijemo po piće.“ „Možemo i dva.“ „Možemo negde i da jedemo.“ „Ne. Nemoj zaboraviti da treba da platimo za biblioteku.“ „Vratićemo se i jesti kod kuće; imaćemo finu večeru i pićemo bon iz zadružnog podruma koji možeš videti odavde s prozora zajedno sa cenom vina istaknutom u izlogu. A posle toga ćemo čitati i onda leći u krevet i voditi ljubav.“ „I uvek ćemo voleti samo jedno drugo.“ „Da. Samo jedno drugo.“ „Kakvo divno popodne i veče. A sad bolje da ručamo.“ „Ja sam strašno gladan“, rekoh. „Radio sam u kafani i popio samo café creme.“ „Kako je išlo, Tejti?“ „Mislim da je išlo dobro. Bar se nadam da jeste. Šta imamo za ručak?“ „Rotkvice, i dobar foie de veau sa pireom od krompira i salatom od žumenice. I pitu od jabuka.“ „A imaćemo sve knjige ovog sveta za čitanje, i kad pođemo na put možemo da ih ponesemo.“ „Da li bi to bilo na mestu?“ „Zašto da ne.“ „Ima li ona i Henrija Džejmsa?“ „Sigurno.“ „Bože moj“, rekla je ona. „Baš si imao sreće što si našao to mesto.“ „Mi uvek imamo sreće“, rekao sam, i kao budala nisam kucnuo u drvo. U tome stanu bilo je drveta o koje sam

mogao da kucnem kud god se okrenuo.

K SVET SENE ada se krene s vrha ulice Kardinala Lemoana, mnogi putevi izbijaju na reku. Najkraći je vodio pravo, premda strmo, niz ulicu, tako da ste izlazili, pošto prethodno izbijete na ravni deo i pređete kroz saobraćajnu gužvu na početku Bulevara Sen Žermen, na jedan sumoran kraj gde se pružao tmuran i vetroviti deo rečne obale, dok vam se zdesna nalazila Vinska pijaca. Ovo nije bila pijaca nalik na ostale pariske tržnice, već nekakvo slagalište u kome se vino uskladištavalo pod plombom do naplate taksa, te je spolja izgledalo žalosno kao kasarna ili kaznionica. Preko Seninog rukavca pružalo se Ostrvo Sen Luj, s uskim ulicama i starim, visokim, divnim kućama, te ste mogli da pređete preko ili da skrenete levo i pođete niz kej, dok su Ostrvo Sen Luj, Notr-Dam i Ostrvo Site bili stalno pred vama. Na knjižarskim tezgama duž keja mogli ste pokoji put da nađete tek objavljene američke knjige i to po vrlo pristupačnim cenama. Restoran „Le Tur d’Aržan“ imao je nekoliko soba iznad restorana koje su izdavali u to vreme, dajući gostima popust u restoranu, a ako bi ovi ostavili za sobom kakve knjige, tu nedaleko uz kej nalazila se knjižarska tezga kojoj ih je valet de chambre prodavao, tako da ste ih mogli kupiti od vlasnice za svega nekoliko franaka. Ona nije imala poverenja u knjige na engleskom jeziku, plaćala je za njih ništavnu cenu, i prodavala ih uz malu i brzu zaradu. „Vrede li što te knjige?“ upitala me je ona docnije kada smo postali prijatelji. „Nađe se pokatkad neka.“ „I kako znate koja je dobra?“ „To mogu da saznam tek pošto ih pročitam.“

„Pa ipak, to vam je neka vrsta lutrije. I koliko sveta može da čita na engleskom?“ „Čuvajte ih za mene i ja ću ih pregledati.“ „Ne. To ne mogu. Vi ne dolazite redovno. Neki put prođe dosta vremena dok navratite. Moram da ih prodam što je moguće pre. Za njih niko ne može da kaže da li su bezvredne. Kad bi ispale bezvredne, ne bih ih nikad prodala.“ „A kako ocenjujete koja je francuska knjiga dobra?“ „Pre svega tu su slike. A onda i pitanje kvaliteta slika. Pa povez. Ako je knjiga dobra, vlasnik će je ukoričiti kako valja. Sve knjige na engleskom su ukoričene, ali loše ukoričene. Tu nema načina da ih čovek proceni.“ Osim te tezge s knjigama blizu „Le Tur d’Aržana“ sve do keja Velikih Avgustinaca nije bilo drugih na kojima su prodavali američke ili engleske knjige. Odatle pa sve do drugog dela Volterovog keja, bilo je nekoliko tezgi koje su prodavale knjige kupljene od osoblja hotela na levoj obali, naročito „Hotela Volter“, koji je imao bogatije goste od većine ostalih. Jednog dana upitao sam jednu drugu vlasnicu tezge s knjigama, moju prijateljicu, da li joj vlasnici prodaju svoje knjige. „Ne“, rekla je ona. „Oni sve knjige bacaju. Po tome čovek i zna da nemaju vrednosti.“ „Verovatno ih dobijaju od prijatelja da bi imali šta da čitaju na brodu.“ „Bez sumnje“, rekla je. „Mora biti da mnoge i ostavljaju na brodu.“ „Da, da“, rekao sam. „Brodska kompanija ih zadržava i povezuje i tako nastaju brodske biblioteke.“ „To je pametno“, rekla je ona. „Tako bar dobijaju pristojan povez. Takva jedna knjiga bi imala svoju vrednost.“ Šetao sam pored kejova pošto bih završio s radom ili kada bih pokušavao da nešto smislim. Lakše sam mislio kad šetam, ili nešto radim, ili posmatram svet kako radi nešto u šta se razume. Na kraju Ostrva Site, ispod Pon

Neva, gde se nalazila statua Anrija Četvrtog, ostrvo se završavalo šiljkom sličnim oštrom pramcu broda, i na samoj ivici vode nalazio se jedan parkić s finim kestenovima, velikim i razgranatim, a u strujama i malim rukavcima s ustajalom vodom koje je Sena pravila svojim tokom, bilo je izvanrednih mesta za pecanje. Mogli ste stepenicama stići dole do parka i posmatrati pecače na tom mestu ili ispod velikog mosta. Dobra mesta za pecanje menjala su se sa visinom rečnog vodostaja i pecači su upotrebljavali duge, spojene, trščane štapove ali sa vrlo finim kanapima, lakim čekrcima i plovcima, stručnjački raspoređujući mamce. Uvek im je polazilo za rukom da nešto upecaju, i često su hvatali izvanredne ribe, slične belicama, zvane goujon. Pržene, bile su vanrednog ukusa, i onako iscela mogao sam ih pojesti pun tanjir. Bile su debele i slatkog mesa, ukusa finijeg čak i od svežih sardina, i nisu uopšte bile masne, tako da smo ih jeli cele s kostima. Mogli ste ih jesti na jednom od najboljih mesta, u restoranu na otvorenom prostoru podignutom iznad reke, kod Ba-Medona, gde smo odlazili kada smo imali para za izlete van svoje četvrti. Restoran se zvao „Čudesni ulov“, i imao je odlično belo vino, zapravo neku vrstu muskadea. Bilo je to mesto kao iz Mopasanovih priča, s pogledom preko reke, onako kako ga je Sisle naslikao. Nismo morali ići toliko daleko da bismo jeli goujon. Vrlo dobar friture mogao se dobiti i na Ostrvu Sen Luj. Poznavao sam nekolicinu ljudi koji su pecali u bogatim delovima Seninog toka između Ostrva Sen Luj i Trga Ver Galan, i pokatkad, ako bi dan bio sunčan, kupio bih litar vina, parče hleba i nešto kobasica i sedeo na suncu, čitao jednu od knjiga koje sam kupio, i posmatrao pecanje. Putopisci su opisivali pecače na Seni kao budale koje nikada ništa ne upecaju; ali to pecanje je bilo ozbiljno i unosno. Većina pecača su uživali male penzije, za koje još nisu mogli znati da će inflacijom postati bezvredne, ili revnosni pecači koji su dolazili da pecaju u danima, ili

delovima dana, kada su se odmarali od rada. Bilo je još boljih mesta za pecanje kod Šarentona, gde se Marna uliva u Senu, i s obe strane Pariza, ali su se mogla naći dobra mesta i u samom Parizu. Ja nisam pecao zato što nisam imao potreban pribor, a hteo sam da sačuvam novac za pecanje u Španiji. U to vreme, takođe, nikada nisam znao kada ću završiti s radom, ni kada ću biti van Pariza, a nisam ni želeo da se upuštam u pecanje koje može da ima dobre, ali i loše dane. No zato sam dobro motrio pecače, jer je bilo i zanimljivo i dobro biti upućen u ovo, te sam uvek bio srećan što ima sveta koji peca i u samom gradu; sveta obuzetog dobrim, ozbiljnim pecanjem koje im je omogućavalo da ponesu nekoliko dobrih fritures svojim porodicama. Pored pecača i života na reci, divnih dereglija sa njihovim sopstvenim životom, remorkera s dimnjacima koji su se spuštali da bi brod prošao ispod mostova, vukući čitav niz dereglija, velikih brestova na kamenim obalama reke, platana i pogdegde topola, nikada nisam mogao biti usamljen kraj Sene. Pored tolikog drveća u gradu, mogli ste videti kako proleće pristiže svakog dana, dok ga topao noćni vetar ne bi iznenada doneo jednog jutra. Pokoji put bi ga obilna hladna kiša suzbila tako da vam je izgledalo da nikada neće doći i da ćete iz svog života izgubiti čitavo jedno godišnje doba. Ovo je bilo jedino tužno vreme u Parizu zato što je bilo neprirodno. Tugu ste očekivali u jesen. Delovi čovekove ličnosti su odumirali sa opadanjem lišća s drveća i njihove grane su štrčale gole naspram vetra i hladne, zimske svetlosti. Ali čovek je znao da će proleće uvek doći, kao što je znao da će reka ponovo poteći kada se oslobodi ledenog okova. Kada bi studena kiša potrajala i ubila proleće, bilo bi to kao da je bez ikakvog razloga umro kakav mladić. Tih dana, ipak, proleće je uvek konačno stizalo, premda je bila užasavajuća i sama pomisao da je moglo izostati.

K LAŽNO PROLEĆE ada bi proleće stiglo, čak i lažno proleće, jedino vas je mučilo to gde ćete biti najsrećniji. Jedino vam je svet mogao pokvariti dan, i ukoliko ste bili u stanju da se sačuvate od ugovaranja sastanaka, dani nisu imali granica. Svet je uvek bio taj koji je postavljao granice sreći, s izuzetkom ono malo prijatelja, koji su bili dobri kao i samo proleće. U prolećna jutra otpočinjao bih da radim zarana, dok je moja žena još spavala. Prozori su bili širom otvoreni i kaldrma se sušila posle kiše. Sunce je sušilo mokra lica zgrada naspram moga prozora. Radnje su još uvek bile zatvorene. Iz ulice naiđe kozar duvajući u sviralu i jedna žena koja je živela na spratu iznad nas izađe na pločnik pred kućom s velikom šerpom. Kozar odabra jednu crnu mlečnu kozu teških vimena i izmuze je u šerpu, dok njegov pas pritera ostale na pločnik. Koze su blenule okolo, okrećući vratove kao turisti koji posmatraju pejzaž. Kozar uze novac od žene, zahvali joj, i krenu dalje ulicom duvajući u sviralu dok pas potera koze, čiji se rogovi zatalasaše. Ja se vratih svom pisanju, a žena pođe uz stepenice sa šerpom kozjeg mleka. Na nogama je imala papuče s filcanim đonom i mogao sam čuti samo njeno disanje kad je zastala na stepenicama pored naših vrata, i zatim kako je zalupila svoja. Ona je bila jedini potrošač kozjeg mleka u našoj zgradi. Odlučio sam da siđem i kupim jutarnji trkački glasnik. Nije bilo četvrti toliko siromašne da se u njoj ne bi našao bar jedan primerak trkačkog glasnika, ali u dane kao što je ovaj trebalo ga je kupiti rano ujutru. Našao sam jedan primerak u Dekartovoj ulici na uglu Trga Kontreskarp. Koze su išle niz Dekartovu ulicu, a ja sam udisao vazduh i žurio natrag da bih pojurio uz stepenište i što pre završio svoj posao. Padao sam u iskušenje da ostanem napolju i

krenem za kozama, niz ulicu, u rano jutro. Ali pre nego što sam počeo da radim, prethodno sam bacio pogled na novine. Trkački sastanak se održavao u Angijenu, malom, lepom i lopovskom trkalištu, raju – za autsajdere. Tako ćemo tog dana, kad završim s poslom, ići na trke. Nešto novca bilo je stiglo od torontskog lista za koji sam radio kao novinar, i priželjkivali smo, ako je moguće, da dobijemo neki tip. Moja žena je jednom u Oteju secovala na konja koji se zvao Zlatni jarac, i koji je donosio sto i dvadeset poena na jedan; ovaj je konj vodio za dvadeset dužina ispred ostalih, i onda pao pri poslednjem skoku odnevši nam na taj način ušteđevinu od koje smo mogli živeti pola godine. Pokušali smo da nikad više ne mislimo o tome. Te godine, pre Zlatnog jarca, imali smo dosta uspeha. „Da li imamo dosta novca za pravo klađenje, Tejti?“ upita moja žena. „Nemamo. Jednostavno ćemo izračunati da potrošimo ono što dobijemo. Da li bi na nešto drugo radije utrošila novac?“ „Pa“, reče ona. „Znam. Bili smo užasno skučeni, a ja škrt i neprijatan kad je u pitanju novac.“ „Ne“, reče ona. „Ali…“ Znao sam koliko sam bio strog i kako su stvari loše stajale. Onaj ko je obuzet svojim radom i nalazi u njemu zadovoljstva ne pati zbog nemaštine. Mislio sam na kade, tuševe i klozete s vodom koje je imao i svet niži od nas, ili u kojima smo uživali samo prilikom putovanja, na koja smo često odlazili. Tamo na dnu ulice, pored reke, uvek se moglo naći javno kupatilo. Moja žena se nije nikada žalila, kao što nije plakala ni onda kad je Zlatni jarac pao. Plakala je zbog konja, upamtio sam, ali ne zbog novca. Ispao sam glup kada joj je bio potreban kaput od sive jagnjeće kože, koji sam voleo posle kupovine. Ispadao sam glup i radi drugih stvari. Sve je to bila borba protiv nemaštine koju samo štednjom možete pobediti. Pogotovo

ako kupujete slike umesto odela i haljina. Ali u to vreme nismo nikada pomišljali da smo sirotinja. Nismo prihvatali sirotinju. Mislili smo da smo svet koji se uzdigao iznad toga, a da ostali, na koje smo gledali s visine, i s pravom bili prema njima nepoverljivi, pripadaju svetu bogatih. Meni se nikada nije činilo čudnim to što nosim trenerku kao potkošulju, kako mi ne bi bilo hladno. To je moglo izgledati neobično samo bogatima. Hranili smo se dobro i jevtino, i pili dobro i jevtino, i spavali dobro, i bilo nam je toplo u istom krevetu, i voleli smo jedno drugo. „Mislim da bi trebalo da idemo“, reče moja žena. „Nismo bili već toliko vremena. Ponećemo ručak i malo vina. Napraviću dobre sendviče.“ „Ići ćemo vozom; tako je i jevtinije. Ali nemojmo ići ako ti misliš da ne treba da idemo. Što god danas radili, biće zabavno. Dan je tako lep.“ „Mislim da bi trebalo da idemo.“ „Ne bi li možda radije provela dan na neki drugi način?“ „Ne“, reče ona nabusito. Imala je divne visoke jagodice stvorene za nabusitost. „Najzad, mi smo ono što smo, ne?“ Tako smo krenuli vozom sa Gar di Nora, kroz najprljaviji i najtužniji deo grada, i zatim pešice od sporednog koloseka do trkališne oaze. Bilo je još rano i seli smo na moj kišni mantil, koji smo prebacili preko otkosa sveže pokošene trave, i onda pili vino iz boce i posmatrali stare tribine, mrke drvene paviljone kladionica, zelenu stazu trkališta, još tamnije zelenilo prepona, i mrki sjaj jazova, belo okrečene kamene zidove i bele grede i prečage, padok pod tek olistalim drvećem, i prve konje koje su izvodili u padok. Popili smo još malo vina i proučavali raspored trka iz novina, a onda je moja žena legla na kišni mantil da odrema, dok joj je sunce grejalo lice. Ja sam krenuo u mali obilazak i našao nekog kog sam poznavao još iz ranijih dana, sa trkališta San Siro u Milanu. Taj čovek mi je dao tip za dva konja. „Pazite, oni nisu nikakva investicija. Ali nemojte da odustanete zbog uloga.“

Dobili smo na prvom konju, uloživši polovinu novca koji smo bili spremni da potrošimo, i on je doneo dvanaest poena na jedan. Išao je izvanredno preko prepona, izbio na čelo trke i stigao prvi za četiri dužine ispred ostalih. Izdvojili smo polovinu novca od dobijenog, i drugu polovinu uložili na drugog konja koji je izbio napred na samom startu, vodio celo vreme preko prepona, i izdržao tako sve do finiša, sa favoritom za petama koji ga je stizao svakim skokom, dok su dva biča fijukala kroz vazduh. Otišli smo da popijemo po čašu šampanjca u bifeu ispod izdignutog stajališta i čekali da ulozi skoče. „Bože moj, ala su ove trke napeta stvar“, reče moja žena. „Jesi li video onog konja kako ga sustiže?“ „Još uvek sam uzbuđen.“ „Koliko li će doneti?“ „Cote mu je bio osamnaest prema jedan. Ali možda su se u poslednjem trenutku kladili na njega.“ Konji prođoše pored nas, naš sav mokar, frkćući nozdrvama da se izduva, dok ga je džokej gladio. „Sirota životinja“, reče moja žena. „A mi se kladimo…“ Gledali smo ih kako prolaze pored nas, i ispili još po čašu šampanjca, a onda objaviše pobednički ulog: 85. To je značilo da je naš konj donosio osamdeset pet franaka na deset uloženih. „Mora biti da je u poslednjem času na njega uloženo mnogo novca“, rekoh ja. Ali mi smo na njemu zaradili dosta novca, za nas veliki novac, i sada smo imali i proleće i novac. Mislio sam da nam je samo to i potrebno. Posle jednog ovakvog dana, ako bismo podelili dobitak, tako da oboje dobijemo po četvrtinu za troškarenje, ostajala nam je još jedna polovina za trkački kapital. Glavnicu za klađenje na trkama držao sam u tajnosti, i izdvojeno od svih drugih glavnica. Kasnije, jednog drugog dana u toku godine, kada smo se vratili sa jednog od naših putovanja, i opet imali sreće na trkama, na putu kući zadržali smo se kod „Prinijea“ i ušli da sednemo za bar, pošto smo prethodno pregledali

sva čuda sa jasno istaknutim cenama u izlogu. Uzeli smo ostrige i crabe a la mexicaine uz po čašicu sansera. Pešice po mraku Prošetali smo Tiljerijama i onda zastali, i kroz Ark de Karusel bacili pogled niz tamne vrtove sa osvetljenim Konkordom u čijoj je pozadini vladao svečani mrak, a zatim duž dugog reda svetiljki na Trijumfalnu kapiju. Potom smo se osvrnuli na Luvr utonuo u tamu, i ja prozborih: „Da li ti zaista veruješ da se sva tri slavoluka nalaze u istoj liniji? Ova dva i Sermione u Milanu?“ „Ne znam, Tejti. Tako kažu, a oni valjda znaju. Sećaš li se kako smo naišli na proleće s italijanske strane Sen Bernara, pošto smo se prethodno uzverali po snegu, i onda smo se ti, Čink i ja celog dana spuštali u susret proleću u Aosti?“ „Čink je to putešestvije nazvao preko Sen Bernara u cipelama za ulicu’. Sećaš li se svojih cipela?“ „Sirote moje cipele. Sećaš li se kako smo u Galeriji kod ’Bifija’ jeli voćnu salatu sa kaprijem, svežim breskvama i šumskim jagodama iz jedne visoke staklene činije s ledom?“ „To vreme me je i nateralo da razmišljam o ovim trima slavolucima.“ „Sećam se Sermiona. Sličan je ovom slavoluku.“ „Sećaš li se krčme u Eglu gde ste ti i Čink sedeli u bašti onog dana i čitali, dok sam ja pecao?“ „Da, Tejti.“ Sećao sam se Rone, uske i sive i pune otopljenog snega, i njenih dveju rečica s pastrmkama, s obe njene strane, Štokalpera i Roninog kanala. Štokalper je bio bistar tog dana, a Ronin kanal još uvek mutan. „Sećaš li se divljih kestenova u cvetu i kako sam pokušavao da se setim priče o gliciniji koju mi je, mislim, ispričao Džim Gembl, i kako mi to nije polazilo za rukom?“ „Da, Tejti, a ti i Čink ste uvek razgovarali o načinu na koji pisac može što više da se približi istini, izostavljajući opise i zadržavajući samo radnju. Svega se sećam. Neki

put je on bio u pravu, a neki put ti. Sećam se svetlosti, materija i oblika oko kojih ste se raspravljali.“ Sada smo već bili prošli kroz kapiju Luvra, prešli preko ulice, stajali na mostu oslonjeni na kamenu ogradu i gledali dole u reku. „Sve troje smo se raspravljali o svemu i svačemu, i to uvek o specifičnim stvarima, i međusobno se šalili. Sećam se svega što smo činili i svega što smo rekli na celom tom putu“, reče Hedli. „Zaista se sećam. Svega. Kad god ste ti i Čink razgovarali, i ja sam u tome učestvovala. Tada se prema meni niste odnosili kao prema supruzi, kao kod gospođice Stajn.“ „Baš bih voleo da se setim priče o gliciniji.“ „Priča nije bila važna, već sama glicinija, Tejti.“ „Sećaš li se kako sam doneo vino iz Egla kući, u planinski dom? Kupili smo ga u krčmi. Rekli su nam da ga treba piti uz pastrmke. Doneli smo ga u boci uvijenoj, mislim, u La gazette de Lucerne.“ „Sionsko vino bilo je čak bolje. Sećaš li se kako je gospođa Gangesviš pripremila pastrmke ai bleu, kad smo se vratili u planinsku kuću? Bile su to izvanredne pastrmke, Tejti, i pili smo sionsko vino i jeli napolju u tremu; obronak planine strmo se spuštao dole i mogli smo da gledamo preko jezera i vidimo Južni Zub, do polovine pokriven snegom, i drveće kod ušća Rone, tamo gde se ona uliva u jezero.“ „Čink nam uvek nedostaje, i u zimu i u proleće.“ „Uvek. A nedostaje mi i sada, posle toliko vremena.“ Čink je bio vojnik od karijere i iz Sandhersta je otišao pravo na bojište u Mons. Upoznao sam se s njim u Italiji, i bio mi je najbolji prijatelj, a zatim dugo vremena i naš najbolji prijatelj. Od tada je provodio sa nama svoja odsustva. „Pokušaće da dobije odsustvo idućeg proleća. Pisao je prošle nedelje iz Kelna.“ „Znam. Ali trebalo bi da živimo u ovom vremenu, sada, i da se koristimo svakim njegovim trenutkom.“

„Sada posmatramo vodu dok udara o lukobrane. Gledaj kakav nam se pogled pruža gore uz reku.“ Pogledali smo i sve je bilo tu: naša reka i naš grad, i ostrvo našega grada. „Baš smo mi srećni“, reče ona. „Valjda će Čink doći. On bdi nad nama.“ „On tako ne misli.“ „Naravno da ne.“ „On misli da se mi bavimo zajedničkim ispitivanjima.“ „To je tačno. Ali sve zavisi od toga šta se ispituje.“ Prešli smo preko mosta i obreli se na našoj strani reke. „Jesi li opet gladna?“ upitah je. „Nas dvoje… kad pričamo i šetamo…“ „Naravno, Tejti. Zar ti nisi gladan?“ „Hajdemo na jedno divno mesto, na jednu večeru u velikom stilu.“ „Gde?“ „Kod Mišoa?“ „Odlično, a i vrlo je blizu.“ Tako smo krenuli ulicom Sen-Per do ugla ulice Žakob, zastajkujući pred izlozima i gledajući slike i nameštaj. Stajali smo pred Mišoovim restoranom i čitali izloženi jelovnik. Restoran je bio prepun i čekali smo da neko izađe, motreći na stolove za kojima se već pila kafa. Bili smo iznova ogladneli od šetnje, a Mišoov restoran je za nas predstavljao uzbudljivo i skupo mesto. Tu se onda hranio Džojs sa porodicom, on i žena leđima okrenuti zidu; držeći jelovnik u jednoj ruci, Džojs je piljio u njega kroz debele naočari; Nora pored njega, dobrog apetita ali teška na jelu; Borćo, mršav, gizdav, glatko očešljan; Lučija, u punom cvetu, s bujnom kovrdžavom kosom. I svi su govorili italijanski. Stojeći tu pitao sam se da li je glad izazvala ona naša osećanja na mostu. Pitao sam to svoju ženu i ona mi odgovori: „Ne znam, Tejti. Postoji toliko vrsta gladi, a u proleće ih ima još i više. Ali sada je to prošlo. Sećanje je takođe glad.“

Bio sam otupeo, i gledajući u izlog, i videvši kako nekome služe dva tournedos-a, znao sam da sam gladan na jedan vrlo jednostavan način. „Rekla si da smo danas imali sreće. Naravno da jesmo. Ali dobili smo dobar tip, i dobro su nas savetovali.“ Ona se nasmeja. „Nisam mislila na trke kada sam to kazala. Ti baš sve shvataš bukvalno. Mislila sam na drugu vrstu sreće.“ „Ne verujem da Čink mari za trke“, rekoh ja ublažavajući svoju glupost. „Ne. Mario bi samo kad bi u njima lično učestvovao.“ „Ne želiš li više da ideš na trke?“ „Sigurno da želim. A sada možemo da idemo kad god zaželimo.“ „Ali želiš li ti to zaista?“ „Naravno. A ti, zar ti ne želiš?“ Kad smo konačno ušli kod Mišoa, obed je bio izvanredan; ali pošto smo večerali, i više se nije postavljalo pitanje gladi, osećanje koje je ličilo na glad, dok smo stajali na mostu, bilo je još uvek prisutno kad smo uhvatili autobus koji će nas odvesti kući. Bilo je prisutno kad smo ušli u sobu i posle kad smo legli u krevet i voleli se u mraku, ono je bilo tu. Kad sam se probudio pored otvorenih prozora i mesečine koja je kupala krovove visokih kuća, ono je bilo tu. Okrenuo sam lice od mesečine, ka senci, ali nisam mogao da zaspim, i ležao sam budan misleći o tom osećanju. Oboje smo se dva puta probudili u toku noći, i moja žena je sada slatko spavala a mesečina joj je obasjavala lice. Morao sam da mislim kako ću to osećanje isterati iz glave. To je bilo vrlo glupo. Život je izgledao tako jednostavan tog jutra kad sam se probudio i zatekao lažno proleće, i čuo sviralu čoveka sa njegovim kozama, i onda izišao i kupio trkački glasnik. Ali Pariz je bio vrlo stari grad, a mi mladi, i ništa u njemu nije bilo jednostavno, čak ni siromaštvo, ni neočekivani novac, ni mesečina, ni pravda ni krivda, niti pak disanje nekog ko leži tu pored vas na mesečini.

Č KRAJ JEDNOG ZANIMANjA esto smo išli na trke te godine i sledećih godina, pošto bih radio rano izjutra, i Hedli je uživala u tome, a poneki put se čak i oduševljavala. Ali to nije bilo ni planinarenje po gorskim livadama iznad poslednje šume, ni vraćanje po noći u planinsku kuću, niti pak veranje s Činkom, našim najboljim prijateljem, preko visokog prevoja u novu zemlju. To u stvari nije bilo ni odlaženje na trke. Bilo je to kockanje na konje. Samo što smo ga mi zvali trkama. Trke se nikada nisu isprečavale između nas, to su samo ljudi mogli da čine; dugo vremena zapravo one su nam bile prisne kao prijatelj koji zahteva pažnju. Bio je to štaviše velikodušan način da čovek o tome ovako misli. Ja, koji sam bio tako nepomirljiv prema ljudima i njihovoj razornosti, trpeo sam ovog prijatelja koji je bio najneverniji, najdivniji, najuzbudljiviji i najporočniji jer je svojom korisnošću zahtevao od čoveka pažnju. Da bi čovek od njega imao koristi, trebalo je da mu se sav posveti, a ja za to nisam imao vremena. Međutim, našao sam opravdanja: pisao sam o tome, iako je na kraju, kad je sve što sam napisao bilo nepovratno izgubljeno, preživela samo jedna priča sa trkališta, i to zbog toga što se već nalazila u otposlatoj pošti. Sada sam češće sam odlazio na trke; trke su me obuzele i ja sam se u njih suviše zapleo. Kad sam mogao, posećivao sam dva trkališta u toku sezone, Otej i Angijen. Da bi čovek pokušao da pametno procenjuje trke, trebalo je da radi puno radno vreme na njima, a novac se na taj način nije mogao zaraditi. Tako je to bilo kad se čovek služio novinama. Mogli ste da kupite novine koje su vam pružale takve podatke. Trebalo je posmatrati trke s preponama sa vrha izdignutog stajališta u Oteju; morali biste se brzo popeti

gore da vidite skokove svakog konja, i opet skoknete dole da biste videli Koita koji je mogao dobiti trku, ali je nije dobio, i zatim vidite zašto, ili možda kako to da ovaj nije postigao ono što je mogao postići. Motrili biste na uglove i sve promene u klađenju, svaki put kada bi konj koga pratite krenuo sa starta, a trebalo je znati i kako trči i preskače, i konačno saznati kada će ga njegova štala forsirati. Konj je uvek mogao biti pobeđen pri takvom pokušaju; međutim, do tog trenutka trebalo je već da znate kakvi su njegovi izgledi. Bio je to težak posao, ali bilo je divno u Oteju posmatrati svaki trkački sastanak kad god biste mogli da odete i gledate prave trke na kojima su učestvovali čuveni konji; tako biste upoznali trkalište kao i svako drugo mesto. Na kraju biste upoznali mnogo sveta, džokeje, trenere i vlasnike, isuviše mnogo konja, isuviše mnogo stvari. U načelu kladio sam se samo onda kada sam imao konja za klađenje, premda sam ponekad pronalazio i konje u koje niko, sem onih koji su ih trenirali i jahali, nije imao poverenja, a koji su dobijali trku za trkom, i ja sa njima opklade. Najzad sam prestao sa tim jer mi je oduzimalo mnogo vremena; počeo sam isuviše da se u to uplićem i saznajem previše o onome šta se dešava u Angijenu, a isto tako i na ravnim trkačkim stazama. Kada sam prestao da se bavim trkama, bio sam zadovoljan, ali sam zbog toga osećao izvesnu prazninu u sebi. U to vreme sam već znao da svaka stvar, i dobra i loša, ostavlja prazninu, kada čovek prestane njome da se bavi. Međutim, ako je bila loša, praznina se sama popunjavala. Ako je pak bila dobra, praznina se mogla popunjavati samo nalaženjem nečeg boljeg. Opštem fondu pridružio sam glavnicu izdvojenu za trke, i osetio da mi je bolje i lakše. Onog dana kada sam digao ruke od trka, otišao sam preko Sene do svog prijatelja Majka Vorda koji je radio na šalteru za putovanja u banci „Garanti Trast“, koja se tada nalazila na uglu Italijanske ulice i Italijanskog bulevara.

Uložio sam tamo svoj kapital za trke, ali to nisam nikome rekao. Nisam ga čak stavio na svoj čekovni račun, premda sam sumu zadržao u glavi. „Hoćeš li sa mnom na ručak?“ upitao sam Majka. „Jasno, mladiću. Sigurno da hoću. Šta je? Nećeš na trke?“ „Neću.“ Ručali smo na skveru Luvoa u jednom vrlo dobrom, jednostavnom bistrou koji je imao izvanredno belo vino. Prekoputa skvera nalazila se Narodna biblioteka. „Ti nisi nikada mnogo odlazio na trkalište, Majk“, rekoh ja. „Nisam. Već dugo vremena nisam bio.“ „Zašto si prestao da ideš?“ „Ne znam“, reče Majk. „Da. Sigurno da znam. Sve ono na šta se kladiš, da bi se posle toga uzbuđivao, nema smisla gledati.“ „I nikada ne odlaziš na trke?“ „Poneki put, na neku veliku trku. Kada trče zaista čuveni konji.“ Dobri hleb iz bistroa premazasmo paštetom od guščije džigerice i to zalismo belim vinom. „Jedno vreme si dosta pratio trke, Majk?“ „O da.“ „Znaš li nešto bolje od toga?“ „Biciklističke trke.“ „Ozbiljno?“ „Na njima čovek ne mora da se kladi. Videćeš i sam.“ „Konjske trke oduzimaju mnogo vremena.“ „Isuviše mnogo vremena. Zapravo sve vreme. Ne volim taj svet sa trkališta.“ „Meni je bio zanimljiv.“ „Sigurno. Da li dobro prolaziš?“ „Dobro.“ „Sad je vreme da se prestane“, reče Majk. „Prestao sam.“

„To baš nije lako. Znaš šta, mladiću, moramo jedanput da odemo na biciklističke trke.“ To je bila nova i fina stvar o kojoj sam malo znao. Ali nismo je odmah prihvatili. To je došlo tek docnije. Kasnije je postala važan deo našeg života, onda kada se završilo prvo poglavlje u Parizu. Ali dugo vremena bilo nam je naprosto dovoljno da opet budemo u našem delu Pariza, daleko od trkališta, i da se kladimo na sopstveni život i rad, i na slikare koje smo poznavali, a ne da pokušavamo da svoj život pretvorimo u kockanje koje ćemo nazivati drugim imenom. Započeo sam mnoge priče o biciklističkim trkama, ali nikada nisam napisao nijednu tako dobru kao što su same trke pod pokrivenim i otvorenim velodromima i drumovima. Ali ću zato saznati šta je to Velodrom d’Iver, u dimljivoj svetlosti popodneva, visoka iskošena daščana pista i zujanje guma pri trenju o drvo dok biciklisti prolaze, saznaću šta su to napor i taktika biciklista pri usponu i spustu, dok je svaki ponaosob bio sliven sa svojom napravom; saznaću za magiju demî-fond, buku motora s cilindrima izbačenim pozadi, koje su vozili entraîneurs, s teškim zaštitnim kapama i zametnuti, u onim svojim nespretnim kožnim odelima, kako bi smanjili otpor vazduha biciklistima koji ih slede; saznaću za bicikliste s lakim zaštitnim kapama, nisko povijene nad svojim upravljačima, dok nogama okreću ogromne pedalne zupčanike, a njihovi mali prednji točkovi dodiruju cilindre iza mašine koja im pruža zaklon dok voze, saznaću i za duele koji su uzbudljiviji od bilo čega drugog; za gromke motocikle i vozače koji rame uz rame i točak uz točak, jure gore-dole i ukrug ubitačnom brzinom, dok neko više ne bude u stanju da to izdrži i ne ispadne napolje, i zatim udari o čvrsti vazdušni zid koji ga je dotle štitio. Bilo je toliko raznih trka. Čistih i jednostavnih brzinskih trka pojedinaca ili parova, u kojima su se dva vozača odmeravala u toku dugih sekundi na svojim biciklima, nadajući se da će neko treći izbiti na čelo da povuče trku,