Ernest Hemingvej - Pokretni praznik

posle čega je nastajalo sporo kruženje i konačni prelaz u čistu brzinsku vožnju. Bilo je ekipnih trka koje su trajale dva sata, sa čitavim nizom čisto brzinskih odmeravanja da bi se ispunilo popodne; priredbi na kojima je jedan jedini vozač isterivao apsolutnu brzinu vozeći uz merenje vremena; užasno opasnih i divnih trka na sto kilometara, na velikoj izdignutoj i drvenoj, pet stotina metara dugoj kupastoj pisti na „Stadionu Bufalo“; pa na otvorenom stadionu u Montružu gde se vozilo iza velikih motocikla; trka u kojima je učestvovao Linar, veliki belgijski šampion, koga su zvali „Sijuks“, zbog njegovog profila, i koji je povijao glavu da bi srknuo šeri-brendi iz gumene tube spojene sa bocom za toplu vodu pod njegovom trkačkom bluzom, kad je za ovim osetio potrebu pri kraju prvenstva Francuske iza velikih motora na šest stotina i šezdeset metarskoj betonskoj pisti „Park de Prensa“ blizu Oteja, najpodmuklijoj od svih pista, na kojoj smo videli kada je veliki vozač Gane pao i zatim čuli kako mu se lobanja zdruzgala pod zaštitnom kapom, kao kad na izletu kvrcnete tvrdo kuvano jaje o kamen, da biste ga oljuštili. Morao bih da opišem neobični svet trka „šest dana“, i divote drumskih trka u planinama. Francuski je jedini jezik na kome je o ovome valjano pisano, i svi termini su francuski, te mi je zato i teško da o ovome pišem. Majk je bio u pravu, tu nije bilo nužno kladiti se. Ali sve to spada u jedno drugo razdoblje moga života u Parizu.

U GLAD JE DOBRA DISCIPLINA Parizu, kad ne biste dovoljno jeli, bili biste veoma gladni, jer je u svim prodavnicama peciva bilo toliko mnogo dobrih stvari u izlozima, a ljudi su jeli za stolovima napolju, na pločniku, tako da ste hranu i gledali i mirisali. Kad biste digli ruke od novinarstva, i pisali ono što niko u Americi nije hteo da uzme, i kada biste kod kuće objasnili da ćete ručati s nekim napolju, najbolje je bilo da odete u Luksemburški park, gde od jela niste imali šta da vidite ni omirišete, i to celim putem od Trga Opservatorije do ulice Vožirar. Uvek ste mogli ući u Luksemburški muzej, i tu bi vam sve slike izgledale i oštrije i jasnije i lepše ako biste bili prazna stomaka, istrugana od gladi. Gladan, ja sam naučio da mnogo bolje razumem Sezana i zaista shvatim kako je on pravio svoje pejzaže. Pitao sam se da li je i on bio gladan dok je radio svoje slike; međutim mislio sam da mu se to događalo samo onda kada je zaboravljao da jede. Bila je to jedna od onih nezdravih ali razbistravajućih misli, koje čoveku padaju na um kada je neispavan ili gladan. Docnije sam mislio da je Sezan bivao gladan na jedan drugi način. Kad izađete iz Luksemburškog parka, možete da krenete niz usku ulicu Feru do Trga Sen Silpis, gde još uvek nije bilo restorana, već samo jedan tihi skver sa klupama i drvećem. Tu se nalazila fontana s lavovima, i golubovi su se šetali po pločniku, i sletali na statue biskupa. Tu je bila crkva i pored nje radnje, na severnoj strani skvera, u kojima su se prodavali crkveni predmeti i odežde. Kada od ovoga skvera pođete dalje prema reci, morate proći pored radnji koje prodaju voće, povrće ili vina, ili pak radnji sa pecivom i kolačima. Međutim, izabravši put pažljivo, mogli ste krenuti desno oko crkve od sivog i belog kamena i dospeti do ulice Odeon, i opet desno prema

knjižari Silvije Bič; na tom delu puta nije bilo mnogo radnji sa životnim namirnicama. U ulici Odeon ne biste naišli na mesta u kojima se jede, sve dok ne biste dospeli do skvera gde su se nalazila tri restorana. Dok biste stigli do ulice Odeon 12, glad bi već bila savladana, ali bi vam se celokupna moć zapažanja iznova povećala. Fotografije bi vam izgledale drugačije i uočavali biste knjige koje nikada ranije niste primetili. „Vi ste isuviše mršavi, Hemingveju“, rekla bi Silvija. „Jedete li dovoljno?“ „Sigurno.“ „Šta ste jeli za ručak?“ Stomak bi mi se prevrnuo, i ja bih rekao: „Sad idem kući na ručak.“ „Sad, u tri sata?“ „Nisam znao da je toliko kasno.“ „Adrien je pre neki dan izrazila želju da pozove vas i Hedli na večeru. Pozvaćemo Farga. Vama se Farg dopada, je l’ da? Ili Larboa. Njega volite. Znam da ga volite. Ili nekoga koga stvarno volite. Hoćete li da pitate Hedli?“ „Znam da bi volela da dođe.“ „Poslaću joj pneu. Nemojte mnogo da radite sada kada ne jedete kako treba.“ „Neću.“ „Pođite sada kući, pre nego što bude bilo kasno za ručak.“ „Ostaviće oni meni ručak.“ „Nemojte jesti ni hladnu hranu. Pojedite nešto dobro i toplo.“ „Da li je bilo pošte za mene?“ „Ne verujem. Ali čekajte da pogledam.“ Ona pogleda i nađe jednu belešku, i onda diže ozareno pogled, i otvori jedna vratanca na svom stolu. „Ovo je stiglo dok sam bila van knjižare“, reče ona. Bilo je to pismo koje je izgledalo kao da sadrži novac. „Vederkop“, reče Silvija.

„Mora biti da je od Der Querschnitt-a. Da li ste videli Vederkopa?“ „Nisam. Ali bio je ovde sa Džordžom. Naći će vas on. Ništa ne brinite. Možda je prvo želeo da vam plati.“ „Tu je šest stotina franaka. A kaže da će biti još i više.“ „Baš mi je drago što ste me podsetili da pogledam. Dragi gospodine Strašnodobrikoviću.“2 „Dozlaboga je smešno da je Nemačka jedino mesto gde nešto mogu da plasiram. Kod njega i u Frankfurter Zeitungy. „Je l’ da? Ali ništa ne brinite. Možete da prodate priče Fordu“, zadirkivala me je ona. „Po trideset franaka stranicu. Recimo po priču svaka tri meseca za The Transatlantic. Jedna priča od pet stranica, to iznosi pedeset franaka tromesečno. To vam je šest stotina franaka godišnje.“ „Ali, Hemingveju, nemojte da vodite računa šta ćete sada za njih dobiti. Glavno je što možete da ih pišete.“ „Znam. Mogu da ih pišem. Ali niko neće da ih kupi. Nikakav novac mi ne dolazi otkako sam prekinuo da se bavim novinarstvom.“ „Prodaće se one. Evo, novac za jednu je već pred vama.“ „Izvinite, Silvija. Oprostite što sam vam govorio o tome.“ „Šta da vam oprostim? Možete uvek govoriti o tome ili o bilo čemu. Zar niste znali da pisci govore samo o svojim nedaćama? Ali obećajte mi da se nećete sekirati, i da ćete dovoljno jesti.“ „Obećavam.“ „Onda krenite sada kući i ručajte.“ Napolju na ulici Odeon zgadio sam se na samog sebe zbog svojih jadikovki. Radio sam sve svojevoljno, i to glupo. Trebalo je da kupim dobro parče hleba, i pojedem ga, umesto što izvrdavam obrok. Mogao sam da osetim ukus smeđe divne korice u ustima. Ali ona vam je suva u ustima ako nemate čime da je zalijete. Ti prokleto gunđalo. Ti prljavi lažni sveče i mučeniče, rekao sam sebi. Prekinuo si sa novinarstvom po sopstvenoj želji. Imaš kredita i Silvija

bi ti pozajmila novac. To je činila toliko puta. Sigurno. I onda, drugom prilikom brukao bi se zbog nečeg drugog. Glad je zdrava stvar i slike izgledaju bolje kad si gladan. Jelo je takođe divna stvar, i znaš li gde ćeš sada ići da jedeš? Ići ćeš kod „Lipa“, i tamo ćeš i jesti i piti. Do „Lipa“ sam krenuo brzim hodom, i svako mesto pored koga sam prošao, a koje je moj stomak zapažao istom brzinom kao i moje oči ili nos, doprinosilo je da ova šetnja bude jedno zadovoljstvo više. Bilo je malo sveta u brasserie, i kada sam seo na klupu prema zidu, s ogledalom za leđima i stolom pred sobom, i kelner me upitao da li želim pivo, zatražio sam jedan distingue, veliku kriglu u koju je stajao pun litar, i krompir-salatu. Pivo je bilo vrlo hladno i prijalo mi je. Pommes d l’ huile bio je čvrst i mariniran, a maslinov zejtin izvanredan. Namleo sam biber preko krompira i umočio hleb u maslinov zejtin. Posle prve krigle piva, pio sam i jeo vrlo lagano. Kada sam pojeo pommes d l’ huile, poručio sam još jednu porciju i uz to cervelas. Ovo je bila oveća debela kobasica presečena preko polovine i prelivena specijalnim sosom od slačice. Umakao sam hleb u zejtin i u sos, i lagano pio pivo, sve dok se nije malo zagrejalo; tada sam ga dokrajčio i poručio jedan demi, i posmatrao kako ga toče. Činio mi se hladnijim od distingue, i popio sam ga do polovine. Ja se ne brinem, mislio sam. Znao sam da su priče dobre i da će ih neko tamo kod kuće konačno objaviti. Kad sam prestao da se bavim novinarstvom, bio sam ubeđen da će priče biti objavljene. Ali svaka priča koju sam slao vraćala mi se natrag. Pouzdanje mi je ulivalo to što je Edvard O’ Brajen uzeo priču „Moj stari“ za knjigu Najbolje priče godine, i onda knjigu za tu godinu posvetio meni. U tom trenutku sam se nasmejao i popio još malo piva. Priča nije nikada odštampana u nekom časopisu, i on je prekršio sva pravila da bi je uneo u knjigu. Opet sam se nasmejao, i kelner me pogleda. Pa ipak, u knjizi je moje prezime bilo

pogrešno napisano. To je bila jedna od dveju preostalih priča kada mi je sve što sam bio Napisao bilo ukradeno zajedno sa Hedlinim ručnim putničkim koferom na Gar de Lionu, kada mi je nosila rukopise u Lozanu da bi me iznenadila, kako bih mogao da radim na njima za vreme boravka u planinama. Originale, primerke otkucane na mašini i kopije, sve je stavila u kartonske korice. Zahvaljujući samo slučaju jedna priča je ostala: Linkoln Stivenz bio je poslao nekom uredniku koji mu je vratio. Ona se nalazila u pošti kada je sve drugo ukradeno. Ostala mi je i priča „Gore u Mičigenu“, napisana pre nego što je gospođica Stajn došla u naš stan. Nikada je nisam prekucavao zbog toga što je za nju rekla da je inaccrochable. Ona je ležala u nekoj fioci. Tako sam priču sa trkališta, pošto smo iz Lozane otputovali u Italiju, pokazao O’Brajenu, blagom, stidljivom i bledunjavom čoveku, sa svetloplavim očima i pravom kosom, koju je sam šišao, i koji je u to vreme živeo kao pansioner u jednom manastiru iznad Rapala. Bilo je to nesrećno vreme za mene i nisam ni pomišljao da ću ikada više pisati, a priču sam mu pokazao kao nešto čudno, kao što biste glupavo pokazali kutiju od kompasa s lađe koju ste na neki neverovatan način izgubili, ili kao što biste se uhvatili za patrljak noge napravivši uzgrednu šalu, ukoliko vam je ova bila amputirana posle nekog sudara. Onda, pošto je pročitao priču, video sam da je njega mnogo više dirnula nego mene. Sem ovog slučaja kada mi je Hedli saopštila o nestanku stvari, nisam nikada video da je nekog dirnulo bilo šta drugo do smrt ili nepodnošljiva patnja. Plakala je i plakala i nije bila u stanju da mi kaže. Rekao sam joj da bez obzira na užas koji se zbio, ništa ne može biti toliko strašno, i ma šta da je u pitanju, sve je ipak u najboljem redu, te da ne treba brinuti. Nekako ćemo se iz toga izvući. Onda mi je, konačno, rekla. Bio sam siguran da nije mogla poneti i kopije, i uzeo sam čoveka koji će me zamenjivati u poslu. U to vreme sam lepo zarađivao na člancima za novine, i otputovao sam vozom

za Pariz. Sve je bilo istina, i sećam se šta sam radio noću pošto sam ušao u stan i utvrdio da se zaista tako zbilo. Sada je to prošlost, a Čink me je naučio da nikada ne raspravljam o žrtvama; tako sam rekao O’Brajenu da ne bude toliko tužan. Verovatno je bilo dobro za mene što sam izgubio svoje rane radove i ispričao sam mu sve one priče koje se serviraju trupama da bi im podigli moral. Počeću ponovo da pišem priče rekao sam mu i, pošto sam to izjavio, pokušavajući nekako da lažem kako se ne bi toliko žalostio, shvatio sam da je to tako. Onda, kod „Lipa“, počeo sam da razmišljam o tome, kada sam, izgubivši sve, prvi put bio u stanju da napišem priču. Bilo je to u Kortini d’Ampeco, kada sam se pridružio Hedli posle prolećnjeg skijanja koje sam morao da prekinem radi odlaska po zadatku u Rajnsku oblast i Rur. Bila je to vrlo jednostavna priča pod naslovom „Van sezone“, i ja sam namerno izostavio njen pravi kraj, to jest da se starac obesio. Ispustio sam to sledstveno svojoj novoj teoriji da se može izostaviti bilo šta, ako se samo zna da je to izostavljeno, te da će izostavljeni deo osnažiti priču i učiniti da ljudi osete nešto više od onog što su razumeli. E pa, mislio sam, sada su tako napisane da ih više niko ne može razumeti. U tom pogledu ne može biti mnogo sumnje. Sasvim je izvesno da ovakvu literaturu niko neće. Ali na kraju, razumeće je na isti način kao što se to uvek dešava u slikarstvu. Za to treba samo vremena i pouzdanja. Potrebno je da čovek povede više računa o sebi, onda kada mora da štedi na hrani, tako da ne počne isuviše da misli na glad. Glad je dobra disciplina, i čovek od nje uči. I dogod ostali to ne budu shvatili, ti ćeš biti u preimućstvu. O sigurno, mislio sam, sada sam toliko ispred njih da ne mogu sebi dozvoliti ni redovnu ishranu. Ne bi bilo loše kada bi mi se malo približili. Znao sam da moram napisati roman. Ali to je izgledalo nemoguće u trenucima kada sam pokušavao da sa velikim teškoćama pišem delove koji su u neku ruku bili destilacija

onoga što čini jedan roman. Trebalo bi najpre pisati duže priče, kao što bi se čovek pripremao za jednu dužu trku. Kada sam ranije pisao roman, onaj koji je izgubljen prilikom nestanka torbe na Gar de Lionu, još uvek sam imao onu lirsku lakoću rane mladosti koja je bila prolazna i varljiva kao i sama mladost. Znao sam da je verovatno dobro što sam ga izgubio, ali sam isto tako znao da moram napisati novi roman. Odlagaću pisanje sve dok više ne budem mogao da ga odlažem. Biću proklet ako budem morao da napišem roman zbog toga što bi nam to bio jedini izlaz da ne pomremo od gladi. Kada dođe vreme da ga moram napisati, onda će to biti jedino što treba raditi, i neću imati izbora. Pustimo da pritisak raste. U međuvremenu napisaću dužu priču o nečemu što mi je najbolje poznato. Uto sam već bio platio račun, izišao, skrenuo desno i presekao ulicu Ren, kako ne bih svratio kod „Dva Magoa“ na kafu, i uz Bonapartinu ulicu išao najkraćim putem kući. Šta sam to najbolje poznavao, a da već o tome nisam pisao, i onda izgubio napisano? Šta sam to odista znao i do čega mi je bilo najviše stalo? Nije tu bilo nikakvog izbora. Mogao sam samo da odabiram ulice koje će me najbrže odvesti do mesta gde radim. Pošao sam uz Bonapartinu ulicu ka Ginemerovoj, zatim ka ulici Asa, i uz NotrDam-deŠan ka „Klozeri de Lila“. Seo sam u jedan kutak i počeo da pišem, dok mi je popodnevna svetlost padala na ramena. Kelner mi donese jednu café crème koju sam pijuckao do pola, i kad se ohladila, stavio je na sto dok pišem. Kad sam prestao s pisanjem, nisam hteo da napustim reku gde sam mogao da vidim pastrmku u viru, čija se površina širila i glatko vrtela prema struji kod drvenih pobodenih stubova mosta. Priča je bila o povratku jednog vojnika iz rata, ali se rat u njoj nije ni pominjao. Ali ujutru će reka biti tu, i moraću da o njoj pišem, i o tom kraju i o svemu što će se desiti. Preda mnom su dani

kada ću to svakodnevno raditi. Ništa drugo nije bilo važno. U mome džepu bio je novac iz Nemačke, tako da s te strane nisam imao problema. Kad ga budem potrošio, stići će drugi. Jedino mi je još ostajalo da sačuvam bistru glavu i zdravu pamet do sutra ujutro, kada ću ponovo početi da radim.

K FORD MADOKS FORD I ĐAVOLOV UČENIK lozeri de Lila je bila nama najbliža dobra kafana dok smo živeli u stanu iznad strugare u ulici Notr-Damde-Šan 113, a istovremeno i jedna od najboljih u Parizu. U njoj je bilo toplo preko zime, a u proleće i u jesen vrlo prijatno napolju za stolovima u senci drveća, s one strane na kojoj se nalazila statua Maršala Neja, kao i za četvrtastim, pravilnim stolovima, ispod velikog platnenog zaklona na bulevaru. Dva kelnera bila su nam dobri prijatelji. Svet iz „Doma“ i „Rotonde“ nikada nije zalazio u „Lila“. Tu nije bilo nikoga ko je poznavao te ljude i žene, i niko ne bi u njih buljio kada bi se pojavili. U to vreme mnogo sveta je odlazilo u kafane na uglu Bulevara Monparnas i Bulevara Raspaj da bi se tu pokazali, i, na izvestan način, ovakva mesta su imala ulogu koja danas pripada uvodničarima listova čiji je zadatak da od dnevnih događaja prave besmrtnost. „Klozeri de Lila“ je nekad bila kafana u kojoj su se, manje-više redovno, sastajali pesnici, i poslednji važni pesnik među njima bio je Pol For, koga nikada nisam čitao. Međutim, jedini pesnik koga sam tamo video bio je Blez Sendrar, sa svojim izrovašenim bokserskim licem i jednim praznim rukavom prikačenim čiodom, kako okreće cigaretu onom zdravom rukom. Bio je dobar drug sve dok se ne bi opio, i u to vreme bilo je mnogo zanimljivije slušati ga kako laže negoli mnoge druge dok pričaju kakvu istinitu priču. Ali on je bio jedini pesnik koji je onda dolazio u „Lila“, i ja sam ga tamo video svega jednom. Većina gostiju bili su stariji svet sa bradama i u dosta iznošenim odelima koji su dolazili sa ženama ili ljubavnicama noseći, ili ne noseći, tanku crvenu vrpcu legije časti na reveru. Nadali smo se da su svi oni naučnici ili savants, i oni su tu sedeli gotovo isto toliko dugo nad kakvim aperitivom kao i ljudi u

pohabanijim odelima koji su tu sedeli sa ženama ili ljubavnicama nad cafe creme-om, noseći ljubičaste vrpce akademskih palmi, što nema nikakve veze sa Francuskom Akademijom, i što je, prema našem mišljenju, značilo da su profesori ili učitelji. Ovaj svet je stvarao prijatnu atmosferu u kafani, jer svi su se interesovali jedni za druge i za svoja pića, kafe, ili tejove, kao i za novine i časopise pričvršćene u odgovarajuće ramove, i niko se od njih nije pravio važan. Bilo je tu i drugog sveta koji je živeo u ovom kraju i zalazio u „Lila“, i neki su nosili vrpce ratnih krstova u rupicama od revera, a drugi opet žute i zelene medalje za vojničke zasluge, a ja sam posmatrao kako su savlađivali smetnje zbog izgubljenih udova, i zagledao kvalitet njihovih veštačkih očiju, i do koje mere su vešto bila prepravljena njihova lica. Preko tih prilično prepravljenih lica uvek je titrala nekakva sjajna, mnogobojna senka, donekle slična prelivu 6oj’a na dobro utabanom skijaškom spustu, i mi smo ove goste poštovali više negoli savants ili profesore, premda su i ovi možda sasvim lepo odslužili svoje u vojsci izbegavši osakaćenje. Tih dana nismo verovali nikome ko nije bio u ratu, i uopšte bili smo nepoverljivi prema svakome, a gajili smo i snažno osećanje da bi Sendrar mogao malo manje upadljivo da „pokazuje“ svoju izgubljenu ruku. Bilo mi je drago što je došao u „Lila“ rano po podne, pre nego što su stigli redovni gosti. Te večeri sedeo sam za stolom pred kafanom posmatrajući promenu svetlosti na drveću i na zgradama, i velike spore konje koji su prolazili bulevarima. Vrata na kafani iza mene sa desne strane otvoriše se, i jedan čovek iziđe i priđe mome stolu. „Ah tu ste“, reče on. Bio je to Ford Madoks Ford, kako je u to vreme sebe nazivao; disao je teško kroz guste, obojene brkove, držeći se pravo kao pokretno, lepo obučeno, uspravljeno bure.

„Mogu li da sednem za vaš sto?“ upita on, spustivši se na stolicu, dok su njegove izbledele plave oči pod bezbojnim kapcima i veđama gledale u pravcu bulevara. „Proveo sam dobre godine života boreći se da ove životinje budu ubijane humano“, reče on. „Pričali ste mi o tome“, rekoh ja. „Ne verujem.“ „Sasvim sigurno.“ „Vrlo čudnovato. To u životu nisam nikome pričao.“ „Hoćete li nešto da popijete?“ Kelner je tu stajao i Ford mu reče da bi želeo jedan šamberi-kasi. Kelner, koji je bio visok mršav i ćelav na temenu preko koga je bio zagladio kosu, i koji je nosio teške starovremske dragonske brkove, ponovi porudžbinu. „Ne, nemojte. Donesite mi jedan fine d l’eau“, reče Ford. „Jedan fine d l’eau za gospodina“, potvrdi kelner porudžbinu. Kad god sam mogao, izbegavao sam da gledam u Forda i uvek sam zadržavao dah kad bi se našao blizu njega u zatvorenoj sobi, ali ovde je bio otvoreni prostor i opalo lišće je letelo po pločniku s moje strane stola, pa pored njegove, te sam ga dobro zagledao, pokajao se, i bacio pogled preko bulevara. Svetlost se opet promenila i meni je ta promena izmakla. Srknuo sam piće da vidim da li je zbog njegovog dolaska izgubilo od ukusa, ali je ukus još uvek bio dobar. „Nešto ste sumorni“, reče on. „Nisam.“ „Jeste, jeste. Trebalo bi da više izlazite. Došao sam da vas pozovem na naše večerinke koje priređujemo u onoj zabavnoj Bal-mizet blizu Trga Kontreskarp, u ulici Kardinala Lemoana.“ „Stanovao sam u toj ulici dve godine pre nego što ste se opet vratili u Pariz.“ „Kako je to čudno. Jeste li sigurni?“ „Jesam“, rekoh ja. „Siguran sam. Njen vlasnik je imao taksi i jednom kada je trebalo da uhvatim avion, on me je vozio na aerodrom; tom prilikom smo se zaustavili pred

cinkanim barom Bala i popili po čašu belog vina uveče, pre nego što smo krenuli na aerodrom.“ „Ja ne marim avione“, reče Ford. „Vi i vaša žena dogovorite se i dođite u Bal-mizet u subotu uveče. Tamo je vrlo veselo. Nacrtaću vam mali plan kako biste je lakše našli. Sasvim slučajno sam nabasao na nju.“ „To je ispod kuće sa brojem 74, u ulici Kardinala Lemoana“, rekoh. „Ja sam stanovao na trećem spratu.“ „Nema nikakvog broja“, reče Ford. „Ali naći ćete je već, ako budete našli Trg Kontreskarp.“ Otpih još jedan dugi gutljaj konjaka. Kelner je bio doneo Fordu piće i ovaj ga je opominjao. „Ja vam nisam poručio konjak sa sodom“, reče on da sebi pomogne, ali strogo. „Rekao sam vam vermut šamberi sa kasijem.“ „U redu, Žane“, rekoh. „Ja ću uzeti taj fine. Donesi gospodinu ono što sad poručuje.“ „Ono što sam ranije poručio“, ispravi Ford. U tom trenutku jedan prilično mršav čovek u ogrtaču prođe pločnikom. Bio je u društvu jedne visoke žene i bacivši letimičan pogled na naš sto, okrenu glavu i produži putem niz bulevar. „Jeste li videli kako sam se napravio da ga ne poznajem?“ reče Ford. „Jeste li samo videli?“ „Ne, nisam. A koga to?“ „Beloka“, reče Ford. „Kako sam ga presekao!“ „Nisam primetio“, rekoh ja. „A zašto ste to uradili?“ „Ima tu sijaset razloga“, reče Ford. „Kako sam ga samo sasekao!“ Bio je potpuno i savršeno srećan. Nikada nisam video Beloka i ne verujem da je on nas video. Izgledao je kao čovek koji je obuzet svojim mislima i skoro mahinalno je pogledao prema našem stolu. Osećao sam se nelagodno što je Ford bio neuljudan prema njemu, jer, budući mlad čovek koji je tek počinjao svoje obrazovanje, ja sam visoko cenio staroga pisca. To je danas teško shvatiti, ali onih dana bila je to sasvim obična stvar.

Mislio sam kako je moglo biti prijatno da je Belok zastao kod našeg stola, i kako sam se mogao sa njim upoznati. Popodne je bilo pokvareno susretom sa Fordom i mislio sam da bi to Belok možda popravio. „Zašto pijete konjak?“ upita me Ford. „Zar ne znate da je fatalno za jednog mladog pisca kad počne da pije konjak?“ „Ne pijem ga često“, rekoh. Pokušavao sam da se setim šta mi je Ezra Paund rekao o Fordu, da ne bih nikada smeo da budem grub prema njemu, da moram imati na umu da on laže samo kada je vrlo umoran, da je u stvari vrlo dobar pisac i da je doživljavao mnoge neprijatnosti u ličnom životu. Pokušavao sam da mislim na sve ovo, ali teško, sipljivo, prostačko prisustvo samog Forda, tu nadomak moje ruke, gotovo je to onemogućavalo. Međutim, pokušavao sam. „Recite mi zašto se čovek pravi da ne vidi izvesne ljude“, upitah ja. Dotad sam mislio da se ovako što događa samo u Uidinim romanima. Nikada nisam bio u stanju da čitam Uidine romane, čak ni na skijanju u Švajcarskoj, kada bih pročitao sve što se moglo čitati, i kada bi vlažni južni vetar počeo da duva, a od štiva su se još mogle naći samo knjige u predratnom Tauhnicovom izdanju, koje su gosti ostavili pri odlasku. Međutim, pomoću šestog čula, bio sam siguran da su se ljudi u njenim romanima pravili da ne vide jedni druge. „Jedan svetski čovek“, objašnjavao mi je Ford, „uvek će se praviti da ne vidi jednog neotesanka.“ Ja brzo otpih gutljaj konjaka. „A da li će se praviti da ne poznaje i jednog nevaspitanka?“ upitao sam. „Prosto je nezamislivo da jedan svetski čovek poznaje nekog nevaspitanka.“ „Prema tome vi možete da se napravite da nekog ne poznajete samo ako ste se sa njim upoznali na ravnoj nozi?“ nastavio sam. „Naravno.“

„Kako se onda uopšte čovek upozna s nekim neotesankom?“ „Možda vam nije poznato da je dotični neotesan, ili to postane tek docnije.“ „Šta je zapravo neotesanost?“ upitah ja. „Da li je neotesanko čovek koga treba premlatiti na mrtvo zbog toga?“ „To nije bitno“, reče Ford. „Da li je Ezra svetski čovek?“ upitah. „Naravno da nije“, Ford reče. „On je Amerikanac.“ „Zar jedan Amerikanac ne bi mogao biti svetski čovek?“ „Možda Džon Kvin“, objasni Ford. „Neki od vaših ambasadora.“ „Majron T. Herik?“ „Mogućno.“ „Da li je Henri Džejms bio svetski čovek?“ „Bio je vrlo blizu toga.“ „Da li ste vi svetski čovek?“ „Naravno. Ja sam bio oficir njegovog veličanstva.“ „To je vrlo složeno“, rekoh. „Da li sam ja svetski čovek?“ „Nikako“, reče Ford. „Onda zašto pijete sa mnom?“ „Ja pijem sa vama kao sa mladim piscem koji obećava. Kao sa piscem kolegom, u stvari.“ „To je vrlo lepo od vas“, rekoh ja. „Vas će možda smatrati svetskim čovekom u Italiji“, reče Ford velikodušno. „Ali nisam neotesanko?“ „Svakako da niste, dragi mladiću. Ko je ikad tako što rekao?“ „Mogao bih to postati“, rekoh tužno. „Pošto pijem konjak i ostalo. To se desilo lordu Hariju Hotspuru kod Trolopa. Recite, da li je Trolop bio svetski čovek?“ „Naravno da nije.“ „Jeste li sigurni?“ „Možda o tome vlada dvojako mišljenje. Ali ne kod mene.“

„A Filding? On je bio sudija.“ „Možda u tehničkom smislu reči.“ „Marlou?“ „Svakako ne.“ „A Džon Dan?“ „On je bio sveštenik.“ „Zapanjujuće“, rekoh ja. „Drago mi je što vas to interesuje“, reče Ford. „Popiću sa vama jedan konjak sa vodom pre nego što krenem.“ Mrak je već bio pao kada je Ford otišao i ja krenuh do kioska i kupih Paris-Sport complet, poslednje izdanje popodnevnog trkačkog lista sa rezultatima u Oteju, i sa rasporedom sutrašnjeg sastanka u Angijenu. Kelner Emil, koji je zamenio Žana na dužnosti, priđe stolu da vidi rezultate poslednje trke u Oteju. Jedan moj veliki prijatelj koji je retko dolazio kod „Lila“ priđe stolu i sede, i baš u trenutku kad je naručivao piće Emilu, suvonjavi čovek u ogrtaču, u društvu visoke žene, prođe pored nas pločnikom. Njegov pogled okrznu naš sto i onda skrenu u suprotnom pravcu. „To je Hilari Belok“, rekoh svom prijatelju. „Ford je bio ovde danas po podne i napravio se da ga uopšte ne poznaje.“ „Nemoj biti budala“, reče moj prijatelj. „To je Alister Krouli, dijabolist. Za njega kažu da je najopakiji čovek na svetu.“ „Izvini“, rekoh.

B RAĐANJE JEDNE NOVE ŠKOLE eležnica sa plavim koricama, dve olovke i jedan zarezač (perorez je bio isuviše rasipan), stolovi sa mermernom pločom, mirisi ranog jutra, maramica za brisanje znoja, i sreća, bili su sve što vam je potrebno. Radi sreće nosili ste jedan divlji kesten i jednu zečju nogu u desnom džepu. Dlaka sa zečje noge već davno se izlizala, dok su se kosti i tetive izglačale od nošenja. Šapice su zapinjale o postavu kaputa i to vas je podsećalo da vas sreća još uvek prati. Nekih dana ona vas je tako lepo pratila da ste bili u stanju da tako tanano opišete prirodu da ste mogli ući u šumu i izbiti na proplanak i onda se popeti na uzvišicu i videti bregove preko rukavca jezera. Mina iz olovke mogla se slomiti u kupastom vrhu vašeg zarezača i onda biste upotrebili malo sečivo peroreza da ga očistite ili pažljivo zaoštrite olovku oštrim sečivom, i potom zavučete ruku pod znojem natopljenu kožu ranca da biste ga opet pridigli, provučete i drugu ruku i osetite kako vam se težina spušta na leđa, i osetite borove iglice ispod mokasina dok ste kretali dole prema jezeru. Zatim biste čuli nekoga gde kaže: „Zdravo, Heme. Šta to radiš? Pišeš u kafani?“ Sreća vas je napustila i sklopili biste beležnicu. To je bilo najgore što vam se moglo desiti. Kad biste mogli da se obuzdate, bilo bi bolje, ali ja baš nisam umeo da se obuzdavam i onda bih rekao: „O, prokleti kučkin sine, šta tražiš ovde kog đavola van svog prljavog brloga?“ „Nemoj da vređaš samo zato što bi hteo da izgledaš kao nekakav nastran čovek.“ „Nosi tu svoju prljavu brnjicu odavde.“ „Ovo je javno mesto. Ja imam prava kao i ti da dođem ovde.“

„Što ne ideš gore u svoju„Malu kolibu’, gde ti je i mesto?“ „O dragi moj. Nemoj da zamaraš.“ Sad ste mogli da iziđete i ponadate se da je ovo bila neočekivana poseta i da je posetilac tek slučajno navratio i da se ovo neće pretvoriti u stalno napastvovanje. Postojale su i druge dobre kafane u kojima se moglo raditi, ali one su bile daleko i ovo je bila moja domaća kafana. Nije bilo nimalo prijatno biti isteran iz „Klozeri de Lila“. Trebalo je da ostanem ili da krenem. Verovatno da je bilo mudrije krenuti, ali bes je u meni sve više ključao i rekoh: „Slušaj. Pašče kao što si ti može da ode na tolika druga mesta. Šta imaš da dolaziš ovde i vašljiviš jednu finu kafanu?“ „Došao sam samo da popijem nešto. Šta ima rđavog u tome?“ „Kod kuće, dali bi ti piće i onda bi slomili čašu.“ „A gde je to ’kod kuće’? Ti kao da govoriš o nekom mnogo finom mestu.“ Sedeo je za susednim stolom; bio je to visoki ugojeni mladić sa naočarima. Poručio je pivo. Pomislio sam da se pravim kao da ne postoji i da pokušam da pišem. Tako sam i postupio i napisao dve rečenice. „Ja sam ti se samo obratio.“ Produžio sam i napisao još jednu rečenicu. Kad to zaista krene i kad se čovek udubi, onda je teško zaustaviti se. „Izgleda da si postao tako velika ličnost da niko ne sme da ti se obrati.“ Napisao sam još jednu rečenicu kojom sam završio pasus, i celog ga pročitah. „Ti nikada ne misliš ni na kog drugog, ili da još neko može imati svoje probleme.“ Slušao sam žalopojke celog života. Uvideo sam da mogu i dalje da pišem i da ova galama nije ništa gora od ostalih, dok je svakako bila i bolja od buke koju je pravio Ezra dok je učio da svira na fagotu.

„Zamisli da si želeo da postaneš pisac, i da si to želeo celim svojim bićem, i da od toga nije ništa ispalo.“ Nastavio sam da pišem i sad je pored ostalog i sreća počinjala da me prati. „Zamisli da ti je pisanje jednom navrlo kao nesavladiva bujica, i da je potom sve presahlo, i da si ostao mutav.“ Bolje da si ostao mutav i miran negoli što si mutav i galamljiv, pomislio sam, i nastavio da pišem. Sada je već bio sav uplakan i njegove unezverene rečenice delovale su umirujuće kao zvuk pri rezanju dasaka u strugari. „Pa onda ta Grčka“, čuo sam ga docnije gde kaže. Jedno vreme nisam pratio šta priča i čuo sam ga samo kao izvor galame. Sad sam već bio poodmakao i mogao sam prestati i nastaviti s pisanjem sutra. „Jesi li rekao da ste bili u Grčkoj, ili da ti je dosta Grčke?“ „Nemoj biti prost“, reče on. „Zar nećeš da ti ispričam šta je dalje bilo?“ „Ne“, rekoh ja. Sklopio sam beležnicu i stavio je u džep. „Zar te ne zanima kako je ispalo na kraju?“ „Ne.“ „Zar te ne interesuje život i patnja jednog bližnjeg?“ „Ne kada si ti u pitanju.“ „Ti si odvratan.“ „Jesam.“ „Mislio sam da mi možeš pomoći, Heme.“ „Bio bih srećan kad bih mogao da te umlatim.“ „I ti bi to uradio?“ „Ne. Postoji zakon koji te štiti.“ „Ja bih za tebe učinio bilo šta.“ „Bi li?“ „Sigurno da bih.“ „Onda se kloni ove kafane. Počni sa tim.“ Ustadoh, kelner priđe i ja platih. „Mogu li da pođem s tobom do strugare, Heme?“ „Ne možeš.“ „Pa, videću te drugi put.“

„Ne ovde.“ „Sve je u najboljem redu“, reče on. „Obećavam.“ „Šta pišeš?“ načinih grešku i upitah. „Pišem što bolje znam i umem. Kao i ti. Ali to je užasno teško.“ „Ne bi trebalo da pišeš ako već ne možeš. Šta imaš da kukaš zbog toga? Vrati se u Ameriku. Nađi neki posao. Obesi se. Ali prestani da pričaš o tome. Nikada nećeš moći da pišeš.“ „Zašto tako kažeš?“ „Jesi li ikad čuo sebe kako govoriš?“ „Ali ja tebi pričam o pisanju.“ „Onda umukni.“ „Ti si naprosto svirep“, reče on. „Svi su uvek govorili da si svirep, bez srca i uobražen. Ja sam te uvek branio. Ali više neću.“ „Dobro.“ „Kako samo možeš da budeš tako svirep prema svom bližnjem? „Ne znam“, rekoh. „Slušaj, ako ne znaš da pišeš, zašto ne naučiš da pišeš kritike?“ „Misliš li da bi trebalo da to naučim?“ „Bilo bi lepo“, rekoh mu. „Onda bi mogao uvek da pišeš. Nikad nećeš morati da brineš kako ti pisanje ne ide od ruke i kako si postao mutav. Svet će čitati ono što pišeš i poštovaće te.“ „Misliš li da bih mogao biti dobar kritičar?“ „Ne znam u kojoj meri bi bio dobar, ali kritičar bi mogao biti. Uvek će se naći neko ko će ti pomoći, a mogao bi i da pomogneš svojima.“ „Kako to misliš ’svojima’? Ko su to moji?“ „Oni sa kojima se družiš.“ „Oh, oni. Oni imaju svoje kritičare.“ „Ne moraš da se baviš književnom kritikom“, rekoh. „Tu je slikarstvo, pozorište, balet, film…“ „Ti to tako lepo kažeš, Heme. Veliko ti hvala. To je tako uzbudljivo. A ima i stvaralaštva u tome.“

„Po mome mišljenju stvaralaštvo se precenjuje. Na kraju krajeva, Bog je stvorio svet za šest dana a sedmog se odmarao.“ „Naravno ništa me ne sprečava da se bavim i stvaralačkim pisanjem.“ „Ništa pod milim Bogom. Sem što ćeš možda svojim kritičarskim radom sebi postaviti nemogućno visoke zahteve.“ „Biće visoki. Sa tim možeš računati.“ „Siguran sam da će biti visoki.“ On se već bio našao u koži kritičara, te sam ga upitao da li bi hteo da nešto popijemo, i on prihvati. „Heme“, reče on, i od ovog trenutka bilo mi je jasno da je postao kritičar jer, u razgovoru, oni uvek počinju rečenicu time što nam radije izgovaraju ime na početku negoli na kraju, „moram ti reći da mi tvoje pisanje izgleda pomalo kruto.“ „Šteta“, rekoh ja. „Heme, isuviše je ogoljeno, isuviše tanko.“ „Loše sam sreće.“ „Heme, isuviše kruto, isuviše ogoljeno, isuviše tanko, isuviše zbijeno.“ Dodirnuh zečiji papak u džepu, s osećanjem krivice: „Pokušaću da ga malo odebljam.“ „Pazi, ne bih želeo da ga načiniš teškim.“ „Hole“, rekoh ja, počevši da govorim kao kritičar, „izbegavaću to dogod bude bilo mogućno.“ „Drago mi je što smo o tome ovako otvoreno razgovarali“, reče on muški. „Ti ćeš voditi računa da ne zaboraviš, i da ne dolaziš ovamo kada radim?“ „Naravno, Heme. Naravno. Od sada ću imati svoju kafanu.“ „Baš si ljubazan.“ „Eto, pokušavam“, reče on. Bilo bi interesantno i poučno da je mladić ispao čuveni kritičar, ali to se nije desilo, iako sam jedno vreme gajio

ozbiljne nade u njega. Nisam mislio da će se sutradan vratiti, ali nisam hteo da kušam sreću, te sam odlučio da dam „Klozeri“ jedan dan odmora. Tako sam sutradan ustao rano, iskuvao gumene cucle i boce, pripravio mleko kako treba, ulio ga u bocu, dao je gospodinu Bambiju i onda radio za trpezarijskim stolom pre nego što je iko drugi sem njega, mačke Cice Ef, i mene bio budan. Njih dvoje su bili tihi i dobri drugari i ja sam radio bolje nego ikada. Tih dana nije vam zaista ništa bilo potrebno, čak ni zečja noga, premda je bilo dobro osećati je u džepu pod prstima.

V U „DOMU“, SA PASKENOM eče je bilo divno, a ja sam predano radio celog dana, tako da sam napustio stan iznad strugare i prošao kroz dvorište puno nagomilane građe, i zatvorivši vrata, prešao preko ulice i ušao na stražnja vrata u pekarnicu, koja je čelom gledala na Bulevar Monparnas, i kroz prijatni miris hleba iz furune, i radnju, izišao na ulicu. U pekarnici su gorela svetla, a napolju je dan već bio na smiraju, te kroz rani sumrak pođoh ulicom naviše i zaustavih se pred terasom restorana „Negr de Tuluz“, gde su nas naši crveno-beli kockasti ubrusi, u drvenim prstenovima za ubruse, čekali na večeru. Pročitao sam jelovnik ispisan, mimeografisan ljubičastim mastilom i video da je tog dana kao plat du jour bio cassoulet. I sam pogled na ispisani naziv izazva glad u meni. Gospodin Lavinj, vlasnik restorana, upita me kako ide moje pisanje, odgovorih mu da ide dobro. Rekao mi je da me je video kako radim na terasi „Klozeri de Lila“ rano izjutra, ali nije hteo da mi se obrati, jer sam izgledao vrlo zauzet. „Izgledali ste kao čovek koji se sam obreo u džungli“, reče on. „Kad radim onda sam kao slepa svinja.“ „Ali niste li vi bili u džungli, gospodine?“ „U grmu“, rekoh ja. Produžio sam ulicom zagledajući izloge, srećan zbog prolećne večeri i sveta koji prolazi pored mene. U trima glavnim kafanama video sam svet koji sam poznavao iz viđenja i druge ljude sa kojima sam već razgovarao. Ali bilo je uvek sveta koji mi se činio još privlačniji, a koji nisam poznavao, i koji je svečeri, dok su se svetiljke tek palile, žurno nekuda da zajedno pije, zajedno večera i onda vodi ljubav. Svet u glavnim kafanama mogao je da radi isto to, ili da jednostavno sedi, pije ili voli, da bi ga ostali videli.

Svet koji sam ja voleo i nisam poznavao odlazio je u velike kafane zato što se u njima gubio i zato što ga niko nije primećivao, tako da je istovremeno mogao biti i sam i u društvu. Velike kafane, uz to, bile su onda jevtine, i u svima njima mogli su se dobiti dobro pivo i aperitivi, i to po razumnim cenama koje su jasno bile naznačene na tacnama na kojima je piće služeno. Te večeri imao sam u glavi ove razumne ali ne i originalne misli i osećao se pun vrline, jer sam dobro i predano radio u toku dana, iako sam od sveg srca želeo da odem na trke. Ali u ovo vreme nisam imao sredstva da posećujem trke, premda se tamo mogao zaraditi novac, ako bi čovek svojski na tome nastojao. Bilo je to pre onih vremena, kada se još uvek nije uzimala na pregled pljuvačka i sprovodili drugi metodi kojima se moglo utvrditi koji su konji veštački podstrekavani, i kada je dopingovanje bilo u širokoj primeni. Ali ocenjivanje forme konja koji primaju nadražajna sredstva, pokušavanje da se u padoku otkriju simptomi njihovog stanja, naprezanje do maksimuma sopstvenih sposobnosti zapažanja do same granice vančulnog, i zatim klađenje na konje novcem koji niste smeli da izgubite, nije ni najmanje bio način da jedan mlad čovek, koji izdržava ženu i dete, uspešno napreduje u učenju pisanja proze koja zahteva da joj se čovek ceo posveti. Po svim merilima mi smo još uvek bili vrlo siromašan svet i ja sam još uvek pravio male uštede izgovarajući se kako sam bio pozvan na ručak, dok sam u stvari provodio po dva sata u šetnji Luksemburškim parkom, i onda se vraćao kući opisujući ženi kako sam divno ručao. Kada se ima dvadeset pet godina i kada je čovek po prirodi pripadnik teške kategorije, propuštanje obroka vas dobro izgladni. Ali to isto tako izoštrava vaša opažanja, te sam primetio da su mnoge ličnosti o kojima sam pisao imale dobre apetite i vrlo izražen ukus i želju za jelom, a većina njih je uvek bila spremna i da nešto popije.

U „Negr de Tuluzu“ pili smo dobro kaorsko vino iz četvrtlitrenjaka, polulitrenjaka, ili punih litarskih boca, razblažujući ga obično sa otprilike jednom trećinom vode. Kod kuće, iznad strugare, kupovali smo korzikansko vino, na velikom glasu, a jevtino. Bilo je to pravo korzikansko vino koje ste mogli dopola razblažiti vodom a da mu još uvek ne oslabite ukus. U Parizu, onda, mogli ste da živite vrlo dobro, tako reći bez ičega, dok ste povremeno izbegavajući obroke i nikada ne kupujući nova odela, mogli da uštedite i za luksuznije potrebe. Vraćao sam se pravcem od „Selekta“ koji sam ovog puta zaobišao pošto sam ugledao Herolda Sternsa za koga sam znao da će želeti da razgovara o konjima, onim životinjama o kojima sam bez griže savesti mislio kao o zverčicama koje sam upravo izneverio. Pun svoje večerašnje vrline prošao sam pored skupa stalnih posetilaca u „Rotondi“ i, prezirući porok i nagon za društvom, prešao preko bulevara u „Dom“. „Dom“ je takođe bio prepun, ali tu se okupio svet koji je radio celoga dana. Tu su bili modeli koji su pozirali, i slikari koji su radili sve dok je bilo svetla, pa onda pisci koji su uspešno ili bezuspešno završili svoj posao za taj dan, zatim pijanci i lica, od kojih sam neka poznavao, dok su neka služila samo kao ukras. Ušao sam unutra i seo za sto za kojim su sedeli Pasken i dva modela, inače sestre. Pasken mi je mahnuo rukom dok sam stajao na pločniku ulice Delambr premišljajući se da li da svratim na jedno piće ili produžim dalje. Pasken je bio vrlo dobar slikar i bio je pijan; postojano, namerno pijan i dajući tome izvestan smisao. Devojke modeli bile su mlade i lepuškaste. Jedna je bila tamnoputa, omanja i divno graćena i ponašala se s lažnom krhkom izopačenošću. Druga je bila nalik na dete i dosadna, ali prilično lepuškasta, na jedan prolazan detinji način. Ona nije bila tako lepo građena kao njena sestra, ali to nije bio ni bilo ko drugi tog proleća.

„Dobra i rđava sestra“, reče Pasken. „Imam novca. Šta ćete da pijete?“ „Une demi-blonde“, rekoh kelneru. „Uzmite viski. Imam novca.“ „Ja volim pivo.“ „Da zaista volite pivo, onda biste sada bili kod ’Lipa’. Pretpostavljam da ste dosad radili.“ „Jesam.“ „Ide li vam od ruke?“ „Rekao bih da ide.“ „Dobro. To me raduje. I sva čula su vam još uvek u redu?“ „Jesu.“ „Koliko vam je godina?“ „Dvadeset i pet.“ „Da li biste je okrenuli?“ On pogleda u tamnoputu sestru nasmešivši se. „To bi joj godilo.“ „Verovatno ste je danas već dosta izokretali.“ Ona mi se nasmeši otvorenih usta. „On je pakostan“, reče. „Ali je dobar.“ „Možete da je odvedete do studija.“ „Nemojte da pričate svinjarije“, reče plava sestra. „Ko se tebi obraća?“ upita je Pasken. „Niko. Ali ja vama kažem.“ „Ma dajte da nam bude lepo“, reče Pasken. „Jedan mladi pisac, jedan prijazni mudri stari slikar i dve divne mlade devojke pred kojima je celi život.“ Sedeli smo tako dok su devojke pijuckale svoja pića, Pasken pio drugi fine d l’eau a ja pivo; međutim, nikome nije bilo lepo izuzev Paskenu. Crnka je nemirno sedela i prikazivala svoj profil i puštala da joj svetlost ocrtava ispupčene površine lica pokazujući mi svoje čvrste grudi pod crnim džemperom. Kosa joj je bila kratko podrezana, glatka i crna kao u žene sa Istoka. „Pozirala si celog dana“, reče joj Pasken. „Moraš li sada da izigravaš i manekena sa tim džemperom ovde u kafani?“ „Tako mi se sviđa“, reče ona.

„Izgledaš kao javanska igračka“, reče on. „Ali ne i oči“, reče ona. „One su malo složenije od očiju na igrački.“ „Izgledaš kao sirota mala izopačena roiree.“ „Možda“, reče ona. „Ali živa. Za vas se to ne bi moglo reći.“ „To ćemo da vidimo.“ „Dobro“, reče ona. „Ja volim dokaze.“ „Danas nisi dobila nijedan, je l’ da?“ „Oh, mislite na ono“, reče ona i okrenu se da bi uhvatila poslednji zračak večernje svetlosti na licu. „Bili ste naprosto uzbuđeni svojim delom. On je zaljubljen u platna“, obrati se meni. „Na njima ćete uvek naći poneku prljavštinu.“ „Ti bi htela da te slikam i da ti platim i da te obrnem kako bi mi glava ostala trezna, i da te uz to i volim“, reče Pasken. „Ti sirota mala lutkice.“ „Vama se sviđam, zar ne, Monsieur?“ upita me ona. „Vrlo.“ „Ali vi ste isuviše krupni“, reče ona tužno. „U krevetu su svi iste veličine.“ „To nije tačno“, reče njena sestra. „I mene već umara ovaj razgovor.“ „Znaš“, reče Pasken. „Ako misliš da sam zaljubljen u platna, sutra ću te slikati vodenim bojama.“ „Kada ćemo večerati?“ upita njena sestra. „I gde?“ „Hoćete li da večerate sa nama?“ upita tamnoputa sestra. „Ne. Ja ću večerati sa svojom légitime.“ Tako se u ono vreme govorilo. Sada kažu, sa „svojom reguliere.“ „Morate da idete?“ „Moram i hoću.“ „Onda, izvolite“, reče Pasken. „I nemojte da se zaljubite u hartiju za pisanje na mašini.“ „Ako se to dogodi, pisaću olovkom.“ „Sutra vodene bojice“, reče on. „U redu, deco moja, popiću još jedno piće i onda idemo na večeru kuda vam je

volja.“ „Idemo u ’Chez Viking’“, reče crnka. „I ja sam za to“, podrža je sestra. „U redu“, saglasi se Pasken. „Laku noć jeune homme. Spavajte lepo.“ „I vi takođe.“ „Meni ne daju da spavam“, reče on. „Nikada ne spavam.“ „Noćas spavajte.“ „Posle ’Chez les Vikings’?“ On se isceri. Sa šeširom zabačenim na potiljak više je ličio na neku ličnost sa Brodveja iz devedesetih godina prošlog veka negoli na divnog slikara kakav je u stvari bio, i docnije, kada se obesio, voleo sam da ga zamišljam onakva lika kakav je imao te večeri u „Domu“. Kažu da se seme naše budućnosti nalazi u nama samima, ali meni se uvek činilo da je kod onih koji se u životu zabavljaju seme prekriveno boljom zemljom i boljom vrstom đubriva.

E EZRA PAUND I NJEGOV BEL ESPRIT zra Paund je uvek bio dobar prijatelj i uvek je činio usluge ljudima. Atelje u kome je živeo sa suprugom Doroti, u ulici Notr-Dam-de-Šan, bio je u onoj meri siromašan u kojoj je studio Gertrude Stajn bio bogat. U njemu je bilo vrlo svetlo, grejala ga je jedna peć, a po zidovima su visile slike japanskih slikara koje je Ezra poznavao. U svojoj zemlji svi oni bili su plemići, te su nosili duge kose. Njihova crna kosa se presijavala i padala je napred kada bi se poklonili i oni su na mene ostavljali upečatljiv utisak, ali njihove slike nisam voleo. Nisam ih razumevao iako u njima nije bilo nikakvog tajanstva, a onda kada sam ih shvatio, one mi ništa nisu značile. Žao mi je bilo zbog ovoga, ali tu nije bilo pomoći. Dorotine slike sam neobično voleo i mislio sam da je ona vrlo lepa i izvanredno građena žena. Dopadala mi se i Ezrina glava koju je izradio Godije-Bžeska kao i sve fotografije iz stvaralaštva ovog vajara koje mi je Ezra pokazao a nalazile su se u Ezrinoj knjizi o njemu. Ezra je isto tako voleo Pikabijine slike ali sam ih u ono vreme smatrao bezvrednim. Pored toga nisam voleo ni slike Vindama Aujisa koje su se prilično dopadale Ezri. On je voleo dela svojih prijatelja, što je divno kao odanost, ali što može biti porazno pri donošenju suda. Nikada nismo o ovome raspravljali jer sam uvek ćutao o stvarima koje mi se nisu sviđale. Ako neko voli slike ili knjige svojih prijatelja, mislio sam, to je verovatno kao da voli njihove porodice, za koje smatra da je neučtivo kritikovati ih. Ponekad vam treba dosta vremena pre nego što se odlučite da kritikujete porodice, svoje ili ženine, dok je to sa lošim slikarima mnogo lakše, jer oni ne prave užasne stvari i ne mogu da vas povrede do same srži, kao što to porodice mogu da učine. Kada su u pitanju loši slikari, treba jedino da ne gledate njihove slike. Međutim, i onda kad ste

naučili da se ne mešate u porodične stvari, i da ne slušate zanovetanja, i kad ste navikli da ne odgovarate na pisma, porodice raspolažu mnogim načinima da budu opasne. Ezra je bio mnogo bolji i mnogo hrišćanskije naklonjen ljudima od mene. Njegovo pisanje, kada bi na njemu nastojao, bilo je tako savršeno, a uz to, prema svojim pogreškama bio je tako iskren i tako zaljubljen u svoje zablude, budući pored toga tako ljubazan prema svetu, da sam o njemu uvek mislio kao o svecu. On je isto tako bio i plahovit, ali to su možda bili i mnogi drugi sveci. Ezra je želeo da ga učim boksovanju i jednog kasnog popodneva u njegovom studiju, dok smo se pesničili, prvi put sam se susreo sa Vindamom Lujisom. Ezra već dugo vremena nije trenirao i meni je bilo neugodno da se oprobavamo pred bilo kim iz njegovog društva, i pokušavao sam da se on prikaže što je moguće bolje. Međutim, stvar nije išla najbolje jer je Ezra znao da se mačuje i ja sam još uvek nastojao da mu aktiviram levicu, te sam ga stalno terao da istura levu nogu i zatim je izravnjava sa desnom. To su bili tek osnovni pokreti. Nikada mi nije pošlo za rukom da ga naučim da savijenom levicom zadaje bočni udarac, dok je skraćivanje zamaha desnom rukom bilo nešto čemu ga je tek trebalo učiti u budućnosti. Vindam Lujis je nosio široki crni šešir, kao „ličnosti“ iz te četvrti, i bio je obučen kao glumci iz Boema. Imao je lice koje me je podsećalo na žabu, ne na žabu bukačicu već na običnu žabu, za koju je Pariz isuviše velika bara. U to vreme mislili smo da svaki pisac ili slikar može da nosi bilo kakvo odelo kojim raspolaže i nije postojala nikakva uniforma za umetnike; međutim, Lujis je nosio uniformu predratnog umetnika. Bilo je neugodno videti ga, a on je nadmeno posmatrao dok sam izmicao Ezrinim napadima ili ih zaustavljao otvorenom desnom rukavicom. Hteo sam da prestanem ali je Lujis uporno tražio da nastavimo, i primećivao sam da on, ne znajući ništa o tome šta se zbiva, očekuje da vidi kako nanosim Ezri povredu. Ništa se nije desilo. Nijednom nisam kontrirao već sam

puštao da me Ezra napada, isturajući levicu i nekoliko puta izbacujući napred desnicu, i onda rekao da je dosta, polio se vodom iz jednog bokala, obrisao ubrusom i navukao trenerku. Uzeli smo da nešto popijemo i ja sam slušao dok je Ezra razgovarao sa Lujisom o svetu u Londonu i Parizu. Posmatrao sam Lujisa pažljivo praveći se da ga ne gledam, kao što se to čini pri boksovanju, i mislim da nikada nisam video čoveka neprijatnijeg izgleda. Neki ljudi pokazuju svoju zloću kao što veliki trkački konj pokazuje svoj soj. Oni imaju dostojanstvo tvrdog chancre. Lujis nije pokazivao zloću; jednostavno je izgledao neprijatno. Idući kući pokušao sam da se setim na šta me on to podseća i na pamet mi padoše razne stvari. Sve su one bile u vezi sa medicinom, sve izuzev pomisli da ga uporedim sa štrokom, što je inače šatrovački izraz. Pokušao sam da mu razložim lice i onda ga opišem, ali mogao sam da mu vidim samo oči. Pod crnim šeširom, kada sam ih prvi put video, te oči su izgledale kao oči čoveka kome silovanje nije pošlo za rukom. „Danas sam se upoznao sa najneprijatnijim čovekom koga sam ikada sreo u životu“, rekao sam svojoj ženi. „Tejti, nemoj mi o njemu pričati“, rekla je ona. „Molim te nemoj da mi pričaš o njemu. Sada baš treba da večeramo.“ Nedelju dana potom video sam se sa gospođicom Stajn i rekao joj da sam se upoznao sa Vindamom Lujisom, te sam je upitao da li ga i ona poznaje. „Ja sam mu dala ime ’crv merač’3 , reče ona. „On dolazi ovamo iz Londona i kad vidi neku dobru sliku, izvuče olovku iz džepa i onda možete da ga posmatrate kako je premerava puzajući palcem po olovci. Posmatra je i meri, i zagleda kako je tačno urađena. Onda se vrati u London i napravi je, i ona ne ispadne kako treba. Promaši ono što je u slici bilo osnovno.“ Tako sam o njemu mislio kao o „crvu meraču.“ To je bio ljubazniji i hrišćanskiji naziv od onoga koji sam mu ja smišljao. Docnije sam pokušao da ga zavolim i da se

sprijateljim sa njim, kao što sam činio skoro sa svima Ezrinim prijateljima, pošto bi mi on objasnio njihove ličnosti. Međutim, takav je bio moj prvi utisak kada sam se upoznao sa njim u Ezrinom ateljeu. Ezra je bio najplemenitiji pisac koga sam ikad poznavao, a uz to i najnesebičniji. Pomagao je pesnicima, slikarima, vajarima i proznim piscima u koje je verovao, a pomogao bi i bilo kome u koga je verovao ili ne, samo ako bi se ovaj našao u neprilici. Brinuo je brigu o svakome, i u trenutku u kome sam ga upoznao najviše je brinuo o T. S. Eliotu koji je, kako mi je Ezra rekao, morao da radi u jednoj banci u Londonu, i na taj način imao malo vremena i nezgodan raspored radnih časova za svoju pesničku delatnost. Ezra je onda osnovao nešto što je nazvao Bel Esprit, zajedno sa gospođicom Natali Barni, jednom bogatom Amerikankom zaštitnicom umetnosti. Gospođica Barni bila je prijatelj Remija de Gurmona, koji je živeo još pre mog dolaska u Pariz, i utvrđenih dana u svojoj kući imala salon, dok je u bašti imala i jedan mali grčki hram. Mnoge Amerikanke i Francuskinje, dosta imućne, imale su svoje salone i ja sam još odrana uvideo da su to mesta koja treba brižljivo izbegavati, ali gospođica Barni, mislio sam, bila je jedina koja ima i mali grčki hram u svojoj bašti. Ezra mi je pokazao brošuru o Bel Esprit za koju mu je gospođica Barni bila dozvolila da upotrebi njen mali grčki hram. Cilj Bel Esprit bio je da svi dajemo jedan deo od bilo kakvih naših zarada za obrazovanje fonda koji bi poslužio da se gospodin Eliot oslobodi banke i da mu se obezbedi novac za pisanje poezije. Meni se činilo da je ovo dobra ideja i pošto smo izvukli gospodina Eliota iz banke, Ezra je namislio da bismo mogli da produžimo sa ovim i pružimo podršku svima kojima je bila potrebna. Ja sam pomalo zapetljavao stvari uvek govoreći o Eliotu kao o majoru Eliotu, praveći se da ga mešam sa majorom Daglasom, ekonomistom čijim se idejama Ezra oduševljavao. Ali Ezra je shvatao da mi je srce na pravom

mestu i da mi je bilo dosta Bel Esprit, iako bi ga uznemirilo kada bih tražio priloge od svojih prijatelja kako bismo majora Eliota izvukli iz banke, i onda neko od njih upitao, šta zapravo jedan major traži u banci i zar nije dobio nikakvu penziju ili bar nekakav novčani poklon kad su ga odstranili iz vojske? U ovakvim slučajevima ja bih objasnio svojim prijateljima da se ne radi samo o tome. Ili ćemo imati Bel Esprit, ili ga nećemo imati. Ako hoćemo da ga imamo, onda će oni priložiti novac da izvučemo majora Eliota iz banke. Ako to ne žele, šta se tu može. Zar nisu shvatili značenje malog grčkog hrama? Nisu? To sam i mislio. Šta možeš, drugaru. Zadrži svoj novac. Ne bismo ga ni pipnuli. Kao član Bel Esprit vodio sam energičnu kampanju i tih dana sam jedino želeo da vidim majora kako izlazi iz banke kao slobodan čovek. Ne sećam se tačno kako je konačno završio Bel Esprit, ali čini mi se da je to nekako bilo povezano sa izlaženjem iz štampe Puste zemlje, koja je majoru donela „Dajalovu“ nagradu, i ubrzo posle pomoći koju je jedna dama s titulom pružila Eliotu za izdavanje časopisa The Criterion, tako da Ezra i ja nismo više morali da brinemo o njemu. Mali grčki hram, verujem, još uvek je u bašti. Uvek sam bio razočaran što nismo bili u stanju da izvučemo Eliota iz banke samo pomoću Bel Esprit, jer sam ga u svojim snovima zamišljao kako dolazi da živi u malom grčkom hramu gde bih možda navraćao sa Ezrom, kojom prilikom bismo mogli da ga nagrađujemo lovorom. Znao sam gde bih mogao naći fin lovor, pošto bih biciklom otišao da ga donesem; davali bismo mu ga uvek kada bi se osećao usamljen ili kad god bi Ezra čitao neki svoj rukopis ili korekture neke veće poeme, kao što je Pusta zemlja. Cela ova stvar je za mene bila neprijatna sa moralne strane, kao i mnoge druge, pošto sam novac koji sam bio namenio izvlačenju majora iz banke nosio u Angijen i kladio se na preponske konje koji su trčali pod dejstvom nadražujućih sredstava. Na dvema trkama, nadraženi konji na koje sam se kladio, nadtrčali su nenadražene ili nedovoljno

nadražene životinje, izuzev u jednoj trci u kojoj je naša mašta bila do te mere prenadražena da je konj zbacio jahača još pre starta, izbio napred i onda pretrčao pun krug stiplčejsa preskačući prepone divno i usamljeno, kao što to ponekad biva samo u snu. Kada su ga uhvatili i ponovo uzjahali, otpočeo je trku i, kako to Francuzi kažu, časno se poneo, ali novac je bio otišao u nepovrat. Bio bih srećniji da je novac dat za opkladu otišao Bel Esprit koji više nije postojao. Međutim, tešio sam se da sam sa onim opkladama koje su mi se isplaćivale bio u stanju da priložim za Bel Esprit više nego što sam prvobitno nameravao.

N PRILIČNO NEOBIČAN KRAJ a prilično neobičan način došlo je do mog raskida sa Gertrudom Stajn. Postali smo vrlo dobri prijatelji i ja sam joj učinio nekoliko praktičnih usluga; na primer to da njen dugi rukopis počne da izlazi u nastavcima u Fordovom časopisu, pomogao joj oko prekucavanja rukopisa i čitanja korektura, te je naše prijateljstvo postalo prisnije negoli što sam to i poželeti mogao. Prijateljevanje muškaraca sa velikim ženama ne vodi daleko, iako ono može da bude dosta prijatno pre nego što krene nabolje ili nagore, a obično još i manje imaju budućnosti ovakvi odnosi sa ambicioznim ženama piscima. Jednom kada sam se izvinio što nisam izvesno vreme dolazio u ulicu Fleri 27, rekavši da nisam znao da li ću je zateći kod kuće, gospođica Stajn mi je rekla: „Ali, Hemingveju, vi ste domaći u mojoj kući. Zar to niste znali? Ja to ozbiljno mislim. Dođite u bilo koje vreme i devojka“ – pomenula je njeno ime ali sam ga ja zaboravio – „postaraće se o vama, tako da se morate osećati kao kod svoje kuće dok se ja ne vratim.“ Ja ovo nisam zloupotrebljavao, ali ponekad sam navraćao i devojka bi me poslužila pićem dok bih razgledao slike, i ako se gospođica Stajn ne bi vratila, zahvalio bih se devojci, ostavio poruku i otišao. Gospođica Stajn i njena družbenica pripremale su se da krenu na jug kolima gospođice Stajn i tog dana ona mi je rekla da dođem posle podne kako bismo se pozdravili. Zatražila je od nas da je posetimo, pošto sam sa ženom stanovao u hotelu, ali smo Hedli i ja imali druge planove i želeli smo neka druga mesta da posetimo. Naravno, čovek ovo ne pominje, uvek se nadajući da će otići, i onda to ispadne nemoguće. Ja sam donekle bio upućen u sistem izbegavanja poseta. Morao sam da to naučim. Mnogo docnije Pikaso mi je rekao kako je uvek obećavao bogatašima da će doći kada bi ga pozivali, jer ih je to činilo toliko srećnima, a onda bi

se nešto desilo i on ne bi bio u mogućnosti da dođe. Ali to nije imalo nikakve veze sa gospođicom Stajn i on je to rekao imajući u vidu druge osobe. Bio je divan prolećni dan i ja sam, dolazeći od Trga Opservatorije, išao kroz mali Luksemburški park. Divlji kestenovi bili su u cvetu i deca su se igrala na pošljunčenim stazama u prisustvu svojih dadilja koje su sedele na klupama, i na drveću sam video šumske golubove i čuo one koje nisam mogao videti. Devojka mi je otvorila vrata pre nego što sam i zazvonio i rekla da uđem i da pričekam. Gospođica Stajn će sići svakog trenutka. Bilo je još pre podne, ali mi devojka nasu čašicu eai-de-vie, stavi mi je u ruku i veselo žmirnu očima. Bezbojni alkohol je prijatno godio mom jeziku i bio mi je još u ustima kad čuh kako se neko obraća gospođici Stajn na način na koji dotad nisam čuo da se jedna osoba obraća drugoj; nikada, bilo gde, bilo kad. Onda do mene dopre pravdajući i molećivi glas gospođice Stajn, i njene reči: „Nemoj, maco. Nemoj. Nemoj, molim te. Učiniću što god hoćeš, maco, ali nemoj to uraditi. Molim te nemoj. Nemoj, maco, molim te.“ Progutao sam piće i stavio čašicu na sto i onda krenuo prema vratima. Devojka mi zapreti prstom i prošaputa: „Nemojte ići. Ona će odmah doći.“ „Moram da idem“, rekao sam, i izlazeći pokušao da više ne čujem ništa, ali to je još uvek trajalo i jedini način da ne slušam bio je da nestanem. Bilo je neprijatno slušati, a odgovori su bili još strašniji. U dvorištu sam rekao devojci: „Molim vas, recite da sam došao do dvorišta i tu vas sreo. Da nisam mogao da čekam, jer mi je jedan prijatelj bolestan. Kažite joj bon voyage umesto mene. Pisaću joj.“ „C’est entendu, Monsieur. Kakva šteta što ne možete da pričekate.“ „Da“, rekoh ja. „Kakva šteta.“ Kraj je za mene nastao tako, prilično glupavo, premda sam posle toga još uvek obavljao za nju neke posliće,

pojavljivao se u nužnim prilikama, dovodio one koji su bili pozivani i tako sačekivao otpust sa većinom ostalih prijatelja iz muškog sveta, kada je došlo i to razdoblje i kada su nova prijateljstva zamenila stara. Bilo je tužno gledati nove bezvredne slike okačene pored velikih slika, premda to više nije bilo važno. Ne, meni to više nije bilo važno. Svađala se skoro sa svima nama koji smo je voleli, izuzev sa Huanom Grisom, a sa njim se nije mogla svađati, jer ovaj više nije bio među živima. Nisam siguran da bi on obraćao pažnju na to, jer je bio iznad osećanja da vodi računa o ma čemu, i to je bilo jasno i iz samih njegovih slika. Na kraju se svađala čak i sa novim prijateljima, ali niko od nas nije više u tome učestvovao. Počela je da liči na rimskog imperatora, i to je odgovaralo onima koji su voleli da im žene liče na rimske imperatore. Međutim, Pikaso ju je naslikao, a ja sam je se sećao kada je ličila na Friulanku. Konačno su se svi, ili tako reći svi, ponovo sprijateljili sa njom kako ne bi ispali nakraj srca ili preterano pravedljivi. Ali ja više nisam mogao da joj budem pravi prijatelj, ni srcem ni razumom. Najgore je kad više niste u stanju da pravite prijateljstva ni razumom. Međutim, sve to nije lako objasniti.

O ČOVEK KOJI JE NOSIO BELEG SMRTI no popodne kada sam u Ezrinom ateljeu sreo pesnika Ernesta Velša, on se nalazio u društvu dveju devojaka u dugim vizonskim bundama, dok su ga dugačka, blistava kola, iznajmljena od „Kleridža“, i šofer u livreji, čekali napolju. Devojke su bile plavuše koje su doplovile preko okeana zajedno sa njim. Brod je prispeo dan pre toga i on ih je poveo da zajedno posete Ezru. Irac od glave do pete, Ernest Velš je bio crnomanjast, snažan, poetičan i obeležen jasnim belegom smrti kao što je belegom smrti obeležena ličnost iz kakvog filma. Razgovarao je sa Ezrom dok sam ja pričao sa devojkama koje me upitaše da li sam čitao Velšove pesme. Nisam ih bio čitao i jedna od njih izvadi primerak časopisa „Poezija“, u zelenim koricama, koji je donosio samo pesničke priloge a uređivala ga je Herijet Monro, i pokaza mi pesme koje je Velš u njemu objavio. „Za svaku pesmu on dobija hiljadu i dvesta dolara“, reče ona. „Za svaku pesmu posebno“, reče druga devojka. Sećao sam se da sam ja dobijao dvanaest dolara po stranici, ukoliko sam i toliko dobijao, od istog časopisa. „Mora biti da je on veliki pesnik“, rekoh ja. „To je više nego što plaćaju Ediju Gestu“, reče mi prva devojka. „To je više nego što plaćaju onom drugom pesniku. Ti znaš kako se ono zvaše.“ „Kipling“, reče njena prijateljica. „To je više nego što plaćaju bilo kome drugom“, reče prva devojka. „Ostajete li u Parizu duže vremena?“ upitao sam ih. „Ne. Ne baš dugo. Tu smo sa jednom grupom prijatelja.“ „Došle smo ovamo ovim brodom, znate. Ali na njemu zapravo nije bilo nikoga. Naravno, gospodin Velš je bio sa

nama.“ „Ne igra li on karte?“ upitah ja. Ona me pogleda razočarano, ali sa razumevanjem. „Ne. To njemu nije potrebno. Ne kada može da piše poeziju kakvu piše.“ „Kojim se brodom vraćate?“ „Pa, to zavisi… Zavisi od brodova i od mnogih drugih stvari. Da li se i vi vraćate?“ „Ne. Meni je ovde dobro.“ „Ova četvrt je pomalo sirotinjska, je l’ te?“ „Jeste. Ali je u njoj prilično lepo. Obilazim kafane i odlazim na trkalište.“ „Možete li da odlazite na trkalište u tom odelu?“ „Ne. Ovo mi je odelo za izlaske u kafanu.“ „To je sigurno zanimljivo“, reče jedna od devojaka. „Volela bih da vidim nešto od tog kafanskog života. A ti, mila?“ „Da, i ja“, reče druga devojka. Zapisao sam njihova imena u svoj adresar i obećao da ću im telefonirati u „Kleridž“. Njih dve su bile prijatne devojke i ja im rekoh do viđenja, kao i Velšu i Ezri. Velš je još uvek vrlo vatreno razgovarao sa Ezrom. „Nemojte zaboraviti“, reče visoka devojka. „Kako bih mogao?“ rekoh joj i još jednom se rukovah sa njima. Zatim sam čuo od Ezre da su neke obožavateljke poezije i mladi pesnici, označeni belegom smrti, uz jemstvo izvukli Velša iz „Kleridža“, i da je posle izvesnog vremena dobio novčanu podršku iz drugog izvora, i da će kao saurednik početi da izdaje novi časopis za poeziju u našoj četvrti. U to vreme „Dajal“, jedan američki književni časopis koji je uređivao Skofild Tajer, dodeljivao je godišnju nagradu u iznosu od, čini mi se, hiljadu dolara za izvanredna postignuća u književnosti, piscu koji je sarađivao na njegovim stranicama. Pored ugleda koji je donosila nagrađenom, ovo je bila ogromna suma u to vreme za svakoga ko se bavio isključivo pisanjem, i nju su

ranije dobili razni pisci, uvek zasluženo, naravno. Tada su sa pet dolara dnevno u Evropi mogle ugodno da žive dve osobe, i da uz to putuju. Ovaj tromesečni časopis, u kome je Velš bio jedan od urednika, trebalo je navodno da nagradu u znatnom iznosu dodeljuje jednom od svojih saradnika čije delo bude ocenjeno kao najbolje po izlasku prva četiri broja. Da li je ova vest bila proneta prepričavanjem ili govorkanjem, ili je pak bila nekome lično poverena, ne može se reći. Nadajmo se i verujmo da je bila savršeno časna, u svakom pogledu. Izvesno je to da se ništa ne bi moglo imputirati Velšu, ili pak reći nešto protiv njega kao saurednika. Nije prošlo mnogo vremena otkako sam čuo glasove o ovoj navodnoj nagradi kad me je Velš jednog dana pozvao na ručak u restoran koji se ubrajao u najbolje i najskuplje u kraju oko Bulevara Sen Mišel, i nakon ostriga, skupih pljosnatih marennes, čiji je ukus pomalo podsećao na bakar, a ne uobičajenih, dubokih, jevtinih portugaises, i jedne boce puji fiisea, počeo je delikatno da navodi razgovor na ovu temu. Ispalo je da me opsenjuje kao što je opsenjivao „pomagačice“ sa broda – ukoliko su ove bile „pomagačice“ i ukoliko ih je on opsenjivao, naravno – i kada me je upitao da li bih želeo još jedno tuce, kako ih je on nazivao, pljosnatih ostriga, ja rekoh da bih, i to vrlo rado. Nije se trudio da preda mnom ističe svoj beleg smrti i ovo je bilo pravo olakšanje. Znao je da mi je poznato da boluje od tuberkuloze, i to ne od one obične, već u ono vreme smrtonosne vrste, kao i to u kojoj je meri opasno bolestan, tako da se nije trudio da kašlje, zbog čega sam mu ja, tu za stolom, bio zahvalan. Pitao sam se da li jede pljosnate ostrige onako kao što su kurve u Kanzas Sitiju, koje su nosile beleg smrti i praktično beleg svega i svačega, uvek želele da progutaju spermu kao vrhovni lek protiv sušice; međutim, to ga nisam pitao. Počeo sam da jedem drugo tuce pljosnatih ostriga, uzimajući ih sa njihovog ležišta od istucanog leda na srebrnom tanjiru,

posmatrajući kako se njihove neverovatno tanano smeđe ivice grče i reaguju dok sam cedio limun preko njih i razdvajao spojni mišić od školjke i prinosio ih ustima kako bih ih pažljivo sažvakao. „Ezra je veliki, veliki pesnik“, reče Velš, posmatrajući me svojim tamnim pesničkim očima. „Da“, rekoh ja. „I pored toga fini čovek.“ „Plemenit“, reče Velš. „Istinski plemenit.“ Jeli smo i pili u tišini odajući priznanje Ezrinoj plemenitosti. Ezra mi je nedostajao u tom trenutku i želeo sam da je sada sa nama. Ni on nije mogao da dozvoli sebi da jede marennes. „Džojs je veliki“, reče Velš. „Veliki, veliki.“ „Veliki“, rekoh ja. „I dobar prijatelj.“ Mi smo postali prijatelji u onom izvanrednom razdoblju po objavljivanju Ulisa, i pre nego što je otpočeo da piše svoje Delo u postupku, naslov koji je dugo nosila njegova sledeća knjiga. Mislio sam na Džojsa, i u svest mi navreše mnoga sećanja. „Voleo bih kad bi mu vid bio bolji“, reče Velš. „To bi i on voleo“, rekoh. „To je tragedija našeg vremena“, reče Velš. „Svako ima poneki nedostatak sa očima“, rekoh, pokušavajući da unesem malo veselosti u naš obed. „Ali vi ne.“ On izli na mene sav svoj šarm, i još više od toga, i onda pokaza svoj znak smrti. „Hoćete da kažete da ne nosim beleg smrti?“ upitah ja. Morao sam to da kažem. „Ne. Vi nosite beleg Života.“ On izreče ovu reč sa velikim početnim slovom. „Dajte mi vremena“, rekoh. Zatražio je dobar polupresan stejk, a ja poručih dve goveđe pečenice u bearneškom umaku. Mislio sam kako bi mu buter dobro činio. „Šta mislite da uzmemo crno vino?“ upita on. Sommelier nam priđe i ja poručih šatonef di pap. Prošetaću se posle kejovima da mi izvetri iz glave. On može

da ga prespava, ili da postupi kako želi. Ja bih, onako pod gasom, mogao da skrenem negde, pomislio sam. Razgovor o onom nastupi pošto smo bili završili sa stejkom i pomfritom i ispili dve trećine šatonefa di pap, vina koje se ne pije uz ručak. „Nema nikakvog smisla da okolišimo“, reče on. „Vi, je l’ da, znate da ćete dobiti nagradu?“ „Ja?“, rekoh. „A zašto?“ „Vi ćete je dobiti“, reče on, i poče da govori o mome pisanju, a ja prestadoh da ga slušam. Osećao sam se nelagodno kada bi mi neko u lice govorio o mome pisanju, i gledajući u njega i njegov smrću obeleženi izgled, pomislih: ti opsenaru koji me opsenjuješ svojom boljkom. Video sam bataljon na drumu u prašini, u kome je trećina ljudi bila namenjena smrti, ili gorem od toga, i na njima nije bilo nikakvih posebnih belega, već ih je sve čekala samo prašina, a ti sa tim svojim izgledom na smrt obeleženog, ti opsenaru, živiš od svoje smrti. Sada hoćeš mene da opsenjuješ. Ne opsenjuj da te ne bi opsenjivali. Smrt njega nije opsenjivala. Ona je već bila na putu. „Ne mislim da je zaslužujem, Erneste“, rekoh, uživajući što mogu da izgovorim svoje ime, koje sam mrzeo, obraćajući se njemu. „Pored toga, Erneste, to ne bi bilo etički opravdano, Erneste.“ „Zar nije čudno što obojica imamo isto ime?“ „Jeste, Erneste“ rekoh. „To je ime koje obojica moramo da visoko uzdignemo u životu. Vi razumete šta hoću da kažem, zar ne, Erneste?“ „Da, Erneste“, reče on. Pokazao je prema meni razumevanje puno tuge – kako to samo Irci znaju – i sav svoj šarm. Tako sam prema njemu, kao i prema njegovom časopisu, uvek bio predusretljiv, i kada je počeo da izbacuje krv i morao da napusti Pariz, zatraživši od mene da pročitam korekture časopisa kada dođu od štampara, koji nije znao engleski, ja sam to prihvatio. Bio sam prisutan jednom prilikom kada je dobio krvoliptanje, pravo

pravcato krvoliptanje, i znao sam da mora skoro umreti, i u to vreme, inače teško vreme u mome životu, dopalo mi se da budem krajnje ljubazan prema njemu, kao što mi se dopadalo da ga zovem po imenu. Isto tako, voleo sam i cenio njegovu saurednicu. Ona mi nije obećavala nikakvu nagradu. Jedino je želela da napravi dobar časopis i da dobro plaća svoje saradnike. Jednog dana, mnogo docnije, sreo sam Džojsa u šetnji Bulevarom Sen Žermen, dok se vraćao sam sa jedne jutarnje predstave. Voleo je da sluša glumce, iako nije mogao da ih vidi. Pozvao me je da nešto popijemo, te smo otišli do „Dva Magoa“ i poručili dva opora šerija premda ćete uvek pročitati kako je pio samo belo švajcarsko vino. „Kako je Velš?“ upita Džojs. „Živ kao i mrtav“, rekoh ja. „Da li vam je obećao onu nagradu?“ upita Džojs. „Jeste.“ „To sam i mislio“, reče Džojs. „Da li ju je bio i vama obećao?“ „Jeste“, reče Džojs. Posle izvesnog vremena on upita: „Mislite li da ju je obećao i Paundu?“ „Ne znam.“ „Bolje ga i ne pitajte“, reče Džojs. Na tome je i ostalo. Ispričao sam Džojsu o svom prvom susretu sa njim i sa devojkama u dugačkim bundama, u Ezrinom ateljeu, i njega je ova priča razveselila.

O EVAN ŠIPMAN U „KLOZERI DE LILA“ tkako sam pronašao biblioteku Silvije Bič, pročitao sam celokupnog Turgenjeva, ono što je bilo prevedeno na engleski od Gogolja, prevode Tolstojevih knjiga Konstanse Gartner i engleske prevode Čehova. U Torontu, pre nego što smo uopšte došli u Pariz, rekli su mi da je Ketrin Mensfild dobar pripovedač, štaviše veliki pripovedač, ali dok ste pokušavali da je čitate posle Čehova, osećali ste se kao da ste slušali brižljivo izveštačene priče jedne mlade baba-devojke upoređene sa pričama jednog jasnog i upućenog lekara koji je dobar i jednostavan pisac. Mensfildova je bila kao razvodnjeno pivo. Bilo je bolje piti vodu. Ali Čehov nije bio voda, sem po bistrini. Imao je priča nalik na novinske članke. Ali bilo je i izvanrednih. Dostojevski je imao stvari u koje se moglo verovati i u koje se nije moglo verovati, ali neke od njih su bile tako stvarne da su vas menjale u toku čitanja; nežnost i ludilo, pokvarenost i svetost, i pomahnitalost od kockanja nudili su se čoveku da se sa njima upozna kao što se upoznavao sa pejzažima i putevima kod Turgenjeva, i pokretima trupa, zemljištem i oficirima, i borcima i bitkama kod Tolstoja. U poređenju sa Tolstojem pisanje Stivna Krejna o građanskom ratu ličilo je na briljantna zamišljanja jednog bolesnog dečaka koji nikada nije video rat, već samo čitao opise bitaka i hronike, i gledao Bredijeve fotografije koje sam ja čitao i gledao u kući kod babe i dede. Otkako sam pročitao Stendalov Parmski kartuzijanski manastir nikada još nisam naišao na takve stranice o ratu kao kod Tolstoja, i izvanredni Stendalov opis Vaterloa bio je samo uzgredni deo u inače prilično dosadnoj knjizi. Pored vremena za čitanje u gradu kao što je Pariz, u kome se moglo lepo živeti i raditi, bez obzira koliko ste siromašni, ovo otkrivanje novog sveta književnosti bilo je kao da vam je

neko poklonio veliko blago. To svoje blago mogli ste da ponesete i na put, i u planinama u kojima smo boravili u Švajcarskoj i Italiji, dok nismo pronašli Šruns, u visokoj dolini u Foralbergu, u Austriji, uvek su tu bile knjige, tako da ste živeli u svetu koji ste otkrili, u snegu i šumama i glečerima sa njihovim zimskim problemima, i preko dana u svom visokom skrovištu u „Hotelu Taube“, u selu, dok ste preko noći mogli da živite u drugom svetu koji su vam pružali ruski pisci. Isprva su to bili Rusi; a onda su došli na red ostali. Ali dugo vremena bili su tu samo Rusi. Sećam se kako sam jednom upitao Ezru, kada smo se vraćali kući posle igranja tenisa na Bulevaru Arago, i on me pozvao na jedno piće u svom ateljeu, šta on stvarno misli o Dostojevskom. „Da ti pravo kažem, Heme“, reče Erza, „nikada nisam čitao Ruse.“ Ovo je bio iskren odgovor, i Ezra nikada nije drugačije ni odgovarao, ali ja sam se vrlo loše osećao jer je preda mnom bio čovek koga sam voleo i u koga sam u to vreme najviše imao poverenja kao kritičara, čovek koji je verovao u mot juste – jednu i jedinu pravu reč koju treba upotrebiti – koji me je naučio da se ne uzdam u prideve, kao što sam docnije naučio da se ne uzdam u izvesne ljude i izvesne situacije; od koga sam želeo da čujem mišljenje o čoveku koji tako reći nikada nije upotrebljavao mot juste, a ipak uspevao da svoje ličnosti povremeno oživi, i to onako kako to drugome skoro nikada nije polazilo za rukom. „Drži se ti Francuza“, reče Ezra. „Od njih možeš mnogo da naučiš.“ „Znam“, rekoh ja. „Ima još toliko drugih izvora iz kojih mogu mnogo da naučim.“ Izišavši iz Ezrinog ateljea, i idući ulicom ka strugari, gledajući niz uzdignuti pločnik ulice prema otvorenom prostoru na čijem kraju je štrčalo ogoljeno drveće i iza njega udaljena fasada „Bal Bilijea“, prekoputa širokog Bulevara Sen Mišel, ja otvorih kapiju i uđoh, prošavši pored tek izrezane građe i ostavih raketu u ram iza

stepenica koje su vodile na najviši sprat bočnog krila zgrade. Viknuh uz stepenice, ali kod kuće nije bilo nikoga. „Gospođa je izišla, a bonne sa bebom takođe“, reče mi žena vlasnika strugare. Ona je bila teška žena, preterano debela, neuredne kose, i ja joj se zahvalih. „Tražio vas je jedan mladić“, reče ona, upotrebivši izraz jeun homme umesto gospodin. „Rekao je da će vas čekati kod ’Lila’.“ „Veliko vam hvala“, rekoh. „Ako gospođa dođe, molim vas recite joj da sam kod ’Lila’.“ „Izišla je sa prijateljicom“, reče žena i prikupivši ljubičasti penjoar oko sebe, ona na visokim potpeticama uđe u svoj domaine ne zatvorivši vrata za sobom. Siđoh niz ulicu između visokih, prljavih i išaranih belih kuća i skrenuh desno na otvoreni sunčani deo i onda stupih u suncem izbrazdanu polutamu „Lila.“ Unutra nije bilo nikog poznatog, i ja iziđoh napolje na terasu, gde zatekoh Evana Šipmana kako me čeka. On je bio fini pesnik koji je poznavao i voleo konje, pisanje i slikarstvo. On se diže i ja ga ugledah onako visokog bledog i mršavog, u beloj uprljanoj košulji s otrcanom kragnom, brižljivo vezanim čvorom na mašni, u iznošenom i izgužvanom sivom odelu, prstiju još prljavijih od kose, s crnim ispod nokata, kako mi se smeši svojim divnim osmehom sa blagim negodovanjem, držeći usnice stisnute da bi sakrio svoje pokvarene zube. „Baš mi je drago što te vidim, Heme“, reče on. „Kako si, Evane?“ upitah ja. „Malo potišteno“, reče on. „Ali ipak mislim da sam doterao Mazepu. Jesi li ti dobro?“ „Nadam se da jesam“, rekoh. „Bio sam na tenisu sa Ezrom kada si navratio kod mene.“ „Je li Ezra dobro?“ „Vrlo.“ „Baš mi je drago. Heme, znaš, mislim da me vlasnikova žena tamo gde živiš baš mnogo ne voli. Nije htela da me pusti gore kod tebe da te sačekam.“

„Reći ću joj to“, rekoh ja. „Nemoj se truditi. Ovde uvek mogu da te pričekam. Sada je na suncu vrlo prijatno, zar ne?“ „Sada je jesen“, rekoh ja. „Mislim da nisi dovoljno utopljen.“ „Sveže je tek predveče“, reče Evan. „Nosiću kaput.“ „Znaš li gde ti je?“ „Ne znam. Ali negde je na sigurnom mestu.“ „Otkud znaš?“ „Znam po tome što sam u njemu ostavio pesmu.“ On se srdačno nasmeja držeći usnice stisnute. „Molim te, popij jedan viski sa mnom, Heme.“ „Važi.“ „Žane“, Evan ustade i pozva kelnera. „Dva viskija molim.“ Žan donese bocu, dve čaše i dve tacne s računima od deset franaka na njima i sifon. Nije upotrebio čašu za doziranje i nalivao je viski dok se čaše ne napuniše preko tri četvrtine. Žan je voleo Evana koji je često odlazio sa njim van grada i radio kod njega u bašti u Montružu, tamo iza Orleanske kapije, u dane kada Žan nije radio u kafani. „Ne smeš preterivati“, reče Evan visokom starom kelneru. „Pa to su dva viskija, je l’ tako?“ upita kelner. Dodadosmo vode u piće i Evan reče: „Prvi gutljaj uzmi vrlo pažljivo, Heme. Ako vodimo računa o piću, potrajaće nam neko vreme.“ „Vodiš li ti uopšte računa o sebi?“ upitah ja. „Vodim, stvarno, Heme. Nego da govorimo o nečem drugom, hoćeš?“ Na terasi nije bilo nikoga i viski nas je grejao obojicu, iako sam ja bio bolje obučen’ za jesen od Evana pošto sam imao trenerku na sebi umesto donjeg rublja, i preko nje košulju i plavi vuneni džemper koji nose francuski mornari preko košulje. „Nešto sam se pitao u vezi sa Dostojevskim“, rekoh ja. „Kako jedan čovek može da piše tako loše, tako

neverovatno loše, i da pri tom izazove u tebi tako duboka osećanja?“ „Ne verujem da je u pitanju prevod“, reče Evan. „Po prevodima moglo bi se zaključiti da Tolstoj vrlo lepo piše.“ „Znam. Sećam se koliko sam samo puta pokušao da čitam Rat i mir, dok nisam dobio u ruke prevod Konstanse Garnet.“ „Kažu da bi se taj prevod mogao doterati“, reče Evan. „Siguran sam da bi to bilo moguće, iako ne znam ruski. Ali mi obojica znamo šta su prevodi. Po njima ovo ispada izvanredno dobar roman, pretpostavljam najveći, i čovek može da ga pročitava i pročitava.“ „Znam“, rekoh ja. „Ali Dostojevskog ne možeš da pročitavaš. Jednom prilikom poneo sam na put Zločin i kaznu i kad smo ostali bez knjiga za čitanje tamo u Šrunsu, nisam mogao da se odvažim da ponovo čitam ovaj roman iako smo bili ostali bez knjiga. Čitao sam austrijske novine i učio nemački, sve dok nismo pronašli neke Trolopove knjige u Tauhnicovom izdanju.“ „Blagosloven Tauhnic“, reče Evan. Viski je bio izgubio od svoje oštrine koja je palila, i sada, pošto mu je dodata voda, postao je naprosto isuviše jak. „Dostojevski je bio govnar, Heme“, nastavi Evan. „Bio je najbolji kad opisuje govnare i svece. On stvara izvanredne svece. Šteta što ne možemo da ga ponovo čitamo.“ „Ja ću još jednom pokušati sa Braćom Karamazovima. Greška je verovatno bila do mene.“ „Možeš ponovo da pročitaš jedan deo. Veći deo knjige. Ali onda će početi da te ljuti, bez obzira koliko je velika.“ „Pa, bili smo srećni kad smo je prvi put čitali, i možda će se pojaviti bolji prevod.“ „Ali nemoj dozvoliti da te dovodi u iskušenje, Heme.“ „Neću. Pokušavam da je pročitam i tako ću i nesvesno pasti u iskušenje, i što je više čitam, sve više će ga biti.“ „Dakle, ja bih te podržao ako bi hteo još od ovog Žanovog viskija“, reče Evan.

„On će se naći u nezgodnom položaju zbog prelivanja“, rekoh ja. „On se već nalazi u tom položaju“, reče Evan. „Kako to?“ „Menjaju upravu“, reče Evan. „Novi vlasnici bi želeli da dobiju novu publiku koja će ovde trošiti novac, i imaju nameru da naprave američki bar. Kelneri će biti u frakovima, Heme, i naređeno im je da budu spremni da obriju brkove.“ „Pa to ne mogu da urade Andreu i Žanu.“ „Ne bi trebalo da mogu, ali će to učiniti.“ „Žan je nosio brkove celog života. To su dragonski brkovi. On je služio vojsku u konjičkom puku.“ „Moraće da ih skine.“ Ja popih i poslednju kap viskija. „Još jedan viski, Monsieur?“ upita Žan. „Jedan viski, Monsieur Šipman?“ Njegovi oboreni brkovi činili su sastavni deo njegovog mršavog, ljubaznog lica, a ćelavo teme na vrhu glave blistalo je pod retkim zalizanim vlasima. „Nemojte to da radite, Žane“, rekoh ja. „Nemojte da rizikujete.“ „Nema nikakvog rizika“, reče nam on tiho. „Ovde vlada velika pometnja. Mnogi odlaze. Entendu, Messieurs“, reče glasno. Uđe u kafanu i potom se vrati noseći bocu viskija, dve velike čaše, dve tacne sa zlatnom ivicom s računima od deset franaka na njima i bocu sode. „Nemojte, Žane“, rekoh ja. On stavi čaše na tacne i napuni ih skoro do vrha viskijem i onda odnese preostali viski u kafanu. Evan i ja štrcnusmo malo sode u čaše. „Dobro što Dostojevski nije poznavao Žana“, reče Evan. „Možda bi umro od pića.“ „Šta ćemo da radimo sa ovim?“ „Popićemo ih“, reče Evan. „To je protest. Usmerena akcija.“

Sledećeg ponedeljka kada sam otišao u „Lila“ da radim pre podne, Andre mi donese jedan bovril, to jest šolju goveđeg ekstrakta s vodom. Bio je omanja rasta i plav, i na mestu gde su mu se nalazili oštri brkovi, njegova usnica je bila gola kao u sveštenika. Na sebi je imao beli kaputić američkog barmana. „A Žan?“ „On do sutra neće biti ovde.“ „Kako se oseća?“ „Bilo mu je potrebno duže vremena da se pomiri s novinom. Bio je u puku teške konjice u toku celog rata. Imao je Ratni krst i Medalju za vojničke zasluge.“ „Nisam znao da je bio tako teško ranjen.“ „Ne. On je, naravno, bio ranjen, ali ima onu drugu vrstu Medalje za vojničke zasluge. Za hrabrost.“ „Recite mu da sam se raspitivao za njega.“ „Naravno“, reče Andre. „Nadam se da mu neće trebati mnogo vremena da se primiri.“ „Molim vas isporučite mu pozdrave i od gospodina Šipmana.“ „Gospodin Šipman je kod njega“, reče Andre. „Zajedno obrađuju baštu.“