večeri dok smo se na smučkama spuštali niz stazu za trupce, her Lent mi je rekao da su me seljaci koje smo susretali na ovim stazama iznad Šrunsa zvali „Crni Hristos“. Rekao mi je da su me neki, kada bi dolazili u Weinstube, zvali „Crni Hristos koji voli da pije kirš“. Međutim, za seljake na udaljenom visokom kraju Montafona, gde smo unajmljivali nosače da nam ponesu teret do „Madlener-Hauza“, si smo predstavljali đavolje strance koji su odlazili u visoke bregove onda kada bi ljudi trebalo da ih se klone. To što smo polazili na put pre zore, kako bismo minuli usovna mesta u vreme kada ih sunce ne čini opasnim, nije nam ništa pomagalo. Dokazivalo je samo da smo vispreni kao i svi đavolji stranci. Sećam se mirisa borova i spavanja na dušecima od bukovog lišća u kolibama goroseča i smučanja kroz šumu za tragovima zečeva i lisica. U visokim gorama, iznad linije drveća, sećam se kako sam sledio trag jedne lisice, dok je nisam ugledao, i kako sam je posmatrao gde stoji podigavši desnu prednju nogu, i kako je zatim pažljivo spušta i onda kidiše, sećao sam se i beline alpske kokoši koja je izbila iz snega i poletela uvis i preko grebena. Sećam se svih vrsta snega koje je vetar mogao da stvori i raznih snežnih podvala koje su vas očekivale na smučkama. Dok ste se nalazili u alpskoj kolibi, bile su tu mećave i čudni svet koji su one stvarale od predela kroz koje smo morali da se probijamo pažljivo kao da nikada ranije nismo videli taj kraj. I nismo ga videli, pošto je bio potpuno nov. Konačno pred proleće nudio nam se veliki spust niz glečere, gladak i prav, beskrajno prav, samo ako su noge bile u stanju da izdrže, dok smo, okovanih gležnjeva, jurili šćućureni naginjući se u brzini, ponirući sve više i više u tiho šištanje sipkavog praha. Bilo je to lepše od bilo kakvog leta ili bilo čega drugog, i mi smo se osposobili za taj spust, da ga izvodimo uz velike uspone, noseći teške ruksake na leđima. Nismo mogli da platimo prevoz do gore niti da uzmemo kartu do vrha. Bio je to cilj
za koji smo radili cele zime, i cela je zima bila stvorena da nam to omogući. Poslednje godine, provedene u brdima, nove ličnosti su duboko uronile u naše živote i ništa više nije bilo kao pre. Zima sa usovima bila je kao srećna i bezazlena zima iz detinjstva poređena sa sledećom zimom, košmarnom i prerušenom u najveće od svih zadovoljstava, posle koje je sledilo ubitačno leto. Bila je godina u kojoj su se pojavili bogati. Bogati imaju neku vrstu ribe-pilota koja ide pred njima, ponekad malo gluva, ponekad malo slepa, ali koja će uvek namirisati snishodljive i neodlučne. Riba-pilot ovako govori: „Pa ne znam. Ne, stvarno ne. Ali ja ih volim. I to i jedno i drugo. Da, Bože moj, Heme; ja ih volim. Shvatam šta hoćeš da kažeš ali ja ih zaista volim i mogu ti reći da ima nečega neverovatno lepog u njoj.“ (Ovde je on imenuje i vrlo ljupko joj izgovara ime.) „Ne, Heme, nemoj biti smešan i težak. Ja ih zaista volim. Oboje ih volim, kunem ti se. Zavolećeš ga i ti (izgovara njegov nadimak iz detinjstva) kada ga upoznaš. Ja ih volim oboje, zaista.“ Onda vam dođu bogati i ništa više nije kao što je bilo. Riba-pilot naravno iščezava. Taj „pilot“ uvek nekuda odlazi, ili se od nekuda vraća, i nikada ga nema u blizini duže vreme. On stupa u politiku i istupa iz nje, ili to isto čini sa pozorištem, na isti način kao što je u mladosti ulazio u zemlje i živote ljudi i iz njih izlazio. Njega bogati nikada ne hvataju i nikada ne biva uhvaćen. Ništa njega ne može da uhvati i samo oni koji mu veruju bivaju uhvaćeni i ubijeni. On raspolaže nezamenljivom rano stečenom uvežbanošću vucibatine i skrivenom dugo osporavanom ljubavlju za novac. Na kraju i sam postaje bogat, pomerajući se sa svakim zarađenim dolarom za jednu širinu dolara prema desnici. Ovi bogati su ga voleli i imali u njega poverenja zato što je bio stidljiv, šaljiv, već neko i nešto u privrednom životu, kao i zbog toga što je nepogrešiva riba-pilot.
Kada imate dve osobe koje se vole, koje su srećne i vesele i kada jedna od njih, ili obe, obave dobar posao, to ih čini privlačnim za ljude isto tako sigurno kao što ptice selice privlači preko noći snažna kula svetilja. Ako je to dvoje sagrađeno od tako čvrstog materijala kao i kula svetilja, onda će šteta za njih biti mala i stradaće samo ptice. Oni koji privlače svet svojom srećom i svojim delom obično su neiskusni. Ne znaju kako da izbegnu da ne budu pregaženi i kako da se izgube. Oni nisu uvek obavešteni o dobrim, privlačnim, očaravajućim, brzoosvajajućim, širokogrudim, razboritim bogatima koji su bez rđavih osobina i koji od svakog dana prave praznik i koji, kada prođu i uzmu hranu koja im je bila potrebna, ostavljaju za sobom, na sve strane, veću pustoš negoli što su je ikad za sobom ostavile kopite Atilinih konja. Bogati su došli predvođeni ribom-pilotom. Godinu dana ranije ne bi se ni pojavili. Tada nije bilo izvesnosti. Ono što ste uspeli da uradite bilo je isto toliko vredno kao i vaš sadašnji rad, a sreća još i veća, ali nije bilo napisanog romana, tako da nisu mogli biti sigurni. Oni nisu nikada gubili vreme niti rasipali svoj šarm na nešto što nije bilo sigurno. Zašto bi to radili? Pikaso je predstavljao nešto sigurno i naravno bio je to pre nego što su uopšte i čuli da slikarstvo postoji. Bili su sigurni i u jednog drugog slikara. Mnoge druge. Međutim, ove godine oni su bili sigurni, a reč im je došanula i riba-pilot koja se takođe pojavila, tako da ne bismo osetili kako su oni tuđinci i kako ja ne bih bio težak. Riba-pilot je, naravno, bio naš prijatelj. U to vreme imao sam poverenja u ribu-pilota kao što sam recimo imao poverenja u Ispravljeno uputstva Hidrografskog ureda za plovidbu Sredozemnim morem, ili u tablice Braunovog Pomorskog almanaha. Opčaran ovim bogatima, bio sam pun poverenja i glup kao pas ptičar koji je spreman da pođe sa svakim čovekom koji nosi pušku, ili pak izvežbana cirkuska svinja koja je konačno našla nekog koji je voli i ceni zbog nje same. Da svaki dan treba da bude slavlje, činilo mi se divnim otkrićem. Čak sam i
naglas čitao delove romana koji sam tek prepisao, i što je otprilike najniži stepen do koga jedan pisac može da se spusti i što je mnogo opasnije po njega kao pisca nego skijanje po glečerima bez konopaca pre nego što se sneg potpuno učvrstio preko škrapa. Kada su rekli: „To je veliko, Erneste. Zaista veliko. Ne možeš ni da pojmiš šta je sve u tome“, ja sam zamahao repom od zadovoljstva i uronio u životnu koncepciju, „svaki je dan slavlje“, da vidim da li bih mogao da aportiram kakav fini privlačni štapić, umesto da mislim: „Kad se to ovim blesavcima sviđa, šta li to onda nedostaje mome rukopisu?“ Tako bih mislio da sam postupao kao profesionalac premda, da sam postupao kao profesionalac, nikada im ne bih ni čitao rukopis. Pre nego što su ovi bogati došli, među nas se već bila infiltrirala jedna druga bogata osoba primenjujući najstariji trik koji postoji. Ovaj se sastojao u tome što je jedna neudata mlada žena postala privremeni najbolji prijatelj druge mlade udate žene, došla da živi sa mužem i ženom, i onda pritajeno, bezazleno i neumitno krenula da se uda za muža. Kada je muž pisac koji se bavi teškim poslom, tako da je većinom zauzet, i nije dobar drug ili partner svojoj ženi dobrim delom dana, ovako uglavljena stvar ima svoje prednosti sve dok čovek ne sazna za njeno ustrojstvo. Muž ima dve privlačne devojke po red sebe kada završi posao. Jedna je nova i neobična, i ako je muž loše sreće onda ih obe voli. Onda, umesto njih dvoje i njihovog deteta, tu ih je troje. Isprva je to podsticaj i zadovoljstvo i tako ide izvesno vreme. Sve što je zaista poročno začinje se iz bezazlenog. Tako čovek živi iz dana u dan i uživa u onome što ima, i ne brine. Počinje da laže, od toga mu se gadi, ovo ga razara i svaki dan biva sve opasniji, ali on živi od danas do sutra, kao u ratu. Bilo je neophodno da napustim Šruns i otputujem u Njujork da uredim stvari sa izdavačem. Obavio sam posao u Njujorku i kada sam se vratio u Pariz, trebalo je da
uhvatim prvi voz na Gar de l’Estu koji će me odvesti do Austrije. Ali devojka koju sam voleo bila je onda u Parizu, i ja nisam uzeo ni prvi, ni drugi, ni treći voz. Kada sam ponovo ugledao svoju ženu kako stoji pored koloseka, dok je pored naslaganih drva voz ulazio u stanicu, pomislio sam kako bi bilo bolje da sam umro pre nego što sam ikada voleo bilo kog drugog sem nje. Smešila se, a sunce je grejalo njeno ljupko lice pocrnelo od snega i sunca, divno građena, kose boje crvenog zlata na suncu, koja joj je rasla cele zime isprepleteno i divno; i gospodin Bambi sa njom, plav i debeljuškast, zimskih obraza, nalik na dobrog foralberškog dečaka. „Oh, Tejti“, rekla je ona, dok sam je držao u zagrljaju, „opet si sa nama i put ti je tako lepo uspeo. Volim te i toliko si nam nedostajao.“ Voleo sam je, i nisam voleo nikog drugog, i bilo nam je čarobno i divno kada smo bili sami. Lepo sam radio i išli smo na velika putovanja, i mislio sam da smo ponovo neranjivi, i bili smo to sve do poznog proleća dok smo boravili u planinama, i tek po povratku u Pariz ona druga stvar je opet krenula. To je bio kraj prvog dela našeg boravka u Parizu. Otada Pariz više nikada neće biti isti, iako je uvek ostajao Pariz, i vi se menjali zajedno sa njim. Nikada nismo otišli natrag u Foralberg, a to nije učinila ni bogata. Parizu nema kraja i uspomene svakog ko je u njemu živeo razlikuju se od bilo kojih drugih uspomena. Uvek smo se u njega vraćali, bez obzira ko smo ili kako se on izmenio, ili kako se teško ili lako moglo u njega dospeti. Pariz je uvek bio vredan tog truda i za sve ono što ste u njega donosili uvek je sledio uzvrat. Eto takav je bio Pariz, u ranim danima, kada smo bili vrlo siroti i vrlo srećni.
UZ POSMRTNO DELO ERNESTA HEMINGVEJA Pre nešto više od tri godine, kada smo saznali za smrt Ernesta Hemingveja, bilo je sasvim normalno pomisliti da je tim činom završeno i njegovo delo. Međutim, ubrzo smo mogli čuti da postoji i izvesna zaostavština nama vrlo dragog pisca, koja će produžiti njegov spisateljski vek. Danas smo dobili prvu knjigu iz ovog posmrtnog ciklusa – Pokretni praznik, koja najvećim svojim delom slavi Pariz, grad koji je Hemingvej neobično voleo i u kome je proveo svoju mladost. Kritičari će ovaj autobiografski spis Hemingvejev ocenjivati u okviru celokupnog njegovog dela. Sigurno je da će mnogi – naročito američki kritičari, biti strogi prema Hemingveju zbog njegovog nevođenja računa o svojim savremenicima – Gertrudi Stajn, Vindamu Lujisu, T. S. Eliotu, Skotu Ficdžeraldu i drugima – koje je oštro vivisekcirao na stranicama Pokretnog praznika. Zameriće mu i mnogo štošta drugo: stil, nepreciznost, samovolju, možda i uobraženost. Francuzi će, s druge strane, biti blagonakloni prema ovoj knjizi i njenom piscu, jer će u njoj pre svega videti velelepnu pesmu napisanu i posvećenu njihovom gradu. Nama je pak jasno da Pokretni praznik niti dodaje niti oduzima od Hemingvejeve slave i ličnosti. Stoga ćemo ovom prilikom, u ovom pogovoru, pokušati da kažemo nešto o toj njegovoj slavi i njegovoj ličnosti. Ernest Hemingvej je rođen krajem prošloga veka, jula 1899. godine u Ouk Parku, u američkoj državi Ilinois. Otac, lekar, voleo je život sportiste i lovca, dok je njegova majka bila žena koju su više privlačile muzika i religija. Sam Ernest kao da je između ovih suprotnih opredeljenja roditelja u toku svog života izabrao središnji put: bio je lovac i sportista, ali i umetnik savršeno predan svom pozivu. Još u mladosti počeo je da piše za novine, uglavnom podražavajući stil Ringa Lardnera. Opredelivši se za „posao“ i zanemarivši klasično univerzitetsko
obrazovanje, potražio je zaposlenje u jednom od tada najčuvenijih listova u zemlji, listu Star, koji je izlazio u Kanzas Sitiju. Članci i reportaže koje je objavljivao u ovim novinama u velikoj meri su mu pomogli da postavi temelje svom spisateljskom stilu. Po izbijanju prvog svetskog rata, osećajući da Evropu potresaju događaji od dubokog značaja, pokušao je da stupi u vojsku i krene put bojišta, ali mu to u nekoliko navrata nije pošlo za rukom. Konačno je ipak dospeo na italijanski front, gde je kao šofer bolničkih kola bio ranjen, ne navršivši ni devetnaestu godinu. Po izlasku iz bolnice, sa ordenom za hrabrost, dočekao je kraj rata u italijanskoj pešadiji. Zatim se vratio u Ameriku. Osetivši jednom čari evropskog tla, nije se dugo zadržao u svojoj zemlji, već je kao dopisnik torontskog Stara pohitao u Pariz, u koji su u ono vreme vodili svi putevi sveta. U njemu, u ovom književničkom Vavilonu prve četvrtine našeg stoleća, on sreće Gertrudu Stajn i Ezru Paunda, koji postaju prvi mentori u njegovom novom životu pisca. Kakav je život vodio u Parizu i šta je on značio u njegovom razvoju, čitaocima Pokretnog praznika nije pogrebno govoriti, jer stranice ove knjige su više nego rečite u ovom pogledu. U gradu na Seni izlaze prve njegove knjige Tri priče i deset pesama (Three Stories and Ten Poems) i U naše vreme (In Our Time). Iako su prva izdanja ovih dela imala neverovatno mali tiraž – prvo 300 primeraka, drugo 170 – ona ipak privlače ozbiljnu pažnju jednog izabranog kruga literata, koji u njima vide rudimente stavova i spisateljske tehnike zbog kojih će Hemingvej docnije postati jedan od najpoznatijih svetskih pisaca. Godine 1926. u Njujorku se pojavljuje njegova sledeća knjiga Prolećne bujice, u stvari parodija na delo Šervuda Andersona, pisca pod čijim je uticajem bio u mladosti. Ovo delo, međutim, nema nekog dubljeg značaja, i po vrednosti je vrlo daleko od njegove sledeće knjige Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises), izišle iste te godine, koja je jedno od njegovih najboljih dela. Njime Hemingvej ulazi na velika vrata američke književnosti. Ono
je, kako to zapaža Filip Jang, „stvorilo njegovu reputaciju i u dvadeset šestoj godini obezbedilo mu istaknuto mesto, zbog čega je celog života istovremeno bio i srećan i nesrećan“. Nakon objavljivanja ovog romana život koji je vodio poznat je i onima koji nisu upoznati sa njegovim delima; vrlo često bilo je teško reći da li je Ernest Hemingvej poznatiji po svojim burnim doživljajima ili po svom književničkom stvaranju. U mladosti on je bio bokser, a docnije pravi rekorder u lovu na nemani dubokih mora; zatim lovac na afričku divljač i strastveni odanik koride. Borio se u oba svetska sukoba, a u međuvremenu i u španskom građanskom ratu. Video je sve krajeve sveta i poznavao bezmalo sve važnije ličnosti našeg vremena. Kada je podlegao depresiji zbog zdravlja koje ga je nezadrživo napuštalo, i sasuo sebi u usta ubistvene metke, svet prosto nije verovao da više nema Pape Hemingveja. Ali i pored sve slave koju je stekao van književnog polja, Ernest Hemingvej će ostati u našem sećanju kao pisac koji je godinama bio najčuveniji američki prozaik. Jer, njegov stil, njegovi stavovi i neke od njegovih ličnosti, po rečima Filipa Janga, obezbeđuju mu mesto najuticajnijeg pisca na području engleskog jezika u prvoj polovini dvadesetog stoleća. U svome prvom delu U naše vreme, Hemingvej u nizu pripovedaka o Niku Adamsu kao da začinje prototip svih svojih potonjih junaka. Odluka mladoga Nika, ranjenog u borbi, da sklopi svoj „separatni mir“ sa neprijateljem, zvuči kao rano izraženo vjeruju pisca u udaljavanje od „organizovanog društva“, vjeruju koje je od podjednake važnosti i za njega i za sve njegove tipične protagoniste u potonjim delima. Roman Sunce se ponovo rađa na jednom širem romanesknom planu postavlja izgubljeni svet jedne „izgubljene generacije“ čiji je pesnik i zagovornik Hemingvej ostao do kraja života. U ovom delu pisac vrlo pesimistički ukazuje da život nema pravolinijske tokove, već da se, kao
i sunčevi izlasci i zalasci, večito kreće u krugu. Njegova poruka je da bar za određene ličnosti život nema sadržaja, već da je jalov i prazan. Iako tematski crn, roman odiše izvanrednom svežinom, vrlo je predano i smišljeno koncipiran i doveden do kraja. On ostaje jedno od najzanimljivijih dela američke proze, ima krajnje zabavan zaplet, i njemu će se čitaoci vraćati još dugo vremena pošto mit o Hemingveju bude izgubio svoje jarke boje. Drugi Hemingvejev roman Zbogom oružje (A Farewell to Arms), objavljen 1929. godine, još uvek nosi pečat pesimističkih raspoloženja pisca, premda u celosti nije tako beznadežno opredeljen protiv života kao prethodni roman, Sunce se ponovo rađa. Ako je mlada bolničarka Ketrin neumitna žrtva, poručnik Henri, iako slomljen na kraju romana, poslužio je piscu da stvori jedan prelazni lik koji će u docnijim njegovim delima, i pod drugim imenima, postati snažna ličnost i nosilac ideje da „čovek može da bude uništen, ali nikada poražen“. Zbogom oružje je, takođe, vrlo spretno i čisto ostvareni roman, a karakterističan je po tome što je u njemu pisac izvanredno uspelo stopio dve vrste pripovesti – ratnu i ljubavnu, koje je tokom pripovedanja vrlo tanano razvijao, ostvarivši savršeno kontrapunktirano jedinstvo. Tema ljubavi i tema rata, čine pravu fugu, u kojoj se kao u najčistijim polifonim stavovima mogu pratiti i jedna i druga deonica, koje ne remete opšti utisak celine. Razočaranje u rat, u ovom romanu, predstavlja zapravo razočaranje samim ustrojstvom ljudskog društva. Međutim, iako je sazdana na moralnim vrednostima koje stoje na najvišim stepenima etičkih tablica – ljubavi, odanosti, verovanju u red i poredak stvari – ova knjiga je ipak puna tragike i očajanja jer je svet u njoj „biološki i društveno uhvaćen u zamku, i uklet“. Po opštem priznanju kritike, pored prvog romana, ovo je najbolja Hemingvejeva knjiga, koja je učvrstila njegov ugled i uticaj. Međutim, iako je posle ovog romana, tokom tridesetih godina vrlo često objavljivao nova dela, Hemingvej nije
mogao da iznova dosegne visine do kojih se bio uspeo svojim ranim delima. Dva potonja dela, koja bismo uglavnom mogli svrstati u jednu posebnu vrstu putopisa – Smrt popodne (Death in the Afternoon) i Zeleni bregovi Afrike (Green Hills of Africa) – predstavljaju dalje razrađeno bekstvo piščevo iz društva još ranije najavljeno romanom Zbogom oružje. Premda na stranicama Smrti popodne, čitalac može da se upozna sa razmišljanjima pisca o proznom pisanju, koja su vrlo zanimljiva, kao uostalom i u Bregovima, u kojima čitavi odeljci, isto tako, govore o pisanju, ipak obe ove knjige ostaju literatura manjeg značaja. Romanom Imati i nemati (To Have and to Have Not), koji je objavljen 1937. godine, Hemingvej menja svoj stav prema društvu. Ova godina, u istoriji naše civilizacije zabeležena brojkama okrvavljenim u španskom građanskom ratu, predstavlja prekretnicu u njegovom stvaranju: Hemingvej prvi put piše o jednom društvenom problemu. Poenta ovog romana – da čovek nema nikakvih izgleda za opstanak ukoliko se ne udruži sa drugim ljudima – neposredno je u skladu i sa dramom Peta kolona (The Fifth Column), koju je Hemingvej objavio godinu dana docnije. Međutim, i pored dobro vođenih dijaloga, ova drama se ne može smatrati uspešnim delom. Ovaj atribut moći će da ponese njegova sledeća knjiga, Koga zvono oglašuje (For Whom the Bell Tolls), objavljena 1940, dve godine po njegovom povratku iz Španije. Zaplet ovog romana, inače najduže Hemingvejeve knjige, vrlo je dobro poznat svim ljubiteljima njegove proze. Ovde ćemo podsetiti samo na opštu temu dela, da je čovek nerazlučivi deo čovečanstva, kao i na piščevu tezu koja se sastoji u tvrdnji da gubljenje slobode u bilo kom kraju sveta, smanjuje slobodu u celom svetu. Robert Džordan je očvrsli poručnik Henri, i njegov uzvik na kraju: „Pobedimo li ovde, pobedićemo svuda“, u svega nekoliko reči sintetizuje sadržaj jedne parole koja je karakteristična za milione
boraca protiv fašističkih aspiracija izraženih u našem vremenu. Kao predodređen da svojim delima večito beleži uspone i padove Hemingvej u sledećem romanu, Preko reke i ispod drveća (Across the River and into the Trees), objavljenom pre četrnaest godina, ni izdaleka ne uspeva da dostigne visoke standarde koje je sebi postavio ranijim knjigama, te na mahove pažljivi čitalac ima utisak da je kroz lik pukovnika Kantvela, pisac hteo da se podsmehne samome sebi. Međutim, svega dve godine docnije, kratkim, ali veoma upečatljivim romanom Starac i more (The Old Man and the Sea), Hemingvej uspeva da ponovo ustalasa svoje odane čitaoce, a očito i sam odbor Nobelove zadužbine koji mu dodeljuje najvišu svetsku književnu nagradu – Nobelovu nagradu za književnost, 1954. godine. Vrednosti koja ova izvanredna knjižica nosi u sebi kreću se u nekoliko slojeva. Pre svega, pripovedanje u romanu Starac i more kao da podvlači, kako to kaže Jang, da čovek, samom činjenicom smrti, uvek gubi životnu bitku, premda mu je, i pored toga, kroz ponosno držanje u ovom gubljenju, pružena mogućnost da slavi svoju ličnu pobedu: „Čovek može da bude uništen, ali nikada poražen.“ Na drugom nivou, ova pripovest o starcu i moru može se čitati kao alegorijski prikaz same promenljivosti piščeve sreće u spisateljskom životu. U najširem toku ovaj kratki roman predstavlja sam život kao potencijalno epsku borbu u kojoj je čoveku data mogućnost da kroz puteve patnji, visoko istakne snagu svoje ličnosti. Pored romana, zapravo jednovremeno sa njima, Hemingvej je osvajao svoje čitaoce i pripovetkama, od kojih su neke, a pre svega Ubice (The Killers), Kratki srećni život Frensisa Mekomera (The Short Narru Life of Francis Macomber) i Snegovi Kilimandžara (The Snows of Kilimanjaro), zauvek ušle u zlatni fond američke proze. Svojim trima zbirkama pripovedaka objavljenim između 1923. i 1932. godine, i docnije, 1938, zajedno sa dramom objedinjenim pod zajedničkim naslovom Peta kolona i prvih
četrdeset devet priča (The Fifth Column and the First FortyNine Stories) Hemingvej je izvršio tako radikalan i neocenjiv uticaj na pisce kratke proze u Americi, kakav je pre njega imao samo Edgar Alan Po, rodonačelnik ovoga roda u američkoj književnosti. Pripovetke Ernesta Hemingveja ostaće značajne pre svega po izvanrednoj objektivnosti i ekonomičnosti kojima su sazdane, a neke od njih svakako bi mogle zauzeti mesto u bilo kojoj svetskoj antologiji najboljih pripovedaka. Složenost, tananost, čistota i svežina proze u njima, kao snaga i brzina akcije koja odlikuje skoro svaku pripovetku posebno, pored nezaboravnog zbijenog i škrtog, ali vrlo rečitog dijaloga, hemingvejevskog dijaloga, činiće njegovu kratku prozu, još dugo vremena, omiljenim štivom veoma širokog kruga čitalaca na svim nivoima i na svim meridijanima. Ovo pre svega zato što njegove pripovetke još uvek odolevaju celovitim i konačnim analizama, bez obzira što je u ovom smislu bilo toliko uspelih pokušaja mnogobrojnih kritičara i proznih analitičara. Ako jednog dana ličnost Ernesta Hemingveja počne da bledi, kao što to neminovno mora biti, to ne znači da će zajedno sa uspomenom na njega bledeti i jarkost njegove proze, jer stil kojim je ona pisana toliko je snažan i originalan da mora zauvek ostati u samim temeljima savremenog pripovedanja. Pored ovoga, Hemingvej je učinio više nego ijedan drugi pisac na području engleskog jezika da dijalog, očišćen od svih baroknih primesa, postane vitalni deo proznog pripovedanja. Još jedna vrlo značajna karakteristika Hemingvejevog dela počiva u činjenici što je ono najrečitiji dokumenat o pogledima i životu njegovih savremenika. U zbirci U naše vreme, na primer, on je na jedan možda zamagljen, ali tačan način predskazao ulogu koju će nasilje imati u našem veku, koji se zaista i pretvorio u neprestane ratne sukobe i nemire. U romanu Zbogom oružje, kroz ličnost svog protagoniste, dao je tipiziranu sliku Amerikanca koji od želje da doprinese smirivanju svetskog sukoba
doživljuje duboko razočaranje koje postaje toliko snažno da on napušta borbu i beži iz društva. Sunce se ponovo rađa je rečita povest čitave jedne generacije koja je u ratu izgubila sve poverenje u ustrojstvo ljudskih vrednosti zapadne civilizacije. Na stranicama Zelenih bregova Afrike i Smrti popodne naći ćemo dalje razvijenu ideju o bekstvu iz društva koje više nije u stanju da nađe izlaza iz socijalnih i međunarodno-političkih protivrečnosti. U romanu Imati i nemati Hemingvejeva Amerika postaje svesna da je došao kraj individualnim i individualističkim stavovima i da spas možda leži u opštoj solidarnosti ljudi. Ponovno buđenje društvene svesti pred velikim odgovornostima demokratije u sukobu sa tiranijom fašizma postaje značajna tema njegovog romana Koga zvono oglašuje. I konačno, po svršetku drugog svetskog sukoba, kada svet ponovo počinje da se vraća svojim privatnim preokupacijama, Hemingvejev junak u romanu Starac i more još jednom preuzima na sebe da vodi bespoštednu i ponosnu borbu za opstanak svoje unutrašnje ličnosti. Sve ovo jasno govori da je Hemingvej više nego ijedan pisac u Americi bio i vrlo suptilni hroničar svoga vremena. Aleksandar V. STEFANOVIĆ
Napomene 1 Prolećne bujice. 2 Mr. Awfully Nice je nadimak koji je Silvija Bič bila dala Hemingveju. (Prim. prev.) 3 Crvi iz roda grba ili geometrida. (Prim. prev.)