Ernest Hemingvej - Pokretni praznik

P ĐAVOLOV POSREDNIK oslednje što mi je Ezra rekao pre nego što je napustio ulicu Notr-Dam-de-Šan da bi otputovao u Rapalo, bilo je: „Heme, želeo bih da zadržiš ovu teglicu s opijumom i daš je Daningu samo u slučaju nužde.“ Bila je to poveća teglica od pomade i pošto sam odvrteo poklopac, video sam da je sadržaj u njoj crnkast i lepljiv i da miriše na sirovi opijum. Ezra mi je rekao da ga je kupio kod jednog indijskog poglavice na aveniji Opere blizu Italijanskog bulevara i da ga je skupo platio. Mislio sam da sigurno vodi poreklo iz starog bara „Rupa u zidu“, stecište dezertera i trgovaca drogama u toku i posle prvog svetskog rata. „Rupa u zidu“ bio je vrlo uzak bar sa crveno obojenom fasadom, malo širi od hodnika u Italijanskoj ulici. Svojevremeno je imao jedan izlaz sa zadnje strane koji je vodio u hodnike pariske kanalizacije, iz kojih se navodno moglo dospeti do katakombi. Daning je bio Ralf Čiver Daning, pesnik koji je uživao opijum i zaboravljao da jede. Kada bi mnogo pušio, mogao je da pije samo mleko. Pisao je u terza rimi i zbog toga je bio drag Ezri koji je isto tako nalazio lepa svojstva u njegovoj poeziji. Živeo je u istom dvorištu u kome se nalazio Ezrin atelje, i Ezra me je pozvao da mu pomognem, na nekoliko nedelja pre njegovog odlaska iz Pariza, kako bismo se našli oko Daninga koji je bio na umoru. „Daning je na umoru“, glasila je Ezrina poruka. „Molim te, dođi odmah.“ Opružen na dušeku Daning je ličio na kostur i svakako je mogao umreti od izgladnelosti, ali sam konačno ubedio Ezru da je mali broj onih koji umiru govoreći tako lepo zaokrugljene rečenice, te da još nisam čuo kako je neko umro izražavajući se u terza rimi, i da sumnjam da bi to i sam Dante bio u stanju. Ezra mi je rekao da se on ne izražava u terza rimi i ja sam priznao da mi je to možda

zvučalo kao terza rima, jer sam već bio spavao kada mi je poslao poruku da dođem. Konačno, pošto je Daning proveo noć između života i smrti, stvar smo predali u ruke lekaru, tako da su bolesnika preneli na jednu privatnu kliniku radi dezintoksikacije. Ezra je jemčio za troškove i dobio pomoć ne znam od kojih sve ljubitelja Daningove poezije kako bi ovaj mogao da se leči. Meni je jedino bilo povereno da u slučaju prave nužde donesem opijum. Bila je to sveta dužnost koju je smislio Ezra i ja sam samo gajio nadu da ću biti u stanju da se pokažem dostojan poverenog mi zadatka i odredim pravi trenutak kada treba predati opijum. Prilika za to mi se ukazala kada je Ezrina nastojnica došla jedne nedelje ujutru u dvorište strugare i kroz otvoren prozor, pored koga sam proučavao listu učesnika na trkama, doviknula: „Monsieur Dunning est monte sur le toit et refuse categoriquement de descendre.“ To što ce Daning popeo na krov ateljea i odlučno odbijao da siđe meni se učinilo kao stanje nužde koje treba uvažiti, pa sam našao teglicu sa opijumom i krenuo sa nastojnicom, inače omanjom i žustrom ženom koju je sve ovo veoma uzbudilo. „Monsieur ima ono što je potrebno?“ upitala me je ona. „Sigurno“, rekao sam joj. „Neće biti nikakvih teškoća.“ „Monsieur Paund misli na sve“, rekla je. „On je oličenje ljubaznosti.“ „Zaista jeste“, rekoh. „Svakog dana on mi sve više nedostaje.“ „Nadajmo se da će Monsieur Daning biti razložan.“ „Imam ono što treba“, ubedih je ja. Kad smo stigli u dvorište u kome su se nalazila ateljea, nastojnica reče: „Sišao je.“ „Mora da je znao da ja dolazim“, rekoh. Popeo sam se spoljnim stepenicama koje su vodile u Daningov stan i kucnuo na vrata. Otvorio je. Bio je mršav i izgledao neverovatno visok. „Ezra je tražio od mene da vam ovo donesem“, rekoh pružajući mu teglicu. „Rekao je da ćete vi znati šta je

unutra.“ On uze teglicu i pogleda je. Zatim je baci na mene. Udarila me je po grudima ili ramenu i otkotrljala se niz stepenice. „Ti, kurvin sine“, rekao mi je. „Skote jedan.“ „Ezra mi je kazao da će vam možda biti potrebna“, rekao sam. Umesto odgovora bacio je na mene bocu mleka. „Jeste li sigurni da vam nije potrebna?“ upitao sam. Bacio je na mene i drugu bocu mleka. Počeo sam se povlačiti i on me tresnu i trećom bocom u leđa. Onda je zalupio vrata. Podigao sam teglicu koja je bila malo naprsla i stavio je u džep. „Izgleda da mu se nije sviđao poklon od gospodina Paunda“, rekao sam nastojnici. „Možda će se sada smiriti“, rekla je ona. „Možda ima svoju“, rekoh ja. „Siroti Monsieur Daning“, rekla je ona. Ljubitelji poezije koje je Ezra okupio našli su se opet pri ruci Daningu. Moja i nastojničina intervencija pretrpela je neuspeh. Teglicu u kojoj je navodno bio opijum i koja je naprsla umotao sam u voštanu hartiju i pažljivo sakrio u jednu staru jahaću čizmu. Kada smo nekoliko godina docnije Evan Šipman i ja prenosili moje stvari iz tog stana, čizme su još uvek bile tu ali teglica je nestala. Ne znam zašto je Daning bacao na mene boce mleka; možda se sećao mojih sumnji od one noći kada je prvi put bio na umoru, ili je to pak bila čisto urođena antipatija prema meni. Međutim, sećam se koliko sam zadovoljstvo pričinio Evanu Šipmanu kada sam mu preneo onu rečenicu: „Monsieur Dunning est monte sur le toit et refuse categoriquement de descendre“ U celoj ovoj stvari Šipman je video nekakvu simboliku. Što se mene tiče, ne znam. Možda je Daning mislio da sam nekakav đavolov posrednik ili policijski agent. Znam samo to da je Ezra pokušao da pomogne Daningu kao što je pomagao tolikim ljudima, i da

sam ja verovao da je on fini pesnik kao što je to verovao i Ezra. Za jednog pesnika on je vrlo dobro gađao bocama mleka. Međutim, Ezra, koji je bio veoma veliki pesnik, dobro je igrao i tenis. Evan Šipman, koji je bio vrlo dobar pesnik i kome uopšte nije bilo važno da li će koja njegova pesma ikada biti objavljena, smatrao je da sve ovo treba da ostane prekriveno velom tajanstvenosti. „Našim životima potrebno je što više prave tajanstvenosti, Heme“, rekao mi je on jednom prilikom. „Ono što nam u ovom vremenu najviše nedostaje, to su pisci potpuno lišeni ambicija, i stvarno dobre neobjavljene pesme. Međutim, naravno, treba i živeti.“

K SKOT FICDŽERALD Njegova darovitost bila je prirodna kao i šare koje je prah iscrtao na krilima leptira. U prvo vreme on je toga bio nesvestan kao i leptir, i nije ni primetio kada su šare pokvarene i zbrisane. Docnije, postao je svestan svojih oštećenih krila i kako su ona bila načinjena te je naučio da misli, ali više nije mogao da leti jer je bio izgubio ljubav za letenje i sećao se samo vremena kada mu za to nije bio potreban nikakav napor. ada sam prvi put sreo Skota Ficdžeralda, dogodila se jedna vrlo čudna stvar. Sa Skotom su se dešavale mnoge čudne stvari, ali ovu nisam nikada mogao da zaboravim. Bio je ušao u „Dingo-bar“, u ulici Delambr, u kome sam sedeo sa nekim potpuno nezanimljivim osobama, predstavio se i onda nam predstavio jednog visokog i prijatnog čoveka koji je bio sa njim, rekavši da je to Dank Čaplin, čuveni igrač bejsbola. Nisam nikada pratio bejsbolske utakmice ekipe Prinsetona i nisam nikada ranije čuo za ime Danka Čaplina, međutim, on je bio izvanredno ljubazan, bezbrižan, opušten i prijazan, i mnogo mi se više sviđao nego Skot. U to vreme Skot je ličio na dečaka čije je lice bilo na sredini između lepog i prijatnog. Imao je vrlo plavu i talasastu kosu, visoko čelo, živahan i srdačan pogled i tanana, tipično irska usta, koja bi na licu kakve devojke bila usta prave lepotice. Imao je lepo izvajanu bradu, pravilne uši i lep, tako reći divan, pravilan nos. Sve to ne bi bilo dovoljno da jedno lice bude lepo, ali ovome je trebalo dodati fini ten, vrlo plavu kosu i usta. Ta usta su vas zabrinjavala dok ga ne biste upoznali, a onda bi vas zabrinjavala još i više.

Mnogo sam želeo da ga vidim i pošto sam celog dana predano radio, sada mi se činilo divno što se nalazim u društvu Skota Ficdžeralda i velikog Danka Čaplina za koga ranije nisam ni čuo, ali koji mi je sada bio prijatelj. Skot nije prestajao s pričanjem i pošto je meni bilo neprijatno zbog onoga što je pričao – govorio je o mome pisanju i kako je ono veliko – gledao sam ga netremice izbliza posmatrajući ga umesto da ga slušam. U to vreme mi smo još uvek verovali u načelo da je otvorena sramota hvaliti nekoga u lice. Skot je poručio šampanjac i on, Dank i ja pili smo ga, mislim, zajedno sa nekim nezanimljivim osobama. Ne verujem da smo Dank i ja baš pratili govor, jer ovo je u stvari bio govor, i ja sam i dalje posmatrao Skota. Bio je slabo građen i nije izgledao u najboljoj formi, pošto mu je lice bilo malo podnadulo. Odelo kupljeno u radnji kod „Braće Bruks“ lepo mu je stajalo, nosio je belu košulju sa dugmadima na kragni i mašnu britanske garde. Mislio sam da mu možda kažem kakva je to mašna, jer je u Parizu bilo Engleza i neko od njih bi mogao svratiti u „Dingo“ – u stvari, dvojica su se već i nalazila u baru – ali onda sam pomislio da se to mene ne tiče i nastavio da ga posmatram. Docnije se ispostavilo da je mašnu kupio u Rimu. Više nisam mogao bogzna šta da otkrijem posmatrajući ga, sem da ima lepe, ne baš male ruke, koje su odavale spretnost, i kada je seo na jednu od barskih stolica, primetio sam da ima vrlo kratke noge. Da je imao normalne noge, bio bi možda pet santimetara viši. Bili smo popili prvu bocu šampanjca i otpočeli drugu, i govor je počinjao da jenjava. Dank i ja smo se sada osećali čak bolje negoli pre šampanjca, i bilo je prijatno što se govor bližio kraju. Do tada, mislio sam da smo moja žena i ja brižno čuvali tajnu o mome spisateljskom daru i da smo o tome razgovarali samo sa onima koje smo dobro poznavali. Bio sam srećan što je i Skot došao do istog srećnog zaključka u vezi sa mojom eventualnom darovitošću, ali sam bio ništa manje

srećan što mu je već ponestajalo daha za držanje govora. Međutim, posle govora sledila su pitanja. Mogao sam da ga posmatram a da ne obraćam pažnju na njegovo pričanje, ali sada je trebalo odgovarati na pitanja. Skot je, kako sam docnije otkrio, verovao da jedan romanopisac može da nađe odgovore na sva pitanja koja ga interesuju ukoliko ih postavlja neposredno svojim prijateljima i poznanicima. Ispitivanje je teklo bez okolišenja. „Erneste“, reče on. „Ne smeta vam ako vas zovem po imenu, je l’ da?“ „Pitajte Danka“, rekoh ja. „Nemojte da se šalite. Ovo je vrlo ozbiljno. Recite mi, da li ste spavali sa svojom ženom pre nego što ste se uzeli?“ „Ne znam.“ „Kako to mislite, ne znam?“ „Ne sećam se.“ „Ali kako možete da se ne sećate nečeg tako važnog?“ „Ne znam“, rekoh ja. „Čudno, je l’ da?“ „To je više strašno nego što je čudno“, reče Skot. „Morali biste da se setite.“ „Žao mi je. Šteta, zar ne?“ „Nemojte da govorite kao nekakav engleski vojnik“, reče on. „Pokušajte da se uozbiljite i da se setite.“ „A-a“, rekoh ja. „Nema nade.“ „Mogli biste baš da se napregnete i prisetite.“ Skupo staje ovaj njegov govor, pomislio sam. Pitao sam se da li je svakome držao ovakav govor, ali sam tu pomisao brzo odbacio jer sam video kako se znojio dok mi je postavljao pitanja. Znoj mu je izbio u sitnim graškama iznad njegove duge, tipično irske gornje usnice, i to baš u trenutku kada sam skrenuo pogled s njegovog lica i počeo da odmeravam dužinu njegovih nogu, koje je opružio kada je seo na barsku stolicu. Sada sam mu ponovo posmatrao lice i u tom času se desila ona čudna stvar koju sam već pomenuo. Dok je sedeo za barom držeći čašu sa šampanjcem u ruci, koža na njegovom licu izgledala je tako zategnuta da

je nestalo svake podnadulosti, i onda se zatezala sve više dok mu lice nije dobilo mrtvački izgled. Oči su mu bile utonule a pogled postao umrtvljen, dok su mu se usnice ukočile, a boja na licu iščezla, tako da je izgledala kao boja upotrebljenog voska od sveća. Nije to bio plod moje mašte. Lice mu je dobilo pravi izgled mrtvaca, ili posmrtne maske, i to na moje oči. „Skote“, rekoh ja. „Je li vam dobro?“ Nije mi odgovorio i lice mu je izgledalo još više zategnuto. „Trebalo bi da ga odvedemo do prve stanice za hitnu pomoć“, rekoh ja Danku Čaplinu. „Ne. Nije mu ništa.“ „Izgleda kao da je na umoru.“ „Ne. Tako to njemu dođe s vremena na vreme.“ Smestili smo ga u taksi i ja sam bio vrlo zabrinut, ali Dank mi reče da mu nije ništa i da ne treba ništa da brinem. „Do kuće će se verovatno sasvim oporaviti“, rekao je on. Mora da je tako i bilo, jer kada sam ga nekoliko dana kasnije video u „Klozeri de Lila“, rekao sam mu kako mi je bilo žao što ga je piće onako pogodilo i da smo ga onako uz razgovor možda suviše brzo pili. „Čega vam je žao? Kakvo piće me je onako pogodilo? Šta vi to govorite, Erneste?“ „Mislim na ono veče od pre nekoliko dana u ’Dingu’.“ „Ništa se meni nije desilo u ’Dingu’. Jednostavno mi je bilo dosta onih vaših prokletih Engleza i otišao sam kući.“ „Tamo nije bilo nikakvih Engleza dok ste vi sedeli. Samo kelner za barom.“ „Nemojte sada da pravite misteriju od toga. Vi znate na koga mislim.“ „Oh“, rekao sam. On se vratio u „Dingo“ docnije, ili je otišao nekom drugom prilikom. Ne, sećao sam se, tamo su bila dva Engleza. Tako je. Znao sam i o kojim se Englezima radi. Oni su zaista bili tamo. „Da“, rekao sam. „Naravno.“

„Ona devojka sa lažnom titulom koja je bila tako gruba i onaj šašavi pijanac sa njom. Rekli su da su vaši prijatelji.“ „I jesu. A ona je zaista pokatkad gruba.“ „Vidite. Nema nikakve potrebe stvarati misteriju samo zbog toga što je neko popio nekoliko čaša vina. Zašto ste hteli da to obavijete velom misterije? Od vas to ne bih nikada očekivao.“ „Ne znam.“ Hteo sam da prekinem ovakav razgovor. Onda mi je nešto palo na pamet. „Da nisu rekli nešto grubo u vezi sa vašom mašnom?“ upitao sam. „Šta su grubo mogli da kažu u vezi sa mojom mašnom? Imao sam na sebi jednostavnu crnu pletenu mašnu i belu sportsku košulju.“ Onda sam digao ruke od ovoga i on me je upitao zašto volim ovu kafanu, i ja sam mu pričao o starim dobrim vremenima i on se trudio da je voli za svoj račun, te smo tako sedeli, ja uživajući u njoj, a on pokušavajući to; zatim mi je postavljao pitanja i pričao mi o piscima i izdavačima, književnim agentima i kritičarima i Džordžu Horasu Lorimeru, o ogovaranjima i ekonomskoj situaciji sa kojom ima da se suočava jedan osvedočeni pisac, i bio je ciničan i zabavan i vrlo simpatičan, šarmantan i drag, čak i čoveku koji se pomno čuvao da mu bilo ko postane drag. Govorio je prezrivo ali bez gorčine o svemu što je napisao, i ja sam znao da njegova nova knjiga mora biti vrlo dobra kad može ovako bez gorčine da govori o slabostima svojih ranijih dela. Želeo je da pročitam njegovu novu knjigu, Veliki Gejtsbi, čim bude uzeo svoj jedini primerak koji je nekome pozajmio. Slušajući ga kako govori o ovoj knjizi, bilo je nemoguće zamisliti u kojoj meri je to uspelo delo, sem što je u odnosu na njega pokazivao onu stidljivost koju pokazuju svi neuobraženi pisci kada napišu nešto vrlo dobro, i ja sam se nadao da će mu knjigu brzo vratiti kako bih mogao da je pročitam. Skot mi je rekao da je čuo od Maksvela Perkinsa da se knjiga najbolje ne prodaje ali da je dobila vrlo povoljne prikaze. Ne sećam se da li mi je toga dana, ili mnogo

docnije, pokazao prikaz iz pera Gilberta Seldesa, koji nije mogao biti bolji. Mogao je biti bolji da je samo Gilbert Seldes bio bolji kritičar. Skot se iznenadio i pomalo ga je bolelo što se knjiga najbolje ne prodaje ali, kao što sam već rekao, i tom prilikom nije pokazivao nimalo gorčine te je bio istovremeno i stidljiv i srećan zbog vrednosti svog dela. Tog dana dok smo sedeli napolju na terasi „Lila“ i gledali kako se spušta veče, svet prolazi pločnikom a sivkasta večernja svetlost menja boju, dva viskija sa sodom koja smo popili nisu izazvala nikakve hemijske promene na njemu. Dobro sam motrio ne bih li ih zapazio, ali ništa se nije desilo i on nije postavljao nikakva besramna pitanja, nije činio ništa neprijatno, nije držao govore, već se ponašao kao normalna, razumna i privlačna osoba. Rekao mi je da su on i Zelda, njegova žena, bili prinuđeni da zbog lošeg vremena ostave svoj mali reno u Lionu te me je pitao da li bih pošao sa njim vozom do Liona da uzmemo kola i zajedno ih dovezemo u Pariz. Ficdžeraldovi su bili uzeli pod kiriju namešten stan u Tilzitskoj ulici broj 14, nedaleko od Etoala. Proleće se već bližilo kraju i mislio sam da će priroda biti u punom sjaju te da ćemo uživati na putu. Skot je izgledao tako ljubazan i tako razložan i ja sam ga posmatrao dok je pio dva dobra viskija pri čemu se ništa nije dogodilo, i njegova privlačnost i njegova prividna razumnost učinile su da mi je ona noć u „Dingu“ izgledala kao neprijatan san. Odgovorio sam mu kako bih rado pošao sa njim do Liona i upitao ga kada misli da krene. Dogovorili smo se da se nađemo sutradan i odlučili da za Lion krenemo jutarnjim ekspresnim vozom. Ovaj voz je polazio u vrlo pogodno vreme i bio vrlo brz. Zaustavljao se samo na jednoj stanici, kako se sećam, u Dižonu. Planirali smo da dođemo u Lion, damo kola da ih pregledaju i dovedu u red, dobro večeramo i rano izjutra krenemo za Pariz. Ovaj put me je oduševio. Biću u društvu jednog starijeg i već osvedočenog pisca, tako da ćemo u kolima moći da

razgovaramo, od čega ću ja svakako imati dosta koristi pošto ću naučiti mnoge stvari koje treba znati. Sada mi izgleda čudno kada se sećam Skota kao starijeg pisca, ali u ono vreme, pošto još nisam bio pročitao Velikog Gejtsbija, ja sam o njemu mislio kao o piscu koji pripada jednoj starijoj generaciji. Mislio sam kako je pisao priče za časopise kao što je Saturday Evening Post, koje su se mogle čitati pre jedno tri godine, ali ga nisam uzimao za ozbiljnog pisca. U „Klozeri de Lila“ on mi je pričao kako je za Post pisao priče za koje je mislio da su dobre, i koje su zaista i bile dobre, i kako ih je docnije prilagođavao pre nego što će ih predati, znajući tačno šta treba da uradi da bi ih pretvorio u štivo koje se može prodati časopisu. Mene je to naprosto porazilo i rekao sam mu da je to kurvinski. Odgovorio mi je da je to kurvinski ali da je tako morao da postupi, jer mu je novac dobijen od časopisa bio neophodan kako bi mogao da piše pristojne knjige. Rekao sam da po mome uverenju niko ne može pisati gore od onoga što može a da pri tom ne uništi svoj talenat. Ali kako je najpre napisao dobru priču, rekao mi je on, činjenica što ju je upropastio i docnije nešto u njoj izmenio nije mogla da mu nanese nikakvo zlo. U to nisam mogao poverovati i želeo sam da ovo raspravim sa njim, ali za to mi je bio potreban roman kojim bih potkrepio svoje tvrđenje i dokazao mu osnovanost moje postavke i time ga ubedio; međutim, još uvek nisam bio napisao takav roman. Otkako sam počeo da rušim celokupni svoj način pisanja i izbegavam svaku lakoću, i otkako sam pokušavao da svoje ličnosti pokrenem na akciju umesto da ih opisujem, pisanje je za mene postalo divna stvar. Međutim, to je bilo vrlo teško i nije mi uopšte bilo jasno kako ću ikad moći da napišem nešto tako dugo kao što je roman. Često mi je bilo potrebno i po čitavo prepodne da napišem jedan jedini pasus. Moja žena, Hedli, bila je srećna što idem na ovaj put, iako nije uzimala ozbiljno one Skotove stvari koje je bila pročitala. Po njenom mišljenju uzor dobrog pisca bio je

Henri Džejms. Međutim, mislila je da je dobro što ću se odmoriti od rada i otići na put; ipak oboje smo priželjkivali da imamo dovoljno novca da kupimo kola i na put krenemo za svoj račun. Ali u to vreme nije mi uopšte padalo na pamet da se tako šta može ikada desiti. Bio sam dobio predujam od dvesta dolara od izdavača Bonija i Lajvrajta za prvu svoju knjigu pripovedaka koja je trebalo da bude objavljena u Americi te jeseni, a uspeo sam i da plasiram pripovetke u Frankfurter Zeitung, berlinski Der Querschnitt i u pariske časopise This Quarter i The Transatlantic Review, te smo živeli vrlo štedljivo trošeći novac samo za neophodne potrebe kako bismo otišli na julsku feriu u Pamploni i u Madrid, a potom na feriu u Valenciji. Ujutru, kad je trebalo da krenemo sa Gar de Liona, došao sam rano na stanicu i ispred ulaza na peron čekao da se Skot pojavi. On je imao da kupi karte. Vreme polaska se bližilo, a on se još uvek nije pojavljivao. Kupio sam peronsku kartu i krenuo duž kompozicije da ga tražim. Nisam ga našao, i kad je duga kompozicija već trebalo da krene, popeo sam se u voz i pošao da ga tražim po vagonima nadajući se da ću ga naći u nekom od njih. Kompozicija je bila dugačka, ali Skota nisam našao. Objasnio sam situaciju kondukteru, platio kartu za drugi razred – nije bilo trećeg – i upitao ga za najbolji hotel u Lionu. Nije mi ostalo ništa drugo do da pošaljem telegram Skotu iz Dižona i javim mu adresu hotela u kome ću ga čekati u Lionu. On neće primiti telegram pre odlaska, ali sam pretpostavljao da će mu ga žena poslati dalje. Do tada nisam čuo da je jedan odrastao čovek izgubio voz; ali na ovome putu imao sam da naučim mnogo novih stvari. U to vreme imao sam prilično lošu, preku narav, ali u trenutku kada je voz prolazio kroz Montero bio sam se već smirio i nisam bio toliko ljut da ne bih mogao posmatrati pejzaž i uživati u njemu, i u podne sam lepo ručao u kolima za ručavanje i popio bocu sent emiliona i mislio kako je sve ovo bila dobra pouka, iako sam ispao tolika

budala da prihvatim poziv na put koji je drugi trebalo da plati, i na njemu potrošio novac koji mi je bio potreban za odlazak u Španiju. Nikada ranije nisam prihvatio poziv na put koji bi drugi platio i uvek sam putovao plaćajući polovinu troškova, te sam i ovom prilikom uporno zahtevao da zajednički podnesemo troškove za hotel i hranu. Međutim, ovog puta nisam znao ni da li će se Ficdžerald uopšte pojaviti. U svojoj ljutnji degradirao sam ga na taj način što sam ga zvao Ficdžerald umesto Skot. Docnije sam bio srećan što sam sav svoj bes iskalio u samom početku. Ovo nije bilo putovanje za čoveka koji brzo pada u vatru. U Lionu sam saznao da je Skot otišao iz Pariza, ali da nije ostavio nikakvu poruku gde će se nalaziti. Još jednom sam dao svoju adresu u Lionu i devojka mi je rekla da će mu je preneti ukoliko se bude javio telefonom. Rekla mi je da se gospođa ne oseća dobro i da još spava. Telefonirao sam u sve moguće hotele i ostavio poruke, ali Skota nisam našao. Zatim sam otišao u kafanu da popijem aperitif i poručim novine. U kafani sam sreo čoveka koji je bio profesionalni gutač vatre i koji je svojim bezubim vilicama krivio kovani novac držeći ga palcem i kažiprstom. Desni su ga bolele, ali su naoko izgledale čvrste dok ih je pokazivao, i rekao mi je da to nije loš metier. Ponudio sam ga da popijemo po piće i on je to s radošću prihvatio. Imao je lepo i crnpurasto lice koje se sijalo i presijavalo dok je gutao vatru. Rekao mi je da u gradu kao što je Lion čovek nije mogao da zaradi bogzna šta gutanjem vatre i savijanjem novčića prstima i vilicama. Lažni gutači vatre upropašćivali su metier i nastaviće da ga upropašćuju tamo gde im budu dopustili da izvode svoje predstave. Gutao je vatru cele večeri, rekao mi je on, i nije zaradio ni toliko da bi te noći mogao da stavi u usta bilo šta sem vatre. Ponudio sam ga još jedno piće, kako bi sprao ukus benzina koji mu je ostao u ustima od gutanja vatre, i predložio da zajedno večeramo ukoliko zna neko mesto gde

bi se moglo jevtino jesti. Rekao je da zna jedno odlično mesto. Jeli smo jevtino u jednom alžirskom resto ranu u kome su mi se dopali hrana i alžirsko vino. Gutač vatre je bio prijatan čovek i bilo je zanimljivo gledati ga kako jede, pošto je mogao da žvaće desnima ništa gore od ostalog sveta koji jede zubima. Pitao me je od čega živim i ja sam mu rekao da sam upravo počeo da se bavim pisanjem. Pitao me je šta pišem i objasnio sam mu da pišem pripovetke. Rekao je da zna mnoge priče, od kojih su neke bile užasnije i neverovatnije od bilo čega napisanog. Mogao je da mi ih ispriča a ja da ih zabeležim i onda, ako bi donele što para, da mu platim koliko mislim da je pravo. Ili još bolje, mogli bismo da odemo zajedno u Severnu Afriku i on bi me odveo u zemlju Plavog Sultana gde bih čuo priče kakve još niko živi nije imao prilike da čuje. Pitao sam ga kakve priče, i on mi je rekao da bi to bile priče o bitkama, pogubljenjima, mučenjima, nasiljima, užasnim običajima, neverovatnim postupcima, razuzdanostima; što god želim. Već se bližilo vreme da se vratim u hotel i još jednom vidim šta je sa Skotom, te sam platio večeru i rekao mu da ćemo se svakako još negde sresti. Rekao mi je da će krenuti put Marselja dajući uz put priredbe, i ja sam mu na to odgovorio da ćemo se kadtad sresti i da mi je bilo vrlo prijatno što smo zajedno večerali. Ostavio sam ga da ispravlja iskrivljene novčiće i ređa ih po stolu, i krenuo pešice u hotel. Lion noću nije izgledao mnogo veseo. Bio je to veliki, težak, bogat grad, verovatno prijatan za one koji imaju para i koji vole takve gradove. Godinama sam slušao o izvanrednim pilićima koji se mogu dobiti u njegovim restoranima, ali umesto piletine mi smo jeli ovčetinu. Ova ovčetina je bila odlična. Od Skota nisam zatekao nikakvu poruku u hotelu i otišao sam da legnem u svoju sobu, neuobičajeno raskošnu za mene, i uzeo da čitam prvu knjigu Turgenjevljevih Lovčevih zapisa koju sam pozajmio iz

biblioteke Silvije Bič. Već tri godine nisam uživao u raskoši velikog hotela, te sam širom otvorio prozore i podvio jastuke ispod ramena i glave i uživao u društvu Turgenjeva, u Rusiji, sve dok nisam zaspao sa knjigom u rukama. Ujutru sam se baš brijao i spremao da iziđem na doručak kad su me pozvali iz portirnice i saopštili mi da me dole čeka neki čovek. „Molim vas, zamolite ga da dođe gore“, rekao sam i nastavio da se brijem, slušajući buku grada koji je još od rana jutra postao neobično živ. Skot nije došao gore i našli smo se pred portirnicom. „Strašno mi je žao što je došlo do ove zbrke“, rekao je on. „Da sam samo znao u kome hotelu ćete odsesti, sve bi bilo vrlo jednostavno.“ „Sve je u redu“, rekoh ja. Trebalo je da provedemo zajedno na putu duže vremena i bio sam vrlo pomirljiv. „Kojim ste vozom došli?“ „Onim odmah posle vas. To je vrlo pogodan voz i baš smo mogli da dođemo zajedno.“ „Jeste li doručkovali?“ „Ne još. Lovim vas po celom gradu.“ „Kakva šteta“, rekoh. „Zar vam kod kuće nisu rekli da se ovde nalazim?“ „Nisu. Zeldi nije bilo dobro i možda nije trebalo ni da dođem. Celi ovaj put je ispao poražavajući.“ „Hajdemo da doručkujemo, nađemo kola i krenemo“, rekoh ja. „Odlično. Hoćemo li ovde da doručkujemo?“ „U kafani ćemo brže doručkovati.“ „Ali ovde smo sigurni da ćemo dobiti dobar doručak.“ „U redu.“ Bio je to obilan američki doručak sa šunkom i jajima, i to odličan. Ali dok smo ga poručili, sačekali, pojeli i platili, izgubili smo skoro čitav sat. U trenutku kada nam je kelner konačno doneo račun, Skotu je palo na pamet da nam u hotelu spreme hladan ručak za put. Pokušao sam da ga odvratim od ovoga pošto sam bio siguran da ćemo u

Makonu moći da kupimo bocu makona, a u nekoj charcuterie nešto od čega bismo napravili sendviče. Ili, ukoliko bi pri našem prolazu kolima radnje bile zatvorene, biće dosta restorana gde bismo se zaustavili u toku puta. Međutim, rekao mi je kako sam mu pričao o odličnim lionskim pilićima i da bismo svakako morali da ponesemo jedno pile za put. Tako su nam u hotelu pripremili ručak koji, na kraju krajeva, nije koštao više od četiri-pet puta od onoga što bismo platili da smo kupovinu obavili sami. Skot je očigledno pio pre našeg susreta, i pošto je izgledao kao neko kome je piće vrlo potrebno, upitao sam ga da li želi da popije nešto za barom pre nego što krenemo. Odgovorio mi je da ujutru ne pije i upitao da li možda ja pijem. Rekao sam mu da to u potpunosti zavisi od mog raspoloženja i od onoga šta imam da radim, a on je dodao da ukoliko ja osećam potrebu za pićem, on će mi praviti društvo kako ne bih pio sam. Tako smo za barom, dok smo čekali da nam pripreme ručak, poručili po jedan viski sa perijeom i obojica smo se osećali mnogo bolje. Platio sam račun za sobu u hotelu i piće za barom, iako je Skot želeo sve da plati. Još od samog početka puta bilo mi je pomalo neprijatno u vezi sa plaćanjem i uvideo sam da ću se mnogo bolje osećati ukoliko budem snosio što veći deo troškova. Trošio sam novac koji smo bili uštedeli za Španiju, ali sam znao da uživam dovoljan kredit kod Silvije i da ću biti u stanju da pozajmim i vratim sve što sam sada rasipao. Kada smo došli u garažu u kojoj je Skot bio ostavio kola, zapanjilo me je kada sam video da mali reno nema krova. Krov je bio oštećen prilikom istovara kola u Marselju, ili je pak tamo oštećen na neki drugi način, te je Zelda naredila da ga skinu i odbila da joj stave nov. Njegova žena je mrzela krovove na kolima, rekao mi je Skot, i oni su bez krova dospeli čak do Liona, gde su morali da prekinu putovanje zbog kiše. Kola su, inače, bila u dobrom stanju, i Skot je platio račun, pošto je prethodno pobijao zahtev šefa garaže da plati pranje i podmazivanje

kola, kao i dva litra ulja sipanih u motor. Šef garaže mi je objasnio da bi trebalo zameniti cilindre, i da su kola očevidno bila vožena bez dovoljno ulja i vode. Pokazao mi je mesto na motoru na kome je usled pregrejanosti bila pregorela boja. Dodao je pored toga da bi, ukoliko bih mogao da ubedim gospodina da promeni cilindre u Parizu, kola, koja su u stvari dobra mala mašina, odgovarala nameni za koju su bila napravljena. „Monsieur nije dozvolio da im ponovo stavim krov.“ „Zar?“ „Prema kolima čovek ima i neke obaveze.“ „To je tačno.“ „Gospoda nemaju kišne kabanice?“ „Ne“, rekoh ja. „Nisam znao da na kolima nema krova.“ „Pokušajte da naterate gospodina da bude malo ozbiljniji“, reče on molećivo. „Bar što se tiče kola.“ „Ah“, rekoh ja. Kiša nas je zaustavila otprilike na jedan sat severno od Liona. Toga dana kiša nas je zaustavila možda desetak puta. Pljuskovi su nailazili na smenu, i neki su bili kraći a neki duži. Da smo imali kišne kabanice, bilo bi vrlo prijatno voziti se po toj prolećnoj kiši. Ovako, morali smo da se sklanjamo ispod krošnji drveća ili zaustavljamo u kafanama pored puta. Hladni ručak pripremljen u lionskom hotelu bio je izvanredan i sastojao se iz pečenog pileta sa nadevom od gomoljika, vrlo ukusnog hleba i belog makonskog vina, i Skot je bio presrećan kada smo prilikom svakog zastajanja pili ovo vino. U samom Makonu kupio sam još četiri boce ovog izvanrednog vina, koje sam otvarao uz put kad god bi se za to ukazala potreba. Nisam siguran da je Skot ikada pre toga pio vino iz boce i to ga je uzbuđivalo kao da se nalazi u svetu podzemlja, ili onako kako bi se uzbudila neka devojka koja se prvi put u životu kupa bez kupaćeg kostima. Međutim, u rano popodne, počeo je da se brine za svoje zdravlje. Ispričao mi je o dvema osobama koje su nedavno podlegle hiperemiji

pluća. Obe ove osobe su umrle u Italiji i to je na njega ostavilo dubok utisak. Rekao sam mu da je hiperemija pluća u stvari zastareli naziv za zapaljenje pluća, a on mi je odgovorio da ja ne znam ništa o tome i da uopšte nisam u pravu. Po njemu, hiperemija pluća je bila bolest urođena evropskim narodima i da ja o njoj ništa ne mogu znati iako sam čitao očeve medicinske knjige, pošto se u njima govorilo o bolestima koje se javljaju isključivo u Americi. Rekao sam da je moj otac studirao u Evropi. Ali Skot mi je objasnio da se hiperemija pluća tek nedavno pojavila u Evropi i da moj otac nije mogao ništa znati o njoj. Objasnio mi je takođe da se bolesti razlikuju prema pokrajinama i u samoj Americi, i ukoliko je moj otac obavljao praksu u Njujorku umesto na Srednjem Zapadu, onda je poznavao jednu sasvim drugačiju lestvicu bolesti. Upotrebio je baš reč lestvica. Rekao sam mu da je u pravu što se tiče preovlađivanja izvesnih bolesti u jednom delu Sjedinjenih Država i njihovom odsustvu u drugim delovima, i naveo sam mu veći broj slučajeva lepre u Nju Orleansu i veoma mali broj slučajeva iste bolesti, u to vreme, u Čikagu. Ali rekao sam mu, isto tako, da su lekari imali jedan sistem međusobne razmene stečenih znanja i obaveštenja i da se baš sećam, pošto je već o tome pokrenuo razgovor, kako sam u časopisu Journal of the American Medical Association pročitao članak, u koji se čovek mogao pouzdati, u kome se govorilo o hiperemiji pluća u Evropi od Hipokrata do današnjih dana. To mu je bilo dovoljno jedno vreme i ja sam ga naterao da popije još malo makona, pošto dobro belo vino, jako i pored malog procenta alkohola, predstavlja zapravo lek protiv bolesti. Posle ovoga Skot je malo živnuo, ali su ga ubrzo ponovo obuzele mračne misli, te me je upitao da li ćemo stići u neki veći grad pre početka groznice i bunila kojima se, kako sam mu ja rekao, manifestovala prava evropska hiperemija pluća. Odgovorio sam mu da sam mu po sećanju preveo članak koji sam o ovoj bolesti pročitao u

jednom francuskom medicinskom časopisu dok sam u Američkoj bolnici u Nejiu čekao da mi kauterizuju grlo. Reč „kauterizuju“ delovala je na Skota umirujuće. Međutim, on je ipak želeo da zna kad ćemo stići u sledeći grad. Ukoliko požurimo, rekao sam mu, trebalo bi nam dvadeset pet minuta do jedan čas. Skot me je onda upitao da li se bojim smrti, a ja sam mu odgovorio da je se ponekad bojim više, a ponekad manje. Onda je počela da pada vrlo jaka kiša i u sledećem selu smo se sklonili u jednu kafanu. Ne mogu da se setim svih pojedinosti toga popodneva, ali kada smo se napokon našli u hotelu, u jednom gradu, verovatno Šalonu-na-Saoni, bilo je toliko kasno da su apoteke bile zatvorene. Skot se skinuo i legao u krevet čim smo prispeli u hotel. Nije mario da li će umreti od hiperemije pluća, rekao mi je on, i mučilo ga je samo pitanje ko će se starati o Zeldi i maloj Skoti. Nije mi baš bilo jasno kako bih ja mogao da se staram o njima, jer sam inače imao dosta muka starajući se o svojoj ženi Hedli i sinčiću Bambiju. Međutim, rekao sam mu da ću učiniti sve što bude bilo u mojoj moći i Skot mi se zahvalio. Trebalo je da se postaram da Zelda ne pije i da Skoti dobije guvernantu Engleskinju. Bili smo u pižamama pošto smo odela poslali da se osuše. Napolju je još uvek padala kiša, ali je u sobi gorelo svetlo i bilo je veselo. Skot je ležao u krevetu kako bi prikupio snagu za borbu protiv bolesti. Izmerio sam mu puls, koji je bio sedamdeset i dva, i pipnuo čelo, koje je bilo hladno. Naterao sam ga da duboko diše i oslušnuo mu pluća, i ona su bila u redu. „Znate, Skote“, rekao sam mu, „vama je sasvim dobro. Ako hoćete da se sačuvate od prehlade, jednostavno ostanite u krevetu, a ja ću poručiti za obojicu po limunadu i viski, i onda ćete popiti jedan aspirin, tako da ćete se osećati dobro i nećete dobiti ni kijavicu.“ „Stari bapski lekovi“, rekao je Skot.

„Nemate temperaturu. Kako ćete, kog vraga, dobiti hiperemiju pluća bez temperature?“ „Nemojte biti grubi prema meni“, rekao je Skot. „Otkud znate da nemam temperaturu?“ „Puls vam je normalan i pri dodiru ne pokazujete znake groznice.“ „Pri dodiru“, reče Skot ogorčeno. „Ako ste mi pravi prijatelj, nađite mi termometar.“ „U pižami sam.“ „Pošaljite nekog da potraži.“ Zazvonio sam za kelnera. Nije došao i ponovo sam zazvonio i onda sišao u predvorje da ga potražim. Skot je ležao zatvorenih očiju, dišući lagano i pažljivo; zbog voštane boje i savršenih linija lica ličio je na malog mrtvog krstaša. Već mi je bilo dosta književnog života – ako je ovo što sam video bio književni život – i nerad mi je teško padao, tako da sam osećao mrtvačku usamljenost koja se javlja na kraju svakog uludo straćenog dana u čovekovom životu. Bilo mi je već dosta Skota i ove glupave komedije, ali sam ipak pronašao kelnera i dao mu novac da kupi termometar i tubu aspirina, i poručio dva citron presses i dva dupla viskija. Pokušao sam da naručim bocu viskija, ali prodavali su ga samo na čaše. Kad sam se vratio u sobu, Skot je još uvek ležao kao spomenik izvajan iznad groba, zatvorenih očiju i dišući s primernom dostojanstvenošću. Pošto je čuo kada sam ušao, rekao je: „Jeste li doneli termometar?“ Prišao sam mu i stavio ruku na čelo. Nije bilo hladno kao čelo mrtvaca, ali je bilo sveže i bez znoja. „A-a“, rekoh ja. „Mislio sam da ćete ga doneti.“ „Poslao sam kelnera da ga kupi.“ „To nije isto.“ „Nije. Je l’ da?“ Na Skota se čovek nije mogao ljutiti više nego što bi se ljutio na nekoga ko je luckast, ali sam zato počinjao da se

ljutim na samog sebe zato što sam upao u celu ovu glupu situaciju. Međutim, on je donekle s pravom strahovao, i meni je to bilo jasno. Većina alkoholičara u to vreme umirala je od zapaljenja pluća, bolesti koja je danas tako reći iščezla. Ali, bilo je teško smatrati ga alkoholičarem, jer je i neznatna količina alkohola bila u stanju da ga obori. U Evropi smo tada smatrali da je vino nešto zdravo i normalno kao hrana, a osim toga i veliki izvor sreće, blagostanja i zadovoljstva. Piti vino nije bio nikakav snobizam, znak prefinjenosti ili obreda; bilo je to nešto prirodno, kao što bi čovek jeo, i što se mene tiče, neophodno, jer mi ni na pamet nije padalo da uz obrok ne uzmem i vino, jabukovaču ili pivo. Voleo sam sva moguća vina, sem slatkih i desertnih, kao i teških vina, i nisam ni pomišljao da će nekoliko boca belog makonskog vina, veoma lakog i suvog, koje smo Skot i ja zajednički popili, izazvati kod njega takve hemijske promene od kojih je postao luckast. Doduše pili smo viski i perije, ujutru, ali u to vreme nisam uopšte znao šta su to alkoholičari, pa nisam mogao ni pretpostaviti da bi jedan viski škodio nekome ko se vozi u otvorenim kolima po kiši. Alkohol je trebalo da sagori vrlo brzo. Očekujući kelnera da donese razne stvari koje sam tražio, seo sam i uzeo da čitam novine i ispijem bocu makonskog vina koju nismo otvarali sve do mesta gde smo se poslednji put zaustavili. Kada čovek živi u Francuskoj, u novinama će uvek naći izvanredne zločine koje može da prati iz dana u dan. Ovi zločini su bili napisani kao priče u nastavcima, i da bi čovek uživao u svakom od njih, bilo je nužno pročitati početak, pošto nije davan kratak sadržaj ranijih nastavaka, kao što je to slučaj sa feljtonima u Americi, premda nijedan feljton u nastavcima u američkim listovima nije bogzna kako dobar ukoliko se ne pročita početna ključna glava. Kada putujete kroz Francusku, novine vas prilično razočaraju, jer izgubite kontinuitet raznih crimes, affaires, ili scandales, i propustite zadovoljstvo koje biste inače imali čitajući nove napise u

kafanama. Te večeri bih se mnogo prijatnije osećao da sam sedeo u nekoj kafani u kojoj sam mogao da čitam jutarnja izdanja pariskih listova, posmatram svet, i u očekivanju večere pijuckam nešto malo jače od makonskog vina. Ali izigravao sam dobrog Skotovog pastira, te je valjalo zabaviti se na licu mesta. Kada je kelner došao noseći dve čaše isceđenog limunovog soka sa ledom, viski i bocu perijea, rekao mi je da je apoteka zatvorena i da nije mogao dobiti termometar. Bio je uzajmio nekoliko pilula aspirina. Rekao sam mu da pogleda da li bi mogao da uzajmi i termometar. Skot je otvorio oči i uputio kelneru jedan bolan irski pogled. „Jeste li mu rekli koliko je stvar ozbiljna?“ upitao je on. „Mislim da on to shvata.“ „Molim vas pokušajte da mu to jasno stavite do znanja.“ Pokušao sam da kelneru jasno stavim do znanja Skotovu želju, i on je rekao: „Doneću vam ono što nađem.“ „Jeste li mu dali dobru napojnicu da bi uradio ono što treba? Oni vas slušaju samo ako im date napojnicu.“ „To nisam znao“, rekao sam. „Mislio sam da ih za to plaća hotel.“ „Hoću reći da vam ništa neće učiniti ako im ne date dobru napojnicu. Većina njih je pokvarena do same srži.“ Mislio sam na Evana Šipmana i na kelnera iz „Klozeri de Lila“ koji je bio prinuđen da obrije brkove kada su u „Klozeri“ otvorili američki bar, i sećao sam se kako je Evan odlazio da radi u kelnerovoj bašti u Montružu, mnogo pre nego što sam se upoznao sa Skotom, i kako smo svi mi dugo bili dobri prijatelji u „Klozeri“, i šta se sve zbilo i šta je to svima nama značilo. Mislio sam da ispričam Skotu ceo ovaj problem iz „Klozeri“, iako sam mu verovatno već ranije to pomenuo, ali sam znao da on nije mario za kelnere, za njihove probleme, njihovu veliku ljubaznost i osećanja. U to vreme Skot je mrzeo Francuze, i kako su jedini Francuzi koje je redovno susretao bili kelneri koje nije razumevao, šoferi taksija, nameštenici u garažama i stanodavci, imao je dosta prilika da ih vređa i kinji.

Italijane je mrzeo još više od Francuza i nije mogao da smireno govori o njima čak i kada je bio trezan. Prema Englezima je često osećao mržnju ali ih je pokatkad podnosio, i u nekim prilikama i cenio. Ne znam kakva su bila njegova osećanja u pogledu Nemaca i Austrijanaca. Ne znam da li je u to vreme sreo nekog pripadnika ovih nacija, ili pak nekog Švajcarca. Te večeri, u hotelu, bio sam presrećan što je tako tih i smiren. Pomešao sam limunade i viski i dao mu da to popije sa dva aspirina i on je progutao aspirine bez negodovanja i u veličanstvenom miru, ispijajući lagano svoje piće. Oči su mu sada bile širom otvorene a pogled uperen u daljinu. Čitao sam opis jednog crime u novinama i bio veoma srećan, kako mi se činilo, isuviše srećan. „Vi ste hladna osoba, je l’ da?“ upitao je Skot; podigavši pogled prema njemu, shvatio sam da sam pogrešio pri određivanju recepta, ako ne i u dijagnozi, i da viski radi protiv nas. „Kako to mislite, Skote?“ „Pa, možete da sedite tu i čitate te otrcane francuske novine i da vas ni briga nije što ja ovde umirem.“ „Hoćete li da pozovem lekara?“ „Ne. Nije potreban nikakav prljavi francuski provincijski lekar.“ „A šta biste hteli?“ „Hoću da izmerim sebi temperaturu. Potom želim da mi daju osušeno odelo, da sednemo u ekspresni voz za Pariz i odem u Američku bolnicu u Nejiu.“ „Odela će nam biti suva tek ujutru i sada nema ekspresnih vozova“, rekoh ja. „Zašto se ne odmorite i ne večerate u krevetu?“ „Hoću da izmerim sebi temperaturu.“ Posle duže rasprave, kelner donese termometar. „Je li ovo jedini termometar koji ste mogli da nađete?“ upitah ja. Skot je bio zatvorio oči kada je kelner ušao u sobu i izgledao je beo kao mramor. Nisam do tada video čoveka

kome je krv iz obraza tako brzo nestajala i pitao sam se kuda li samo iščezava. „To je jedini u celom hotelu“, rekao mi je kelner i pružio termometar. Bio je to termometar za kupatilo sa drvenim stalkom i dovoljnom količinom metala da potone na dno kade. Otpio sam na brzinu gutljaj viskija s limunom i za trenutak otvorio prozor da osmotrim kišu. Kada sam se okrenuo, Skot me je posmatrao. Stručnjački sam otresao termometar i rekao: „Imate sreću što ovaj termometar nije za rektalno merenje temperature.“ „Gde se ova naprava stavlja?“ „Ispod ruke“, rekao sam mu i tutnuo sebi termometar ispod mišice. „Nemojte da penjete živu u njemu“, reče Skot. Jednim odsečnim pokretom nadole otresao sam termometar, otkopčao njegovu pižamu i stavio mu instrumenat ispod mišice, dok sam u međuvremenu dodirnuo njegovo sveže čelo i ponovo mu opipao bilo. Buljio je pravo preda se. Puls je bio sedamdeset i dva. Termometar sam ostavio četiri minuta. „Mislio sam da se termometri drže samo jedan minut“, reče Skot. „Ovo je veliki termometar“, objasnio sam. „Treba množiti sa kvadratom dužine termometra. To je termometar sa Celzijusovim stepenima.“ Konačno sam uzeo termometar i prineo ga do lampe za čitanje. „Koliko je?“ „Trideset sedam sa šest.“ „A koliko je normalno?“ „To je normalno.“ „Jeste li sigurni?“ „Jesam.“ „Izmerite sada sebi temperaturu. Moram i ja biti siguran.“

Otresao sam termometar, otkopčao pižamu, stavio ga ispod mišice i držao ga mereći vreme. Onda sam pogledao. „Koliko je?“ upita Skot dok sam gledao. „Savršeno isto.“ „Kako se osećate?“ „Izvanredno“, rekoh ja. Pokušavao sam da se setim da li je temperatura od trideset i sedam stepeni zaista normalna. To nije bilo važno jer je živa u termometru postojano stajala na trideset stepeni. Izgledalo je da Skot pomalo sumnja, te sam ga upitao da li želi da mu još jednom izmerim temperaturu. „Ne“, reče on. „Možemo biti srećni što je sve to prošlo tako brzo. Ja sam se oduvek vrlo brzo oporavljao.“ „Sve je u redu“, rekoh ja. „Ali mislim da bi trebalo da ostanete u krevetu i pojedete nešto lako za večeru, i onda rano ujutru možemo da krenemo dalje.“ Bio sam smislio da kupimo dve kišne kabanice, ali sam morao da uzajmim novac od njega i nisam želeo da se sada raspravljamo i oko toga. Skot nije hteo da ostane u krevetu. Želeo je da ustane, da se obuče, siđe dole i pozove Zeldu telefonom kako bi je obavestio da mu je dobro. „A zašto bi ona mislila da vam nije dobro?“ „Ovo je prvo veče kako ne spavamo zajedno u krevetu. Možete da shvatite šta to za nas oboje znači?“ Mogao sam to da razumem, ali mi nikako nije bilo jasno kako je mogao da provede sa Zeldom prošlu noć; međutim, oko toga nije trebalo voditi raspravu. Skot je vrlo brzo popio viski sa limunadom i zatražio još. Našao sam kelnera, vratio mu termometar i upitao ga kako stoji stvar sa našim odelima. Izrazio je mišljenje da bi mogla biti suva kroz sat-dva. „Dajte ih sobaru da ih ispegla, i to će ih prosušiti. Nije važno da budu sasvim suva.“ Kelner je doneo dva pića protiv nazeba, i ja sam svoje pijuckao, dok sam Skota zamolio da svoje pije lagano.

Sada sam se već pribojavao da će zaista nazepsti, i bilo mi je jasno da dobije li nešto tako ozbiljno kao što je kijavica, onda ću ga verovatno morati smestiti u bolnicu. Međutim, za izvesno vreme, piće ga je stavilo na noge te je mogao biti srećan u svom razmišljanju o tragičnim okolnostima zbog prve noći koju je provodio bez Zelde, još otkako su se venčali. Konačno, više nije mogao da čeka, obukao je svoj sobni kaput i sišao dole da telefonira. Trebalo je sačekati dok veza bude uspostavljena, i ubrzo po njegovom povratku kelner je doneo još dva viskija sa limunovim sokom. Nikada do tada nisam video Skota da toliko pije, ali piće nije izazivalo kod njega nikakvu promenu, sem što je postao živahniji i govorljiviji te je počeo da mi u glavnim crtama opisuje svoj život sa Zeldom. Ispričao mi je kako se upoznao sa njom za vreme rata, kako je izgubio i iznova pridobio, zatim mi je ispričao o njihovom venčanju i jednom tragičnom događaju koji im se desio u Sen Rafaelu, pre godinu dana. Ova prva verzija Zeldine ljubavi sa jednim francuskim pilotom hidroaviona bila je zaista tužna priča, i verujem da je bila istinita. Docnije mi je pričao i druge verzije, kao da je tražio koja će nabolje odgovarati jednom romanu, ali nijedna nije bila tužna kao prva, i uvek sam mislio da je ona tačna, premda su to mogle biti i sve ostale. Svaka verzija bila je lepše ispričana od prethodne; međutim, nikada vas nijedna od njih nije dirala tako kao ona prva. Skot se vrlo lepo izražavao i bio je dobar pripovedač. Pri pričanju nije morao da ispisuje svaku reč pravilno, ili da se trudi oko interpunkcije, i čovek nije imao utisak da čita jednog nepismenog pisca, kao što je to bio slučaj kada biste čitali njegove još neispravljene rukopise. Trebalo mu je dve godine dok je naučio da tačno piše moje prezime; ali ono je bilo prilično dugačko i možda je vremenom postajalo sve teže za pisanje, i moram mu priznati da ga je na kraju pisao sasvim pravilno. Naučio je da tačno piše mnoge važnije reči, i da o još većem broju pravilno razmišlja.

Te večeri pak, on je želeo da saznam i shvatim i vidim u pravom svetlu šta se to dogodilo u Sen Rafaelu i meni je to tako dobro pošlo za rukom da sam lepo mogao da vidim hidroavion jednosed kako zavija iznad splava, i boju mora, i oblike plovaka, i senku koju su oni bacali, i Zeldinu boju kože, i njegovu boju kože, i tamnoplavu boju njene kose i svetloplavu boju njegove, i crnpurasto, od sunca pocrnelo lice mladića koji je vodio ljubav sa Zeldom. Nisam mogao da postavim pitanje koje mi se vrzmalo po glavi, kako je, ako je priča bila tačna i ako se sve baš tako dogodilo, Skot mogao da svake večeri spava u istom krevetu sa Zeldom? Međutim, to je možda ono što je ovu priču činilo tužnijom od svih priča koje sam od njega čuo, a isto tako, možda se nije tačno ni sećao tih noći, kao što se nije sećao ni prošle. Odelo je stiglo pre telefonskog razgovora sa Parizom, te smo se obukli i sišli dole da večeramo. Skot je sada bio nešto uznemiren i gledao je svet iskosa i pomalo borbeno. Dobili smo odlične puževe i za početak uzeli staklo Flerija, i kad smo već bili poodmakli s pićem, Skota pozvaše na telefon. Zadržao se oko jedan sat i ja sam na kraju pojeo i njegove puževe, umačući parčiće hleba u mešavinu umaka od butera, belog luka i peršuna, i zalivši sa staklom flerija. Kada se vratio, rekao sam mu da ću mu poručiti još puževa, ali je odgovorio da ih više ne želi. Hteo je da uzme nešto jednostavno. Nije hteo ni šniclu, ni džigericu sa slaninom, niti omlet. Želeo je piletinu. Jeli smo izvanrednu hladnu piletinu za ručak, ali još uvek smo se nalazili u kraju čuvenom po pilićima, tako da smo poručili poularde de Bresse i bocu montanjija, lakog i vrlo prijatnog vina iz tih krajeva. Skot je jeo vrlo malo i popio je samo čašu vina. Onesvestio se za stolom držeći glavu u rukama. U nesvest je pao sasvim prirodno; to nije bila predstava i čak je izgledalo kao da se trudi da ništa ne slomi ili prolije. Uz pomoć kelnera odneo sam ga gore u sobu i položio na krevet, svukao ga i ostavio u donjem rublju, okačio njegovo odelo, i zatim izvadio krevetski pokrivač i prebacio ga preko

njega. Otvorio sam prozor i videvši da je napolju vedro, ostavio sam ga širom otvoren. Dole sam završio večeru i razmišljao o Skotu. Bilo je sasvim jasno da ne bi smeo da stavi ni kap alkohola u usta i da nisam dovoljno vodio računa o njemu. Sve što bi popio izgledalo je da ga suviše uzbuđuje i zatim truje, te sam rešio da mu od sutra piće svedem na najmanju meru. Reći ću mu da smo sada nadomak Pariza i da moram da se disciplinujem kako bih mogao da pišem. To nije bilo istina. Moja disciplina se sastojala samo u tome da ne pijem posle večere, pre nego što sednem da pišem, ili u toku pisanja. Popeo sam se gore i otvorio širom sve prozore, svukao se i tako reći istog trenutka zaspao. Sutradan smo po divnom danu krenuli prema Parizu, putem koji je vodio preko Zlatne obale; vazduh je bio tek osvežen kišom, brežuljci, polja i vinogradi izgledali su kao oprani, dok je Skot bio vrlo veseo, srećan i zdrav, tako da mi je ispričao zaplete iz svih knjiga Majkla Arlena. Majkl Arlen je čovek, rekao je on, koga treba imati u vidu, jer i jedan i drugi možemo od njega mnogo da naučimo. Rekao sam mu da ne mogu da čitam knjige. Odgovorio mi je da i ne moram. On će mi ispričati zaplete i opisati ličnosti. Mene radi improvizovao je čitavu usmenu doktorsku disertaciju o Majklu Arlenu. Upitao sam ga da li je imao dobru telefonsku vezu dok je razgovarao sa Zeldom, a on mi je odgovorio da veza nije bila loša i da su imali mnogo štošta da ispričaju jedno drugom. Za ručkom sam poručio jednu bocu najlakšeg vina koje sam mogao naći i rekao Skotu da će mi učiniti veliku uslugu ako mi ne dozvoli da poručim i drugu, pošto moram da uđem u formu za pisanje, te da ni pod kojim uslovima neću popiti više od pola boce. Savršeno je sarađivao u ovome i kada je video kako se nerviram zbog boce koja se bližila kraju, dao mi je deo svog vina. Pošto sam ga ostavio kod njegove kuće i uzeo taksi da me odveze do strugare, divno sam se osećao kada sam ponovo ugledao svoju ženu, te smo otišli u „Klozeri de Lila“

da nešto popijemo. Bili smo srećni kao deca koja su bila rastavljena i zatim se ponovo našla, i ja sam joj ispričao o svom putu. „Ali zar se nisi uopšte zabavljao ili nešto naučio, Tejti?“ upitala je ona. „Naučio bih mnogo o Majklu Arlenu da sam samo slušao, a naučio sam stvari koje nisu bile po mom izboru.“ „Zar Skot nije bar malo srećan čovek?“ „Možda.“ „Siromah.“ „Jedno sam sigurno naučio.“ „Šta to?“ „Da nikada ne putujem sa nekim u koga nisam zaljubljen.“ „Zar to nije fino?“ „Da. Nas dvoje idemo u Španiju.“ „Da. I to za manje od šest nedelja. I ove godine nećemo nikome dozvoliti da nam pokvari putovanje, je l’ da?“ „Nećemo. Posle Pamplone ići ćemo u Madrid i u Valenciju.“ „M-m-m-m“, počela je da prede tiho kao mačka. „Siromah Skot“, rekao sam ja. „Siroti mi što nam celokupno imanje staje u kutiju od šibica“, rekla je Hedli. „Mi smo strašno srećni.“ „Moramo da budemo pažljivi i gledamo da to ne proćerdamo.“ Oboje smo kucnuli u drvo kafanskog stola i kelner dođe da vidi šta želimo. Ali ono što smo mi želeli, nije mogao doneti ni on niti bilo ko drugi, kao ni to što smo kucnuli u drvo ili u mermernu ploču na stolu. Ali te večeri mi to nismo znali i bili smo vrlo srećni. Dan-dva po povratku s puta Skot je doneo svoju knjigu. Imala je vrlo drečav omot i sećam se kako mi je bilo neugodno zbog njenog napadnog, prostačkog i nikakvog izgleda. Omot je ličio na korice nekog lošeg naučnofantastičnog romana. Skot mi je rekao da omot ne bi

trebalo da me odvrati od knjige, i da je crtež predstavljao jednu plakatu postavljenu pored auto-puta u Long Ajlendu, koja je u romanu imala važno mesto. Rekao je da mu se svojevremeno omot dopadao, i da ga više ne voli. Skinuo sam ga pre nego što sam počeo da čitam knjigu. Kada sam završio čitanje, znao sam jedno: bilo šta Skot radio, ili bilo kako se ponašao, moram imati na umu da je on bolestan čovek, da mu moram pomoći koliko god je to u mojoj moći, i da moram pokušati da postanem njegov prijatelj. On je imao mnogo, vrlo mnogo dobrih prijatelja, više nego bilo koji moj poznanik. Ali, ja sam se pridružio ovima, bez obzira da li ću mu biti, ili ne biti od neke pomoći. Ako je mogao da napiše tako dobar roman kao što je Veliki Gejtsbi, bio sam siguran da može napisati još i bolju knjigu. Još se nisam upoznao sa Zeldom, tako da nisam ni znao kakve su se sve užasne kobi zaverile protivu njega. Ali ubrzo smo i to doznali.

S SOKOLI NI S KIM NE DELE kot Ficdžerald nas je sa svojom ženom i ćerkicom pozvao na ručak u svoj namešteni stan koji je bio uzeo pod zakup, u Tilzitskoj 14. Ne sećam se baš najbolje ovog stana, sem da je u njemu bilo mračno i zagušljivo, i da je izgledalo kao da od stvari nije ništa njihovo osim primeraka prve Skotove knjige u svetloplavim kožnim koricama sa naslovom u zlatotisku. Skot nam je pokazao i jednu veliku računovodstvenu knjigu u koju su bile uvedene sve njegove priče, po datumima iz godine u godinu, sa cenama koje je za njih dobio, kao i svotama za svaku filmsku adaptaciju, i autorska prava od knjiga, za svako izdanje posebno. Sve je to bilo pažljivo zabeleženo kao u kakvom brodskom dnevniku i Skot nam je to pokazao s nekim bezličnim ponosom kao da je kustos muzeja. Skot je ujedno bio i nervozan i gostoljubiv i izveštaje o svojim primanjima nam je pokazao kao da je u pitanju kakav prizor. Prizora nije bilo. Zelda je bila vrlo mamurna. Veče pre toga proveli su na Monmartru i svađali se zbog toga što Skot nije hteo da se napije. Odlučio je, kako mi je rekao, da se ozbiljno baci na posao i da ne pije, a Zelda se prema njemu ponašala kao da je štreber ili gnjavator. Te dve reči je i sada upotrebila, i oko toga je nastalo raspravljanje, te mu je Zelda rekla: „Ne. Ja to nisam kazala. To nije istina, Skote.“ Docnije se kao nečeg prisetila i veselo se smejala. Toga dana Zelda nije izgledala baš najbolje. Njena divna tamnoplava kosa bila je privremeno upropašćena rđavom trajnom koju su joj stavili u Lionu, kada ih je kiša naterala da napuste kola; pogled joj je bio umoran, a lice veoma zategnuto i podvučenih crta. Bila je površno prijatna sa mnom i Hedli, ali kao da jedan veći deo njene ličnosti nije bio prisutan već je u mislima još uvek sa društvom koje je ostavila tog jutra.

Oboje su izgleda mislili da smo se Skot i ja neobično lepo proveli na povratku iz Liona i Zelda je bila zbog toga ljubomorna. „Ako vas dvojica možete tako da odete i divno se provedete, izgledalo bi sasvim pravično kad bi se i ja malo veselila sa našim dobrim prijateljima ovde u Parizu“, rekla je ona Skotu. Skot je igrao ulogu odličnog domaćina i priredio nam je loš ručak u koji je vino unelo nešto – premda ne mnogo – veselosti. Devojčica je bila plava, bucmasta i dobro građena, vrlo zdrava izgleda, i govorila je sa jakim koknijevskim naglaskom. Skot nam je objasnio da je njena dadilja Engleskinja, pošto je želeo da, kada odraste, bude u stanju da govori kao ledi Dajana Manerz. Zelda je imala oči kao u sokola, tanke usnice i pokrete i naglasak žene sa dalekog Juga. Posmatrajući njeno lice, mogli ste primetiti kako joj misli blude ka sinoćnjem društvu i zatim se vraćaju praćene pogledom najpre praznim kao u mačke, koji bi se zatim ozario i izrazio tu ozarenost iznad linije tankih usana, pre nego što bi opet iščezao. Skot se ponašao kao dobar i srdačan domaćin, i dok je ispijao vino, Zelda mu se veselo smešila i očima i ustima. Naučio sam da vrlo dobro razaznajem taj osmejak. On je govorio kako ona zna da Skot neće biti u stanju da piše. Zelda je bila ljubomorna na Skotovo pisanje, i kada smo ih bolje upoznali, postalo nam je jasno da su se stvari kod njih uvek ovako odvijale. Skot bi odlučio da ne ide na pijanke koje su trajale po celu noć i da svakoga dana pomalo vežba, i redovno radi. Počinjao je da radi i čim bi mu rad pošao od ruke, Zelda bi stala da se tuži kako joj je dosadno i odvela bi ga u neko društvo gde se pije. Posvađali bi se, onda pomirili, i on bi se u dugim šetnjama sa mnom oslobađao alkohola, donoseći odluku da će od sada zaista krenuti da radi, što je i činio. Onda bi sve počelo iznova.

Skot je bio vrlo zaljubljen u Zeldu i vrlo ljubomoran na nju. Često, u toku naših šetnji, pričao mi je kako se bila zaljubila u onog francuskog mornaričkog pilota. Međutim, od tog vremena nije mu zaista pružala prilike da bude ljubomoran. Ovog proleća činila ga je ljubomornim sa drugim ženama, i na prijemima na Monmartru strahovao je da će izgubiti prisustvo duha bilo ona, bilo sam on. Njihova najbolja odbrana bilo je gubljenje svesti kada bi pili. Savladao bi ih san pošto bi popili količinu pića ili šampanjca koja bi vrlo malo uticala na osobu naviknutu da pije, i onda bi spavali kao deca. Posmatrao sam ih kad se obeznanjuju, ne kao pijani ljudi već kao neko ko je primio anesteziju, i njihovi prijatelji, ili poneki put kakav šofer taksija, odnosili bi ih u krevet; kada bi se probudili, bili su sveži i srećni, jer su popili neznatnu količinu alkohola, tako da im nije naškodila telu pre nego što su izgubili svest. Ali, sada su već izgubili tu prirodnu odbranu. U to vreme Zelda je mogla da popije više od Skota i on je strahovao da se ona ne onesvesti u društvu koje su okupljali tog proleća, ili pak tamo gde su odlazili. Skot nije voleo ni taj svet ni ta mesta, pa je morao da pije više nego što je mogao podneti i pri tom sačuvati prisustvo duha, kako bi izdržao i ljude i mesta. Da bi ostao pri sebi i nakon trenutaka kada bi se obično već nalazio u nesvestici, on je počeo da pije. I konačno došao je do toga da mu je za rad ostajalo vrlo malo vremena. Uvek je pokušavao da radi. Svakoga dana je pokušavao, i nije mu polazilo za rukom. Krivio je Pariz, grad koji je u to vreme bio prosto kao stvoren za pisce da pišu u njemu, i uvek je zamišljao kako će se naći neko mesto gde će on i Zelda moći ponovo da žive u sreći. Pomišljao je na Azurnu obalu, kakva je ova bila u to vreme, pre nego što je na njoj počelo da se mnogo gradi, sa njenim peščanim plažama i plavim prostranstvima mora, njenim borovim šumama i obroncima Esterela koji su se spuštali do samog mora. Sećao se ovog kraja iz vremena kada su ga on i Zelda prvi

put posetili, pre nego što je svet počeo da tamo odlazi preko leta. Skot mi je pričao o Azurnoj obali i rekao kako bismo moja žena i ja morali da dođemo idućeg leta, kako će i sam otići i naći nam jevtin smeštaj, i kako ćemo obojica raditi predano svakog dana, kupati se i ležati na plaži, pocrneti od sunca i piti samo jedan aperitif pre ručka i jedan pre večere. Zelda će tamo biti srećna, rekao je on. Ona je volela da pliva i bila je izvanredan ronilac, tako da će joj ovaj život prijati, i onda će ga podsticati na rad, i sve će se urediti. On, Zelda i njihova ćerčica trebalo je da odu tamo tog leta. Pokušavao sam da ga nateram da piše priče onako kako je znao, ne izvrćući ih da bi ih prilagodio bilo kakvoj formuli, kao što je to, prema sopstvenom priznanju, činio. „Napisao si jedan izvrstan roman“, rekao sam mu. „Više nemaš prava da pišeš koješta.“ „Roman ima slabu prođu“, rekao je on. „Moram da pišem pripovetke, i to koje će imati prođu.“ „Napiši pripovetku što bolje možeš i koliko god je moguće jednostavniju.“ „I hoću“, rekao je on. Ali s obzirom na to kako su se stvari odvijale, mogao je biti srećan ako bi uopšte bilo šta napisao. Zelda je govorila da ona ne hrabri one koji jure za njom i da nema ništa sa njima. Ali sve je to nju zabavljalo a Skota činilo ljubomornim, te je morao da je prati kad je izlazila. To je ozbiljno remetilo njegov rad, a ona je na njegov rad bila više ljubomorna nego na ma šta drugo. Celog tog poznog proleća i rane jeseni Skot se borio da radi, ali to mu je polazilo za rukom tek s vremena na vreme. Kad sam ga sretao, uvek je bio veseo, poneki put beznadežno veseo, te je pravio uspešne šale i bio dobar drug. Kada je preživljavao vrlo teške trenutke, slušao sam ga dok bi mi se jadao i pokušavao sam da ga ubedim, da, bude li se držao svoje odluke, moći će da piše kao što je i stvoren za pisanje, i da je samo smrt neopoziva. Onda je

počinjao da se podsmeva sebi, a ja sam mislio da mu se ne može ništa desiti dogod bude u stanju da sa sobom postupa na ovaj način. U međuvremenu napisao je jednu vrlo dobru pripovetku, Bogati mladić, i bio sam siguran da može još i bolje da piše, što je docnije i potvrdio. Preko leta boravili smo u Španiji i ja sam započeo skicu svog prvog romana, koju sam završio pri povratku u Pariz, u septembru. Skot i Zelda su bili u Kap d’Antibu, i te jeseni, kada sam ga video u Parizu, uočio sam na njemu velike promene. On se na Rivijeri nije uopšte treznio i bio je pijan i po danu i po noći. Sada mu više nije bilo uopšte važno da li neko radi, i dolazio je u ulicu Notr-Dam-de-Šan broj 113 kad god je bio pijan, bez obzira da li je dan ili noć. Počeo je da se ponaša grubo prema nižima od sebe, ili bilo prema kome koga je smatrao nižim od sebe. Jednom prilikom je ušao kroz vrata na strugari sa svojom ćerčicom – bio je to dan kada je dadilja Engleskinja imala slobodno popodne i Skot je morao da se stara o detetu – i pri dnu stepenica ona mu je rekla da bi želela u klozet. Skot je počeo da je otkopčava i vlasnik, koji je živeo na spratu ispod nas, našao se tu i rekao: „Monsieur, cabinet de toilette je odmah iznad vas sa leve strane stepenica.“ „Da, i zagnjuriću vam u njega glavu, ako ne budete malo pažljiviji“, rekao mu je Skot. Bio je vrlo težak cele te jeseni ali je, trezan, počinjao da radi na novom romanu. Retko sam ga viđao treznog, no u tim časovima bio je uvek prijatan, pravio šale, ponekad i na sopstveni račun. Ali kada je bivao pijan, obično je dolazio meni i onda, onako pijan, uživao da se meša u moj rad, kao što se Zelda mešala u njegov. Ovo je trajalo godinama, ali godinama, isto tako, ja nisam imao odanijeg prijatelja od Skota kada bi bio trezan. Te jeseni 1925. godine uvredilo ga je što nisam hteo da mu pokažem prvu skicu rukopisa Sunce se ponovo rađa. Objasnio sam mu da to ne bi imalo nikakvog smisla jer tekst nisam pregledao i prepisao, i da ne želim da pre toga

raspravljam o njemu ili da ga bilo kome pokazujem. Imali smo nameru da idemo u Šruns u Foralbergu, u Austriji, čim padne prvi sneg. Tamo sam prepisao prvu polovinu rukopisa, i završio je, mislim, u januaru. Odneo sam je u Njujork i pokazao Skrajbnerovom uredniku Maksu Perkinsu, i onda se vratio u Šruns i završio prepisivanje knjige. Skot nije video knjigu pre nego što je rukopis, potpuno prepisan i skraćen, poslat Skrajbneru krajem aprila. Sećam se kako sam se u vezi sa knjigom šalio sa njim, dok se on, naprotiv, brinuo i pokazivao spremnim da pomogne, kao i uvek kada je stvar već bila okončana. Međutim, ja nisam želeo njegovu pomoć dok prepisujem knjigu. Dok smo živeli u Foralbergu i dok sam završavao prepisivanje romana, Skot, njegova žena i dete su iz Pariza otišli u neku banju u donjim Pirenejima. Zelda je patila od poremećaja u stomaku koji često prate prekomerno uzimanje šampanjca, i koji je onda dijagnoziran kao kolit. Skot nije pio, počinjao je da radi i želeo je da dođemo u Žuan-le-Pen u junu. Oni će nam naći jevtinu vilu i ovog puta on neće piti; sve će biti kao u dobrim starim vremenima i moći ćemo da se kupamo i budemo zdravi i crni od sunca, i pićemo jedan aperitif pre ručka i jedan pre večere. Zelda se bila oporavila, oboje su se vrlo dobro osećali, i roman je sjajno napredovao. Novac od adaptacije Velikog Gejtsbija za pozorište je pristizao, komad je vrlo dobro prolazio, imao je u izgledu i filmsku adaptaciju, i nije bilo nikakvih briga. Zelda se zaista dobro osećala i sve je imalo da se uredi. Bio sam u Madridu, u maju, da bih radio, i u Žuan-lePen sam došao vozom iz Bajona, trećom klasom, gladan kao vuk, jer sam bio glupavo potrošio novac i nisam ništa jeo još od Hendeja, na francusko-španskoj granici. Vila je bila divna i Skot je stanovao u vrlo lepoj kući nedaleko od naše, i bio sam srećan što ponovo vidim svoju ženu koja je izvanredno održavala vilu, i naše prijatelje, i jedini aperitif pre ručka bio je vrlo dobar, te smo ih popili više. Te večeri

organizovano je malo društvo da nam priredi dobrodošlicu u „Kazinu“, svega nas nekoliko, Maklišovi, Marfijevi i Ficdžeraldovi, i mi koji smo živeli u vili. Niko nije pio ništa jače od šampanjca, bilo je vrlo veselo, i ovo je očigledno bilo mesto kao stvoreno za pisanje. Zelda je divno izgledala, njena pocrnela koža zlatasto se prelivala, kosa joj je bila prekrasne tamnozlataste boje, a ona je bila i vrlo srdačna. Njene oči kao u sokola bile su bistre i smirene. Znao sam da je sve u redu i da će na kraju ispasti sve kako valja, kad se okrenula prema meni i poverila mi svoju veliku tajnu: „Erneste, ne misliš li ti da je Al Džolson veći od Hrista?“ U to vreme niko nije ništa znao. Bila je to samo Zeldina tajna koju je podelila sa mnom, kao što bi jedan soko podelio nešto sa čovekom. Ali sokoli ni s kim ništa ne dele. Skot nije više napisao nijednu dobru stranicu sve do trenutka kada je saznao da je ona luda.

M PITANJE DUŽINE nogo docnije, pošto je Zelda prebrodila ono što su tada nazivali nervnim slomom, i kada smo se jednog trenutka našli istovremeno u Parizu, Skot me je pozvao da zajedno ručamo u Mišoovom restoranu, na uglu ulica Žakob i Sen Per. Rekao mi je da ima nešto neobično važno da me pita, nešto što je za njega važnije od bilo čega na svetu, i da želi da čuje savršeno iskren odgovor. Kazao sam mu da ću učiniti sve što do mene stoji. Kada bi me pitao nešto našta je očekivao savršeno iskren odgovor – što je neobično teško da čovek uradi – i ja pokušao da budem iskren, moj odgovor bi ga naljutio, i to često ne u trenutku kada sam mu ga davao, već docnije, poneki put mnogo docnije, pošto je dobro razmislio. Tada je želeo da može da uništi reči koje sam izgovorio i pokoji put, ako je mogućno, i mene. Za vreme ručka pio je vino, ali to nije ostavljalo traga na njemu, jer se pre toga nije pripremao pićem za obed. Razgovarali smo o našem radu i o svetu, i on se raspitivao o poznanicima koje već duže vremena nismo videli. Znao sam da piše nešto dobro i da sa ovim u vezi ima velike probleme, i to iz više razloga, ali o tome nije želeo da razgovaramo. Čekao sam pitanje na koje je trebalo da dam savršeno iskren odgovor; međutim on nije hteo da se izjasni sve do kraja obeda, kao da smo bili na nekakvom poslovnom ručku. Najzad, kad smo već počeli da jedemo tortu s trešnjama i ispijali poslednje staklo vina, on reče: „Znaš da nisam spavao ni sa jednom drugom ženom osim Zelde.“ „To nisam znao.“ „Mislio sam da sam ti to rekao.“ „Ne. Pričao si mi mnoge stvari, ali to mi nisi rekao.“ „Eto, o tome bih i želeo da razgovaram sa tobom.“

„Dobro, izvoli samo.“ „Zelda mi je rekla da s obzirom na to kako sam građen, neću nikada biti u stanju da bilo koju ženu učinim srećnom, i da ju je to uznemirilo još u samom početku. Rekla mi je da je u pitanju dužina. Otkako mi je to kazala ja više nisam isti čovek, i sada bih zaista hteo da znam da li je to tačno.“ „Hajdemo u kancelariju“, rekoh ja. „Koju kancelariju?“ „Le water“, rekoh ja. Vratili smo se u salu i seli za sto. „Kod tebe je sve u najboljem redu“, rekoh ja. „Ti si potpuno normalan. Ništa tebi ne fali. Kad se gledaš odozgo nadole, izgledaš sebi kraći. Otidi u Luvr i pogledaj statue, onda se vrati kući i pogledaj se u ogledalu iz profila.“ „Možda te statue nisu baš najboljih dimenzija.“ „Sasvim su u redu. Mnogi bi pristali na njihove srazmere.“ „Ali zašto je onda ona onako rekla?“ „Da ti oduzme inicijativu. To je najstariji način na svetu da se ljudima oduzme inicijativa. Skote, tražio si od mene da ti kažem istinu i ja bih ti mogao reći još mnogo štošta u vezi sa ovim, ali ovo je savršena istina, i jedino što treba da znaš u ovom slučaju. Mogao si da odeš i konsultuješ lekara.“ „To nisam želeo. Hteo sam da mi ti kažeš istinu.“ „I sada, da li mi veruješ?“ „Ne znam“, reče on. „Hajdemo do Luvra“, rekoh ja. „Imamo samo da se spustimo ulicom i pređemo preko mosta.“ Otišli smo do Luvra i on je razgledao statue, ali je još uvek sumnjao u sebe. „U osnovi nije bitno kako stvar stoji kad je opuštena“, rekoh ja. „Važna je veličina kad se digne. Tu je još i pitanje ugla.“ Objasnio sam mu kako se treba služiti jastukom i još neke stvari koje bi valjalo znati.

„Ima jedna devojka“, reče on, „koja je vrlo draga prema meni. Ali posle onoga što mi je Zelda kazala…“ „Zaboravi to što ti je Zelda kazala“, rekoh mu. „Zelda je luda. Ništa tebi ne fali. Jednostavno imaj poverenja u sebe i uradi ono što devojka hoće. Zelda samo želi da te uništi.“ „Ti ne znaš ništa o Zeldi.“ „U redu“, rekoh ja „Neka je tako. Ali ti si došao na ručak da me nešto pitaš i ja sam pokušao da ti dam iskren odgovor.“ Ali, on je još uvek sumnjao. „Hoćemo li da pogledamo neke slike?“ upitah. „Jesi li video ovde neku drugu sliku osim Mona Lize?“ „Nisam raspoložen da gledam sada slike“, reče on. „Obećao sam nekim ljudima da ćemo se naći u baru kod ’Rica’.“ Mnogo godina kasnije, u baru kod „Rica“, dugo godina po svršetku drugog svetskog rata, Žorž, koji je sada šef bara, i koji je bio chasseur u vreme kada je Skot živeo u Parizu, upitao me je: „Papa, ko je bio taj Monsieur Ficdžerald o kome se toliki raspituju kod mene?“ „Zar ga nisi poznavao?“ „Ne. Sećam se svih iz tog vremena. Ali sada me pitaju samo za njega.“ „I šta im ti kažeš?“ „Bilo šta zanimljivo što bi želeli da čuju. Ono što bi im se dopalo. Ali reci mi, ko je to bio?“ „To je bio jedan američki pisac, vrlo poznat s početka dvadesetih godina i docnije, koji je živeo izvesno vreme u Parizu i u inostranstvu.“ „Ali kako to da ga nisam upamtio? Je li bio dobar pisac?“ „Napisao je dve vrlo dobre knjige i jednu koja nije dovršena, i oni koji najbolje poznaju njegova dela kažu da bi i ona bila vrlo dobra. Napisao je i nekoliko dobrih pripovedaka.“ „Da li je često dolazio u bar?“

„Mislim da jeste.“ „Ali ti nisi dolazio u bar s početka dvadesetih godina. Znam da si tada bio siromašan i da si živeo u jednoj drugoj četvrti.“ „Kad sam imao novca, odlazio sam kod ’Krijona’.“ „Znam i to. Sećam se vrlo dobro kad smo se prvi put sreli.“ „I ja takođe.“ „Čudno što ne mogu njega da se setim“, reče Žorž. „Sav taj svet nije više među živima.“ „Pa ipak čovek ne zaboravlja ljude iako su mrtvi, i kod mene se stalno raspituju za njega. Moraš mi reći nešto o njemu za moje memoare.“ „Hoću.“ „Sećam se tebe i barona fon Bliksena, kako ste došli jedne noći… koje ono godine beše?“ Nasmešio se. „I on je umro.“ „Da. Ali čovek njega ne zaboravlja. Shvataš šta hoću da kažem?“ „Njegova prva žena je izvanredno pisala“, rekoh ja. „Ona je napisala najbolju knjigu o Africi koju sam ikad imao u rukama. Izuzev knjige ser Semjuela Bejkera o pritokama Nila u Abisiniji. Stavi to u svoje memoare, pošto se već sada interesuješ za pisce.“ „Dobro“, reče Žorž. „Baron nije bio čovek koga je moguće zaboraviti. A naslov knjige?“ „Out of Africa“, rekoh ja. „Bliki je uvek bio ponosan na pisanje svoje prve žene. Ali nas dvoje smo se poznavali mnogo pre nego što je ona napisala tu knjigu.“ „Ali taj Monsieur Ficdžerald o kome me stalno pitaju?“ „To je bilo u Frenkovo vreme.“ „Da. Ali ja sam bio chasseur. A ti znaš šta je to chasseur?“ „Reći ću nešto o njemu u knjizi u kojoj ću opisati rane dane u Parizu. Obećao sam sebi da hy napisati tu knjigu.“ „Dobro“, reče Žorž.

„Opisaću ga tačno po sećanju, onakvog kakav je bio kada smo se prvi put sreli.“ „Dobro“, reče Žorž. „To će mi, ako je dolazio ovamo, osvežiti sećanje. Čovek ipak ne zaboravlja ljude.“ „A turiste?“ „Naravno. Ali ti si kazao da je ovde često dolazio?“ „To mu je bilo neophodno.“ „Napiši nešto o njemu onako po sećanju, i onda, ako je ovde dolazio, ja ću ga se setiti.“ „Videćemo“, rekoh ja.

K PARIZU NIKAD KRAJA ad nas je bilo troje, umesto samo dvoje, hladnoća i vreme su nas konačno terali iz Pariza preko zime. Za nas same nije bilo problema, s obzirom da smo se već bili navikli. Uvek sam mogao da odem do kafane da pišem, i bio sam u stanju da celo pre podne provedem u radu uz jednu café crème dok su kelneri dovodili u red i čistili kafanu koja se postepeno zagrevala. Moja žena je bila kadra da ode i vežba za klavirom u hladnoj prostoriji, utopljena u dovoljan broj džempera, i potom se vrati kući da nahrani Bambija. Ipak nije bilo pametno voditi mališana u kafanu; iako taj mališan nije nikada plakao nego je posmatrao sve šta se dešava, nikada se ne dosađujući. U to vreme nije bilo nikoga koga bismo ostavili pored deteta i Bambi bi ostajao srećan i zadovoljan u svom visokom krevetiću s mrežom pored svoje velike, drage mačke Cice Ef. Bilo je onih koji su govorili da je opasno ostavljati dete sa mačkom. Najveće neznalice među njima pune predrasuda govorile su da će mačka ispiti detinji dah i usmrtiti ga. Drugi su govorili da će mačka leći na dete i da će ga njena težina ugušiti. Cica Ef je ležala pored Bambija u visokom krevetiću s mrežom i gledala u vrata svojim krupnim žutim očima, i ne bi pustila nikoga u njegovu blizinu kada mi nismo bili kod kuće, a Marija, femme de ménage, morala da iziđe. Nije bilo potrebno uzimati dadilju. Cica Ef je bila njegova dadilja. Ali kad je neko siromašan – a mi smo zaista bili siromašni, s obzirom da sam, po povratku iz Kanade, potpuno digao ruke od novinarstva, i nisam mogao da prodam ni jednu priču – onda je s detetom u Parizu preko zime vrlo teško. Kada je imao tri meseca, gospodin Bambi je prešao preko Severnog Atlantika za dvanaest dana, na jednom malom brodu „Kjunardove“ plovidbe, koji je išao iz Njujorka preko Halifaksa, u januaru mesecu. Nikada nije

plakao u toku putovanja i veselo bi se smejao kada bismo ga zabarikadirali u brodskoj postelji, kako ne bi ispao za vreme bure. Ali u našem Parizu za njega je bilo isuviše hladno. Odlazili smo u Šruns, u Foralbergu, u Austriji. Po prolasku kroz Švajcarsku, austrijska granica se prelazila kod Feldkirha. Voz je išao kroz Lihtenštajn i zaustavljao se u Bludencu, gde se nalazio manji krak pruge koja je vodila koritom šljunkovite reke, bogate pastrmkom, kroz jednu šumovitu dolinu i seoska naselja do Šrunsa, sunčanog trgovačkog mesta sa pilanama, radnjama, krčmama i jednim dobrim hotelom otvorenim preko cele godine, koji se zvao „Taube“, i u kome smo mi odsedali. Sobe u „Hotelu Taube“ bile su prostrane, ugodne i sa velikim pećima, velikim prozorima i velikim krevetima, sa dobrom ćebadi i perjanim jorganima. Hrana je bila jednostavna i izvanredna, a trpezarija i patosana gostionica dobro zagrejane i prijatne. Pred nama se prostirala sunčana i otvorena dolina. Pansion za nas troje stajao je oko dva dolara dnevno, i kako je austrijski šiling padao sa inflacijom, naša soba i hrana postajali su sve jevtiniji. Nije bilo beznadežne inflacije i siromaštva kao u Nemačkoj. Šiling je rastao i padao, ali njegov produženi kurs bio je nizak. U Šrunsu nije bilo skijaških uspinjača i žičane železnice, ali bilo je putanja kojima su se spuštali trupci i putanja za volovska kola, koje su preko planinskih dolina vodile u visoko planinsko područje. Penjali smo se na taj način što smo za donji deo skija privezivali fokinu kožu. Po obroncima planinskih dolina nalazile su se kolibe Alpskog kluba, namenjene planinarima preko leta, u kojima se moglo prenoćiti i platiti za ogrevno drvo koje ste upotrebili. U neke ste drva morali sami da donosite, ili pak ako ste odlazili u duže obilaske visokih planina i glečera, uzimali ste nekoga da vam ponese drva i namirnice, i podigne logor. Najčuvenije planinske kolibe u ovim visokim

logorima bile su „Lindauer-Hite“, „Madlener-Hauz“ i „Vizbadener-Hite.“ Iza „Hotela Taube“ pružala se padina s nekom vrstom vežbališta kojom ste mogli da se spuštate kroz voćnjake i polja, dok je druga dobra padina sa spustom bila iza Čagunsa, preko doline u kojoj se nalazila divna gostionica sa izvanrednom zbirkom rogova divokoza na zidovima, u pivnici. Iza Čagunsa, sela čiji se živalj bavio sečom drveta za građu, i koje se nalazilo na udaljenom kraju doline, pružale su se dobre skijaške staze sve do vrha gde ste zapravo mogli da pređete preko planina i da preko Silvrete prispete u područje Klostersa. Šruns je bio vrlo zdravo mesto za Bambija, koga je jedna divna crnokosa devojka izvodila na sunce u sankama, i starala se o njemu, dok smo Hedli i ja imali pred sobom čitav jedan novi kraj i nova sela za upoznavanje, i svet u gradu vrlo prijateljski raspoložen prema nama. Her Valter Lent koji je bio pionir smučanja u visokim planinama i jedno vreme zajedno sa Hanesom Šnajderom, velikim arlberškim smučarom, pravio skijaški vosak za uspone i sve vrste terena, otvarao je školu za alpsko smučanje, te smo se oboje prijavili na taj tečaj. Valter Lent je svojim sistemom nastojao da svoje učenike što je moguće pre odvoji od spusta i povede ih na put u visoke bregove. Skijanje u ono vreme nije bilo kao što je danas, spiralna fraktura nije bila uobičajena, dok se niko nije usuđivao da slomi nogu. Nije bilo smučarskih patrola. Samo ste penjanjem ponovo mogli dosegnuti ma koju tačku sa koje ste se spuštali. To vam je osposobljavalo noge za dobre spustove. Valter Lent je nalazio da je smučarsko zadovoljstvo u penjanju na najviše bregovite predele, gde nije bilo ni žive duše i gde je sneg još uvek bio celac, a zatim u putovanju od jednog visinskog alpskog kluba do drugog, preko najviših alpskih prevoja i glečera. Niste smeli imati vezove zbog kojih biste mogli slomiti nogu pri padu. Smučka je trebalo da vam se smakne pre nego što vam slomi nogu.

On je naročito voleo glečersko smučanje bez konopaca, ali za to je valjalo čekati proleće kada su škrape dovoljno prekrivene snegom. Hedli i ja smo voleli skijanje još od prvih zajedničkih pokušaja u Švajcarskoj, kao i docnije, u Kortini dLmpeco, u Dolomitima, kada je Bambi bio na putu da se rodi i lekar u Milanu joj odobrio da nastavi sa smučanjem ako mu ja obećam da neće padati. Ovo je zahtevalo vrlo pažljiv izbor terena i spustova i savršeno vladanje smučkama pri spustu, ali ona je imala izvanredno snažne noge i sposobnost da gospodari smučkama, i nije padala. Svi smo poznavali razne snežne uslove i svako je znao kako se treba smučati po dubokom prhkom snegu. Voleli smo Foralberg i voleli smo ŠrunS. Odlazili smo tamo oko Praznika zahvalnosti i ostajali skoro do Uskrsa. Tamo se uvek moglo skijati, premda Šruns nije bio na dovoljnoj visini za jedno zimovalište, izuzev zimi sa dubokim snegom. Ali penjanje po bregovima je bilo zadovoljstvo i u ono vreme nikome nije smetalo. Brzinom koja vam je omogućavala penjanje usmerili biste se izvesnom stazom, i onda vam je bilo lako i prijatno oko srca, i osećali ste se ponosnim zbog težine svog ruksaka. Deo uspona do „Madlener-Hauza“ bio je okomit i vrlo težak. Ali već pri ponovljenom usponu išlo je lakše, i konačno vam je uspevalo da s lakoćom nosite težinu dva puta veću od one koju ste isprva nosili. Uvek smo bili gladni i svaki obed je predstavljao pravi događaj. Pili smo svetlo ili crno pivo, nova vina, i vina, pokatkad stara tek godinu dana. Bela vina bila su najbolja. Od ostalih pića imali smo kirš koji se pravio u dolini, i gorki Schnapps pravljen od planinske gorčice. Pokoji put smo imali pir janjenog zeca u obilnom umaku od crnog vina, a ponekad i srnetinu u umaku od kestena. Uz ovo bismo pili crno vino, iako je bilo skuplje od belog, a najbolje je stajalo dvadeset centi litar. Obično crno vino bilo je mnogo jevtinije i mi smo ga, u malim balonima, nosili sobom u „Madlener-Hauz“.

Imali smo čitav magacin knjiga koje nam je Silvija Bič dozvolila da ponesemo preko zime i mogli smo da se kuglamo sa varošanima u kuglani iz koje se izlazilo u letnju baštu hotela. Jednom ili dvared nedeljno priređivane su poker-partije u hotelskoj trpezariji, kojom prilikom su kapci na prozorima zatvarani a vrata zaključavana. Kocka je u to vreme u Austriji bila zabranjena, i ja sam igrao karte sa her Nilsom, vlasnikom hotela, her Lentom iz alpske smučarske škole, jednim bankarom iz grada, javnim tužiocem i žandarmerijskim kapetanom. Igra je tekla bez uzbuđenja i svi oni su bili dobri pokeristi, sem her Lenta koji je neobuzdano igrao pošto smučarska škola nije uopšte donosila novca. Žandarmerijski kapetan bi podigao prst do uva kada bi čuo da su se dvojica žandarma, u toku svog obilaska, zaustavili pred vratima, i onda bismo ćutali sve dok se oni ne bi udaljili. U hladna jutra čim bi svanulo, sobarica je dolazila u sobu, zatvarala prozore i ložila vatru u velikoj kaljevoj peći. Onda bi se soba zagrejala i stizao bi doručak koji se sastojao od svežeg hleba ili prepeka sa vrlo ukusnim pekmezima, velikih šolja kafe, svežih jaja i dobre šunke, ukoliko vam je to bilo po volji. Bio je tu i pas po imenu Šnauc koji je spavao pored kreveta i voleo da ide sa nama na skijaška putešestvija i da se vozi na mojim leđima ili preko ramena kada bih se spuštao niz breg. On je bio prijatelj i našeg gospodina Bambija i išao bi u šetnje sa njim i njegovom dadiljom prateći ih iza malih sanki. Šruns je bio dobro mesto za rad. To znam po tome što sam u njemu obavio dotad najteži posao oko prepisivanja rukopisa u zimu 1925-1926. godine, kada sam morao da od svoje skice Sunce se ponovo rađa, napisane u jednom dahu u toku šest nedelja, napravim roman. Ne mogu da se setim koje sam pripovetke tamo napisao. Bilo ih je, međutim, nekoliko koje su ispale vrlo dobre. Sećam se snega na putu za selo, koji je škripao pod nogama kada smo se vraćali kući, po hladnoći, sa smučkama i štapovima preko ramena, gledajući pred

sobom svetiljke, i onda konačno zgrade, i kako su nam svi na putu govorili „Griiss Gott.“ Weinstube je uvek bila puna seljaka u oklinčenim gojzericama i planinskim odelima dok je vazduh bio zadimljen, a pod izgreban klincima. Mnogi mladići su služili u austrijskim alpskim pukovima i jedan, po imenu Hans, koji je radio u pilani, bio je čuveni lovac, te smo sa njim bili u dobrim prijateljskim odnosima, pošto smo nas dvojica boravili u istim planinskim predelima u Italiji. Pili smo zajedno i svi skupa pevali planinske pesme. Sećam se staza koje su vodile kroz voćnjake i njive seoskih imanja na obroncima iznad sela i toplih seoskih kuća sa velikim pećima i ogromnim gomilama drva na snegu. Žene su radile u kuhinjama češljajući i predući vunu u sivo i crno predivo. Kolovrati su pokretani podnožnjakom i predivo se nije bojilo. Vuna je bila prirodna i masnoća se nije skidala, te se kape, džemperi i dugi šalovi koje je Hedli plela, nisu nikada kvasili od snega. O jednom Božiću davan je komad Hansa Zaksa koji je režirao mesni učitelj. Bio je to dobar pozorišni komad i ja sam napisao prikaz o njemu za pokrajinski list, koji je preveo vlasnik hotela. Druge godine jedan bivši nemački pomorski oficir sa obrijanom glavom i ožiljcima došao je da održi predavanje o jutlandskoj bici. Projektor je prikazivao pokrete dveju bojnih flota i pomorski oficir je upotrebio bilijarski tak kao pokazivač kada je isticao kukavičluk admirala Dželikoa i s vremena na vreme se toliko ljutio da je gubio glas. Učitelj je strahovao da će predavač bilijarskim takom probosti platno. Posle toga bivši pomorski oficir nije mogao da se primiri i svi prisutni u Weinstube osećali su se nelagodno. Samo su javni tužilac i bankar pili sa njim, sedeći za posebnim stolom. Her Lent, koji je bio iz Rajnske oblasti, nije hteo da prisustvuje predavanju. Bio je tu i jedan bračni par iz Beča koji je došao na skijanje ali nije želeo da ide visoko u planine, te je otišao u Curs, gde su, kako sam čuo, oboje poginuli od lavine. Muž je rekao da je predavač jedna od onih svinja

koje su upropastile Nemačku i da će kroz dvadeset godina ponoviti to isto. Njegova žena mu je rekla na francuskom da ućuti, da je ovo malo mesto i da čovek nikad ne zna šta mu se može desiti. Te godine je veoma mnogo sveta poginulo od usova. Prva velika nesreća dogodila se u planinama s one strane naše doline, u Lehu, u Arlbergu. Jedno društvo Nemaca htelo je da dođe na skijanje sa her Lentom preko božićnih praznika. Sneg je kasnio te godine i bregovi i padine planina bili su još uvek topli od sunca kada je došlo do velikih snežnih padavina. Sneg je bio dubok i prhak i uopšte se nije hvatao za zemlju. Uslovi za skijanje nisu mogli biti opasniji i her Lent je telegrafisao Berlincima da ne dolaze. Ali oni su se nalazili na odmoru i neupućeni, te se nisu plašili usova. Došli su u Leh i her Lent je odbio da ih izvede napolje. Jedan od njih ga je nazvao kukavicom i svi su kazali da će otići sami na skijanje. Konačno ih je odveo do najsigurnije padine koju je mogao naći. Sam je prešao preko nje a onda su oni krenuli za njim i uto se ceo obronak strelovito sručio, prekrivši ih kao što vas mogu prekriti talasi plime. Otkopali su trinaestoro, ali bilo je devetoro mrtvih. Alpska smučarska škola nije cvetala ni pre toga, a posle ovog događaja mi smo bili skoro jedini njeni članovi. Postali smo veliki stručnjaci za usove, različite vrste usova, kako ih treba izbegavati i kako se ponašati ako vas koji zahvati. Najveći deo tekstova koje sam napisao te godine napisan je u vreme usova. Te zime, pune usova, u najstrašnijem sećanju mi je čovek koga su otkopali. Bio se zgurio i načinio „kutiju“ ispred lica, kao što su nas i učili da treba činiti da bi se stvorio prostor za disanje dok se sneg gomila nad vama. Lavina je bila ogromna i trebalo je dosta vremena da otkopaju sve zatrpane, a ovoga čoveka su pronašli na kraju. Nije dugo ležao mrtav pod snegom i vrat mu je bio slomljen tako da su mu se videle mišićne žile i kosti. Okretao je glavu s jedne strane na drugu opirući se pritisku snega. U ovoj lavini sigurno je bilo i starog,

zbijenog snega pomešanog sa novim i lakim koji se odronio. Nismo mogli odgonetnuti da li je to učinio namerno ili usled izbezumljenosti. U svakom slučaju mesni sveštenik nije dozvolio da ga sahrane u osvećenom delu groblja, pošto nije bilo dokaza da je katolik. Dok smo boravili u Šrunsu, obično smo odlazili na duže izlete u dolinu, gore do gostionice, gde bi prenoćili pre uspona do „Madlener-Hauza“. Bila je to vrlo lepa stara gostionica i drvo na zidovima prostorije u kojoj smo jeli i pili bilo je vremenom svilasto uglačano. Isto tako su izgledali i sto i stolice. Spavali smo stešnjeni, jedno uz drugo, u velikom krevetu pod perjanim jorganom, pored otvorenog prozora i zvezda jasnih i bliskih. Ujutru, po doručku, natovarili bismo se i krenuli putem počinjući penjanje u mraku, pod zvezdama bliskim i vrlo jasnim, noseći skije na ramenu. Skije nosača bile su kratke, a oni su nosili teške prtljage. Takmičili smo se između sebe ko će se popeti sa najvećim teretom, ali niko se nije mogao takmičiti sa nosačima, zgurenim mrgodnim seljacima koji su govorili isključivo montafonskim narečjem, penjali se istrajno kao tovarni konji, i na vrhu, gde je na grebenu iza snegom pokrivenog glečera bila podignuta koliba Alpskog kluba, stovarivali svoje terete uz kameni zid kolibe, tražili da im se plati više nego što je bilo dogovoreno, i, pošto bi postigli kompromisno rešenje, obrušavali se nadole na svojim kratkim smučkama kao kepeci. Jedna od naših prijateljica bila je Nemica koja se skijala sa nama. Bila je veliki planinski smučar, omanja i divno građena, i mogla je da nosi ruksak težak koliko i moj, i to duže od mene. „Ovi nosači nas gledaju kao da očekuju da će nositi dole naše leševe“, rekla je ona. „Dogovore jednu cenu za nošenje tereta gore, a ne znam da su koji put propustili da po obavljenom poslu ne traže više.“ Preko zime u Šrunsu, za velikih snegova, nosio sam bradu da bih se zaštitio od sunca koje mi je strašno prljilo lice, i nisam se mnogo paštio oko šišanja. Pozno jedne