Klanovi Alfinog meseca - Philip K. Dick

KLANOVI ALFINOG MESECA

1.

Pre ulaska u salu Vrhovnog saveta, Gabrijel Bejns uputi svog
simulakruma, proizvedenog kod Mensa, da odšklapoće prvi, napred; da bi se
videlo hoće li, kojim slučajem, biti napadnut. Simulakrum je - vešto načinjen
da liči na Bejnsa u svakoj pojedinosti - umeo mnogo što-šta da radi, zato što
ga je sazdao taj inventivni klan, Mens, ali ga je Bejns koristio isključivo za
bezbednosne svrhe; braniti sebe, to je bila Bejnsova glavno i jedino
usmerenje u životu, a ujedno i osnovica za njegovo članstvo u parejskom
klanu Adolfvila na severnom kraju njihovog meseca. Bejns je, naravno, bio
izvan Adolfvila mnogo puta, ali se osećao bezbedno - ili srazmerno bezbedno
- samo ovde, unutar postojanih zidina ovog grada, Parea. Čime je upravo
dokazivao da je njegovo članstvo u Pareu zasnovano na istinitom
pripadništvu, a ne nekoj tehnici simulacije da bi se uvukao u tu
najstamenitiju urbanu zonu koja igde postoji. Gabrijel Bejns bio je, bez ikakve
sumnje, iskren... a ko bi, uopšte, i mogao posumnjati u njega.

Na primer, njegova poseta neopisivo degradirajućim straćarama Hibsa.
Nedavno je Gabrijel išao u potragu za odbeglim članovima jedne radne
brigade; pošto su bili Hibi, mogli su se, eventualno, odvući u Ganditaun.
Problem je, meðutim, bio u tome što svi Hibi izgledaju isto, ili se bar njemu
tako činilo: prljave, pogurene spodobe, u umazanoj odeći, koje se kikoću i
nemaju sposobnost da se usredsrede na ma koji složen postupak.

Upotrebljivi za fizički rad, ni za šta više. Ali pošto je bilo potrebno stalno
nešto petljati da bi se fortifikacije Adolfvila ojačavale protiv mogućih napada
Mensa, fizički rad se mnogo tražio. A nijedan Pare, dabome, ne bi pristao da
prlja ruke. U svakom slučaju, Gabrijela je meðu oronulim udžericama Hiba
obuzimao čisti užas, imao je osećanje tako reći beskonačno ogromne
izloženosti napadu, meðu tim najkrhkijim ljudskim tvorevinama; on, na
jednom nastanjenom ðubrištu sa bezbroj kartonskih 'kuća'. Hibi se, opet,
nisu bunili, stanovali su tu, u sopstvenom smeću, spokojno uravnoteženi.

Danas, ovde, na polugodišnjem sastanku Saveta, gde svi klanovi moraju
biti zastupljeni, biće, naravno, i jedan da govori u ime Hiba; tako će Gabrijel
Bejns, zastupnik Parea, biti u istoj prostoriji - bukvalno u istoj prostoriji - sa
jednim odvratnim Hibom. Ovo neće, baš, dodati dostojanstvo njegovome
zadatku. Verovatno će se i ove godine pojaviti, ispred Hiba, ona raščupana,
debela Sara Apostoles.

Daleko zloslutnije biće prisustvo predstavnika Mensa. Jer, Gabrijel se,
kao i svaki Pare, plašio svakog pojedinog Mensa. Šokiralo ga je njihovo
bezobzirno nasilje, toliko nesvrhovito da ga on nije mogao shvatiti.
Godinama je govorio sebi da je svaki Mens naprosto biće ispunjeno
neprijateljstvom. Ali to nije bilo dovoljno objašnjenje. Oni uživaju u nasilju;

perverzno je zadovoljstvo njihovo da razbijaju stvari i zastrašuju druge ljude,
naročito Pare, kojima pripada i on.

Svest o ovome nije mu bila dovoljna pomoć; ipak se sav tresao od straha,
pomišljajući na predstojeće suočenje sa delegatom Mensa, koji se zove
Hauard Stro.

Njegov simulakrum se vrati, hripeći astmatično. Na svom veštačkom
licu, toliko nalik na Gabrijelovo, nosio je nepromenljiv osmeh. "Sve u redu,
gospodine. Nema smrtonosnih gasova, nema električnih pražnjenja opasne
jačine, nema otrova u bokalu sa vodom, nema rupica u zidovima za gaðanje
laserskim puškama, nema skrivenih infern-mašina.

Ponudio bih predlog da možete bezbedno ući." Uz klepetave zvuke,
simulakrum stade i zaćuta.

"Niko ti nije prilazio?" upita Bejns obazrivo.
Simulakrum reče: "Tamo još nikog nema. Izuzev, naravno, jednog Hiba
koji briše pod."
Bejns, voðen celim životom provedenim u zaštitnim lukavstvima, otvori
vrata malčice, da uradi jednu bitnu stvar: da za tren osmotri Hiba.
Hib, mužjak, sa mokrom krpom na kraju dugačkog štapa; brisao je pod
na svoj tipični hibski način, sporo i jednolično, sa uobičajenim glupavim
hibskim izrazom na licu, kao da ga taj rad zabavlja. Verovatno bi mogao
mesecima tako da mlati krpom, i da mu ne dosadi; Hibu nikad ne može
dojaditi neki posao, jer Hibi nisu sposobni da shvate čak ni ideju
raznovrsnosti. Naravno, razmišljao je Bejns, ima nekih prednosti i u
jednostavnosti.
Njega je impresionirao slavni hibski svetac, Ignjat Ledebur, iz koga je
zračila duhovnost dok je lutao od grada do grada i širio toplinu svoje
bezazlene hibske ličnosti. Ovaj Hib svakako izgleda neopasno...
Hibi, barem, ne nastoje, čak ni sveci-Hibi, da preobrate bilo koga u svoj
klan; za razliku od toga, Skici, mistici, pokušavaju. Hibi samo jedno traže - a
to je, da budu ostavljeni na miru; naprosto ne žele da im život pravi
probleme, pa zato iz godine u godinu odbacuju sve veći deo raznih složenih
stvari u životu. Vraćaju se, razmišljao je Gabrijel Bejns, prema stanju
najobičnijeg vegetiranja, koje je njima valjda ideal.
Proverivši laserski pištolj (ispravan), Gabrijel zaključi da sme ući. Korak
po korak zaðe u salu Saveta, sede u jednu fotelju, onda naglo ustade i preðe u
drugu: bilo je preblizu prozoru: dakle, bio bi suviše dobra meta za nekog
strelca koji bi mogao gaðati spolja.
Da bi se razonodio dok čeka na dolazak ostalih, on se reši da malo zeza
Hiba. "Kako se zoveš?" upita ga.
"J-Jakov Simion", reče Hib, nastavljajući da briše površinu poda, sa
neizmenjenim glupim hibovskim osmehom. Hib nikad ne zna kad ga zezaju.
Ili, ako i zna, ne mari.

Apatija prema svemu: to je hibovski način.
"Sviða ti se tvoj posao, Jakove?" upita Gabrijel Bejns, pripaljujući
cigaretu.
"Dabome", reče Hib i zakikota se.
"Oduvek si provodio vreme u brisanju podova?"
"A?" Činilo se da Hib nije sposoban da shvati takvo pitanje.
Otvoriše se vrata i bucmasta, zgodna Anet Golding, delegatkinja Polija,
pojavi se na njima, zadihana; torbu je nosila pod miškom, okruglo lice bilo joj
se zajapurilo, a zelene oči su blistale. "Ja mislila da sam zakasnila."
"Nisi", reče Bejns, ustade, i ponudi joj jednu fotelju. Osmotri je
profesionalnim pogledom: nema znakova da je ponela ikakvo oružje. Ali
mogla bi nositi feralne spore u kapsulama prošvercovanim u gumenom
džepiću sakrivenom u ustima; on se pomno potrudi, odabirajući za sebe
sasvim drugu fotelju, da sedne na što je moguće udaljenije mesto pored
velikog stola. Udaljenost... činilac čiju vrednost nikad ne treba potcenjivati.
"Toplo je ovde", reče Anet, koja se nastavila znojiti. "Trčala sam uz
stepenice, sve dovde." Osmehnula mu se na onaj neizveštačeni način koji se
kod nekih Polija primećuje.
Zaista mu se činilo da je privlačna... bila bi privlačna, kad bi izgubila
nekoliko kilograma.
Svejedno, njemu se Anet i ovako dopada; on će sada ugrabiti priliku da
malo proćaska s njom. Laka konverzacija prožeta nijansama erotike.
"Anet", reče on, "ti si tako prijatna, udobna osoba. Živa šteta što se ne
udaješ. Kad bi se udala za mene..."
"A-ha, Gabrijelce", reče Anet, smešeći se. "Al' bi bila zaštićena! Litmus-
papir u svakom kutku sobe, analizatori atmosfere samo pućkaju, sve redom
uzemljeno za slučaj da elektro-zračenja izazovu..."
"E, ne, ozbiljno", reče Gabrijel Bejns nezadovoljno. Zapita se koliko
godina ova ima; svakako ne više od dvadeset. Kao i svi Poliji, detinjasta. Poliji
nisu još odrasli; ostaju neučvršćeni, uostalom šta je poliizam ako ne jedno
produženo zadržavanje detinje plastičnosti? Pa, zna se da deca svih njih, svih
klanova na ovom mesecu, jesu u trenutku roðenja Poliji, i ne diferenciraju se
do desete ili čak jedanaeste godine. Neki pojedinci, kao ova Anet, ne
diferenciraju se nikad.
Ona otvori torbu i izvuče vreću slatkiša; poče hitro da jede. "Nervozna
sam", objasni.
"Zato moram jesti." Ponudi vreću Bejnsu, ali on odbi - ipak, nikad se ne
zna. Gabrijel Bejns je uspeo da ostane živ već trideset pet godina; nije
nameravao sad da izgubi život zbog nekog tričavog poriva. Sve se mora
izračunati, unapred smisliti, ako želi da poživi još trideset pet.
Anet reče: "Valjda će Skitse i ove godine zastupati Luis Manfreti. On mi
uvek prija; tako zanimljive stvari priča, o tim njegovim vizijama iz

praiskonskih vremena. Zveri zemlje i neba, čudovišta koja vode bitke ispod
zemlje..." Zamišljeno je sisala jedan tvrdi slatkiš.

"Šta misliš, Gabrijelce, jesu li stvarne te vizije koje se pojavljuju
Skicima?"

"Nisu", reče Gabrijel Bejns iskreno.
"Onda, zašto oni stalno pričaju o njima i kao tumače ih? Njima su
stvarne, ako nisu drugima."
"Misticizam", reče Bejns podrugljivo. Poče ušmrkivati vazduh; neki miris
stizao je do njega, sladak. Miris Anetine kose, uvide on i opusti se. Ili je možda
tajni plan da on pomisli da je to miris Anetine kose? Najednom je bio budno
pažljiv. "Lep ti je parfem", reče neiskreno. "Kako se zove?"
"'Noć divljine'. Kupila sam ga od jednog putujućeg preprodavca ovde, a
inače je sa Alfe Dva; koštao me je devedeset kožica, ali fino miriše, šta kažeš?
Cela jedna mesečna plata."
U njenim tamnozelenim očima kao da se videla tuga.
"Udaj se za mene", poče Bejns opet, ali zaćuta.
Pojavio se predstavnik Depa, na vratima stao, a iskolačene oči na tom
preplašenom, konkavnom licu kao da su probole Bejnsa do srca. Bože
gospode, zastenja Gabrijel, ne znajući da li prema jadniku Depu da oseća
naprosto prezir, ili, ipak, saosećanje. Taj bi čovek, ipak, mogao i da stisne
petlju; svi Depi bi to mogli, kad bi imali iole hrabrosti. Ali hrabrosti nema
nimalo, u naselju Depa, na jugu. Ovaj jedan ispoljava kukavičluk zaista
primetno: stoji na vratima, prpa je da uðe - ne sme; a ipak je toliko pomiren
sa sudbinom da će kroz koji trenutak neizbežno ući, uradiće tačno to od čega
je toliko ucvikao... Opet, neki Ob-Kom bi samo izbrojao dva, četiri, šest, i tako
do dvadeset, okrenuo leða i pobegao.
"Uði, molim te", pridobijala ga je Anet prijatnim tonom i pokazivala ka
jednoj fotelji.
"Koja je svrha ovog razgovora?" upita Dep i uðe polako, sav klonuo od
očajanja. "Samo ćemo se razdirati meðusobno; ne vidim zašto i čemu sazivati
ove svaðe i dreke." Ipak, rezignirano, on sede i ostade pognute glave, šaka
stisnutih u pozi uzaludnosti.
"Ja sam Anet Golding", reče Anet, "a ovo je Gabrijel Bejns, Pare. Ja sam
Poli. Ti si Dep, neee? Jasno mi je to po načinu na koji zuriš u pod." Nasmejala
se, ali sa naklonošću.
Dep ne reče ništa; čak ni svoje ime. Gabrijel je znao da Depima nije lako
da govore; teško im je da saberu toliko energije. Ovaj Dep verovatno je došao
prerano zato što se plašio da bi mogao zakasniti; nad-kompenzacija, tipično
za njih. Bejnsu se nisu dopadali.
Oni su beskorisni i samima sebi, i drugim klanovima; zašto ne umru? Za
razliku od Hiba, ne mogu biti upotrebljeni čak ni kao manuelni radnici; Depi
naprosto leže po zemlji i zure u nebo, ništa ne videći, lišeni svake nade.

Nagnuvši se ka Bejnsu, Anet reče tiho: "Razveseli ga."
"Hoću, vraga", reče Gabrijel Bejns. "Šta me briga? Sam je kriv što je takav;
mogao bi se on promeniti kad bi hteo. Mogao bi verovati u dobre stvari, kad
bi se dovoljno potrudio.
Nije njegova sudbina lošija nego sudbina nas ostalih, možda je čak i
bolja; oni, znaš, rade brzinom puža... Baš bih voleo da ja radim tako malo kao
prosečni Dep."
Kroz otvorena vrata uðe visoka sredovečna žena u dugačkom, sivom
kaputu. Bila je to Ingred Hibler, pripadnica Ob-Koma; brojala je ćutke, u sebi,
dok je prolazila pored i oko stola. Dodirnula je, redom, naslon svake fotelje.
Gabrijel i Anet su čekali; Hib perač podova je nakratko podigao pogled i
nasmejao se. Dep je nastavio da zuri, ćutke, nadole, ništa ne videći. Najzad
gospoðica Hibler naðe fotelju sa zadovoljavajućom numerolološkom
oznakom; povuče je unazad i sede kruto. Čvrsto je pritisnula šake jednu o
drugu, i to donjim delovima dlanova, a vrhovi njenih prstiju kuckali su hitro
jedni o druge, kao da plete neku nevidljivu zaštitnu odeću.
"Naišla sam na Stroa na parkingu", reče Ob-Komkinja. Bez ijedne reči
izbroja, u sebi, nešto. "Naš Mens, fuj, grozna osoba; zamalo da me pregazi tim
svojim točkom. Morala sam da..."
Zaćutala je, onda nastavila. "Nije bitno. Ali teško je osloboditi se njegove
aure, kad te jednom zarazi." Stresla se.
Anet reče, ne obraćajući se nikom odreðenom: "Ove godine, ako Skic
bude opet Manfreti, verovatno će ući kroz p,rozor a ne kroz vrata." Nasmeja
se veselo; čistač Hib joj se pridruži u tome. "E pa, i Hiba čekamo, dabome",
reče Anet.
"J-ja sam delegat iz Ganditauna", reče Hib, Jakov Simion, nastavljajući
jednolično da radi. "Samo sam m-mislio da ovo uradim dok čekam." Uputio je
nevin osmeh svima prisutnima.
Bejns uzdahnu. Predstavnik Hiba u Savetu: čistač. Ali i treba tako, svi su
oni čistači, ako ne stvarno, ono bar potencijalno. Preostalo je, dakle, da čekaju
samo Skica i Mensa, Hauarda Stroa, koji će ući čim završi jurcanje tamo-amo
po parkingu, što radi sa namerom da uplaši sve ostale delegate dok stižu.
Bejns pomisli: bolje će mu biti da ne pokuša da uplaši mene. Jer taj laserski
pištolj na Bejnsovom struku nije lažni. A uvek je tu i njegov 'sim', njegov
simulakrum, koji čeka napolju, u hodniku; može biti pozvan unutra.
"O čemu je sastanak?" upita gospoðica Hibler, Ob-Komka, i poče brojati
brzo, sklopljenih očiju, poigravajući vrhovima prstiju po vazduhu. "Jen-dva
jen-dva."
Anet reče: "Šire se govorkanja. Viðen je neki nepoznati brod koji ne
pripada trgovcima sa Alfe Dva; u to smo u razumnoj meri sigurni." Ona
nastavi jesti slatkiše; Bejns vide, sumorno razonoðen, da je već pojela gotovo
celu sadržinu vreće. Znao je dobro da Aneta pati od diencefaličnog

poremećaja, prevelike valence u zoni mozga koja izaziva proždrljivost.
Poremećaj se pogoršava kad god je zabrinuta ili napeta.

"Brod", reče Dep. Pomakao se, vratio u život. "Možda nas može izvući iz
ovog haosa."

"Iz kog haosa?" upita gospoðica Hibler.
Pomičući se još jednom, Dep reče: "Znaš." Samo toliko je uspeo da
izgovori; onda je opet zamuknuo, utonuo u svoju komu turobnosti. Dep uvek
smatra da je sve u rasulu. Pa ipak, Depi se, naravno, boje i ma kakve promene.
Gabrijel Bejns je o ovome razmišljao sa sve većim prezirom. Ali - brod. Njegov
prezir prema Depu preobrati se u uzbunu. Šta ako je istina?
Stro, Mens, će znati. Na Da Vinčijevim Visovima, Mensi imaju složene
tehničke naprave za osmatranje dolazećeg saobraćaja; verovatno je prva vest
i stigla sa tih Visova... osim, naravno, ako je mistik, Skic, u svojim vizijama
prvi predvideo šta će biti.
"Verovatno neki trik", reče Bejns pojačanim glasom. Svi u sobi,
uključujući i sumornog Depa, stadoše, buljeći u njega; Hib čak na trenutak
prestade brisati pod.
"Ti Mensi", Bejns objasni, "pokušaće sve. Ovo je njihov način da steknu
prednost nad nama ostalima, da nam uzvrate."
"Za šta?" upita gospoðica Hibler.
"Znate da nas Mensi sve mrze", reče Bejns. "Zato što su oni primitivci,
varvarske siledžije, neoprani jurišni odredi koji potežu pištolje kada samo
čuju reč 'kultura.' To je u njihovom metabolizmu; staro gotsko." I time još nije
bilo sve rečeno; savršeno iskreno rečeno, on nije znao zašto Mensi hoće da
povrede sve druge, osim, prema njegovoj teoriji, iz čistog oduševljenja zbog
nanošenja bola. Ne, pomisli on, mora biti nešto više od toga. Zloba i zavist;
sigurno nam zavide, znaju da smo kulturno nadmoćni. Iako su Da Vinčijevi
Visovi raznovrsni, nema tamo reda, nema estetskog jedinstva; tamo su
zbrda-zdola nagomilani nedovršeni takozvani 'kreativni' projekti - naime,
započeti, ali nikad privedeni kraju.
Anet polako reče: "Stro je malo neuglaðen, priznajem. Štaviše, tipičan je
primerak one vrste koja srlja bezobzirce. Ali zašto bi prijavio da dolazi strani
brod, ako to nisu stvarno primetili? Nisi nam dao nijedan jasan razlog."
"Ali ja znam", reče Gabrijel Bejns zadrto, "da su Mensi, a napose Hauard
Stro, protiv nas; trebalo bi da delujemo, da se zaštitimo od..." Zaćuta, jer se
vrata još jednom otvoriše i unutra oštrim, dugim koracima uðe Hauard Stro.
Riðe kose, krupan, silovit, široko osmehnut. Briga njega što se ka
njihovom malenom mesecu kreće tuðinski brod.
Preostalo je da stigne još samo Skic, a taj bi mogao, po svom običaju,
zakasniti jedno sat; verovatno će u transu odlutati nekud, gubiti se u
zamagljenim vizijama neke arhetipske stvarnosti, gledati kosmičke proto-
sile koje leže ispod temporalne Vaseljene: tako on, stalno, sagledava

takozvani Urvelt.
Mogli bismo se, dotle, udobno smestiti, zaključi Gabrijel. Koliko je

moguće, s obzirom na to da se meðu nas dovukao ovaj Stro. I ova gospoðica
Hibler; ni ona mu se nije nešto mnogo dopadala. Zapravo mu se niko od
prisutnih nije nimalo dopadao, osim možda Anet: tako upadljivo, obilato
prsate. Ali ni sa njom on nije ništa postigao. Uobičajen ishod.

Ali to nije njegova krivica; svi Poliji su takvi, nikad ne znaš na koju će
stranu skočiti.

Pobude su im mutne, ponašanje suprotno nalozima logike. A ipak, nisu
mušice, kao Skici, niti mašine bez mozga kao Hibi. Poliji su u izobilju živi;
upravo to mu prija kod Anet - ta njena osobina životnosti, svežine.

Uistinu, pored nje se osećao kao kruto stvorenje, metalno, oklopljeno
debelim čelikom, kao neko arhaično oružje iz beskorisnog, drevnog rata. Njoj
je dvadeset godina, njemu trideset pet, možda je tu objašnjenje. Ali on nije bio
sklon da u to poveruje. Onda pomisli: kladim se da ona upravo želi da se ja
osetim ovako. Ona se trudi da me navede na utisak da ne valjam.

Istog trenutka on oseti svoju reakciju na to: ledenu, dobro promišljenu
parejsku mržnju prema njoj.

Anet, glumeći da pojma nema o tome, nastavi da klopa preostale slatkiše
iz vreće.

Delegat Skica na sastanku u Adolfvilu, koji se odigravao jednom u šest
meseci, Omar Dajamond, osmotri celom širinom pejzaž sveta, i vide, ispod i
preko, zmajeve blizance, crvenog i belog, zmajeve života i smrti; bili su
spleteni u borbi, od koje se ravnica tresla, a nebo, iznad njega, cepalo, dok je
sparušeno sivo sunce u raspadanju bacalo malo ili nimalo utehe na jedan svet
koji brzo gubi svoju škrtu zalihu životnog.

"Stojte", reče Omar zmajevima i diže ruku.
Jedan muškarac i jedna devojka talasave kose, koji su hodajući
trotoarom kroz centar Adolfvila naišli prema Omaru Dajamondu, stadoše.
Devojka reče: "Šta je, bre, ovome?
On nešto radi." Odbojno.
"To ti je samo Skic", reče muškarac, koga je ovo zabavljalo. "Odšetao u
vizije."
Omar reče: "Večiti rat izbio je nanovo. Sile života posustaju. Zar nijedan
ne može čovek kobnu odluku doneti, svog života se odreći u činu žrtvovanja
da bi one obnovljene bile?"
Čovek namignu svojoj ženi i reče: "Znaš, tim drugarima ako postavljaš
pitanja, ponekad dobiješ zanimljiv odgovor. Aj', pitaj ga nešto - nešto veliko i
uopšteno, u fazonu 'Koji je smisao postojanja?' a ne, znaš, 'Gde su makaze
koje sam zaturila juče?'." On je malo pogura napred.
Žena se oprezno obrati Dajamondu. "Izvin'te, da Vas pitam nešto,
oduvek sam mislila -

postoji li život posle smrti?"
"Smrti nema", reče Omar. Zapanjilo ga je pitanje, izgraðeno na temeljima
ogromnog neznanja. "Ono što ti vidiš i 'smrću' nazivaš samo je jedna etapa u
klijanju iz koga nikne novi oblik života, uspavan zasad; on samo čeka poziv da
preðe u sledeću inkarnaciju."
Uzdiže obe ruke i pokaza njima napred. "Vidiš? Zmaj života ubijen biti ne
može; njegova krv lije crvena po livadi, ali već odasvud iskaču nove verzije
njega. Seme u zemlju sahranjeno uzdiže se ponovo." Omar Dajamond poðe
dalje, tada, ostavivši muškarca i ženu iza sebe.
Moram u onu kamenu kuću sa šest spratova, reče Omar sebi. Oni tamo
čekaju. Oni su Savet. Hauard Stro, varvarin. Mis Hibler sva stegnuta,
opsednuta brojevima. Anet Golding, otelotvorenje života samog, ona koja se
naglavačke baci u sve što joj omogućuje da postane. Gabrijel Bejns, koji je
prisiljen da izmišlja načine da se brani od onoga što njega ne napada. Onaj
jednostavni sa krpom za pod na štapu, taj je bliže Bogu nego ijedan od nas. I
onaj tužni koji nikad ne diže pogled, nema čak ni ime. Kako njega da zovem?
Možda Oto. Ne, radije ću Dino. Dino Voda. On iščekuje smrt, a ne zna da živi u
iščekivanju prazne utvare; Dina Vodu ni smrt ne može da zaštiti od njega
samog.
Stade u podnožje šestospratne zgradetine, najveće u parejskom naselju,
Adolfvilu; pa polete, pomoću levitacije. Njišući se kao plovak na vodi, dolebde
do pravog prozora, poče grebati noktom palca po staklu; posle nekog
vremena, doðe jedna osoba i otvori prozor.
"Neće doći gospodin Manfreti?" upita Anet.
"On ne može biti dosegnut ove godine", objasni Omar. "Prešao je na
drugo područje stvarnosti, i sad samo sedi; mora biti prisilno hranjen kroz
nos."
"Bljak", reče Anet i sva se strese. "Katatonija."
"Ubijte ga", reče Stro grubo, "i gotov posao. Ti katatonični Skici su ne
samo beskorisni nego i gore od toga; iscrpljuju resurse 'Jovanke Orleanke'.
Nije čudo da je vaše naselje tako siromašno.'
"Siromašno materijalno", saglasi se Omar Dajamond, "ali bogato večitim
vrednostima."
Nastojao je da ostane podalje od Stroa, koji mu se nije nimalo sviðao.
Stro je, uprkos svoga imena koje bi se moglo prevesti kao 'Slamka', bio
razbijač. Voleo je da razlupa, da smrvi nešto; bio je svirep ne zbog potrebe za
tim, nego iz ljubavi prema tome. Zlo je Strou bilo nepotrebni dodatak.
Sedeo je tu, opet, i Gabrijel Bejns. Taj je umeo, kao i svi Parei, da bude
surov, ali samo kad ga je na to prisiljavala njegova potreba za samozaštitom;
toliko se odao branjenju samoga sebe od svakog zla, da je prirodnim putem
činio ono što ne valja i ne treba.
Čovek ga ne može osuðivati onako kao Stroa.

Zauzevši svoje mesto, Omad Dajamond reče: "Blagoslovena bila ova
skupština. I hajde da čujemo vesti o životonosnim osobinama, a ne o
delatnostima zmaja zla." Okrete se Strou. "Kakve su informacije, Hauarde?"

"Naoružani brod", reče Stro. Ove reči propratio je širokim, razvratnim,
sumornim osmehom; uživao je u njihovoj kolektivnoj zabrinutosti. "Nije
trgovački sa Alfe Dva, nego je iz nekog sasvim drugog sistema; pomoću TP
očitali smo neke njihove misli. Nisu oni ovde da trguju, nego..." Namerno nije
dovršio rečenicu, da bi mogao gledati kako se oni grče.

"Moraćemo se braniti", reče Gabrijel Bejns. Gospoðica Hibler klimnu
glavom; isto učini, mada nerado, i Anet. Čak se i Hib prestao smejuljiti. Sad je
izgledao kao da se oseća nelagodno. "Mi u Adolfvilu", reče Bejns, "naravno da
ćemo se organizovati za odbranu.

Očekivaćemo tehničku opremu od tvojih, Stro; mi od vas, narode,
očekujemo mnogo.

Ako ikad, onda sad moramo očekivati da vi date sve od sebe za
zajedničko dobro."

"Pazi, pazi, 'zajedničko' dobro", oponašao ga je Stro. "Misliš, za naše
dobro."

"Bože, Bože", reče Anet, "moraš li uvek biti tako neodgovoran, Stro? Zar
ne možeš bar jednom obratiti pažnju na posledice? Pa, pomisli bar na našu
decu. Ako i ne moramo da zaštitimo sebe, njih moramo."

Omar Dajamond se molio u sebi. 'Neka se sile života uzdignu i na
bojnom polju trijumf postignu. Neka beli zmaj izbegne crvenu mrlju prividne
smrti; neka se materica zaštite spusti na ovu malenu zemlju i sakloni je od
onih koji stoje u taboru nesvetog.' Najednom se seti kakav je prizor video
stižući pešice ovamo: nagoveštaj o pristizanju neprijatelja.

Potok vode pretvorio se bio u krv dok je on preko njega prekoračivao.
Sada mu bejaše jasno značenje toga. Rat i smrt, a možda i uništenje Sedam
klanova i njihovih sedam gradova - šest, ako ne računaš kao 'grad' ono
smetlište na kome životare Hibi.

Dino Voda, Dep, reče promuklo i tiho: "Gotovi smo."
Svi ga pogledaše besno; svi, čak i Jakov Simion, Hib. Izjava baš depovska.
"Oprostite mu", prošaputa Omar. I negde u nevidljivom carstvu duh
života ovo začu, i odazva se, i oprosti napola-umirućem stvoru koji je bio
Dino Voda iz depovskog naselja zvanog Imanja Kotona Mejtera.

2.

Bacivši jedva jedan pogled po starom stanu u kome su zidovi bili od
ispucalih kamenih ploča, svetiljke uvučene u razna udubljenja i verovatno
neispravne, prozor starinski, neotvoriv, 'panoramski', a pločice na podu
odavno zastarele, nameštene još pre korejskog rata, Čak Ritersdorf reče:
"Može, poslužiće." Izvuče čekovnu knjižicu, a lice mu se nelagodno trže pred
prizorom glavnog kamina, okruženog ogradom od kovanog gvožða; nije
video ništa slično još od 1970. godine, kad je bio dete.

Vlasnica ove oronule zgrade pogleda ga, meðutim, namršteno i
sumnjičavo, zbog onoga što je pisalo u Čakovim papirima za identifikaciju.
"Po ovome, vi ste oženjeni, gospodine Ritersdorfe, i imate decu. Nećete
dovesti nikakvu decu u ovu zgradu; u homeopap-oglasima bilo je rečeno da je
stan za 'neženju, zaposlenog, bezalkoholičara', pa prema tome..."

"U tome je poenta", reče Čak umorno. Debela, sredovečna gazdarica u
haljini od kože venerijanskih zviždo-cvrčaka i papučama od vubovog krzna
odbijala ga je; ovaj doživljaj već je postao sumoran. "Od žene sam se
razdvojio. Ona je zadržala decu. Zato i hoću da unajmim stan."

"Ali oni će dolaziti u posete." Njene obrve, obojene u purpur, uzvinuše se.
"Ne znate vi moju ženu", reče Čak.
"Hoće, hoće; znam ove nove federalne zakone o razvodu. Nije kao u
starim danima kad je svaka država imala svoj. Jeste li već bili u sudu? Dobili
prve papire?"
"Nisam", priznade on. Za njega je bio tek početak. Pozno prošle noći
otišao je u hotel, a prethodna noć - ta je bila poslednja utrošena u pokušajima
da se postigne nemoguće, da se nastavi život sa Meri.
Dade gazdarici ček; ona mu vrati ID formular i udalji se; Čak istog trena
zatvori vrata, ode do prozora sad iznajmljenog stana i zagleda se dole, na
ulicu, u točkove, skoči-mlaznjake, rampe i žlebove nogaraca. Još malo, i
moraće pozvati svog advokata, Neta Vajldera. Još samo malo.
Ironija njihovog bračnog brodoloma bila je neizdrživa. Jer njegova žena
bila je po profesiji bračna savetnica, dobra štaviše. Zapravo, imala je ugled
najbolje u tom poslu, ovde u oblasti Marin, u Kaliforniji, gde je držala
kancelariju. Bog bi znao koliko je naprslih meðuljudskih odnosa izlečila. Pa
ipak, maestralnim potezom nepravde, dogodilo se da upravo njena
nadarenost i ta njena veština doprinesu da se on sad naðe u ovoj bedi od
stana, kod ove gazdarice. Naime, toliko je uspeha postizala u karijeri, da nije
mogla ne osećati prezir, iz godine u godinu sve veći, prema svome mužu.
Činjenica je bila, i on se s time morao suočiti, da u svojoj karijeri nije bio
ni izdaleka onako uspešan kao Meri.
Njegov posao, koji mu je veoma prijao, bio je programiranje

simulakruma za obaveštajnu službu vlade Čejena, da bi oni dobro prenosili
beskonačne propagandne programe protiv obruča komunističkih država
kojima su Sjedinjene Američke Države sada bile opasane.

On je, lično, duboko verovao u svoj posao, ali nikakve racionalizacije nisu
mogle stvoriti utisak da je to dobro plaćen ili uzvišen posao; a programi koje
je on uspevao da smućka bili su - najblaže rečeno - infantilni, lažni i
pristrasni. Najuspešnije su delovali na školsku decu u SAD i u susednim,
komunističkim državama, i na velike mase najslabije školovanih. Čak
Ritersdorf je bio, uistinu, nisko-kvalitetni najamnik. Na šta je Meri ukazala
mnogo, mnogo puta.

Najamnik ili ne, ostao je u tom poslu, iako su mu i druga zaposlenja bila
nuðena tokom šest godina koliko je njegov brak potrajao. Možda je ostao zato
što je uživao da sluša kako simulakrumi, toliko slični ljudskim bićima,
izgovaraju njegove reči; možda zato što je smatrao da je ukupna borba, u
kojoj na taj način učestvuje, od bitnog značaja; Amerika se našla u defanzivi,
političkoj i ekonomskoj, i mora se braniti. Americi je potrebno da izvestan
broj osoba radi za državu, za plate neosporno bedne, na radnim mestima koja
nemaju nijedan element junaštva ili veličanstvenosti. Neko mora da
programira i propagandne simulakrume, koji su rasporeðeni po celom svetu
da rade kao zastupnici kontraobaveštajne službe, da šire agitaciju, da
ubeðuju, da utiču. Ali...

Pre nekoliko dana nastupila je kriza. Jedan od Merinih klijenata, upetljan
već tri godine u neverovatno složen bračni problem sa tri ljubavnice
istovremeno, bio je TV producent; Džerald Feld, producent slavnog, jedinog,
neponovljivog 'Bani Hentmen TV šoua' i vlasnik, ne u celosti, ali velikim
delom, tog popularnog komičara. Meri i Feld napravili su jednu malu
pogodbu sa strane; 'dil' je bio da mu Meri isporuči nekoliko programerskih
tekstova koje je Čak napisao za lokalni ogranak CIA, u San Francisku. Feld je
tekstove pročitao sa interesovanjem zato što su - eto objašnjenja na osnovu
čega ih je Meri odabirala - sadržali dobru meru humora. U tome je bila
Čakova nadarenost; programirao je mimo uobičajenog svečanog, pompeznog
stila... govorilo se da Čakovi programi iskriče od duhovitosti, da su puni
života. Feld je pristao na saradnju sa Čakom i zamolio Meri da ona zakaže
sastanak njih dvojice.

Sada, stojeći na prozoru malog, bednog, starog stana u koji nije uneo čak
ni jedan jedini svoj odevni predmet, Čak, zagledan u ulicu ispod sebe, poče
razmišljati o svaði koja je tom prilikom izbila kao erupcija, izmeðu njega i
Meri. Bila je to žestoko opaka svaða, nesumnjivo 'klasika'; pravo oličenje
suštine njihovog razdora.

Sa Merine tačke gledanja, sve je bilo jasno: pojavila se mogućnost novog
posla, treba je, dakle, temeljitim riškanjem ispitati do dubine. Feld bi dobro
plaćao, a prestiž bi bio izvanredan; svake nedelje, na izvodnoj špici Bani

Hentmenove emisije, pojavilo bi se na ekranu i Čakovo ime, kao jednoga od
scenarista; ceo nekomunistički svet bi to gledao.

Meri bi se - eto udarne reči - ponosila njegovim zaposlenjem; upadljivo
kreativnim. Po njenom mišljenju, kreativnost je 'Sezame, otvori se!' života;
dok rad za Centralnu informativnu agenciju, programiranje propagandnih
simulakruma koji će brbljati poruku za neškolovane Afrikance, Latinose i
Azijate, to nije kreativno; poruka je uvek manje-više ista, a CIA nije mnogo
cenjena u liberalnim, bogataškim, sofisticiranim krugovima gde Meri stanuje.

"Ti si kao neki... skupljač opalog lišća u satelitskom parku", rekla je
razbesnelo Meri, "sa grabuljama, za gradsku čistoću. Bezbedan posao i lak;
izvučeš se, ne moraš se boriti.

Sprcao si trideset tri godine, a već si odustao od svakog pokušaja. Više
nemaš želju da od sebe napraviš nešto."

"Slušaj", govorio je on uzaludno. "Jesi li mi ti majka ili samo supruga?
Mislim, je l' ti u opisu radnog mesta da moraš neprestano da me podbadaš da
ja nešto više postignem?

Moram li se uzdizati neprestano? Treba da postanem predsednik
Zemljoplana, je l' to ti hoćeš?" Ne, nije tu reč bila samo o novcu i prestižu,
nego i o još nečem. Meri je, očito, želela da on postane neka druga osoba.
Stidela se njega; ona, koja ga je poznavala bolje nego iko drugi na svetu. Ako
se zaposli da piše za Banija Hentmena, postaće neko drugi -

bar po njenoj logici.
On nije mogao poricati istinitost te logike. Ipak, istrajno se držao svog
puta; nije dao ostavku kod CIA, nije se izmenio. Nešto u njemu bilo je,
naprosto, suviše inertno. Pa -
nek bude šta bude. Postoji, u biti čoveka, odreðena histereza; a on tu
svoju suštinu nije hteo tako lako odbaciti.
Napolju, na ulici, jedan beli ševrolet de luks točak, blistavi novi model sa
šest vrata, potonu do ivice trotoara i prizemlji se. Gledao je dokono, onda se
trgao, obuzet nevericom: nemoguće, ali istinito - to je donedavno njegov
točak, stigla je Meri. Već ga našla.
Kroz nekoliko trenutaka, njegova supruga, dr Meri Ritersdorf, stići će mu
u posetu.
Osetio je zebnju i pojačanu svest o neuspešnosti: eto, čak ni ovo nije
uspeo da izvede - da se zavuče u neki iznajmljeni stančić gde ga Meri neće
pronaći. Kroz nekoliko dana Net Vajlder će uspeti da aranžira zakonsku
zaštitu, ali, do tad, on je bespomoćan, mora da je pusti unutra.
Nije problem saznati kako mu je ušla u trag; moderna detekcijska
sredstva mogu se dobiti lako i jeftino. Meri se verovatno obratila nekoj od
'priva-hvatnih' robotskih detekcionih agencija, iznajmila 'njuškalo', stavila
mu na raspolaganje Čakov encefalički obrazac; njuškalo se bacio na posao i
pratio ga kroz sva mesta kuda je Čak išao posle razdvajanja od nje. Danas je

pronalaženje čoveka egzaktna nauka.
Znači, žena rešena da te locira, pomisli on, može. Valjda ima neki zakon o

tome; mogao bi on to nazvati Ritersdorfovim zakonom. Proporcija: što je
veća čovekova želja da pobegne, da se sakrije, utoliko su aparati za
detekciju...

Oštro kucanje na ulaznim vratima stana; a to su vrata šuplja u svome
jezgru.

Poðe krutim koracima, protiv sopstvene volje, tamo, i pomisli: održaće
ona meni govoranciju, sintezu svih poznatih pozivanja na 'razum'. Ja,
naravno, nijedan argument neću imati, samo svoj osećaj da ne možemo dalje,
da njen prezir prema meni pokazuje da se izmeðu nas dogodio neuspeh tako
dubok da nikakva prisnost više nikada ne dolazi u obzir.

On otvori vrata. Stajala je tu, sa tamnom kosom razdvojenom u mnogo
pramenova, u svom skupocenom (najboljem) kaputu od prirodne vune,
nenašminkana; smirena, kompetentna, obrazovana žena, u odnosu na njega
nadmoćna na čitavo krdo načina. "Čuj, Čak", reče ona, "neću ovo trpeti.
Pozvala sam kompaniju za selidbe da pokupi sve tvoje stvari i stavi ih u
magacin. Došla sam po ček; daj mi sve pare koje imaš sad na tekućem računu.
Trebaju mi da platim račune."

Promašio je, promašio: nije došla sa slaðano-razumnom govorancijom.
Naprotiv, došla je da učini celu stvar nepovratnom. On ostade sasvim
ošamućen. Mogao je samo da blene u nju, ništa više.

"Razgovarala sam sa Bobom Alfsonom, mojim advokatom", reče Meri.
"On je podneo prijavu za poništenje tapije na kuću."

"Šta?" upita on. "Zašto?"
"Da bi ti mogao da prepišeš svoj deo kuće na mene."
"Zašto?"
"Da bih je mogla ponuditi na prodaju. Smatram da mi ne treba tako
velika kuća, a novac bi mi dobro došao. Vraćam Debi u onaj internat na
Istoku, o kome smo razgovarali."
Deboru, njihovo najstarije dete, pa ipak dete od samo šest godina,
premlado da se šalje od kuće. Za ime svega!
"Daj da prvo razgovaram sa Netom Vajlderom", reče on nejako.
"Ja hoću ček odmah." Nije se ni pomakla da uðe; naprosto je stajala tamo.
A on je bio u očajanju, u očajnoj panici, panici poraza i patnje; već je pobeðen;
ona ga može naterati na bilo šta.
Poðe po čekove, a Meri zaðe nekoliko koraka u stan. Njena odbojnost
prema takvom stanu bila je veća nego što se mogla rečima izraziti: zato ona
ništa i ne reče. On se sav skupio, da uzmakne, nije se mogao sa tim njenim
stavom suočiti; usredsredio se na škrabocanje po čeku.
"Uzgred rečeno", reče Meri, čisto konverzacionim tonom, "sad kad si ti
zauvek otišao, ja sam slobodna da prihvatim onu vladinu ponudu."

"Koju vladinu ponudu?"
"Treba im konsultacioni psiholog za neki meðuplanetni projekat; pa,
rekla sam ti." Nije nameravala da se opterećuje nekim dodatnim
objašnjavanjem.
"A-ha, da." Nešto se mutno sećao. "Nešto dobrotvorno." Proisteklo iz
sukoba Zemlje i Alfanaca pre deset godina. Jedan izolovani mesec u
Alfanskom sistemu nastanjen je Zemljanima koji su pre dva pokolenja
odsečeni, zbog rata; mnoštvo takvih jadnih enklava zaostalo je u sistemu Alfe,
koji se sastoji od dvadeset dve planete i nekoliko desetina priodnih satelita.
Primila je ček, presavila ga i zavukla u džep kaputa.
"A je l' bi ti plaćali?" upita on.
"Ne", reče Meri, udaljeno.
Dakle, ona će živeti - i ona, i deca - isključivo od njegove plate. Počeo je
da shvata: ona očekuje takvu sudsku presudu, kojom će on biti prisiljen da
uradi upravo ono što je odbio, i tim odbijanjem srušio njihov šestogodišnji
brak. Iskoristiće svoj ogroman uticaj u sudskim instancama oblasti Marin, pa
će izdejstvovati rešenje koje će značiti da on mora da napusti radno mesto
kod CIA u San Francisku i da potraži neko sasvim drugačije zaposlenje.
"Koliko... dugo ćeš biti odsutna?" upita on. Bilo je očigledno da ona
namerava da izvuče dobru korist iz ovog razdoblja preureðenja njihovih
života; da uradi sve stvari koje su joj bile onemogućene - navodno
onemogućene - njegovim prisustvom.
"Oko šest meseci. Zavisi. Ne očekuj od mene da budem u kontaktu. Na
sudu će me predstavljati Alfson; neću se pojaviti." Zastala je, a onda dodala:
"Podigla sam tužbu za odvojeno izdržavanje, tako da nećeš morati da radiš
to."
Inicijativa je, čak i tu, nestala iz njegovih ruku. On je, kao i uvek, bio
prespor.
"Možeš imati sve", reče on Meri najedanput.
Njen pogled je rekao: ali ono što ti možeš dati nije dovoljno. 'Sve' je samo
ništa, kad god je reč o njegovim dostignućima.
"Ne mogu ti dati ono što nemam", reče on tiho.
"Da, možeš," Meri reče, bez osmeha. "Zato što će sudija uzeti u obzir ono
što sam ja uvek znala o tebi. Ovo: ako moraš, ako te neko natera, ti ćeš
udovoljiti merila obično primenjivana na odrasle ljude sa odgovornošću za
ženu i decu."
On reče: "Ali - ja moram zadržati neki život svoj, sopstveni."
"Tvoja prva obaveza smo mi", reče Meri.
Za to nije imao odgovor; mogao je samo klimati glavom.
Kasnije, posle Merinog odlaska sa čekom, potražio je i našao gomilu
starih homeopapa u ormaru u stanu; seo je na prastaru sofu u danskom stilu
u dnevnoj sobi, preturajući kroz njih u potrazi za člancima o tom

meðuplanetnom projektu u koji je Meri nameravala da se uključi. Njen novi
život, reče on sebi, da zameni bračni.

U papu od pre nedelju dana naðe članak, maltene potpun; pripali
cigaretu i poče pažljivo čitati.

Psiholozi će biti potrebni, predviðao je američki Meðuplan-servis za
zdravstvo i blagostanje, zato što je taj mesec svojevremeno bio bolnička
zona, psihijatrijski centar za zbrinjavanje onih zemaljskih doseljenika u
alfanski sistem koji su psihički popustili pod abnormalnim, izuzetnim
pritiscima meðusistemske kolonizacije. Alfanci na taj mesec i ne odlaze;
jedino njihovi trgovci svrate ponekad.

Sve što je poznato o sadašnjem stanju stvari na tom mesecu doznalo se
od tih trgovaca.

Po njihovim tvrdnjama, svojevrsna nova civilizacija nastala je tokom dve
i po decenije odvojenosti bolesnika od vlasti sa Zemlje. Ali trgovci nisu mogli
dati ocenu o tom novom društvu, zato što ni zemaljsko nisu dobro shvatali.
Meðutim, znali su da na Mesecu 2

postoji i proizvodnja, a i razmena robe; čak industrija. Pa, ako je tako,
zapita se Čak Ritersdorf, zašto zemaljska vlada smatra da treba da se meša?
Lako je mogao zamisliti Meri tamo; upravo takvu osobu bi poslao
Zemljoplan, meðunarodna agencija. Ljudi kao Meri uvek će uspeti.

Priðe prastarom panoramskom prozoru i postoja tamo još neko vreme,
gledajući dole.

Onda oseti da se u njemu krišom, kradomice, uzdiže onaj dobro znani
poriv. Utisak da nema nikakvog smisla nastavljati; da je samoubistvo, bez
obzira na to šta kažu zakon i crkva, za njega jedino rešenje, sad.

Naðe jedan manji prozor, sa strane; taj se mogao otvoriti. On ga podiže i
oslušnu zujanje džet-hopera koji se spuštao na ravni krov jedne zgrade na
suprotnoj strani ulice. Taj zvuk zamre. Čak Ritersdorf sačeka, onda se pope na
prozorski prag, i delimično preko njega.

Sad su mu noge visile iznad saobraćaja, koji je dole, na ulici, odmicao...
Iznutra, iz sebe samog, začu glas, ali ne svoj, koji reče: "Molim te, reci mi
svoje ime. Bez obzira na to da li nameravaš, ili ne, skočiti."
Okrenuvši se, Čak vide žutog ganimedskog ljigavca koji se bio nečujno
provukao ispod ulaznih vrata stančića i sad se prikupljao, kao hrpa globula od
kojih će uskoro nastati njegovo fizičko biće.
"Ja iznajmih stan preko puta tvog", saopšti sluzavo biće.
Čak reče: "Kod Zemljana je običaj da se pokuca na vrata."
"Ja nemam čime da kucam. Osim toga, želeo sam ući pre nego što ti -
odeš."
"Moja je lična stvar da li ću skočiti ili ne."
"'Nijedan Zemljanin nije ostrvo'", naveo je Ganimedanac približno tačno.
"Dobro došao u zgradu koju mi, stanari, u šali nazivamo 'Kod odbačenog

oružja'. Ima ovde još nekih sa kojima bi trebalo da se sastaneš. Nekoliko
Zemljana - oni su kao ti - plus nekoliko ne-Z-a, najrazličitijih fizionomija, od
kojih će neke biti tebi odbojne, a neke nesumnjivo privlačne. Planirah da
pozajmim od tebe kulturu jogurta, ali imajući u vidu čime si zaokupljen, to bi
sad bio uvredljiv zahtev."

"Nisam se ja još izjasnio konačno." Čak Ritersdorf prebaci noge nazad u
sobu i odmače se od prozora. Nije se iznenadio što vidi ganimedskog
ljigavca; na Zemlji su ne-Z-i bili u geto-situaciji; ma koliko uticajni i na
visokim položajima u svom društvu, po dolasku na Zemlju morali su
stanovati u srazmerno lošim stambenim objektima poput ovog.

"Kad bih nosio sa sobom posetnice", reče ljigavac, "sad bih ti dao jednu.
Uvoznik sam nebrušenih dragulja, takoðe preprodajem zlatne predmete i,
kad se steknu pravi uslovi, pravi sam fanatik filatelije. Eto, baš sad imam u
stanu jednu izuzetnu zbirku ranih maraka iz SAD, sa posebnim naglaskom na
savršeno očuvane blokove od po četiri iz kolekcije

'Kolumbo'; da li bi ti..." Ljigavac zastade. "Vidim da ne bi. U svakom
slučaju, želja da uništiš sebe bar je privremeno splasnula u tvom umu. To je
dobro. Osim mojih najavljenih reklama..."

"Zar ne postoji neki zakon po kome ti, dok si na Zemlji, moraš ograničiti
upotrebu svojih telepatskih sposobnosti?" upita Čak.

"Da, ali činilo se da je tvoja situacija izuzetna. Ritersdorfe, ne mogu te
zaposliti ja lično, pošto mi nisu potrebne usluge propagandista. Ali na devet
raznih meseca imam izvesne veze; uz dosta vremena..."

"Hvala, ne treba", reče Čak grubo. "Ja samo hoću da me ostave na miru."
Već se nadobijao pomoći za zapošljavanje... dovoljno za ceo život.

"Ali za razliku od tvoje žene, nemam nikakve zadnje namere." Kao mala
plima, ljigavac poteče bliže njemu. "Kao i kod većine zemaljskih mužjaka,
tvoje osećanje samopoštovanja spregnuto je sa tvojim sposobnostima
zaraðivanja nadnice, oblast u kojoj ste podložni teškim sumnjama i krajnjim
krivicama. Mogu učiniti nešto za tebe... ali biće potrebno vreme. Uskoro
polazim sa Zemlje na moj mesec. Pretpostavimo da ja platim tebi pet stotina
kožica - američkih, naravno - da poðeš sa mnom. Smatraj to pozajmicom, ako
želiš."

"Šta bih ja radio na Ganimedu?" Zatim, razdražljivo, Čak dodade: "Zar mi
ni ti ne veruješ? Imam zaposlenje; smatram ga odgovarajućim - ne želim ga
napuštati."

"Podsvesno..."
"Nemoj ti meni da čitaš moju podsvest. I, hajde, izlazi odavde, ostavi me
na miru."
"Bojim se da će se vratiti tvoja sklonost ka samoubistvu - možda čak i
pre nego što padne noć."
"Pa neka."

Hrpa sluzi reče: "Postoji samo jedna stvar koja ti može pomoći, a moja
uboga ponuda zaposlenja nije to."

"Nego šta jeste?"
"Žena koja bi zamenila tvoju."
"Sad se ponašaš kao pravi prav..."
"Ma, nimalo. Ovo što kažem nije ni 'prizemno' ni 'eterično'; naprosto je
praktično. Moraš naći ženu koja te može prihvatiti i voleti; takvog kakav jesi;
ako ne, propašćeš. Dopusti mi da razmislim o ovome. A u meðuvremenu,
kontroliši se. Daj mi pet sati. I ostani ovde." Ljigavac se lagano uvuče u
pukotinu izmeðu vrata i poda, i iscure napolje, u hodnik. Njegove misli
postadoše nejasne. "Kao uvoznik, kupac i preprodavac, imam mnoge veze na
Zemlji, u svim društvenim grupama..." Onda nestadoše.
Sav se tresući, Čak pripali cigaretu. I odšeta - na veliku daljinu - od
prozora. Sede na prastaru sofu danskog stila. Tu se prepustio čekanju.
Nije bilo lako smisliti neki odreðeni odgovor na milosrdnu ponudu
ljugavog bića; razljutila ga je, ali i dirnula - i zbunila, uz to. Da li bi mu ljigavac
stvarno mogao pomoći?
Činilo se da je to nemoguće.
Čekao je jedan sat.
Začulo se kucanje na ulaznim vratima iznajmljenog stančića. To nije
mogao biti opet ljigavac, jer ljigavac ne bi kucao: ne bi mogao. Čak ustade,
ode do vrata i otvori ih.
Jedna zemaljska devojka stajala je tamo.

3.

Iako je imala da sredi hiljadu stvari, sve u vezi sa njenim novim,
neplaćenim poslom kod Ministarstva za zdravlje i blagostanje, dr Meri
Ritersdorf izdvojila je vreme za nešto sasvim lično. Još jednom se odvezla
mlaznim taksijem u Njujork, a tamo, na Petu aveniju, u kancelariju Džerija
Felda, producenta 'Bani Hentmen TV šoua'. Pre nedelju dana dala mu je
svežanj najnovijih, i najboljih, tekstova koje je Čak napisao za CIA; bilo je sad
vreme da sazna da li njen muž, ili bivši muž, ima priliku da dobije taj posao.

Ako Čak neće sam da potraži bolje zaposlenje, potražiće ona za njega. To
je njena dužnost, već i zbog toga što će njena deca i ona, tokom sledeće
godine, a možda i znatno duže, živeti isključivo od Čakovih prihoda.

Iskrcavši se na sletište na krovu, Meri se spustila unutrašnjom rampom
na devedeseti sprat, prišla jednim staklenim vratima, oklevala, onda im
dozvolila da se otvore i ušla u pred-kancelariju, u kojoj je sedela Feldova
sekretarica, vrlo lepa, sa mnogo šminke i prilično tesnim džemperom od
paukove svile. Doktorki Ritersdorf je ta devojka zasmetala; ako su prslučići
sada stvar prošlosti, da li je to razlog da devojka sa toliko izraženim grudima
juri baš najnoviju modu? Tako graðena i obučena... praktično je u obavezi da
nosi, ipak, i prsluče. Meri je stala pred njen radni sto, porumenela od
neodobravanja. Šta, pa ova je i veštački proširila bradavice; to je stvarno
suviše.

"Daaa?" reče sekretarica i diže pogled kroz ukrašeni, pomodni monokl. U
suočenju sa Merinom hladnoćom, bradavice njenih dojki malo su splasnule,
kao da su se uplašile i pokorile; strahom oterane.

"Želela bih videti gospodina Felda. Ja sam doktor Meri Ritersdorf i
nemam mnogo vremena; čeka me putovanje na lunarnu bazu Zemljoplana u
tri po podne po njujorškom vremenu." Unela je u glas krajnju delotvornost i
čvrstinu zahtevanja; a to je umela vrlo dobro da uradi.

Posle niza birokratskih postupčića, sekretarica je propusti da uðe.
Za svojim radnim stolom od lažne orahovine - pošto pravog orahovog
drveta već desetak godina uopšte nije bilo - sedeo je Džeri Feld pred
videorikorderom i ekranom, zadubljen u posao. "Samo trenutak, dr
Ritersdorf", reče on i pokretom pokaza ka jednoj stolici. Ona sede, prekrsti
noge i pripali cigaretu.
Na minijaturnom ekranu Bani Hentmen je, u komičnoj epizodi, glumio
nemačkog industrijalca; bio je u plavom sakou sa dva reda dugmadi.
Objašnjavao je upravnom odboru firme kako bi novi automatski plugovi, koje
njihov kartel proizvodi, mogli biti upotrebljeni za rat. Čim stignu vesti o
izbijanju neprijateljstava, plugovi će sami od sebe početi da se približavaju
jedni drugima i spajaju, po četiri, u jedan; ali ne u jedan veći plug, nego u

lanser raketa. Na engleskom jeziku, ali sa teškim nemačkim naglaskom, Bani
je ovo objašnjavao, prikazujući stvar kao veliki napredak. Feld se tiho
nasmeja.

"Nemam mnogo vremena, gospodine Feld", reče Meri odsečno.
Feld, nerado, zaustavi videokasetu i okrete se ka Meri. "Pokazao sam
Baniju tekstove.
Zainteresovan je. Humor Vašeg muža je suv i nekako mrtvački, ali je
autentičan. Takav je svojevremeno bio..."
"Znam ja sve to", reče Meri. "Već godinama sam morala slušati njegove
programerske tekstove; on ih je uvek prvo isprobavao na meni." Pušila je
ubrzano, sva napeta. "Dakle, kakvo je Vaše mišljenje, da li bi ih Bani mogao
upotrebiti?"
"Nismo nigde", reče Feld, "ako se Vaš muž ne vidi sa Banijem; uzaludno
je da Vi..."
Vrata se otvoriše i Bani Hentmen uðe u kancelariju.
Sad je Meri prvi put videla uživo, izbliza, tog slavnog TV komičara.
Osetila je radoznalost: na koje načine se on razlikuje od svog imidža za
publiku? Malo je nižeg rasta, zaključi ona, i prilično stariji nego što izgleda na
TV; znatno proćelavio na vrh glave, a izgleda i nešto umoran. U stvarnosti,
pravi Bani Hentmen izgleda kao zabrinuti srednjoevropski ulični
preprodavac droge, u izgužvanom odelu, ne sasvim dobro obrijan, sa kosom
proreðenom i u neredu, i - što je savršeno dopunilo ovaj utisak - sa pikavcem
u ustima. Ali, njegove oči. Oči koje budno paze, ali ipak i tople; ona ustade i
suoči se s njim. Na televiziji se nije mogla primetiti ova snaga njegovog
pogleda. Nije to bila samo bistrina Banijeva, nego i nešto više, opažanje...
nečega. Meri nije znala čega. I...
Svud oko Banija lebdela je i neka aura, aura patnje. Kao da su mu i lice i
telo natopljeni stradanjem. Da, pomisli ona, to mu se vidi u očima. Uspomene
na bol. Bol koji se dogodio davno, ali nikad nije, niti će biti, zaboravljen. Bani
Hentmen je napravljen, stavljen na ovu planetu, da bi patio; nikakvo čudo da
je postao veliki komičar. Za Banija, komedija je borba, odbrana od nasrtaja
jedne stvarnosti pune bukvalnog, fizičkog bola; jedno reagovanje. Divovsko, i
uspešno, poziranje.
"Ban", reče Feld. "Ovo je doktorka Meri Ritersdorf; njen muž je napisao
one robot-programe za CIA koje sam ti pokaz'o u četvrtak."
Komičar joj pruži ruku; Meri se rukova s njim i reče: "Gospodine
Hentmen..."
"Molim te", reče komičar. "To mi je samo pseudonim. Moje kršteno ime
je Lavokrv Regal. Naravno da sam ga morao promeniti; ko bi krenuo sa
imenom 'Lavokrv Regal' u šou-biznis? Ti me možeš zvati Lavokrv, ili samo
Krv; a evo Džeri, ovde prisutan, zove me Li-reg, što je znak bliskosti." Dodao
je, i dalje držeći njenu šaku: "A meni ako se išta sviða kod žene, to je to njeno

blisko, prisno."
"Li-Reg ti je pozivna reč za telefaks", reče Feld. "Opet si pomešao."
"Tako je, tako je." Hentmen pusti Merinu ruku. "Dobro, Frau Doktor

Ratenfenger..."
"Ritersdorf", ispravi ga Meri.
"Ono 'Ratenfenger' bilo bi", reče Feld, "pacolovac, na nemačkom. Čuj,

Ban, nemoj opet napraviti takvu grešku."
"Izvinjavam se", reče komičar. "Čujte, gospoðo doktorko Ritelsdof.

Moliću fino, zovite me nekako lepo; to mi pomaže. Ja žudim za naklonošću
lepih žena; to je onaj mali dečak u meni." Osmehnuo se, ali njegovo lice, a
naročito oči - zadržaše u sebi onaj od sveta umorni bol, težinu jednog
prastarog tereta. "Zaposliću tvog muža ako budem u mogućnosti da viðam i
tebe povremeno. Ako on shvati pravi razlog za tu pogodbu, ono što se u
diplomatiji naziva 'tajnim protokolima'." On se obrati Džeriju Feldu: "A ti
znaš koliko sam video muka sa mojim protokolima u poslednje vreme."

"Čak je u jednom bednom iznajmljenom apartmanu na Zapadnoj obali",
reče Meri. "Evo, zapisaću ti adresu." Hitro uze olovku i hartiju i napisa
adresu. "Reci mu da je on tebi potreban; reci mu da..."

"Ali on meni nije potreban", odvrati Bani Hentmen tiho.
Meri upita, obazrivo: "Zar se ne možeš sastati s njim? Čak ima jedinstven
dar. Bojim se da ako ga niko ne pogura..."
Čupkajući donju usnu, Hentmen reče: "Bojiš se da ga on neće koristiti, da
će mu dar propadati uludo."
"Da", reče ona i klimnu glavom.
"Ali to je njegov dar. Na njemu je da odluči."
"Mome mužu", reče Meri, "potrebna je pomoć." To bi trebalo da ja
najbolje znam, pomisli ona. Moj je posao da razumem ljude. Čak je infantilno-
zavisni tip; da bi se uopšte pokrenuo, potrebno je da ga neko gura i vodi.
Inače će istruniti u tom ćumezu koji je unajmio. Ili - skočiti kroz prozor.
Jedino ga ovo može spasiti, zaključi ona. Mada bi on bio poslednji koji bi
priznao da je tako.
Posmatrajući je pomno, Hentmen reče: "Mogu li ja s tobom,
Ritersdorfova, napraviti jedan 'dil' sa strane?"
"Ko-koje vrste?" Bacila je pogled na Felda; lice mu je bilo nepokretno,
kao da se povukao, kao kornjača, iz cele ove situacije.
"Samo da se sastanem sa tobom, povremeno", reče Hentmen. "Ne
poslovno."
"Neću ja biti ovde. Radiću za Zemljoplan; biću u sistemu Alfe, mesecima,
ako ne i godinama." Hvatala ju je panika.
"U tom slučaju, nema poslića za mužića", reče Hentmen.
Feld progovori. "Kad odlaziš, Ritersdorfova?"
"Ovog časa", reče Meri. "Kroz četiri dana. Moram se spakovati, urediti da

deca budu..."
"Četiri dana", reče Hentmen zamišljeno. Nastavi da osmatra Meri od

glave do pete.
"Razdvojila si se od muža? Džeri mi reče..."
"Jesam", reče Meri. "Već se Čak iselio."
"Doði na večeru sa mnom večeras", reče Hentmen. "A ja ću u

meðuvremenu ili svratiti u tu zgradu sa stanovima za iznajmljivanje, gde je
on, ili ću poslati nekoga od mog osoblja tamo. Uzećemo ga na šestonedeljni
probni rad... da počne da radi scenarije za nas.

Dogovoreno?"
"Nemam ništa protiv večere sa tobom", reče Meri. "Ali..."
"To je sve", reče Bani Hentmen. "Samo večerica, ništa više. U bilo kom
restoranu gde voliš, bilo gde u Sjedinjenim Američkim Državama. Ali ako se
razvije nešto više..." On se osmehnu.
Odletela je mlaznim taksijem nazad na Zapadnu obalu i prebacila se
urbanom jednošinskom železnicom u centar San Franciska, a tamo u
kancelarije lokalnog ogranka Zemljoplana, agencije kod koje je dobila svoj
veoma poželjni novi posao.
Uskoro se naðe u liftu, koji se dizao; pored nje je stajao jedan uredno
doteran mlad čovek, dobro obučen, Zemljoplanov predstavnik za štampu.
Zvao se, učinilo joj se da je tako čula, Lorens Mak Re.
Mak Re reče: "Čeka nas cela banda reportera domo-novina, a evo šta će
oni bacati na tebe. Implikacije, za koje će pokušati tebe da navuku da ih
potvrdiš, da je taj terapeutski projekat samo maska, a da Zemlja u stvari želi
da prisvoji mesec Alfa Tri M2. Da smo mi, u suštini, ovde da bismo ispočetka
uspostavili tu koloniju, proglasili je svojom, razvili, onda poslali naseljenike u
nju."
"Ali bila je naša pre rata", reče Meri. "Da nije, kako bismo je mogli
upotrebljavati kao bolničku bazu?"
"Istina", reče Mak Re. Izišli su iz lifta, krenuli hodnikom. "Ali nijedan
zemaljski brod nije je posetio dvadeset pet godina, a već posle dvadeset je,
zakonski govoreći, naše pravo vlasništva ugašeno. Dakle, pre pet godina taj
mesec je stekao političku i zakonsku autonomiju. Meðutim, ako sletimo i
uspostavimo nanovo bolničku bazu, sa tehničarima, doktorima, terapeutima,
i redom šta god je potrebno, možemo iznova proglasiti svoje vlasništvo - ako
to Alfanci nisu učinili, a očito je da nisu. Oni se još i sad oporavljaju od rata,
naravno; to je možda razlog. Ili su možda išli u izviðanje po tom mesecu i
zaključili da to nije ono što oni žele, da je odveć tuð njihovoj biologiji. Evo."
On joj pridrža otvorena vrata; ona uðe i naðe se suočena sa petnaest ili
šesnaest homeo-pap reportera.
Oni su sedeli; neki od njih su imali pik-kamere.
Ona duboko udahnu i priðe govorničkom mestu, prema kojem je Mak Re

pokazao; na govornici je stajao mikrofon.
Mak Re prvi progovori u mikrofon. "Dame i gospodo", reče on, "ovo je dr

Meri Ritersdorf, ugledna bračna savetnica iz oblasti Marin, koja se, kao što
znate, javila da kao dobrovoljac pomaže u ovom projektu."

Jedan reporter odmah upita, lenjo: "Dr. Ritersdorfe, kako se zove taj
projekat? Projekat psihotik?" Drugi reporteri se nasmejaše.

Odgovorio je Mak Re. "Ime koje smo mi dali ovoj operaciji glasi:
'Operacija pedeset minuta.'"

"Kuda će pošandrcali sa tog meseca ići, kad ih pohvatate?" upita drugi
reporter. "Moglo bi se desiti da ih počistite pod tepih, a?"

Meri progovori u mikrofon. "U prvi mah bavićemo se istraživanjem sa
ciljem da dokučimo kakva je tamo situacija. Već znamo da su prvobitni
pacijenti, bar neki od njih, u životu; njihovo potomstvo, takoðe. Ne glumimo
da nam je poznato koliko izgleda za opstanak ima društvena zajednica koju
su oni tamo uspostavili. Ja bih pretpostavila da nema izgleda, nimalo, osim
najbukvalnijeg, golog fizičkog opstajanja koje oni postižu.

Pokušaćemo korektivnu terapiju u onim slučajevima gde to bude
moguće. Naša najveća briga biće, naravno, deca."

"Kad očekujete da se naðete na drugom mesecu Alfe Tri, doktorka?'
upita jedan reporter.

Pik-kamere su se vrtele, šušteći kao daleka jata ptica.
"Rekla bih, kroz oko dve nedelje", odvrati Meri.
"Za ovo Vas ne plaćaju, je li tako, doktorka?" upita drugi.
"Ne."
"Uvereni ste, dakle, da je ovo poduhvat za opšte dobro? Jedna 'društvena
stvar' za koju se vredi založiti?"
"Pa", reče Meri neodlučno, "to..."
"Zemlja će, dakle, imati neke koristi od uplitanja u kulturu bivših
psihijatrijskih pacijenata?" Reporterov glas bio je gladak.
Okrenuvši se Mak Reu, Meri reče: "Šta da kažem?"
Mak Re reče u mikrofon: "To nije oblast njene stručniosti; dr Ritersdorf
je diplomirani psiholog, ne političar. Ona odbija da odgovori."
Jedan reporter, visok, vitak, iskusan, ustade i reče, razvlačeći reči: "Da li
je Zemljoplanu pala na um pomisao da naprosto ostavi taj mesec na miru? Da
postupa sa tom kulturom kao što bi sa svakom drugom, da poštuje njene
vrednosti i običaje?"
Zastajkujući, Meri reče: "Još... ne znamo dovoljno. Možda, kad budemo
više znali..."
Zastala je, ne znajući šta bi dalje. "Ali to nije subkultura", reče ona.
"Nema tradiciju. To je jedna društvena zajednica sastavljena od mentalno
obolelih jedinki i njihove dece, zajednica nastala pre samo dvadeset pet
godina... što nema nikakav ugled u poreðenju sa, recimo, kulturama na

Ganimedu ili na Iou. Kakve bi vrednosti mogli razviti mentalno bolesni ljudi?
Pa još za tako kratko vreme."

"Ali sami ste rekli", nastavio je taj reporter tonom nalik na mačje
predenje, "da zasad ne znamo ništa o njima. Znate li, nisu li, možda..."

Mak Re oštro progovori u mikrofon. "Ako su razvili ikakvu postojanu,
vitalnu kulturu, ostavićemo ih na miru. Ali ocenu o tome treba da daju
stručnjaci, kao što je dr Ritersdorf, a ne Vi, ili ja, ili američka publika. Iskreno
govoreći, smatramo da nema ničeg eksplozivnijeg od društva u kome
psihotici preovlaðuju, odreðuju vrednosti, kontrolišu medije. Praktično da
nema nevolje koja se ne može iz takvog nečeg izroditi: neka nova,
fanatizovana verska sekta, ili paranoični rat za nacionalnu državu, neko
manijačko ili varvarsko uništavanje imovine. Već i te, nabrojane tri
mogućnosti, dovoljan su razlog da mi istražimo šta to postoji na Alfa Tri M2.
Ovaj projekat služi odbrani naših života i vrednosti."

Reporteri domo-novina sada su ćutali; videlo se da ih je Mak Re ubedio.
Meri se svakako slagala s njim.

Kasnije, kad su Mak Re i ona izišli iz te sale, Meri reče: "Je li to stvarno
bio razlog?"

Pogledavši je na trenutak, postrance, Mak Re odgovori: "Mislite, da mi
idemo na M2 zato što se bojimo da će za nas biti opasna jedna socijalna
enklava mentalno poremećenih, ili zato što jedno ludo društvo, samim
svojim postojanjem, izaziva nelagodnost u nama?

Mislim da je bilo koji od ta dva razloga sam po sebi dovoljan; svakako bi
trebalo da se vi zadovoljite sa ta dva."

"I da ne pitam...?" Zurila je u mladog, čisto i oštro doteranog funkcionera
Zemljoplana.

"Nego ja treba samo da..."
"Vi treba da radite kao terapeut, i to je sve. Ja vas ne podučavam kako da
lečite bolesne; zašto biste vi meni govorili kako da ovladamo jednom
političkom situacijom?" Pogledao ju je hladno. "Ipak, navešću vam još jednu,
dodatnu svrhu 'Operacije pedeset minuta', svrhu koje se možda niste setili.
Savršeno je moguće da u društvenoj zajednici mentalno bolesnih, tokom
dvadeset pet godina, nastanu i neke tehnološke ideje koje bi nam mogle
dobro doći - a najverovatniji autori bili bi oni manični, najaktivniji." On
pritisnu dugme lifta. "Čujem da su manični pacijenti, a i paranoidni isto tako,
domišljati ljudi."
Meri reče: "Da li je to objašnjenje zašto Zemlja nije nikoga poslala ranije?
Hteli ste da vidite šta će ispasti od njihovih ideja?"
Mak Re se samo smešakao, čekajući lift. Nije odgovorio. Ovaj čovek
izgleda, zaključi ona, potpuno siguran u sebe. A to je, kad treba pristupiti radu
sa psihoticima, greška.
Lako bi mogla biti greška sa vrlo ozbiljnim posledicama.

Skoro sat kasnije, kad je već ulazila u svoju kuću u oblasti Marin da
nastavi sa pakovanjem prtljaga, ona uvide temeljnu protivurečnost u
vladinim izjavama. Prvo kažu da će ispitivati kulturu na Alfa Tri M2 zato što
se plaše da bi mogla biti opasna po život, a posle kažu da će je ispitivati zato
što je tamo možda pronaðeno nešto upotrebljivo. Pre oko stotinu godina
Frojd je pokazao koliko je lažna takva dvojna logika; prva tvrdnja poništava
drugu, i obratno. Naprosto je nemoguće da država misli i jedno, i drugo.

Psihoanaliza pokazuje da onaj ko navodi dva protivurečna razloga za
neki postupak, obično ima treći, pravi, skriveni razlog. Tog trećeg razloga nije
svestan; ili cela jedna grupa ljudi - u ovom slučaju, državnih činovnika - nije
svesna.

Meri se zapita kakav je, u ovom slučaju, taj pravi motiv.
Kakav god bio motiv, zaključi ona, projekat za koji se dobrovoljno javila
ne izgleda više onako idealistički, onako lišen zadnjih namera.
Imala je jednu jasnu slutnju o tom pravom motivu: zasnovan je na
dobrom, tvrdom, sebičnom interesu.
Imala je, štaviše, još jednu slutnju.
Da ona verovatno nikada neće doznati koji je to motiv bio.
Zaneta u posao pakovanja džempera, kojih je imala jednu punu ladicu,
najednom je shvatila da više nije sama. Dvojica ljudi stajali su na vratima
njene sobe; ona hitro skoči na noge i okrete se ka njima.
"Gde je gospodin Ritersdorf?" upita stariji od te dvojice, pružajući ka njoj
ravnu crnu ploču sa značkom za identifikaciju; ona vide da su obojica iz
kancelarije njenog muža, iz ogranka CIA u San Francisku.
"Iselio se", reče ona. "Daću vam njegovu adresu."
"Dobili smo dostavu", reče stariji, "od jednog neidentifikovanog
doušnika da tvoj muž planira, možda, samoubistvo."
"On to večito planira", uzvrati ona, zapisujući na jedan list hartije adresu
ćumeza u kome je Čak sada tavorio. "Ne mislim da se treba zabrinjavati zbog
toga; on je hronično bolestan, ali nikad baš sasvim mrtav."
Stariji cijaš posmatrao ju je sa sumornim neprijateljstvom. "Koliko
shvatam, ti i on se rastavljate."
"Tako je. Ako se to vas išta tiče." Ona mu uputi jedan kratak,
profesionalni osmeh.
"Mogu li sad nastaviti da se pakujem?"
"Naša Služba", reče cijaš, "sklona je da pruža izvesnu zaštitu svojim
zaposlenicima. Ako se tvoj muž ubije, nastaće istraga - sa ciljem da se
ustanovi do koje mere si ti umešana u to." On zastade, pa dodade: "A s
obzirom na to da si ti po profesiji bračna savetnica, to bi moglo biti malo
nezgodno, zar ne?"
Posle kraće tišine, Meri odvrati: "Da, verovatno bi moglo."
Mlaði cijaš, takoðe vrlo kratko, vojnički podšišan, reče: "Naprosto

smatraj da je ovo jedno neformalno upozorenje. Vozi polako, Ritersdorfova;
ne prevaljuj premnogo pritiska na tvog muža. Razumeš?" Njegove oči bile su
bez života, studene.

Klimnula je glavom. I zadrhtala.
"U meðuvremenu", reče stariji, "ako se on kojim slučajem pojavi ovde,
reci mu da svrati do nas. On jeste na trodnevnom odsustvu, ali, ipak, želeli
bismo popričati s njim."
Obojica se okrenuše i izaðoše iz sobe, a onda, kroz prednja ulazna vrata, i
iz kuće.
Vratila se pakovanju, sva zadihana od olakšanja što su dvojica iz CIA
otišli.
Neće meni CIA nalagati šta da radim, reče ona sebi. Ja ću mom mužu
govoriti šta god mi se hoće i uradiću mu šta god mi se hoće. Neće oni uspeti
da zaštite tebe, Čak, reče ona sebi, pakujući džemper za džemperom,
nabijajući ih divljački u kofer. Štaviše, biće još gore, zato što su se umešali,
reče ona sebi; dakle, Čak, budi spreman.
Prasnula je u smeh, na sav glas, i pomislila: ti, jadni uplašeni sninku.
Mislio si da ti je dobra ideja da me zastrašuješ tako što ćeš poslati svoje
kolege. Pa možda ih se ti plašiš, ali ja ne. To su samo glupi, tupi panduri.
Nastavila je da se pakuje. Poče razmišljati o mogućnosti da pozove svog
advokata i kaže mu o ovoj cijaškoj taktici pritiska. Neću, zaključi ona; zasad to
još neću učiniti; sačekaću dok zahtev za razvod stigne pred sudiju Erizolaru.
Onda ću priložiti ovo kao dokaz: eto na kakav sam život bila prisiljena, u
braku sa takvim čovekom. Izložena policijskom uznemiravanju, neprekidno.
A kad sam pokušala da mu pomognem da naðe posao, nabacuje mi se neko da
me uvuče u krevet.
Prepuna zluradosti, ona ugura i poslednji džemper u kofer, koji zaklopi i
munjevitim zaokretom prstiju zaključa.
Jadno Čakence, reče ona sebi. Nećeš ti imati nikakvu priliku, kad te ja
bacim u sudnicu.
Nećeš znati šta te pregazilo. Doživotno ćeš davati gomile novca meni.
Dokle god budeš živ, dragi, nećeš nijednog trena biti stvarno slobodan od
mene; uvek ću te koštati nešto.
Počela je, veoma pažljivo, da presavija svoje mnogobrojne haljine i slaže
ih u veliki putni sanduk sa posebnim vešalicama pričvršćenim za unutrašnju
stranu sanduka.
Koštaću te, reče ona sebi, više nego što možeš platiti.

4.

Devojka na vratima reče glasom blagim, neodlučnim: "Hmm, ja sam
Džoan Trieste. Lord Teciostriga kaže da si se upravo doselio." Njene oči su
lutale; gledala je mimo Čaka Ritersdorfa, u stan. "Nisi još ništa od svojih
stvari doneo, a? Mogu li pomoći? Mogla bih da okačim zavese i očistim police
u kuhinji, ako želiš."

Čak reče: "Hvala. Ali, dobro mi je." Bio je dirnut činjenicom da se ljigavac
toliko potrudio: pokupio negde, i doveo, ovu devojku.

Nema ona ni dvadeset godina, zaključi Čak; kosu je uplela u samo jednu,
krupnu pletenicu koju je opustila niz leða, a to je kosa neke smeðe, zapravo
neodreðane boje, zaista samo obična kosa. Devojka je prilično bela, previše
bleda. I, činilo mu se, njen vrat je malčice predugačak. Ona nema nikakvu
figuru vrednu pomena; ali je, bar, vitka.

Džoan Trieste je na sebi imala tamne pantalonice pripijene uz kožu,
čizmice i pamučnu košulju u muškom stilu; koliko je on mogao oceniti, ispod
toga nije nosila prsluče, a nova moda sad i zahteva da se ne nosi. Meðutim,
bradavice njenih dojki bile su najobičniji, ravni, tamni krugovi ispod belog
pamučnog platna: znači, nije mogla da plati, ili nije bila zainteresovana, za
sada modernu operaciju njihovog proširenja. Pade mu na um da je
siromašna. Studentkinja, može biti.

"Lord Teciostriga", objasni ona, "potiče sa Ganimeda; stanuje preko puta
tebe, s druge strane hodnika." Nasmešila se malo; imala je, vide on, vrlo fine,
male, jednake, bele zube, veoma pravilne, dobro uobličene. Zapravo... maltene
savršene.

"Da", reče Čak. "On se uvukao ovde putem proticanja, ispod vrata, pre
oko jedan sat."

Dodade: "Rekao je da će poslati nekoga. Izgleda da je mislio..."
"Da li si stvarno pokušao da se ubiješ?"
On malo poćuta, pa slegnu ramenima. "Taj ljigavac je tako pomislio."
"Jesi, jesi. Prepoznajem ja to i sad; vidi se na tebi." Ona proðe pored
njega, ušeta se u stan. "Ja sam... znaš. Psih."
"Koja vrsta psiha?" On ostavi otvorena ulazna vrata stana, ode do svog
paketića cigarete
'Pol Mol' i pripali jednu. "Ima svakojakih. Od onih koji mogu da pomaknu
planinu, do onih koji jedva..."
Džoan mu upade u reč. "Moje moći su minimalne, ali, ipak, pogledaj."
Okrenuvši se ka njemu, ona odiže kragnu košulje. "Vidiš moj bedž?
Registrovani član Psih udruženja SAD." Zatim objasni: "Moja sposobnost je da
nateram vreme da malo poteče unatrag. U
prostoru ograničene veličine, recimo tri sa četiri metra, otprilike

veličine tvoje dnevne sobe. Za razdoblje od oko pet minuta najviše."
Osmehnula se, i on se opet zadivi njenim zubima; preobražavali su joj lice,
činili ga predivnim; dokle god se osmehivala, čista radost beše gledati je, a
Čaku se činilo da to govori nešto o njoj. Kvalitet lepote uzdiže se iznutra; ona
je divna unutra, i Čak shvati da će ta lepota, tokom godina, dok bude starila,
postepeno sve više izbijati na površinu, tako da će Džoan sa trideset ili
trideset pet godina naprosto zračiti lepotom. Zasad ona ostaje, ipak, dete.

"Je li to koristan dar?" upita on.
"Ima ograničenu primenljivost." Sela je, kao ptica, na rukonaslon njegove
arhajske sofe u danskom stilu, zavukla prstiće u džepove tesnih pantalonica i
izjavila: "Radim za policijsku stanicu Ros; prevoze me vrlo brzo na mesta
teških saobraćajnih nesreća, a ja onda - smejaćeš se, ali to zaista uspeva -
vratim vreme na trenutke pre nego što se nesreća desila, ili, ako je prekasno,
ako je od nesreće prošlo pre više od pet minuta, ponekad uspem da vratim u
život osobu koja je upravo umrla. Shvataš?"
"Shvatam", reče on.
"Nije neki veliki prihod. Što je najgore, moram biti na raspolaganju
dvadeset četiri sata na dan. Pozovu me iz stana i prevezu brzinskim džet-
skakačem na mesto udesa.
Shvataš?" Okrenula je glavu, uperila prst ka svom desnom uhu; on vide
malen, zdepast cilindar ugraðen u njeno uho, i shvati da je to policijski radio.
"Uvek sam uključena u njihovu talasnu dužinu. To, naravno, znači da ne
smem biti više od nekoliko sekundi udaljena od nekog prevoza; smem u
restoran, pozorište, u tuð stan, ali..."
"Pa, dobro", reče on, "možda ćeš spasti moj život, jednog dana." Pomisli:
da sam skočio, mogla si me naterati nazad u postojanje. Al' je usluga, mani ga.
"Spasla sam ja mnogo života", reče Džoan i ispruži ruku. "Mogu li i ja
dobiti cigarišku?"
On joj dade, i oseti se kriv što je, kao i obično, propustio da na vreme
shvati šta je trebalo uraditi.
"Čime se ti baviš?" upita Džoan.
Nevoljno - ne zato što je informacija bila tajna, nego zato što se u narodu
takav posao slabo cenio - on opisa svoj posao kod CIA. Džoan Trieste je
slušala pažljivo.
"Postoji zakon", reče Čak, "koji ja zovem Ritersdorfov treći zakon o
smanjenom dobitku, koji kaže da srazmerno svome zadržavanju na jednom
poslu, ti umišljaš, progresivno, da je taj posao sve manje i manje važan u
opštoj svetskoj shemi stvari." Uzvratio joj je osmehom; sjaj u njenim očima,
cakleće sjaktanje njenih belih zuba, činili su osmehivanje lakim. Počeo je da
zaboravlja tovar očajanja koji ga je do maločas pritiskao.
Džoan je lunjala po stanu. "Hoćeš li doneti mnogo svojih stvari? Ili ćeš
naprosto živeti ovako? Pomoći ću ti da ga ukrasiš malo, a i Lord će, koliko to

može. Na kraju hodnika ima jedno živo biće od tečnog metala, sa Jupitera,
zove se Edgar; on je ovih dana u hibernaciji, ali kad se probudi, rado će i on
pomoći. U stanu levo od tebe ima jedna viz-ptica sa Marsa; znaš, sa onim
šarenim perjem oko glave... Nema ruke, ali pomera predmete psihokinezom.
Pomogla bi i ona, ali danas je zauzeta oko izleganja; leži na jajetu, znaš."

"Bože", reče Čak. "Koja je ovo poligenetska zgrada." Slušanje svega ovoga
ostavilo ga je u blagoj ošamućenosti.

"Osim toga", reče Džoan, "na spratu ispod tvog živi grib-sloš, koji se tu
doselio sa Kalista; namotao se u mnogo, mnogo navoja oko one trokrake
stojeće lampe koja je standardni nameštaj u ovim stanovima... Takve su se
proizvodile oko 1960. godine. On će se probuditi čim sunce zaðe; tada se oni
bude i kreću u kupovinu hrane. A ljigavca si već upoznao." Potegla je dim
snažno - ali malčice nevešto - iz cigarete. "Dopada mi se ova zgrada; svašta
upoznaš u njoj. Pre tebe, u ovom stanu stanovala je mahovina sa Venere.

Njoj sam jednom spasla život; bila se sasušila... Njima je potrebna stalna
vlažnost, znaš.

Na kraju se pokazalo da je klima u oblasti Marin suviše sušna za nju, pa
se morala odseliti u Oregon, gde stalno pada kiša." Okrenuvši se, devojka ga
je posmatrala.

"Izgledaš kao da si imao mnogo nevolja."
"Ne stvarnih. Samo zamišljenih. Onih koje su se mogle izbeći", reče on.
Pomisli: da sam samo malo porazmislio, nikad se ne bih ni upleo u takve
nevolje; nikad se ne bih oženio onom.
"Kako ti se zove žena?"
Trgnuo se na to. "Meri", reče on.
"Nemoj se ubijati zbog toga što si je otkačio", reče Džoan. "Za koji mesec,
možda za koju nedelju čak, opet ćeš se osećati 'čitav'. Sad se osećaš kao jedna
polovina organizma koji je presečen nadvoje. Binarna fisija uvek je bolna;
znam to, zato što je ovde stanovala jedna protoplazma... koja je patila kad god
se delila na dve, a morala se deliti, da bi rasla."
"Valjda i rastenje boli", reče on. Priðe širokom, neotvorivom prozoru i
još jednom virnu dole, ka žlebovima, točkovima, nogarcima i džet-skakačima
dole. Samo malo, malecno je nedostajalo...
"Nije loše stanovati ovde", reče Džoan. "Znam to; stanovala sam ja na
mnogo raznih mesta. Inače, u policijskoj stanici Ros svi znaju za zgradu 'Kod
odbačenog oružja'", dodade ona iskreno. "To je zato što je ovde bilo
svakojakih tuča, sitnih kraða, pa i jedno ubistvo. A nije ni neka čistoća... što si
već mogao videti."
"Pa ipak..."
"Pa ipak sam uverena da treba da ostaneš. Imaćeš društvo. Naročito
noću, kad ne-zemaljski oblici života imaju pojačan društveni život, što ćeš
već otkriti. Lord Teciostriga je osoba sa kojom je veoma dobro sprijateljiti se;

pomogao je on mnogima. Ganimedanci imaju onu osobinu koju je sveti Pavle
nazvao caritas... Imaj na umu da je Pavle rekao da je karitas najveća od svih
vrlina." Zastala je. "Moderna reč za karitas bila bi, valjda, empatija."

Vrata stana se pokrenuše; Čak se istog trena okrete. Vide dvojicu dobro
znanih ljudi.

Svog gazdu, Džeka Elvuda, i svog saradnika u pisanju, Pita Petrija. Obojici
kao da je laknulo čim su ga ugledali.

"Je'ote", reče Elvud, "mi mislili da stižemo prekasno. A prvo smo svratili
u tvoju kuću, jer smo računali da si možda tamo."

Džoan Trieste reče, obraćajući se Elvudu: "Ja sam iz policijske stanice
Ros. Mogu li videti vaše papire za identifikaciju, molim?" Hladnim glasom.

Elvud i Petri joj pokazaše, nakratko, svoje značke CIA, onda se došetkaše
do Čaka. "Šta će gradska policija ovde?" upita Elvud.

"Prijateljica", reče Čak.
Elvud slegnu ramenima; očito nije nameravao da zahteva nikakve
pojedinosti. "Nisi mogo neki bolji stan da naðeš?" Osmotrio je sobu. "Ovde
bukvalno zaudara."
"Samo je privremeno", reče Čak, sa nelagodnošću.
"Nemoj da ti se pogoršava stanje", reče Pit Petri. "A tvoje odsustvo:
ukinuli ga. Misle da bi trebalo da budeš na poslu. Za tvoje dobro. Ne bi trebalo
da budeš sam na mestu gde se možeš prepuštati crnim mislima." Osmotrio je
Džoanu Trieste, očigledno se pitajući da li je ona na neki način sprečila njegov
pokušaj samoubistva. Niko mu, meðutim, ne dade prosvetljenje u vezi sa
ovim pitanjem. "Znači, vratićeš se s nama u kancelariju? Ima ðavolski puno
posla; kako izgleda, bićeš tamo celu noć."
"Hvala", reče Čak. "Ali moram početi preseljavanje mojih stvari; a treba i
da sredim ovaj apartman, koliko-toliko." I sad je želeo da bude sam, iako je
cenio njihove dobre namere.
Nagon, neki, u njemu: da otpuzi, da se sakrije. To mu je u krvi.
Džoan Trieste reče dvojici cijaša: "Mogu ja da ostanem s njim, bar neko
vreme. Osim ako dobijem hitni poziv. Obično ga dobijem oko pet po podne,
kad počne povratak ogromnog broja ljudi s posla. Ali, do tad..."
"Čujte", reče Čak odlučno.
Njih troje se okrenuše upitno ka njemu.
"Ako neko hoće da se ubije", reče Čak, "ne možete ga sprečiti. Možda
možete odložiti.
Možda ga psih, kao Džoan, može dovući nazad. Ali i sa nekim
odlaganjem, on će to ipak uraditi, a ako ga dovučete nazad, naći će način da to
uradi ponovo. Zato me ostavite na miru." Osećao se umorno. "Imam zakazan
sastanak u četiri sa mojim advokatom - i mnogo drugog posla. Ne mogu
stajati i pričati."
Elvud pogleda na ručni časovnik i reče: "Evo, ja ću te odbaciti do

advokata. Možemo stići taman na vreme." Kratkim gestom pozva Petrija.
Čak reče Džoani: "Možda ću se ponovo videti sa tobom. Jednog dana."

Toliko umoran je bio, da mu je bilo svejedno hoće li je, ili neće, ikad više
videti. "Hvala ti", reče neodreðeno; nije mu bilo baš jasno za šta joj se
zahvaljuje.

Pažljivo rasporeðujući naglaske, Džoan reče: "Lord Teciostriga je u svom
stanu, a on može da hvata tvoje misli; ako opet pokušaš da se ubiješ, on će to
čuti i umešaće se.

Prema tome, ako nameravaš..."
"Jasno mi je", reče Čak. "Neću ovde." Ode do ulaznih vrata stana, sa
Elvudom i Petrijem, koji stadoše nekako levo i desno od njega; Džoan za
njima.
Čim su izišli u hodnik, on vide da su vrata ljigavčevog stana otvorena;
ogromna žuta gomila sluzi blago se zanjiha u znak pozdrava.
"Pa, hvala i tebi", reče Čak, napola ironično, i ode, sa svoja dva saradnika
iz CIA.
Dok su se vozili točkom do kancelarije Neta Vajldera u San Francisku,
Džek Elvud reče:
"Ova operacija 'pedeset minuta'... tražili smo dozvolu da u početnu
grupu za iskrcavanje uključimo i jednog muškarca. Rutinski zahtev, i naravno
odobren nam je." On zamišljeno pogleda Čaka. "Mislim da ćemo u ovom
slučaju gurnuti simulakruma."
Čak Ritersdorf neodreðeno klimnu glavom. Bila je standardna procedura
da se koristi simulakrum u projektima gde bi moglo doći do neprijateljstava
izmeðu raznih ljudskih klika; CIA ima mršav operativni budžet i ne voli da
gubi ljude.
"Zapravo", reče Elvud, "taj simulakrum - napravio nam ga je GD dole u
Palo Altu - hm, dovršen je, i već nas čeka u našoj kancelariji. Pa, ako hoćeš da
ga vidiš." On zaviri u malu beležnicu koju je izvukao iz džepa sakoa. "Zovu ga
Denijel Magbum. Dva'es šes'
godina, Anglosakson. Diplomirao na Stenfordu i magistrirao političke
nauke. Godinu dana držao nastavu na Državnom u San Hozeu, onda prešao u
CIA. To ćemo napričati ostalima u Projektu; samo ćemo mi znati da je to sim
koji prikuplja informacije za nas."
On zaključi: "Još nismo odlučili koga da odredimo da bude orijentacioni
vodič za Denijela Magbuma. Možda Džonstona."
"Onog tupsona", reče Čak. Simulakrum može da radi do neke mere
autonomno, ali u operacijama ove vrste, premnogo odluka se zahteva;
prepušten samome sebi, Denijel Magbum bi se brzo odao, i svi bi saznali da je
proizvedeni predmet. Magbum će hodati i pričati, ali kad doðe vreme za
odlučivanje o politici - tada će neki dobar operator, koji sedi u punoj
bezbednosti u Nivou Jedan zgrade CIA u San Francisku, preuzeti kontrolu nad

njim.
Dok su parkirali točak na krovno sletište Net Vajlderove kancelarijske

zgrade, Elvud reče zamišljeno: "Baš nešto mislim, Čak, možda bi ti voleo da
rukuješ Denijem. Džonston, kao što i sam kažeš, nije najbolji."

Čak, iznenaðen, baci pogled ka njemu. "Zašto? To nije moj posao." CIA je
imala poseban korpus ljudi osposobljenih za animiranje simulakruma.

"To, kao znak dobre volje prema tebi", reče Elvud lagano, zagledan u
gusti popodnevni gradski vazdušni saobraćaj koji je ležao poput sloja dima
na gradu. "Da bi ti, hoćemo li tako reći, mogao biti sa svojom suprugom."

Posle nekog vremena Čak reče: "Bespogovorno ne."
"Onda motri na nju."
"Zbog čega?" Osetio je zbunjeni gnev. I ogorčenje.
"Budimo realistični", reče Elvud. "Psiholozi CIA vide očiglednu činjenicu
da si ti i sad zaljubljen u nju. A za Dena Magbuma trebaće nam operator sa
punim radnim vremenom.
Petri bi mogao nekoliko nedelja pisati tvoje tekstove; uzmi ovaj posao,
oprobaj se malo, vidi da l' ti se sviða, pa ako ne, odbaci ga i vrati se
tekstovima. Zaboga, pa ti si godinama programirao simiće, trebalo bi da ti
rad preko daljinskog upravljanja doðe kao najprirodnija stvar. Mogao bih da
se kladim na to. Otputovao bi istim brodom kao Meri, spustio se na Alfu Tri
M2 u isto vreme..."
"Ne", ponovi Čak. Otvori vrata točka, iskorači na površinu sletišta.
"Vidimo se kasnije; hvala za vožnju."
"Znaš", reče Elvud, "mog'o bih ja tebi da naredim da preuzmeš tog sima.
I bih, kad bih mislio da je to u tvom interesu. Što možda i jeste, itekako. Evo
šta mislim da ću uraditi: izvadiću dosje tvoje žene - iz FBI - i pregledaću ga.
Pa, kad vidim kakva je to osoba..."
Odmahnu rukom. "Odlučiću na osnovu toga."
"A kakva bi to osoba trebalo da ona bude", upita Čak, "pa da ja nju uhodin
kroz oči cijaškog simulakruma?"
Elvud reče: "Žena kojoj se vredi vratiti." On zatvori vrata točka; Petri
upali motor, i točak se hitnu u predvečernja nebesa. Čak ostade da gleda tu
uzlaznu putanju.
Cijaški način razmišljanja, reče on sebi zajedljivo. Pa, dobro, trebalo bi da
sam dosad, već, naviknut na to.
Ali Elvud je bio u pravu u pogledu jedne stvari. On, Čak, zaista je ranije
programirao mnogo simulakruma, ugradio u njih retoriku smišljeno
ubedljivu. Ako bi preuzeo voðenje tog 'Magbuma', ili kako ga već zovu, mogao
bi - ovo ga navede da zastane - mogao bi preobraziti tog simulakruma u
delikatno podešeni instrument, u mašinu koja vodi, zavodi, i, da, čak i kvari
ljude oko sebe. On lično, Čak, ne bi nikad mogao biti tako ubedljiv govornik;
samo kroz svoju veštinu postajao je maestralan.

Denijel-Den Magbum bi mogao, u Čakovim rukama, postići mnogo što
šta kod Meri Ritersdorf. Što nikom nije poznato bolje nego njegovom gazdi,
Džeku Elvudu. Nije čudo što je Elvud predložio baš to.

Ali u tom poduhvatu krio se i potencijal za vrlo uvrnute mogućnosti. Cela
stvar bila mu je odbojna; uzmicao je od nje, intuicijom osećao da bi moglo
ispasti ogavno.

Pa ipak, ne može ni da odbije tek tako, bez razmišljanja; nisu stvari - nije
ni život sam, postojanje na Zemlji - tako otvorene, iskrene.

Možda bi rešenje bilo da daljinsku kontrolu vrši neko drugi, ali neko u
koga on ima poverenja. Recimo, Petri. Neko ko bi štitio njegove interese.

Onda pomisli: a šta su, zapravo, moji interesi?
Voðen samo refleksima, duboko zamišljen, poče silaziti rampom u
unutrašnjost graðevine. Zato što mu je jedna nova pomisao, koju nije
predložio njegov poslodavac Džek Elvud, neopaženo uklizila u um.
Razmišljao je: postoji nešto što bi se pod ovim okolnostima moglo
postići. Simulakrum CIA i Meri; to dvoje, zajedno, na jednom prirodnom
satelitu jedne planete - u sasvim drugom zvezdanom sistemu... okruženi
psihijatrijskim slučajevima koji sačinjavaju čitavo jedno ludo društvo. Moglo
bi, moglo bi da 'proðe', pod tako izuzetnim okolnostima.
To nije bila ideja o kojoj bi mogao sa bilo kim razgovarati; zapravo mu je
bilo teško da je saopšti čak i samom sebi. Meðutim, imala je svoje prednosti u
odnosu na samoubistvo; a ovo drugo je on, zamalo, postigao.
Pod tim okolnostima ja bih mogao, zaista, uspeti da je ubijem, reče on
sebi. Pomoću robota CIA, pomoću jednog konstrukta firme 'Dženeral
Dajnamiks'. Pred zakonom bih imao prilično dobre izglede da budem
osloboðen, jer simulakrumi kojima se rukuje sa takve daljine često postupaju
i po svojoj sopstvenoj volji; njihova autonomna kola često preovladaju u
odnosu na uputstva koje im neko šalje 'daljincem'. Pa, vredelo bi pokušati.
Pred sudom ću se braniti da je simulakrum postupio svojevoljno; mogu
pribaviti nebrojeno mnoštvo stručnih radova u kojima se dokazuje da
simulakrumi često rade takve stvari... Istorija CIA prepuna je operacija u
kojima su, u presudnim trenucima, simulakrumi iz takvih razloga zabrljali.
Na tužiocu će biti da dokaže, ako ikako može, da sam ja dao
simulakrumu presudnu naredbu.
Doðe do vrata Neta Vajldera; ona se otvoriše, i on uðe, još i sad duboko
utonuo u misli.
Možda jeste dobra zamisao, možda nije; svakako se o njenim dobrim
stranama može raspravljati - već i iz moralnih razloga, ako ne iz praktičnih. U
svakom slučaju, to je jedna od onih ideja koje kad se jednom zakače za tebe,
nikako te ne puštaju; prava idee fixe, ušla je u njegov um, došla da ostane, ne
može se izagnati.
Ne bi to bio, ni u kom slučaju, čak ni teorijski, 'savršeni zločin'. Teška

sumnja pala bi odmah na njega; oblasni ili državni tužilac, ili već ko bude
nadležan za takav slučaj, vrlo brzo i tačno bi pogodio šta je stvarno bilo.
Dosetili bi se i reporteri domo-novina: neki od njih su meðu najprodornijim
umovima Amerike. Ali podozrevati, i dokazati, to su dve sasvim različite
stvari.

Do neke mere moći će i da se krije iza zavese tajnosti, koja uvek zaklanja
sve delatnosti CIA.

Više od tri svetlosne godine, ogromno rastojanje. Svakako preveliko da
bi se pod normalnim okolnostima mogao, preko njega, izvesti kapitalni
zločin. Mnogo koji delić elektromagnetnih signala, prilikom potonuća u
hipersvemir i izranjanja iz njega, mogao bi razumno biti protumačen kao
posledica dejstva nasumičnih prirodnih činilaca.

Advokat odbrane, ako išta valja, može prokleto mnogo postići već
insistiranjem na toj jednoj poenti.

A Net Vajlder je takav advokat.

5.

Te večeri, pošto je obedovao u restoranu 'Plava lisica', on pozva svog
gazdu Džeka Elvuda na kućni broj.

"Voleo bih da vidim to stvorenje kome ste prikačili naziv Den Magbum",
reče oprezno.

Na malom ekranu lice njegovog šefa zgužva se u osmeh. "Važi. Nema
problema; vrati se u tu rupu koju si iznajmio, a ja ću poslati Dena da skokne
donde. On je ovde, u mojoj kući. Pere mi sudove. Šta te je navelo da se
odlučiš?"

"Nije bilo nekog posebnog razloga", reče Čak i prekide vezu.
Vratio se u svoj stančić - u noći; soba je, sa delimično neispravnim
svetiljkama uvučenim u zidove, izgledala više deprimirajuća nego ikad. On
sede da čeka Dena.
Začu, tako reći istog trenutka, jedan glas u hodniku, muški glas koji je
pitao za njega.
Onda mu se u mozgu uobličiše misli ganimedskog ljigavca. "Gospodine
Ritersdorfe, u hodniku je jedan džentlmen koji te traži; molim otvori mu
vrata i pozdravi ga."
Čak priðe vratima i otvori ih.
U hodniku je stajao čovek srednjih godina, niskog rasta, trbušast, u
staromodom odelu.
"Jesi ti Ritersdorf?" upita taj tmurno. "Isssuse, koji ćumez. Ovde, bre, sve
gamiže od ne-Zemljana, i to nekih nenormalnih - šta š' ti, kao Zemljan, ovde?"
Čovek obrisa džepnom maramicom crveno, znojavo lice. "Ja sam Bani
Hentmen. Ti si taj koji je napisao tekstove, a? Ili je ovo sve skupa
nesporazum?"
"Ja sam pisac tekstova za simulakrume", reče Čak. Ovo je izazvala,
naravno, Meri; zapela je da mu namesti bolje prihode da bi mu ih uzela posle
razvoda.
"Kako to da me nisi prepoznao?" upita Bani Hentmen nezadovoljno. "Zar
nemam svetsku slavu? Ili možda ti ne gledaš televiziju?" Razdražljivo povuče
dim iz cigarete. "Dakle, ovde sam. Ovde sam. Je l' o'š il ne'š radiš za mene?
Slušaj ti, Ritersdorfe - nisam ja navikao da idem kod ljudi i moljakam. Al' to
tvoje je dobro, moram priznati. Gde ti je stan? Ili moramo stajati ovde nasred
hodnika?" Vide poluotvorena vrata Čakovog stančića; odmah poðe ka njima,
uðe i nestade unutra.
Razmišljajući brzo, Čak poðe za njim. Očito, ovog Banija neće moći lako
da se otarasi.
Ali Hentmenovim prisustvom on, zapravo, ništa ne gubi; čak je to dobra
prilika da se proveri uspešnost robota zvanog Den Magbum.

"Tebi je jasno", reče on Hentmenu, zatvorivši za sobom vrata stana, "da
ja ovaj posao ne tražim aktivno."

"Da, da", reče Hentmen, klimajući glavom. "Ti si rodoljub - voliš ono,
tajni agent, te stvari. Slušaj." On mahnu podignutim prstom prema Čaku. "Ja ti
mogu platim triput više nego oni. Imaćeš i mnogo više slobode u pisanju.
Mada će, naravno, moja reč biti poslednja kad se odlučuje šta ćemo upotrebiti
i kako će tačno da glasi." Užasnuto se osvrtao po stančiću. "Jiiik. Podseća me
na moje detinjstvo u Bronksu. Mislim, ovo je pravo siromaštvo. Šta je bilo,
žena te 'počistila' u razdeobnoj parnici?" Njegove oči, mudre i pune
saosećanja, zasvetlucale su. "Da, to ume da bude gadno; znam. Triput sam se
ja razvodio, i svaki put me je koštalo stravično. Zakon je na strani žene. Ta
tvoja žena; jeste privlačna, ali..." Mahnuo je rukom. "Ne znam. Nekako je
hladna, razumeš ti mene?

Nekako - proračunata. Ne zavidim ti. Sa takvom ženom kad počinješ
neku vezu, moraš dobro paziti da te ona ne upetlja ni u kakve zakonske
čvorove. Obezbediš da je stvar van zakona; znaš, samo sastanci." On osmotri
Čaka. "Ali ti si od onih koji su skloni da se ožene; vidim to. Igraš pošteno.
Takva žena može tebe da gazi sa obe gusenice. I kad te ostavi, da budeš
spljeskan kao dupe od crva."

Na vratima se začu kucanje. Istovremeno se misli ganimedskog sluzavog
stvorenja, Lorda Teciostrige, pojaviše u Čakovoj svesti. "Drugi posetilac,
Ritersdorfe. Ovog puta mlaði."

"Izvinite", reče Čak Baniju Hentmenu, ode do vrata i otvori ih.
"Ko izvodi trik sa telepatijom?" mumlao je Hentmen iza njega.
Mlad čovek oduševljenog lica, zgodan, izuzetno dobro obučen, u
najmodernijem odelu braće Harding, reče, videći Čaka: "Gospodin Ritersdorf?
Ja sam Denijel Magbum.
Gospodin Elvud je zatražio da svratim do Vas."
Dobro napravljen simulakrum; Čak nikada ne bi pogodio. Uvidevši sad
da je tako, on oseti veliko olakšanje. "Svakako", reče. "Uði." Povede
simulakruma u stančić.
"Magbume, ovo je slavni TV komičar Bani Hentmen. Znaš, onaj, jaa-jaa
buum-buum Hentmen sa velikim kostimom u vidu zrikavog zeca sa
klempavim ušima."
"Kakva čast!" reče Magbum i pruži ruku; njih dvojica se rukovaše,
odmeravajući jedan drugog. "Mnogo puta sam gledao vaš šou. Pravi džumbus
smehotresnog veselja."
"Mmm-da", progunða Bani, bacivši mrzovoljan pogled ka Čaku.
Čak reče: "Den je novi službenik u mojoj kancelariji; sada ga srećem prvi
put." Dodade:
"Odsad ću raditi s njim."
"Ne, bre, 'ej", reče Bani Hentmen silovito. "Odsad radiš za mene -

razumeš? Doneo sam ugovor; rek'o sam mojim advokatima da ga sastave."
Poče preturati po unutrašnjem džepu sakoa, mršteći se.
"Jesam li nešto prekinuo?" upita Magbum, uzmičući korak-dva, sa puno

poštovanja.
"Mogu se ja vratiti kasnije, Ritersdorfe. Ili, ako te mogu tako zvati: Čak."
Hentmen ga osmotri. Onda slegnu ramenima i poče rasklapati papir sa

ugovorom.
"Pogledaj ovo. Vidi koliko ćeš biti plaćen", reče, upirući cigaretom ka

jednom mestu u ugovoru. "Mogu li ove tajne agiše da ti plate išta slično? A
vidi, zasmejavati Ameriku, to je rodoljubivo; podiže moral, doprinosi da
potučemo komunjare. Zapravo je rodoljubivije od ovog što sad radiš; ti
simulakrumi, to su sve grudve hladnog flada - naježim se od njih."

"Slažem se", reče Den Magbum. "Ali, gospodine Hentmen, postoje
argumenti u prilog i druge strane. Ako dozvolite za utrošim trenutak vašeg
vremena, objasniću. Ovaj naš Čak, ovde prisutan, obavlja posao koji ne može
obaviti niko drugi. Programiranje simulakruma je umetnost; bez stručnog
programiranja, oni su samo hrpe materijala, tako da svako, pa i malo dete,
može odmah prepoznati da nisu ljudska bića. A kad su programirani kako
valja..." Osmehnuo se. "Nikad niste videli Čakove simulakrume u dejstvu.
Neverovatno je." On zastade, pa dodade: "I gospodin Petri dobro radi. U
ponečemu, zapravo, i bolje."

"Možda treba da zaposlim tog Petrija", reče Bani Hentmen smračeno.
"Ako je tol'ko dobar."

"Pa, za vaše potrebe", reče Magbum, "Petri je možda bolji. Znam ja koji se
element u Čakovim scenarijima vama dopada, ali problem je u sledećem: to je
kod njega sporadično. Pojavi se i nestane. Ne verujem da bi on mogao
svakodnevno, sa punim radnim vremenom, proizvoditi komedije, a kod vas
bi to morao. Meðutim, kao samo jedan sastojak meðu mnogima, njegova
duhovitost..."

"Ma, beži, bre, odavde", reče Bani Hentmen nezadovoljno Magbumu.
Zatim se obrati Čaku: "Ne volim razgovore utroje; zar ne možemo poći na
neko drugo mesto?" Lepo se videlo da mu Den Magbum smeta... štaviše činilo
se da Hentmen oseća da nešto nije u redu.

U Čakovoj svesti opet su iskrsnule misli ljigavca. "Ona devojka, koja je
divna i predivna, iako nije, kao što si primetio, dala da joj se veštački rašire
bradavice na dojkama, ulazi u zgradu. Traži tebe. Već sam joj rekao da doðe
gore."

Videlo se da misli ljigavca prima i Bani Hentmen, koji zastenja očajno.
"Mi, izgleda, baš nikako ne možemo razgovarati? Ko je sad, do vraga, ta
ženska?" Okrete se i besno zapilji u vrata.

"Gospoðica Trieste neće ometati vaš razgovor, gospodine Hentmen",
reče Den Magbum, a Čak baci pogled na simulakruma, iznenaðen da taj stvor

ima neko mišljenje o Džoani.
Ali simulakrum beše daljinski kontrolisan; to je Čaku bilo jasno već

sledećeg trenutka.
Ovo nije moglo biti programirano; Petri, dakle, sedi u zgradi CIA u San

Francisku i upravlja.
Vrata se otvoriše i Džoan Trieste uðe, oklevajući. Na sebi je sada imala

sivi džemper i
'dirndl' haljinu; na nogama, nikakve čarape, samo cipele sa visokim,

tankim potpeticama.
"Da li ti smetam, Čak?" upita ona. "Gospodine Hentmen", reče i pocrvene

kao cvekla, do ušiju. "Gledala sam Vas stotinama puta, i uverena sam da ste
najveći živi komičar. Veliki ste kao Sid Cezar i drugi velikani komedije iz
prošlosti." Blistavih očiju, ona priðe Baniju Hentmenu, stade sasvim blizu
njega, ali pomno izbegavajući svaki dodir. "Jesi li ti prijatelj Banija
Hentmena?" upita ona Čaka. "Volela bih da si mi rekao."

"Mi pokušaaavamo", zaječa Bani Hentmen, "da sklopimo jednu poslovnu
pogodbu.

Mislim, kako mi to da postignemo?" Znojeći se jako, on se poče šetkati
po maloj dnevnoj sobi. "Odustajem", reče on. "Ne mogu te angažovati; ne
dolazi u obzir. Previše ljudi poznaješ. Pisac treba da bude povučen,
usamljenik."

Džoan Trieste nije bila zatvorila vrata stančića; sada kroz njih uðe
ljigavac, laganim, talasavim puzanjem. "Gospodine Ritersdorfe", doðoše
njegove misli Čaku. "Moram o nečem hitnom razgovarati s tobom, nasamo.
Hoćeš li, molim te, preći preko hodnika, u moj apartman?"

Hentmen okrete leða, zaskiča od uskraćenosti, priðe prozoru i tamo
stade, gledajući napolje.

Čak, u nedoumici, poðe sa ljigavcem preko puta, u ljigavčev stan.
"Zatvori vrata i priði mi bliže", reće sluzavo biće. "Ne bih želeo da oni
drugi uhvate moje misli."
Čak posluša.
"Ta osoba, Denijel Magbum", pomisli ljigavac, ne velikom glasnoćom
misli, "nije ljudsko biće. On je konstrukt. Nema nikakve ličnosti u njemu;
njime upravlja, sa izvesne udaljenosti, neka osoba. Smatrao sam da bi trebalo
da te upozorim, pošto si ti, ipak, moj komšija."
"Hvala", reče Čak, "ali to sam već znao." Sada se, meðutim, osećao
nelagodno; ne bi bilo prihvatljivo da ljigavac zaviruje u njegove misli, s
obzirom na to u kom pravcu su one išle u poslednje vreme. "Čuj", poče Čak, ali
ljigavac ga preduhitri.
"Već sam skenirao graðu u tvom umu", obavesti ga ljigavac. "Tvoje
neprijateljstvo prema tvojoj ženi i tvoje ubilačke porive. Svako u nekom
razdoblju svog života ima takve porive; bilo bi, u svakom slučaju, nekorektno

da ja o njima raspravljam sa ma kim trećim.
Kao sveštenik ili doktor, telepata mora..."
"Onda, ne raspravljajmo", reče Čak. Znanje koje ovaj ljigavac poseduje o

njegovim namerama baca novu svetlost na njih; možda ne bi bilo mudro
nastaviti. Ako bi javni tužilac mogao dovesti Lorda Teciostrigu u sudnicu...

"Na Ganimedu", proglasi ljigavac, "osveta je sveta; osvetiti, znači učiniti
svetinju. Ako mi ne veruješ, reci svom advokatu, gospodinu Netu Vajlderu, da
potraži podatke o tome.

Ja ni najmanje nisam protiv usmerenja tvojih zaokupljenosti; one su
beskonačno bolje od ranijeg samoubilačkog poriva koji je suprotan prirodi."

Čak se pokrete da iziðe iz ljigavčevog iznajmljenog stančića.
"Čekaj", reče ljigavac. "Još nešto; u zamenu za moje ćutanje... tražim
jednu uslugu."
Znači, ipak je u ovome bila udica. Čak nije bio iznenaðen; Teciostriga je,
ipak, biznis-stvorenje.
Ljigavac reče: "Insistiram, Ritersdorfe, da prihvatiš zaposlenje koje ti
Hentmen nudi u ovom trenutku."
"A moj posao kod CIA?" zapita Čak.
"Ne moraš ga napustiti; možeš imati oba ta zaposlenja istovremeno."
Misli ljigavca bile su samopouzdane. "Malo da, ovaj, radiš na crnjaka."
"'Na crnjaka'", ponovi Čak. "Odakle tebi taj izraz, molim te?"
"Ja sam stručnjak za zemaljsko društvo", obavesti ga ljigavac. "Moj plan
je da ti danju radiš za CIA, a noću za Banija Hentmena. Da bi ovo izdržao, biće
ti potrebne droge, talamusni stimulanti iz klase hekso-amfetamina, koje su
ilegalne na Zemlji. Meðutim, ja ću te njima snabdevati; imam jake veze ovde
na Zemlji, pa mi neće biti teško da ih nabavim. Neće ti uopšte biti potrebno
da spavaš, jer će metabolizam tvog mozga biti podstican dejstvom..."
"Radni dan od šesnaest sati! Bolje bi mi bilo da te pustim da odeš kod
pandura."
"Ne bi bilo bolje", reče ljigavac. "Jer, evo kako ide dalje. Ti ćeš se uzdržati
od ubistva, jer ćeš znati da su tvoje namere unapred poznate vlastima. Iz tog
razloga nećeš izbrisati iz postojanja tu zlu ženu; odustaćeš od svoje sheme i
dozvolićeš joj da živi."
Čak reče: "Otkud ti znaš da je Meri 'zla žena'?" Zapravo, pomisli on, šta ti
uopšte znaš o zemaljskim ženama?
"Iz tvojih misli doznao sam za mnogobrojne male sadističke postupke
kojima je ona tebe mučila tokom godina; to je nesumnjivo demonski, po
merilima svake, bilo koje, kulture.
Zbog pretrpljenog, ti si bolestan, pa ne možeš sagledati stvarnost
ispravno; eto, na primer, vidi kako se opireš izuzetno privlačnoj ponudi
gospodina Hentmena."
Neko pokuca na vrata; ona se otvoriše i Bani Hentmen zaviri unutra, sav

ljut. "Ja mora idem. Kako glasi tvoj odgovor, Ritersdorfe? Da ili ne? Samo, ako
ćeš sa mnom, ne možeš povesti nikoga od ovih vanzemaljskih želatinskih
organizama sa sobom; nego, sam ti."

Ljigavac poče zračiti svoju misao: "Gospodin Ritersdorf će prihvatiti
vašu ljubaznu ponudu, gospodine Hentmen."

"Šta si mu ti", upita Bani Hentmen, "agent?"
"Ja sam kolega gospodina Ritersdorfa", saopšti ljigavac.
"U redu", reče Hentmen i dade ugovor Čaku. "Ovde piše da si angažovan
na razdoblje od osam nedelja; nedeljno moraš predati jedan scenario za jedan
ceo sat komedije. Takoðe moraš jednom nedeljno učestvovati na konferenciji
sa ostalim piscima. Plata ti je dve hiljade zemljoplanskih kožica nedeljno; je li
to u redu?"
Bilo je više nego u redu; bilo je dvaput više nego što je očekivao. Uze
ugovor i potpisa ga, pod pogledom ljigavca.
"Evo, ja ću biti svedok potpisa", reče Džoan Trieste; i ona je maločas ušla
u stan, i sad je stala uz njih. Džoan se potpisa, kao svedok, na sva tri primerka
ugovora, a Bani uze sva tri i strpa ih natrag u džep; onda se doseti da jedan
ide Čaku, pa ga izvadi i dade mu ga.
"Čestitamo", reče ljigavac. "Ovo treba proslaviti."
"Ja ne", reče Bani Hentmen. "Mora idem. Aj' zdravo, Ritersdorfe. Čućemo
se; daj da ti instaliraju bar video-telefon u ovaj propali ćumez u kome si se
skunatorio. Ili se preseli u nešto bolje."
"Nas troje", reče ljigavac, "možemo proslaviti. Znam jedan bar u kome
pristaju da uslužuju ne-Z-e. Ja čestim. Ovaj, htedoh reći, častim."
"Fino", reče Čak. Ionako nije želeo da ostane sam. Ako bi ostao sam, bila
bi to naprosto još jedna prilika Meri da ga naðe.
Otvoriše vrata i videše pred sobom, na sveopšte iznenaðenje, jednog
poznatog mladog čoveka bucmastog lica, koji ih je čekao u hodniku. Denijela
Magbuma.
"Pardon", izvini se Čak. "Ja zaboravio na tebe."
"Mi odlazimo da proslavimo", objasni ljigavac Magbumu, cureći u
hodnik. "Pozvan si i ti, uprkos okolnosti da nemaš um i da si samo jedna
prazna ljuštura."
Džoan Trieste radoznalo pogleda prvo Magbuma, a zatim Čaka.
Da bi joj ovo objasnio, Čak reče: "Naš Magbum je, vidiš, robot u
vlasništvu CIA. Njime upravljaju iz naših kancelarija u S. F." Magbumu reče:
"Ko te vodi? Petri?"
Magbum, sa osmehom, reče: "Sad sam na režimu autonomije, to jest
samoupravljanja, gospodine Ritersdorf; gospodin Petri se isključio čim ste vi
izišli iz svog stana. Zar ne nalazite da dobro radim? Eto, mislili ste da sam
daljinski upravljan, a nisam." Činilo se da je simulakrum izvanredno
zadovoljan sobom. "Zapravo", reče on, "mogu ja da izvučem celo ovo veče na

sopstvenim kolima; sposoban sam da odem u taj lokal sa vama, da pijem i
proslavljam, ponašam se potpuno onako kako bi se ponašao ne-simulakrum,
pa možda u ponečemu i bolje."

Znači, ovo je, razmišljao je Čak dok su hodali ka silaznoj rampi, oruðe
pomoću koga bi trebalo da vratim mojoj ženi za nepravde koje mi je učinila.

Ljigavac uhvati njegove misli i upozori ga: "Imaj na umu, Ritersdorfe,
gospoðica Trieste je iz policijske stanice Ros."

"I jesam", reče Džoan. Ona je čula misao ljigavca, ali Čakove misli nije.
"Zašto si to domislio Ritersdorfu?" upita Džoan.

"Smatrao sam", reče joj ljigavac, "da zbog te činjenice ti nećeš morati da
se suočiš sa njegovim ljubavnim pokušajima."

Ovo objašnjenje kao da ju je zadovoljilo. "Mislim", reče ona ljigavcu, "da
bi trebalo da ti malo više gledaš svoja posla. Vi, Ganimedanci, zbog toga što
ste telepate, zaista se trpate tamo gde vam nije mesto." Zvučala je
nezadovoljno.

"Izvinjavam se", reče ljigavac, "ako sam pogrešno ocenio tvoje čežnje,
Džoan Trieste; oprosti mi." Čaku domisli: "Očigledno je da će gospoðica
Džoan tolerisati ljubavne poduhvate s tvoje strane."

"E, Isusa mi", požali se Džoan. "Molim te da gledaš svoja posla! Okani se
cele te teme, važi?" Bila je pobledela.

"Teško je", ljigavac pomisli, neutešno, ali ne do nekog odreðenog,
"zadovoljiti zemaljske cure." Zatim, preostalim putem do bara, ljigavac dobro
pripazi da ne pomisli više ništa glasno.

Kasnije, kad su sedeli u jednom separeu - ljigavac kao velika žuta hrpa
sluzi na sedištu koje beše tapacirano lažnom štavljenom kožom - Džoan
Trieste reče: "Mislim da je divno, Čak, što ćeš raditi za Banija Hentmena;
koliko uzbudljivo to mora biti."

Ljigavac pomisli: "Pada mi na um, gospodine Ritersdorfe, da bi trebalo
da se uzdržite, ako je ikako moguće, od saopštavanja vašoj supruzi činjenice
da sad imate dva zaposlenja. Ako bi to znala, ona bi tražila da vam uzme
mnogo više para pri razvodu, a posle, mnogo veću alimentaciju."

"Tako je", reče Čak. Bio je to dobar savet.
"A pošto će ona doznati da radite za Banija Hentmena", nastavi ljigavac,
"najbolje je da priznate tu činjenicu, a da prikrijete da ste zadržali posao kod
CIA. Zamolite svoje saradnike u CIA, a naročito tvog neposrednog
pretpostavljenog, gospodina Elvuda, da vas ne odaju."
Čak klimnu glavom.
"Ishod ovoga", ukaza ljigavac, "ishod te jedinstvene situacije da neko
ima dva zaposlenja istovremeno, biće sledeći: i kad te ona odrapi pri razvodu,
i kad joj budeš posle plaćao alimentaciju, imaćeš dovoljno para za udoban
život. Jesi li pomislio na to?"
Ako bi bio iskren, morao bi priznati da nije gledao toliko daleko u

budućnost. Ljigavac je mnogo dalekovidiji od njega; on se, zbog toga, oseti
prevaren.

"Uviðaš", reče ljigavac, koliko se ja brinem za tvoje interese. Moje
navaljivanje da prihvatiš ponudu zaposlenja kod Hentmena..."

Džoan Trieste ga prekide. "Mislim da je užasno kako vi Ganimedanci
izigravate bogove igrajući se sa ljudskim životima." Gledala je ljigavca besno.

"Ali razmotri ovo", reče ljigavac učtivo. "Ja sam sastavio tebe i
Ritersdorfa. I ja predviðam - mada priznajem da nisam prekognitivac - da će
nastati velika i uspešna delatnost vas dvoje na području seksualnog."

"Zaveži!" odbrusi Džoan žestoko.
Posle njihove proslave u baru, Čak je 'istovario' ljigavca kući, otarasio se
Dena Magbuma, pozvao mlazni taksi i otpratio Džoanu Trieste do njenog
stana.
Dok su se vozili zajedno u zadnjem delu taksija, Džoan reče: "Drago mi je
što više nisam u blizini Lorda Teciostrige; baš je dosadan s tim neprestanim
čitanjem naših umova. Ali istina je da je on nas dvoje..." Zaćutala je, nagnula
glavu na jednu stranu i stala da sluša pažljivo. "Dogodila se nesreća." Ona
odmah dade nova uputstva taksiju. "Potrebna sam.
Neko je poginuo."
Stigavši na lice mesta, videše prevrnut džet-skakač; u sletanju mu je
rotor iz nekog razloga otkazao, pa se skakač obrnuo u vazduhu, udario o
bočnu stranu susedne zgrade i prosuo svoje putnike. Pod 'pokrivačem'
improvizovanim na brzinu od nekoliko džempera i kaputa, jedan postariji
čovek ležao je bled i bezglasan; oko njega su stajali policajci i pokazivali
svima prisutnima da se udalje, i Čak shvati da je to poginuli.
Džoan pohita pravo do nastradalog; Čak je ostao uz nju i otkrio da
policija tako propušta i njega. Kola hitne pomoći već su stigla; nestrpljivo su
zujala, željna da počnu putovanje do bolnice Ros.
Džoan se sagnula da prouči mrtvaca. "Pre tri minuta", reče ona, napola
sebi, a napola Čaku. "U redu", reče ona, "ti samo pričekaj jedan minut; ja ću
njega vratiti pet minuta unazad." Poče pregledati novčanik poginulog, koji je
dobila od jednog policajca. "Erl B.
Akers", promrmlja ona i sklopi oči. "Ovo će uticati samo na gospodina
Akersa", reče ona Čaku. "Naime, tako bi trebalo biti. Ali u tim stvarima nikad
nije sasvim sigurno..." Njeno lice poče se malo naprezati i nadimati;
usredsreðivala se. "Bolje se ti udalji", reče ona Čaku. "Da ne zahvati i tebe."
On ustade i udalji se. Šetkao se u hladnom noćnom vazduhu, pušio
cigaretu i osluškivao limene zvuke iz radio-stanica u policijskim kolima;
okupila se gomila radoznalaca, a saobraćaj je oko njih proticao usporeno,
stalno požurivan od policije.
Devojka sa kojom je zaista neobično imati vezu, pomisli on. Policajka, pa
još psihomoćna... Pitam se šta bi učinila kad bi znala šta nameravam da

postignem pomoću Magbuma, sima. Verovatno je Lord Teciostriga u pravu:
bilo bi katastrofalno kad bi saznala.

Džoan mu mahnu da joj priðe, i reče: "Doði."
On žurno priðe.
I sad onako pokriven, postariji čovek je disao; njegova prsa su se malo
uzdizala i spuštala, a na usnama su se pojavili mehurići pljuvačke.
"Vraćen je četiri minuta kroz vreme", reče Džoan. "Opet je živ, ali u
nesreći je bio. To je najbolje što sam uspela postići." Klimnula je glavom
simulakrumima-medicinarima; oni se istog trena sjatiše oko ranjenika.
Saginjali su se, a onaj koji je meðu njima bio starešina upotrebljavao je, činilo
se, prenosivi rendgenski skener da bi proučio anatomiju ranjenika. Tragao je
za najgorim oštećenjem. Onda se okrete jednom svom drugaru i s njim
razmeni misli; mlaði simulakrum otvori svoju metalnu slabinu i izvuče jednu
kartonsku kutiju, koju odmah otvori i pocepa.
U kutiji je bila posuda sa veštačkim pankreasom; Čak vide, pod farovima
policijskih kola, informacije štampane na odbačenoj kartonskoj ambalaži.
Simulakrumi počeše hiruršku operaciju, na samom mestu nesreće; jedan
dade stradalniku lokalnu anesteziju, a drugi, pomoću svoje složene hirurške
ruke, poče da seče kožu čoverkovog stomaka, iznad slezine.
"Mi smo sada slobodni", reče Džoan Čaku; on se trže. Bio se zaneo u
netremično posmatranje simulakrumskog rada. "Završila sam svoj posao."
Zavukla je šake u džepove kaputa, sitna i vitka, i pošla nazad, do njihovog
mlaznog taksija; ušla i sela da sačeka njega. Izgledala je umorno.
Dok su se taksijem udaljavali od mesta nesreće, Čak reče: "Ovo mi je prvi
put da vidim medicinske simulakrume na delu." Bilo je upečatljivo; sad je još
bolje shvatio kakve se izvanredne sposobnosti ugraðuju tim pseudo-ljudima
koje projektuje i proizvodi firma
'Dženeral Dajnamiks'. Naravno, on je nebrojeno puta pre toga video
simulakrume CIA, ali ništa slično ovome danas; ovo je u jednom životnom,
suštinskom smislu bilo drugačije. Ovde neprijatelj nije bila samo neka druga
grupa ljudskih bića, sa nekakvim svojim, različitim, političkim uverenjima;
nego smrt sama.
Ali kod simulakruma zvanog Denijel ili Den Magbum biće potpuno
suprotno: neće se voditi borba protiv smrti, nego će smrt biti podstaknuta.
Očigledno, posle ovoga čemu je upravo prisustvovao, on nikada ne može
reći Džoani Trieste svoj plan. Zar to ne nalaže, u isti mah, da se oni više ne
mogu ni viðati? Čini se da je maltene autodestruktivno ponašanje,
organizovati jedno ubistvo, a istovremeno se družiti sa policajkom. Da li on
želi da bude uhvaćen? Je li to neka izopačena verzija samoubilačkog poriva?
"Pola kožice za tvoju misao", reče Džoan.
"Molim?" On žmirnu.
"Ja nisam Lord Ostriga koja curi, znaš; ne mogu pročitati tvoje misli.

Nešto si se umusio; zbog tvojih bračnih problema, pretpostavljam. Volela bih
da imam neki način da te razveselim." Razmislila je o ovome. "Kad stignemo
u moj stan, ti uði, pa..." Najednom je pocrvenela, očigledno se prisetivši šta je
ljigavac rekao. "Samo na pićence", reče ona čvrsto.

"Rado bih", reče on, takoðe se prisetivši kako je glasila prognoza Lorda
Teciostrige.

"Slušaj", reče Džoan. "To što je taj ganimedski petljaroš zavukao svoju
pseudopodiju, ili već šta oni imaju, u naš život, ne znači da..." Zaćutala je,
ljuta; oči su joj blistale od živosti. "Prokletnik. Znaš, on bi potencijalno mogao
biti veoma opasan. Ganimedanci su toliko ambiciozni... pamtiš pod kojim
uslovima su se uključili u rat Zemlje i Alfe? A svi su kao taj Teciostriga - kuju
gvožðe na milion nakovanja istovremeno i stalno njuškaju gde postoji još
neka mogućnost." Njeno čelo se nabora. "Možda bi trebalo da se iseliš iz te
zgrade, Čak. Da se udaljiš od njega."

Za to je malo prekasno, uvide on trezno.
Doleteli su do Džoanine zgrade: bila je to, vide on, moderna graðevina,
prijatna, izuzetno jednostavne arhitekture. Glavninom svojom bila je, kao što
je slučaj kod većine novih zgrada, ispod zemlje. Nije se uzvijala u visinu, nego
je prodirala dole.
"Ja sam na šesnaestom spratu", reče Džoan dok su se spuštali. "Ovo ti je
pomalo kao da stanuješ u rudniku... Ako si klaustrofobičan, utoliko gore po
tebe." Nekoliko trenutaka posle toga, pred njenim vratima, dok je vadila ključ
i uguravala ga u bravu, ona dodade filozofski: "Ali ovo je mudro ponašanje, za
bogataše, za slučaj da Alfanci ponovo napadnu; petnaest spratova nas deli od
vodonične bombe." Ona otvori vrata. Svetlosti u apartmanu se upališe,
mekane, magličaste.
Blistava munja svetlosti zapalaca kroz postojanje i nestade; Čak,
zaslepljen, poče čkiljiti, a onda vide da na sredini sobe stoji, sa foto-aparatom
u rukama, jedan čovek koga je on prepoznao. Prepoznao, ali mu se nije
obradovao.
"Zdravo, Čak", reče Bob Alfson.
"Ko je ovaj?" upita Džoan. "I zašto nas je slikao?"
Alson reče: "Ostanite smireni, gospoðice Trieste. Ja sam advokat
supruge vašeg ljubavnika; nama je potreban dokazni materijal za sudsku
raspravu koja, uzgred rečeno..."
On baci pogled na Čaka. "Koja je već upisana u kalendar Suda, zakazana
za predstojeći ponedeljak u deset sati pre podne, u sudnici sudije Brizolare."
Osmehnuo se. "Ubrzali smo proces; tvoja žena želi da se stvar svrši što je
moguće pre."
"Ispadaj napolje iz ovog stana, ti", reče Čak.
Polazeći ka vratima, Alfson reče: "Veoma rado. Ovaj film koji ja
upotrebljavam - siguran sam da si u CIA imao posla s njim; skup je, ali

koristan." On objasni i Čaku i Džoani.
"Napravio sam Agfom snimak, potencirani. Poznato vam je? Ono što

sada imam u ovom fotoaparatu nije vaš izgled od pre nekoliko trenutaka,
nego prizor onoga što ćete vi raditi u ovom stanu kroz pola sata. Mislim da će
to sudiju Brizolaru zanimati još više."

"Ništa se ovde neće dogaðati u sledećih pola sata", reče Čak, "jer ja sad
odlazim."

Progura se pored advokata i iskorači u hodnik; mora se udaljiti sa ovog
mesta, što pre.

"Mislim da tu grešiš", reče Alfson. "Mislim da će se na filmu naći nešto
vredno.

Uostalom, šta te briga? To je samo jedno tehničko sredstvo, koje će
pomoći tvojoj ženi da lakše postigne razvod; mora se formalno prezentirati
neki dokazni materijal. Ne vidim da ćeš ti tu stradati nešto."

Čak se okrete ka njemu, sav u zabuni. "Ovako kršiti nečiju privatnost..."
"Ma, ti znaš da nikakva privatnost ne postoji već pedeset godina", reče
Alfson. "Pa, zaposlen si u jednoj od obaveštajnih službi; nemoj mene farbati,
Ritersdorfe." On poðe hodnikom, pored Čaka, ležerno do lifta. "Ako želiš jedan
primerak fotografije..."
"Ne", reče Čak. Stajao je i gledao advokata sve dok ovaj ne iščeze sa
vidika.
Džoan reče: "Kad je već tako ispalo, bar uði. On to već ima na snimku."
Držala je otvorena ulazna vrata stana; posle nekog vremena on uðe, nerado.
"Ovo što je on uradio je ilegalno, dabome. Ali, ipak se takve stvari stalno
koriste pred sudom." Ona ode u kuhinju i poče spremati pića; čuo je
zveckanje čaša. "Jesi za jedan merku-pomrač? Imam punu bocu."
"Bilo šta", reče Čak grubo.
Džoan mu donese piće i on ga prihvati refleksno.
Vratiću ja njoj za ovo, odluči Čak. Odluka je doneta: borim se za goli život.
"Tako si se nešto smračio", reče Džoan. "Stvarno te je uznemirila ova
zaseda čoveka sa potencio-foto-aparatom, zar ne? Kako riškaju po našem
životu! Počeo je Teciostriga, a sad, upravo kad smo..."
"Još i sad postoje mogućnosti", reče Čak, "da čovek nešto uradi u
tajnosti. Nešto o čemu niko drugi neće saznati ništa."
"Na primer šta?"
On ne reče ništa. Nastavi da pijucka.

6.

Sa polica, koje su bile u visini njegove glave, mačke počeše da skaču dole;
tri matora narandžasta mačora i jedan šareni vrste 'manks', zatim nekoliko
mačića, delimično Sijamaca, sa veoma krznatim i brkatim licima, pa jedan
gipki, mladi, crni mačor, i, uz veliki napor, jedna ženka vrste 'kaliko', silno
otežala od trudnoće. Sve ove mačke, i uz njih jedan mali pas, naguraše se oko
nogu Ignjata Ledebura, ometajući njegovo nastojanje da iziðe iz kolibe.

Ispred njega su ležali ostaci jednog mrtvog pacova; ulovio ga je ovaj psić,
terijer-pacolovac, a posle su mačke pojele koliko god su htele. Ignjat je to
slušao, u zoru; čuo je njihovo režanje. Bilo mu je žao pacova, koji je verovatno
mislio da naðe nešto u hrpama smeća levo i desno od jedinih vrata ove
kolibe. Pa, i pacov ima pravo na život, jednako kao bilo koje ljudsko biće. Ali,
naravno, pas to ne razume; ubiti, to je nagon, ugraðen u nejako meso psa.
Znači, tu nema moralne krivice, a osim toga, pacovi plaše Ignjata; za razliku
od onih na Zemlji, ovdašnji pacovi imaju spretne ruke, pomoću kojih mogu - i
umeju - da prave primitivno oružje. Ovi su pametni.

Ispred Ignjata stajali su zarðali ostaci autonomnog traktora, odavno van
upotrebe; ovde je istovaren pre nekoliko godina sa nekom nejasnom mišlju
da bi mogao biti opravljen.

Onda su se Ignjatova deca, njih petnaestoro (ili šesnaestoro?) igrala na
traktoru i pobuðivala traktorovu komunikacijsku elektroniku da razgovara sa
njima.

On sada ne vide ono što je želeo naći: neku praznu plastičnu ambalažu
od mleka, koju bi mogao upotrebiti da naloži jutarnju vatricu. Dobro, ništa,
moraće onda da iscepka neku dasku. Velika gomila odbačenih komada drveta
bila je naslonjena na njegovu kolibu, sa strane; tu on poče preturati, tražeći
neku dasku tako slabu da bi je mogao usitniti na taj način što će je nasloniti
na zemlju i na trem, i onda skakati po njoj.

Jutarnji vazduh beše studen, i Ignjat zadrhta i požele da nije izgubio onaj
svoj vuneni sako; na jednoj od dugih šetnji, legao je da se odmori, sako je
presavio i stavio pod glavu kao jastuk, a kad je ustao, zaboravio ga je...
naprosto ga ostavio tamo. I zbogom sakou.

Nije se, naravno, mogao setiti na kom je to mestu bilo; imao je samo
neodreðenu uspomenu da je bilo negde u pravcu Adolfvila, na jedno desetak
dana hoda.

Žena iz jedne od susednih koliba - žena koja je bila njegova, jedno kraće
vreme, ali se on od nje umorio, čim je s njom izrodio dvoje dece - naiðe i poče
se besomučno dernjati na velikog, belog jarca koji je provalio u leju sa
povrćem. Jarac nastavi da jede, maltene do trenutka kad je žena dospela do
njega, a onda se prope, odape zadnjim nogama i skoči napolje; lišće repe još

mu je visilo iz gubice. Jedno jato pataka, uplašeno ovom njegovom
aktivnošću, poče kvakati, u raznim stepenima panike, i bežati kud koja. Ignjat
se nasmeja.

Patke sve shvataju suviše ozbiljno.
Kad je polomio dasku za vatricu, Ignjac se vratio u kolibu, i sad praćen
gomilom mačaka; ali zatvorio im je vrata ispred njuškica; samo je jedno mače
uspelo da se provuče unutra.
Onda Ignjac čučnu pred peć od livenog gvožða, namenjenu za spaljivanje
smeća, i poče pripremati vatricu.
Na kuhinjskom stolu ležala je njegova sadašnja žena, Elzi, i spavala,
pokrivena gomilom ćebadi; neće ni ustati sve dok on ne potpali vatricu i ne
pristavi kafu. Nije joj na tome zamerao. U ovako hladna jutra, nikome se ne
ustaje; Ganditaun se počne buditi tek sredinom prepodneva, izuzimajući,
naravno, one Hibe koji su lutali cele noći.
Iz spavaće sobe, jedine takve u celoj kolibi, doluta jedno malo dete, nago,
sa palcem u ustima. Gledalo je ćutke kako on loži vatru.
Iza deteta je bučao i drečao televizor, na kome je radio zvuk, ali ne i slika.
Deca nisu miogla ništa da gledaju, samo da slušaju. Treba ja to da popravim,
pomisli Ignjat, ali bez osećaja hitnosti; pre nego što je ovaj mesec dobio, na
Da Vinčijevim Visovima, svoju prvu TV stanicu, život je bio jednostavniji.
Htede da pristavi kafu i uvide da jedno parče lonca za kafu nedostaje.
Zato, da ne bi dugo tragao, on napravi 'kafu na ključanje': stavi tiganj vode na
plinski rešo, i kad voda proključa, sruči u nju punu šaku, bez nekog merenja ili
odmeravanja, samlevenog zrnevlja kafe. Topli, prebogati miris ispuni kolibu;
Ignjat udahnu, sa zahvalnošću.
Stajao je još dugo pored peći, Bog bi znao koliko dugo, njušio kafu, slušao
pucketanje vatre koja je grejala kolibu, i tek je tad shvatio, postupno, da mu se
dogaða nova vizija.
Ostade u tom položaju, kao hipnotisan; u meðuvremenu, ono mače koje
se uspelo uvući u kolibu, ispentralo se nekako na sudoperu i tamo pronašlo
masu hrane pretekle od sinoć.
Pohlepno se bacilo na jelo, a ti zvuci i taj prizor mešali su se sa drugim
zvucima i prizorima. A vizija je postajala sve jača.
"Ja bi palentu za doručak", saopšti nago dete na vratima spavaće sobe.
Ignjat Ledebur mu ne odgovori; vizija ga je držala, sada, u drugoj zemlji.
Naime, u zemlji toliko stvarnoj, da za nju nije bilo mesta; toliko stvarnoj, da je
prostorna njena dimenzija bila odstranjena, nije bila nigde. Ali u pogledu
vremena...
Kao da je oduvek bila, mada on u to nije bio siguran. Možda ovo što vidi
ne postoji uopšte u vremenu, bez početka je, pa prema tome, ma šta on
učinio, nikad se neće okončati, jer je preveliko. Možda se sasvim otrglo iz
vremena.

"Ej", promrmlja Elzi. "Di mi e kafa moja?"
"Čekaj", reče on.
"Da čekam? Pa osećam joj miris, Bog je prokleo; gde je?" Izborila se do
sedećeg položaja, razgrnula i bacila pokrivače sa sebe, i videlo se da je naga,
da joj dojke vise.
"Grozno se osećam. Povraća mi se. Pretpostavljam da su tvoja dečurlija u
kupatilu."
Skliznula je sa stola, krenula nesigurnim hodom iz sobe. "Šta si se ukipio
tu?" upita ga.
Na ulazu u kupatilo je zastala, okrenula se, osmotrila Ignjata podozrivo.
Ignjat reče: "Ostav me na miru."
"Na miru - dupe moje. Ti si hteo da stanujem ovde. Nikad nisam želela da
ostavim Frenka." Uðe u kupatilo i tresnu vratima za sobom; ona se odbiše od
ragastova i opet otvoriše; ona ih povuče i pridrža nogom, da ostanu
zatvorena.
Vizija se već završila; razočaran, Ignjat se okrete u drugom pravcu, ode
sa tiganjem punim kafe do stola, pobaca sve one ćebiće i džempere sa njega,
položi dve keramičke čaše - preostale od večere - na sto i napuni ih vrućom
kafom iz tiganja; gusta pena od mlevenog zrnevlja ostade da plovi po
površini, u obe čaše.
Iz kupatila, Elzi progovori: "Šta ti je ono bilo, još jedan tvoj takozvani
trans? Vido s nešto, kao Boga, a? Je li, bre?" Njeno gaðenje bilo je ogromno.
"Ne samo što moram živeti sa Hibčinom, nego baš sa onim jednim koji ima
vizije, kao Skic. Jesi ti Hib il si Skic? Mirišeš kao Hib. Odluči se." Ona povuče
vodu WC-a i iziðe iz kupatila. "A nervozan si kao Mens. To najviše mrzim kod
tebe, tu tvoju stalnu razdražljivost." Ona pronaðe svoju kafu, poče piti. "Ima
soc odozgo!" dreknu besno na njega. "Opet si izgubio džezvu!"
Sad, kad je vizija pobegla, bilo mu je teško da se priseti kakva je bila. To
je bila jedna od nevolja sa vizijama. U kakvom su odnosu one sa
svakodnevnim svetom? Uvek im je pokušavao postaviti to pitanje.
"Videh čudovište", reče on. "Nagazilo je Ganditaun i nogom svojom ga
zdrobilo. Nije ostalo od Ganditauna ništa; samo rupa." Ožalostio se;
Ganditaun mu se dopada, više nego ijedno drugo mesto na ovom mesecu. I
uplašio se, više nego ikad u životu. Ali ništa nije mogao učiniti. Nema načina
da se to čudovište zaustavi; doći će i potući će sve njih, čak i moćne Mense sa
onolikim pametnim zamislima i neumornom aktivnošću. Biće pobeðeni čak i
Pare, koji se upinju da se odbrane od svega - i stvarnog, i nestvarnog.
Ali još nečeg je u viziji bilo.
Iza čudovišta bila je jedna zla duša.
Opazio ju je dok se šunjala da napadne ovaj svet iz potaje, kao neka
svetlucava sluz truleži; i trunulo je sve čega se ona dotakla, čak i gola zemlja je
trunula, i mršavo bilje i drveće. Jedna puna šolja nje bila bi dovoljna da čitava

vaseljena sagnjili; duša koja pripada delatnoj osobi, stvoru koji hoće.
Dakle, dve zle stvari dolaze, prvo dolazi čudovište koje gazi Ganditaun, a

za njim dolazi zla duša; mogu se razdvojiti, i na kraju će otići na dve strane.
Čudovište je žensko, zla duša je muška. I - on sklopi oči. Ovaj deo vizije ga je
užasnuo. To dvoje će se boriti, silna će borba da bude. Ali ne borba dobra i
zla; nego slepa i pusta borba u kalu, bitka dva jednako zagaðena, jednako
opaka entiteta.

Do smrti jednog, možda; a vodiće se na ovom svetu. Oni dolaze, oni stižu,
namerno će uzeti ovaj mesec da im bude poprište i bojište, tu će vojevati
svoju bezvremenu vojnu.

"Ispeci jaja", reče Elzi.
Ignjat, protiv volje, poče tragati po džumbusu oko sudopere; tu negde bi
trebalo da bude jedna kartonska kutija i u njoj jaja.
"Al mora opereš drugi tiganj od sinoć", reče Elzi. "Ja ga ostavila u
sudoperu."
"Važi." Odvrnuo je slavinu za hladnu vodu; zgužvao neke stare novine u
veliku grudvu i njome počeo da riba dno tiganja, debelo skoreno od ostataka
hrane.
Pitam se, pomisli on. Mogu li ja uticati na ishod ove bitke? Da li bi
prisustvo dobra, usred takvog boja, imalo ikakvog dejstva?
Mogao bi da prizove sve svoje duhovne sposobnosti i da pokuša, ne
samo za dobro ovog meseca i svih klanova na njemu, nego i za dobro ta dva
turobna bića. Možda bi im tovar olakšao.
Ideja je to bila koja je navodila na razmišljanje, i on, nastavljajući da dere
novinama po dnu tiganja, poče, ćuteći, da je preispituje. Ne vredi kazati Elzi;
ona bi mu samo rekla da se goni do ðavola. Ona o njegovim moćima ne zna
ništa, jer joj nije ništa ni rekao. A on, kad je u pravom raspoloženju, može da
prolazi kroz zidove, da čita misli drugih ljudi, da leči bolesti, zlim ljudima
namesti da se razbole, utiče na vremenske prilike, opustoši useve na nekoj
njivi ili voćnjaku - može učiniti praktično bilo šta, ako ga uhvati ono pravo
raspoloženje. Sve to proističe iz njegove svetosti.
Čak i podozrivi Pare priznaju da je on svetac. Svako na ovom mesecu to
priznaje, pa čak i Mensi, stalno u poslu i skloni vreðanju drugih ljudi. I oni
pokatkad izdvoje pomalo vremena od svog posla, da ga pogledaju, da ga
primete.
Ako iko može spasti ovaj mesec od ta dva jadna organizma koji se
približavaju, uvide Ignjat, mogu ja. To je moja sudbina.
"Nije ovo svet; ovo je samo jedan mesec", reče Elzi, sa sumornim
prezirom; stojeći ispred peći, oblačila se u svu onu odeću koju je poskidala sa
sebe sinoć. Već nedelju dana ona nosi to isto; Ignjat je uviðao - ne bez
izvesnog zadovoljstva - da je ona već odmakla na putu hibstva; još malo i biće
prava Hibkinja.