Klanovi Alfinog meseca - Philip K. Dick

A dobra je stvar, Hib biti. Jer su Hibi pronašli Čisti put, otarasili se
nepotrebnog.

On otvori vrata straćare i iskorači još jednom u jutarnju hladnoću.
"Di ćeš, bre, eeej?" ciknula je Elzi za njim.
"Na konferenciju", reče Ignjat. Zatvori vrata za sobom i poðe peške,
mačke sve za njim, da naðe Omara Dajamonda, svog kolegu meðu Skicima.
Sad je upotrebio svoje psioničke, neprirodne moći. Teleportovao se tu i
tamo po mesecu, i najzad našao, naravno, Omara u Adolfvilu, na sednici
Saveta, sa po jednim predstavnikom svakog klana. Ignjat se levitacijom
podiže do šestog sprata velike kamene zgrade, ostade da se ljuljuška u
vazduhu ispred prozora; pokuca na prozor i nastavi kuckati sve dok ga oni
unutra ne primetiše i ne otvoriše mu prozor.
"Ledebure, bog te tvoj", reče Hauard Stro, predstavnik Mensa. "Smrdiš
kao jarac. Dva Hiba u istoj sali u isto vreme - fuj." Stro okrete leða svima,
odšeta do jednog prozora i zagleda se u prazan prostor, boreći se da savlada
svoj mensovski gnev.
Predstavnik Parea, Gabrijel Bejns, reče Ignjatu: "Koja je namera iza ovog
upadanja? Mi ovde imamo konferenciju."
Ignjat Ledebur, bez upotrebe glasa, popriča sa Omarom Dajamondom,
saopšti mu koliko je hitna njihova potreba. Dajamond ga je čuo, i saglasio se
istog trena, i njih dvojica sledećeg trena, zajedničkim snagama, nestadoše iz
konferencijske sale; poðoše ležernim hodom preko jedne livade na kojoj su
neke pečurke rasle. Neko vreme nisu ništa govorili.
Zabavljali su se tako što su nogama preturali pečurke.
Najzad Dajamond progovori: "Mi već raspravljamo o toj invaziji."
"Stvar će se prizemljiti na Ganditaun", reče Ignjat. "Iskusio sam viziju;
oni koji dolaze pokušaće da..."
"Znam, znam", reče Dajamond razdražljivo. "Znamo mi da su to htonske
sile; upoznao sam delegate sa tom činjenicom. Ništa dobro ne može od
htonskih sila doći, jer su one teške; poput anima telesnih, utonuće u zemlju i
uvaljaće se u telo planete."
"Meseca", reče Ignjat i zakikota se.
"Dobro, meseca." Dajamond sklopi oči i nastavi hodati, ne promašujući
nijedan korak, iako više nije mogao videti kuda ide; povukao se, shvati Ignjat,
u privremenu, namernu katatoniju. Svi Skici imaju tu sklonost, zato on ne
reče ništa; samo sačeka. Onar Dajamond stade i zamumla nešto, što Ignjat ne
uspe da razume.
Ignjat uzdahnu, sede na tlo; pored njega je Omar Dajamond stajao u
svom transu, i nije bilo nikakvih zvukova, osim jedva čujnog šumora dalekog
drveća, mnogo livada udaljenog.
Najednom Dajamond reče: "Udruži snage sa mnom, pa ćemo steći viziju
te invazije, tako jasnu da..." Opet njegove reči postadoše arkansko mumlanje.

Ignjat - čak i svetac može da se nervira - opet uzdahnu. "Zovi Saru Apostoles",
reče Dajamond. "Nas troje ćemo napraviti prizivanje spoljašnjeg izgleda
našeg neprijatelja. Prizor će biti tako stvaran da će se aktuelizovati;
kontrolisaćemo našeg neprijatelja i njegov dolazak ovamo."

Poslavši od sebe misaoni talas, Ignjat stupi u vezu sa Sarom Apostoles,
koja je spavala u svojoj kolibi u Ganditaunu. Oseti da se ona budi, meškolji, da
nešto gunða i stenje, ustaje sa ležaja, staje nesigurno na noge.

On i Omar Dajamond su čekali; uskoro se pojavila Sara, odevena u muški
kaput i muške pantalone, i sa teniskim patikama. "Snila sam san jedan,
protekle noći", reče ona. "Neka stvorenja lebde u blizini, pripremaju se da se
ispolje." Njeno okruglasto lice bilo je izobličeno od brige i upornog,
korozivnog straha; zato je imalo ružan izgled, ka sredini zgrčen; Ignjat oseti
sažaljenje prema njoj. Nikad Sara nije umela, u vremenima stresnim, da
iščisti destruktivna osećanja iz svog bića; ostajala je čvrstim lancima vezana
za somu i somatske slabosti.

"Sedi", zatraži Ignjat.
"Mi ćemo učiniti da se oni pojave sad, reče Dajamond. "I to ovde, na ovoj
tački. Počinji."
Pognuo je glavu; i dvoje Hiba učiniše isto. Sve troje udružiše svoje
vizionarske moći, koje su se uzajamno pojačavale. Borili su se zajedničkom
snagom, vreme je prolazilo -
nisu znali koliko vremena - a ono o čemu su razmišljali pupilo je u blizini
kao pupoljak zla.
"Evo ga", reče Ignjat i otvori oči. Sara i Dajamond učiniše isto. Pogledaše
u nebo i videše kako se spušta, repnim delom nadole, tuðinski brod. Uspeli
su.
Izduvavajući razna isparenja iz svog zadnjeg dela, brod se spusti na
zemlju, stotinak metara desno od njih. Veliki je to brod, vide Ignjat. Najveći
koji je ikada video. I on je mogao osećati strah, ali ga uvek i savladati; mnoge
su godine prošle otkako se poslednji put morao boriti sa nekom fobijom. Sara
je, meðutim, izgledala gotovo opipljivo užasnuta dok je gledala kako se brod
drhtavo zaustavlja, ulazna vrata klize u stranu, a ono unutra počinje da se
istiskuje kao izmet iz velikog cevastog organizma od metala i jednostavne
plastike.
"Neka nam priðu, dovedi ih", reče Omar Dajamond, koji je opet čvrsto
zažmurio. "Neka priznaju naše postojanje. Prisilićemo ih da nas zapaze i
poštuju." Ignjat mu se odmah pridruži, a posle nekog vremena i preplašena
Sara, u onoj meri koliko je to bila sposobna.
Rampa se pružala od ulaznih vrata broda ka tlu. Pojaviše se dva obličja i
siðoše, stepenik po stepenik, na zemlju.
Ignjat, sa puno nade, reče Dajamondu: "Da izvedemo nekoliko čuda?"
Dajamond ga osmotri i sumnjičavo reče: "Šta, na primer? Ja se normalno

ne bavim maðioničarstvom."
Sara reče: "Zajedno, Ignjat i ja možemo postići to." Ignjatu reče: "Zašto ih

ne hipnotišemo prizorom svetskog pauka koji tka paučinu determinacije za
sav život?"

"Važi", reče Ignjat, i posveti pažnju teškom poslu prizivanja svetskog
pauka... ili, kao što bi Elzi navaljivala, pauka mesečevog.

Ispred dvoje koji su izišli iz broda pojavila se, i zaprečila im put,
svetlucava mnogostrukost paučine, nabrzinu sastavljene napornim radom
pauka. To dvoje stadoše kao skamenjeni.

Jedno od njih izgovori neki neopisivi zvuk.
Sara se nasmeja.
"Ako dozvoliš da ti budu zabavni", reče Omad Dajamond strogo, "mi
ćemo izgubiti moć koju nad njima imamo."
"Izvini", reče Sara, i dalje se smejući. Ali već je bilo prekasno; paukova
mreža se raspala u svetlucave krpe koje nestadoše. Takoðe nestadoše, vide
Ignjat, sav smušen, i Sara, i Omar Dajamond; ostade samo on, da sedi sam.
Njihov trijumvirat ugasio se zbog samo jednog trenutka slabosti. A ni on više
nije sedeo na livadi; nego na hrpi kojekakvih dronjaka, u sopstvenom
prednjem dvorištu, u središtu Ganditauna.
Osvajački makro-organizmi opet su uspostavili kontrolu nad svojim
postupcima. Uspeli su da se vrate izvršenju svojih planova.
Ignjat ustade i poðe pešice prema tim osobama; a to dvoje, iz broda
sišavših, samo su stajali i neodlučno se osvrtali. Ali su mačketine jurcale i
uplitale se oko Ignjatovih nogu; on se spotače, i malo je nedostajalo pa da se
'prostre' nosem nadole; psujući više za sebe, on razgrnu mačke levo i desno,
nastojeći da vrati neku meru teške ozbiljnosti, dostojanstvenog izgleda, pred
licem ovih zavojevača. Ali ništa od toga. Jer iza njega su se otvorila vrata
kolibe, i pojavila se Elzi, i upropastila i taj poslednji njegov pokušaj.
"Ko su, bre, toji?" dreknu ona.
Ignjat razdražljivo odvrati: "Ne znam. Saznaću."
"Reci im da se tornjaju do ðavola", reče Elzi, koja je oslonila obe pesnice
na kukove i raširila laktove. Bila je Mensovka nekoliko godina, pa je zadržala
nešto od onog nadmenog neprijateljstva naučenog na Da Vinčijevim
Visovima. Ne zna s čim ima posla, ali je spremna na bitku... da ih napadne,
možda, otvaračem za konzerve i tiganjem? Ovo ga je zabavljalo, i on se poče
smejati; a kad je počeo, nije mogao prestati; u takvom stanju prišao je
osvajačkom paru.
"Šta je tako smešno?" upita jedna od te dve osobe, žena.
Ignjat, brišući oči, reče: "Pamtite li da ste sletali dvaput? Pamtite li
svetske pauke? Ne pamtite." Ovo je bilo ludo smešno; osvajači čak i ne pamte
napore trijade natprirodno moćnih svetaca. Za njih, ništa se nije desilo; čak ni
opsene nije bilo, iako su krajnje napore uložili Ignjat Ledebur, Sara Apostoles,

i Skic, Omar Dajamond. Smejao se, smehehetao i krivio od smejurije, a za to
vreme iz broda doðe i treći pripadnik invazionog odreda, pa četvrti.

Jedan od tih, muškarac, uzdahnu, gledajući oko sebe. "Gospode Bože, al'
je beda i sirotinja ovde. Šta mislite, da l' im je svuda ovako?"

"Ali vi nam možete pomoći", reče Ignjat. Uspeo je da uspostavi kontrolu
nad sobom; uperi prst ka zarðaloj gromadi koja je nekad bila autonomni
traktor, a na kojoj se sada igralo nekoliko dece, i reče: "Da li biste se mogli
potruditi koliko je potrebno da opravite moju poljoprivrednu mašineriju? Ja
bih, uz samo malo pomoći..."

"A, naravno, naravno", reče muškarac. "Sve ćemo mi ovo da... počistimo."
Namreškao je nos zgaðeno; očito je namirisao, ili video, nešto njemu
neprijatno.

"Uðite, izvolite", reče Ignjat. "Na kafu." Okrete se ka svojoj straćari; posle
nekog vremena, tri muškarca i žena poðoše, neoduševljeno, za njim. "Moram
se izviniti što je tako tesno kod nas", reče Ignjat, "i što smo u ovakvom
stanju..." Gurnu vrata i otvori ih široko; ovog puta većina mačaka uspe da se
umuva unutra. On se poče saginjati, grabiti jednu po jednu i bacati ih napolje,
u dvorište. Četvoro osvajača uðoše neodlučno. Stali su na sredinu sobe;
osvrtali se. Izgledali su akutno nesrećni.

"Sedite", reče Elzi, uspevši da pribere neki minimum učtivosti; pa stavi
čajnik na plinski gorionik štednjaka i pripali plin. "Treba samo da raskrčite tu
klupu", dade im ona uputstvo. "Odgurajte sve to na bilo koju stranu; može i na
pod."

Četvoro osvajača nevoljno - sa opipljivom odbojnošću - odguraše masu
uprljane dečje odeće na pod i sedoše. Na licu svakog pojedinog od to četvoro
video se isti izraz, ošamućeno neodreðen; Ignjat se pitao zašto.

Žena reče, sa zastajkivanjem u govoru: "Zar... ne biste mogli... malo da
raščistite ovaj vaš dom?... Mislim, kako možete živeti u ovakvoj..." Samo je
odmahnula rukom; nije mogla nastaviti.

Ignjat oseti potrebu da se izvinjava. Ali... toliko je prečih poslova uvek
bilo, a vremena tako malo. Ni on ni Elzi nikada nisu ulučili, reklo bi se, priliku
da srede kuću; naravno da nije trebalo dopustiti baš ovoliko rasulo, ali... on
slegnu ramenima. Jednog dana; uskoro, možda. A osvajači bi i tu mogli
pomoći; možda imaju nekog simulakruma-radnika, koji bi prionuo na posao.
Mensi imaju takve, ali ih prodaju preskupo. Možda bi ovi osvajači mogli da
mu ustupe jednog sim-radenika besplatno.

Jedan pacov istrča iz svoje rupe iza frižidera i pretrča preko poda. Žena,
osvajačica, videći trapavo malo oružje u ruci pacova, sklopi oči i zaječa.

Ignjat je spremao kafu i smejuckao se. Pa, šta. Niko ih nije zvao. Ako im
Ganditaun nije po volji, neka izvole otići.

Iz spavaće sobe pojavilo se nekoliko dece. Deca su ćutke blenula u
četvoro zavojevača. A ovi su sedeli kruto, ćutali i čekali bolno kafu, ne

obraćajući pažnju na prazne, zureće oči dece.
U dvorani Saveta u Adolfvilu, predstavnik Hiba, Jakov Simion, najednom

progovori.
"Sleteli su. Kod Ganditauna. Sad su sa Ignjatom Ledenburom."
Hauard Stro besno reče: "A mi za to vreme sedimo i pričamo. Dosta je

bilo ovog blebetanja i traćenja vremena; hajde da ih uništimo. Nemaju oni šta
da traže na našem svetu; slažete se?" Rukom je ćušnuo Gabrijela Bejnsa.

"Slažem se", reče Bejns i odmače svoju stolicu malčice od delegata
Mensa. "A otkud si znao?" upita Jakova Simiona.

Hib se podsmešljivo, tiho nasmeja. "Zar ih ne vidite ovde u sali? Astralna
tela? Pa Ignjat je bio ovde - a vi se toga ne sećate; odveo je Omara Dajamonda
sa sobom, ali vi ste i to zaboravili, zato što se nikad nije desilo; osvajači su
postigli da se to razdesi, na taj način što su podelili troje u jednog i dvoje."

Zagledan u pod, u potpunom beznaðu, Dep reče: "Znači, prekasno je. Već
su se iskrcali."

Hauard Stro izlaja oštar, hladan smeh. "Ali samo u Ganditaunu. Koga je
briga za to?

Ganditaun i treba da bude zbrisan; ja, lično, biću presrećan ako ga
rasture u prah i pepeo, da ne postoji - to je prava septička jama. Svi koji žive
tamo, smrde."

Jakov Simion se sav skupi, kao da ga je neko udario, i promrmlja: "Mi,
Hibi, bar nismo surovi." Žmirkanjem je pokušavao prikriti bespomoćne suze;
na to se Hauard Stro isceri osmehom uživanja i malo ćušnu Gabrijela Bejnsa
u rebra.

"Zar vi na Da Vinčijevim Visovima nemate spektakularna oružja?" upita
ga Bejns. Obuze ga duboka intuicija, tada, da je ovo mensovsko otpisivanje
Ganditauna simptomatično; da Mensi verovatno ne nameravaju da se ispreče
ispred osvajača sve dok njihovo sopstveno naselje ne bude ugroženo. Da neće
uložiti domišljatost svojih hiperaktivnih umova u zajedničku odbranu.

Odavno je Gabrijel Bejns imao takve sumnje o Mensima, a sad se
pokazalo da su opravdane.

Mršteći se od zabrinutosti, Anet Golding reče: "Ne možemo pustiti da
Ganditaun ode niz slivnik."

"'Niz slivnik!'", ponovi Hauard Stro, kao odjek. "Lepo rečeno! Da, to
svakako možemo.

Slušajte: mi imamo naoružanje. Još nijednom upotrebljeno - ali dovoljno
da uništi celu osvajačku armadu. Uvešćemo ga u bitku - kad se nama bude
htelo." Pogledom preðe preko svih ostalih delegata oko stola. Uživao je u sili
svog položaja, u svom gospodarenju; svi zavise od njega.

"Znao sam ja da ćete vi tako, čim naiðe neka kriza", reče Gabrijel Bejns
gorko. Bože, koliko on mrzi Mense. Koliko su moralno nepouzdani;
egocentrični, a nadmoćni; naprosto, ne mogu da rade za opšte dobro.

Razmišljajući o ovome, on sebi dade, odmah, jedno čvrsto obećanje. Ako se
ukaže prilika da vrati milo za drago ovom Strou, iskoristiće je. Sto posto.
Štaviše, uvide on, ako se ukaže prilika da vrati celoj toj gomili, celoj naseobini
Mensa - eto nade za koju vredi živeti. Sad su Mensi u nadmoćnom položaju,
ali to neće potrajati.

Zapravo, pomisli Gabrijel Bejns, maltene bi se isplatilo prići osvajačima,
sklopiti sa njima pakt, u ime Adolfvila: vi i mi zajedno protiv Da Vinčijevih
Visova.

Što je više razmišljao o ovome, sve više mu se dopadalo.
Anet Golding, osmatrajući ga, reče: "Gavri? Imaš li ti nešto da nam
ponudiš? Izgledaš kao da ti je palo na um nešto vredno." Kao i svi Poliji,
odlikovala se oštrim opažanjem; tačno je pročitala promene izraza na
njegovom licu.
'Gavri' se opredeli da laže. Smatrao je da su ga okolnosti, očigledno,
prinudile da laže.
"Mislim", reče on glasno, "da možemo žrtvovati Ganditaun. Moraćemo
im ga prepustiti, dozvoliti im da kolonizuju tu oblast, da izgrade bazu, ili šta
je već njihova namera; možda nam to neće prijati, ali..." On slegnu ramenima.
Šta bi drugo mogli?
Sav jadan i pokunjen, Jakov Simion zamuca: "V-vi narode ne marite za
nas samo zato što... n-nismo toliko skloni čistoći kao vi svi ostali. Vraćam se
ja u Ganditaun, pridružiću se mom klanu; ako će oni izginuti, ginem i ja sa
njima." Ustade tako da se stolica preturi unazad i tresnu o pod, što je bilo
praćeno vrlo neskladnim zvukom. "Izdajnici", dodade on, vukući noge, u
hibskom stilu, ka vratima sale. Ostali delegati posmatrali su njegov izlazak i
pri tom ispoljavali različite nijanse ravnodušnosti; činilo se da čak ni Anet
Golding, koja je, u načeluu, brinula o svima i svakome, u ovom slučaju nije
uznemirena.
Pa ipak, Gabrijel Bejns oseti - samo u jednom trenu, koji brzo minu - jad.
Zato što je, za sve njih, ovde hodala njihova moguća sudbina: s vremena na
vreme, i to ne retko, čak i čist, pun Skic, ili Poli, ili Pare, pa čak i Mens, klizne
ka hibstvu, i to se dogodi potajno, neosetno, u neprimetnim fazama. Znači,
moglo bi se primeniti ovo napuštanje na sve njih, redom. U bilo kom
trenutku.
Samo, ako nam se to desi, uvide Bejns, nećemo imati kuda. Šta biva sa
Hibom ako nema Ganditauna? Dobro pitanje; uplašilo ga je.
Glasno, Gabrijel reče: "Čekaj."
Neobrijani, aljkavi Jakov Simion, koji se dovukao do vrata, stade; u
njegovim utonulim hibskim očima poče se ispoljavati majušno svetlucanje
nade.
Gabrijel Bejns reče: "Vrati se." Obraćajući se ostalima, a naročito
arogantnome Hauardu Strou, on reče: "Moramo nastupati složno. Danas

Ganditaun; sutra Hamlet-selo, ili mi, ili Skici - osvajači će nas proždirati
jednog po jednog. Pa će na kraju ostati samo visssovi Darrr Vnči." Njegov
antagonizam prema Strou doveo je do toga, da mu je pri ovim poslednjim
rečima glas zazvučao otrovno, grubo, parajuće; ali njegov sluh to gotovo
nimalo nije zabeležio. "Ulažem svoj glas, zvanično, da svim silama ustanemo
u odbranu Ganditauna. Da ga preotmemo. Na toj crti da stanemo i borimo
se." Pa baš usred sredine onih gomila ðubreta, balege, zarðale mašinerije,
reče on sebi, i lice mu se trznu od nelagodnosti.

Nekoliko trenutaka tišine, a onda Anet Golding reče: "Ja... podržavam
predlog."

Glasali su. Jedino je Hauard Stro glasao protiv. Tako je predlog usvojen.
"Stro", reče Anet odlučno, "vama se daje uputstvo da pokažete ta vaša
čudesna oružja, kojima ste se toliko hvalisali. A pošto ste vi, Mensi, toliko
militantni, dopustićemo vam da predvodite napad za preotimanje
Ganditauna." Gabrijelu Bejnsu ona reče: "A vi, Pare, organizujte to." Izgledala
je sasvim smireno, sad kad je sve bilo odlučeno.
Ingred Hibler tiho reče Strou: "Mogla bih ukazati na činjenicu da ako se
rat bude vodio blizu Ganditauna, neće biti štete na drugim naseljima. Da li
vam je to palo na um?"
"Zamisli bitku u Ganditaunu", progunða Stro. "Gaziš do pojasa kroz..." On
zastade. Onda reče Jakovu Simionu i Omaru Dajamondu: "Trebaće nam svi
oni Skici i Hibi koji su sveci, vizionari, čudotvorci i uopšte psiho-moćni; svi
koje možemo naći. Jesu li vaša naselja spremna da ih prikupe i stave nama na
raspolaganje?"
"Mislim da jesmo", reče Dajamond. Simion klimnu glavom.
"Imajući čudesno naoružanje na Da Vinčijevim Visovima, kao i talente
svetaca Skica i Hiba", reče Anet, "trebalo bi da budemo sposobni da pružimo
otpor koji će biti nešto više od simboličnog."
Gospoðica Hibler reče: "Ako bismo mogli pribaviti puna imena i
prezimena osvajača, mogli bismo iscrtati i numerološke karte o njima, otkriti
njihove slabe tačke. Ili, ako možemo saznati tačne datume, sate i minute
njihovog roðenja..."
"Mislim", prekide je Anet, "da će naoružanje Mensa i organizaciona
veština Para, u sadejstvu sa hibskim i skickim natprirodnjacima, biti
kudikamo korisniji."
"Hvala vam", reče Jakov Simion, "što niste žrtvovali Ganditaun." Zagleda
se, sa nemim divljenjem, u Gabrijela Bejnsa.
Prvi put posle mnogo meseci, možda i godina, Bejns oseti da se njegovi
odbrambeni bedemi tope; sa uživanjem se prepusti - ali ne na dugo - osećaju
opuštanja, euforiji maltene. Nekome se, eto, on dopada. Samo jednome Hibu,
doduše, ali, ipak, i to mnogo znači.
Ovo ga podseti na njegovo detinjstvo. Na doba pre nego što je pronašao

parsko rešenje.

7.

Hodajući kroz gomile smeća i debelo blato glavne ulice Ganditauna, dr
Meri Ritersdorf reče: "U životu nisam videla nešto ovako. Klinički, ovo je
ludilo. Mora biti da su svi ovo ljudi hebefrenici. U strašno, strašno
pogoršanom stanju." Iznutra, iz njenog bića, nešto je vikalo na nju da iziðe, da
ode sa ovog mesta i nikad se ne vrati. Da se vrati na Zemlju, svojoj profesiji
bračnog savetnika, i zaboravi da je ikada videla ovo.

I sama pomisao da pokuša psihoterapiju sa svima ovima...
Stresla se. Ovde ni terapija lekovima, ni elektrošokovi, ne bi mnogo
pomogli. Ovo je finale duševnog oboljenja. Tačka bez povratka.
Pored nje, mladi agent CIA, Den Magbum, reče: "Dakle tvoja dijagnoza je
hebefrenija?
Ja to mogu da javim na Zemlju kao službenu dijagnozu?" Pridržao ju je za
ruku i pomogao joj da prekorači ostatke lešine neke vrlo velike životinje, čija
su rebra, ovako usred dana, stršala kao povijeni šiljci neke ogromne viljuške.
Meri reče: "Da. To se jasno vidi. Jesi video komade onog mrtvog pacova,
razbacane oko ulaznih vrata one straćare? Povraća mi se; stvarno mi se
povraća. Niko više ne živi tako.
Čak ni u Indiji i Kini. Kao da smo se vratili četiri hiljade godina unazad;
sinantrop i neandertalac su verovatno stanovali tako. Samo bez zarðale
gvožðurije."
"Mogli bismo u brodu da popijemo nešto", reče Magbum.
"Nijedno piće ne može meni pomoći", reče Meri. "Znaš li na šta me
podseća ovo grozno mesto? Na onaj jezivi, grozni, prastari ćumez u koji je
moj muž otišao kad smo se rastavili."
Pored nje se Magbum trgnuo, zažmirkao.
"Znaš da sam bila udata", reče Meri. "Rekla sam ti." Zapitala se zašto ga
je ova malopreðašnja primedba iznenadila toliko; tokom putovanja, otvoreno
je razgovarala o svojim bračnim problemima s njim i našla da je dobar
slušalac.
"Ne mogu verovati da je to poreðenje tačno", reče Magbum. "Uslovi koji
ovde vladaju jesu posledica grupne psihoze; tvoj muž nikad nije stanovao
tako - nije imao nikakve mentalne poremećaje." Pogledao ju je svaðalački.
Meri zastade. "Otkud znaš? Nikada ga nisi video. On je bio, a i sad je,
bolesnik. Ono što sam rekla tačno je tako; Čak ima u sebi latentnu crtu
hebefrenije... Uvek je izbegavao socio-seksualne odgovornosti; pričala sam ti
o svim mojim pokušajima da ga navedem da potraži neko zaposlenje koje bi
jemčilo razumne prihode." Ali, naravno, ovaj Magbum je takoðe radnik
Centralne informativne agencije; ona, baš, ne može očekivati da će se on
saglasiti s njom po ovom pitanju. Možda je bolje zaobići celu tu tematiku.

Stvari su iovako dovoljno depresivne; ne mora ona još i da podgreva sećanja
na svoj život sa Čakom.

S obe njene strane, Hibi - tako su sebe nazivali; reč, nesumnjivo, nastala
izobličenjem od

'Hebe' što je početak tačne dijagnoze za sve njih, 'hebefrenija' -
netremice su zurili, na razne smešne i prazne načine, smejali se, ne shvatajući
ništa, čak i bez prave radoznalosti.

Beli jarac doluta odnekud i naðe se ispred njih; ona i Den Magbum
stadoše, podozrivi, zato što nisu dobro poznavali ponašanje takvih životinja.
Jarac ode dalje.

Dobro, bar su ovi ljudi bezopasni, pomisli ona. Hebi, ili, 'Hibi', u svim
fazama deterioracije, odlikuju se time što nisu sposobni da svoju agresivnost
sprovedu u delo.

Treba se čuvati nekih drugih, daleko zloslutnijih vrsta duševnih
poremećaja. Koje će, neizbežno, u najbližoj budućnosti, početi da se
pojavljuju. Pomišljala je ponajpre na manično-depresivne bolesnike, koji, kad
uðu u maničnu fazu, mogu biti veoma destruktivni.

Ali postojala je i jedna daleko opakija kategorija, i Meri se sada čeličila za
susret i sa takvima. Manično razaranje je ograničeno zato što je impulsivno;
ima vid durenja, privremene orgije lupanja i razbijanja predmeta. Posle
nekog vremena, popusti i prestane.

Meðutim, kod akutnih paranoika može se očekivati sistematično, stalno
neprijateljstvo koje proticanjem vremena neće slabiti nego, naprotiv,
postajaće sve izgraðenije. Paranoik analizira, kalkuliše; ima dobre razloge za
svoje postupke, uklapa svaki potez u svoju ukupnu shemu. Njegovo
neprijateljstvo možda neće biti tako upadljivo po nasilnosti... ali će trajati
veoma dugo, što ima, za terapeuta, dublje implikacije. Jer kod paranoika u
odmakloj fazi, izlečenje, ili čak privremeno postizanje uvida, praktično je
nemoguće. Kao i hebefrenik, paranoik je našao stabilnu i trajnu mal-
adaptaciju.

Štaviše, za razliku od manično-depresivnog bolesnika, i hebefrenika, kao
i za razliku od jednostavnog katatoničnog šizofrenika, paranoik izgleda
racionalan. Formalni obrasci logičkog rasuðivanja izgledaju neporemećeni. A
ispod njih, paranoik trpi najveće mentalno izobličenje koje je ljudskom biću
mogućno. Nema sposobnost empatije, ne može da zamisli sebe na mestu
nekog drugog. Zato, za njega, drugi zapravo i ne postoje -

osim kao pokretni predmeti koji mogu uticati ili ne uticati na njegovo
blagostanje.

Decenijama je bila moda da se govori da paranoici ne mogu voleti. To
nije bilo tačno.

Paranoik doživljava ljubav, u potpunosti, i kao nešto što mu drugi daju, i
kao njegovo sopstveno osećanje usmereno ka njima. Ali sa jednom 'kukicom'.

Paranoik je doživljava kao varijantu mržnje.
Denu Magbumu ona reče: "Prema mojoj teoriji, trebalo bi da je na ovom
svetu stanje sledeće: bolesnici nekoliko različitih vrsta dejstvuju otprilike
kao kaste u drevnoj Indiji.
Ovi u ovom naselju, hebefreničari, bili bi u tom slučaju nekakav
ekvivalent kaste nedodirljivih. Maničari bi bili ratnička kasta, ili klasa; bez
straha. Jedna od najviših."
"Samuraji", reče Magbum. "Kao u Japanu."
"Da." Klimnula je glavom. "Paranoici - tačnije, paranoični šizofrenici -
dejstvovali bi kao klasa državnika; razvijali bi političku ideologiju i socijalne
programe. Ukupni pogled na svet davali bi oni. Jednostavni šizofrenici..."
Razmislila je. "Oni bi odgovarali klasi pesnika, ali bi neki od njih bili i
religijski vizionari - a takvih bi bilo i kod Hiba.
Meðutim, Hibi, to jest Hebi, bili bi više skloni da daju svece-askete, dok
bi 'šizi' davali dogmatičare. Oni sa polimorfnom šizofrenijom simpleks bili bi
kreativni članovi društva, stvaraoci novih ideja." Pokušavala je da se priseti
koje bi još kategorije mogle postojati.
"Našli bi se, opet, neki sa hipervalentnim idejama; to bi bili pacijenti sa
odmaklim oblicima blažih mentalnih poremećaja, na primer opsesivno-
kompulsivni neurotici; to su takozvani diencefalični poremećaji. Ti ljudi bili
bi činovnici i držaoci kojekakvih titula u društvu, ritualni funkcioneri, bez
ijedne originalne ideje. Njihova konzervativnost uravnoteživala bi radikalne
sklonosti polimorfnih šizofrenika; na taj način, prisustvom i diencefalika i
radikala, društvo bi ostajalo stabilno."
Magbum reče: "Pa, to je da čovek pomisli da bi celina - dobro radila." On
mahnu rukom.
"U čemu bi se to razlikovalo od našeg društva na Zemlji?"
Neko vreme je mozgala o ovom pitanju. Bilo je to dobro pitanje.
"Nema odgovora?" upita Magbum.
"Imam ja odgovor. Rukovoðenje bi, u ovom društvu, prirodno dospelo
paranoicima u nadležnost; oni bi bili nadmoćne jedinke u pogledu inicijative,
inteligencije i naprosto uroðene sposobnosti. Dabome, paranoici bi morali
dobro da se pomuče da spreče manične da izvedu državni udar... Večito bi
postojala napetost izmeðu te dve klase. Ali, vidiš, ako ideologiju daju
paranoici, dominantna emocionalna tema mora biti mržnja. I to mržnja
usmerena u dva pravca: rukovodstvo će mrzeti svakoga izvan svoje enklave i
biće čvrsto ubeðeno da svako izvan te enklave jednako mrzi, zauzvrat, njih.
Zato bi cela takozvana spoljnja politika bila usmerena ka izgradnji
mehanizama za odbranu od te navodne mržnje spolja. Zato bi celo društvo
utonulo u jednu iluzornu borbu, u bitku protiv neprijatelja koji ne postoje, za
pobedu ni nad čim."
"Šta je toliko loše u tome?"

"Pa, loše je", reče ona, "zato što, ma kako bitka išla i ma kako se završila,
ishod mora u svakom slučaju biti isti. Potpuna izolacija tog naroda od ostalog
sveta. Eto kakav će biti krajnji učinak delovanja cele njihove društvene
zajednice: korak po korak, oni će odsecati sebe od svih drugih živih bića."

"Šta će im faliti? Osloniti se u celosti na sopstvene snage..."
"Ne, ne", reče Meri. "Nije to samodovoljnost; to je nešto sasvim drugo,
nepojamno meni i tebi. Nezamislivo. Pamtiš one davne opite sa ljudima u
potpunoj izdvojenosti? Negde sredinom dvadesetog veka, u očekivanju
putovanja u svemir, gde se mislilo da će čovek biti potpuno sam, danima i
nedeljama, sa sve manje spoljašnjih podsticaja... Sećaš se kakvi su ishodi
dobijeni kad je čovek stavljen u takvu komoru da nijedan podsticaj nije
dopirao do njega?"
"Naravno", reče Magbum. "To što se dobilo nazvali su 'bubice'. Ukidanje
podražaja dovodi do akutne halucinoze."
Klimnula je glavom. "Audio, vizuelne, taktilne i mirisne halucinacije, koje
zamenjuju nedostajuće podražaje. Ali, po svojoj snazi, halucinacije mogu
nadmašiti snagu stvarnosti; mogu biti živopisnije, jače delovati, pobuðivati
jače reakcije... na primer, razna stanja užasa. Halucinacije izazvane drogama
mogu dovesti do jačih stanja užasa nego išta u stvarnom svetu."
"Zašto?" upita Magbum.
"Zato što imaju kvalitet apsolutnosti. One se generišu unutar samog
senzorno-receptornog sistema i zato konstituišu zatvorenu,
samopojačavajuću petlju povratne sprege, koja ne dopire iz neke udaljene
tačke, nego iz samog nervnog sistema te osobe.
Osoba se ne može postaviti na neku udaljenost od halucinacije. Štaviše,
osoba to zna.
Odstupnice nema."
Magbum reče: "A kako će to dejstvovati ovde? To, reklo bi se, ne umeš
kazati."
"Umem ja 'kazati', ali nije jednostavno. Kao prvo, još ne znam koliko
daleko je ovo društvo zabrazdilo na putevima izolovanja sebe, kao i
izolovanja pojedinaca od kojih je sastavljeno. Znaćemo uskoro, po stavu koji
će oni zauzeti prema nama. Ovi hebef... ovi Hibi koje vidimo ovde..."
Gestovima je pokazala bedne udžerice na obe strane blatnjave ulice. "Njihovo
držanje nije nikakav pokazatelj. Ali čim naiðemo na prve paranoike ili
manično-depresivne - vidi. Kažimo to ovako: nema sumnje da neka mera
halucinacija, dakle psihološke projekcije, postoji kao deo njihovog pogleda na
svet. Drugim rečima, moramo pretpostaviti da oni, već sad, donekle
haluciniraju. Ali, takoðe, zadržavaju i neku svest o objektivnoj stvarnosti. Naš
dolazak ubrzaće težnju ka haluciniranju; moraćemo se s time suočiti,
moraćemo biti pripravni. To njihovo haluciniranje biće uobličeno tako da će
oni nas opažati kao groznu opasnost; mi, naš brod, bićemo viðeni - nisam

rekla protumačeni; nego, bukvalno, viðeni - kao pretnja. Oni će u nama videti
istureni odred jedne invazije koja stiže sa ciljem da sruši njihovu društvenu
zajednicu, da je pretvori u satelit našeg društva."

"Pa, mi to i jesmo. Nameravamo, zar ne, da preuzmemo iz njihovih ruku
upravljanje i da ih vratimo na tačku gde su bili pre dvadeset pet godina. Da
opet budu pacijenti zaključani po mentalnim ustanovama - drugim rečima,
neslobodni."

Poenta je to bila nesumnjivo dobra. Ali ne dovoljno dobra. Meri reče:
"Ima tu jedna razlika koju ti ne primećuješ: vrlo je tanana, ali bitna. Mi ćemo
pokušati da lečimo ove ljude, naš cilj je terapija posle koje će oni moći da drže
upravo ove iste društvene položaje i uloge koje sada, slučajno i ne-valjano,
već drže. Ako naš program uspe, oni će opet imati vlast nad M2, kao legitimni
naseljenici na ovom nebeskom telu; jednog dana.

Prvo samo neki, onda sve veći i veći broj njih. Nije to nikakav oblik
porobljavanja - iako oni zamišljaju da jeste. Čim se neki pojedinac, neka
osoba na ovom mesecu Alfe Tri, oslobodi svoje psihoze, čim stekne
sposobnost da sagledava stvarnost bez projekcionih izobličenja..."

"Da li ti misliš da će biti mogućno ubediti ovaj narod da se dobrovoljno
vrati u duševne bolnice?"

"Neće", reče Meri. "Moraćemo ih slomiti silom; osim nekolicine Hiba. Za
sve ostale, zna se; moraćemo pribaviti sudska nareðenja za zatvaranje u
ludnicu - cele jedne planete."

Onda se ispravila. "Hmmm, ne. Celog jednog meseca."
"Pomisli samo", reče Magbum. "Da sad nisi to ispravila u pojam 'mesec',
što nije
'planeta', ja bih imao zakonski osnov da naredim zatvaranje tebe u
duševnu bolnicu."
Trgnuvši se, ona ga pogleda. Nije se činilo da se šali; njegovo mladalačko
lice bilo je smrtno ozbiljno.
"To je bio samo lapsus", odvrati ona.
"Lapsus", saglasi se on, "ali indikativan. Simptomatičan." Osmehnuo se,
ali to je bio hladan osmeh, od koga ona zadrhta od zbunjenosti i
nelagodnosti; šta ima Magbum protiv nje? Ili i ona postaje pomalo
paranoična? Moguće... ipak, ona oseća ogromno neprijateljstvo koje iz ovog
čoveka zrači prema njoj, a jedva da ga i poznaje.
Osećala je to neprijateljstvo tokom celog putovanja. Baš čudna stvar:
osetila je i na samom početku, u trenutku kad su se prvi put videli.
Čak Ritersdorf prebaci simulakruma Dena Magbuma na samoupravni
mod, isključi se iz elektronike, ustade, sav ukrućen, iz fotelje pred kontrolnom
tablom i pripali cigaretu.
Devet sati po podne, po ovdašnjem vremenu.
Na M2 Alfe Tri sim će nastaviti da radi svoj posao, dejstvovaće dovoljno

dobro; ako nastane neka kriza, Petri će preuzeti upravljanje. U meðuvremenu,
on, Čak, ima neke druge probleme. Vreme je da piše prvi scenario za TV
komedijaša Banija Hentmena, svog drugog poslodavca.

Već ima kod sebe zalihu stimulativnih sredstava; ljigavac sa Ganimeda
uručio mu ih je kad je Čak jutros polazio iz svog iznajmljenog stančića. Dakle,
sad će moći, valjda, da radi cele noći.

Samo, prvo jedna sitnica, večera.
Tek onako, za svaki slučaj, on zastade kod kabine javnog video-telefona
u holu zgrade CIA, uðe i pozva stan Džoane Trieste.
"Ej, ćao", reče ona kad vide ko je. "Čuj, zvao je Hentmen, hteo te neći.
Znači, treba ti njega da zoveš. Kaže da je pokušao da te dobije u zgradi CIA u S.
F., ali da su mu rekli da nikad nisu ni čuli za tebe."
"To je naša stalna politika", reče Čak. "Važi, zvaću ga." Onda je upita o
večeri.
"Pa, ja ne bih rekla da ćeš ti moći išta da večeraš, sa mnom ili bez mene",
odgovori Džoan. "Zato što sam čula Hentmena. On ima neku ideju. I kaže da
kad te tresne tom idejom, ima da padneš."
Čak reče: "To ne bi bilo nikakvo iznenaðenje." Pomirio se sa nevoljama;
bilo mu je jasno da će čitav odnos sa Hentmenom ići ovako.
Privremeno zaboravljajući ma kakve dalje napore usmerene ka Džoani
Trieste, on pozva v-t broj koji mu je bila dala Hentmenova organizacija.
"Ritersdorfe!" dreknu Hentmen čim je veza uspostavljena. "Gde si?
Dolazi odma' ovamo; ja sam u mom apartmanu na Floridi - uzmi ekspres-
raketu, ja plaćam kartu. Slušaj, Ritersdorfe: stižu nalazi tvog testa. Evo, ovog
trenutka. Oni će pokazati jesi li izašta ili nisi nizašta."
Ogroman je bio skok iz praznih, sklepanih kućica u smeću u hibskom
naselju na Alfa Tri M2, do zahuktanih planova jednog Banija Hentmena. Težak
prelaz; ali on će možda uspeti da uhvati korak dok bude u raketi za Istok.
Može i jesti nešto, u letelici, ali time Džoan Trieste ispada iz kombinacije. Već
mu, eto, obaveze na poslu miniraju privatni život.
"Kaži mi ideju sad. Pa, da porazmislim dok letim."
Hentmenove oči blistale su od lukavstva. "Zezaš se? A ako neko čuje? Čuj,
Ritersdorfe.
Nabaciću ti nagoveštaj. Imao sam to na umu još kad sam te angažovao,
ali..." Njegov osmeh postade još širi. "Nisam hteo da te, znaš, uplašim, pa da
pobegneš! Sad te imam na udici." Nasmejao se glasno. "Prema tome -
dabome! Sve traži, sve važi! A?"
"Samo ti meni reci ideju", reče Čak strpljivo.
Prigušivši glas do šapata, Hentmen se nagnu blizu video-sken kamere,
tako da njegov nos, ogromno uvećan, ispuni ceo ekran: nos i jedno
namigujuće, oduševljeno oko. "Jedan novi lik, dodaću ga u moj repertoar.
Pazi: tip se zove Džordž Flibi. To mu je ime. Čim ti kažem šta je on, biće ti

jasno zašto sam unajmio baš tebe. Pazi ovamo: Flibi je agent CIA.
Ali glumi da je žensko, i to bračna savetnica. Cilj je da na taj način doðe

do informacija o sumnjivim ličnostima." Hentmen sačeka, prepun
iščekivanja. "Dakle? Šta veliš?"

Posle duge pauze Čak reče: "To je najgora ideja koju sam čuo u
poslednjih dvadeset godina." Deprimirala ga je skroz-naskroz.

"Poludeo si. Ja znam te stvari, ti ne znaš. Ovo bi mogao biti najveći
komični lik posle Red Skeltonovog Fredija Džabaroša. A ti si onaj koji treba da
piše scenario, jer imaš iskustvo. Znači, upadaj ovamo u moj stan što je pre
moguće, da krenemo sa prvom epizodom o Džordžu Flibu. E, dobro! Ako ova
ideja nije mnogo vruća, šta imaš ti bolje?"

Čak reče: "Šta ako bude prava žena, i prava bračna savetnica, koja se
pravi da je muško i da je agent CIA, da bi pribavila informacije koje će izlečiti
njene pacijente?"

"Zajebavaš?"
"Zapravo", reče Čak, "čuj ovo. Jedan simulakrum CIA..."
"Zajebavaš." Hentmen porumene u licu; to se na vid-fonu iskazalo kao
tamnija, a ne crvenija, boja.
"U životu nisam ozbiljniji bio."
"Dobro, 'aj, šta simulakrum?"
"Simulakrum CIA, shvataš", reče Čak. "On se predstavlja ljudima kao
žensko, kao bračna savetnica. Ali, s vremena na vreme ima kvar."
"Je l' biva to sa simićima CIA? Imaju kvarove?"
"Sve vreme."
"'Aj dalje", reče Hentmen, namršten.
Čak reče: "Poenta je, vidiš, u ovome: šta, kog vraga, jedan simulakrum
zna o bračnim problemima ljudskih bića? A ipak, on deli savete. Ne prestaje;
krenuo je kao savetnik i bavi se time stalno. Čak daje savete i radnicima
'Dženeral Dajnamiksa' koji ga stalno popravljaju. Vidiš?"
Trljajući se po donjoj vilici, Hentmen reče: "Hmmm."
"Morao bi da bude neki odreðeni razlog zašto se baš taj jedan sim
ponaša tako. Zato bismo ušli u njegovo poreklo. Epizoda počinje, vidiš, sa Dž.
D. inženjerima koji..."
"Imam! Imam!" prekide ga Hentmen. "Jedan tip je inženjer, 'aj ga zovemo
Frenk Fap, i ima probleme u mraku. U braku. Zato ide kod bračne savetnice,
koja mu nabaci jedan dokument, analizu njegovog problema, a on to ponese
sa sobom, na posao, u laboratoriju Dž. D. Kad tamo stoji ovaj novi sim i čeka
da bude programiran."
"Jasno!" reče Čak.
"I - i Fap čita dokument glasno, drugom inženjeru. 'Aj ga zovemo Fil
Grok. Pukim slučajem simulakrum to učita kao svoj program; odsad misli da
je bračni savetnik. Ali, zapravo ga je bila angažovala CIA; dakle, oni skembače

njega i istrkeljaju ga u CIA, i pazi gde se on pojavi..." Hentmen zastade. "Gde bi
se on pojavio, Ritersdorfe?"

"Iza Gvozdene zavese. U Kanadi, recimo."
"Iii-jeste-da! U Crvenoj Kanadi, u Ontariju. Njegov identitet pred
vlastima je - prodavac sintetičke kože veblova; je l' tako? Tako CIA to radi?"
"Pa, da, manje-više tako."
"Ali umesto toga", nastavi Hentmen uzbuðeno, "on otvori kancelarijicu,
okači firmicu, Džordž Flibi, psiholog, dr med, bračni savetnik. Sad dolaze,
je'ote, komunjare, viši funkcioneri, sve sa bračni-mračnim, kod njega..."
Hentmen se sav zaduvao. "Ritersdorfe, ova tvoje ideja je najbolje što sam čuo
otkad pamtim. I, pazi, uvek dolaze ta dva Dž. D.
inženjera da čačkaju po njemu i popravljaju ga. Paz' sad: uskači u ekspres
raketu za Floridu ovoga trenutka; uz put skiciraj ovo, možda i neki dijalog čim
doðeš kod mene.
Mislim da smo stvarno na tragu nečeg: znaš, mozak moj i tvoj strava
spoj, a?"
"A-ha", reče Čak. "Stižem." Uze od Hentmena tačnu adresu, pa spusti
slušalicu. Umorno se izvuče iz video-telefonske kabine; osećao se ispumpan,
kao da je iz njega sve isteklo.
Ali ne bi mogao reći, ni da mu je život od toga zavisio, da li je ideja dobra,
ili je bljak.
No, Hentmen veruje da je dobra, a to je dovoljno.
Mlaznim taksijem stiže na kosmodrom San Franciska i ukrca se u
ekspres-raketu za Floridu.
Zgrada sa stanovima za iznajmljivanje, u kojoj je Bani Hentmen živeo,
bila je palata luksuza suštog. Svi spratovi - ispod zemlje; zgrada je imala svoju
sopstvenu uniformisanu policiju koja je, podeljena u patrole, čuvala ulaze i
hodnike. Čak reče svoje ime prvom policajcu na koga naiðe; sledećeg
trenutka lift ga je nosio u dubinu, kod Banija.
U svom ogromnom apartmanu, Bani Hentmen se izležavao u kućnoj
haljini od ručno obojene svile od paukova sa planete Mars; pušio je ogromnu
zelenu cigaru proizvedenu u gradu Tampa na Floridi; kad Čak uðe, Bani trže
glavom u znak nestrpljivog pozdrava, a onda pokaza ka drugim prisutnim
ljudima.
"Ritersdorfe, ovo su dvojica tvojih kolega, moji pisci. Ovaj visoki..." On
pokaza cigarom.
"To je Kalv Mračni." Mračni priðe polako Čaku i rukova se s njim. "A onaj
mali, debeli, ćelavi, to je moj stariji pisac, Četvrtak Džons." I Džons poðe
napred, pristupi Čaku; obazriv crnac oštrih crta lica. Rukova se s njim. Ta dva
pisca ostavljali su na Čaka utisak da su prijateljski nastrojeni; nije osećao
nikakvo neprijateljstvo s njihove strane. Očito nisu bili protiv njegovog
prisustva.

Mračni reče: "Sedi, Ritersdorfe. Dalek si put prevalio. Piće?"
"Ne", reče Čak. Želeo je da mu um bude bistar za predstojeću sesiju.
"Večer'o si u raketi?" upita Hentmen.
"A-ha."
"Pričao sam mojim momcima o tvojoj ideji", reče Bani Hentmen.
"Obojici se sviða."
"Fino", reče Čak.
"Meðu-tim, meðu-tim", reče Hentmen. "Oni su klepali ideju tamo-amo
maločas i dokontali su jedan njihov razvoj toga... znaš?"
Čak reče: "Biću obaška oduševljen da čujem njihovu ideju zasnovanu na
mojoj ideji."
Četvrtak Džons pročisti grlo i reče: "Čak, da li bi simulakrum mogao
izvršiti ubistvo?"
Čak ga je posmatrao nekoliko trenutaka. Onda reče: "Ne znam." Ohladio
se iznutra.
"Misliš, samostalno, kad je autonoman..."
"Mislim, da li bi tip koji rukuje njime mogao da ga upotrebi kao oruðe za
ubistvo?"
Čak reče Baniju Hentmenu: "Ne vidim nimalo humora u takvom nečem.
Inače je moj humor, navodno, 'mrtvački'."
"Čekaj", upozori ga Bani. "Zaboravljaš slavne, stare, smešne trilere,
kombinacije užasa i humora. Kao onaj film, 'Mačka i kanarinac', gde su igrali
Polet Godar i Bob Houp. A pazi slavni 'Arsenik i stare šipke' Ne, 'čipke'. Pa one
klasične britanske komedije u kojima neko bude ubijen... bilo je na desetine
toga, u prošlosti."
"Na primer, divna 'Dobra srca i dijademe'", reče Četvrtak Džons.
"Shvatam", reče Čak, to i ništa više; zatvorio je usta, ali unutar njega sve
je previralo od neverice i šoka. Da li je ovo samo neka zloćudna podudarnost,
ta uporednost njihove zamisli i njegovog života? Ili je ljigavac - verovatnija
shema - nešto rekao Baniju. Ako je tako, zbog čega Hentmenova organizacija
radi ovo? Šta se njih tiče život i smrt Meri Ritersdorf?
Hentmen reče: "Mislim da momci imaju dobru ideju ovde. Malo plašnje,
pomoću... Vidi, Čak, ti radiš za CIA, pa to ne primećuješ, ali običan svet se plaši
CIA; znaš? Ljudi je vide kao tajnu meðuplanetnu policijsko-špijunsku
organizaciju koja..."
"Znam", reče Čak.
"Dobro, bre, ne moraš me ubiti ovde", reče mu Bani Hentmen, bacivši
pogled ka Mračnom i Džonsu.
Mračni progovori: "Čak - ako te već možemo zvati tako - znaj da mi
znamo svoj posao.
Kad obični Graðanin Džo pomisli na simulakruma CIA, ucvika žestoko.
Prpa, bato. Ti, kad si nabacio ideju Baniju, nisi mislio na to. Sad, slušaj. Tip je

operator CIA; da ga nazovemo..." On se okrete Džonsu. "Kako beše radno
ime?"

"Zigfrid Troc."
"E, Zigi Troc, dakle. On je naš. On je tajni agiša... u dugačkom mantilu
napravljenom od krzna uranijskog krticozrikavca, sa šeširom od
venerijanskog vabfaza navučenim do očiju
- sve u tom fazonu. Stoji na kiši, na nekom sumornom mesecu, možda
jupiterskom.
Dobro poznati prizor."
"A onda, Čak", reče Džons, nastavljajući priču, "čim se ta slika uspostavi u
svesti gledaoca, taj, razumeš, stereotip? - otkrivamo nešto o Zigiju Trocu što
gledalac nije znao i što ne postoji u uobičajenom stereotipu o agentu
obaveštajne službe."
Mračni reče: "Shvataš: Zigi Troc je idiot. Blesa, koji ništa ne ume da uradi
kako valja. A evo šta pokušava da uradi." On priðe i sede u fotelju nedaleko od
Čaka. "Da ubije jednu osobu. Da?"
"Da", reče Čak stegnuto, nastojeći da kaže što je manje moguće, da
postane samo slušalac. Skupljao se, uvlačio u sebe, sve više zbunjen i
podozriv zbog svega što se oko njega nastavljalo.
Mračni nastavi: "A koju osobu?" Pogleda Banija i Džonsa. "O tome smo se
svaðali."
Bani reče: "Ucenjivača. Meðuzvezdanog draguljarskog magnata koji
operiše sa neke sasvim druge planete. Možda ne-Z-a."
Čak sklopi oči i zanjiha se napred-nazad.
"Šta nije u redu, Čak?" upita Mračni.
"On razmišlja", reče Bani. "Oprobava tu ideju. Tačno, Čak?"
"Jeste - tako je", uspe Čak da izgovori. Bio je siguran, sada, da je Lord
Teciostriga izbrbljao stvar Hentmenu. I da se nešto ogromno i sumorno
odmotava oko njega, postepeno ga zahvatajući; on je usred nečeg, ne zna
čega. Izlaza mu nema.
"Ne slažem se", reče Mračni. "Da meðunarodni draguljarski industrijalac
bude možda sa Marsa ili Venere, ne bi bilo loše; ali..." On mahnu rukom. "To je
eksploatisano do besvesti; počeli smo sa jednim stereotipom, nemojmo
nastavljati sa drugim. Mislim da bi trebalo da on pokušava da, recimo... ubije
svoju ženu." Mračni pogleda ostale prisutne, svakog ponaosob. "'Ajde, 'ajde,
kažite mi, čega ima lošeg u tome? Tip ima ženu koja mu stalno čantra i
maltretira ga - sagledavate? Tvrd, opasan tip, agent tajne policije, kakvog se
prosečni graðanin smrtno plaši... ponegde ga vidimo kako je grub i opasan sa
ljudima -
a kad doðe kući, njegova žena je opasna sa njim!" Nasmejao se.
"Nije loše", priznade Bani. "Ali nije dovoljno. Osim toga, pitam se koliko
puta bih mogao uraditi tu karakterizaciju; hoću nešto što mogu trajno

ugraditi u šou. Ne samo zezanje za jednu nedelju."
"Ja mislim da ovaj cijaš koga žena kljuca u glavu može tako da nastavlja

zauvek", reče Mračni. "Dakle, idemo dalje." Okrete se Čaku. "Sledeći put
vidimo Zigija Troca na poslu, u štabu CIA, a oko njega svi oni policijski
aparati, elektronika. I njemu odjednom padne na um!" Mračni skoči na noge i
poče šetkati po sobi. "Tu tehniku on može upotrebiti protiv svoje žene! I da
bude stvar najlepša - uskače i jedan novi sim." Glas Mračnoga postade
metalan i stegnut, u znak da oponaša simulakruma. "Da, gospodaru, šta mogu
uraditi za Vas, gospodaru? Čekam."

Bani, isceren, reče: "Šta ti kažeš, Čak?"
Mučeći se da govori, Čak odvrati: "Da li je... jedini motiv za ubistvo... to
što je ona čantrača? Što se dernja na njega?"
"Ne!" uzviknu Džons i skoči na noge. "U pravu si; treba nam jača
motivacija, a ja mislim da je imamo. Jedna cica. Zigi muva jednu žensku sa
strane. Meðuplanetna špijunka, zgodna, pa seksi, shvataš? A njegova matora
mu ne da razvod."
Mračni reče: "Ili je matora saznala za malu, pa..."
"Stani malo", reče Bani. "Šta mi ovde pravimo, psihološku dramu ili
komičnu seriju?
Mnogo se nešto zapetljalo."
"Tačno", reče Džons, klimajući glavom. "Ništa, zadržaćemo se na tome
da pokazujemo kakvo je čudovište ta njegova supruga. Ali, Zigi, rekoh, kad
vidi simulakruma..." Zaćuta.
Zato što je neko ušao u sobu.
Bio je to neki Alfanac. Jedan iz rase hitinskih stvorova koji su, pre samo
nekoliko godina, vodili rat protiv Zemlje. Uz škljocanje svojih
mnogozglavkastih nogu i ruku, krenuo je hitro prema Baniju i prvo ga osetio
antenama - Alfanci su slepi - zatim ga opipao, delikatno pogladio po licu;
najzad se okrenuo i malo uzmakao, jer se uverio da jeste na mestu gde je i
želeo biti... Njegova glava bez očiju poče se vrteti u krug; njuškao je, osećao da
tu ima još ljudi.
"Prekidam li nešto?" upita Alfanac, glasom koji je zvučao kao okidanje
zategnutih žica na nekom instrumentu, na harfi možda; bio je to alfanski,
pevucavi način govora. "Čuo sam vašu raspravu pa me je zainteresovala."
Bani Hentmen reče Čaku: "Ritersdorfe, ovo je jedan od mojih najstarijih i
najdražih prijatelja. Nikad ni u koga nisam imao poverenja kao u mog
drugara koga vidite, a koji se zove RBX-303." On objasni: "Možda ti nije
poznato, ali Alfanci imaju imena kao registarske tablice, neku vrstu
mehaničkih kodova. Ovaj RBX-303 ima zlatno srce."
Podsmešljivo frknu. "Štaviše, ima dva: po jedno sa svake strane."
"Drago mi je što smo se upoznali", reče Čak refleksno.
Alfanac brzo, ali uz zveckanje i škljocanje, doðe do njega i pogladi Čakove

crte lica svojom udvojenom antenom; osećaj je to, zaključi Čak, kao da ti dve
muve šetkaju po licu, pa malo uzleću, pa opet šetkaju. Nesumnjivo neprijatan.
"Gospodine Ritersdorfe", odzvanjao je 'žičani' glas Alfanca. "Oduševljen sam."
Povuče se od Čaka. "Koga još ima u sobi, Bani? Mirišem i neke druge."

"Samo Mračni i Džons", reče Bani, "moji pisci." Opet se okrenuvši Čaku,
Bani objasni:

"RBX 303 je superbogataš, taj vrti ogromne pare u meðuzvezdanim
komercijalnim poduhvatima svake vrste. Vidi, Čak, situacija je ova. RBX 303
poseduje većinu deonica u kompaniji 'Publtrans'. Da li ti to išta govori?"

Nekoliko trenutaka nije mu značilo ništa. Onda se Čak doseti. 'Publtrans'
je sponzor Bani Hentmenove TV serije. "Hoćeš reći", reče Čak, "da su
vlasnici..." Zaćuta. Umalo da kaže: naši bivši neprijatelji? Ali to, ipak, ne reče;
jer, pre svega, savršeno je jasno bilo da jesu; a zatim, tu je i reč 'bivši', dakle
ne sadašnji neprijatelji. Zemlja i planete oko Alfe sada su u miru,
neprijateljstvo je, valjda, prestalo.

"Nikad ranije nisi bio u prisustvu nijednog Alfa?" upita Bani pronicljivo.
"Treb'o bi; to je super narod. Osećajan, sa smislom za humor... 'Publtrans' me
sponzoriše delom zato što naš RBX 303 lično veruje u mene i moj dar - on je
uradio mnogo da me izvuče iz onog stanja kad sam samo nastupao po
klubovima i ponekad gostovao na TV, do ovog drugog stanja, u kome sam
sad. Naime, imam svoju seriju, koja se tako dobro primila izmeðu ostalog
zahvaljujući prokleto dobroj promociji koju je 'Publtrans' organizovao."

"A-ha", reče Čak. U stomaku je osećao nagon za povraćanjem. Ali nije
znao tačno zbog čega. Možda zbog cele ove situacije, koju nije uspevao da
razume. "Jesu li Alfanci telepate?" upita. Znao je da nisu, ali... ovaj jedan
Alfanac kao da je bio neprirodno svestan svega. Čak je imao intuiciju da RBX
303 zna sve; da nema te tajne koju ne može doznati.

"Nisu telepate", reče Bani, "ali se mnogo oslanjaju na sluh; po tome se
razlikuju od nas, jer mi imamo oči." On baci pogled ka Čaku. "Šta ti nešto o
telepatama? Mislim, sigurno si znao da nisu telepate. Za vreme rata je svako
do besvesti kljukan podacima o neprijatelju. A ti nisi suviše mlad da se toga
sećaš; sigurno si odrastao sa time."

Mračni najednom progovori: "Reći ću ti šta muči Ritersdorfa; i ja sam se
tako osećao, svojevremeno. Ritersdorf je angažovan da bi davao ideje. Ali on
ne bi želeo da mu neko pokupi sve iz mozga, baš sve. Njegove ideje su
njegovo vlasništvo sve do trenutka kad se odluči da ih kaže. Ako bi ti doveo,
recimo, nekog ganimedskog ljigavca, do vraga, to bi bila nepoštena invazija
na lična prava svakoga od nas; postali bismo mašine iz kojih bi neko
mehanički ispumpavao ideje." Čaku reče: "Nemoj se zabrinjavati zbog RBX
303; on ti ne može pročitati misli. Samo može da osluškuje vrlo pažljivo
nijanse, sićušne, najfinije, u onome što govoriš... Na taj način oni otkrivaju
iznenaðujuće mnogo. Alfanci su jaki psiholozi."

"Sedeći u susednoj sobi", reče Alfanac, "i čitajući časopis 'Život', slušao
sam vaš razgovor o tom novom liku koji bi se zvao Zigfrid Troc.
Zainteresovan, odlučio sam da doðem; ostavio sam audio kasetu i ustao. Da li
to odgovara svima vama?"

"Niko nema ništa protiv tvog prisustva", reče Bani Alfancu, tonom
uveravanja.

"Ništa me", reče Alfanac, "ne zabavlja i ne razonoðuje - i ne očarava - kao
kreativna sesija tvojih nadarenih pisaca. Ritersdorfe, nikada te ranije nisam
video na delu, ali već znam da imaš mnogo toga da dodaš. Meðutim, osećam
tvoju odbojnost - zadržanu u velikoj dubini - prema smeru kojim je ova
rasprava krenula. Mogu li pitati šta, konkretno, tebi toliko smeta kod Zigfrida
Troca i njegove želje da ukloni svoju neprijatnu ženu? Jesi li oženjen,
Ritersdorfe?"

"Da", reče Čak.
"Možda ova ideja za dramski zaplet budi u tebi osećaje krivice", reče
Alfanac zamišljeno.
"Možda imaš nepriznate neprijateljske porive prema svojoj ženi."
Bani reče: "Promašuješ, i to mnogo, Erbeikse; Čak i njegova žena se
razvode - ona je već podnela brakorazvodnu tužbu. Ali Čakov privatni život je
u svakom slučaju njegova stvar, a mi nismo ovde da raščlanjujemo njegovu
psihu. Daj da se vratimo našoj graði."
"Ja ostajem pri tvrdnji", proglasi Alfanac, "da u reakciji gospodina
Ritersdorfa postoji nešto veoma neuobičajeno i atipično; voleo bih doznati
razlog toga." Okrete svoju slepu glavu, nalik na neki loptasti mašinski deo,
prema Čaku. "Možda ću i doznati, ako se nas dvojica budemo češće viðali.
Imam osećaj da bi moje saznavanje toga bilo od koristi i za tebe."
Češkajući se zamišljeno po nosu, Bani Hentmen reče: "Možda on to već
zna, RBX.
Možda, naprosto, ne želi kazati." Osmotri Čaka i nastavi: "I ako je tako, i
ako nije, ja kažem: to su njegova posla."
Čak reče: "Meni naprosto ne zvuči kao ideja za komediju. Eto, toliki je
obim moje..."
Umalo da kaže 'odbojnosti'. "Moje sumnje."
"Lepo, ali ja nemam sumnje nimalo", reče Bani Hentmen. "Javiću našim
modelarima da načine jednu šuplju figuru nalik na simulakruma, u koju neko
može da se uvuče; to će biti mnogo jeftinije i pouzdanije nego da kupimo
pravog simlakruma. A trebaće nam i devojka za ulogu Zigijeve žene. Naime,
moje žene, jer ću ja biti Zigi."
"A Zigijeva riba?" upita Džons. "Je l' to ulazi ili ispada?"
Mračni reče: "Sa njom bismo imali jedan dobitak. Mogla bi da bude neka
sa velikim, teškim sisama. Znaš, natovareni balkoni. To bi usrećilo mnoge
gledaoce; ako ne, ostala bi nam samo jedna žena, oštrokonða, koja sasvim

sigurno neće biti sisata. Jer, takve žene nikad ne idu na tu operaciju."
"Imaš li neku odreðenu na umu za ulogu Zigijeve ljubavnice?" upita ga

Bani, dohvativši notes i pisaljku.
"Znaš onu novu cavu koju tvoj agent gura", reče Mračni. "Ona sveža

mala... Peti... nešto.
Peti Viver. To su balkončine, brale, o-hoo! Sigurno su joj doktori ugradili

dodatnih dva'es pet kila toga."
"Angažovaću Peti noćas", reče Bani Hentmen, klimnuvši glavom. "Znam

je, dobra je; tačno po meri za ovo naše. Zatim, pronaći neku ratobornu
matoru vešticu za zlu suprugu.

Možda bi trebalo da prepustimo Čaku da naðe pravu osobu za tu ulogu."
Bani se nasmeja kao sova kad huče.

8.

Kada se, pozno te noći, Čak Ritersdorf umorno dovukao u oronulu
stambenu zgradu u oblasti Marin u Kaliforniji, u hodniku ga presrete
genimedsko ljigavo biće. Takav postupak, u tri sata ujutro. Što je mnogo,
mnogo je, zaključi Čak.

"Ima dve jedinke u tvom stanu", obavesti ga Lord Teciostriga. "Meni se
činilo da bi trebalo da budeš obavešten unapred."

"Hvala", reče Čak i zapita se šta će ga sad snaći.
"Jedan od njih je tvoj pretpostavljeni u CIA", reče ljigavac. "Džek Elvud.
Drugi je pretpostavljeni Elvudov, izvesni gospodin Rodžer London. Došli su
da ti postavljaju pitanja o tvom drugom zaposlenju."
"Ja ga nisam prikrivao od njih", reče Čak. "Štaviše, Magbum, kojim je tad
upravljao Petri, bio je prisutan, bio je u sobi sa nama, u trenutku kad me je
Hentmen unajmio." On se nelagodno zapita zašto ta dvojica misle da se ovo
njih tiče.
"Istina", reče ljigavac, "ali, vidiš, oni su prisluškivali noćas onu
videoliniju pomoću koje si ti razgovarao prvo sa Džoanom Trieste, a zatim sa
Hentmenom. Zato znaju ne samo da radiš za Hentmena, nego znaju i ideju za
scenario, ideju koju si..."
Sad je bilo jasno. On proðe pored hrpe sluzi, doðe do ulaznih vrata svog
apartmana. Bila su otključana; on ih otvori i suoči se sa dvojicom cijaša. "U
ovo doba noći?" upita on.
"Zar je toliko važno?" Priðe ormanu - koji je bio od one stare vrste, koju
moraš otvarati ručno - i okači kaput. U stanu je vladala prijatna toplota;
dvojica zvaničnika CIA bili su uključili ne-termostatski kontrolisani zračeći
izvor toplote.
"Je li to taj?" upita London. Visok, poguren, prosed čovek u poznim
pedesetim godinama; Čak je nekoliko puta naišao na njega, i smatrao ga je za
teškog čoveka. "To je Ritersdorf?"
"Da", reče Elvud. "Čak, slušaj pažljivo. Postoje neke okolnosti koje ti ne
znaš o Baniju Hentmenu. Činjenice bezbednosne vrste. Mi smo, vidiš, svesni
razloga što si prihvatio taj posao; znamo da nisi želeo, ali si bio prinuðen."
"A, je l'?" upita Čak obazrivo. Oni ni slučajno nisu mogli znati kakav
pritisak je na njega bio izvršio ljigavi telepata od prekoputa.
Elvud reče: "U potpunosti shvatamo tvoju tešku situaciju u vezi sa
tvojom bivšom ženom, Meri; koju divovsku svotu je uspela da ti otme i koje
ogromne mesečne rate alimentacije; znamo da ti je potreban novac da bi
mogao toliko da plaćaš. Meðutim..." On baci pogled ka Londonu. London
klimnu glavom, a Elvud se sagnu i otvori rajsferšlus na svojoj ataše-tašni.
"Imam ovde Hentmenov dosje. Hentmenovo pravo ime je Sem Litl. U

vreme rata, osuðivan je zbog kršenja propisa o trgovini sa neutralnim
državama; drugim rečima, Hentmen je neprijatelja snabdevao potrebnim
materijalom, preko jednog posrednika. Meðutim odležao je samo godinu
dana u zatvoru; imao je izvanredan tim advokata. 'Oš čuješ još?"

"Hoću", reče Čak. "Jer ne bih mogao otkazati ugovor zato što je pre
petnaest godina..."

"U redu", reče Elvud, zgledavši se još jednom sa svojim starešinom,
Londonom. "Posle rata, Sem Litl - kasnije kao Beni Hentmen, a danas poznat
kao 'zečić', to jest Bani Hentmen - živeo je u planetnom sistemu zvezde Alfe.
Šta je tamo radio, niko ne zna; naši metodi prikupljanja informacija bili su
sasvim neuspešni na alfanskoj teritoriji. Pre šest godina, on se vratio na
Zemlju, i to snabdeven izobiljem meðuplanetnih kožica. Počeo je nastupati na
pozornicama kao komičar, a onda je firma 'Publtrans' postala njegov
sponzor..."

"Znam", prekide ga Čak, "da je vlasnik 'Publtransa' jedan Alfanac.
Upoznao sam se s njim. RBX 303."

"Ti si ga upoznao?" I Elvud i London upiljiše se netremice u Čaka. "Znaš li
ti išta o RBX

303?" upita Elvud. "Njegova porodica kontrolisala je, tokom rata, najveći
konglomerat fabrika za ratnu proizvodnju u čitavom alfanskom sistemu.
Njegov brat je ovoga trenutka ministar u alfanskoj vladi; odgovara
neposredno alfanskom duždu. Drugim rečima, kad posluješ sa RBX 303,
posluješ sa vladom Alfe." On dobaci dosje Čaku. "Pročitaj ostalo."

Čak poče brzo pregledati uredno odštampane stranice. Na kraju naðe
zaključak; to je bilo lako pročitati. Agenti CIA koji su sačinili taj dosje verovali
su da RBX 303 nastupa kao neformalni zastupnik jedne strane vlade i da
Hentmen to zna. Iz tog razloga, Hentmenove delatnosti nadzire CIA.

"Njegov razlog da te zaposli", reče Elvud, "nije onaj koji ti misliš.
Hentmenu ne treba još jedan pisac; ima već petoricu. Da ti kažem šta mi
mislimo. Mi mislimo da je to na neki način zbog tvoje žene."

Čak ne reče ništa; nastavi da zuri, prazno, u papire dosjea.
"Alfanci bi", reče Elvud, "rado prigrabili Mesec 2 Alfe 3 opet za sebe. A
jedini način da to urade legalno bio bi da navedu Zemljane koji su tamo
nastanjeni da se odsele. Ako ne, onda po meðuplanetnim zakonima stupaju
na snagu Protokoli iz 2010; taj prirodni satelit Alfe Tri postaje vlasništvo
naseljenika, a pošto su oni Zemljani, posredno i vlasništvo Zemlje. Alfanci ne
mogu prisiliti naseljenike na odlazak, ali motrili su na njih neprestano;
savršeno dobro im je poznato da je to društvena zajednica koju sačinjavaju
bivši pacijenti Neuropsihijatrijske bolnice 'Hari Stek Saliven', koju smo
uspostavili na tom mestu pre rata. Jedina agencija koja bi mogla oterati
naseljenike bila bi neka zemaljska, naime, ili Zemljoplan, ili Meðuplanetno
ministarstvo zdravlja i blagostanja; nije nezamislivo da mi evakušemo taj

mesec, posle čega bi ga mogao prigrabiti ko god hoće."
"Ali niko", reče Čak, "neće preporučiti evakuaciju naseljenika." Njemu se

činilo da to uopšte ne dolazi u obzir. Desiće se jedna od dve stvari: ili će
Zemlja ostaviti naseljenike srogo na miru, ili će se izgraditi nova bolnica i
pacijenti biti uterani svi u nju.

Elvud reče: "Moguće je da si u pravu. Meðutim, znaju li Alfanci to?"
"Osim toga, imaj u vidu", reče London promuklo, ali tiho, "da su Alfanci
veliki kockari; čitav rat je za njih bio jedno veliko kockanje sa vrlo malim
izgledima na dobitak - i izgubili su. Ne umeju oni ni na koji drugi način da
operišu."
To je bilo tačno; Čak klimnu glavom. Ipak, stvar se nije razumno uklapala.
Kako bi mogla Meri da utiče na odluke? Hentmen zna da su Čak i ona
zakonski u rastavi. Sad je Meri na Alfi Tri M2, a on ovde, na Zemlji. Čak i da su
oboje na M2, Meri ne bi htela ni da čuje šta on misli. Njena odluka biće samo
njena.
Ali kad bi Alfanci znali da on, Čak, kontroliše simulakruma Denijela
Magbuma...
On naprosto nije mogao poverovati da oni to znaju; nemoguće je da
znaju.
"Imamo teoriju", reče Elvud, uzimajući dosje i vraćajući ga u akten-
tašnu. "Verujemo da Alfanci znaju..."
"Ne recite mi", reče Čak, "da znaju o Magbumu; to bi značilo da su prodrli
u CIA."
"Ja... nisam nameravao da kažem baš to", reče Elvud nelagodno. "Bila mi
je namera da ustvrdim kako oni znaju, baš kao što i mi znamo, da je tvoje
razdvajanje od Meri čisto zakonsko, i da si ti ostao emotivno vezan za nju isto
koliko i pre. Rekonstruišemo njihovo gledanje na stvari ovako: veza izmeðu
tebe i Meri uskoro će se nastaviti. Bez obzira na to da li vas dvoje to očekujete
ili ne."
"A kakve bi koristi oni imali od toga?" upita Čak.
"Ovde njihove predstave o situaciji postaju zaista vrlo živopisne", reče
Elvud. "Dakle, evo: prikupili smo ovo zaista iz perifernih pokazatelja, iz sitnih
nagoveštaja tu i tamo; moguće je da grešimo, ali čini se da će Alfanci pokušati
da te navedu da ubiješ svoju ženu."
Čak ne reče ništa; zadrža nepokretno lice. Vreme je prolazilo; niko ništa
nije govorio.
Elvud i London gledali su ga radoznalo, očigledno se pitajući zbog čega
on ne reaguje.
"Iskreno da ti kažem", zareža London konačno, "imamo jednog doušnika
zaposlenog u Hentmenovoj užoj ekipi; nije bitno ko je. Taj informator nam
kaže da ideja za scenario, koju su ti Hentmen i saradnici izložili čim si stigao
u Floridu, sadrži simulakruma koji ubija ženu jednog čoveka. Taj čovek je

agent CIA. Da li je to tačno?"
Čak polako klimnu glavom; njegov pogled bio je prikovan za jednu tačku

na zidu, desno od Elvuda i Londona.
"Takva scenaristička zamisao", nastavi London, "trebalo bi, po njihovoj

želji, da te navede na pomisao da, pomoću simulakruma CIA, stvarno ubiješ
gospoðu Ritersdorf.

Ono što Hentmen i njegovi alfanski drugari ne znaju, jeste, naravno,
činjenica da se jedan simulakrum CIA nalazi već na M2, i da ga vodiš ti; kada
bi to znali, oni bi..." London zastade, a onda reče polako, napola za sebe:
"Onda bi videli da nisu morali da smišljaju čitav jedan scenario samo da bi ti
došao na tu pomisao." Proučavao je Čaka. "Jer je vrlo moguće da si se ti, već, i
sam toga dosetio."

Posle kratke pauze, Elvud reče: "Zanimljiva pomisao. Nije mi palo na
pamet, do sada, ali ranije ili kasnije bi." Zatim reče Čaku: "Da li bi želeo
odustati od upravljanja simulakrumom Magbumom? Da bi dokazao, izvan
svake sumnje, da nisi imao na umu takav čin?"

Čak reče, pažljivo birajući reči: "Naravno da neću odustati." Jasno je bilo
da bi odustajanjem priznao da su ono pogodili, da su otkrili nešto istinito o
njemu i njegovim namerama. Osim toga, nije želeo da napusti rukovoðenje
Magbumom i iz jednog drugog, vrlo dobrog razloga. Nameravao je da svoj
plan o ubijanju Meri dovede do uspešnog završetka.

"Ako bi se išta desilo gospoði Ritersdorf", reče London, "imajući ovo u
vidu, velika sumnja bi pala na tebe."

"To mi je jasno", reče Čak drveno.
"Dakle, dok vodiš sima", reče London, "dobro se potrudi da on štiti
gospoðu Ritersdorf."
Čak reče: "Hoćete moje iskreno mišljenje?"
"Svakako", reče London, a Elvud klimnu glavom.
"Cela je ova stvar jedna besmislica, koju je na osnovu nepovezanih
mrvica podataka smućkao neki naš operativac na terenu, neko ko se
očigledno predugo muvao oko slavnih TV ličnosti. Ako bih ja ubio Meri, kako
bi to izmenilo njenu odluku o Alfi Tri M2 i tim naseljenicima tamo? Ako bude
mrtva, naprosto će biti poslat neko drugi, i taj drugi će odlučivati."
"Mislim", reče Elvud, govoreći svom pretpostavljenom, "da mi ovde
nećemo imati ubistvo, nego pretnju ubistvom. Oni će da priprete Ritersdorfki
da će je ubiti ako ih ne posluša." Zatim reče Čaku. "To, naravno, pod
pretpostavkom da Hentmenova kampanja urodi plodom. Naime, da na tebe
utiče logika koju oni, pomoću scenarija, guraju."
"A vi, izgleda, mislite da će uticati", primeti Čak.
"Ja mislim", reče Elvud, "da je zanimljiva podudarnost to što si baš ti
operator tog simulakruma koji dejstvuje blizu Meri, baš kao što Hentmenov
scenario predlaže. Koja je bila verovatnoća da..."

Čak odvrati: "Verovatnije objašnjenje bilo bi da je Hentmen nekako
saznao da sam ja rukovodilac Magbuma i da je na osnovu toga smislio
scenario. Vi znate šta bi to značilo."

Implikacija je bila sasvim jasna. Iako oni tvrde da protivnik nije uspeo
prodreti u CIA...

Postoji još jedna mogućnost. Lord Teciostriga uzima podatke iz
njegovog uma i predaje ih Baniju Hentmenu. Pre svega, taj ljigavac ga je
ucenio, prisilio da radi za Banija; sad svi zajedno deluju da bi ga dalje ucenili,
da on izvrši njihove planove na Alfi Tri M2.

Nije TV scenario načinjen da bi naveo njega na pomisao da ubije Meri;
jer preko Teciostrige, Hentmen i njegova organizacija doznali su da je taj plan
odranije prisutan u njegovoj glavi.

Scenario je namenjen da mu stavi do znanja, posredno ali jasno, da oni
znaju. I da, ako ne bude postupao po njihovim nareðenjima, spletka ima da
bude emitovana, kao TV serija, celom Sunčevom sistemu. Sedam milijardi
ljudi doznaće za njegov plan da ubije svoju ženu.

Žestok razlog, to je morao priznati, da se podvrgne Hentmenovoj
organizaciji i uradi ono što oni žele: dobro su ga stisnuli. Vidi šta su već
postigli: pobudili sumnje kod visokih zvaničnika CIA na Zapadnoj Obali. I sad,
kao što reče London, ako bi se išta desilo Meri...

Pa ipak, on ostade rešen da sprovede plan. Tačnije, da ga pokuša
sprovesti. I to ne kao pretnju ubistvom, što Hentmen i Hentmenovci žele, da
bi Meri, uplašena, predložila da se sa psihotičnim naseljenicima postupi na
jedan odreðeni način. Ne, nego kao ubistvo, izvršeno i završeno. Kao što je od
početka planirao. Nije mu poznato zašto; on, najzad, više ne mora viðati Meri,
ne mora živeti s njom... Zašto mu se čini da je njena smrt od tako velikog
značaja za njega?

Baš čudno: Meri je jedina osoba koja bi mogla, kad bi joj se pružila
prilika, zaviriti u njegov um, otkriti njegove pobude; to joj je posao.

Ova ironija mu je prijala. I uprkos prisustvu dvojice oštroumnih
funkcionera CIA - a, naravno, i večno prisutne hrpe žute sluzi koja prisluškuje
s druge strane hodnika - on se ne oseća nimalo loše. Razumno gledano, ovde
se sukobljava sa dve jasno razdvojene klike, obe veoma iskusne; sa
Centralnom informativnom agencijom i sa Hentmenovom organizacijom.
Obe se sastoje od starih profesionalaca - pa ipak on oseća, intuicijom, da će
se dogoditi ono što on hoće, a ne ono što oni hoće.

Ljigavac će naravno prisluškivati ovu njegovu misao. On se ponada da će
je ljigavac i došapnuti Hentmenu; baš dobro, neka Hentmen zna.

Čim dva cijaša odoše, ljigavo biće provuče se ispod ivice njegovih
zaključanih ulaznih vrata i stvori se na sred starinskog tepiha što se pružao
od zida dozida. Progovori na optužujući način, sa prizvukom pravedničke
uvreðenosti. "Ritersdorfe, uveravam te: nisam nikakve kontakte sa

Hentmenom imao; nikada ga ni video nisam do one noći kad je došao ovamo
da potpiše ugovor s tobom."

"Nevaljalci jedni", reče Čak, kuvajući sebi kafu u kuhinji. Već je prošlo
četiri sata ujutro; ali zahvaljujući nezakonitim stimulantima dobijenim od
Teciostrige, Čak nije osećao nikakav zamor. "Večito prisluškujete", reče on.
"Zar nemate neki svoj život?"

Ljigavac reče: "Slažem se s tobom u jednom: pripremajući onaj scenario,
gospodin Hentmen je morao znati kakve su ti namere prema vlastitoj ženi -
inače bi to bila podudarnost naprosto prevelika da bismo u nju poverovali.
Možda je još neko telepata, Ritersdorfe, još neko osim mene."

Čak ga pogleda.
"Mogao bi to biti neki tvoj kolega u CIA", reče ljigavac. "Ili se stvar dešava
dok si ti u simulakrumu na M2; neko od tih ludih naseljenika, tamo, možda je
telepata. Smatram da je od sada moj posao da ti pomažem na svaki zamislivi
način, da bih ubedljivo pokazao da sam pošten; očajnički mi je stalo da
odbranim svoje časno ime pred tobom, u tvojim očima. Učiniću sve što mogu
da otkrijem tog telepatu koji je otišao kod Hentmena i..."
"Da li bi to mogla biti Džoan Trieste?" prekide ga Čak iznenada.
"Ne. Dobro mi je poznat njen um; ona nema takve moći. Jeste psih, kao
što znaš, ali njen dar odnosi se na vreme." Ljigavac se zamisli. "Mada... znaš,
Ritersdorfe, postoji i drugi način kako bi neko mogao provaliti šta
nameravaš. Naime, pomoću jedne druge psihomoći, a to je prekognicija... Ako
pretpostavimo da će jednog dana, ranije ili kasnije, tvoji planovi postati
poznati javnosti. Neki prekognitivac bi mogao pogledati napred, videti, steći
to znanje već sada. To je zamisao koju ne smemo prevideti. Ona, bar,
dokazuje da telepatski činilac nije jedini kojim bi se mogla objasniti
Hentmenova upoznatost sa onim što nameravaš vis-a-vis svoje žene."
Morao je priznati da ljigavčeva logika nije loša.
"Zapravo", reče ljigavac, vidno pulsirajući od uzbuðenja, "to bi moglo biti
i nehotično dejstvovanje prekognitivnog talenta - od strane nekog ko ti je
blizak, a ne zna da ga ima.
To bi mogao biti, recimo, neko kod Hentmena. Ili čak i sam Bani
Hentmen."
"Hmmm", reče Čak rasejano, puneći šoljicu vrućom kafom.
"Buduća putanja tvog života", reče ljigavac, "prepuna je spektakularnog
nasilja, koje će nastati kad budeš ubijao tu ženu koje se bojiš i koju mrziš.
Tako ogroman spektakl možda je uključio u Hentmenu skrivenu
prekognitivnost, tako da on, i ne znajući iz kog izvora, dobija 'nadahnuće' za
scenario... Psionički talenti često dejstvuju na taj način. Što više razmišljam o
ovome, sve više sam uveren da se baš tako desilo. Zato bih rekao da teorija
tvojih kolega iz CIA nema nikakvu vrednost: Hentmen i njegov kolega Alfanac
nemaju nameru da te ucenjuju ma kakvim tobožnjim dokazima o tvojoj

nameri. Oni naprosto rade ono što i kažu da rade: pokušavaju da smućkaju
upotrebljiv TV scenario."

"A tvrdnja CIA da Alfa želi da ponovo prisvoji taj drugi mesec Alfe Tri?"
upita Čak.

"To bi moglo biti sasvim tačno", priznade ljigavac. "Bilo bi to tipično
alfansko ponašanje, ne odustati, zadržati nadu... To nebesko telo je, ipak, u
njihovom planetnom sistemu. Ali ako ću kazati sasvim iskreno - mogu li? -
teorija tvojih drugara iz CIA ostavlja na mene utisak jedne prilično bedne
hrpice nasumičnih sumnjičenja; napabirčili su nekoliko trunčica od kojih sad
grade čitavu kulu nedokazanih teorija, nabrzinu, i pripisuju svima i svakome
ogromnu moć spletkarenja. Mnogo jednostavnije i razumnije mogu se sve
ove stvari objasniti, a ti, kao zaposlenik CIA, svakako znaš da ta organizacija,
kao i sve obaveštajne službe, nema sposobnost da stvarima pristupa
razumno."

Čak slegnu ramenima.
"Zapravo", reče ljigavac, "ako mogu reći, tvoja egzotična strategija kako
da se osvetiš ženi delom je proistekla iz višegodišnjeg druženja sa ljudima iz
obaveštajne službe."
"Ali priznaćeš jednu stvar", reče Čak glasom. "Za mene je kolosalan peh
to što su Hentmen i njegovi pisci baš sad nabasali na tu ideju za scenario."
"Jeste peh, ali je i zabavno, jer ćeš uskoro ti lično sesti da pišeš dijaloge
za te epizode."
Ljigavac se nasmeja tiho. "Možda ćeš im dati autentičnost. Hentmen će
biti oduševljan tvojim uvidima u pobude Zigija Troca."
"Otkud znaš da će lik biti nazvan Zigi Troc?" upita Čak, najednom opet
prepun podozrenja.
"To je u tvom umu."
"Onda je sigurno takoðe u mom umu da bih voleo da ti sad odeš i ostaviš
me na miru."
Meðutim, nije bio nimalo pospan; bio je raspoložen da navali na posao,
na pisanje scenarija.
"Svakako." Ljigavac pocure ispod vrata, i Čak uskoro ostade sam u stanu.
Jedini preostali zvuci dopirali su od retkog saobraćaja, dole. Čak je neko
vreme stajao na prozoru i pijuckao kafu; zatim sede pred pisaću mašinu i
pritisnu jedno dugme. List hartije se pojavi i podiže u položaj za početak
pisanja.
Zigi Troc, razmišljao je on sa odvratnošću. Hriste, kakvo ime. Kakvu bi
osobu najavljivalo? Idiota, kao u Tri Budale. Nekoga ko je toliko uvrnut,
pomisli on sa izjedajućom ironijom, da mu pada na um da ubije svoju ženu...
Poče, profesionalno lukavo, da dočarava početnu scenu. Biće to, naravno,
Zigi kod kuće; pokušava da mirno uradi neki bezazleni posao. Možda čita
večernje novine koje je upravo, kod svoje kuće, odštampao. A njegova žena,

Harpija prava, nasrće, nasrće. Da, pomisli Čak; ja mogu uneti životnost,
uverljivost, u ovu scenu. Na osnovu mog višegodišnjeg iskustva. On poče da
tipka.

Nekoliko sati je pisao, diveći se delotvornosti nezakonitih hekso-
amfetaminskih stimulanata; ne samo što nije osećao umor, nego je radio čak
i brže nego u ranijim vremenima. U sedam i trideset, dok su ulicu, napolju,
dirali dugački zlatni zraci jutarnjeg sunca, on kruto ustade, ode u kuhinju i
poče spremati sebi doručak. E, sad, moje drugo zaposlenje, reče on sebi. U
osam i trideset da sam u zgradi CIA u San Fran. Onda: Denijel Magbum.

Sa kriškom prepečenog hleba u ruci, stade kod pisaće mašine i nabrzinu
osmotri stranice koje je napisao. Izgledale su dobro - a dijalog je njemu već
godinama jaka strana. Sad ubaciti ovo u vazdušnu ekspres-poštu, poslati
Hentmenu u Njujork; za manje od jednog sata, ova stranice biće u
komičarevim rukama.

U osam i dvadeset, dok se brijao u kupatilu, njegov videotelefon zazvoni.
Prvi poziv otkako je dao da mu ga ugrade.

Priðe mu, uključi ga. "Halo."
Na malenom ekranu pojavilo se lice jedne devojke - zapanjujuća lepota
irskih crta; on žmirnu. "Gospodine Ritersdorfe? Ja sam Patricija Viver; upravo
sam doznala da me Bani Hentmen hoće za neke epizode koje ti pišeš. Pitam
se da li bih mogla videti primerak; umirem od želje da pročitam. Ja sam već
godinama naprosto Boga molila da uskočim u Banijev program; divim mu se
do besvesti i nazad."
On je, naravno, imao fotokopirku pri ruci; mogao je umnožiti scenario u
koliko god hoće primeraka. "Poslaću ti ovo što imam. Ali nije završeno, niti je
Bani video i odobrio; ne znam koliko će on hteti da zadrži od ovog mog.
Možda ništa."
"On tako priča o tebi", reče Patricija Viver, "da sam ja sigurna da će
zadržati sve. Je l'
možeš poslati? Daću ti moju adresu. U stvari, nisam daleko od tebe: ti si
gore u severnoj Kaliforniji, a ja sam dole u L.A., u Santa Moniki. Mož' se
sastanemo; je l' bi voleo? Pa da slušaš kako ja čitam moje rečenice iz
scenarija."
Njene rečenice. Zaboga i pobogu, uvide on; nije napisao nijedan dijalog
za nju, za vitku, sisatu, sa uvećanim bradavicama, obaveštajku koja će biti
Zigijeva riba sa strane. Napisao je samo scene gde Zigija muči matora aspida.
Postoji samo jedno rešenje, pomisli on. Uzeti pola dana odsustva od
svog posla u CIA, sesti ovde i dopisati još dijaloga.
"Da ti kažem", reče on. "Doneću ti jedan primerak. Daj mi vremena do
večeras." Naðe pisaljku i hartiju. "Da čujemo tvoju adresu." Imajući u vidu
ovo... nek ðavo nosi Magbuma simulakruma. Ovako privlačnu cicu nije video
u životu svome. Najednom su sve ostale stvari postale samo osrednje

značajne; sve su bačene nazad u jednu stvarniju perspektivu.
Zapisa devojčinu adresu, drhtavom rukom okači videotelefonsku

slušalicu na mesto i odmah upakova Banijev primerak u koverat. Polazeći u
San Francisko, uz put ubaci koverat u raketnu ekspresnu poštu. To je to;
uraðena stvar. Dok bude radio za CIA, verovatno će smišljati dijaloge za malu
Viverku; do ručka će biti spreman da ih baci na hartiju, u osam uveče imaće u
rukama stranice spremne za nju. Stvari uopšte ne idu tako loše, zaključi on.
Ovo je sigurno ogromno poboljšanje u poreðenju sa onim košmarnim
životarenjem pored Meri.

Stiže pred zgradu CIA u ulici Senzom i poče se penjati stepeništem ka
dobro znanoj, širokoj kapiji. Uðe.

"Ritersdorfe", reče jedan glas. "Doði u moju kancelariju, molim te."
Rodžer London, krupan, sumoran i zlovoljan; sačekao ga je tu, na ulazu.
Osmatrao je Čaka nezadovoljno.

Još pričancije? pitao se Čak, hodajući za Londonom sve do kancelarije.
"Ritersdorfe", reče London, čim su se vrata zatvorila, "prisluškivali smo
ti stan noćas i znamo šta si uradio posle našeg odlaska."
"Šta sam uradio?" Nije se uspevao setiti, nikako, ničeg što je u toku noći
uradio, a što bi moglo pobuditi sumnju CIA... osim ako je u razgovoru sa
ljigavcem rekao suviše.
Prislušni aparati, dabome, nisu mogli uhvatiti ljigavčeve misli. A on se
nije sećao da je išta rekao glasom, osim jedne jedine rečenice, naime da je
kolosalan peh za njega to što se u Hentmenovoj zamisli za scenerio pojavljuje
tip koji hoće pomoću simulakruma CIA da ubije svoju ženu. A to, valjda...
London reče: "Maltene celu noć bio si budan i radio. A to ne bi bilo
moguće, osim ako imaš na raspolaganju izvesne droge koje su sada na Zemlji
zabranjene. Iz ovoga proističe da imaš ne-Z-ovske veze koje ti daju te droge.
Imajući to u vidu..." Proučavao je Čaka.
"Suspendovan si, privremeno, sa posla. Kao bezbednosno rizičan."
Čak, ošamućan, reče: "Ali da bih držao oba moja radna mesta..."
"Zaposlenik CIA koji je dovoljno nerazuman da upotrebi nezakonite
vanzemaljske stimulativne droge svakako ne može ispunjavati svoje zadatka
ovde", reče London. "Od danas će simulakrum Magbum biti pod upravom
Pita Petrija i jednog čoveka koga ti ne znaš, a zove se Toni Šnajder."
Londonove grube crte lica uvrnuše se u podrugljiv osmeh.
"Ostaje ti ono drugo zaposlenje... Ili možda ne?"
"Šta ti to znači, 'ili možda ne'?" Naravno da mu ostaje zaposlenje kod
Hentmena; ugovor su potpisali.
London reče: "Ako je teorija CIA tačna, ti ćeš Hentmenu biti sasvim
nekoristan onog časa kad sazna da ti je onemogućen pristup do Magbuma.
Zato, očekujem da ćeš kroz približno dvanaest sati..." London pogleda svoj
ručni časovnik. "Da ćeš, recimo, oko devet sati večeras otkriti da nemaš

nikakvo zaposlenje. A onda ćeš, mislim, biti kudikamo skloniji da saraðuješ sa
nama; biće ti drago da se vratiš na svoj raniji status - naime, da radiš za nas, i
tačka. Samo jedno radno mesto." London otvori vrata kancelarije i pokaza
Čaku da iziðe. "Uzgred rečeno", nastavi on, "da li bi nam hteo reći kako se
zove onaj ko ti je dao ta nezakonita sredstva?"

"Poričem da sam uzimao ikakva nezakonita sredstva", reče Čak. Ali ni
njemu samom to nije zvučalo ubedljivo; London ga je 'provalio', i to su
obojica znala.

"Zašto ti ne bi naprosto saraðivao sa nama?" upita London. "Zašto ne bi
odustao od rada za Hentmena, rekao ko te je snabdevao - u tom slučaju,
možeš kroz petnaest minuta da dobiješ Magbuma na upravljanje; lično ću to
da sredim. Iz kog razloga je tebi stalo da..."

"Novac", reče Čak. "Trebaju mi pare od oba zaposlenja." Osim toga, mene
su ucenili, reče on sebi. Ucenjuje me Lord Teciostriga. Ali to ne sme kazati; ne
Londonu.

"U redu", reče London. "Možeš da ideš. Stupi u vezu sa nama kad
sagledaš jasnu mogućnost da se otkačiš od tog posla sa Hentmenom; možda
se možemo dogovoriti da to bude, ujedno, i jedini uslov za tvoj povratak."
Pridržavao je vrata sve dok Čak nije izišao iz kancelarije.

Sav otupeo, Čak se uskoro naðe na širokom prednjem stepeništu zgrade
CIA. Izgledalo je neverovatno, a ipak, desilo se: izgubio je svoje dugogodišnje
zaposlenje, i to iz razloga koji su njemu izgledali kao ne pravi, nego samo
izgovor. Sad više nema načina da dohvati Meri. Do vraga gubitak plate; pare
od Hentmenove organizacije će to više nego nadoknaditi. Ali bez
simulakruma Magbuma, nema izgleda da ostvari svoj plan - sa kojim je,
očigledno, predugo odugovlačio, pomisli on uzgred - i vakuum nastao
iščeznućem tog iščekivanja sad načini moćnu tonuću prazninu u njemu; čitav
njegov raison d'etre najednom je ispario.

On se poče ošamućeno penjati opet uz stepenice, ka glavnom ulazu u
zgradu CIA.

Uniformisani stražar najednom se stvori niotkud i zapreči mu put.
"Gospodine Ritersdorfe, žao mi je; zaista žalim. Ali dobio sam nareðenje,
vidite, da Vas ne pustim unutra."

Čak reče: "Želim videti gospodina Londona ponovo. Na minut."
Upotrebivši svoj mobilni interkom, stražar obavi razgovor. "U redu,
gospodine Ritersdorfe; možete poći u kancelariju gospodina Londona."
Stražar se skloni s puta, u stranu, a obrtna prepreka na ulazu automatski se,
munjevito, otvori pred Čakom.
Nekoliko trenutaka potom, opet se suočio sa Londonom, u velikoj
kancelariji obloženoj drvenim pločama. "Doneo si neku odluku, a?" upita
London.
"Imam jednu poentu da objasnim. Ako me Hentmen ne otpusti, zar to

neće biti de facto dokaz da su vaše sumnje o njemu bile neosnovane?" Čekao
je, a London se mrštio...

mrštio, ali ništa nije odgovorio. "Ako me Hentmen ne otpusti", reče Čak,
"žaliću se na ovu odluku da mi se onemogući obavljanje mog posla; istupiću
pred Komisiju za državnu službu i pokazaću da..."

"Tebi je stavljena zabrana na obavljanje tvog posla", reče London glatko,
"zbog upotrebe nezakonitih droga. Grubo rečeno, već smo pretresli tvoj stan i
našli ih. Popeo si se na GB-40, a? Čovek može raditi dvadeset četiri sata na
dan, i tako nastaviti neograničeno dugo, sa GB-40; čestitam. Meðutim, sad
kad više nemaš mesto kod nas, sposobnost da se radi i danju i noću ne
izgleda baš kao neki dobitak. Neka ti je, dakle, sa srećom." London mu okrete
leða, ode do svoje fotelje i uze da čita neki dokument; razgovor je bio
okončan.

"Ali ćeš znati da si pogrešio", reče Čak, "kad me Hentmen ne otpusti. Ja
samo jedno tražim, a to je da vi ponovo razmislite o celoj situaciji, kad se to
desi. Do viðenja."

Odlazeći iz kancelarije, bučno zatvori vrata za sobom. Do viðenja na Bog
bi znao koliko dugo, reče on sebi.

Kad se opet našao na ulici, na jutarnjem trotoaru, stao je neodlučno, sa
svih strana podgurivan hordama ljudi koje su strujale ulicom. Sad, šta? - upita
se on. Njegov život je, po drugi put u mesec dana, prevrnut naglavačke; prvo
šok razdvajanja od Meri, sad ovo.

Mnogo, brate, reče on sebi, i zapita se da li je išta ostalo.
Posao kod Hentmena je ostao. I samo, jedino, posao kod Hentmena.
Pomoću autonomnog taksija vratio se u stančić i brzo - očajno, zapravo -
seo za pisaću mašinu. Sada, reče on, da uradimo dijalog za malu Vivericu; on
zaboravi sve ostalo, uðe napred, u jedan suženi svet ne širi od dimenzija
pisaće mašine i papira. Dobićeš prokleto dobru ulogu, razmišljao je. A ja -
možda ću ja dobiti nešto zauzvrat.
Poče raditi. Oko tri po podne bilo je završeno; ustade škriputavo,
protegnu se, oseti umor svog tela. Ali um mu je bio bistar. Znači, napunili su
mi ovaj stan 'bubicama', i audio i video, reče on sebi. Naglas, za prisluškivače,
reče: "Ta kopilad u kancelariji - mene da uhode. Patološka stvar. Iskreno
govoreći, baš je olakšanje izvući se iz one atmosfere podozrenja i..." Zaćuta.
Zašto i čemu? Ode u kuhinju i napravi ručak.
U četiri, obučen u svoje najbolje odelo, plavo i crno, od titanijskog rauzl-
materijala, napuderisan, obrijan, natapkan muškim parfemima koji nigde na
svetu, osim u modernim laboratorijama, ne mogu nastati, on poðe pešice u
potragu za mlaznim taksijem, noseći rukopis u ruci; sa ciljem da stigne u
Santa Moniku, u apartman Peti Viver, i - nebo bi znalo gde još. Ali sa velikim
nadama.
Ako ovo propadne, šta onda?

Dobro pitanje, i on se ponada da na njega neće morati da odgovara. Već
je izgubio previše; sklop njegovog sveta pretrpeo je štetu putem podmuklog
odsecanja i prekraćivanja, gubitkom i žene i njegovog tradicionalnog posla,
oba u tako kratkom razdoblju; osećao je pometnju u svom sistemu opažanja.
Sistem je očekivao da vidi Meri noću, a prostorije CIA u San Francisku danju;
sad nije susretao ni jedno ni drugo. Nešto će morati da zaposedne ovu
prazninu. Njegova čula žude za tim nečim.

Mahnu rukom, zaustavi jedan mlazni taksi i dade mu adresu Peti Viver u
Santa Moniki; zavali se u putničko sedište, izvuče stranice sa dijalozima i
poče ih opet pregledati, ne bi li uneo neko sitno poboljšanje u poslednjem
trenutku.

Jedan sat kasnije, nešto posle pet po podne, taksi se poče spuštati prema
krovnom sletištu Petine izuzetno velike, zgodne i moderne nove zgrade sa
stanovima za iznajmljivanje.

Ovo je ono veliko, reče Čak sebi. Blisko druženje sa veoma prsatom TV
starletom... šta više može čovek poželeti?

Taksi slete. Čak, rukama malo nesigurnim, plati vožnju.

9.

Nagoveštaj dobrih vesti bila je činjenica da je zatekao Peti kod kuće; ona
lično mu otvori vrata stana i reče: "Oh, Bože, ti si taj s mojim tekstom. Al' si
rano došao; preko vidfona si rek'o..."

"Završih ranije nego što sam očekivao." Čak uðe u njen stan, osmotri
nameštaj moderan do preteranosti; po stilu, neopretkolumbovski, zasnovan
na novim arheološkim otkrićima o kulturi Inka u Južnoj Americi. Sav
proizveden, naravno, ručnim radom. Na zidovima su visili primerci novog,
animiranog, akcionog slikarstva, slike koje se nikad ne prestaju kretati; svaka
je, zapravo, bila dvodimenziona mašina i radila je uz tihi žubor, kao naletanje
na obalu talasa nekog dalekog okeana. Ili, pomisli on tačnije, kao podzemna
automatska fabrika; a ovo drugo nije baš siguran da voli.

"Doneo si sa sobom", reče gospoðica Viver oduševljeno. Na sebi je imala
- a to je izgledalo malo čudno, tako rano predveče - parisku haljinu visoke
mode, kakve je viðao po časopisima, ali nikad susreo u stvarnom životu.
Daleko je dogurao od onog radnog stola u CIA! Haljina beše raskošna i
složena, nalik na latice nekog ne-zemaljskog cveta; morala je koštati bar
hiljadu kožica, zaključi Čak. Tako nešto oblači osoba koja polazi da dobije
zaposlenje; desna sisa, čvrsta i blago podignuta, cela je otkrivena pogledu;
stvarno, maksi moderno. Da nije, možda, očekivala nekog drugog? Bani
Hentmena, recimo?

"Mislila sam da iziðem", objasni Peti Viver. "Na koktel. Al sad ću zvati i
otkazati." Ode do video-telefona; njene oštre potpetice zvučno su udarale o
sintetički 'zemljani' pod u Inka-stilu.

"Nadam se da će ti se dopasti tekst", reče on, lunjajući po stanu i
osećajući se kao sitan siromašak. Zalutao u bogatije vode, gde su haljine
složene i skupe, nameštaj ručno deljan od drveta... Stade pred jednu sliku,
pogleda kako ne-objektivne površine klize jedna pod drugu i menjaju se, daju
uvek nove, neponovljive, kombinacije.

Peti se vrati sa video-telefonskog razgovora. "Uhvatila sam ga pre nego
što je krenuo iz MGB studija." Nije kazala koga, a Čak odluči da ne pita;
verovatno bi se osetio samo još više kao 'izduvan balon'. "Pićence?" Prišla je
niskom ormanu od pretkolumbovskog drveta i zlata, otvorila ga, i ukazale su
se boce, jedna do druge. "'Oš jedan iovski vazbol?

To ti 'e sad glavna fora; mora probaš. Kladim se da nije još dospela u
severnu Kaliforniju... vi ste tako..." Mahnula je rukom. "Takve plinske glave,
tamo." Poče mešati pića.

"Mogu li pomoći?" Priðe joj bliže, obuzet osećajem da je zaštitnik i
ozbiljan čovek...

obuzet, bar, željom da se oseća tako.

"Neka, hvala", reče Peti, dodavši mu, veštim pokretom, čašu. "Da te ja
pitam nešto", reče ona, "pre nego što čak i pogledam tekst. Je li moja uloga
velika?"

"Hm", reče on. Uvećavao je njenu rolu koliko god je mogao, ali istina je
istina: i sad je to majušna uloga. Peti je dobačena riblja glava, a fileti su, kao
što je i moralo biti, pripali Baniju.

"Znači, mala je", reče Peti, prišavši sofi, koja je više ličila na klupu, i sevši;
latice haljine raširiše se levo i desno od nje. "Daj da vidim, molim te." Sad je
oko sebe širila atmosferu pronicljivosti i potpune profesionalnosti; smirena,
potpuno smirena.

Čak sede na drugi kraj sofe i dade joj stranice. Tu je bilo sve: i onaj deo
koji je poslat Baniju, i novi deo, sa njenom ulogom, koji do Banija još nije
dospeo. Možda nije u redu pokazivati tekst glumici pre nego Baniju... ali Čak
je odlučio da uradi tako, bilo greška ili ne.

"Ova druga žena", reče Peti uskoro; nije joj dugo trebalo da isprelista sve
stranice.

"Supruga. Opasnica, koju Zigi odlučuje da ubije. Njena uloga je mnogo
veća; ona je od početka do kraja tu, a ja, zapravo, samo u ovoj jednoj sceni. U
njegovoj kancelariji, kad ona ulazi... u štabu CIA..." Pokaza prstom taj deo.

Istinu je rekla. On se potrudio najbolje što je mogao, ali činjenica je
činjenica, a Peti je, profesionalno, suviše mudra da bi u ovome bila prevarena.

"Trudio sam se što sam najbolje umeo da ta uloga bude obimnija", reče
on iskreno.

Peti reče: "Maltene je kao jedna od onih groznih uloga gde devojku
dovedu samo da stoji i izgleda seksi, a ne da stvarno radi bilo šta. Neću da
samo uðem u tesnoj dekoltiranoj haljini i budem ukras. Ja sam glumica; hoću
da govorim." Ona mu vrati scenario. "Molim te, Ritersdorfe, za ima Isusa",
reče, "izgradi malo više moju ulogu. Bani ovo nije video, je l' tako? Sve je još i
sad izmeðu tebe i mene. Znači, možda možemo zajednički nešto i da
smislimo. 'Aj, jedna scena u restoranu? Zigi se sreće sa tom curom - Šeron - u
tom superiška, malom, zabačenom restoranu, kad upada njegova žena... Zigi
se svaða sa ženom tu, a ne kod kuće u njihovom stanu. Na taj način se može
umešati i Šeron, to jest moja uloga."

"Hmmm", reče on. Pio je pomalo; to u njegovoj čaši bila je neka
čudnovata, slatka mešavina, u velikoj meri nalik na medovinu. Pade mu na
um da se zapita šta je sve sipano unutra. Peti je, sedeći tako nasuprot njega,
već popila jednu punu čašu; ona ustade i priðe ormanu za piće, da napravi
novu količinu.

Ustade i on, priðe joj i stade pored nje; njeno malo rame se očešalo o
njega, a svud oko njih bio je čudni miris pića koje je mešala. Jedan sastojak,
primeti on, sipala je iz boce jasno ne-T izgleda; tekst na etiketi kao da je bio
alfanski.

"Sa Alfe Jedan", reče Peti. "Dao mi Bani; on je dobio od nekih Alfana koje
poznaje; Bani poznaje sve vrste stvorenja u celoj nastanjenoj Vaseljeni. Jesi
znao da je on neko vreme stanovao u sistemu Alfe?" Podigla je svoju čašu,
okrenula se licem ka njemu i stajala zamišljena, pijući pomalo. "E, kad bi
mogla ja da posetim neki drugi zvezdani sistem.

Sigurno se od toga čovek oseti maltene - znaš - natčovečanski."
Čak ostavi čašu i položi šake na ramena, malena ali prilično tvrda, Peti
Viver. Haljina se na tim mestima nagužva u sitne bore. "Mogu donekle da
proširim tvoju ulogu", reče on.
"Važi", reče Peti. Naslonila se na njega, uzdahnula i položila glavu na
njegovo rame. "To mi zaista znači." Njena kosa, dugačka, crvenokestenjasta,
ovlaš dotače njegovo lice, zagolica ga po nosu. On uze čašu od nje, popi jedan
gutljaj, i ostavi i tu drugu na orman.
Dok se snašao, dok je shvatio šta se dešava, već su bili u spavaćoj sobi.
Ovo piće, pomisli on. Pomešao sam ga sa nezakonitim talamusnim GB-
40 stimulantom dobijenim og Lorda... kako li se ono zvaše. U spavaćoj sobi
bio je maltene mrak, ali on je ipak video, kao obrise u produžetku njegove
desne ruke, Peti Viver kako seda na krevet i otkopčava neki složen deo na
haljini. Haljina najzad spade i Peti je odnese pažljivo do ormana i okači
unutra; onda se vrati, radeći nešto čudno sa svojim dojkama. Gledao ju je
nekoliko trenutaka i onda shvatio da to ona masira grudni koš; u haljini je
bila utegnuta, sad se mogla opustiti, razgibati slobodno. Vide da su joj obe
dojke idealne veličine, iako obe, većim delom, sintetičke. Dok je hodala, nisu
mahale levo i desno, ni najmanje; leva je, kao i desna koju je već od dolaska u
ovaj stan gledao golu, bila upadljivo čvrsta.
Peti se sruči, kao dobro podmazani kamen, na krevet pored njega; on je
već ležao na leðima. Ali videotelefon zazvoni.
"E, kurac", reče ona. Trgao se na takvu njenu reč. Skliznula je sa postelje,
ustala, pipanjem potražila kućnu haljinu; nabacivši je na sebe, pošla bosa iz
spavaće sobe, privezujući opasač kućne haljine u čvor oko struka. "'Odma se
vraćam, dragi", reče ona običnim glasom. "Ti samo ostani tu."
Ležao je i buljio u plafon, osećao mekoću i udisao lepi miris postelje.
Činilo mu se da je prošlo dugo, dugo. Bio je veoma srećan. Ovakvo čekanje je
jedno veliko, smireno zadovoljstvo.
Onda, najednom, u vratima spavaće sobe stoji Peti Viver, sa kosom
opuštenom na ramena. Kosa kao razasuti oblak. Čekao je, ali ona nikako da
priðe krevetu. Najednom, Čak shvati da ona neće ni prići; neće ulaziti u sobu.
Istog trena on se pridiže u sedeći položaj; njegovo raspoloženje za opuštanje
na leðima naglo se smanjilo i iščezlo.
"Ko je bio?" upita.
"Bani."
"I?"

"Otkazan je ceo posao." Sada je ušla, ali samo do ormana; iz koga izvadi
jednostavnu suknju i bluzu. Uze i svoje gaćice i ode napolje, očito da se obuče
na nekom drugom mestu.

"Zašto je otkazan?" Iskočio je iz kreveta, počeo se oblačiti grozničavo.
Peti je nestala; negde u stanu jedna vrata se zatvoriše. Nije mu odgovorila.
Nije ga, dabome, ni čula.

Seo je, sada sasvim obučen, opet na krevet. Upravo kad je vezivao pertle,
Peti se opet pojavila. I ona sasvim obučena. Stala je i počela četkati kosu, lica
bez izraza; gledala je kako on petlja oko cipela i ništa nije komentarisala.
Ponaša se kao da je svetlosnu godinu udaljena, pomisli on; spavaća soba je
sad prožeta njenom neutralnom hladnoćom.

"Kaži mi", reče on ponovo, "zašto je posao otkazan. Reci mi tačno šta je
Bani Hentmen kazao."

"Pa, rek'o je da neće upotrebiti tvoj tekst, a ako me ti zoveš, ili ako ja
pozovem tebe..."

Sada su, prvi put posle telefonskog poziva, njene oči pogledale pravo u
njega i izoštrile sliku; kao da ga je tek sad videla. "Nisam rekla da si ovde. Ali
rekao je, ako razgovaramo da ti ja kažem da je po njegovom mišljenju s
tvojom idejom gotovo i ne valja ništa."

"Sa mojom idejom?"
"Pa, ceo scenario. Bani je dobio stranice koje si mu poslao i kaže da su
užasne."
Čak oseti da mu se uši istovremeno smrzavaju i razbuktavaju; bol mu se
širio po licu, kao mraz, tako da su mu uskoro otupeli usne i nos.
"I zato", reče Peti, "on daje Mračnom i Džonsu, koji su njegovi redovni
pisci, da naprave nešto sasvim drugo."
Posle dužeg vremena Čak reče promuklo: "Treba li da stupim u vezu s
njim?"
"Nije rek'o." Dovršila je četkanje kose; otišla iz spavaće sobe, opet
nestala. On ustade, poðe za njom, i naðe je u dnevnoj sobi kako bira broj na
videotelefonu.
"Koga zoveš?" upita.
Peti reče udaljeno: "Jednog koga poznajem. Da me izvede na večeru."
Glasom koji je pucketao od zavidljive uskraćenosti, Čak reče: "Pa, daj da
te ja izvedem na večeru. Veoma bih to voleo."
Devojka se nije ni potrudila da odgovori; nastavila je da bira broj.
On ode do pretkolumbovske klupe i poče prikupljati stranice svog
rukopisa; vrati ih u koverat. Za to vreme Peti je dobila vezu sa nekim; čuo je, u
pozadini, njen tih, prigušen glas.
"Vidimo se", reče Čak. Nabaci kaput i ode krupnim koracima iz stana.
Nije ni digla pogled sa ekrana; sasvim obuzeta razgovorom.
U bolovima od gneva, on zalupi vrata za sobom i pohita zastrtim

hodnikom do lifta. Dva puta se spotače i pomisli: Bože, to piće me još vrti. Ma,
sve je ovo, možda, halucinacija, izazvana mešanjem GB-40 i... kako je ono
nazvala. Ganimedsko vaz-krzno ili kako već beše. Imao je utisak da mu je
mozak mrtav, hladan i lišen animacije; njegov duh se smrznuo sasvim, i on
sad može samo da razmišlja da treba izići iz ove zgrade, izvući se iz Santa
Monike, vratiti gore u severnu Kaliforniju, pa u stan.

Da li je London bio u pravu? To Čak nije mogao oceniti; možda je istina
naprosto ono što Viverica kaže: stranice koje je poslao Baniju grozne su, i
tačka. Ali, s druge strane...

Moram se javiti Baniju, uvide on. Odmah sad. Zapravo, trebalo je da ga
zovem odmah iz njenog apartmana.

U prizemlju zgrade sa stanovima za izdavanje, on pronaðe javnu
telefonsku kabinu; uðe i poče tipkati broj Hentmenove organizacije. Onda
najednom vrati slušalicu na mesto. Da li hoću da znam? - upita se. Mogu li
podneti saznanje?

Iziðe i postoja nekoliko trenutaka ispred kabine, a onda proðe kroz
glavna vrata zgrade, na predvečernje ulice. Bar da sačekam dok mi se
razbistri u glavi, pomisli. Dok se to piće ne istroši, taj ne-zemaljski
intoksikant koji mi je uvalila.

Ruku nabijenih u džepove, poče pešačiti besciljno duž trotoarskog žleba.
Iz minuta u minut sve više potišten i ispunjen zebnjom. Sve se oko njega
raspada. A on, nemoćan da zaustavi to rušenje; samo ga kao svedok gleda sa
strane, sasvim nemoćan, zahvaćen i ponet procesima koji su toliko moćni da
ih on ne može ni razumeti.

Glasić u njegovom uvu, ženski, snimljen, ponavlja, ponavlja. "To će izneti
jednu četvrtinu kožice, gospodine. Molim, ubacite kovani novac, ne papirni."

Čak poče žmirkati i osvrtati se, otkrivajući da je opet u videotelefonskoj
kabini. Ali koga poziva? Banija Hentmena? Poče preturati po džepovima,
naðe novčić od četvrt kožice, ubaci ga u prorez vidfona. Slika se najednom
razbistri.

Nije pozvao Banija Hentmena. Na ekranu je bila, i u njega gledala,
minijaturna slika Džoane Trieste.

"Šta je bilo?" upita Džoan zabrinuto. "Izgledaš grozno, Čak. Jesi li
bolestan? Odakle telefoniraš?"

"Iz Santa Monike", reče. Bar je pretpostavljao da je tako: nije pamtio
nikakvu vožnju gore ka Zalivu. Nije imao ni osećaj da je proteklo neko dugo
vreme... ili možda jeste?

Pogleda na ručni časovnik. Dva sata je minulo; već je prošlo osam sati
uveče. "Ne mogu da poverujem", reče, "ali jutros su me suspendovali iz CIA,
kao rizičnog za bezbednost, a sad..."

"Za ime svega", reče Džoan, koja ga je pomno slušala.
On graknu: "I Bani... Hentmen me je otpustio, izgleda, mada to nisam

siguran. Ali se plašim da ga pozovem."
Ćutanje je zavladalo. Onda Džoan smireno reče: "Moraš ga zvati, Čak. Ili

ga mogu zvati ja, u tvoje ime; reći ću mu da sam tvoja sekretarica, ili tako
nešto - umem ja to, ne brini.

Daj mi broj telefonske govornice u kojoj se nalaziš. I ne predaj se
potištenosti; već sam te dovoljno upoznala da znam da se vraćaš ka
razmišljanjima o samoubistvu, a ako to uradiš u Santa Moniki, neću moći da
ti pomognem, ne bih stigala donde na vreme."

"Hvala", reče on. "Lepo je znati da je nekome stalo."
"Imao si naprosto previše raznih potresa u životu u poslednje vreme",
reče Džoan, na svoj pametan, zdravorazumski način. "Prvo propast braka, pa
sad..."
"Zovi ga", prekide je Čak. "Evo broja." Podiže cedulju ka ekranu, a Džoan
zapisa broj.
Kad je okačio slušalicu na mesto, ostao je u telefonskoj govornici, pušeći
i meditirajući.
Mozak mu se počeo razbistrivati, i on se zapita šta je radio izmeðu šest i
osam. Noge su mu bile krute, bolele su ga od umora; možda je pešačio. Po
ulicama Santa Monike, bez odredišta, bez plana.
Posegnu u džep kaputa i izvuče limenu kutijicu sa kapsulama GB-40 koju
je poneo sa sobom; uspe da proguta jednu, bez vode. To će - pretpostavljao je
- odstraniti posledice zamora. Ali ništa, ništa osim hirurškog odstranjenja
cele prednje strane mozga, ne može ukloniti njegovu svest o katastrofalnoj
situaciji u kojoj se našao.
Ljigavac, pomisli on. Možda mi ljigavac može pomoći.
Od informacijske službe oblasti Marin on dobi telefonski broj Lorda
Teciostrige; i pozva ga, odmah, i ubaci novčić. Čekao je; vidfon je zvonio, ali je
ekran ostao prazan.
"Zdravo." Pozdravila ga je ta jedna reč, ne izgovorena, nego napisana na
ekranu; ljigavac ne može da govori zvukom, pa ni preko telefona.
"Čak Ritersdorf ovde", reče on.
Nove reči ispoljile su se na ekranu. "U nevolji si. Ne mogu ti pročitati um
na ovoj razdaljini, ali osećam to po nijansama u tvom glasu."
"Imaš li ti uticaja kod Hentmena?" upita Čak.
"Kao što sam te obavestio ranije..." Te reči su, kao uzana traka teksta,
prolazile jedna po jedna preko ekrančića. "...tog čoveka čak ni ne znam."
Čak reče: "Izgleda da me je otpustio. Voleo bih da ga ti pokušaš
nagovoriti da me opet primi." Bože, pomisli on, moram imati neko
zaposlenje. "Ti si me naveo da potpišem ugovor s njim; poprilična
odgovornost se može staviti na tvoj prag."
"Tvoj posao kod CIA..."
"Suspendovan sam. Zbog druženja sa Hentmenom." Čak dodade, grubo:

"Hentmen ima preveliki broj ne-zemaljskih poznanika."
"Vidim", uobličiše se reči. "Tvoja visoko-neurotična bezbednosna

agencija. Trebalo je to da očekujem, ali nisam očekivao. Trebalo je da ti
očekuješ, godinama si radio tamo."

"Vidi", reče Čak. "Nisam te pozvao da bismo se raspravljali ko je kriv; ja
samo hoću zaposlenje, bilo kakvo zaposlenje." I to moram naći odmah, noćas,
reče on sebi. Ne mogu čekati.

"Moram da razmislim temeljito o ovome", saopšti mu ljigavac
pokretnom trakom reči.

"Daj mi..."
Čak divljačćki tresnu slušalicu na mesto.
Ostade zatvoren u kabini, pušeći i čekajući, pitajući se šta će Džoan reći
kad pozove.
Možda neće pozvati, razmišljao je. Naročito ako su vesti loše. Koji haos.
Kakvu sam situaciju, samo svojim sopstvenim...
Telefon zazvoni.
On podiže slušalicu i reče: "Džoan?"
Na ekranu se pojavi njena malena slika. "Zvala sam taj broj koji si mi dao,
Čak. Dobila sam nekoga iz njegovog osoblja, nekog gospodina Felda. Tamo je
opšta uzbuna. Feld mi je samo rekao da pogledam večernje kućne novine."
"Dobro", reče Čak, osetivši se hladniji nego dosad. "Hvala. Kupiću neke
losanðeleske novine ovde, pa ću te možda videti kasnije." Prekide vezu, žurno
iziðe iz govornice i poðe ulicom u potrazi za samohodnim kioskićem za
prodaju novina.
Posle samo nekoliko trenutaka, dočepao se jednog primerka večernjih
uličnih novina; poče ih čitati pri svetlosti jednog izloga. Stvar je bila na
naslovnoj strani. A gde bi, inače, mogla biti? - pomisli on. Kad je reč o
Hentmenu, najpoznatijem televizijskom klovnu.
BANI HENTMENA HAPSILA CIA KAO AGENTA
NE-T SILE, POBEGAO U LASERSKOJ PUCNJAVI
Morao je dvaput pročitati taj članak da bi poverovao da se desilo to što
se desilo. CIA je, kroz svoju obaveštajnu mrežu, saznala u toku dana da je
Hentmenova organizacija otpustila izvesnog čoveka koji je Hentmena
interesovao samo zbog 'Operacije pedeset minuta' na M2 Alfe Tri. Izvesnog
Čaka Ritersdorfa. Zaključili su da je Hentmen, kao što su odavno podozrevali,
agent Alfanaca, i zato su stupili u akciju istog trenutka, jer da su oklevali,
mogao je neko, možda neki Hentmenov doušnik unutar CIA, da ga upozori, pa
bi Bani Hentmen pobegao. Sve je bilo vrlo jednostavno i vrlo užasno; ruke su
mu se tresle dok je držao novine na svetlosti.
A Hentmen im je ipak pobegao. Uprkos tako brzoj akciji CIA. Možda je od
svoje mašinerije dobio upozorenje na vreme; očekivao je dolazak akcionog
odreda CIA koji ga je pokušao uhapsiti u TV studiju u Njujorku, pisalo je u

novinskom članku.
Gde je, dakle, begunac sada? Valjda već na putu za alfanski sistem. A gde

je Čak Ritersdorf? Na putu ka nigde; pred njim leži samo jedna močvarna
praznina koju ne ispunjavaju nikakve osobe, nikakvi zadaci, niti razlozi za
postojanje. Hentmen je stigao da pozove Peti Viver, TV starletu, i da joj kaže
da otpušta Čaka, ali se nije potrudio da...

Vidfonski poziv od Hentmena stigao je tek predveče. Posle neuspelog
hapšenja. Prema tome, Peti Viver je znala gde se Hentmen tada nalazio. Ili je
bar moguće da je znala. Ali i to je neko početno uporište.

On uhvati taksi i odjuti natrag do veličanstvene zgrade Peti Viver; plati
vožnju i pohita do ulaza u zgradu; pritisnu dugme interkoma za njen stan.

"Ko je?" Njen glas je i sad bio hladan, bezličan, čak i više nego ranije.
"Ritersdorf", reče Čak. "Ostao mi je deo rukopisa kod tebe."
"Ja ne vidim nijednu stranicu." Nije zvučala ubeðeno.
"Ako me pustiš unutra, mislim da ću se odmah setiti gde su. Za minut."
"'Aj, važi." Visoka metalna vrata su škljocnula i otvorila se; Peti je, na
spratu, pritiskom na dugme upravljala da tako bude.
Popeo se liftom. Vrata njenog apartmana bila su već otvorena, i on
odmah uðe. Peti ga dočeka u dnevnoj sobi, pozdravom ledeno ravnodušnim;
stajala je sa rukama prekrštenim preko grudi i gledala kamenim pogledom
kroz prozor, panoramu noćnog Los Anðelesa.
"Nema ovde nijedne stranice tvog prokletog rukopisa", reče mu ona. "Ne
znam šta..."
"Onaj poziv od Banija", reče on. "Odakle je bio?"
Osmotrila ga je, uzvijajući jednu obrvu. "Ne sećam se."
"Videla si večerašnje homeo-novine?"
Posle duže pauze, slegnula je ramenima. "Može biti."
"Bani te je pozvao posle tog pokušaja hapšenja. Ti to znaš, i ja to znam."
"Pa šta?" Nije se potrudila čak ni da ga pogleda; u celom njegovom životu
još niko ga nije tako ledeno ignorisao. A ipak, njemu se činilo da ispod te
njene tvrdoće postupanja leži strah. Ipak, tako je mlada, nema ni dvadeset. On
odluči da se kocka ulaganjem na tu kartu.
"Gospoðice Viver, ja sam agent CIA." Imao je, i sad, značku CIA kod sebe;
poseže pod kaput i izvadi je, pruži ka njoj. "Uhapšeni ste."
Trgla se, oči jako raširila; naglo se okrenula oko sebe, sa prigušenim
uzvikom. Video je koliko joj se disanje izmenilo - iz korena izmenilo; teški
crveni pulover brzo se nadizao i spuštao. "Stavrno si agent tajne službe?"
upita ona, pridavljenim šapatom. "Mislila sam da si pisac TV scenarija; tako je
Bani rekao."
"Mi smo se ubacili u Hentmenovu organizaciju. Ja sam glumio TV pisca.
Idemo."
Uhvatio je Patriciju Viver za lakat jedne ruke.

"Kuda idemo?" Pokušavala se izvući, užasnuta.
"U ogranak CIA za L. A. Tamo ćeš biti stavljena u zatvorsku ćeliju."
"Zbog čega?"
"Znaš gde je Bani Hentmen", reče on.
Nastalo je ćutanje.
"Ne znam", reče ona i sva se poguri. "Zaista ne znam. Kad je pozvao, ja
nisam znala da su ga hapsili, niti bilo šta - nije rek'o ništa o tome. Tek kad
sam izišla na večeru, posle tvog odlaska, videla sam u novinama naslove."
Ona potišteno poðe ka spavaćoj sobi. "Da uzmem ja kaput i tašnu. I da
nabacim malo karmina. A za ovo, govorim ti istinu; časna reč."
On poðe za njom; ona, u spavaćoj sobi, uze jedan kaput sa okačaljke u
ormanu, onda otvori jednu ladicu da naðe torbicu.
"Šta misliš, koliko dugo će me zadržati?" upita, preturajući po
unutrašnjosti torbice.
"Pa, ne duže od..." poče on. I zaćuta. Jer je Peti uperila u njega laserski
pištolj. Našla ga je u tašnici.
"Ne verujem da si agent tajne službe", reče.
"Ali jesam", reče Čak.
"Ispadaj napolje. Ne razumem šta pokušavaš da uradiš, ali Bani mi je dao
ovo i rekao mi da ga upotrebim kad i ako budem morala." Ruka joj se tresla,
ali je laserski pištolj ostajao uperen u njega. "Molim te, idi", reče ona. "Ispadaj
iz mog stana - ako ne, ubiću te; časna reč, ubiću te." Izgledala je užasno,
užasno uplašena.
On se okrete i ode iz apartmana, u hodnik, do lifta, koji je još bio tu. On
samo zakorači u njega.
Uskoro se naðe na ulici, pruži korake po mračnom pločniku. Dobro; ovo
je gotovo, pomisli on. Mada nije baš završeno kao što je on nameravao. S
druge strane, pomisli stoički, ništa nije ni izgubio... osim, možda, svoje
dostojanstvo. A to će se, proticanjem vremena, vratiti.
Nema se sad kuda, nego u severnu Kaliforniju.
Petnaest minuta kasnije bio je u vazduhu, odmicao kući, ka svom
'ćumezu' kod one gazdarice u oblasti Marin. Sve u svemu, njegov boravak u
Los Anðelesu nije protekao bog-zna-kako uspešno.
Kad je stigao, zatekao je upaljena svetla u svom stanu i uključeno
grejanje; u fotelji je sedela, i slušala jednu od ranih Hajdnovih simfonija na FM
radiju, Džoan Trieste. Čim ga je ugledala, skočila je na noge. "Hvala Bogu",
reče ona. "Toliko sam se brinula za tebe."
Sagnula se i dohvatila primerak lista 'Hronika San Franciska'. "Video si
novine već. Gde to postavlja tebe, Čak? Znači li da CIA juri sad i tebe? Kao
Banijevog službenika?"
"Ne'am pojma", reče on i zatvori vrata stana. Činilo mu se da ga CIA ne
juri, baš, ali da o tome treba razmisliti; Džoan je dobro rekla. Ode u kuhinju i

pristavi čajnik pun vode, da zakuva kafu. Nedostajao mu je, u ovakvim
trenucima, onaj autonomni ureðaj za pravljenje kafe koji je bio deo
kuhinjskog štednjaka u ranijem stanu. On je kupio Meri taj štednjak, zajedno
sa tim ugraðenim robotom za kafu; kupio joj, i ostavio joj, kao i gotovo svu
drugu imovinu.

Džoan se pojavi na vratima kuhinje. "Čak, mislim da treba da pozoveš
CIA, da popričaš sa nekim koga poznaješ tamo. Tvog dosadašnjeg gazdu.
Važi?"

On reče, ogorčeno: "Ala si sklona poštovanju zakona. Uvek sve uraditi
kako vlasti kažu, a?" Nije joj rekao da je u časovima krize, kad se sve
raspadalo svud oko njega, prvi njegov poriv bio da se obrati Baniju
Hentmenu, ne cijašima.

"Molim te", reče Džoan. "Razgovarala sam sa Lordom Teciostrigom, i on
misli isto.

Slušala sam vesti na radiju, kažu da je u toku hapšenje drugih pripadnika
Hentmenove organizacije..."

"Samo me ostavite na miru." Uze odozgo, iz ormarića, teglu sa instant-
kafom; drhtavim rukama ubaci jednu punu kašiku u čajnik.

"Ako ne stupiš u vezu sa njima", reče Džoan, "ja neću moći ništa da
učinim za tebe. U

tom slučaju, mislim da je najbolje da odem."
Čak reče: "A šta bi inače mogla učiniti za mene? Šta si dosad učinila za
mene? Kladim se da pre mene nisi u životu srela nikog ko je izgubio dva
zaposlenja za jedan dan."
"Onda, šta ćeš?"
"Mislim da ću emigrirati na Alfu", reče Čak. I to, konkretno, na drugi
mesec treće planete tog sistema, pomisli on. Da je samo uspeo pronaći
Hentmena...
"Znači, CIA je u pravu", reče Džoan; oči su joj gorele od ljutnje.
"Hentmenova mašina je plaćenička, radi za jednu vanzemaljsku državu."
"Bože!" reče Čak, zgaðeno. "Rat je završen pre toliko godina! Muka mi je
od tih koještarija o špijunaži. Toga sam se naslušao dovoljno za celu večnost.
Ako hoću da emigriram, onda me pustite da emigriram."
"Ono što bi ja trebalo učiniti", reče Džoan, nimalo poletno, "jeste da te
uhapsim. Ja sam naoružana." Pokaza mu neverovatno malen, ali van svake
sumnje pravi, pištolj koji je nosila uz telo. "Ali ne mogu. Žao mi te je. Kako si
mogao tako da zabrljaš svoj život?
Teciostriga se toliko potrudio..."
"Okrivi njega", reče Čak.
"On je samo želeo da pomogne; video je da ne preuzimaš odgovornost."
Njene oči sevnuše. "Nikakvo čudo da se Meri razvela od tebe."
On zastenja.

"Ti, naprosto, nećeš da se potrudiš", reče Džoan. "Digao si ruke; ni..."
Zaćuta. Zgleda se s njim. Čuo je i on. Oboje su čuli misli ganimedskog ljigavca
iz stana preko puta hodnika.

"Gospodine Ritersdorfe, jedan džentlmen se kreće hodnikom u pravcu
tvog stana; on je naoružan, i namerava da te prisili da poðeš s njim. Ne mogu
doznati ko je ili šta želi, jer ima oko glave postavljenu neku vrstu rešetke ili
zaštitne kutije za sprečavanje telepatskog pristupa; to znači da je on ili vojno
lice, ili pripadnik snaga bezbednosti ili tajne policije, ili neke kriminalne ili
izdajničke organizacije. U svakom slučaju, pripremi se."

Čak reče Džoani: "Daj mi taj tvoj laserski pištoljčić."
"Ne." Podigla je pištolj iz futrolice i uperila ga prema vratima stana; lice
joj je bilo bistro i sveže. Očigledno je savršeno dobro kontrolisala svoje
postupke.
"Bože", reče Čak, "ti ćeš poginuti." Znao je to; video unapred; jasno u
celosti, kao da je prekognitivac. Njegove ruke poleteše u stranu, munjevito,
kao bič, dograbiše lasersku cev i otrgnuše je iz Džoanine ruke. Ali pištolj
ispade i njemu iz ruke; pa se i on, i Džoan baciše naglavačke da ga dočepaju;
sudariše se u vazduhu, i Džoan jeknu i odlete o zid kuhinje. Čak dohvati oružje
i ustade, držeći ga.
Nešto ga udari po ruci, neka vrelina; on ispusti maleni laserski pištolj
koji odzveketa po podu. U isti mah, u njegovom sluhu odjeknu glas - njemu
nepoznat - nekog muškarca.
"Ritersdorfe, ubiću te ako opet pokušaš podići tu cevčicu." Čovek je već
bio u dnevnoj sobi; zatvorio je ulazna vrata stana i načinio nekoliko koraka
prema kuhinji, držeći svoj laserski pištolj uperen ka Džoani. Bio je srednjih
godina, u nekom jeftinom, sivom kaputu od domaćeg materijala i starim,
arhaičnim čizmama; preko Čaka preðe sev utiska da taj čovek dolazi iz neke
potpuno tuðinske ekologije, možda čak sa druge planete.
"Mislim da je ovo Banijev čovek", reče Džoan, ustajući polako. "Dakle,
verovatno bi to uradio. Ali ako misliš da možeš dohvatiti laser pre nego..."
"Ne", reče Čak odmah. "Poginuli bismo oboje." Pogleda tog čoveka.
"Pokušao sam ja već da pozovem Banija."
"Važi", reče čovek, i pokretom ruke pokaza ka vratima. "Dama može
ostati ovde; hoću samo tebe, Ritersdorfe. Polazi, nemojmo fnopovati vreme;
pred nama je dug put."
"Pitajte malu Vivericu", reče Čak, polazeći ispred tog čoveka, u hodnik.
Iza njega čovek zamumla. "Nikakve više pričancije, Ritersdorfe. Već je
bilo suviše glakovanih pričancija."
"Na primer, kakvih?" Čak zastade; u sebi je osećao zloslutne gradacije
straha.
"Na primer, to što si ti ušao u našu organizaciju, a bio si uhoda CIA. Sad
je nama jasno zašto si ti hteo da nam budeš scenarista; da bi izmamio neke

dokaze protiv Bana. I šta si otkrio? Video si jednog Alfanca; je li to krivično
delo?"

"Nije", reče Čak.
"Oni će njega kamenovati do smrti, zbog toga", reče čovek sa pištoljem.
"Do vraga, a znaju već godinama da je on stanovao u alfanskom sistemu. Rat
je završen. Bani, dabome, ima ekonomske veze sa Alfom; a koji biznismen
nema? Ali on je nacionalna figura, slavan; publika zna za njega. Ja ću da ti
kažem zašto je CIA odlučila da se okomi na njega. Zbog te njegove ideje za
scenario u kome cijaški sim ubije nekog; pomislili su da će on koristiti svoju
TV seriju za napade na..."
Ispred njih, u hodniku, pojavio se ganimedski ljigavac, zaprečio im put.
Bio je iscureo iz svog stana i zauzeo taj položaj.
"Puštaj nas da proðemo", reče čovek.
"Žao mi je", dopreše misli Lorda Teciostrige do Čaka. "Ali ja sam kolega
gospodina Ritersdorfa; bilo bi mi, iz praktičnih razloga, nepovoljno da
dozvolim da on bude odveden."
Laserski zrak se šumno uključi; crven i tanak, stvori se naporedo sa
Čakom i nestade u središtu gomile sluzi, koja se, uz zvuke pucketanja i
razdiranja, sasuši i pretvori u crnu, spečenu masu; dimilo se iz nje, izletale su
žiške, progoreo je tepih, a ispod tepiha nagoreo je čak i drveni pod hodnika.
"Napred poði", reče čovek sa pištoljem Čaku.
"Pa on je mrtav", reče Čak. Nije mogao poverovati.
"Ima ih još", reče čovek sa pištoljem. "Na Ganimedu." Njegovo mesnato
lice nije ispoljavalo nikakva osećanja, samo budnost. "Kad uðemo u lift,
pritisni dugme za gore; moj brod je na krovu, a ovo vaše sletište ovde je
stvarno malecko i lauzlovano."
Čak, sav otupeo, uðe u lift. Čovek sa pištoljem uðe za njim; sledećeg trena
bili su na krovu i iskoračivali u hladnoću maglovite noći. "Kaži mi kako se
zoveš", reče Čak.
"Samo to: kako se zoveš."
"Zašto?"
"Da te naðem jednog dana. Što si ubio Lorda Teciostrigu." A dan će doći
kada će on biti postavljen u isti vektor sa ovom osobom.
"Vrlo rado ću ti reći moje ime", reče čovek, terajući Čaka u parkirani
mlazni skakač; na vozilu su stop-svetla blistala, a turbina tiho zujala. "Alf
Čerigan", reče on, sedajući pred kontrolnu ploču.
Čak klimnu glavom.
"Dopada ti se moje ime? Nalaziš da je prijatno?"
Čak je ćutao i zurio napred.
"Ućutao si se", primeti Čerigan. "Živa šteta, jer ti i ja ćemo biti ovako
zajedno sve do Lune, do Brahe-grada." On pruži ruku i uključi automatskog
pilota.

Ispod njih se skakač trže i prope, ali ne uzlete.
"Čekaj tu", reče Alf Čerigan i mahnu laserskim pištoljem prema Čaku. "Ne
pipaj kontrole." Otvori vrata skakača, hermetički zatvarajuća, i nervozno
izviri celom glavom napolje, u mrak, da vidi šta je to sprečilo uzletanje. "E,
vraga ti tvoga", reče, "spoljašnji provodnik zadnjih ruba..." Njegov govor
prestade; on se baci nazad u sedište i ispali jedan laserski zrak.
Iz tmine krova stiže mu, kao odgovor, drugi laserski zrak, uporedan sa
njegovim, pružen kroz vrata još i sad otvorena, pravo u njegovo telo; Čerigan
ispusti oružje i praćaknu se, grunu glavom o unutrašnju stranu kabine, onda,
sav izvijen, klonu kao okrvavljena životinja; usta su mu visila mlitavo, oči su
bile sada razgraðene i neodreðene.
Čak se sagnu, podiže odbačeni laserski pištolj i pogleda u mrak da vidi ko
je to bio. Bila je Džoan; ona je pratila njega i Čerigana, krenula ručno
kontrolisanim liftom za spasavanje u slučaju požara, i stigla malo posle njih
dvojice. On iziðe, oklevajući, iz vozila; zatim pozdravi Džoanu. Čerigan je
načinio grešku; nije bio upoznat sa činjenicom da je Džoan policajka, navikla
na dramatične situacije. Ni samom Čaku nije bilo lako da shvati da je sve to
uspela tako brzo: jednim hicem onesposobila sistem za upravljanje, drugim
hicem ubila Čerigana.
"Hoćeš li, već, izići iz tog skakača?" upita Džoan. "Nisam pogodila tebe,
a?"
"Ja sam nedirnut", reče Čak.
"Slušaj." Ona priðe vratima džet-hopera i osmotri skljokanu, odbačenu
hrpu koja je do maločas bila Alf Čerigan. "Ja ga mogu vratiti. Imaš to na umu?
Želiš li da ga vratim, Čak?"
On razmisli nekoliko trenutaka o tome; seti se Lorda Teciostrige. I zbog
toga, odmahnu glavom odrečno.
"Na tebi je da odlučiš", reče Džoan. "Ja ću ga pustiti da ostane mrtav. Ne
volim to, ali razumem."
"A Lord..."
"Čak, za njega ne mogu učiniti ništa; prekasno je. Prošlo je više od pet
minuta. Morala sam da biram, da li da ostanem uz njega ili da poðem za
tobom i pokušam ti pomoći."
"Mislim da je možda bilo bolje da si..."
"Ne", reče Džoan čvrsto. "Uradila sam pravu stvar; videćeš i zašto. Imaš
uveličavajuće staklo?"
Ovo ga je iznenadilo. "Naravno da nemam."
"Potraži u alatu za opravke vozila. To ti je ispod komandne table. Tamo
su i mikro-alati, za popravljanje elektronike... tamo ćeš naći lupu."
Otvorio je tu pregradu u džet-skakaču i počeo preturati po njoj;
postupao je, bez ikakve upotrebe uma, po uputstvima Džoaninim. Začas naðe
juvelirsku lupu; iskorači iz vozila, držeći je.

"Vraćamo se dole", reče ona. "Do njega."
Uskoro su njih dvoje bili nagnuti nad gomilu pepela koja je ranije bila
njihov sadrug, Ganimedanac. "E, sad namesti tu lupu na oko", reče Džoan, "i
traži po podu. Sasvim izbliza, naročito izmeðu vlakana tepiha."
"Šta tražim?"
"Njegove spore", reče Džoan.
Zbunjen, on reče: "Zar je imao prilike da..."
"Kod njih sporifikacija nastupa automatski, u trenu kad ih neko
napadne; nadam se, i trenutno. Spore će biti veoma sitne, smeðe, okrugle;
trebalo bi da se pod lupom vide.
Golim okom ih je nemoguće videti, dabome. Dok ti to radiš, ja ću
pripremiti podlogu."
Zašla je u Čakov stan; on se neko vreme dvoumio, onda spustio na
kolena i šake i počeo da traga po tepihu hodnika za sporama Lorda
Teciostrige.
Kad se Džoan vratila, imao je, u dlanu jedne ruke, sedam majušnih sfera;
pod sočivom su bile smeðe, glatke i sjajne, svakako spore. Našao ih je u
blizini posmrtnih ostataka ljigavca.
"Njima je potrebno zemljište", reče Džoan, gledajući kako Čak istresa
spore u 'mericu' za merenje šećera i brašna koju je Džoan pronašla u njegovoj
kuhinji. "I vlaga. I vreme.
Naði bar dvadeset, jer, dabome, neće sve one preživeti."
Posle dužeg truda uspeo je da prikupi, iz prljavog, mnogo pohabanog
tepiha, ukupno dvadeset pet spora. Sve ih prebaciše u mericu, a onda su
Džoan i on sišli u prizemlje i izišli u zadnje dvorište. U mraku su zahvatali
šakama zemlju i ubacivali je, rastresitu i crnu, u mericu. Džoan pronaðe i
crevo za polivanje; nakaplja tu i tamo pomalo vode na zemlju, a onda, da bi
onemogućila pristup vazduha, zateže plastičnu kesu preko otvora merice i
čvrsto je uveza.
"Na Ganimedu je atmosfera topla i gusta", objasni ona. "Ovo je najbolje
što mogu učiniti da simuliram potrebne uslove za spore. Mislim da će uspeti.
Teciostriga mi je rekao jednom prilikom da su neki Ganimedanci, u kritičnoj
situaciji, uspeli da se sporifikuju na Zemlji, i to pod vedrim nebom. Nadajmo
se, dakle." Zajedno sa Čakom, ona se vrati u zgradu, noseći pažljivo mericu.
"Koliko dugo će trebati?" upita on. "Pre nego što budemo znali?"
"Nisam sigurna. Možda samo dva dana, ali to zavisi od mesečeve mene
koja je sad; moglo bi da potraje i mesec dana. Znam", objasni Džoan, "da zvuči
kao sujeverje, ali mesec utiče na aktiviranje ovih spora. Pomiri se, dakle, s
tim. Što je puniji mesec, to bolje; potražićemo u večerašnjim novinama kakav
je noćas mesec." Popeli su se liftom na njegov sprat.
"Koliko će pamćenja ostati u novom..." Zastao je. "U novom pokolenju
sluzi? Da li će on, to jest one, pamtiti nas i ovdašnje dogaðaje?"

Sedeći i pregledajući novine, Džoan reče: "To u celosti zavisi od toga
koliko brzo je on uspeo da reaguje. Ako je izbacio ove spore iz svog..." Sklopila
je novine. "Spore bi trebalo da reaguju kroz nekoliko dana."

"A šta bi se desilo", upita Čak, "ako bih ja odneo njih sa Zemlje? Sasvim
izvan uticaja Lune?"

"Ipak bi rasle. Ali bi moglo duže potrajati. Šta to imaš na umu?"
"Ako bi Hentmenova organizacija poslala nekog da me naðe", reče Čak, "i
ako bi se tom nekom desilo nešto..."
"A-ha, da, naravno", reče Džoan. "Može se očekivati da će poslati drugog.
Verovatno kroz nekoliko sati, čim shvate da smo sredili prvog. Možda je on
imao negde na sebi aparat za signalizaciju smrti, tako da su obavešteni čim
mu je srce stalo. Mislim da si u pravu; trebalo bi da poletiš sa Zemlje što je
pre moguće. Ali kako, Čak? Da bi stvarno nestao, morao bi imati resurse,
novac, podršku, a ti to nemaš; ti sad nemaš nikakav izvor prihoda. Imaš li
ikakvu ušteðevinu?"
"Meri je prisvojila ceo naš zajednički tekući račun", reče on, duboko
zamišljen. Seo je u fotelju, pripalio cigaretu. "Imam jednu ideju", reče
konačno, "šta bih mogao pokušati. Ali bih radije da ti ne čuješ to. Shvataš?
Zvučim li kao neurotik ili kukavica?"
"Samo zvučiš zabrinuto. A ti i treba da budeš zabrinut." Ustala je. "Idem
u hodnik; znam da hoćeš nekog da pozoveš. Dok ti radiš to, ja ću se povezati
sa policijskom stanicom Ros i reći im da doðu i pokupe onoga u mlaznom
skakaču iznad nas." Ipak je zastala na vratima stana. "Čak, drago mi je što sam
uspela da ih sprečim da te odvedu. Jedva sam uspela. Kuda je skakač bio
krenuo?"
"To bih radije da ti ne kažem. Radi tvoje bezbednosti."
Klimnula je glavom. I vrata su se zatvorila za njom. Ostao je sam.
Istog trenutka je pozvao kancelariju CIA u San Francisku. Posle dosta
vremena i truda uspeo je dobiti vezu sa svojim donedavnim gazdom, Džekom
Elvudom, koji je sad bio kod svoje kuće, sa porodicom. Elvud je primio poziv,
ali razdražljivo; kad je video ko zove, nije se nimalo obradovao.
"Napraviću pogodbu sa vama", reče Čak.
"Pogodbu! Mi verujemo da si ti, neposredno ili posredno, upozorio
Hentmena, koji nam je zato i klisnuo. Zar nije tako bilo? Čak znamo i ko ti je
bio pomagač: ta starleta u Santa Moniki, Hentmenova sadašnja ljubavnica."
Elvud se namrštio.
Ovo je za Čaka bila novost; nije znao to o Peti Viver. Ali sad mu nije bilo
ni važno.
"Pogodba", reče Čak, "koju mislim da sklopim sa vama - sa CIA, zvanično
- jeste ova.
Znam gde je Hentmen."
"To me ne iznenaðuje. Samo me iznenaðuje tvoja voljnost da nam kažeš.

Otkud to, Čak?
Je li bila svaða u Hentmenovoj srećnoj porodici, pa si se ti našao

napolju?"
"Hentmenova organizacija je već poslala jednog da me ukeba", reče Čak.

"Uspeli smo da ga sredimo, ali oni će posleti sledećeg, pa sledećeg, sve dok
me Hentmen konačno ne ulovi." Nije se trudio da objašnjava Elvudu
zamršenost situacije; njegov dojučerašnji poslodavac ne bi mu poverovao, a i
kad bi poverovao, njegove nevolje ostale bi iste. "Ja vama kažem gde se
Hentmen krije, a vi meni zauzvrat stavite na raspolaganje jedan nadsvetlosni
brod CIA. Meðusistemski, jedan od onih malih koji su pravljeni kao vojni
goniči. Znam da ih imate mnogo; možete mi dati jedan, a zauzvrat dobijate
nešto od ogromne vrednosti." Dodade: "A ja ću vratiti brod - na kraju. Samo
mi je potrebno da ga upotrebim."

"Ti stvarno zvučiš kao da bi hteo da pobegneš", reče Elvud pronicljivo.
"I hteo bih."
"U redu." Elvud slegnu ramenima. "Ja ti verujem; zašto ne? I šta fali? Reci
mi gde je Hentmen; urediću da ti brod stigne u roku od pet sati."
Drugim rečima, uvide Čak, oni će odugovlačiti sa isporukom broda sve
dok ne provere moju informaciju. Ako ne naðu Banija Hentmena, nema
broda; čekaću uzalud. Ali ne može se ni očekivati da profesionalci tajne
službe operišu na neki drugi način; ovo je njihov posao - život je za njih jedno
veliko kartanje.
On otupljeno reče: "Hentmen je na Luni, u gradu Braheu."
"Čekaj u tvom stanu", reče Elvud istog trena. "Brod će ti stići do dva
ujutro. Ako."
Pogleda Čaka.
Prekinuvši vezu, Čak ode da uzme pikavac svoje cigarete sa ivice kafe-
stočića u dnevnoj sobi. Pa, dobro; ako se brod ne pojavi, to je kraj. On nema
nikakav drugi plan, nikakvo alternativno rešenje. Možda će ga Džoan Trieste
ponovo spasti; ako ne, ako neki Hentmenov gorila uspe da ga ubije, ona će ga,
možda, bukvalno vratiti u život... ali ako ostane na Zemlji, ranije ili kasnije
Hentmenovci će ga naći i uništiti ili bar zarobiti: instrumenti za pronalaženje
ljudi naprosto su previše dobri, takvo je ovo doba. Ako im se da dovoljno
vremena, a traženi čovek je ostao na Zemlji, naći će ga svakako. Ali je Luna, za
razliku od Zemlje, slabo poznata teritorija; otkrivanje tamo nije tako lako.
Postoje i daleke planete, i njihovi meseci, gde je praktično nemoguće da bilo
ko pronaðe bilo koga.
Jedna od takvih zona je Alfin sistem. Eto, na primer, planeta Alfa Tri, koja
ima nekoliko prirodnih satelita; jedan od tih je M2. Naročito, naročito M2.
Pomoću cijaškog FTL
broda, on može stići tamo za samo nekoliko dana. Kao što su učinili Meri
i grupa sa njom.