Klanovi Alfinog meseca - Philip K. Dick

On otvori vrata stana, pogleda u hodnik i reče Džoani: "U redu, obavio
sam moj jedan, jadan, pozivčić. I to je sve."

"Odlaziš li sa Zemlje, ili ne?" Njene su oči bile ogromne i tamne.
"Videćemo." Seo je, pripremio se da čeka i dočeka.
Džoan vrlo obazurivo stavi mericu sa sporama na rukonaslon Čakove
fotelje. "Evo ti ovo.
Znam da ih želiš; on je dao život za tebe, pa se osećaš odgovoran. A sad
bi dobro bilo da ti ja ispričam šta treba da se radi čim se spore aktiviraju."
Uzeo je hartiju i pisaljku i počeo zapisivati njena uputstva.
Tek nekoliko sati kasnije - dugo pošto je policija iz stanice Ros došla i
odnela mrtvaca sa krova, a Džoan otišla - Čak shvati šta je uradio. Učinio je da
ono što je Hentmen mislio bude istina: sad je stvarno otcinkario Hentmena
tajnoj policiji. Uradio je to, meðutim, da bi spasao svoj život. Ovo, meðutim,
nije nikakvo opravdanje, ako se gleda Hentmenovim očima; jer, i Bani
Hentmen pokušava da spase svoj život.
U svakom slučaju, bilo je učinjeno. Nastavio je da čeka, sam u stanu, da
mu doðe, od tajne službe, brod brži od svetlosti. Brod koji, po svoj prilici, neće
doći nikad. Ako ne doðe... šta dalje? U tom slučaju, zaključi on, sedeću ovde i
čekaću nešto drugo - naime, da stigne sledeći majmun iz Hentmenove
organizacije. To bi značilo da se moj preostali život može izmeriti pomoću
nekoliko kafenih kašičica.
Pakleno dugo potraja to čekanje.

10.

Gabrijel Bejns reče, sa lakim naklonom: "Mi sačinjavamo sine qua non
Savet, koji ima sveukupnu vlast na ovom svetu; vrhunsku i konačnu vlast,
iznad koje se ne može postaviti niko." Sa strogom i hladnom učtivošću, on
povuče unazad jednu stolicu, za psihologa sa Zemlje, dr Meri Ritersdorf; ona
to prihvati uz kratkotrajni osmeh. Gabrijelu je izgledala umorna. U osmehu je
primetio istinsku zahvalnost.

Ostali članovi Saveta predstaviše se doktorki Ritersdorf, svako na svoj
osoben način.

"Hauard Stro, od Mensa."
"J-Jakov Simion." Simion nije mogao suzbiti svoje moronsko smeškanje.
"Od Hiba, gde ste sleteli."
"Ingred Hibler. Jen dva tri."
Dr Ritersdorf reče: "A to bi bili..." Klimnula je glavom. "Opsesivno-
kompulsivni."
"Omar Dajamond. Ja ću te pustiti da pogodiš iz kog sam klana."
Dajamond je bacao oko sebe udaljene poglede; činilo se da je povučen u svoj
privatni svet, što je Gabrijelu Bejnsu smetalo itekako. Sad zaista nije vreme za
pojedinačna istrčavanja, pa ni za izdvajanje jednog mističnog reda; sad
moraju dejstvovati kao jedna celina, ili propasti.
Šupljim, očajničkim glasom progovori Dep: "Dino Voda." Borio se da još
nešto kaže; posle nekog vremena odustade, jer je težina pesimizma, čistog
beznaða, bila za njega naprosto prevelika. Opet sede i poče trljati čelo
pokretima sitnim, bednim, koji su ličili na tik.
"A ko sam ja, to znaš, doktorko Ritersdorf", reče Bejns i zašušta
dokumentom koji je ležao ispred njega; bio je to plod njihovog zajedničkog
truda, njihov manifest. "Hvala vam što ste došli!" poče i pročisti grlo; glas mu
je postao rapav od napetosti.
"Hvala vama što ste mi dozvolili", reče Ritersdorfova, glasom koji je bio
formalno učtiv ali - u sluhu Gabrijela Bejnsa - jasno preteći. Njene oči ostajale
su neprozirne.
Gabrijel reče: "Zatražili ste dozvolu da posetite i druga naselja, osim
Ganditauna.
Naročito ste zatražili dozvolu da proučite Da Vinčijijeve Visove. Mi smo
raspravljali o tome. Mi smo odlučili da odbijemo."
Klimnuvši glavom, dr Ritersdorf reče: "Tako, dakle."
"Reci joj zašto", progovori Hauard Stro. Njegovo lice bilo je ružno; tip ni
za sekund nije prestao da zuri u ovu damu psihologa sa Zemlje; njegovo
neprijateljstvo prema njoj ispunjavalo je sobu i kvarilo atmosferu, toliko da
se Gabrijel Bejns maltene gušio.

Ritersdorfova podiže glavu i reče: "Čekajte. Pre nego što mi pročitate
vašu izjavu."

Pogledala je svakog od njih ponaosob, lagano, postojano: pregled, sasvim
profesionalan.

Hauard Stro joj je uzvratio opakim zurenjem u oči. Jakov Simion je
zaklimao glavom nadole, osmehnuo se prazno, pustio da njena pažnja
naprosto proðe. Anet Golding se češkala po jednoj zanoktici na palcu, bleda u
licu. Dep nije ni primetio da je posmatran; nijednog trenutka nije podigao
glavu. A Skic, dakle 'shiz', Omar Dajamond, uzvrati doktorki zurenjem, ali
slatko-spokojnim, mada, pomisli Bejns, ispod toga postoji zebnja; Dajamond
u suštini izgleda kao da bi se svakog trenutka mogao okrenuti i dati u
bekstvo.

On je lično nalazio da je Ritersdorfova telesno privlačna. I pitao se -
onako, uzgred - da li njen dolazak bez muža ima ikakav značaj. Ona je,
zapravo, seksi. I obučena je, u neobjašnjivom neskladu sa svrhom ovog
sastanka, izrazito ženstveno: crni džemper i suknja, noge bez ikakvih čarapa,
pozlaćene čizmice sa vrhovima nestašno podvrnutim nagore. Džemper je,
primeti Gabrijel Bejns, samo za nijansu pretesan. Da li je gospoða Ritersdorf
svesna toga? Nije znao odgovor, ali primeti da mu pažnja plovi sa onoga što
je govorila na njene dojke, izrazitih oblika. Male, da, ali stoje pod takvim
uglom da se baš ističu, odlikuju. I njemu sviðaju.

Pitam se, zapita se on, da li ova žena - valjda oko trideset godina,
pretpostavljao je; svakako mlada, ali u punoj zrelosti tela - da li ona traži još
nešto, osim profesionalnog uspeha, ovde. Emotivni uvid, moćan, obuze
Gabrijela: da nju pokreće i neki lični duh, a ne samo zadatak koji je dobila; ali
da, možda, ni sama nije svesna toga. Telo, pomisli on, ima neke svoje načine,
koji su ponekad u suprotnosti sa ciljevima uma. Kad se digla iz postelje
jutros, Ritersdorfka je možda samo pomislila da bi rado obukla taj crni
džemper, i više nije razmišljala o tome. Ali njeno telo, dobro oblikovan
ginekološki aparat unutra, znalo je i više, i bolje.

A na to, neki analogni deo njega, Gabrijela Bejnsa, se odaziva. Meðutim, u
njegovom slučaju to je svesna reakcija. Štaviše, pomisli on, možda se ovo
može upotrebiti u korist naše grupe. Ova dimenzija dogaðaja možda neće
smetati nama, ali će svakako smetati našim protivnicima. Razmišljajući
ovako, on se naðe u položaju lukave odbrane; imao je planove, automatske, u
izobilju, pomoću kojih bi mogao da zaštiti ne samo sebe nego i svoje kolege.

"Dr Ritersdorf", reče on glatko, "pre nego što bismo mogli dozvoliti da ti
uðeš u naših nekoliko naselja, moralo bi jedno poslanstvo, ispred svih
klanova, pregledati tvoj brod; da vidimo da li ste i kakvo naoružanje doneli.
Svaki drugi plan postupanja bio bi nedostojan čak i najsažetijeg razmatranja."

"Nismo naoružani", odvrati dr Ritersdorf.
"Svejedno", reče Gabrijel Bejns, "predlažem da omogućite meni i možda

još jednome članu ovog Saveta da odemo s tobom do vaše baze. Imam ovde
proglas..." Opet mahnu papirom koji pucketavo zašušta. "...koji zahteva da se
vaš brod udalji iz Ganditauna u roku od četrdeset osam zemaljskih sati. Ako
ne ispunite tu vašu obavezu..." Pogleda Stroa, koji klimnu glavom. "Mi ćemo
otpočeti vojne operacije protiv vas, na osnovu uverenja da ste neprijateljski
nastrojeni i nepozvani: osvajači."

Niskim tonom, sa pažljivom modulacijom zvuka, Ritersdorfova reče:
"Razumem to vaše viðenje. Poživeli ste vi baš dugo u izolaciji, ovde. Ali..."
Govorila je neposredno njemu, jednome; njene lepe, inteligentne oči gledale
su u njegove, sa nekom čvrstom namerom.

"Bojim se da moram skrenuti vašu pažnju na jednu činjenicu koja se
verovatno neće dopasti nikome od vas. Vi ste svi, pojedinačno i kolektivno,
mentalno bolesni."

Ćutanje je, napeto, potrajalo dugo.
"Vraga", reče Stro, ne obraćajući se nikom odreðenom. "Mi smo pre
mnogo godina bacili u vazduh, do neba visoko, to mesto. Tu takozvanu
'bolnicu'. Koja je uistinu bila koncentracioni logor." Njegove usne se izviše.
"Rezervoar ropske radne snage."
"Žao mi je što ovo moram reći", primeti doktorka, "ali tu nisi u pravu;
bila je to legitimna bolnica, i vi to morate uračunati kao činilac u sve vaše
eventualne planove u vezi sa nama. Ne lažem vas; govorim jasnu,
jednostavnu istinu."
"Quid est veritas?" promrmlja Gabrijel Bejns.
"Pardon?" upita doktorka.
Bejns prevede. "'Šta je istina'? Zar ti nije palo na um, doktorko, da smo se
mi u poslednjoj deceniji mogli izdići iznad naših početnih problema grupnog
prilagoðavanja i postati..."
Mahnuo je rukom. "Dobro prilagoðeni? Možeš to opisati i nekim drugim
terminom... Ali, u svakom slučaju, sposobni da održavamo sasvim prikladne
meðuljudske odnose, kao što vidiš na delu, ovde u ovoj sali. Ako smo
sposobni da zajednički radimo, onda, svakako, nismo bolesni. Ne postoji
nijedan drugi test, osim sposobnosti grupnog rada, koji bi ti, za to, mogla
primeniti." Zavalio se u naslon stolice, zadovoljan sobom.
Dr Ritersdorf vrlo pažljivo reče: "Mora se priznati da ste se ujedinili
protiv spoljašnjeg neprijatelja... Protiv nas. Ali spremna sam da se kladim da
ste pre našeg dolaska bili i da ćete posle našeg odlaska opet biti izolovani
pojedinci, fragmentirano društvo; puni meðusobnog nepoverenja i straha,
nesposobni za saradnju." Osmehnula se na razoružavajući način, ali to je bio
osmeh previše mudar da bi ga on, Gabrijel, mogao prihvatiti; suviše se tačno
uklopio u njenu vrlo pametnu tvrdnju.
A tvrdnja je, dabome, bila istinita; Ritersdorfova je uperila prst u
središte jednog problema. Njihovo društvo, u redovnim uslovima, ne

dejstvuje kao jedna celina. Ali, opet
- doktorka i nije bila u pravu.
Tu leži njena greška. Ona je pretpostavila, verovatno pobuðena željom

da zaštiti sebe i opravda svoje postupke, da strah i neprijateljstvo izviru iz
Saveta. A zapravo je Zemlja nastupila sa zastrašivačkom taktikom, u početku;
sletanje broda bilo je, de facto, neprijateljski čin... Da nije tako bilo, Zemljani
bi pre sletanja pokušali dobiti dozvolu.

Sami oni, Zemljani, ispoljili su početno nepoverenje; i krivi su, jedino su
oni krivi, za ovo sadašnje uzajamno nepoverenje. Da su hteli, lako su to mogli
izbeći.

"Doktore Ritersdorf", reče on enegično. "Alfanski trgovci, kad žele
dozvoli za sletanje, pitaju nas; to je redovni postupak. Primećujemo da vi to
niste učinili. Mi, dodao bih, nemamo nikakvih problema u poslovanju sa
njima; kupujemo i prodajemo, trguje se neprekidno i regularno."

Ovu je rukavicu očigledno bacio sa odličnim dejstvom; doktorka je
oklevala, i nije odgovorila ništa. Dok je ona premišljala šta bi rekla, svi ostali
prisutni u prostoriji su šuškali: razveseljeno, ili prezrivo, ili, kao Hauard Stro,
sa krvničkim neprijateljstvom.

"Pretpostavili smo", reče dr Ritersdorf konačno, "da ne bismo dobili
vašu dozvolu za sletanje, da smo je zatražili."

Osmehnut, smiren, Gabrijel Bejns reče: "Ali niste pokušali. Vi ste
'pretpostavili'. A sada, naravno, nikada nećete znati, jer..."

"A da li biste nam dali dozvolu?" Kao odapeta praćka njen glas je ošinuo
ka njemu, čvrst, pun autoriteta, probojan; razbila je njegovu rečenicu; Gabrijel
žmirnu, za trenutak ućutkan. "Ne, to ne biste", nastavi ona. "I to svi znate.
Zamolila bih da pokušate biti realistični."

"Ako se pojavite na Da Vinčijevim Visovima", reče Hauard Stro,
"pobićemo vas.

Zapravo, ako ne odletite, pobićemo vas. Sledeći brod koji pokuša da sleti,
neće stići do čvrstog tla. Ovo je naš svet, i mi ga nameravamo zadržati, dok
nas ima. Tu je gospodin Bejns, da saopšti naglas kako je bilo kad ste nas držali
u zatvoru - pojedinosti toga; a o čemu se opširno govori i u manifestu koji
smo on i ja - uz pomoć svih ostalih ovde prisutnih - pripremili. Pročitaj
manifest, Bejns."

"'Pre dvadeset pet godina", poče Gabrijel Bejns čitati, "na ovoj planeti
uspostavljena je kolonija...'"

Doktorka Riterdorf uzdahnu. "Naše znanje o obrascima vaših mentalnih
bolesti..."

"O 'prascima'?" upade joj u reč Hauard Stro. "Jesi li pomenula 'prasce'?"
Lice mu se pokrilo pečatima crvenila, od silnog besa; napola je ustao sa
stolice.

"Rekla sam 'obrascima'", reče Ritersdorfova strpljivo. "Naše znanje nas

uči da će žiža vaših militantnih delatnosti biti naðena u vašem naselju
maničnih - dakle, Mensa. Kroz četiri sata mi ćemo uzleteti iz naselja
hebefreničara nazvanog 'Ganditaun' i sleteti na Da Vinčijeve Visove; ako
počnete neku bitku s nama, pozvaćemo zemaljsku ratnu flotu."

Dodala je: "Koja stoji na približno pola sata odavde."
Opet nastade napeta, dugotrajna tišina u sali.
Anet Golding najzad progovori, ali jedva čujno: "Pročitaj naš manifest
ipak, Gabrijele."
On klimnu glavom i nastavi. Ali mu je glas drhtao.
Anet Golding poče da plače, da cvili jadno, i prekide ga u čitanju. Onda
reče: "Vidiš šta nas čeka; uzeće nas opet da im budemo pacijenti u bolnici.
Ovo je kraj."
Doktorka Ritersdorf, kojoj kao da je bilo nelagodno, reče: "Mi ćemo
obezbediti terapiju za vas. Zahvaljujući terapiji, bićete više, hm, opušteni, kad
ste jedni uz druge. Bićete više oni koji jeste. Život će dobiti prijatniji i
prirodniji značaj; jer vi ste sada svi pritisnuti tolikim napetostima i
strahovima..."
"Da", progunða Jakov Simion. "Strahovima da će Zemlja provaliti ovamo
i poterati nas opet kao stoku u zarobljeništvo."
Četiri sata, razmišljao je Gabrijel Bejns. Nije dugo. On drhtavim glasom
nastavi da čita njihov zajednički proglas.
Činilo mu se da je to prazan gest. Jer ne postoji ništa, baš ništa, uvide on,
što bi nas spaslo.
Kad se sastanak završio, a Ritersdorfka otišla, Gabrijel Bejns izloži
kolegama svoj plan.
"Ti ćeš - šta?" upita Hauard Stro, sa podsmešljivim prezirom. Njegovo
lice se, od te grimase, pretvorilo u parodiju sebe. "Ti ćeš nju da zavedeš? Bož-
že! Možda je ona u pravu, možda smo zaista za neuropsihijatriju!" Zavalio se
u stolicu i sumorno zašištao, sam za sebe. Njegovo gaðenje prevazišlo je neku
granicu; nije mogao više ni da vreða Gabrijela - prepustio je to drugima.
Posle dužeg vremena, Anet Golding reče: "Mora biti da imaš visoko
mišljenje o sebi."
"Ono što je meni potrebno", reče Gabrijel, "jesta neko sa dovoljnom
telepatskom sposobnošću da mi kaže jesam li u pravu." On se okrete Jakovu
Simionu. "Zar taj hibski svetac, taj Ignjat Ledebur, nema bar neku malenu
sposobnost telepatije? On je, valjda, svaštar u tom psih-zanatu."
"Koliko je meni poznato, nema", reče Jakov Simion. "Ali mogao bi ti da
pokušaš malo kod Sare Apostoles." Namignuo je Gabrijelu, odmahnuo glavom
pun veselja.
"Telefoniraću Ganditaunu", reče Gabrijel Bejns i dohvati telefon.
Simion reče: "Telefonske veze sa Ganditaunom su opet u kvaru. Već šest
dana ne rade.

Moraćeš da odeš tamo."
"U svakom slučaju bi morao da odeš tamo", reče Dino Voda, dižući se
najzad iz klonuća svoje večite potištenosti. Činilo se da jedini on nalazi iole
ikakvu vrednost u Gabrijelovom planu. "Jer je Ignjat, ipak, tamo, u
Ganditaunu, tamo gde sve može, gde svako ima decu sa svakim. Možda je
ženska već ušla u taj fazon."
Hauard Stro othuknu na način koji je značio saglašavanje, i reče: "Sreća
je za tebe, Gavro mali, što je ona meðu Hibima; trebalo bi da bude, zbog toga,
prijemčivija za to što si smislio."
"Ako je ovo jedini način kako se mi možemo ponašati", reče gospoðica
Hibler kruto,
"onda mislim da zaslužujemo propast; zaista mislim tako."
"Vaseljena", ukaza Omar Dajamond, "ima beskonačnost načina kojima
ispunjava sebe.
Čak ni ovaj ne treba odmah, i olako, prezirati." On ozbiljno klimnu
glavom.
Bez ijedne dalje reči, čak i bez ikakvog pozdrava Aneti, Gabrijel Bejns
poðe dugim koracima iz sale Saveta, niz široko kameno stepenište, i sasvim
iz zgrade, na parking. Tu uðe u svoj turbo-automobil i uskoro, sa jadnih sto
dvadeset kilometara na sat, poðe ka Ganditaunu. Računao je da će stići pre
isteka četvorosatnog ultimatuma, ako ništa nije palo preko druma i zaprečilo
ga. Doktorka se u Ganditaun vratila raketnim čamcem; već je stigla tamo. On
poče psovati ovaj arhaični način prevoza kojim se sad morao poslužiti; ali
ništa drugo nije mogao. Ovo je njihov svet, takva je stvarnost za koju se oni
bore. Kad budu opet satelit zemaljske kulture, vratiće se modernija prevozna
sredstva... ali to neće, ni približno, nadoknaditi ono što će oni izgubiti. Bolje je
putovati sto dvadeset na sat i biti slobodan. Ah, pomisli on. Eto slogana.
Ipak, ovo pomalo nervira čoveka. Imajući u vidu životni značaj misije u
koju je krenuo...
u koju bi krenuo sa odobrenjem Saveta ili bez njega.
Kroz četiri sata i dvadeset minuta, fizički umoran od putovanja, ali
duhovno bodar, čak izuzetno pripravan, on stiže do prvih gomila ðubreta.
Predgraðe Ganditauna. Namirisa vonj tog naselja, slatki smrad truljenja i
oštar miris dima od nebrojenih vatrica.
Tokom putovanja, kod Gabrijela se začela jedna nova zamisao. Zato se u
ovom poslednjem času okrenuo - ne kolibi Sare Apostoles, nego kolibi
hibskog sveca, Ignjata Ledebura.
Naðe ga kako prčka nešto po jednom prastarom, zarðalom
elektrogeneratoru sa benzinskim motorom, u svome dvorištu, okružen
dečurlijom i mačkama.
"Videh plan tvoj", reče Ledebur, podigavši jednu šaku da ne bi Gabrijel
počeo da objašnjava. "Beše krvlju iscrtan po obzorju maločas."

"Onda znaš šta konkretno očekujem od tebe."
"Znam." Ledebur klimnu glavom. "A u prošlosti, kod nekoliko žena, ja
sam se uspešno poslužio time." Ignjat ostavi čekić i poðe ležerno prema
kolibi; za njim poðoše mačke, ali ne i deca. Poðe za njim i Gabrijel Bejns.
"Meðuti, to ti je mikroskopska ideja", reče Ignjat Ledebur prekorno i nasmeja
se tihim he-he-he.
"Možeš li pročitati budućnost? Reći mi da li ću uspeti?"
"Vidovnjak nisam. Drugi mogu proricati, ali ja ostajem u ćutanju. Čekaj
malo." U
glavnoj sobi svoje straćare on zastade, dok su mačke paradno hodale, ili
odskakivale, i mjaukale svuda oko njega. Onda ispruži ruku do police iznad
sudopere, dohvati i spusti odatle teglicu sa stotinak grama neke tamne tvari;
odvrnu poklopac, onjuši, odmahnu glavom, zavrnu ga i vrati. "Nije to."
Odlutao je dalje, posle nekog vremena otvorio zamrzivač, počeo prevrtati
stvari u njemu, izvadio jednu plastičnu kutiju i počeo je razgledati sa
kritičkim mrštenjem.
Njegova sadašnja nevenčana žena - čije ime Gabrijel Bejns nije znao -
iziðe iz spavaće sobe, pogleda tupo njih dvojicu, pa zakorači u prostoriju. Na
sebi je imala vrećastu haljinu, teniske patike, nikakve čarape, a njena kosa
bila je masa nerasčešljanog prljavog materijala slepljenog po glavi i iza glave.
Gabrijel Bejns okrete pogled na drugu stranu, tmurno zgaðen.
"Ej", reče Ledebur ženi. "'Di nam je ono stakliče s onom, znaš? Ona
cincura koju uzmemo pre nego što se..." Pokaza obema rukama jednu radnju.
"U kupatilu." Žena provesla pored njih dvojice i iziðe u dvorište.
Ledebur ode do kupatila i tamo nestade. Čulo se kako pomera i premešta
boce i druga stakla; onda se vrati noseći jednu čašicu u kojoj se, dok je hodao,
talasala neka tečnost, pljuskala uz zidove čašice. "To je to", reče Ledebur, sa
cerenjem koje pokaza da mu nedostaju dva zuba. "Al mora je pridobiješ da
popije. Kako ćeš to?"
Gabrijel Bejns u ovom času nije znao. "Pa, videćemo", reče i pruži ruku da
uzme afrodizijak.
Posle odlaska od Ledebura, odvezao se do jedinog trgovačkog prostora u
Ganditaunu. Taj
'šoping centar' imao je oblik drvene kupole sa koje se boja uveliko
ljuštila; oko ulaza, na parkingu, i posvuda oko kupole bile su nazidane gomile
olupanih kanti, kartonskih kutija i druge ambalaže. Ovde su se alfanski
trgovci otarasivali - po bednim cenama - ogromnih količina svoje
drugorazredne robe.
Unutra on kupi bocu alfanske rakije; posle, sedeći u automobilu, otvori je
i sasu unutra sadržinu čašice dobijene od hibskog sveca, tečnost nejasnog
izgleda, sa primetnim talogom na dnu. Dve tečnosti uspele su nekako da se
pomešaju; zadovoljan, on opet navrte poklopac na bocu, pokrete kola i

odveze se dalje.
Nije sad, pomisli on, vreme da se on osloni na svoje prirodne talente; a

on, po prirodi, kao što na Savetu rekoše, i nije neki veliki majstor. A da bi se
sad preživelo, mora se biti vrlo veliki majstor.

Pogledom je uspeo vrlo lako da naðe zemaljski brod, koji je stršao, visok,
blistav i metalno čist, iznad razasutih dronjaka Ganditauna. Čim ga vide,
Gabrijel potera auto na tu stranu.

Jedan naoružani zemaljski stražar, noseći sivozelenu uniformu iz
prošlog rata, zaustavi Gabrijela na nekoliko stotina metara udaljenosti od
broda; Gabrijel vide da iz vrata jedne obližnje kuće viri cev nekog težeg
oružja, uperena ka njemu. "Tvoje ident-papire, molim", reče stražar,
podozrivo odmeravajući Gabrijela.

Gabrijel Bejns reče: "Javi doktorki Ritersdorf da je ovlašćeni predstavnik
Vrhovnog saveta došao da učini konačnu ponudu kojom se krvoproliće na
obema stranama može izbeći." Onda je sedeo napeto, uspravan i krut kao
daska, za upravljačkom šipkom automobila, zureći pravo napred.

Dogovor je postignut preko interkoma. "Možete produžiti napred,
gospodine."

Drugi Zemljanin, takoðe u punoj uniformi, sa medaljama, i pištoljem o
boku, povede Gabrijela pešice uz rampu, do otvorenog ulaza u brod. Ušli su, i
uskoro je Gabrijel tužno lunjao hodnicima u potrazi za vratima na kojima bi
pisalo 'Soba 32-H'. Ovako stešnjen izmeðu zidova, osećao se nezgodno;
čeznuo je da se vrati na otvoreni prostor gde bi mogao disati. Ali - prekasno
je sad. Naðe ta vrata i, posle kraćeg oklevanja, pokuca. Boca mu je tiho
bućkala pod rukom.

Vrata se otvoriše prema unutra, i pred njim se naðe doktorka Ritersdorf,
i sad u onom džemperu malo pretesnom, crnoj suknji i čizmicama
posuvraćenim na vrhu. Osmotrila ga je neodlučno. "Da vidimo, ti si
gospodin..."

"Bejns."
"A-ha. Od Parea." Napola za sebe, ona dodade: "Šizofrena paranoja. Oh,
pardon."
Pocrvenela je. "Nisam mislila da uvredim nikoga."
"Ovde sam", reče Gabrijel Bejns, "da nazdravim u čast nečega. Hoćemo li
zajedno?"
Proðe pored nje, u njenu kabinu.
"U čast čega?"
Slegnuo je ramenima. "To bi trebalo da je samo po sebi jasno." Dozvolio
je da mu u glas uðe samo malo nestrpljenja, baš ona prava nijansa
nestrpljenja.
"Predajete se?" Njen ton bio je oštar, prodoran; zatvorila je vrata i prišla
jedan korak prema njemu.

"Je l' može dve čaše, doktorka?" upita on glasom namerno otupljenim i
prigušenim.

Izvuče bocu alfanske rakije - sa dosutim dodatkom, takoðe
vanzemaljskim - iz papirne kese. Poče odvrtati poklopac.

"Mislim da vam je to svakako mudro", reče dr Ritersdorf. Izgledala je
zaista zgodna, dok je žurila da naðe čaše; oči su joj blistale. "To je dobar znak,
gospodine Bejns. Zaista."

Pokunjeno, i dalje sušto otelovljenje poraza, Gabrijel Bejns nasu dve čaše,
pune, iz svoje boce.

"Možemo sleteti, dakle, na Da Vinčijeve Visove?" upita dr Ritersdorf,
dižući čašu i otpijajući.

"Da. Svakako", reče Gabrijel mlitavo; otpi i on malo. Ukus je bio grozan.
"Obavestiću našeg bezbednjaka", reče ona. "Gospodina Magbuma. Da se
ne bi slu..."
Usred reči ona zaćuta.
"Šta nije u redu?"
"Najneobičnije me..." Doktorka Ritersdorf se namrštila. "...osećanje
obuzelo. Kao neko treperenje. Duboko u meni. Maltene kao da..." Izgledala je
postiðeno. "Nije bitno, Bejns -
beše li Bejns?" Brzo je popila celu čašu. "Odjednom sam tako napeta.
Verovatno sam bila veoma zabrinuta; nismo želeli videti..." Njen glas se
postepeno stišavao, pa prestao. Ona zakorači u ugao svoje malene kabine i
sede na mekanu stolicu tamo. "Sipao si nešto u piće." Ustade, dopusti da joj
čaša ispadne iz ruke; pokrete se najbrže što je mogla prema crvenom
dugmetu na suprotnom zidu."
Ali pored Gabrijela; a on je obuhvati rukom oko struka. Ovlašćeni
pregovarač meðuklanskog saveta drugog meseca Alfe Tri povukao je svoj
potez. Pa, šta bude, biće; plan je stavljen u dejstvo, sprovodi se; njihova borba
za opstanak.
Doktorka Ritersdorf ga ugrize za uho. Do krvi; maltene do odgrizanja
ušne školjke.
"Ej", uzviku on nejako.
Onda upita: "Šta radiš to?"
Posle toga reče: "Ledeburova mućkarija stvarno radi."
I dodade: "Ali, mislim, u svemu ima granica."
Vreme je prolazilo. On reče, hvatajući vazduh: "Naime, trebalo bi da ih
bude."
Neko pokuca na vrata.
Uzdigavši se prednjim delom tela malo, doktorka viknu: "Odlazi!"
"Ja sam, Magbum", čuo se iz hodnika prigušeni muški glas.
Doktorka otpetlja svoje ruke i noge od Gabrijelovih, ustade, priskoči
vratima i zaključa ih. Obrte se brzo kao vihor i baci se naglavačke - tako je

njemu izgledalo: kao oni što skaču u vodu - pravo na njega. On sklopi oči
spremajući se da njena težina padne na njega.

Meðutim, da li će im ovo doneti željeni učinak? Politički.
On je prevrte i pritisnu plećima o pod, na mestu desno od gomilice odeće
koju je Ritersdorfova poskidala sa sebe i odbacila. Prostenja: "Čuj, Rit..."
"Meri." Sad ga je ugrizla za usta; njeni zubi zveckavo naleteše na njegove,
bio je to sudar zapanjujuće jak, i Gabrijel se trže od bola, i nehotice
zažmurivši. To mu je bila, pokaza se, kobna greška; tog trena ona ga je
nagnula na jednu stranu, sledećeg prevrnula, i on se sad našao ispod,
pritisnut tako da se ni pomaknuti nije mogao - njena oštra kolena zabadala su
se u njegova bedra, a šakama ga je držala za kosu, odmah iznad ušiju, i vukla,
vukla nagore, kao da bi htela da mu iščupa glavu iz ramena. Istovremeno, ona
mu...
On uspe da izusti nejako: "Upomo..."
Osoba sa druge strane vrata je, meðutim, očigledno otišla; niko mu ne
odgovori.
Gabrijel vide ono isto crveno dugme na zidu koje je Meri Ritersdorf htela
da pritisne -
htela ranije, a sad, sumnje nema, čvrsto rešila da ga ne pritisne ni za
milion godina - i on poče da se migolji, centimetar po centimetar, na tu
stranu.
Ne stiže, nikad.
Ono što mi je nepodnošljivo, pomisli on kasnije, očajan, jeste činjenica
da i pored svega ovoga ne postižem ništa, politički, za Savet.
"Doktorka!" zašišta on, trudeći se da doðe do daha. "Budimo razumni. Za
ime Boga, da razgovaramo. Važi?"
Ovog puta ga je ujela za vrh nosa; on oseti da se njeni oštri zubi
sastavljaju. Nasmejala se: dugim, odjekujućim smehom od koga se on zaledi.
Mislim da ću, zaključi on posle proticanja jednog dugog, činilo se
beskonačnog razdoblja u kome niko od njih dvoje više ništa nije uspeo da
kaže, umreti od ujeda; mene ubijaju tako što me grizu, a ja tu ništa ne mogu.
Osećao se kao da je probudio libido same Vaseljene, i naleteo na njega; snagu
koja je elementarna, nimalo složena, ali ogromna; snagu koja ga je priklještila
i pritisnula na tepih, bez mogućnosti bežanja. Eh, kad bi neko provalio
unutra, neki naoružani stražar...
"Jesi li znao", prošaputa Meri Ritersdorf vlažno pored njegovog obraza,
"da si najzgodniji čovek što postoji?" Sad malo uzmače od njega, sede na
svoje gole listove, namesti se bolje; a Gabrijel uoči priliku i zakotrlja se na
jednu stranu, skoči, baci se ka dugmetu, pruživši ruku, očajan da ga pritisne i
dozove bilo koga - Zemljanina ili ne.
Ona, zadihana, dohvati Gabrijela za nožni zglavak, i on tresnu o metalni
orman, glavom, pa o pod, opruži se koliko je dug; zaječa, dok se mrak poraza i

uništenja - ali neke takve vrste za koju ga nije pripremilo nijedno njegovo
dosadašnje iskustvo - postupno uvlačio u njega.

Smejući se, Meri Ritersdorf ga prevrte na leða i još jednom se baci na
njega; njena gola kolena zabodoše se opet u njega. Dojke su joj sad visile i
njihale se tačno iznad njegovog lica; pritisnula je njegove šačne zglobove o
pod, tako da je ostao da leži sasvim ravno. On stiže do otkrića da njoj nije
osobito važno da li je on stvarno pri svesti; tama pade sasvim gusta.
Poslednja misao zatreperi u njegovom umu, konačna odluka.

Naći nekako, dočepati se, Svetog Ignjata Hibskog. Za ovo mora da mu
vrati, pa makar to bilo poslednje što će u životu učiniti.

"Jao što si slaðan", odzvoni glas Meri Ritersdorf, na pola centimetra od
njegovog levog uha, zaglušno jako. "Naprosto bih te pojela." Drhtala je,
ceptala od glave do pete, bila je talasava oluja pokretnosti, bila je bacakanje
površine zemlje same.

Dok je padao u nesvest, pratilo ga je strašno osećanje da se doktorka
Ritersdorf tek zahuktava. Ledeburova smeša nije mogla biti uzročnik ovoga,
jer nije jednako delovala na njega. Gabrijel Bejns i afrodizijak hibskog sveca
samo su dali priliku da izroni nešto što je već bilo prisutno u doktorki
Ritersdorf. Njegova će sreća biti ako se ne pokaže da je to ne ljubavni napitak,
nego - kao što su svi izgledi da jeste - smrtonosni napitak.

Ni u jednom trenutku nije stvarno pao u nesvest. Zato je primetio,
mnogo kasnije, da delatnost u koju je uvučen počinje da popušta. Veštački
izazvan tornado bližio se smirenju, malo-pomalo; najzad je nastao mir
prekidan povremenim trzajima. Onda je -

dejstvom neke sile u čiju prirodu nije proniknuo - Gabrijel podignut sa
poda i poveden iz Merine kabine na neko sasvim drugo mesto.

Kamo sreće da sam mrtav, reče on sebi. Očigledno, i poslednji ostatak
datog razdoblja pre izvršenja ultimatuma istekao je; otcurio. A on, Gabrijel
Bejns, nije uspeo da zaustavi ništa. Gde se, uopšte, našao? Otvori oči,
oprezno.

Mrak. On leži pod vedrim nebom, u zvezdanoj noći, a oko njega je
deponija smeća koju Hibi nazivaju svojim gradom. Ni na jednoj strani - on
poče mahnito okretati glavu - ne vidi se obličje broda sa Zemlje. Uzleteo,
dakle. Da se spusti na Da Vinčijeve Visove.

Drhteći, sav nejak, on se pridiže u sedeći položaj. Gde mu je, za ime svega
što je ovoj živoj vrsti sveto, odeća? Zar Meri nije imala toliko obzira da mu
vrati odeću? Činilo se da je to nezaslužena koda; on se opet opruži na leða,
sklopi oči i poče da psuje, pevucavim glasom... on, parejski delegat u Savetu.
Ovo je previše, pomisli on gorko.

Neka buka sa desne strane privuče mu pažnju; opet otvori oči, ali sada
da bi pogledao oštrom pažnjom. Nekakvo malo vozilo, prastaro, tehnologije
davno zastarele, pućkalo je prema njemu. On vide oko sebe i žbunje; da,

uvide, bacili su me kao koplje u trnje.
Postao sam ispunjenje te antičke poslovice; Meri Ritersdorf me je svela

na status učesnika u jednoj takvoj narodnoj frazi. Mrzeo ju je zbog toga, ali
njegov strah od nje, mnogo jači, nije se ni pomakao. To što dolazi bio je
tipično hibski auto sa motorčićem sa unutrašnjim sagorevanjem; Gabrijel
vide žute farove.

Ustade, tu, nasred mutne hibske 'kravlje staze', na periferiji Ganditauna,
i poče mahati da kola stanu.

"Šta je bilo?" upita vozač, Hib, glasom razvučenim i siromaškim; u toliko
pogoršanom stanju da je i oprez izgubio.

Bejns priðe vratima auta i reče: "Mene su - napali."
"Je l'? Pazi, Boga ti. I skinuli te golog? Upadaj." Hib poče udarati po
vratima iza sebe; to je radio sve dok se nisu otvorila, škriputavo. "Odvešću te
kod mene. Daću ti nešto da obučeš."
Bejns sumorno reče: "Ja bih radije da me odbaciš do kolibe Ignjata
Ledebura. Hteo bih da razgovaram s njim." Ali, ako je sve bilo još od ranije
prisutno, sakriveno u toj ženi, zašto onda bacati krivicu na hibskog sveca?
Niko nije mogao predvideti da će se to desiti. Kad bi na većinu žena delovalo
tako, Ledebur bi odavno prestao sa upotrebom.
"Ko je taj?" upita vozač Hib, pokrećući kola napred.
Toliko je slaba bila meðusobna komunikacija stanovnika Ganditauna;
simptom, pomisli Gabrijel, koji prilično jasno potvrðuje Merinu dijagnozu o
njima. Ipak, on se sabra i opisa što je bolje mogao gde se nalazi straćara
Ignjata Ledebura.
"A, znam", reče vozač. "Tip sa onoliko mačaka. Baš sam pregazio jednu
pre par dana."
Nasmeja se tiho. Gabrijel sklopi oči, zastenja.
Uskoro su zastali pred slabo osvetljenom kolibom hibskog sveca. Vozač
poče da mlati zadnja vrata, i ona se otvoriše; Bejns ukočeno iziðe. Boleo ga je
svaki zglob u telu, kao i milion i jedan ujed koji mu je, u strasti, nanela Meri
Ritersdorf. Pomognut nejednakim svetlom dva žuta automobilska prednja
svetla, poðe korak po korak preko dvorišta punog krša, naðe vrata,
ćuškanjem razgrnu neodreðeni zbor mačaka koje su mu smetale da proðe, i
pokuca na vrata.
Kad ga je video, Ignjat Ledebur se iskrivi od smeha. "Al' si se ti proveo -
krvariš, bre, na sto mesta. Idem da ti naðem nešto da obučeš, a Elzi će
verovatno imati nešto za te ujede, ako su ujedi... Izgledaju kao da te
masakrirala grickalicom za nokte." Ignjat ode, gunðajući he-he-hetavim
smehom, negde u dubinu zadnjih prostorija straćare. Horda derištadi, prljave
do očiju, gledala je Gabrijela Bejnsa koji je stajao pored uljne peći i grejao se;
on ih je ignorisao.
Kasnije, dok je Ledeburova nevenčana žena tapkala nekakav melem na

ujede - koji su bili okupljeni, kao sazvežða, naročito oko nosa, usta i očiju - i
dok je Ledebur stavljao pored njega odeću, dronjavu, ali razumno čistu,
Gabrijel Bejns reče: "Razumeo sam ja šta je ona. Očigledno je oralno-
sadistički tip. Zato je sve ispalo tako, naopako." Meri Ritersdorf je, uvide on
trezveno, u jednakoj meri duševno bolesna kao i bilo ko drugi na M2; ako ne i
više. Ali to je bilo u njoj skriveno.

Ledebur reče: "Zemljanski brod je uzleteo."
"Znam." On se sad poče oblačiti.
"Vizija je bila", reče Ledebur, "i dospela do mene, u poslednji sat. O
dolasku još jednog zemaljskog broda."
"To je ratni", reče Gabrijel, nagaðajući. "Da osvoji Da Vinčijeve Visove."
Zapita se da li će Zemljani ići tako daleko da bace vodoničnu bombu na
naselje Mensa - u ime psihoterapije.
"Ovaj je veoma mali, brzi brod za gonjenje", reče Ledebur. "Bar prema
mojoj psih-prezentaciji koju su prenele praiskonske sile. Kao pčela. Sjurio se
do nas i spustio blizu naselja Polija, Hamlet-sela."
Bejns istog trenutka pomisli na Anet Golding. Nadao se, do neba se
nadao, da se njoj nije ništa loše desilo. "Imaš li ikakvo vozilo? Bilo šta pomoću
čega bih se ja mogao vratiti u Adolfvil?" Ali u blizini su njegova kola, valjda i
sad parkirana nedaleko od mesta gde je zemaljski brod bio. Do vraga, pa on
može i pešice do tamo. Ali ne, neće voziti u svoje naselje, odluči on; nego u
Hamlet-selo, da proveri da Anet nije silovana, prebijena, pogoðena laserom.
Ako je njoj neko učinio išta nažao...
"Izneverio sam ih", reče on Ledeburu. "Tvrdio sam da imam neki plan - a
oni su se oslonili, naravno, na mene, jer sam Pare." Pa, on se nije predao, čak
ni sad; njegov parejski um prepun je shema, aktivan je, živ. On će i u grob otići
tako, do poslednjeg časa planirajući kako da potuče neprijatelja.
"Trebalo bi da pojedeš nešto", predloži Ledeburova žena. "Pa tek posle
da ideš bilo kuda.
Imamo nešto čorbe od bubrega, preostalo nam je; mislila sam da je dam
mačkama, ali možeš ti."
"Hvala", reče on, uspevši da ne počne povraćati; hibska kuhinja nije baš...
idealna. Ali ta ženska je u pravu. On mora da se vrati na neki nivo energije,
inače će naprosto negde, usred koraka, pasti mrtav. Zapanjuje činjenica da se
to nije već dogodilo, imajući u vidu kako je nagrajisao.
Kad je završio sa jelom, pozajmio je baterijsku svetiljku od Ledebura,
zahvalio mu se na odeći, lekovitoj masti i obroku, i zaputio se peške kroz
uske, krivudave, smećem zasute ulice Ganditauna. Na sreću, njegova kola još
su bila tamo gde ih je ostavio; ni Hibi ni Zemljani nisu odlučili da ih odvuku,
iseku testerama za metal ili pretvore u prah.
On uðe i odveze se iz Ganditauna, drumom ka istoku, ka selu Hamletovu.
Prema Hamletovom hamletu, zato što reč 'hamlet', iako zastarela, još i sad

znači 'selo, seoce'. I opet bednih sto dvadeset kilometara na sat, preko
otvorenih predela, brisanog prostora takoreći, izmeðu naselja.

Sa njim se vozilo jezivo osećanje hitnosti, kakvo nikad dosad u životu
nije iskusio.

Invazija na Da Vinčijeve Visove već je počela, možda su dosad i pali; šta
preostaje?

Kako mogu oni preživeti bez fantastične energije klana Mensa? Ako onaj
jedan, maleni zemaljski brod znači, možda, nešto... onda može biti, iz tog
pravca, i neke nade, zar ne?

Barem nešto neočekivano. A oni u vilajetu očekivanog nemaju prilike,
osuðeni su na propast.

On nije Skic, a nije ni Hib. Pa ipak, na neki svoj mutan način, imao je i on
viziju. Viziju da će se ispuniti jedna vrlo slaba verovatnoća, ono: jedan posto,
ili već jedan prema nešto mnogo. Njegov prvi plan je propao, ali još postoji
ovo; on veruje u ovo. A čak i ne zna zašto veruje.

11.

Dok se vraćala kući posle sastanka Saveta u Adolfvilu, gde je zemaljski
ultimatum je istekao, a neprijatelj stupio u akciju protiv Da Vinčijevih Visova,
Anet Golding je razmatrala mogućnost samoubistva. Ovo što se dogodilo
njima, čak i Mensima, neodbranjivo je: kako da se usprotiviš 'argumentima'
upućenim sa planete koja je nedavno potukla celu alfansku imperiju?

Nade, očigledno, nema. Ona to uvide, na biološkom nivou... voljna da se
preda. Ja sam kao Dino Voda, reče ona sebi, gledajući ispitivačkim pogledom
mutni put ispred sebe, sjaj njenih farova na plastičnoj traci koja povezuje
Adolfvil sa Hamletovim hamletom.

Kad se polože sve karte na sto, ja se ipak opredelim da se ne borim; meni
je milije da se predam. Ne zato što me neko tera, nego zato što tako,
naprosto, hoću.

Oči joj se napuniše suzama čim je shvatila ovo o sebi. Mora biti da se ja, u
osnovi, divim Mensima, pomisli ona; obožavam ono što nisam. Nisam gruba
osoba, dignuta nosa, nepopustljiva. Ali, teorijski, pošto sam Poli, mogla bih
postati to. Zapravo, ja bih mogla postati bilo šta. Ali, umesto toga...

Vide, onda, desno od sebe, mlaz retroraketnih usijanih gasova kako
preseca noćna nebesa. Brod se spušta, i to vrlo blizu sela Hamletova. Štaviše,
ispred nje: ako bude vozila dalje isto ovako, verovatno će naići na njega. Ona
iskusi, tipično za svoju polijevsku prirodu, dva suprotna osećanja u isti mah;
jednaka. Od straha se sva zgrčila, ali u isto vreme radoznalost, mešavina
žudnje, iščekivanja i uzbuðenja, navede je da nagazi papučicu za gas.

Pre nego što je došla do broda, meðutim, strah joj se ipak izborio za
pobedu; usporila je, skrenula na mekano zemljano proširenje desno od
druma i ugasila motor. Kola u tišini kliznuše još malo napred i stadoše. Anet
ostade na vozačkom sedištu; farovi su bili ugašeni. Osluškivala je zvuke noći i
pitala se šta da radi.

Sedeći tako, videla je brod, ali mutno. S vremena na vreme, neka svetlost
se primećivala u neposrednoj blizini broda; neko je nešto radio. Zemljanske
trupe, možda, pripremaju invaziju na selo Hamletovo. Ali - ne čuju se glasovi.
A brod nije neki veliki.

Anet je bila, naravno, naoružana. Svaki delegat u Savetu morao je nositi
oružje, iako je po tradiciji Hib zaboravljao da ga ponese. Ona posegnu u
pregradu za rukavice i izvuče starinski pištolj za ispaljivanje olovnih metaka;
nikada ga nije upotrebila, i činilo joj se neverovatno ovo sad, ova činjenica da
bi vrlo lako mogla, u najskorijoj budućnosti, pucati iz njega. Činilo joj se,
meðutim, da tu izbora nema.

Poðe napred, kradomice, pored nekog čvornovatog žbunja, i najednom
se, neočekivano, naðe nadomak broda; zapanjena, uzmače, a onda vide sev

svetlosti. Neko je nastavljao da radi nešto, blizu donjeg dela broda.
Jedan čovek, sasvim zanet u posao, kopao je, ašovčićem, nekakvu rupu.

Radio je naporno; njegovo preznojeno lice bilo je stisnuto od
usredsreðenosti. Onda on najednom pohita nazad u brodić.

Pojavi se noseći kartonsku kutiju koju postavi pokraj jame. Njegova
baterijska svetiljka zasija u kutiju, i Anet Golding vide pet lopti, nalik na
grejpfrut; bile su vlažne, ali ne mnogo, i blago su pulsirale. Bile su žive.
Prepoznala ih je. Novoroðeni početni stadijumi ganimedskih ljigavaca -
gledala je na školskim trakama takve. Ovaj čovek ih, naravno, zakopava; oni
će u zemljištu brzo rasti. Ovaj deo njihovog životnog ciklusa ispunjava se u
najkraćem roku. Zato ovaj čova žuri, jer sfere bi mogle umreti.

Ona reče, iznenadivši time i samu sebe: "Nema izgleda da ih sve zakopaš
na vreme."

Jedna od sfera već je, zapravo, potamnela i smežurala se; sparušivala se
pred njenim očima. "Čuj." Ona priðe tom čoveku, koji je nastavio da kopa
ašovčićem. "Ja ću ih vlažiti; imaš vode?" Stala je pored njega, nagnula se
napred i čekala. "Stvarno će umreti."

Očigledno je i on to znao.
Čovek grubo reče. "U brodu. Onaj veliki kontejner, a na njemu slavina,
obeležena je." On dograbi umiruću loptu, spusti je blago u rupu u zemlji, poče
je zatrpavati zemljom koju je prstima drobio da bude rastresita.
Anet uðe u brod, naðe česmu i činiju u koju poče točiti vodu.
Iziðe i poče prskati malim količinama vode preostale četiri sfere, čije se
stanje brzo pogoršavalo. Razmišljala je, filozofski, da je to tako u svetu gljiva:
sve se njima dešava brzo, roðenje, rast, pa i smrt. Možda gljive imaju sreće.
Imaju svoje majušno vreme u kome se mogu šepuriti i hvalisati naokolo.
"Hvala", reče čovek i dohvati drugu - sada vlažnu - loptu; poče i nju
zatrpavati. "Ja se i ne nadam da ih spasem sve. Spore su proklijale dok sam
putovao - a nisam imao gde da ih stavim, ni saksiju nisam imao, samo jednu
posudicu za njih dok su bile mikroskopske veličine." Diže pogled ka njoj, na
trenutak, ne prestajući da kopa novo proširenje rupe.
"Gospoðice Golding", reče joj on.
Čučnuvši pored kutije sa loptama, Anet reče: "Kako to da me znaš iako te
ja nikad ranije nisam videla?"
"Ovo je moje drugo putovanje ovde", reče čovek kriptično.
Prva zakopana lopta već je počela da raste; u snopu baterijske svetiljke
Anet vide da zemljište na tom mestu drhti, počinje da se nadiže i nadima;
prečnik sfere se brzo povećavao. Prizor je bio neobičan, i smešan; ona se
nasmeja. "Hm, pardon", reče odmah zatim. "Kako si ti silno žurio da je strpaš
u zemlju, a vidi sad. Uskoro će biti velika kao mi. A onda će moći da se kreće."
Znala je da su ljigavci jedina pokretna vrsta gljiva; iz tog razloga su je
očaravali.

"Kako to da ti znaš toliko o njima?" upita je čovek.
"Godinama nisam imala šta drugo da radim osim da se školujem. Iz
naše... hm, recimo, bolnice, tako biste je vi zvali, uzela sam, pre nego što je
srušena do temelja, trake obrazovnog programa, o biologiji, naročito o
zoologiji. Istina je, zar ne, da ganimedski ljigavac, kad sasvim sazri, stiče
inteligenciju tako veliku da se s njim može razgovarati?"
"I veću od toga." Čovek je hitro posadio treću loptu, koja se u njegovim
rukama ljuljuškala tamo-amo, mekana, pihtijasta.
"Predivno", reče ona. "Ja nalazim da je to strašno uzbudljivo." Vredelo bi
ostati i gledati ovo. "Zar ne voliš ovo?" upita ona. Kleknula je pored kutije i
nastavila gledati kako on radi. "Razni noćni mirisi, pa ovaj vazduh, pa zvuci
raznih bića - malih, kao što su hipžabe i zvonocvrčci - i sve se to muva negde;
a mi pomažemo ovim pečurkama da izrastu, umesto da ih pustimo da uginu?
Ti si veoma human; to jasno vidim. Reci mi kako se zoveš."
On je pogleda iskosa. "Zašto?"
"Zato. Da te se mogu sećati."
"Imam nečije ime", reče čovek, "da bih se mogao njega sećati."
Preostala je samo jedna sfera za saðenje. A prva se već toliko
raskrupnjala da se počela pomaljati iz zemlje; pretvorila se, vide Anet, u
gomilu lopti, koje su se lepile i stapale u jednu masu. "Ali", reče čovek, "želeo
sam njegovo ime da bih mogao..." Nije ovo dovršio, ali je ona otprilike
shvatila. "Zovem se Čak Ritersdorf", reče on.
"Jesi u nekoj vezi sa doktorkom Ritersdorf, koja je psiholog na
zemaljskom brodu? Da, ti si njen muž, sigurno." Bila je u ovo sigurna; to je bila
činjenica, jasno i neosporno vidljiva. Ona se priseti plana Gabrijela Bejnsa,
stavi šaku preko usta i poče se smejati i kikotati. "He, kad bi samo znao", reče
ona. "Ali ja ti ne smem reći." Pa, trebalo bi da ti pamtiš još jedno ime, doseti
se ona. Ime 'Gabrijel Bejns'. Zapita se kako je prošao Gabrijelov plan da
potuče... potuca Ritersdorfku; ali imala je osećaj da je propao.
Meðutim, za samoga 'Gavrenceta' taj pokušaj mogao je biti, a možda
upravo u ovom trenutku i jeste, veoma zabavan.
Naravno, svemu tome je sad došeo kraj, jer stigao je gospodin
Ritersdorf.
"A kako si se ti zvao", upita ona, "kad si bio ovde prvi put?"
Čak Ritersdorf je pogleda. "Misliš da ja menjam svoj..."
"Bio si neko drugi." Moralo je tako biti; inače bi se ona sećala njega.
Prepoznala bi ga.
Posle kratke pauze, Ritersdorf reče: "Recimo samo da sam došao, susreo
tebe, vratio se na Zemlju, a sada sam opet ovde." Pogledao ju je besno kao da
je to neka njena krivica.
Pošto je zasadio i poslednju sferu, on refleksno uze praznu kartonsku
kutiju i svoj mali ašov i poðe ka brodu.

Anet poðe za njim. "Hoće li sada ljigavci osvojiti ovaj mesec?" upita ona.
Pade joj na um da je ovo možda deo zemaljskog osvajačkog plana. Ali ta ideja
ne odzvoni kao prava; ovaj čovek po svemu liči na nekoga ko deluje sam,
tajno. Pomisao je bila suviše parejska za nju.

"Mogli biste proći mnogo gore", odgovori Čak Ritersdorf lakonski.
Nestade u brodiću; ona, posle kraćeg oklevanja, poðe za njim. Blistavo
plafonsko svetlo natera je da žmirka.

Nasred stola nalik na šank u nekom baru ležao je njen pištolj za
ispaljivanje olovne municije; ostavila ga je kad je točila vodu u zdelu.

Čak Ritersdorf ga uze i pregleda, onda se okrete ka njoj sa neobičnim
izrazom, maltene cerenjem, na licu. "Tvoj?"

"A-ha", reče ona. Osećala se poniženo. Ispruži ruku, nadajući se da će joj
on vratiti pištolj. Ali on to ne učini. "O, molim te", reče ona. "Moj je, a ostavila
sam ga da bih pomogla; znaš to."

Proučavao ju je dugo, dugo. Onda joj stavi pištolj u ruku.
"Hvala." Sad je osetila zahvalnost. "Pamtiću ovaj tvoj postupak."
"Mislila si da spaseš ovaj mesec pomoću toga?" Sad se Ritersdorf
smeškao. Ne izgleda on ni tako loše, zaključi Anet, osim što ima na licu izraz
neke grozničave užurbanosti i izmoždenosti teškim brigama; i premnogo
bora. Ali su mu oči lepe, čisto plave. Možda je, zaključi ona, u srednjim
tridesetim godinama. Ne stvarno mator, ali ipak matoriji od nje. Njegov
osmeh bio je nekako bolan, ne kao lažni osmesi, nego... Zamislila se duboko.
Kao da je neprirodan, kao da je za ovog čoveka stanje sreće, makar i
kratkotrajne, nešto što teško može biti. On je možda, kao Dino Voda,
narkoman sumornosti, kojom se 'fiksa'
bez prestanka: zavisnik potištenosti. Ona će ga veoma sažaljevati, ako je
to tako. Strašno je biti zahvaćen takvom boljkom. Daleko je gora ta bolest,
nego nekoliko drugih.
Ona reče: "Ne mislim ja da mi možemo spasti ovaj mesec. Pištolj mi je
samo za ličnu zaštitu. Tebi je poznata naša situacija ovde, zar ne? Mi..."
Jedan glas zakreketa naglo u njenoj glavi, stičući neki svoj nagli,
rudimentarni život.
"Gopsodin Rifterdofff..." Glas je popustio, nestao, onda se vratio, kao oni
glasovi što se probijaju kroz krčanje na nejakom radio-prijemniku
skrpljenom od kristala. "... mudro.
Vidim da Joaaa..." Glas nestade.
"Šta to bi! Za ime Boga!" upita Anet, prestravljena.
"Ljigavac. Jedan od njih. Ne znam koji." Čak Ritersdorf kao da je bio van
sebe od radosti. Mnogo jačim glasom reče: "Zadržao je kontinuitet!" Poče
vikati prema njoj, kao da je ona kilometar daleko. "Vratio se! Šta veliš,
Anetice? Kaži nešto!" Odjednom ju je dograbio obema rukama, počeo je vrteti
oko sebe, po kabini, kao da plešu, kao dete u naletu radosti i proslavljanja.

"Kaži nešto, Goldingova!"
"Drago mi je", reče Anet revnosno, "što vidim da se toliko raduješ.

Potrebno je tebi, da se raduješ tako mnogo, što češće. Naravno, ja ne znam šta
se desilo. Ali..." Rasplela je prste iz njegovih. "Znam da zaslužuješ ovo, šta god
da je."

Iza nje se nešto pomače. Ona pogleda preko ramena i vide na vratima
broda jednu žutu grudvu koja se vukla tromo napred, talasajući se, šireći se i
skupljajući; tim načinom prešla je preko praga i ušla. Znači, ovako oni
izgledaju, uvide Anet. U svojoj poslednjoj fazi. Zaprepašćujuće. Ustuknula je,
ne iz straha nego iz divljenja; bilo je, svakako, pravo čudo da se ljigavac razvio
tako brzo. I sada će, priseti se Anet, ovaj jedan ljigavac živeti neograničeno
dugo, sve dok na kraju ne umre zbog suviše hladne, tople ili suve klime. A kad
mu doðe poslednji čas, izbaciće spore: ciklus će se ponoviti.

Tek što je ljigavac ušao u brod, iza njega se pojavi drugi, puzeći na isti
način, za prvim.

Iza toga, treći.
Iznenaðen, Čak Ritersdorf reče: "Koji od ovih si ti, Lorde Teciostrigo?"
U Anetinom umu poče se odmotavati niz misli. "Običaj je da prvoroðeni
preuzme na sebe formalni identitet roditelja. Ali meðu nama razlike, zapravo,
nema. U nekom smislu reči, svi mi smo Lordovi Teciostrige; u drugom
smislu, nijedan od nas nije. Ja, koji sam prvi, to ću ime prisvojiti, a ovi ostali
sada smišljaju imena koja će ih zadovoljiti. Meni dolazi osećanje da ćemo
dejstvovati i bujno živeti na ovom mesecu; ova atmosfera, ova vlažnost i
gravitacija odgovaraju nam, čini se, odlično. Pomogao si u diversifikaciji
naših staništa; preneo si nas više od - dozvoli da malo računam - više od tri
svetlosne godine od izvora gde smo bili. Hvala ti." Ljigavac dodade - ili,
možda, svi ljigavci dodadoše: "Tvoj brod i ti lično bićete napadnuti, bojim se.
Možda bi trebalo da uzletiš što je pre moguće. Zato smo ušli unutra, nas
trojica koji smo se razvili na vreme."
"Napadnut - od strane koga?" upita Čak Ritersdorf, pritiskajući na
kontrolnoj tabli jedno dugme koje izazva da ploča na ulazu u brodić odmah
klizne u zatvoreni položaj. Sede i poče pripremati brod za uzletanje.
"Koliko mi uspevamo da razaberemo iz odlomaka", doðoše do Anet
misli trojice ljigavaca, "reč je o grupi uroðenika koji u svojim umovima sebe
nazivaju Mensima.
Izgleda da su uspeli da unište neki drugi brod..."
"Boga mu!" graknu Čak promuklo. "To je verovatno Merin."
"Jeste", saglasi se sluz. "Mensi koji se približavaju nama vrlo svesno
čestitaju sebi, na svoj tipično oholi način, što su uspešno odbili napad
doktorke Ritersdorf. Meðutim, ona nije mrtva. Članovi posade prvog broda
uspeli su da se spasu; oni su sad na nekim nepoznatim mestima na ovom
mesecu, a Mensi ih love."

"A šta je sa zemaljskim ratnim brodovima koji su u blizini?" upita
Ritersdorf.

"Sa kakvim ratnim brodovima? Mensi su uključili neku novu vrstu
zaštitnog polja oko svog naselja. Zato su zasad bezbedni." Ljigavci ovo
pojačaše svojim nagaðanjima. "Ali to neće dugo potrajati, što je njima jasno.
Oni su u ofanzivi, ali samo privremeno. Ipak, oni vole ove dogaðaje. Krajnje su
srećni, a za to vreme zemaljski vojni brodovi zuje tamo i amo, beskorisno."

Jadni Mensi, pomisli Anet za sebe. Nemaju moć da pogledaju u
budućnost, žive samo u sadašnjosti i kreću u bitku kao da imaju neku
razumnu priliku. Meðutim, da li je njeno sopstveno gledanje mnogo bolje?
Način na koji ona rado prigrli svaki poraz, je li to bolje?

Nije ni čudo što se svi klanovi ovog meseca oslanjaju na Mense; to je
jedini preostali klan koji ima hrabrost. Pa zato i onu životnost koja iz
hrabrosti proističe.

Mi ostali, uvide Anet Golding, odavno smo je izgubili. Mnogo pre nego
što se pojavila prva Zemljanka, dr Meri Ritersdorf.

Gabrijel Bejns, vozikajući sa jadnih sto dvadeset na sat prema
Hamletovu, vide kako se hitri mali brod odapinje u noćno nebo i strelovito
odlazi; i znade da je zakasnio. Ovo je znao i bez ijedne neposredne
informacije o onome što se dogodilo. Anet je ili u brodu, obavestio je
Gabrijela njegov maltene-psionički talenat, ili je uništena dejstvom tog broda

- onih u njemu. U svakom slučaju, ode Anet; zato on uspori automobil.
Obrvaše ga ogorčenje i očajanje.

Sad on ne može praktično ništa više učiniti. Pa zašto ne bi, onda,
okrenuo kola ka Adolfvilu, svom naselju i narodu. Da bar bude sa njima u
ovim poslednjim tragičnim danima njihovog postojanja.

Poče okretati kola, ali nešto se zalete pored njega, tandrčući i treskajući
straobalno; nešto što je tutnjalo ka Hamletovu; čudovište, ili superčudovište,
na gusenicama. Sklopljeno od livenog gvožða, kakvo su samo Mensi umeli
napraviti; sa moćnim pokretnim farovima koji su bacali ogromne mlazeve
svetlosti napred, levo i desno po predelu ispred njih. Na prednjem gornjem
delu vijorila se zastava, crvena i crna, bojni steg Mensa.

Očigledno sam očevidac početka jedne kopnene protivofanzive, pomisli
on; ali, protiv čega, zapravo? Mensi su pošli u bitku, jasno, ali ne valjda sa
naumom da osvoje Hamletov 'hamlet'. Možda su mislili da se sa ovim
dovaljaju do brzog, malog svemirskog broda koji im je upravo 'šturnuo'. Ali
zakasnili su, jednako kao i on.

Gabrijel zatrubi. Kupola mensovskog tenka naglo se otklopi; tenk
zaokrete i vrati se ka njemu, a jedan Mens, njemu nepoznat, ustade iznutra i
mahnu mu na pozdrav. Lice tog Mensa gorelo je od poleta; videlo se da vrelo
uživa u ovom iskustvu, u svojoj vojničkoj dužnosti odbrane meseca, odbrane
za koju su se pripremali toliko dugo. Ista ta situacija koja je Gabrijela Bejnsa

bacila u duboku potištenost, na Mensa je delovala obratno: omogućila mu je
jedno kitnjasto, paunovsko, ratoborno poziranje i junačenje. Gabrijel Bejns
ovim nije bio iznenaðen.

"Zdravo", prodernja se Mens iz tenka, lica iscerenog u široki osmeh.
Bejns mu uzvrati istom tom rečju, 'zdravo', trudeći se da ona zazvuči što
manje kiselo i neraspoloženo, i dodade: "Vidim da je taj brod pobegao od vas,
narode."
"Razbićemo ga." Mens nije izgubio svoju veselost; prstom pokaza ka
nebu. "Pazi sad, drugar: projektil."
Jedan sekund posle toga, nešto sevnu, daleko iznad njih; svetleći komadi
počeše padati iz visina, i Gabrijel Bejns uvide da je brodić pogoðen. Mens je
tačno rekao. Opet, ništa čudno, za jednog Mensa... to je osobina njihovog
klana.
Užasnut, zbog svoje malopreðašnje intuicije da je Anet Golding bila u
brodiću, on reče:
"Varvarska jedna bando mensovska čudovišna..." Glavna olupina
strmoglavila se desno od njega; on pokrete automobil, siðe sa druma i pojuri
po ravnici. Tenk Mensa je za to vreme zaklopio kupolu i krenuo u istom
pravcu, ispunjavajući noć gromoglasmom škripom i lupnjavom.
Bejns prvi stiže do ostataka broda. Nekakav padobran za slučaj
katastrofe, ali loptastog izgleda, kao grudva gasa, bio se raširio iz zadnjeg
dela brodića, tako da je pad znatno usporen; brodić je sada ležao zariven do
pola u zemlju, repnim delom okrenut nagore.
Dimio se, i videlo se - na Bejnsov još veći užas - da će se uskoro raspasti.
Atomska peć unutra bliži se kritičnoj tački, pomisli on, a kad je dostigne, biće
to kraj.
On iziðe iz automobila i pojuri trkom prema ulaznom otvoru broda.
Upravo kad je stizao, ploča na ulazu kliznu uvis, i jedan Zemljanin se izvuče
nesigurno, za njim Anet Golding, a kao treći, sa mukotrpnim povuci-potegni,
jedan stvor od mekane žute materije koji se nekako prelio preko ivice i
sručio, uz pljuskavi zvuk, na tle.
Anet reče: "Gavri, ne daj da Mensi ubiju ovog čoveka; on je dobar kao
ličnost. Čak je plemenit prema ljigavcima."
Tenk Mensa dovaljao se do njih; poklopac kupole još jednom se otvori i
onaj isti Mens se izdiže iz nje. Ali sad je u ruci držao laserski pištolj, kojim
odmah nanišani na Anet i Zemljanina. Isceren, Mens reče: "Imamo vas." Bilo
je jasno da će ih poubijati čim se dovoljno nauživa; krvožednost uma Mensa
neizmerno je duboka.
"Slušaj, hej", povika Bejns, mašući Mensu. "Ostavi ove ljude na miru; ova
žena je iz sela Hamletova - ona je jedna od nas."
"Jedna od nas?" ponovi Mens kao odjek. "Ako je iz Hamletova, nije jedna
od nas."

"Ma, hajde sad", reče Bejns. "Je li se vama, Mensima, toliko zavrtelo u
glavi, da ne prepoznajete ili ne pamtite bratstvo svih klanova zajedno, u
kriznim vremenima? Spusti taj pištolj." On laganim hodom ode do svog
automobila, ne skidajući pogled sa Mensa. U

kolima je, pod sedištem, i on imao oružje. Ako bi se uspeo njega
dočepati, mogao bi ga upotrebiti protiv ovog Mensa, da spase Anetin život.
"Tužiću te kod Hauarda Stroa", reče, otvori vrata automobila i poče da pipa
po unutrašnjosti. "Ja sam njegov kolega - ja sam delegat Parea u Vrhovnom
savetu." Njegovi prsti se obaviše oko drške pištolja; on ga podiže, nanišani i
otkoči.

Čulo se, u mirnom noćnom vazduhu, to pomeranje kočnice pištolja; čulo
se tako jasno da se Mens u kupoli odmah okrete i nanišani sad u Gabrijela
Bejnsa. Njih dvojica ostadoše tako, ne govoreći ništa, nepokretni; svetlosti
nije bilo ni približno dovoljno da bi jedan drugog videli dobro.

Jedna misao, emanirajući Bog zna odakle, uðe u um Gabrijela Bejnsa.
"Gospodine Ritersdorfe, tvoja žena je u blizini; hvatam njenu cefaličnu
aktivnost. Zato savetujem da se baciš na zemlju."

Zemljanin, ali i Anet Golding, padoše istog trena potrbuške; Mens u
tenku, iznenaðen, okrete laserski pištolj od Gabrijela Bejnsa, zagleda se u noć,
nesiguran.

Zrak iz lasera, nanišanjen maltene savršeno, zablista iznad opruženog
tela Zemljanina, prodre u oklop slupanog broda i nestade u šištanju
rastopljenog metala. Mens u tenku poskoči i okrete se ka tački iz koje je, kako
se njemu činilo, zrak maločas dopro. Oružje je stegao jače, ali to je bio samo
nagonski grč; nije opalio. Ni on, ni Gabrijel Bejns nisu uspevali da sagledaju
šta se dešava: ko puca na koga.

Gabrijel Bejns povika Aneti: Ulazi u kola! Otvorio je druga vrata, ka njoj, i
držao ih tako otvorena. Anet podiže glavu, pogleda ga i okrete se ka čoveku sa
Zemlje koji je ležao pored nje. To dvoje se pogledaše samo na tren, pridigoše
se i hitro pritrčaše kolima, krivudajući zmijasto kroz mrak.

Mens poče pucati sa kupole tenka, ali ne na Anet i Zemljanina, nego u
mrak, prema mestu odakle je maločas dejstvovao laser. Onda se on najednom
uvuče u tenk; poklopac silovito tresnu iznad njega, u zatvoreni položaj; tenk
se sav ustrese, a onda, uz gromoglasnu tutnjavu, poðe ka istom tom mestu
koje je Mens gaðao. Onda iz prednje cevi tenka izlete projektil; polete pravo
napred, uporedo sa tlom, a onda eksplodira.

Gabrijel Bejns, koji je u tom trenutku pokušavao da okrene automobil ka
drumu - pored njega su na prednjem sedištu bili stisnuti Zemljanin i Aneta -
oseti kako zemlja skače uvis, pod njim, i guta ga; zažmuri, ali dogaðaj se nije
mogao na taj način zaustaviti.

Pored njega Zemljanin opsova, a Anet zaječa.
Ti baksuzi, Mensi, bila je Gabrijelova misao, divlja od ogorčenja, dok je

automobil poletao, bačen uvis udarnim talasom eksplozije projektila.
"Takva projektilčina se ne ispaljuje", dopre do njega Zemljaninov glas,

jedva čujan u grmljavini, "na takvu blizinu."
Udarni talas je šibao i tumbao kola; Gabrijel Bejns je naletao na

bezbednosnu, meku oblogu krova, pa instrument-tablu ispred sebe... Svi
bezbednosni aparati koje je inteligentni Pare mogao ugraditi u svoj
automobil radili su ispravno, ali sve to skupa nije bilo dovoljno. Kola se
nastaviše kotrljati po ravnici; a Gabrijel Bejns je razmišljao: Mrzim Mense.
Nikada više neću zastupati zamisao o saradnji sa njima.

Neka osoba naletela je na njega i uzviknula: "Oh, Bože!" Anet Golding; on
je uhvati.

Držao se sad za nju. Svi prozori automobila behu već polupani; komadići
plastike leteli su i padali kao kiša, širio se i oštri smrad nečeg nagorelog - to
je mogla biti i njegova odeća, ne bi ga iznenadilo. Zaštitna protivpožarna
pena poče kuljati, u mlazevima i grudvama, iz štrcaljki svud oko njega;
uključila se zbog visoke temperature. Već sledećeg trenutka on se lomatao
kroz sivo more, nemoćan da uhvati bilo šta... jer je izgubio Anet još jednom.
Do vraga, pomisli on, ovi zaštitni ureðaji, koji su me koštali toliko vremena i
kožica, maltene su gori od same te eksplozije. Postoji li tu neka moralna
pouka? - zapita se, tumbajući se kroz klizavu penu. Bilo je kao da ga mažu
divovskim količinama pene za brijanje, u pripremi za neku veliku orgiju
brijanja svih dlaka sa tela; davio se, pokušavao da izmakne ili da se nekako
oslobodi te lepljive napasti.

"U pomoć", reče.
Niko, i ništa, mu ne odgovori.
Razneću ja taj tenk na komade, pomisli Gabrijel Bejns, mlatarajući kroz
penu. Kunem se: osvetiću im se, našim neprijateljima, nadmenim Mensima...
Oduvek sam ja znao da su oni protiv nas.
"Grešiš, gospodine Bejns", pojavi se misao u njegovoj svesti, misao
smirena i razumna.
"Vojnik koji je ispalio projektil nije nameravao da našteti vama. Pre
ispaljivanja izračunao je pažljivo - koliko je najbolje umeo. Pazi se da ne vidiš
zlu nameru iza raznih slučajnih šteta. U ovom trenutku, on pokušava da
stigne do vas i da vas izvuče iz vašeg automobila, koji gori. Da izvuče i tebe, i
to dvoje koji su sa tobom."
"Ako me možeš čuti", pomisli Gabrijel Bejns uzvratno, "pomozi mi."
"Ne mogu ja ništa učiniti. Ja sam ljigavac; ja se ni u kom slučaju ne smem
približiti plamenu, jer sam suviše osetljiv na toplotu, što su nedavni dogaðaji
jasno pokazali.
Dvojica braće moje pokušali su učiniti nešto, i već su poginuli. A ja u
ovom času još nisam spreman za novu sporifikaciju." Glas dodade, prezrivo:
"A i kad bih mogao nekog spasti, spasavao bih gospodina Ritersdorfa, čoveka

sa Zemlje, koji je sa tobom u kolima."
Jedna ruka dohvati Gabrijela Bejnsa za okovratnik; podiže ga, izvuče iz

kola, odbaci u stranu. Onaj Mens, ispoljavajući za Mense tipičnu, abnormalnu
fizičku snagu, pruži ruke opet u automobil i izvuče Anetu Golding u
bezbednost.

"A sad gospodin Ritersdorf", stiže misao ljigavca, brižna, i do mesta gde
je Gabrijel ležao.

I po treći put, sasvim zanemarujući svoju bezbednost - takoðe tipično za
taj hiperaktivni temperament - Mens zaðe u automobil. Ovog puta izvuče
Zemljanina.

"Hvala ti", domisli ljigavac ka Mensu, sa olakšanjem i zahvalnošću. "Kao
uzvrat za tvoj podvig, daću ti informaciju: tvoj projektil nije pogodio gospoðu
Ritersdorf. Ona i taj simulakrum CIA, Denijel Magbum, i sad su tu negde, u
mraku, ne vidiš ih, ali oni traže priliku da ponovo pucaju na tebe. Zato bi
najbolje bilo da se vratiš u tenk, što pre možeš."

"Zašto na mene?" upita Mens, glasom, ljutito.
"Zato što je tvoj klan uništio njihov brod", stiže uzvratna misao ljigavca.
"Neprijateljstva izmeðu vas i njih su otvorena. Pojuri!"
Vojnik Mens pojuri ka tenku.
Ali ne stiže do njega. Kad je prevalio dve trećine puta, iz mraka suknu
laserski zrak i dodirnu ga samo na tren; i ugasi se. Vojnik pade licem ka tlu.
Sad će - nas; uvide Gabrijel Bejns snuždeno. Sedeo je i brisao penu sa
sebe. Pitam se da li me je prepoznala, da li me pamti posle onoga što nas
dvoje uradismo danas, ranije... Ako me je prepoznala, da li će, zbog toga,
poželeti da me poštedi - ili da me još brže ubije?
Pokraj njega Zemljanin, čije je ime takoðe glasilo, nekom čudnom
podudarnošću, Ritersdorf, uspe da se pridigne u sedeći položaj. "Imao si
pištolj", reče taj Zemljanin. "Šta je bilo s njim?"
"Valjda je još u kolima."
"Zašto bi nas ona ubila?" upita Anet Golding, jedva dolazeći do daha.
Ritersdorf reče: "Zato što zna zašto sam ja došao. Došao sam na ovaj
mesec da ubijem nju." Izgledao je smiren. "Do kraja ove noći, jedno od nas
dvoje će umreti: ili ja, ili ona."
Bilo je očigledno da je čvrsto rešen.
Iznad njih su zatutnjale retro-rakete neke letelice. Još jedan brod.
Ogroman, vide Gabrijel Bejns, i ponada se: možda je to nekakva prilika da se
spasu od doktorke Ritersdorf koja je, baš kao što je i pretpostavljao, skroz
luda. Pa, makar taj brod bio pun Zemljana. Jer jasno je da ovde dr Ritersdorf
ispoljava neki svoj, privatni, krvoločni poriv bez službene dozvole. Bar se on
tako nadao.
Svetleća raketa se upali iznad njih; noć postade bela, i sve na tlu, svaki pa
i najsitiniji predmet, svaki kamičak, postadoše vidljivi, jasnoćom

veličanstvenom. Slupani brodić gospodina Ritersdorfa, napušteni tenk
mrtvog Mensa, leš tog Mensa opružen ne mnogo daleko od njih, kola
Gabrijelova koja su dogorevala i pretvarala se u šljaku, a na stotinak metara
ispred tenka, ogromna jama puna ključale, dimeće lave, gde je projektil
grunuo. I

- daleko meðu drvećem, dve ljudske prilike. Meri Ritersdorf i taj drugi
koga je ljigavac pomenuo. Tek sad Gabrijel vide i ljigavca, koji se bio sakrio
blizu slupanog brodića. U

svetlosti svetleće rakete koja se polako spuštala iz visina, ljigavac je
izgledao jezivo; Gabrijel suzbi u sebi želju da se nasmeje.

"Zemljanski ratni?" upita Anet Golding.
"Ne", reče Ritersdorf. "Vidi koliki je zec nacrtan sa strane."
"Zec!" Njene oči se raširiše. "Je li to neka rasa inteligentnih zečeva?
Postoji li tako nešto?"
"Ne", stigoše misli ljigavca do Gabrijela Bejnsa. Ljigavac nastavi, činilo se
sa žaljenjem.
"To što je iskrslo kao priviðenje jeste Bani Hentmen, koji traži tebe,
Ritersdorfe. Bilo mu je, kao što si ti u svom pesimizmu predvideo, srazmerno
lako da pogodi da ćeš doći na M2 Alfe Tri; poleteo je iz Brahe Sitija ubrzo
posle tvog polaska sa Zemlje." Ljigavo biće objasni: "Ja te misli izvlačim
ovoga trenutka iz njegovog uma; naravno da sve dosad nisam znao za taj
razvoj dogaðaja, jer sam bio tek u fazi spore."
Ne razumem ovo, reče Gabrijel Bejns sebi. Ko je, za ime Boga, 'Bani
Hentmen'? 'Bani'
znači 'zečić', 'zeka'. Šta je on, neko zečje božanstvo? Zašto traži
Ritersdorfa? Ali on, zapravo, nije siguran ni ko je Ritersdorf. Muž Meri
Ritersdorf? Ili njen brat? Čitava situacija bila je u njegovom umu pometena;
on požele da je opet u Adolfvilu, na pripremljenim, bezbednim položajima
koje je njegov klan izgraðivao godinama, upravo za slučaj da nastupe ovakve
grozote.
Očito je, zaključi on, da smo mi osuðeni na propast. Svi su se udružili
protiv nas - Mensi, doktorka Ritersdorf, taj debeli brod iznad naših glava sa
zečjim totemom naslikanim na boku, i, negde u blizini, zemaljske vojne vlasti
koje čekaju da nastupe... Kakvi izgledi nam ostaju? U njemu se poče dizati
masivni čep defetizma - što bi se, baš, moglo iz dobrih razloga i očekivati,
pomisli on.
Nagnu se ka Anet Golding, koja je sedela i nejako pokušavala da otrese
protivtoplotnu penu sa ruku, i reče joj: "Zbogom."
Ona ga pogleda očima krupnim, tamnim. "Kuda ćeš, Gavri?"
"Pa, jebi ga", reče on, "zar to nije svejedno?" Nemaju nikakvih izgleda
ovde, uhvaćeni u ovu poplavu svetlosti, na nišanu doktorke Ritersdorf i
njenom laserskom oružju - koje je već ubilo menskog vojnika. Gabrijel se diže

nesigurno na noge, poče smicati velike grudve pene sa sebe, otresati se kao
mokar pas. "Odlazim", reče on Aneti, ali onda se rastuži, zbog nje; ne što će on
poginuti, nego što će ona poginuti - to ga je ožalostilo.

"Voleo bih da mogu učiniti nešto za tebe", reče, pa, ponet porivom,
nastavi: "Ali ta žena je luda; to znam iz ličnog iskustva."

"Aha", reče Anet i klimnu glavom. "Znači, nije prošlo dobro. Mislim, onaj
tvoj plan u vezi s njom." Pogledala je, onda, Ritersdorfa, ali krišom, da
Ritersdorf ne primeti.

"Šta kažeš, 'dobro'?" On se nasmeja. Smešno, mnogo smešno. "Podseti
me da jednog dana to opišem." On se sagnu bliže njoj i poljubi je; Anetino lice,
klizavo i mokro od pene, pritisnulo se uz njegovu njušku; onda se on uspravio
i krenuo, sve jasno videći u bleštanju svetleće rakete koja je i dalje
dejstvovala.

Hodao je i čekao da ga laserski zrak dodirne. A svetla je bilo toliko, da je
on, i protiv volje, morao žmirkati, maltene žmuriti; i na taj način prevaljivati
korak po korak, u nekom pravcu, ne odreðenom. Zašto ona ne puca već
jednom? Pucaće, znao je; samo je želeo da to bude što pre. Poginuti od ruku te
žene - dobra sudbina za jednog Parea; ironična i zaslužena.

Jedan oblik mu se ispreči na putu. On otvori oči. Tri oblika, i sva tri
njemu dobro poznata; suočio se sa Sarom Apostoles, Omarom Dajamondom i
Ignjatom Ledeburom, vrhunskom trojkom vizionara na ovom mesecu, ili,
drugačije rečeno, sa troje najšenutijih meðu svima šenulima u svih sedam
klanova. Šta će oni ovde? Došli su levitacijom, ili teleportacijom, ili već nekim
njihovim načinom, ali neomagijom svakako. Njihovo prisustvo samo ga je
nerviralo. Dovoljan je haos ovde i bez njih.

"Zlo protivu zla ustalo", proglasi Ignjat Ledebur pompezno. "Ali iz toga,
naši prijatelji moraju biti sačuvani. Imaj vere u nas, Gabrijele. Mi ćemo se
pobrinuti da ti budeš veoma skoro preveden, psiho-putno, u bezbednost."
Lica uzvišeno preobraženog, on pruži ruku Gabrijelu Bejnsu.

"Ne ja", reče Bejns. "Anet Golding; njoj pomognite." I učini mu se,
najednom, da je sav teret parejstva, branjenja sebe od svega i svačega,
najednom podignut sa njega. Prvi put u svom životu učinio je nešto ne da bi
sebe spasao, nego da bi spasao nekog drugog.

"Biće i ona spasena", reče mu Sara Apostoles, tonom smirenog
ubeðivanja. "Načinom istim."

Iznad njihovih glava veliki brod sa naslikanim zekom nastavio je da
tutnji svojim retro-raketama; i da se spušta lagano. Da se prizemljuje.

12.

Pored Meri, cijaš Den Magbum reče: "Čula si izjavu ljigavca; u tom brodu
se nalazi Bani Hentmen, koji je na samom vrhu naše liste traženih osoba."
Magbum, uzbuðen, poče nervozno i grubo pipati oko svog grla, očigledno
pokušavajući da naðe radio-ureðaj koji će ga povezati sa moćnim relejnim
primopredajnikom CIA na jednom od najbližih zemaljskih vojnih brodova.

"Ja sam takoðe čula njegovu izjavu", reče Meri, "da ti nisi osoba nego
simulakrum."

"Osoba, soba, oba", reče Magbum. "Šta ima veze to?" Pronaðe mikrofon i
progovori u njega, prenebregavši Meri, javljajući svojim starešinama da se
Bani Hentmen najzad pojavio. On to javlja, pomisli Meri, samo na onovu
usmene tvrdnje jedne ganimedske gljive. Meðutim, tvrdnja je verovatno
istinita. Nema sumnje da je Hentmen na tom brodu; identifikacijska oznaka
na brodu je taj zec, dobro znan gledaocima Banijeve TV serije.

Ona se priseti, tada, ružne epizode koja joj se dogodila kad se obratila
Hentmenovoj organizaciji u pokušaju da kod njih zaposli Čaka kao scenaristu.
Vešto i glatko su joj predložili da je povale u krevet; nije im to zaboravila i
nikad neće. Jedan 'dil' malo 'sa strane', tako je glasio njihov eufemizam za to
nabacivanje. Tvorovi jedni razvratni, razmišljala je, gledajući kako se brod
spušta kao neka ogromna, prezrela fudbalska lopta.

"Moja uputstva", progovori Magbum najednom, "jesu sledeća: približiti
se Hentmenovom brodu i pokušati uhapsiti gospodina Hentmena." On brže-
bolje ustade; ona, zapanjena, isprati pogledom Magbuma, koji lakim trkom
ode ka parkiranom brodu.

Da li da ga pustim? - upita ona sebe. Zašto ne? - zaključi i spusti laserski
pištolj. Nema ona ništa protiv Magbuma, bio on čovek ili simulakrum,
svejedno; a ko zna šta je.

Svakako jeste veoma neuspešan, kao i svi cijaši koje je srela tokom
svojih godina sa Čakom. Čak! Ona odmah preusmeri pažnju na njega. Čučao je
tamo, na ravnici, sa Anetom Golding. Dug si put prevalio, dragi, pomisli ona.
Samo da bi se osvetio meni. Da li je vredelo truda? Ali, pomisli ona, takoðe si
našao novu ženu; pitam se koliko će ti prijati polimorfna šizofreničarka kao
ljubavnica. Ona uperi lasersku cev i opali.

Grubo belo svetlo svetleće rakete naglo nestade; vrati se tama. Nekoliko
trenutaka Meri nije razumela šta se desilo; onda uvide da tom brodu, pošto je
sleteo, više nije potrebnio osvetljavanje terena; zato su oni iz broda pucali na
sopstvenu osvetljavajuću raketu i uništili je. Taj brod više voli tamu nego
svetlost, kao neki fotofobni insekt koji trčkara iza police sa knjigama.

Nije znala da li je njen hitac dodirnuo Čaka.
Proklet bio, pomisli ona besno i zbunjeno. Onda oseti strah. Pa, ona je

ovde napadnuta strana; Čak je ubica, došao je samo da bi nju ubio - ona je te
činjenice bila svesna racionalno, savršeno, u celosti; njegovo prisustvo na
ovom mesecu samo potvrðuje istinitost onoga što je, na osnovu svoje
profesionalne procene, odavno naslućivala. Pade joj na um da je tokom
putovanja, i tokom prvih njenih dana na M2 Alfe Tri, Čak lako mogao biti
'stanovnik' simulakruma, Magbuma. Zašto nije onda izvršio delo, šta je
čekao? U svakom slučaju, on više nije u Magbumu, kojim se upravlja, valjda, sa
Zemlje; to je politika CIA, što je njoj dobro poznato iz Čakovih nagoveštaja
tokom godina.

Da se izvučem ja odavde, reče ona sebi. Pre nego što me on šikne. Kuda
bih mogla poći?

Veliki ratni brodovi nemaju pristup, zato što su ovi ludaci i manijaci
podigli to, nekakvo, odbrambeno polje. Pretpostavljam da se brodovi još i sad
bave pokušajima da naðu neki prolaz kroz to polje. U svakom slučaju, ona je
ostala bez veze sa zemaljskim vojnim vlastima. Sad i bez Magbuma; više ni
preko njega ne može stupiti u vezu sa ratnim brodovima. Kamo sreće da sam
na Zemlji, pomisli ona snuždeno. Čitav ovaj projekat okrenuo se naopačke.
Koje je ovo ludilo: Čak i ja pokušavamo ubiti jedno drugog. Kako se moglo
razviti nešto tako jezivo i psihotično? Mislila sam da smo se uspeli
razdvojiti...

Zar nije to ono što se postiže razvodom?
Onda pomisli: nikako nije trebalo da pošaljem mog advokata Boba
Alfsona da napravi one potencio-slike Čaka i one devojke. Verovatno ga je to
navelo na ovo. Sad je prekasno da se tu išta promeni; ona ne samo što je
dobila te fotografije, nego ih je već i upotrebila u sudnici. One su, time,
postale državni javni dokument; ko god poželi, možda zbog neke male
morbidne radoznalosti, može da ih potraži u sudskoj arhivi, da uključi
animaciju slika i uživa u čitavim sekvencama gde Čak i ta famfulja, koja je,
valjda, iz Trsta, vode ljubav. In hoc signo vinces, dragi moj...
Hej, Čak, pomisli ona, volela bih da se predam; da se povučem nekako
unazad iz ovoga, ako ne za tvoje dobro, ono bar za moje dobro. Možemo li biti
- prijatelji?
Od te nade nema ništa.
Sad se nešto neobično poče migoljiti na obzorju; ona se zagleda na tu
stranu, čudeći se ogromnosti te pojave. Pa, nešto tako džinovsko ne može,
valjda, biti ljudska tvorevina, pomisli ona. Atmosfera je oživela prisustvom
nečeg stvarnog; zvezde postale tupe, delimično ugašene u tom području
neba, a to biće, šta god da je bilo, počelo je poprimati oblik maltene svetao.
Stvorenje je imalo oblik kolosalnog guštera, i ona odmah shvati čemu
prisustvuje; šizofrenoj projekciji, jednom odlomku iz praiskonskog sveta
kakav doživlajvaju odmakli psihotici; to, izgleda, nije ništa novo ovde na M2 -
ali, zašto se njoj pojavljuju takva priviðenja?

Da li bi mogao neki šizofrenik - ili možda nekoliko njih, udruženim
snagama -

koordinirati svoje psihotične opažaje sa nekim psioničnim talentom?
Uvrnuta ideja, pomisli Meri nervozno, i ponada se da to nije pravo
objašnjenje. Jer, takva kombinacija bila bi smrtonosna, ako su ovi ljudi kojim
slučajem naišli na nju tokom svojih četvrt veka slobode.

Ona se priseti onog hebefrenika koga je upoznala u Ganditaunu... i koga
su, možda opravdano, nazvali svecem; Ignjata Ledebura. U to vreme je
osećala, i pored one strašne sirotinje i prljavštine, nešto svetačko u njemu,
neki osnažujući, ali i zastrašujući miris natprirodnih moći usmerenih Bog zna
kuda. Sad je, tek sad, osetila da ju je Ledebur očarao.

Gušter, prividno sasvim stvaran, poče da se proteže i da uvija svojim
izduženim vratom; onda otvori čeljusti. Iz njih ispovraća neko drugo
priviðenje, nalik na plamenu loptu, od koje se zapali taj deo neba; plamena
lopta poče ploviti nagore, kao da je atmosfera nosi, i Meri odahnu: plamen,
bar, odlazi, ne spušta se... Iskreno reče samoj sebi da se bila malo uplašila te
druge mogućnosti. Nije joj ni najmanje prijalo ovo priviðenje; suviše ju je
podsećalo na one tajne sekvence njenih snova, njenih sopstvenih, koje je
pamtila i posle buðenja, ali o njima nikad nije ni sa kim razgovarala, čak nije
ni sama razmišljala o njima, nije ih pregledala ni u tajnosti sopstvenih misli, a
kamoli sa nekim drugim, na primer sa nekim profesionalcem, psihijatrom.
Daleko bilo.

Plamena lopta prestade da se diže. Poče se rasturati u svetleće trake. A
trake počeše ploviti nadole i, na njeno otupelo iznenaðenje, podrhtavati kao
da su u nečijim rukama, a potom se oblikovati u ogromna slova.

U reči, koje su, zajedno, dale poruku na nebu. Bukvalno - tekst. Upućen
lično njoj, uvide Meri sa nelagodnošću i užasom. Reči su blistale:

DR RITERSDORF, IZBEGNI KRVOPROLIĆE
I BIĆE TI DOZVOLJENO DA ODEŠ OD NAS
Onda manjim, takoðe blistavim slovima, kao naknadno domišljanje:
SVETI TRIJUMVIRAT
Ovi nisu normalni, reče Meri Ritersdorf sebi i oseti da se histerični smeh
diže kroz njeno grlo. Pa nisam ja ta koja hoće krvoproliće; nego Čak! Zašto ste
se, za ime Boga, na mene okomili? Ako ste toliko sveti, trebalo bi da budete
sposobni da uočite nešto tako očigledno. Mada, uvide ona, možda baš i nije
mnogo očigledno. Ona je pucala na Čaka maločas, a pre toga - ubila onog
vojnika, Mensa, koji je bežao nazad u svoj tenk. Znači, posle svega, možda se
može posumnjati i u čistotu njene savesti - njenih namera.
Oblikovale su se još dve reči.
MOLIMO ODGOVORI
"Boga mu Bogovog", pobuni se ona. "Kako?" Ne zahteva se, valjda, od nje
da piše plamena slova preko nebesa; ona baš nije trijumvirat hebefrenih

svetaca-psihotika. Ovo je naprosto strašno, reče ona sebi. Groteska je biti
prinuðen na trpljenje nečeg ovakvog. Ako bih ja njih slušala, njima verovala,
ispalo bi da sam ja na neki način kriva, nekako odgovorna za zloćudnost koja
postoji izmeðu mene i Čaka. A ja to nisam.

Najednom se ukrstiše crveni zraci laserske aktivnosti u blizini broda
Banija Hentmena.

Den Magbum, simulakrum CIA, očigledno je stupio u borbu; ona se zapita
koliko uspeha ima on, tačnije, ta stvar. Verovatno vrlo malo uspeha, ako je
suditi po istoriji CIA. Ipak, ona mu požele sreću.

Zapita se da li je Sveti Trijumvirat dao neka uputstva i njemu. Magbumu
bi dobro došla pomoć; on je sam navalio u boj, čeono je napao Hentmenov
brod, pucao neprestano, sa rešenošću koja je, Meri sada uvide, neljudska. On
je možda simulakrum, ne, nego on sigurno jeste simulakrum, reče ona sebi,
ali niko ga ne može nazvati kukavicom. Dok svi mi ostali, pomisli Meri, svi: i
Čak, i ta riba s njim, i ljigavac, čak i mensovski vojnik koji je uzaludno bežao
ka bezbednosti svog tenka - svi smo mi prikovani za zemlju, svojim
strahovima, motivisan je svako samo nagonom da spase svoju kožu i ništa
drugo. Od svih nas, samo Denijel Magbum, simulakrum, prešao je u ofanzivu. I
ta ofanziva, tako se bar njoj činilo, unapred je osuðena da bude smešna i
potpuno neuspešna.

Nove žarke reči, ogromne, pojaviše se na nebu. Ali, nebesima hvala, ovog
puta ne upućene njoj lično; prestali su bar na taj način da je blamiraju.

RATOVANJE SVOJE PREKINITE I VOLITE SE
Važi, evo, dobro, pomisli Meri Ritersdorf. Ja - počinjem: voleću svog
bivšeg muža Čaka, koji je doputovao ovamo da bi me ubio; je l' to lep, nov
početak, usred svega ovoga?
Crveno sjaktanje laserskih zraka u blizini, i uokolo, parkiranog broda
Banija Hentmena postade još jače; simulakrum nije poslušao velike reči
upozorenja, nastavio je uzaludnu, ali veoma junačku borbu.
Prvi put u životu ona se stvarno divila nekome.
Od trenutka kad se brod Banija Hentmena pojavio, ljigavca je obuzela
zebnja; njegove misli, koje su stizale do Čaka Ritersdorfa, bile su sad prepune
zabrinutosti.
"Primam stravično pogrešne ocene o nedavnim dogaðajima", obavesti
ljigavac Čaka.
"One sve emaniraju iz Hentmenovog broda; on i njegovo osoblje, a
naročito nekoliko Alfanaca oko njega, izmaštali su nekakvu filozofiju prema
kojoj si ti, Ritersdorfe, u samom središtu nekakve zamišljene zavere protiv
njih." Neko vreme ljigavac je ćutao, onda domisli ka Čaku: "Lansirali su leteći
čamac."
"Zašto?" upita Čak i oseti da se ritam rada njegovog srca menja.
"Slike napravljene tokom osvetljavanja svetlećom raketom pokazale su

tvoju prisutnost na površini. Čamac će sleteti; ti ćeš biti uhvaćen; to je
neizbežno."

Čak žurno ustade sa tla i reče Aneti Golding: "Pokušaću da pobegnem. Ti
ostani ovde."

Poče da trči, da se udaljava sa tog poprišta, ne znajući tačno u kom
pravcu; naprosto je hramao preko neravnog zemljišta, što je brže mogao. Za
to vreme, Hentmenov brod je sleteo. Čak nastavi bežanje, ali primeti jednu
čudnu pojavu: crveni tragovi laserskih zraka pojavili su se kao crte tupe
crvene boje blizu parkiranog broda. Neko je otvoreno napao -

možda je neka grupa napala - Hentmenov brod odmah po sletanju, čim
se ploča na ulaznom otvoru pomakla u stranu.

Ko? - zapita se on. Meri sigurno ne. Neki od klanova ovde na ovom
mesecu? Možda neki udarni odred Mensa... ali, zar nisu oni već prezauzeti,
odbijaju napade Zemlje i održavaju neki sumnjivi zaštitni sloj iznad Da
Vinčijevih Visova? Mensi, uostalom, koriste neka druga oružja, a ne ove
staromodne lasere; dakle, ovo će pre biti CIA.

Magbum, zaključi on. Simulakrum je dobio nareðenje da napadne
Hentmenov brod. Pa, pošto je mašina, to je i učinio.

Mensi ratuju protiv Zemlje, pomisli on; a Magbum, predstavnik CIA, vodi
bitku na život i smrt sa Hentmenom. Moja bivša žena ratuje sa mnom. A
Hentmen je moj neprijatelj. Po logici, kakav je zbir svega toga? Mora biti
moguće napraviti neku racionalnu jednačinu, izvući je iz ove barokne
zapletenosti; situacija sigurno može biti sagledana pojednostavljeno. Ako
Mensi ratuju protiv Zemlje, a i Hentmen ratuje protiv Zemlje, onda su Mensi i
Bani Hentmen saveznici. Hentmen ratuje protiv mene, znači ja sam njegov
neprijatelj, samim tim saveznik Zemlje. Meri ratuje protiv mene, a ja protiv
Hentmena, znači Meri je saveznik Hentmena, dakle neprijateljica Zemlje.
Meðutim, Meri je na čelu zemaljskog odreda psihologa koji silom nameću
svoje 'dobre namere', ona je doputovala kao zastupnica Zemlje. Dakle, po
logici, Meri je i saveznica i neprijateljica Zemlje.

Ta jednačina se naprosto ne može napraviti... ima, naprosto, prevelik
broj učesnika u borbi, i oni čine premnogo nelogičnih stvari, neki od njih,
Meri, na primer, sasvim na svoju ruku, nikog ne pitajući.

Ali, čekaj, reče on sebi; ovi njegovi napori da napravi razumnu i razložnu
jednačinu ipak daju neke plodove. Trčeći po mraku, on dobi uvid u jednu
svoju nedoumicu. On se bori da se spase od Hentmena, koji je saborac
Alfanaca i neprijatelj Zemlje; iz ovoga proističe, logikom strogom i
neospornom, da je on saveznik Zemlje bio toga svestan ili ne. Ako na trenutak
zaboravi Meri - čiji postupci svakako nisu odobreni od zemaljske vlade - on
može načas videti situaciju jasno: nada je, za njega lično, da stigne do nekog
zemaljskog ratnog broda i u njemu naðe utočište. Jedino tamo će biti
bezbedan - jedino u zemaljskom ratnom brodu i nigde više.

Meðutim, klanovi Alfe Tri M2 odbijaju napade Zemlje, podseti se on;
jednačina je čak i složenija nego što se u prvi mah činilo. Ako je on, po logici,
saveznik Zemlje, znači da je neprijatelj klanova, neprijatelj Anet Golding,
neprijatelj svih i svakoga na ovom mesecu.

Ispred njega se pojavi njegova senka, ne mnogo jaka. Dakle, neko svetlo
dopire sa neba.

Još jedna svetleća raketa? On se okrete i na trenutak zastade.
I vide, na nebu, ogromna slova ispisana vatrom, poruku upućenu, kome?
Od svih, baš -
njegovoj ženi. Izbegni krvoproliće, poučavao ju je natpis na nebu. I biće ti
dozvoljeno da odeš od nas. Jasno ispoljavanje luckaste, mentalno 'udarene'
taktike psihotika nastanjenih ovde, i to verovatno onih kojima se pogoršalo:
onih hebefrenika u 'Ganditaun'. Meri, dabome, neće obraćati pažnju na takve
stvari. Ali svetleća poruka navede Čaka Ritersdorfa da uoči još jedan činilac:
klanovi alfinog meseca vide u Meri svog neprijatelja, savršeno tačno. Meri je i
njegov neprijatelj; on je pokušao ubiti nju, a ona njega. To znači, po logici, da
je on saveznik svih klanova. Ali zbog svoje veze sa Zemljom on je neprijatelj
svih klanova. Ma koliko žalostan, ne može se prenebreći konačan zaključak
celokupnog njegovog razmišljanja: on je i saveznik i protivnik ovih klanova
na M2; on je i protiv njih, i za njih.
Na toj tački odustade. Diže ruke od logike. Naprosto se okrete da beži
dalje.
Stara poslovica, izvedena iz meditacija usavršenih kraljeva-ratnika iz
antičke Indije, po kojoj je 'neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj' naprosto
nije uspela u ovoj situaciji. I -
tačka.
Nešto poče zujati iznad njegove glave, u visini, ali ne velikoj. Glas,
veštački pojačan, poče urlati na njega. "Ritersdorfe! Stoj, stani! Ili ćemo te
ubiti na mestu." Glas je bubnjao i odjekivao, odbijao se od zemlje; zvučnik je
bio usmeren pravo ka njemu i odvrnut punom snagom. Znao je: to mu govore
iz Banijevog letećeg čamca, koji sad lebdi iznad njega. Našli su ga, tačno kao
što je ljigavac predvideo.
On, dahćući, stade.
Čamac je bio na samo tri metra iznad zemlje. Metalne merdevine
načinjene od više delova, povezanih šarkama, ispadoše iz dna čamca i počeše
da se rasklapaju prema zemlji, uz bučno klepetanje. Veštački pojačan glas
dade mu novo uputstvo. "Penji se uz merdevine, Ritersdorfe. Bez ikakvog
petljanja ili zadržavanja!" U noćnoj tami, obasjane samo svetlošću poruka na
nebu, merdevine napravljene od magnezijuma podrhtavale su bestelesno,
kao neka veza sa natprirodnim.
Čak Ritersdorf ih dohvati i poče, sa olovnom nevoljnošću koja mu je
stiskala srce, da se penje. Sledećeg trenutka već siðe sa merdevina i naðe se u

kontrolnoj kabini čamca.
Dvojica Zemljana, izbezumljenih pogleda, sa laserskim pištoljima,

stadoše pred njega.
Plaćeni neprijatelji Banija Hentmena, uvide on. Jedan od njih bio je

Džerald Feld.
Merdevine se uvukoše gore, u čamac, koji odmah potom pojuri, najbrže

što je mogao, u matični brod.
"Spasli smo ti život", reče Feld. "Ta žena, tvoja bivša supruga, isekla bi te

na komade da si ostao tamo."
"Pa šta?" upita Čak.
"Pa to, da ti za zlo vraćamo dobrim. Šta bi više mogao tražiti? Videćeš da

Bani nije ljut niti uznemiren; odveć je on veliki čovek da ne prihvati sve ovo u
hodu. Na kraju krajeva, ma kako rðavo da stvari ispadnu, on se uvek može
odseliti u Alfansku carevinu." Feld uspe da se osmehne, kao da je ta misao, po
njegovom utisku, razlog da se bude srećan. Sa Hentmenove tačke gledanja,
ona je značila da stanje ipak nije nepodnošljivo: izlaz postoji.

Čamac stiže do matičnog broda; otvori se ulaz u jednu veliku cev, čamac
se ugura tačno u nju i onda kliznu, bez daljeg rada svojih motora, duboko u
unutrašnjost velikog broda, sve do svog 'pristanišnog' ležišta.

Čim se čamac otvorio, Čak Ritersdorf se naðe licem u lice sa Banijem
Hentmenom, koji zabrinuto otapka znoj sa svog veoma pocrvenelog čela i
reče: "Neka budala nas napada.

Očigledno jedan od ovdašnjih ludaka, sudeći po njegovom ponašanju."
Brodom proðe drhtaj. "Vidiš?" upita Hentmen ljutito. "Napada nas sa ručnim
oružjem." On mahnu Čaku da mu priðe i reče: "'Aj sa mnom, Ritersdorfe; da se
mi posavetujemo. Grdni nesporazumi su bili izmeðu tebe i mene, ali ja
mislim da još nije kasno da ih ispravimo.

Važi?"
"Ručnim oružjem. Bez sa", reče Čak, refleksno mu ispravivši gramatičku
grešku.
Hentmen poðe prvi, jednim uskim hodnikom; Čak krenu za njim. Nije se
primećivalo, sada, prisustvo ma koga sa laserom uperenim u njega; ali on je
ipak postupao poslušno.
Neko takav, sa pištoljem, sigurno postoji kao mogućnost - on je ipak,
podrazumeva se, zarobljenik ove organizacije.
Jedna devojka, naga do pojasa, odevena samo u kratke pantalone, proðe
popreko preko hodnika, ispred njih, ležernim korakom. Zamišljeno je pušila
cigaretu. Nešto na njoj kao da je bilo poznato Čaku. Onda, u trenutku kad je
već nestajala u vratima, Čak prepoznade da je to Peti Viver. Bežeći iz
Sunčevog sistema, Bani se potrudio da povede bar jednu od svojih naložnica
sa sobom.
"Evo ovamo", reče Hentmen, otključavajući jedna vrata.

Hentmen zatvori sebe i Čaka u malu, golu kabinu, onda odmah poče da
se šetka, nemirno, vrlo napeto. Neko vreme ne reče ništa; ostade zadubljen u
brižne misli. Brod je, s vremena na vreme, opet podrhtavao pod laserskim
udarima. Jednom, čak, oslabiše svetla na plafonu, ali se brzo opet vratiše na
normalu. Hentmen besno diže pogled ka svetlima, onda nastavi šetkanje.

"Ritersdorfe", reče Hentmen, "ja izbora nisam imao; morao sam preći..."
Neko pokuca na vrata. "Iiiisss-use", reče Hentmen, priðe vratima i otvori ih
samo malo. "A, ti si."

U hodniku je stajala, sada ovlašno zaogrnuta pamučnom košuljom, ali
košuljom neuvučenom pod opasač suknje i nezakopčanom, Viverica. "Samo
sam se htela izviniti gospodinu Ritersdorfu za..."

"Odlazi", reče Bani Hentmen i zatvori vrata. Okrete se opet Čaku. "Morao
sam preći kod Alfanaca." Novi znoj, u ogromnim kapima nalik na vosak,
pojavi se na njegovom čelu; nije se potrudio da ga obriše. "Da li me osuðuješ
zbog toga? Prokleta CIA upropastila je moju karijeru; nije mi ništa preostalo
na Zemlji. Ako mogu..."

"Ona ima velike sise", reče Čak.
"Ko? Peti? A, da." Hentmen klimnu glavom. "To je ta operacija koju rade u
Holivudu i Njujorku. Sad je popularnija nego širenje bradavica, a Peti je dala
da joj urade i to. Super bi izgledala u onoj seriji da smo je snimili. Kao i za
mnoge druge stvari može se reći: živa šteta što nije uspelo. Znaš da je
prokleto malo nedostajalo da se ne izvučem iz Brahea. Mislili su da će me
ukebati, al' meni je, naravno, dojavljeno. U poslednjem času."
Uperio je u Čaka pogled nervoznog optuživanja. "Ako uspem da
isporučim M2
Alfancima, sve će se uspešno završiti za mene; moći ću proživeti ostatak
života u miru.
Ako ne, ako Zemlja uspe da preuzme ovaj mesec, neće se uspešno
završiti za mene." Sad je izgledao umoran i potišten; kao da se skupio,
smanjio. Kao da mu je bilo prenaporno da Čaku to kaže. "Tvoj komentar
glasi...?" promrmlja Hentmen. "Da te čujem?"
"Hmmm", reče Čak.
"To je komentar?"
Čak reče: "Ako zamišljaš da ja imam ikakav uticaj, sada, na moju bivšu
ženu i njen izveštaj Zemljoplanu o ovim..."
"Ne", reče Hentmen i kratko klimnu glavom. "Znam da ne možeš uticati
na njenu odluku u vezi sa ovom operacijom; videli smo mi sve vas dole, kako
ispucavate razna oružja jedni na druge. Kao životinje." Bani pogleda besno;
energija mu se vraćala. "Ubio si mog zeta, Čerigana; spreman si - zapravo,
jedva čekaš - da ubiješ svoju ženu... Kakvim to životima živite vi ljudi? Ja tako
nešto nikad nisam video. Pa još, preko svega, odati moje skrovište tajnoj
službi."

"Napustio nas je Paraklet", reče Čak.
"Paraket? Mali papagaj onaj? Zašto?" Hentmen nabora nos.
"Ovde se vodi rat. Hajde da to kažemo. Možda će time biti ponešto
objašnjeno. Ako ne bude..." On slegnu ramenima. Bolje od ovoga - ne može.
"Ona malo bucmasta riba sa kojom si ležao", reče Hentmen. "Tamo
napolju, dok je tvoja žena pucala na vas dvoje. Ona je jedna od ovdašnjih lujki,
zar ne? Iz nekog od tih naselja njihovih?" Prodorno je posmatrao Čaka.
"Pa, tako nekako", reče Čak; nije mu se osobito sviðao rečnik kojim se
Bani Hentmen poslužio.
"Možeš da stupiš u vezu sa njihovim meðunaseobinskim, vrhovnim, kao,
Savetom, preko nje?"
"Mislim da mogu."
Hentmen reče: "Evo jedinog upotrebljivog rešenja. Sa prokletim
paraketom ili već šta je, ili bez njega. Uredi da se njihov Savet sastane i da
sasluša tebe, tvoj predlog." Hentmen stade uspravnije i progovori čvršće.
"Reci im da od Alfanaca zatraže da ih zaštite od Zemlje. Reci im da je
potrebno da zatraže da Alfanci doðu i zaposednu ovaj mesec. Na taj način će
M2 zakonski postati alfanska teritorija, prema nekim njihovim prokletim
protokolima, šta god da je to; ne razumem ih baš, ali razumeju Alfanci, a
razume i Zemlja. A zauzvrat..." Nijednog trenutka nije skidao pogled sa
Čakovog lica; njegove oči, malene, netrepćuće, upućivale su izazov svim
osobama i svim stvarima. "Alfanci će jemčiti graðanske slobode klanovima.
Niko neće biti hospitalizovan. Nema terapije. Neće se prema vama postupati
kao prema ludacima; bićete tretirani kao pravi, normalni kolonisti, koji su
vlasnici svog zemljišta i bave se normalnom proizvodnjom i trgovinom, i
svim tim ostalim što vi, valjda, radite."
"Ne govori 'vi'", reče Čak. "Nisam ja pripadnik nijednog klana, ovde."
"Misliš da će pristati, Ritersdorfe?"
"Pa - iskreno, ne znam."
"Znaš, znaš. Bio si već ovde, u onom simulakrumu CIA. Naš agent, naš
potkazivač koji se nalazi u CIA, javljao nam je o svakom vašem potezu."
Dakle, postoji hentmanovac u Centralnoj informativnoj agenciji. Čak je
bio u pravu; CIA je infiltrirana. Kao što je, otprilike, i zaslužila da bude.
"Nemoj me tako gledati", reče Hentmen. "Imaju oni nekog svog majmuna
ovde kod nas, unutra; ne zaboravi to. Na nesreću, ja ne uspevam da provalim
ko je taj. Ponekad mislim da je Džeri Feld; onda doðu dani kad mislim da je
Mračni. U svakom slučaju, mi smo preko našeg čoveka u CIA saznali da si
suspendovan, pa smo te, prirodna stvar, otpustili -
šta ćeš nam ako ne možeš delovati na tvoju ženu na M2 Alfe Tri? Mislim,
budimo razumni, je l' tako."
Čak reče: "A oni su, preko svog agenta u tvojoj organizaciji..."
"Jeste. CIA je u roku od nekoliko minuta doznala da sam ja šutnuo i taj

scenario i tebe, i navalila da me nabije u buvaru... što si čitao u novinama.
Samo, naravno, ja sam preko mog agenta kod njih doznao da njihova sekira
samo što nije fijuknula, pa sam šturnuo. A njihov agent u mojoj organizaciji
javio im je da sam odleteo sa Zemlje, ali nije znao tačno kuda. To su samo
Čerigan i Feld znali." Zatim Bani Hentmen filozofski dodade:

"Možda ja nikada neću doznati koga to CIA ima ovde. Sad više nije važno.
Većinu mojih poslova sa Alfancima zadržao sam u najstrožoj tajnosti, nisu
znali čak ni članovi mog štaba, zato što sam, naravno, znao da smo infiltrirani
od samog početka." Bani odmahnu glavom. "Koji haos."

Čak reče: "Ko je tvoj agent u CIA?"
"Džek Elvud." Hentmen se nasmeši ukrivo, zlobno motreći Čakovu
reakciju. "Šta si ti mislio, kako je bilo moguće da Elvud preda tebi jedan tako
skupocen brod-gonič? Ja sam mu rekao. Želeo sam da ti stigneš ovamo. Šta
zamišljaš, zašto je Elvud od početka toliko navaljivao da baš ti vodiš
simulakruma Magbuma? Bila je to moja strategija. Od samog početka. A sad
da čujemo tvoje informacije o ovim klanovima ovde, na koju će stranu
skočiti."
Nikakvo čudo da su Hentmen i njegovi pisci uspeli da smisle i sruče na
njega onaj takozvani 'scenario'; uz pomoć Elvuda, mogli su da nanišane pravo
u središte, što je Hentmen sad priznao.
Ali to nije bilo u celosti tačno. Elvud je mogao obavestiti hentmanovce o
postojanju simulakruma Magbuma, kao i o tome ko upravlja njime i kuda će
simulakrum biti poslat.
Ali to je bilo sve. Elvud nije znao ono ostalo.
"Priznaću da sam već bio ovde", reče Čak. "I proveo neko vreme tu, ali u
naselju Hiba koje nije tipični uzorak; Hibi su na dnu lestvice. Ne znam ništa o
Pareima, niti o Mensima, a ta dva klana manje-više komanduju na M2." On se
priseti Merine brilijantne analize situacije; kako je opisala složeni sistem
kasta koji važi na Alfa Tri M2. Pokazalo se, eto, da je bila u pravu.
Zureći napeto u njega, Hentmen reče: "Hoćeš li pokušati? Ja, lično,
verujem da će oni svi, čoporativno, imati neke koristi od te ponude; ja da sam
na njihovom mestu, ja bi' 'e prihvatio. Druga mogućnost im je da budu opet
uterani u bolnice - a treće nema. 'Oćeš il'
nećeš. Tako im kaži... A sad ja tebi da kažem koji će biti tvoj dobitak u
tome."
"Svakako", reče Čak. "Da i to čujemo."
"Ako ovo uradiš, daćemo Elvudu uputstva da te vrati u CIA."
Čak ne reče ništa.
"O, Krimini", reče Hentmen tonom kao da se žali nekome. "Mrzi te i da
odgovoriš.
Dobro, video si da je Peti u brodu. Daćemo joj uputstva da bude fina s
tobom. Znaš šta mislim?" On namignu nervozno: žurni trzaj oka.

"Ne", reče Čak naglašeno. Ta radnja se pokazala odveć neprijatna.
"Dobro, Ritersdorfe", uzdahnu Hentmen. "Stvarno smo se zavukli. Evo:
uradi to, pa ćemo ti dobaciti veliku kost, sasvim druge klase u odnosu na ovo
što sam pomenuo." On udahnu duboko, šumno. "Jemčimo da ćemo obaviti
jedan posao za tebe: ubićemo tvoju ženu. Najbrže i najbezbolnije što je
moguće. A to je vrlo bezbolno... i vrlo brzo."
Posle jednog razdoblja ćutanja, koji se obojici činio beskonačno, Čak
reče: "Ne shvatam zbog čega misliš da ja želim da Meri bude mrtva."
Pogledao je Hentmena u oči i nije, pred tim pronicljivim zurenjem, skrenuo
pogled; ali napor potreban za to bio je veliki.
Hentmen reče: "Kao što rekoh - gledao sam kako vas dvoje čučite na tlu i
pucate jedno na drugo kao dve divlje životinje."
"Branio sam se."
"A-haaa", reče Hentmen, u parodiji saglašavanja.
"Nisi ti na ovom mesecu video ništa u vezi sa mnom i sa Meri što bi ti
reklo da ja imam takvu želju. Mora biti da si doputovao na M2 već snabdeven
tim znanjem. Ali to nisi dobio od Elvuda, jer nije mogao znati ni on, zato se
nemoj mučiti da mi pričaš bajke kako ti je Elvud..."
"U redu", reče Bani Hentmen grubo. "Elvud nam je dao pojedinosti o
simulakrumu, o tebi i Magbumu; tako je to ušlo u scenario. Ali neću ti reći
odakle smo dobili ono ostalo.
Neću, i tačka."
Čak reče: "Neću ići pred Savet. Neću, i tačka."
Gledajući ga besno, Hentmen reče: "Šta ima veze kako sam saznao?
Znam; neka ostane na tome. Nisam zatražio tu informaciju; ubacili smo je
kao naknadnu domisao, kad mi je rekla..." On naglo zamuknu.
"Džoan Trieste", reče Čak Ritersdorf. Bila je u dosluhu sa ljigavcem;
moralo je biti tako.
I eto, saznalo se. Ali sada, zaista, nije važno.
"Da mi ne skrećemo sa teme. Je l' ti 'oš il ne'š da ti ubijemo ženu? Odluči
se." Hentmen je čekao nestrpljivo.
"Neću", reče Čak. Odmahnu glavom. U njegovom umu više nije bilo
sumnje. Rešenje je na domaku ruke; on ga odbacuje. Štaviše, odbacije ga za
sva vremena.
Hentmenovo lice se trznulo nelagodno. "Hoćeš svojeručno da je šikneš."
"Neću", reče Čak. Nije o tome bila reč. "Tvoja ponuda podsetila me je na
ljigavca, kako ga je Čerigan ubio u hodniku moje zgrade. Sagledao sam to isto,
ali sa Meri umesto sa Lordom Teciostrigom." A to, pomisli on, uopšte nije
ono što želim. Očigledno je da sam bio na pogrešnom putu. Taj strašni
dogaðaj rekao mi je nešto... što ne mogu zaboraviti.
Meðutim, šta ja, zapravo, želim da bude sa Meri? To nije znao; to mu je
bilo neprozirno, a lako se moglo dogoditi da zauvek i ostane tako.

Hentmen još jednom izvuče maramicu da obriše čelo. "Koje
zamešateljstvo. Ti i tvoji problemi u kući - remetiš planove dveju
meðuzvezdanih imperija, Zemlje i Alfe; da li si ikad to sagledao u toj
svetlosti? Odustajem. Iskreno rečeno, drago mi je što si rekao ne, ali nismo
znali čime drugim bismo te mogli pridobiti; mislili smo da je to ono što iz
svega ovoga želiš."

"Mislio sam i ja", reče Čak. Mora biti da sam ja još i sad zaljubljen u nju,
uvide on. U

ženu koja je ubila onog mensovskog vojnika koji je pokušavao da se vrati
u svoj tenk. Ali ona je, bar sa svoje tačke gledanja, učinila to u samoodbrani;
ko joj može zameriti?

Opet neko pokuca na vrata. "Gospodine Hentmen?"
Bani Hentmen otvori vrata. Džerald Feld brzo zakorači unutra.
"Gospodine Hentmen, uhvatili smo telepatske misaone emanacije
jednog ganimedskog ljigavca koji se nalazi negde izvan broda. On traži da ga
pustimo unutra da bi..." Feld dobaci kratki pogled Čaku. "...da bi mogao biti
zajedno sa ovim Ritersdorfom; kaže, hoće da 'deli njegovu sudbinu'." Feld izvi
lice u grimasu. "Očigledno se silno brine za njega."
Činilo se da je Feld zgaðen zbog toga.
"Pusti prokletinju da uðe", reče Hentmen. Dok je Feld odlazio, Bani
Hentmen se obrati Čaku: "Pošteno rečeno, ne znam šta će biti od tebe,
Ritersdorfe; tako si potpuno zabrljao svoj život u svim pravcima. Tvoj brak,
posao, pa ovoliki put prevalio, a onda se predomislio... šta imaš?"
"Mislim da se Paraklet možda vratio", reče Čak. Tako izgleda, ako se
uzme u obzir da je odbio ponudu, u poslednjem trenutku; Hentmenovu
ponudu koja se odnosila na Meri.
"A o kakvoj to stvari govoriš?"
"O Svetome Duhu", reče Čak. "On se nalazi u svakom čoveku. Samo ga je
teško naći."
Hentmen primeti: "Zašto ne popuniš vakuum nečim uzvišenim, recimo
da spaseš ove lujke sa M2 od prisilnog odvoðenja u bolnice? Bar bi se osvetio
CIA. Imamo mi u ovom brodu dva vrlo visoka alfanska vojna lica... oni mogu
dovesti ratnu flotu u roku od dva-tri sata, da zvanično i zakonito zaposedne
ovaj mesec. Naravno, i zemaljski ratni brodovi lebde tu negde unaokolo, ali to
samo pokazuje sa koliko pažnje se mora raditi. Ti si bivši cijaš; trebalo bi da
budeš u stanju da izvedeš jednu tako osetljivu operaciju."
"Pitam se kako bih se osećao", reče Čak, "ako bih morao provesti ostatak
života na jednom mesecu čije se stanovništvo sastoji isključivo od psihički
poremećenih osoba."
"A gde, kog vraga, misliš da si živeo dosad? Ja bih opisao tvoje lične
odnose sa tom tvojom ženom kao psihički poremećene. Snaći ćeš se ti
nekako; naći ćeš neku ribu za krevet, koja će ti zameniti Meri. Zapravo, čim

smo ugasili onu našu svetleću raketu, prilično dobro smo pogledali slike one
male buce sa kojom si se zgurio tamo. Nije loše parče ona, a?"

"Anet Golding", reče Čak. "Polimorfna šizika."
"Da, pa šta, zar neće moći s njom?"
Posle kratke pauze, Čak reče: "Možda." On nije kliničar, ali Anet mu ne
izgleda mnogo bolesna. Zapravo, izgleda mnogo manje bolesna nego Meri. Ali
on, naravno, poznaje Meri bolje. Ipak...
Još jednom se začulo kucanje na vratima; ona se otvoriše i Džerald Feld
reče:
"Gospodine Hentmen, otkrili smo identitet tog pojedinca koji nas
napada. Ta jedinka je simulakrum CIA, Denijel Magbum." On objasni:
"Ganimedski ljigavac nam je dao tu informaciju iz zahvalnosti što smo ga
pustili u brod. Imam ideju."
"Ista ideja", reče Bani Hentmen, "ukazuje se i meni. A ako nije ista, ne
želim je čuti."
Okrete se Čaku. "Stupićemo u vezu sa Džekom Elvudom koji je u
kancelariji CIA u San Francisku; reći ćemo mu da iz simulakruma povuče
operatora, ko god da je sad na toj dužnosti; verovatno Petri." Očigledno,
pomisli Čak, ovaj Hentmen je odlično upoznat sa načinom rada u CIA u San
Francisku. "Onda ćemo, Ritersdorfe, dati tebi da upravljaš Magbumom,
odavde. To možeš činiti dokle god održavamo radio-vezu; zapravo je
potrebno da mu preneseš samo nekoliko osnovnih uputstava. Naprosto ga
programiraj da prekine ovu akciju i ostane po strani. Hoćeš li to uraditi?"
Čak upita: "Zašto bih?"
Žmirkajući, Hentmen reče: "Z-zato što će se on probiti tim svojim
prokletim laserskim zrakom sve do našeg izvora energije, koji će onda
eksplodirati, ako se ovako nastavi."
"Poginućeš i ti", ukaza Čaku Feld, "ako to bude. I ti i tvoj ganimedski
sluzavac."
"Ako ja nastupim pred Vrhovnim savetom ovog nebeskog tela", reče Čak
Hentmenu, "i zamolim ih da zatraže alfansku zaštitu, a oni to prihvate - lako
bi mogao zbog toga izbiti novi opšti rat izmeðu Alfe i Zemlje."
"Ooo, do vraga, ne", reče Hentmen naglašeno. "Zemlji nije toliko stalo do
ovog meseca;
'Operacija pedeset minuta' samo je mala, majušna naknadna domisao,
ništa važno. Veruj mi, imam veza mnogo; znam da je tako. Da je Zemlji bilo
stvarno stalo, ušla bi ovde još pre mnogo godina. Je li tako?"
"To što on kaže je istina", reče Feld. "To je potvrdio naš čovek u
Zemljoplanu pre nekoliko godina."
Čak reče: "Mislim da je ideja dobra."
Hentmen i Feld, obojica, odahnuše, sa vidljivim olakšanjem.
"Odvešću ga u Adolfvil", reče Čak, "pa, ako uspem navesti klanove da

sazovu novi sastanak svog Vrhovnog saveta, izneću tu ideju pred njih. Ali
nameravam to učiniti na moj način."

"Šta to znači?" upita Hentmen nervozno.
"Nisam ni javni govornik, ni političar", reče Čak. "Moj posao je bio
programiranje, pripremanje govornog materijala za simulakrume. Ako
ovladam Magbumom, pustiću njega pred Vrhovni savet - davaću mu bolje
rečenice, i bolje argumente, nego što bih ja lično ikada mogao izgovoriti."
Osim toga - to ne reče glasno - biće mnogo bezbedniji ovde nego u Adolfvilu.
Jer zemaljska vojska može u svakom trenutku probiti štit Mensa, a onda će
jedna od prvih akcija biti hapšenje celog Saveta. Ako se pred Savetom upravo
u tom trenutku naðe neko ko predlaže da žitelji M2 preusmere svoju odanost
na Alfansko carstvo, biće vrlo slabi izgledi da taj neko iziðe živ. Takav jedan
predlog iz usta zemaljskog državljanina - što on jeste - bio bi poistovećen,
sasvim tačno, sa činom izdaje.
Ovo što ja radim, uvide Čak šokirano, nije ništa manje nego vezivanje
moje sudbine sasvim za Hentmenovu.
Misli ljigavca mu doðoše, donoseći pouzdanje. "Učinio si mudar izbor,
gospodine Ritersdorfe. Prvo svojom odlukom da dopustiš tvojoj ženi da živi,
a sada ovim. U
najgorem mogućem slučaju, završićemo svi kao državljani Alfe. A pod
njihovom vladavinom mi možemo, siguran sam, preživeti."
Hentmen, koji je takoðe čuo ove misli, razvuče lice u osmeh. "Da se
rukujemo u to ime?"
upita on Čaka, pruživši ruku.
Rukovali su se. Izdajnička pogodba bila je sklopljena, bez obzira na to da
li vodila ka dobru ili zlu.

13.

Glomazni mensovski tenk, uz štropot i tutnjavu, blešteći farovima,
doplovi do Gabrijela Bejnsa i Anet Golding. Stade, štucajući grdno. Poklopac
kupole otvori se naglo, i Mens unutra obazrivo ustade.

Iz okolne tame ne doðe nikakav laserski napad dr Meri Ritersdorf. Možda
je, pomisli Gabrijel Bejns sa puno nade, gospoða Ritersdorf prihvatila zahtev
Svetog trijumvirata, ispisan plamenim slovima preko neba. Možda nije, ali
ovo svakako izgleda kao prilika za Anet i njega, prilika koju im je obećao
Ignjat Ledebur.

Jednom jedinom brzom kretnjom skoči na noge i povuče Anet da i ona
ustane; uspentraše se zajedno na bok mensovskog tenka. Vozač im pomože
da uðu, a posle njihovog ulaska zalupi poklopac, sa silnim treskom; sve troje
su bili sad nabacani kako bilo u tesnoj unutrašnjosti tenka, preznojeni i
zadihani.

Izvukosmo se, obavestio je Gabrijel sebe. Ali bez radosti. Činilo se da nije
važno; u široj svetskoj slici, veoma je majušno ovo što su oni postigli. Ipak,
nešto jeste. On pruži ruku i obgrli Anet.

Mens reče: "Vi ste Goldingova i Bejns? Članovi Saveta?"
"Da", reče Anet.
"Rek'o mi Hauard Stro da vas pokupim", objasni Mens; stade za kontrole
tenka i pokrete ga opet. "Trebalo bi da vas odbacim do Adolfvila; tamo će biti
novi sastanak Saveta svih klanova, pa je Stro navaljivao da i vas dvoje budete
prisutni."
I tako, razmišljao je Gabrijel Bejns, pošto smo Strou potrebni za glasanje,
ostadosmo živi; Meri Ritersdorf neće imati priliku da nas odstreli u prvoj
svetlosti zore. Ironija. Ali pokazuje važnost veza izmeðu klanova. Veze su to
životonosne, za sve njih. Čak i veze sa ubogim Hibima.
Kad su stigli do Adolfvila, tenk ih je iskrcao ispred velike, središnje
kamene zgrade; Gabrijel Bejns i Anet poðoše gore, dobro znanim kamenim
stepeništem. Nisu ništa govorili; umorni i prljavi posle noći provedene u
ležanju na zemlji, pod vedrim nebom, nisu bili raspoloženi za beznačajne
razgovore.
Ono što nama treba, zaključi Bejns, nije sastanak Saveta, nego šest sati
sna. Zapita se kakva je svrha ovog sastanka; zar se ovaj mesec nije već
opredelio za jedan odreðeni smer delovanja, tako što je otpočeo borbu, do
krajnjih granica svojih znanja i moći, protiv osvajača sa Zemlje? Šta bi se još
moglo učiniti?
U predsoblju sale za sastanke, Gabrijel Bejns zastade. "Ja ću, kazao bih,
prvo poslati mog simulakruma da uðe", reče on Aneti. Naročitim ključem
otključa orman u kome je, sasvim u skladu sa svojim zakonskim pravima,

čuvao svog simulakruma, koga su Mensi proizveli. "Nikad se ne zna." A bio bi
stvarno blam poginuti sada, tako brzo posle spasenja od napada doktorke
Ritersdorf.

"Vi, Parei", reče Anet, sa tragom, u glasu, nekog tužnog veselja.
Simulakrum Gabrijela Bejnsa šištavo ožive, stavivši u dejstvo svoje
mehanizme. "Dobar dan, ser." Onda klimnu glavom Aneti. "Gospoðice
Golding. Ja ću sada ući, gospodine."
Sa učtivim naklonom njima dvoma, on poðe, pored njih, i pokretima
nešto trzavim, ali žustrim uðe u salu.
"Zar te sve ovo nije ničemu naučilo?" upita Anet Gabrijela Bejnsa dok su
čekali da se simulakrum vrati i podnese raport.
"Na primer, čemu?"
"Da ne postoji savršena odbrana. Nema zaštite. Biti živ znači biti izložen
opasnosti; u prirodi je života samog da bude rizičan - to je supstanca
življenja."
"Pa, da, ali čovek treba ipak da čini koliko može da bi se zaštitio", reče
Gabrijel Bejns oštroumno. Nema štete ako to bar pokušavaš. To ti je takoðe
'supstanca življenja', kojom se, štaviše, bave sva živa bića neprekidno.
Simulirani Bejns vrati se i formalno podnese izveštaj. "Nema
smrtonosnih gasova, nema električnih pražnjenja opasne jačine, nema otrova
u bokalu sa vodom, nema rupica u zidovima za gaðanje laserskim puškama,
nema skrivenih infern-mašina. Ponudio bih predlog da možete bezbedno
ući." Zaćuta, jer je njegov zadatak bio završen... ali onda, na Gabrijelovo
iznenaðenje, sim uz klepetave zvuke opet proradi. "Meðutim", izjavi on,
"skrenuo bih Vam pažnju na neuobičajenu činjenicu da postoji još jedan
simulakrum, osim mene, u ovim prostorijama. A to mi se nimalo ne dopada,
baš ni najmanje."
"Ko?" upita Gabrijel Bejns, zapanjen. Samo bi neki Pare mogao toliko biti
zabrinut za svoju samoodbranu da upotrebi simulakruma, skupocenu
zamenu za sebe samoga. Ali jedini parejski delegat je već tu - on sam, Gabrijel.
"Osoba koja će se obratiti Savetu", odgovori njegov Gabrijel-
simulakrum. "Onaj koga delegati čekaju da čuju; taj je simulakrum."
Gabrijel Bejns odškrinu vrata i virnu unutra, vide da su svi drugi delegati
već na okupu, a da pred njima stoji onaj pratilac Meri Ritersdorf, cijaš Denijel
Magbum, taj isti koji je, po tvrdnji ljigavca, učestvovao u njenom napadu
laserom na vlastitog muža, i na mensovskog tenkistu, i na njega i Anet
Golding. Šta će Magbum ovde? Mnogo mu je, baš, pomogao njegov simulirani
Gabrijel Bejns, posle svega.
Protivno svojoj svesti da to ne valja raditi, protivno svim svojim
nagonima, Gabrijel Bejns polako uðe u salu za sastanke i zauze svoje mesto.
Sad još samo da nas Ritersdorfka pobije ovako sve skupa, iz nekog
prikrajka, pomisli on.

"Dozvolite mi da objasnim", reče simulakrum Magbum odmah, čim su
Anet i Gabrijel seli. "Ja sam Čak Ritersdorf; upravljam sada ovim
simulakrumom, sa jednog obližnjeg mesta na Alfa Tri M2, iz meðuzvezdanog
broda Banija Hentmena. Možda ste taj brod primetili; ima nacrtanog zeca sa
strane."

Hauard Stro reče pronicljivo: "Znači, ti ti sada više nisi produžena ruka
zemaljske tajne službe, CIA."

"Tako je", potvrdi Magbum, simulakrum. "Sprečili smo, bar privremeno,
tu tajnu službu da kontroliše ovaj proizvod. Izložiću, dakle, najbrže što mogu,
predlog koji po našem mišljenju daje najbolje izglede za drugi mesec Alfe Tri,
i za sve klanove na njemu.

Morate zvanično, kao vrhovno vladajuće telo M2, odmah zatražiti od
Alfanaca da doðu i izvrše pripajanje. Oni jemče da će vas tretirati ne kao
pacijente nego kao zakonite naseljenike. Ova aneksija može se obaviti
posredstvom Hentmenovog broda, pošto su dva visoka zvaničnika Alfe već
u..."

Simulakrum se trže, zadrma, prestade govoriti.
"Nešto nije u redu s njim", reče Hauard Stro, ustajući.
Najednom, simulakrum Magbum reče: "Vrzzzzzzzzzzzzimus. Kadraks an
vigdum ni-d-d-d-d." Mahnu rukama kao krilima, glavom zakotrlja na levo i
desno, i proglasi: "Ib srvn dngmmmmmm kunk!"
Hauard Stro je piljio u simulakruma, bled i napet, onda se okrenuo
Gabrijeli Bejnsu i rekao: "CIA sa Zemlje ubacila se u hiperprostornu
transmisiju koja ide sa Hentmenovog broda ovde." Pljesnu se rukom po
butini, naðe i poteže pištolj i, žmureći na jedno oko, nanišani precizno.
"Ovo što sam rekao maločas", izjavi Magbum, glasom donekle
izmenjenim, višim i uznemirenijim, "mora biti odbačeno kao izdajnička
zamka i besmislena opsena. Bilo bi samoubilački akt za M2 Alfe Tri da zatraži
tobožnju zaštitu od Alfanske imperije jer, kao prvi razlog..."
Jednim hicem Hauard Stro onesposobi simulakruma; prostreljen kroz
vitalni deo glave, simulakrum se, raširenih ruku i nogu, skrši na pod, na leða.
Ostade tišina. Simulakrum se više ne pomače.
Posle nekog vremena Hauard Stro vrati pištolj u futrolu i drhtavo sede u
istu stolicu gde je i bio. "CIA iz San Franciska uspela je da preotme kontrolu
od Ritersdorfa", reče on; to su bile reči suvišne, utoliko što je svaki delegat,
pa čak i Jakob Simion od Hiba, lično pratio ceo taj niz dogaðaja. "Meðutim, mi
smo čuli Ritersdorfov predlog, a to je ono bitno." Osmotri sve delegate,
jednog po jednog. "Bilo bi nam najbolje da delujemo brzo.
Haj'mo glasati."
"Ja glasam da prihvatimo predlog Ritersdorfa", reče Gabrijel Bejns,
pomišljajući da su se izvukli zamalo, za malecko: da nije bilo munjevite akcije
Stroa, simulakrum je mogao po nareðenju sa Zemlje eksplodirati i poubijati

sve njih.
"Ja sam saglasna", reče Anet Golding, silno napeta.
Kad je glasanje završeno, pokazalo se da su svi osim Dina Vode,

ojaðenog Depa, za prihvatanje predloga.
"A šta tebi fali?" Gabrijel Bejns upita Depa, radoznalo.
Šupljim, očajnim glasom Dep odgovori: "Mislim da nema nade.

Zemljanski ratni brodovi suviše su blizu. Štit Mensa naprosto ne može
izdržati dovoljno dugo. Ili će se dogoditi da ne možemo uspostaviti vezu sa
Hentmenovim brodom. Nešto će krenuti naopako, a onda će nas Zemljani
iseći kao repu." Zastade načas, a onda dodade: "Osim toga, boli me želudac
još od početka sastanka; zajemčeno imam rak."

Pritisnuvši dugme zujalice, Hauard Stro pozva jednog poslužitelja
Saveta, koji se pojavi sa prenosivom radio-stanicom u rukama. "Ja ću sada
uspostaviti vezu sa Hentmenovim brodom", izjavi Stro i, okretanjem jednog
škljocavog prekidača, uključi prijemno-otpremni ureðaj.

Posle veze sa ostacima svoje organizacije na Zemlji, Bani Hentmen diže
glavu i, sa mučeničkim izrazom na licu, reče Čaku Ritersdorfu: "Evo šta je
bilo. Taj tip London, šef CIA u San Francisku i starešina Elvudov, shvatio je šta
se dešava; nadzirao je delatnosti tog simulakruma - sigurno je već nešto
posumnjao, naravno, zato što sam ja uspeo pobeći."

"Da li je Elvud mrtav?" upita Čak.
"Ne, samo je u buvari u S. F. 'Prezidiju'. A Petri je opet uzeo da upravlja."
Hentmen ustade i isključi, privremeno, liniju sa Zemljom. "Ali nisu preoteli
kontrolu nad Magbumom na vreme."
"Optimisto", reče Čak.
"Slušaj", reče Hentmen žustro. "Taj narod u Adolfvilu može biti zakonski
i klinički lud, ali nije glup, naročito ne kad je posredi njihova bezbednost. Čuli
su predlog, i kladim se da ovog trenutka glasaju o njemu. Trebalo bi da nas
pozovu preko radija, svakog časa sad." Pogleda na ručni časovnik. "Ja kažem,
u roku od petnaest minuta." Okrete se Feldu.
"Zovi ona dva Alfića, da mogu odma' da proslede zahtev njihovoj ratnoj
floti."
Feld ode sa velikom hitnjom, a Hentmen, posle nekog vremena, uzdahnu
i sede.
Pripalivši debelu, zelenu cigaru sa Zemlje, Bani Hentmen se zavali u
mekano sedište, splete šake iza potiljka, osmotri Čaka.
Trenuci su prolazili.
"Da li su Alfanskoj imperiji potrebni TV komičari?" upita Čak.
Hentmen se široko isceri. "Isto kolko programeri simulakruma."
Deset minuta kasnije stiže poziv iz Adolfvila.
"U redu", reče Hentmen i klimnu glavom, slušajući Hauarda Stroa.
Pogleda Čaka. "Gde su ta dva Alfanca? Vreme je; sad ili, naprosto, nikad."

"Ja sam ovde, zastupam Carevinu." Bio je to Alfanac RBX 303; ulazio je u
sobu žurno, mlatarajući pojedinim delovima tela kao krilima, sa Feldom i
drugim Alfancem. "Prenesi im još jednom uveravanja da neće biti tretirani
kao invalidi nego kao naseljenici. Mi smo potpuno rešeni da taj vid učinimo
sasvim jasan. Politika Alfe oduvek je bila..."

"Nemoj držiš govor", preseče ga Hentmen. "Zovi brodove da siðu
ovamo." Dade mikrofon radio-otpremnika RBX 303-u, ustade umorno i priðe
da stane pored Čaka.

"Isuse", promrmlja. "U ovakvim trenucima on zapeo da rekapitulira
spoljnu politiku svoje vlade tokom poslednjih šezdeset godina." Odmahnu
glavom. Cigara mu se bila ugasila; on je sad, veoma sporim i promišljenim
pokretima, ponovo pripali. "Dakle, mišljenja sam da ćemo doznati odgovore
na naša krajnja pitanja."

"Koja?" upita Čak.
Hentmen reče brzo: "Da l' Alfanskoj imperiji trebaju TV komičari i
programeri simića."
Udalji se malo i stade da sluša kako RBX 303 pokušava da dobije radio-
vezu sa alfanskom borbenom armadom. Čekako je ćutke, sa šakama u
džepovima, izduvavajući oblačiće duvanskog dima. Čovek po njegovom
izrazu lica nikad ne bi pogodio, pomisli Čak, da bukvalno naši životi zavise od
toga da li će se taj veza uspostaviti uspešno, ili neće.
Džerald Feld, sav se sitno trzajući od nervoze, priðe Čaku i reče: "Gde je
Frau Doktor u ovom trenutku?"
"Verovatno luta po terenu, negde dole", reče Čak. Hentmenov brod, sada
na orbiti sa apogejom od pet stotina kilometara, više nije bio ni u kakvoj vezi,
osim putem radija, sa dogaðajima na površini M2.
"Ona sad ništa ne može učiniti, a?" upita Feld. "Mislim, da nam ufnuguje
stvar. Što bi ona sigurno htela kad bi mogla."
Čak reče: "Moja supruga, ili bivša supruga, samo je jedna uplašena žena.
Sama je na neprijateljskom mesecu, čeka zemaljsku flotu koja verovatno
nikad neće doći, mada ona to, naravno, ne zna." Sad nije mrzeo Meri; to je
otišlo, zajedno sa mnogim drugim stvarima.
"Tebi je žao nje?" upita Feld.
"Pa - ja bih više voleo da sudbina nije pomrsila puteve i meni i njoj tako
potpuno kao što, eto, jeste. Njen put, u odnosu na mene, mislim. Imam
osećanje da, na neki način koji ne mogu dokučiti, postoji mogućnost da smo
Meri i ja možda ipak nekako mogli da se složimo. Možda kroz nekoliko
godina..."
Hentmen proglasi: "Dobio je vezu. Uspelo nam je." Sav se ozario. "Sad
mož' se napijamo toliko potpuno do besvesti da - samo kaži šta 'oćeš. Piće mi
je ovde u brodu. Ništa, razumeš li, baš niš-ta više se ne traži od nas; uradili
smo svoje. Sada smo državljani Alfanske carevine; uskoro ćemo imati

registarske tablice umesto imena, al meni to ne smeta."
Dovršavajući svoju izjavu Feldu, Čak reče: "Možda ću jednog dana, kad

više to ne bude važno, moći da se osvrnem i sagledam šta je trebalo da činim
pa da izbegnem da se dogodi ono, da Meri i ja ležimo na zemlji i pucamo
jedno na drugo." Preko smračenog predela jednog neznanog sveta, pomisli
on. Gde niko od nas nije kod svoje kuće, ali gde ću ja, ipak - a možda i ona -
morati da odživim ostatak svog života. Da, možda i Meri, pomisli on
uozbiljeno.

Hentmenu reče: "Čestitam."
"Hvala", odvrati mu Hentmen, a zatim se obrati Feldu: "Čestitam, Džeri."
"Hvala ti", reče Feld, okrenuvši se prema Čaku: "Čestitanja i dug život.
Alfanče, zemljače moj."
"Pitam se", reče Čak Hentmenu, "da li bi ti meni učinio jednu uslugu."
"Na primer? Samo kaži."
Čak reče: "Da mi pozajmiš jedan leteći čamac. Sišao bih na površinu."
"Zašto? Ovde si prokleto bezbedniji."
"Hteo bih da potražim moju ženu", reče Čak.
Uzvijajući jednu obrvu, Bani Hentmen primeti: "Siguran si da to želiš?
Daaa, vidim ti po licu. E, jadniče ukleti. Pa, dobro, možda je možeš nagovoriti
da ostane na Alfa Tri M2.
Ako klanovi ne budu imali ništa protiv. I ako alfanske vlasti..."
"Samo ti njemu daj čamac", prekida ga Feld. "U ovom trenutku on je
strašno nesrećan čovek; nema vremena da sluša to što ti imaš da kažeš."
"Važi", reče Hentmen Čaku i klimnu glavom. "Daću ti čamac; sleti tamo i
slobodno uradi svaku glupost koju poželiš - ja perem ruke od toga. Naravno
da se nadam da ćeš se vratiti, ali ako ne..." On slegnu ramenima. "Tako to ide."
"I povedi tvog ljigavcva, kad već ideš", reče Feld Čaku.
Pola sata kasnije Čak je parkirao čamac u jedan šumarak mršavog drveća
nalik na topole i iskoračio pod otvoreno nebo. Tu je stao, mirisao vetar i
slušao. Ništa nije čuo. Bio je to samo jedan mali svet, na kome se ništa
naročito nije dešavalo; jedan Savet je nešto glasao, jedan klan je održavao
neko defanzivno energetsko polje, nekoliko ljudi je čekalo u strahu i drhtanju,
ali, po svoj prilici, većina stanovništva je, kao Hibi u Ganditaunu, vukla noge
kroz svoje psihotične dnevne rutine, neometeno.
"Jesam li ja mentalno oboleo?" upita on Lorda Teciostrigu, koji je
odbauljao nekoliko desetina metara dalje, do jednog vlažnijeg mesta; ljigavac
je bio akvatropičan. "Da li je ovo sveobuhvatna najgora stvar, od svih
najgorih koje bih učiniti mogao?"
"Termin 'mentalno oboleo'", odgovori ljigavac, "strogo uzevši je
zakonski termin. Ja smatram da si vrlo nerazuman; mislim da će Meri
Ritersdorf verovatno počiniti nešto divljačno i neprijateljsko protiv tebe čim
te ugleda. Ali ti možda želiš to. Umoran si. Bila je to dugotrajna borba. Oni

nezakoniti stimulanti koje sam ti dao: nisu pomogli. Mislim da su te učinili
samo još očajnijim i umornijim." On zastade načas, a onda dodade:

"Možda bi trebalo da ideš na Imanja Kotona Mejtera."
"A šta je to?" Već i samo ime pobudilo je u njemu odbojnost.
"Naselje Depa. Pa da živi s njima tamo, u beskonačnoj crnoj sumornosti."
Ton misli ljigavca bio je blago prekoran.
"Hvala", reče Čak ironično.
"Tvoja žena nije blizu", zaključi ljigavac. "Ja, bar, ne hvatam njene misli.
Idemo dalje."
"Važi." Čak poðe teškim koracima ka čamcu.
Ljigavac je puzio za njim; ulazeći kroz otvorena vrata za hermetično
zaptivanje, ljigavac mu domisli: "Uvek postoji mogućnost, koju moraš uzeti u
obzir, da je Meri mrtva."
"Mrtva!" Stao je i zagledao se u ljigavu 'buð' pred sobom. "Kako?"
"Kao što ti rekoh, Hentmene: na ovom mesecu se vodi rat. Ginulo se,
mada je, srećom, broj poginulih zasad mali. Ali je potencijal za nasilnu smrt
ovde ogroman. Poslednje što smo videli u vezi sa Meri Ritersdorf bilo je ono
na nebu, ona odvratna psihotična projekcija koju su stvorili troje mistika,
takozvani Sveti Trijumvirat. Preporučujem, dakle, da poletimo ovim čamcem
u Ganditaun, gde glavni pokretač tog trijumvirata, Ignjat Ledebur, postoji -
upravo to je odgovarajuća reč - usred svoje uobičajene gomile smeća,
mačaka, žena i dece."
"Ali Ledebur nikad ne bi..."
"Psihijatrijski slučajevi su psihijatrijski slučajevi", ukaza mu stvorenje
od ljigave plesni.
"A u fanatika se nikad ne može stvarno imati poverenja."
"Tačno", reče Čak promuklo.
Uskoro su bili na putanji ka Ganditaunu.
"Stvarno se pitam", domisli ljigavac, duboko zamišljen, "šta se to ja
nadam da bi moglo nastupiti kao neki ishod najpovoljniji po tebe. U nekim
pogledima, bilo bi ti najbolje da je ona..."
"To su moja posla", prekide ga Čak Ritersdorf.
"Izvini", pomisli ljigavac skrušeno, ali ne bez sumornosti; to
raspoloženje nije uspeo izbrisati iz misli.
Čamac je zujao svojom putanjom, bez ikakvih daljih razmena misli
izmeðu njih.
Izručujući gomilu kuvanih, malo bajatih špageta pred svoje dve ovce sa
crnim licima -
kućne ljubimice - Ignjat Ledebur diže pogled i vide kako se čamac spušta
i prizemljuje na drum, nadomak njegove kolibe. Dade ovcama i ostatak hrane,
a onda se ležerno odšeta natrag u kuću, sa tiganjem u ruci. Gomila mačaka,
svakojakih, punonadežno poðe za njim.

Ušavši, on baci tiganj u sudoperu, meðu mnoštvo drugih posuda
zakorelih od ostataka hrane, i zastade na trenutak da pogleda ženu koja je
spavala na daščanom trpezarijskom stolu. Onda dohvati jednu mačku i iznese
je opet napolje. Dolazak letelice nije, naravno, bio iznenaðenje za njega; već
pre nekog vremena doživeo je viziju o tome. Nije se uplašio, ali, opet, nije bio
nimalo ni zadovoljan situacijom.

Dva obličja, od kojih jedno ljudsko, a drugo amorfna žuta grudva,
pojaviše se iz čamca.

Počeše se probijati, ne bez teškoća, kroz gomile otpada, prema
Ledeburu.

"Biće vam drago da čujete", reče im Ledebur, umesto pozdrava, "da se
alfanski ratni brodovi pripremaju da slete, ovog časa maltene, na naš svet."
Osmehnuo se, ali čovek suočen s njim ne uzvrati osmehom. Žuta grudva,
dabome, nije se imala čime osmehivati.

"Prema tome, vaša misija", reče Ledebur, samo za nijansu uznemiren,
"dovela je do uspešnog ishoda." Nije mu prijalo neprijateljstvo koje je izbijalo
iz tog čoveka; vide, svojim mističnim psioničkim uvidom, gnev toga čoveka
kao zloslutni oblak koji mu se oko glave žari crveno.

"Gde je Meri Ritersdorf?" upita čovek, Čak Ritersdorf. "Moja žena. Znaš
li?" Okrete se ganimedskom ljigavcu pored sebe. "Zna li on?"

Ljigavac pomisli: "Zna, gospodine Ritersdorf."
"Tvoja žena", reče Ignjat Ledebur i klimnu glavom. "Činjaše stvari
povreðujuće, tamo napolju. Već je bila ubila jednog Mensa, i poku..."
"Ako mi ne pokažeš moju ženu", reče Čak Ritersdorf Ledeburu, "ima da
te isečem na komade."
Gladeći uznemirano mačku koju je držao, Ledebur reče: "Voleo bih da ti
uðeš na šolju čaja."
Sledeće što je znao bilo je da leži na leðima, na tlu, da mu u ušima zvoni,
a glava pulsira tupim bolom. Ošamućeno se izbori do sedećeg položaja,
pitajući se šta to bi.
"Gospodin Ritersdorf te je tresnuo", objasni ljigavac. "Zakačio te
pesnicom malo iznad jagodične kosti."
"Ne više", reče Ledebur zgusnuto. Osetio je ukus krvi; ispljunuo; onda
seo i stao da masira glavu. "Ona je u kući", reče, tada.
Čak Ritersdorf ga mimoiðe i dugim koracima produži u kolibu. Silovitim
pokretom otvori vrata, nestade unutra. Ledebur najzad uspe da se osovi na
noge; neko vreme je stajao nesigurno, a onda, pomalo vukući noge, poðe za
Čakom.
Unutra, u prvoj sobi, Ignjat zastade kod vrata. Mačke su, slobodne da
dolaze i odlaze kako im je volja, skakale, komešale se i kavžile svud oko njega.
Čak Ritersdorf priðe 'postelji' Ignjata Ledebura i nagnu se nad usnulu
ženu. "Meri", reče on, "probudi se." Pruži ruku, dohvati njenu ruku koja je

mlitavo visila preko ivice stola i prodrma je. "Oblači se i izlazi odavde.
Idemo!"

Ta žena, koja je zamenila Elzi, malo-po malo otvori oči; izoštri pogled na
Čakovo lice, onda najednom žmirnu, postade potpuno svesna. Refleksno se
diže u sedeći položaj, onda pohvata ćebad koja su počela padati na sve
strane; omota ih oko sebe, da pokrije dojke, male, visoko postavljene.

Ljigava grudva buði je, iz učtivosti, ostala napolju.
"Čak", reče Meri, glasom niskim i postojanim, "ja sam u ovu kuću došla
dobrovoljno.
Prema tome, ja..."
Dograbio ju je za zglavak ruke, povukao sa stola; popadaše ćebad, a
džezva za kafu odskoči od zemlje i isprevrta se, prosipajući svoju hladnu
sadržinu. Dve mačke koje su se bile zavukle pod 'krevet' pobegoše u strahu, i
pored Ignjata Ledebura odjuriše napolje.
Glatka, vitka i naga, Meri Ritersdorf se suoči sa svojim mužem. "Ne pitaš
se ti više nimalo šta ću ja raditi", reče ona. Posegnu ka svojoj odeći, dohvati
prvo bluzu, ali nastavi preturati, smirena koliko je u tim okolnostima moglo
biti. Poče oblačiti metodično jedan po jedan komad odeće; po izrazu na licu,
mogla je biti sasvim sama.
Čak reče: "Sad brodovi Alfe kontrolišu ovaj sektor. Mensi se spremaju da
isključe štit i puste ih unutra; sve je uspelo. Dok si ti spavala u, u..." On trznu
glavom ka Ignjatu Ledeburu. "U postelji ove spodobe."
"Jesi li ti sa njima?" upita Meri ledeno, zakopčavajući bluzu. "Pa, da,
naravno da jesi.
Alfanci su prigrabili ovaj mesec, a ti ćeš živeti pod njima." Završila je sa
oblačenjem i počela češljati kosu, tempom razumnim, sporim.
"Ako ostaneš ovde", reče Čak, "na mesecu Dva Alfe Tri, i ne vratiš se na
Zemlju..."
"Pa ja i ostajem ovde", reče Meri. "Već sam sredila stvar." Pokaza ka
Ignjatu Ledeburu.
"Ne sa njim; ovo je bilo samo nakratko, i on je to znao. Ne bih ja
stanovala u Ganditaunu
- nije to mesto za mene, nikakvim rastezanjem mašte ne bi moglo biti."
"Onda, gde?"
Meri reče: "Mislim na Da Vinčijeve Visove."
"Zašto?" Nevericom ispunjen, zurio je u nju.
"Nisam sigurna. Nisam još ni videla te Visove. Ali divim se Mensima; čak
i onom jednom koga sam ubila. Nijednog trenutka se nije plašio, čak ni kad je
jurio ka svom tenku znajući da neće stići. Nikad u životu nisam videla nešto
tako; nikad."
"Mensi te nikad ne bi primili", reče Čak.
"A, primili bi." Ona smireno klimnu glavom. "Primiće me, svakako."