Klanovi Alfinog meseca - Philip K. Dick

Čak se upitno okrete ka Ignjatu Ledeburu.
"Primiće", reče Ledebur. "Tvoja žena je u pravu." Obojica smo je izgubili;
ti i ja, uvide Ignjat. Niko ne može ovu ženu dugo držati kao svoju. To,
naprosto, nije u njenoj prirodi, u njenoj biologiji. On se okrete i snuždeno
iziðe iz kolibe, iskorači napolje, priðe mestu gde je ljigavac čekao.
"Mislim da si pokazao gospodinu Ritersdorfu", domisli ljigavac ka
njemu, "nemogućnost toga što on pokušava postići."
"Valjda jesam", reče Ignjat Ledebur, bez trunke poleta.
Čak se pojavi, bled i sumoran; proðe odlučnim koracima pored
Ledebura, prema čamcu.
"Idemo", dobaci on ljigavcu preko ramena, grubo.
Ljigavac poðe za njim, najbrže što je gomili sluzave buði fizički moguće.
Uðoše u čamac; hermetička vrata se zatvoriše i čamac se uzvinu u
prepodnevna nebesa.
Neko vreme je Ignjat Ledebur posmatrao njegov odlazak, a onda se
vratio u svoju bednu kućicu. Naðe Meri kod frižidera kako traga za nečim od
čega bi se mogao napraviti kakav-takav doručak.
Zajedno pripremiše sebi jutarnji obrok.
"Mensi su", ukaza Ledebur, "veoma okrutni u ponečemu."
Meri se nasmeja. "Pa šta?" upita podrugljivo.
Na ovo nije imao odgovor. Njegova svetost i njegove vizije ne pomogoše
mu u tome, nimalo.
Posle dugog vremena Čak reče: "Da li bi nas ovaj čamac dobacio natrag
do Sunčevog sistema i do Zemlje?"
"Bespogovorno ne", odvrati Lord Teciostriga.
"U redu", reče Čak. "Otkriću neki zemaljski ratni brod parkiran u ovom
području.
Vraćam se na Zemlju, prihvatiću svaku sudsku kaznu koju mi tamošnje
vlasti odrede, a onda ću napraviti neki aranžman sa Džoanom Trieste."
Ljigavac izjavi: "Ako se ima u vidu da će pred sudskim vlastima biti
zatražena smrtna kazna, ma kakvi aranžmani sa Džoanom Trieste izvan su
verovatnog."
"Šta ti preporučuješ, onda?"
"Nešto čemu ćeš se ti protiviti."
Čak reče: "Nema veze, reci." S obzirom na situaciju, nije mogao isključiti
nijednu mogućnost.
"Ti... hm. Ovo je nezgodno; moram izložiti kako treba. Ti bi morao
navesti tvoju ženu da te provede kroz ceo niz psiho-testova."
Posle nekog vremena Čak uspe da progovori: "Da utvrdimo u koje
naselje bih se najbolje uklopio?"
"Da", reče ljigavac, ali nerado. "To bi otprilike bilo to. Čime ja ne kažem
da si ti psihotik; nego samo da se odredi kuda teži tvoja ličnost, u

najopštijem..."
"Pretpostavimo da testovi ne pokažu nikakvu težnju, nijednu neurozu,

nijednu skrivenu psihozu, nikakvo izobličenje ličnosti, niti psihopatsku
tendenciju, drugim rečima - ništa?

Šta onda da radim?" Bez laskanja sebi - već je ostavio daleko za sobom
sve takve stvari -

naslućivao je da će testovi ispasti tačno tako. On ne pripada nijednom
naselju ovde na Alfa 3 M2; on je ovde usamljenik, izgnanik, bez društva ikoga
ko bi makar izdaleka ličio na njega.

"Tvoja dugotrajna želja da ubiješ svoju ženu", reče ljigavac, "mogla bi
lako biti simptom nekog emocionalnog oboljenja u pozadini." Ljigavac se
trudio da njegove misli zvuče punonadežno, ali nije uspevao. "Ipak, verujem
da bi vredelo pokušati", istrajavao je.

Čak reče: "A šta ako ja osnujem jedno novo naselje ovde na M2."
"Sa jednim stanovnikom?"
"Mora biti da se ovde ponekad pojavi i neki normalac. Neki se izvuku iz
svih svojih mentalnih poremećaja, a možda se rodi i dete potpuno zdravo.
Ovde te klasifikuju, koliko vidim, kao polimorfnog šizofrenika sve dok ne
dokažu da si nešto drugo; nije to u redu."
O ovome je često razmišljao, još od prvog trenutka kad se učinilo da bi
mogao ostati na ovom mesecu. "Jedan po jedan, pridruživaće se. Vremenom."
"Kuća od šećerlema, negde u šumama ovoga meseca", razmišljao je
ljigavac. "A ti unutra, čekaš pritajen da uloviš svakog ko naiðe. Decu
naročito." Sitno se zakikota.
"Pardon. Ne bi trebalo da se šalim sa ovim; izvini."
Čak ne reče ništa, samo okrete čamac ka još većim visinama.
"Hoćeš li probati testove?" upita ljigavac. "Pre nego što odeš i osnuješ
svoje naselje?"
"Važi", reče Čak. Činilo mu se da to nije nerazuman zahtev.
"Da li zamišljaš, ako se ima u vidu uzajamno neprijateljstvo vas dvoje, da
bi tvoja žena mogla ispravno da te testira?"
"Pretpostavljam da bi mogla." Udaranje reckica tamo, to je rutinski
posao, nije interpretativan.
Ljigavac zaključi: "Ja ću biti posrednik izmeðu tebe i nje; nećete se
morati više naći licem u lice. A nalazi će ipak biti dobijeni."
"Hvala", reče Čak, sa zahvalnošću.
Ljigavac domisli zamišljeno: "Postoji još jedna mogućnost koja, iako vrlo
slabo verovatna, zaslužuje da se razmotri. Mogla bi dati veliku žetvu, iako bi,
naravno, bilo potrebno da proðe mnogo vremena da bi se to ostvarilo."
Ljigavac se baci na zaključak svog razmišljanja. "Možda možeš navesti Meri
da se i ona podvrgne testovima."
Ova zamisao zahvati Čaka kao potpuno, šokantno iznenaðenje. Kao prvo

- njegov um se pokrete hitro, putanjama analize i introspekcije - on ne vidi
kakva bi tu korist mogla biti, bez obzira na Merine nalaze. Jer, stanovnici
ovog meseca neće dobiti terapiju; to je već odlučeno, a odlučilo je njegovo
sopstveno delanje. Ako bi se Meri na testovima 'provalila'

- a to bi vrlo lako moglo biti - da je ozbiljno poremećena, naprosto bi
ostala poremećena, terala bi sve po starom; nijedan psihijatar neće doći i
početi da nešto mrsi sa njom. Šta je onda značilo ljigavcu ono o 'velikoj žetvi'?

Primivši ove njegove brze misli, Ljigavac objasni: "Pretpostavimo da
tvoja žena otkrije, tokom testiranja, da ima u svojoj psihi jake manične
elemente. To je bar moja, laička analiza njene ličnosti. Očito i njena. Ako bi
ona uvidela ovo, uvidela da je, kao Hauard Stro ili oni divlji tenkisti,
Mensovka, onda bi se suočila i sa činjenicom da..."

"Ti ozbiljno veruješ da bi nju to učinilo skrušenom? Manje svojeglavom?"
Ljigavac je još odavno priznao da nije autoritet za pitanja o prirodi ljudskih
bića - a naročito ne o prirodi dr Meri Ritersdorf. A da se i ne pominje okolnost
da kod maničara, kao i kod Parea, ne dolazi u obzir ni pomisao na sumnju u
sebe samoga; cela njihova emotivna graðevina temelji se na osećanju
samouverenja.

Kako bi jednostavne stvari bile kad bi naivni pogledi ljigavca bili tačni,
kad bi bilo dovoljno da ozbiljno poremećena osoba vidi svoje nalaze sa
testiranja, i zatim shvati i prihvati istinu o svojim psihičkim nedostacima.
Gospode, pomisli Čak sumorno. Ako postoji ijedna činjenica koju je moderna
psihijatrija dokazala, to je ta jedna: saznanje da si mentalno oboleo neće te,
samo po sebi, izlečiti, baš kao što ni dijagnoza o srčanom oboljenju ne dovodi
do toga da si namah postao čovek sa zdravim srcem.

Štaviše, verovatniji je suprotan ishod. Meri bi se stabilizovala zauvek,
ojačana druženjem sa celim jednim naseljem sebi sličnih; njene manične
težnje bile bi društveno prihvaćene.

Verovatno bi završila kao ljubavnica Hauarda Stroa, možda bi ga čak
nasledila, jednog dana, na mestu mensovskog delegata u Vrhovnom
meðuklanovskom savetu. Na Da Vinčijevim Visovima, ona bi se uzvisila do
vlasti - tako što bi gazila sve koji su joj na putu.

"Svejedno", bio je uporan je ljigavac, "kad je budem zamolio da testira
tebe, zamoliću je da primeni testove i na sebe samu. Još verujem da od toga
može biti neke koristi.

Upoznaj sebe; zar nije to bila jedna prastara zemaljska poslovica? Iz
vašeg mnogo hvaljenog antičkog grčkog nasleða. Nameće mi se misao,
nekako, da upoznati samoga sebe znači dati sebi jedno oružje pomoću koga
vi, ne-telepatske žive vrste, možete svoju psihu preoblikovati sve dok..."

"Sve dok - šta?"
Ljigavac je zaćutao; očigledno, kad je trebalo dati jasan i glasan odgovor
na to pitanje, naprosto ga nije znao.

"Testiraj ti nju", reče Čak. "Pa da vidimo." Videćemo ko je u pravu,
pomisli on, sa nadom da će ljigavac biti u pravu.

Te noći, na Da Vinčijevim Visovima, veoma pozno, Lord Teciostriga,
posle dugotrajnih i delikatnih pregovora, uspe ubediti dr Meri Ritersdorf da
proðe kroz kompletnu seriju testova za odreðivanje psihološkog profila, a
zatim da primeni, kao profesionalac, istu seriju testova i na svoga muža.

U složeno ukrašenoj, arhitektonski zapetljanoj kući mensovskog
delegata u Savetu, Hauarda Stroa, njih troje se suočiše: Stro je, meðutim, više
vrebao iz pozadine.

Zabavljalo ga je to što se dogaðalo, ali se držao gordo i, kao što je po
svojoj graði i morao, prezrivo. Sedeći tako, skicirao je pastelnim krejonima,
hitro, niz portreta Meri; to je bio samo jedan od pravaca njegovog
umetničkog i stvaralačkog angažovanja, od čega nije odustajao ni sada, u
ovim danima velikih potresa, kad su Alfanski ratni brodovi jedan po jedan
sletali na M2. Na pravi mensovski način, držao je mnoga gvožða u vatri
spremna za kovanje, istovremeno; ostajao je mnogostran.

Meri, sa nalazima testova raširenim ispred sebe po Stroovom lepom,
ručno raðenom stolu od drveta i crnog kovanog gvožða, reče: "Strašno mi je
što moram ovo priznati, ali ideja je bila dobra. Mislim, ideja da nas dvoje
proðemo kroz ove standardne psiho-profilne testove. Iskreno, iznenaðena
sam nalazima. Očigledno je - samo po sebi jasno - da je trebalo da se ja
periodično podvrgavam takvim testovima... To se vidi po ovim nalazima."
Ona se zavali u naslon stolice, gipka kao vrba, vitka u belom džemperu sa rol-
kragnom i labavim pantalonama od og-metala sa Titana; drhtavim prstima
izvadi i pripali cigaretu. "Ti si, dragi, bez ikakvog traga mentalnih
poremećaja", reče ona Čaku, koji je sedeo naspram nje. "Srećan Božić",
dodade ona i osmehnu se sleðeno.

"A ti?" upita Čak, stegnuta grla i srca od napetosti.
"Uopšte nisam Mensovka. Istina je da sam tačno suprotno od toga;
ispoljavam izrazitu uznemirenu depresivnost. Ja sam Dep." Nastavila se
osmehivati; bio je to, sa njene strane, napor vredan poštovanja, i Čak zapazi
njenu hrabrost. "Ono kako sam te neprestano pritiskala za pare - to je
svakako bilo zbog moje depresije, zbog mog neosnovanog osećanja da sve
ide naopako i da ćemo propasti ako se ne preduzme nešto." Ona naglim
pokretom ugnječi pikavac i odmah pripali sledeću, pa reče Hauardu Strou:
"Kakva je tvoja reakcija na ovo?"
"Baš šteta", reče Stro sa svojim uobičajenim nedostatkom saosećanja.
"Ipak nećeš stanovati ovde, nego na Imanjima Kotona Mejtera. Sa srećnim
momkom koji se zove Dino Voda i sa ostalima koji su kao on." Nasmejao se
tiho. "A neki su čak i gori od njega, što ćeš uskoro otkriti. Pustićemo te da se
motaš ovuda još koji dan, ali onda potpuno moraš otići. Naprosto, nisi naša."
Zastade načas, pa dodade, tonom nešto manje grubim: "Da si mogla

predvideti da će nastupiti ovaj trenutak još kad si se dobrovoljno javila
Zemljoplanu za 'Operaciju pedeset minuta', kladim se da bi razmislila dvaput.

Jesam li u pravu?" On prodorno pogleda Meri.
Slegnula je ramenima, ne odgovorivši. Onda je, najednom, na
iznenaðenje svih njih, zaplakala. "Isuse, ne želim živeti sa onim prokletim
Depima", prošaputa ona. "Vraćam se na Zemlju." Čaku reče: "To ja mogu, a ti
ne možeš. Ne moram ostati ovde i naći neku nišu gde ću se uklopiti. Kao što
moraš ti."
Ljigavčeve misli dopreše do Čaka. "Sad kad si dobio nalaze testova, šta
nameravaš činiti, gospodine Ritersdorfe?"
"Nameravam da krenem i osnujem naselje, moje sopstveno", reče Čak.
"Naziv sam mu odredio: Tomas-Džefersonburg. Koton Mejter je bio Dep, Da
Vinči je bio Mens, Adolf Hitler je bio Pare, Gandi je bio Hib. Džeferson je bio..."
Čak potraži pravu reč. "Bio je Norm. Zato, Tomas-Džefersonburg: naselje
normalaca. U prvo vreme, imaće samo jednog stanovnika, ali izgledi za
budućnost su veliki." Bar će biti automatski rešen problem izbora delegata za
meðuklanovski Vrhovni savet, pomisli on.
"Potpuna si budala", reče Hauard Stro prekorno. "Niko nikad neće doći
da se nastani u tvom naselju. Do kraja života ostaćeš u izolaciji - a već kroz
šest nedelja bićeš lud; spreman za ulazak u bilo koje naselje na ovom mesecu,
osim, naravno, u ovo jedno."
"Moguće, moguće", reče Čak i klimnu glavom. Ali nije bio tako čvrsto, kao
Stro, uveren u takav ishod. Pomišljao je opet na Anet Golding, kao jednu od
mogućnosti. U njenom slučaju valjda nije potrebno mnogo: ona je tako blizu
razumnosti, uravnoteženom gledanju na stvari. Praktično ništa ne razdvaja
nju od njega. A ako postoji jedna takva ženska, onda ih mora postojati još.
Imao je osećaj da neće biti jedini stanovnik Tomas-Džefersonburga. Ali i kad
bi bio jedini...
Čekao bi, koliko god treba. Ma koliko dugo. Dobiće, štaviše, pomoć u
izgradnji svog naselja; već je uspostavio saradnički odnos, reklo bi se solidan,
sa predstavnikom Parea, Gabrijelom Bejnsom, a to je znak nečega. Ako je on u
stanju da saraðuje sa Bejnsom, verovatno će se dobro slagati i sa nekoliko
drugih klanova, sa izuzetkom možda Mensa, ako su svi kao Stro, i Hiba, koji
šire oko sebe zagaðenje, Hiba čije je stanje veoma pogoršano, o čemu svedoči
slučaj onog Ignjata Ledebura. Oni nemaju osećaj meðusobne odgovornosti.
"Ja sam bolesna", reče Meri. Usne su joj drhtale. "Hoćeš li doći i posetiti
me na Imanjima Kotona Mejtera, Čak? Neću morati do kraja života da
ostanem okružena samo Depima?"
"Rekla si..." poče on.
"Naprosto se ne mogu vraćati na Zemlju; ne, ako sam bolesna; ne sa
onim što se na testovima pokazalo."
"Naravno", reče on. "Biće mi drago da te posećujem." Očekivao je,

zapravo, da će dosta vremena provoditi u drugim naseljima. Na taj način će
sprečiti da se ostvari proročanstvo Hauarda Stroa. I ne samo na taj, nego i na
mnogo drugih načina.

"Kad se budem sledeći put sporifikovao", domisli ljigavac ka njemu,
"nastaće jedan razumno veliki broj mene; neki od nas će se veoma rado
nastaniti u Tomas-Džefersonburgu. I držaćemo se podalje od zapaljenih
automobila, odsad."

"Hvala", reče Čak. "Biće mi drago da vas imam. Sve vas."
Podrugljivo, manijačko smejanje Hauarda Stroa ispuni sobu; činilo se da
je dočarana slika probudila u njemu sklonost ka ciničnoj zabavi. Meðutim,
niko ne obrati pažnju na njega. Stro slegnu ramenima, vrati se svojim
pastelnim crtežima.
Napolju su zagrmele retro-rakete bojnog broda koji se stručno spuštao
na tle. Alfanska okupacija Da Vinčijevih Visova, dugo odlagana, sad je
počinjala.
Ustavši na noge i otvorivši ulazna vrata zgrade, Čak Ritersdorf iskorači u
noćni mrak, da gleda i sluša. Neko vreme je stajao sam, pušio, slušao zvuke
koji su se postupno spuštali na površinu meseca, i zaustavljali u tišini koja je
izgledala neprekidna. Duga će vremena proći pre nego što te laðe ponovo
uzlete; možda će poleteti tek posle njegovog nestanka sa scene. Osećao je tu
istinu, oštro, dok je stajao i besposličio u mraku, nadomak Stroovih ulaznih
vrata.
Najednom se vrata iza njega otvoriše. Njegova žena, zapravo njegova
bivša žena, iskorači napolje, zatvori vrata za sobom i stade ćutke pored njega;
zajedno su slušali grmljavinu spuštajuće alfanske flote i divili se plamenim
putanjama na nebu, svako zatvoren u svoje misli.
"Čak", reče Meri najednom, "znaš, moramo uraditi još jednu stvar,
veoma važnu...
verovatno nisi razmišljao o tome, ali, ako ćemo se nastaniti ovde,
moramo nekako izvući decu sa Zemlje."
"Tako je." Istina je bila da je on o tome već razmišljao; sada klimnu
glavom. "A da li bi ti htela da odgajaš decu ovde?" Naročito Debi, pomisli on.
Ona je izuzetno osetljiva; nema sumnje da bi, živeći ovde, preuzela
poremećene obrasce verovanja i ponašanja od psihotične većine. Problem
koji će tek postati težak.
Meri reče: "Ako sam ja bolesnica..." Nije završila; nije bilo potrebno. Jer
ako je ona bolesnica, Debi je, pomisli Čak, već bila izložena prefinjenim
igrama mentalne bolesti u malim rastojanjima izmeðu ljudi unutar iste
porodice; ako je bila moguća šteta, onda je šteta već učinjena.
Čak čvrknu cigaretu u mrak, obuhvati jednom rukom svoju ženu, oko
uzanog struka, i privuče je k sebi; poljubi je u teme, oseti topli, slatki miris
njene kose. "Ići ćemo na rizik.

Izložićemo decu ovoj životnoj okolini. Možda će naša deca biti model za
drugu ovdašnju decu... Možemo ih dati u zajedničku školu; ovi na M2 imaju
jednu, za decu svih klanova.

Ja sam spreman da rizikujem, ako si ti voljna. Šta kažeš?"
"Važi", reče Meri udaljeno. Onda ona, nešto življe, reče: "Čak, da li
stvarno misliš da imamo priliku, ti i ja? Da sagradimo neku novu osnovicu za
život... tako da na neki način budemo blizu jedno drugog, duže? Ili ćemo
samo..." Mahnula je rukom. "Samo otploviti nazad u ono staro ponašanje, sa
mržnjom, podozrenjem i svim ostalim?"
"Ne znam", reče on, i to je bila istina.
"Laži me. Reci mi da možemo uspeti."
"Možemo uspeti."
"Stvarno tako misliš? Ili lažeš?"
"Ja..."
"Kaži da ne lažeš." Njen glas bio je nestrpljiv.
"Ne lažem", reče on. "Znam ja da možemo. Oboje smo mladi i sposobni
za život, i nismi kruti kao Pare ili Mensi. Tačno?"
"Tačno." Meri je ćutala nekoliko trenutaka, a onda reče: "Ona polijevska
devojka, Anet Golding, siguran si da ne voliš nju više nego mene? Pošteno
kaži."
"Više volim tebe." Ovog puta nije lagao.
"A ona mala čije je potencio-slike napravio Alfson? Na kojima ste ti i ta
Džoan... kako beše... Mislim, sa njom si, baš, bio u krevetu."
"I pored toga, više volim tebe."
"Kaži mi zašto mene više voliš", reče ona. "Ovako bolesnu i zlu."
"Ne umem reći tačno." Zapravo, nije umeo reći uopšte; a to ne-umenje
bilo je deo prirode same misterije. Ipak, kazao je istinu, osećao u sebi njenu
valjanost.
"Pa, želim ti sreću u tvom naselju sa samo jednim naseljenikom", reče
Meri. "Jedan čovek i desetak ljigavaca." Nasmejala se. "Koja je to luda enklava.
Da, sigurna sam da treba da dovedemo našu decu ovamo. Nekad sam mislila
da sam tako... znaš. Tako potpuno različita od mojih pacijeneta. Oni bolesni,
ja zdrava. A sad..." Zaćutala je.
"Razlika nije tako velika", dovrši on umesto nje.
"Ti nemaš takav osećaj o sebi, a? Da si iz osnove drugačiji od mene...
Zato što si na testu ispao zdrav, a ja ne."
"Ma, to je samo pitanje stepena", reče on, iskreno tako misleći.
Samoubilački porivi su pobuðivali njega, jedno vreme; kasnije, neprijateljski,
ubilački porivi prema njoj - a ipak, on se pokazao kao normalan na
grafikonima zasnovanim na dugogodišnjem iskustvu u testiranju ljudi - a
Meri ne. Kako je malen korak izmeðu ta dva. Ona se, kao i on, kao i svi na Alfa
Tri M2, pa čak i nadmeni Mensovski poslanik Hauard Stro, bori za ravnotežu,

za uvid; to je prirodna težnja živih bića. Nada uvek postoji, možda čak -
daleko bilo - i za Hibe. Iako je, na nesreću, nada za te Ganditaunovce zaista
majušna.

On pomisli: a i za nas sa Zemlje, poreklom. Nas koji smo upravo
emigrirali na M2 treće Alfine planete. Majušna, ali - postoji.

"Zaključila sam", reče Meri rapavim glasom, "da te volim."
"Važi", reče on, zadovoljan.
Naglo, narušavajući Čakovo spokojno stanje, doðe oštra i
visokoartikulisana misao ljigavca. "Dok još traje ovo razdoblje priznavanja
osećanja i učinjenih dela, trebalo bi, predlažem ja, da tvoja žena položi na sto
potpun izveštaj o svojoj kratkotrajnoj vezi sa Banijem Hentmenom." Ljigavac
se ispravi. "Povlačim ono 'položi na sto', kao neverovatno nesrećan izbor
reči. Meðutim, moja osnovna poenta ostaje: ona je tako silno želela da ti
dobiješ zaposlenje koje bi davalo visoke novčane učinke..."
"Pusti da ja to kažem", reče Meri.
"Kaži, molim te", saglasi se buðno-ljigavi stvor. "A ja ću opet progovoriti
jedino ako budeš nemarna u pogledu potpunosti izveštaja."
Meri reče: "Imala sam vrlo kratku vezu sa Banijem Hentmenom, Čak.
Neposredno pre polaska sa Zemlje. I to je sve."
"Ima još", usprotivi se ljigavac.
"Pojedinosti?" upita ona vrelo. "Moram li pričati tačno kad i gde smo
se..."
"Ne to. Jedan drugi vid tvoje veze sa Hentmenom."
"Dobro." Pomirena sa nevoljom, Meri klimnu glavom. "Tokom ta četiri
dana", reče ona Čaku, "rekla sam Baniju da, po mom sagledavanju stvari, uz
oslonac na sve moje iskustvo u radu sa brakovima koji se raspadaju,
predviðam - poznajući tebe kao ličnost -
da ćeš pokušati da me ubiješ. Ako ti, pre toga, ne uspe pokušaj
samoubistva." Nekoliko trenutaka poćuta. "Ne znam zašto sam mu to rekla.
Možda sam se plašila. Izgleda da sam morala reći nekome, a sa njim sam tad
provodila baš puno vremena."
Dakle, nije ga provalila Džoan. On se oseti malčice lakše u duši, u vezi sa
svim ovim, saznavši to. A Meri nije mogao stvarno okrivljavati za ono što je
učinila. Bilo je pravo čudo da nije otišla u policiju; očito kaže istinu kad tvrdi
da ga voli. Ovo baca novu svetlost na nju: uzdržala se kad je imala priliku da
mu nanese štetu, i to u trenucima velike krize.
"Možda ćemo imati još dece dok smo na ovom mesecu", reče Meri. "Kao
ljigavci...
stigosmo i mi, i množićemo se dok ne postanemo legija. Dok ne
postanemo većina."
Nasmeja se na neki čudan, mekan način i, u mraku, prionu opušteno uz
njega, kao što već celu večnost nije učinila.

Na nebesima su se pojavljivali sve novi i novi alfanski brodovi, a on i
Meri ostadoše ućutani, planirajući sheme pomoću kojih bi prebacili decu sa
Zemlje. Biće teško, uvide on trezveno; možda teže izvodljivo nego sve ovo što
su izveli dosad. Ali možda bi ostaci Hentmenove organizacije mogli pomoći.
Ili neki od ljigavčevih nebrojenih poslovnih prijatelja meðu Zemljanima i ne-
Zemljanima. Dve jasne mogućnosti. I Hentmenov agent infiltriran u CIA,
njegov raniji gazda, Džek Elvud... ali, ne, Elvud je sada u zatvoru. Bilo kako
bilo, ako ne uspeju da dovedu svoju dosadašnju decu, izrodiće, kao što je Meri
rekla, još dece; to nije nadoknada za onu koju su izgubili, ali jeste dobro
znamenje o sudbini, omen koji se ne sme prevideti.

"A je l' voliš i ti mene?" upita Meri, usnama sasvim blizu njegovog uha.
"Da", reče on istinito. A onda uzviknu: "Jao!" jer ga je ona, bez
upozorenja, ugrizla za uvo, maltene mu pregrizla ušnu školjku.
Učini mu se da je i to nekakav 'omen'.
Ali još nije znao tačno čega.