Saptac u tami - H. P. Lovecraft

Naslovi originala: The Whisperer in Darkness, The Picture in the House, The Lurking Fear, The Unnamable, The Horror at Red Hook, Cool Air, The Loved Dead Lektura i korektura: Lidija Diklić Naslovna strana, dizajn i tehničko uređenje: Ivica Stevanović Grafičko rešenje edicije: David Tankosić Priprema za štampu: Svetionik, Novi Sad Šaptač u tami / Hauard Filips Lavkraft; sa engleskog preveli Sava Kuzmanović, Andrea Gomboš, Dejan Ognjanović. - Novi Sad: Orfelin izdavaštvo, 2015 - (Edicija Poetika strave; 2) Orfelin izdavaštvo Kosovska 23 Novi Sad

I Imajte uvek na umu da ja na kraju nisam video nikakav stvarni užas. Reći da je psihički šok bio uzrok onoga što sam zaključio - ta poslednja kap koja je prelila čašu, zbog koje sam izjurio sa osamljene Ejklijeve farme i zaputio se u noć kroz divlja, prokleta vermontska brda u automobilu koji sam prisvojio - značilo bi zanemariti najočiglednije činjenice mog poslednjeg tamošnjeg iskustva. Bez obzira na sve ozbiljne stvari koje sam čuo i video, kao i nesumnjivo upečatljivi utisak koji je na mene sve to ostavilo, čak ni sada ne mogu da kažem da li su moji užasni zaključci bili tačni ili ne. Na kraju krajeva, Ejklijev nestanak ne dokazuje ništa. Uprkos tragovima metaka na kući, i spolja i iznutra, nije otkriveno da nešto nedostaje iz nje. Izgledalo je kao da je samo krenuo u laganu šetnju po šumi, iz koje se nikad nije vratio. Nije ostalo čak ni znakova da je u kući boravio neki gost, a netragom su iščezli i oni užasni valjci i mašine koji su bili pohranjeni u radnoj sobi. To što se on smrtno plašio zbijenih zelenih brda i neprestanog žubora potoka kraj kojih se rodio i odrastao, takođe nije značilo ništa, jer hiljade ljudi pate od istih takvih nezdravih strahova. S druge strane, lična ekscentričnost bi lako mogla objasniti sve te njegove čudnovate postupke i strahovanja o kraju. Sve je počelo, barem što se mene tiče, istorijskim poplavama bez presedana u Vermontu, 3. novembra 1927. godine. Tada sam, kao i sada, predavao književnost na univerzitetu Miskatonik u Arkamu, u Masačusetsu, a osim toga, amaterski sam, mada pasionirano, proučavao narodne običaje Nove Engleske. Nedugo nakon poplave, među svim vestima o teškoćama, gubicima i organizovanoj pomoći koji su preplavili štampu, pojavile su se i neke neobične priče o stvarima koje su pronađene kako plutaju nošene nabujalim rekama; i mnogi moji prijatelji upuštali su se u živopisne rasprave nagovarajući me da im koliko mogu rasvetlim tu temu. Bio sam polaskan što moje proučavanje folklora shvataju tako ozbiljno, pa sam učinio sve što je bilo u mojoj moći da omalovažim razuzdane, nejasne priče koje su nesporno iznikle iz starih seoskih sujeverja. Zabavljalo me je to što je više čak veoma obrazovanih osoba uporno tvrdilo kako se neka nit

neprimetne i izvitoperene istine možda provlačila kroz sve te glasine. Te priče su uglavnom stizale do mene putem novinskih isečaka; mada je jedna imala usmeni izvor i prepričao mi je jedan prijatelj na osnovu pisma koje je primio od svoje majke iz Hardvika u Vermontu. Sva ta svedočanstva su u suštini opisivala isto, mada je izgledalo kao da su u pitanju bila tri pojedinačna slučaja - jedan povezan sa rekom Vinuski kraj Montpilijera, drugi u vezi sa Vest Riverom u Vindamskom okrugu, iza Njufejna, dok se treći mogao locirati u okolinu reke Pasamsik u Kaledonijskom okrugu, iznad Lindondvila. Naravno, pominjani su i mnogi drugi, ali su se posle pažljivijeg razmatranja svi svodili na pomenuta tri. U svakom od ovih slučajeva ljudi sa sela su svedočili o tome kako su videli jedan ili više veoma bizarnih i uznemirujućih predmeta u uzburkanim vodama koje su se slivale sa nenastanjenih brda, a raširena je bila i sklonost da se takvi prizori povezuju sa iskonskim, poluzaboravljenim predanjima koja su starci za ovu priliku ponovo oživeli. Ono što su ljudi verovali da su videli bila su nekakva organska obličja sa kakvim se nikad pre toga nisu susreli. Naravno, reke su izbacile i mnoga ljudska tela na svoje obale u tim tragičnim danima, ali su oni koji su opisivali te čudnovate predmete bili sasvim ubeđeni da ta obličja nisu bila ljudskog porekla, uprkos nekim površnim sličnostima u veličini i izgledu. Niti su, po rečima očevidaca, to mogle biti bilo koje životinje koje inače obitavaju u Vermontu. Te stvari su bile pomalo ružičaste, dugačke oko metar i po, tela nalik na tela ljuskara, sa mnogobrojnim parovima leđnih peraja ili malenih krila sa plovnim kožicama, više parova člankovitih udova, kao i nekom vrstom uvijenog elipsoida prekrivenog mnoštvom kratkih antena, na mestu gde bismo očekivali da im se nalazi glava. Bilo je zaista neobično kako su se glasine iz različitih izvora detaljno poklapale, mada je to čuđenje moralo biti umanjeno činjenicom da su stare legende, koje su se nekad pripovedale širom ovog brdovitog kraja, donosile mračne i upečatljive slike što su sasvim sigurno uticale na maštu svih ovih svedoka. Zaključio sam da su ti očevici - a svi do jednog bili su prostodušni ljudi iz provincije - samo na trenutak ugledali neko izubijano i naduto telo čoveka ili domaće životinje u uzavreloj bujici, a onda bi dozvolili da poluzaboravljene bapske priče nakite te kukavne stvari fantastičnim osobinama. Drevni je folklor, iako maglovit, nejasan i poprilično zaboravljen među modernim naraštajima, imao veoma jedinstvenu narav i jasno je

odražavao uticaj još i starijih indijanskih predanja. Poznavao sam ih, mada nikada nisam bio u Vermontu, putem krajnje retke monografije Elija Davenporta, koja sadrži materijale prikupljene pre 1839. godine kroz kazivanja najstarijih ljudi u toj državi. Ta kazivanja se, štaviše, detaljno poklapaju sa pričama koje sam lično čuo od vremešnih seljana u planinama Nju Hempšira. Ukratko, legende su ukazivale na postojanje skrivene rase čudovišnih bića koja su vrebala u udaljenim planinskim krajevima - u dubokim šumama oko najviših vrhova, i u mračnim dolinama kroz koje su tekli potoci nepoznatih izvorišta. Ova stvorenja su se retko viđala, ali su se dokazi o njihovom prisustvu nalazili u svedočenjima onih koji bi se odvažili da krenu dalje no drugi uz padine izvesnih planina ili u neke duboke klance oštrih ivica koje su čak i vukovi izbegavali. Bilo je čudnih otisaka stopala ili kandži u blatu kraj potoka i na ogoljenim poljanama, neobičnih krugova od kamenja oko kojih je trava bila ugažena, a koji nisu delovali kao nešto što je priroda sama stvorila. Takođe, i nekih pećina sumnjive dubine na obroncima tih brda; pećina čiji su ulazi preprečeni stenama, na način koji uopšte nije izgledao slučajan, i sa više nego prosečnim brojem čudnovatih otisaka koji su vodili ka ulazu i od njega - ako se zaista mogao ispravno odrediti njihov smer. A najgore od svega, bilo je nekih stvari što su ih odvažni pustolovi ponekad viđali u smiraj dana, u najzabačenijim dolinama i u gustim, visokim šumama iznad granica uobičajenog planinarenja. Bilo bi malo manje neprijatno kada se sva svedočenja o ovim stvarima ne bi tako primetno slagala. Bilo kako bilo, skoro sve ove glasine imale su nekoliko zajedničkih tačaka; tvrdile su kako su ta stvorenja neka vrsta ogromnih, svetlocrvenih rakova sa nebrojenim parovima nogu i šišmišolikim krilima na sredini leđa. Ponekad bi hodali na svim nogama, a ponekad samo na zadnjem paru, koristeći ostale udove za prenos krupnih predmeta nepoznate namene. Jednom prilikom su primećeni u velikom broju, čitav odred gacao je kroz plitko rečno korito, u redovima po troje, očigledno u nekom disciplinovanom stroju. Jedan je primerak viđen kako leti - odrazio se noću sa ogoljenog vrha usamljenog brda i nestao u dubinama neba nakon što se, na trenutak, senka njegovih raširenih krila ocrtala naspram punog meseca. Sve u svemu, ova bića su izgleda bila sasvim zadovoljna time da izbegavaju ljudski rod; mada bi ih ljudi ponekad optuživali za nestanak pojedinih pustolovnih pojedinaca - naročito onih koji su izgradili svoje

kuće suviše blizu nekim dolinama, ili suviše visoko na izvesnim planinama. Mnoga su mesta postala poznata kao nepreporučljiva za naseljavanje i taj osećaj je ostajao dugo nakon što je stvarni razlog bio zaboravljen. Ljudi bi zadrhtali kad bi podigli pogled ka nekim obližnjim planinskim liticama, iako se nisu više sećali koliko je naseljenika tu nestalo i koliko je farmi spaljeno do zemlje, na nižim padinama tih mrgodnih, zelenih stražara. Mada su najstarije legende pripovedale kako su ta stvorenja kažnjavala samo one koji bi se drznuli da naruše njihovu osamu, neki kasniji izveštaji govorili su o njihovom zanimanju za ljude, kao i o pokušajima da uspostave tajne isturene položaje u svetu čoveka. Bilo je glasova o tajanstvenim tragovima kandži primećenim kraj prozora farmi u rana jutra, kao i o povremenim nestancima u oblastima koje su bile van pomenutih, očigledno nesigurnih područja. Osim toga, bilo je i nekih priča o zujavim glasovima koji su oponašali ljudske, a koji su se usamljenim putnicima na stazama u dubokim šumama obraćali sa iznenađujućim predlozima, kao i priča o deci izbezumljenoj od straha posle onoga što su videla i čula tamo gde se drevna šuma približavala granicama njihovih imanja. U poslednjim slojevima tih legendi - onim koji neposredno prethode nastanku sujeverja i odustajanju od bilo kakvog dodira sa prokaženim mestima - nalaze se i zaprepašćujuće napomene o pustinjacima i farmerima koji su živeli u udaljenim krajevima i koji su u nekom periodu svojih života pretrpeli neku užasnu psihičku promenu nakon čega su ih se ljudi klonili i šapatom ih pominjali kao smrtnike koji su se prodali čudnovatim stvorenjima. U jednom okrugu na severoistoku, negde oko 1800. godine, bilo je gotovo uobičajeno optuživati ekscentrične i omražene usamljenike da su saradnici ili predstavnici tih odvratnih biča. A što se tiče same njihove prirode - postojala je široka lepeza objašnjenja. Najčešći naziv koji se upotrebljavao za njih bio je „oni tamo” ili „oni drevni”, mada su i druga imena bila u prolaznoj ili lokalnoj upotrebi. Verovatno ih je većina puritanskih doseljenika bez mnogo razmišljanja svrstavala u đavolovo stado i koristila kao osnovu za svoje bogobojažljive teološke rasprave. Oni sa keltskim nasleđem u krvi - mahom oni škotsko-irskog porekla u Nju Hempširu, kao i njihovi srodnici koji su se nastanili u Vermontu zahvaljujući odobrenjima guvernera Ventvorta - neodređeno su ih povezivali sa zloćudnim vilama i „malim narodom” 1 iz močvara i starih utvrđenja, a štitili su se od njih bajalicama koje su se generacijama prenosile s kolena na

koleno. Ipak, Indijanci su imali najmaštovitije teorije. Iako su se legende razlikovale među pojedinim plemenima, postojao je jasan konsenzus oko najhitnijih pojedinosti - svi su se jednoglasno slagali da ta stvorenja ne potiču sa ovog sveta. Mitovi Penakuk plemena, koji su bili najdosledniji i najživopisniji, govorili su kako su Krilati stigli sa Velikog Medveda na nebu, i kako su imali rudnike u našim zemaljskim brdima iz kojih su uzimali neku vrstu kamena koja se nije mogla pronaći ni na jednom drugom svetu. Po tim mitovima, oni nisu živeli ovde, već su tek imali svoje ispostave i sa neizmernim tovarima kamena leteli su nazad ka severu, ka svojim zvezdama. Zlo su činili samo onim zemaljskim ljudima koji bi im se suviše približili ili koji su ih namerno uhodili. Životinje su ih se klonile instinktivno, a ne zato što su ih lovili. Oni nisu mogli da jedu ovozemaljske stvari i životinje, već su donosili sopstvenu hranu sa zvezda. Nije bilo pametno približavati im se, i ponekad se neki mlađi lovci koji bi se zaputili u njihova brda nikada ne bi vratili. Takođe nije bilo pametno slušati šta su šaputali u mraku, u šumi, glasovima koji su podsećali na zujanje pčela koje oponašaju ljudski govor. Znali su govore raznih ljudi - Penakuka, Hjurona, ljudi Pet naroda - ali izgleda da nisu imali vlastiti jezik ili im jednostavno nije bio potreban. Komunicirali su svojim glavama koje su menjale boju i tako prenosile najrazličitija značenja. Sve te legende, i belačke i indijanske, zamrle su naravno tokom devetnaestog veka, mada bi se s vremena na vreme slične priče ponovo razbuktale. Kada su se u Vermontu ustalili specifični način života i običaji, kada su putevi bili utvrđeni i naselja ustanovljena po unapred određenom planu, sećanja na strahove i izbegavana mesta koja su prvobitno odredili taj plan polako su bledela, pa čak i sećanje da su ti strahovi i mesta uopšte i postojali. Većina je jednostavno znala kako se neka brdovita područja smatraju nezdravim, beskorisnim i uopšteno govoreći nesretnim mestima za život, i da je obično bilo najpametnije držati se podalje od njih. U vremenu kada se kolotečina svakodnevnog života i ekonomskih interesa tako duboko urezala u dozvoljena mesta da niko nije osećao potrebu da zalazi van njih, ta ukleta brda ostala su napuštena više slučajno nego sa nekim posebnim razlogom. Osim za vreme lokalnih panika, samo su bake sklone čudesnim pričama i melanholični devedesetogodišnjaci ponekad šaptali o bićima koja su naseljavala ta brda, a čak su i takva šaputanja priznavala kako nema razloga da se plašimo tih stvari sada kada su se

navikli na prisustvo kuća i naselja, sada kada su ljudska bića ostavljala njihove teritorije na miru. O svemu tome sam odavno čitao, a nešto sam naučio i iz narodnih priča koje sam čuo u Nju Hempširu; stoga sam lako mogao da pretpostavim iz kakve su maštovite baštine iznikle te glasine koje su se pojavile sa poplavama. Dosta sam truda uložio da sve to objasnim svojim radoznalim prijateljima, a uveseljavala su me uporna nastojanja nekih svadljivih duša da ukažu na moguće tragove istine u tim svedočanstvima. Te su osobe pokušavale da istaknu kako su rane legende bile dosledne i jednobrazne, kao i da je, uzevši u obzir neistraženost vermontskog pobrđa, bilo naivno držati se neke dogme o tome šta tamo živi ili ne. Moja uveravanja da svi ti mitovi slede isti, dobro poznati obrazac koji se pojavljuje u svim delovima sveta i koji je određen ranim fazama imaginativnog razvoja koje uvek stvaraju istu vrstu zabluda takođe nisu uspevala da ih utišaju. Nije bilo svrhe objašnjavati takvim sagovornicima kako su se mitovi iz Vermonta jedva razlikovali u svojoj suštini od svih univerzalnih legendi koje su personifikovale prirodu i ispunjavale drevni svet šumskim božanstvima, gorskim vilama i satirima, koje su modernu Grčku naselile kalikancarima 2 i koje su neukrotivom Velsu i Irskoj podarile mračna šaputanja o čudnovatim skrivenim bićima, užasnim i malim, koja žive u pećinama i pod zemljom. Takođe nije bilo svrhe ukazivati na iznenađujuće slična verovanja plemena sa nepalskih planina o gnusnim Migoima i „užasnim snežnim ljudima” koji vrebaju među stenama i ledom himalajskih vrhova. Kada sam izneo ove dokaze, moji oponenti su ih okrenuli protiv mene tvrdeći kako to onda podrazumeva neke istorijske osnove tih drevnih priča i kako to ukazuje na postojanje neke čudne i drevne zemaljske vrste koju su pojava i napredak ljudskoga soja prognali u skrovite margine ovog sveta, a koja je sasvim moguće preživela, u malom broju, sve do relativno nedavnih vremena - a možda čak i do dana današnjeg. Što sam se više smejao takvim teorijama sve su ih se usrdnije moji tvrdoglavi prijatelji držali, dodajući da su i bez uplitanja legendi sva ta nedavna svedočenja jasna, dosledna, detaljna, kao i da su ispričana razborito i trezveno, i da se zato ne mogu zanemariti. Nekolicina najfanatičnijih zaluđenika otišla je toliko daleko da su ukazivali na moguća tumačenja drevnih indijanskih predanja koja su ovim neuhvatljivim bićima pripisivala nezemaljsko poreklo; citirali su ekstravagantne knjige Čarlsa Forta tvrdeći kako su putnici sa drugih

svetova i iz dalekog svemira često posećivali našu planetu. Ipak, većina ovih mojih suparnika bili su samo romantičari koji su uporno pokušavali da u stvarni život unesu sanjalački sjaj sveta neuhvatljivog „malog naroda” koje su proslavila sjajna dela strave i užasa Artura Makena. II Uzevši sve u obzir, bilo je jedino prirodno da ova pikantna debata napokon završi u štampi, u obliku pisama Arkamskom oglasniku, dok su neka od njih prenele i novine iz onih krajeva Vermonta iz kojih su priče o poplavama i pristizale. Rutlandski vesnik posvetio je pola stranice odlomcima iz obe strane prepiske, dok je Bretlborovski reformator u celosti preštampao jedan moj duži istorijski i mitološki pregled, uz prateće komentare, u „Besciljnom peru”, promišljenoj kolumni koja je podržavala i slagala se sa mojim skeptičnim zaključcima. Do proleća 1928. godine postao sam unekoliko poznata ličnost u Vermontu, i pored toga što moja noga nikad nije kročila u tu državu. A onda su počela da stižu složena i izazovna pisma Henrija Ejklija koja su na mene ostavila tako snažan utisak, i koja su me prvi i poslednji put odvela u taj očaravajući svet gusto obraslih zelenih litica i brojnih žuboravih šumskih potoka. Skoro sve što znam o Henriju Ventvortu Ejkliju saznao sam iz prepiske sa njegovim susedima i sinom jedincem iz Kalifornije, nakon mojih iskustava na njegovoj zabačenoj farmi. On je, kako sam kasnije saznao, bio poslednji izdanak svoje loze u tom kraju koji su smatrali svojom rodnom grudom, duge loze priznatih pravnika, činovnika i agronoma. U njemu je međutim ta porodična osobina skrenula sa praktičnih ka čisto akademskim interesovanjima, tako da je on prilježno izučavao matematiku, astronomiju, biologiju, antropologiju i folklor na Univerzitetu u Vermontu. Iako do tada nisam čuo za njega, a u našoj prepisci se nije previše bavio autobiografskim podacima, odmah sam uvideo da je bio karakteran, obrazovan i inteligentan, mada je u suštini bio usamljenik bez mnogo ovozemaljske sofisticiranosti. Uprkos neverovatnoj prirodi njegovih tvrdnji, nisam mogao a da ga

ne shvatam daleko ozbiljnije od drugih koji su osporavali moje stavove. U prvom redu, sama pojava - vidljiva i dodirljiva - o kojoj je tako groteskno raspravljao bila mu je fizički veoma bliska, a osim toga posedovao je neverovatnu spremnost da sve svoje zaključke neprestano dovodi u pitanje, kao pravi čovek od nauke. Nije imao nekih ličnih pretpostavki koje bi zagovarao i uvek bi se vodio onim što je smatrao jasnim dokazima. Naravno da sam u početku bio ubeđen da greši, ah sam ga cenio zbog toga što greši inteligentno i ni u jednome trenutku nisam pomislio da su njegove ideje imale neki drugi izvor do njega samog, bili to neki njegovi prijatelji, strah od pustih zelenih brda ili čak ludilo. Uvideo sam da u njemu ima toliko toga, i shvatao kako se ono o čemu mi je pisao sasvim sigurno dešava pod čudnim okolnostima koje zaslužuju dalje istraživanje, ma koliko to malo veze imalo sa fantastičnim uzrocima koje je on pominjao. Kasnije sam od njega primio i neke materijalne dokaze koji su sve to postavili u unekoliko drugačije i zaista zbunjujuće okvire. Ne mogu učiniti ništa bolje nego da, koliko god je to moguće, u celosti prenesem opširno pismo kojim mi se Ejkli prvi put obratio, a koje je bilo značajna prekretnica u mojoj ličnoj intelektualnoj istoriji. Ne posedujem više to pismo, ali se u moje sećanje urezala gotovo svaka reč te obimne poruke; i još jednom moram ponoviti koliko sam uveren u mentalno zdravlje njegovog autora. Evo, dakle, tog teksta - teksta koji je stigao do mene u vidu zbijenih škrabotina starinskog rukopisa nekoga ko se očigledno nije mnogo družio sa svetom tokom svog smirenog i učenog života. R.F.D.#2, 3 Taunsend, okrug Vindham, Vermont. 5. maj, 1928. g-din Albert N. Vilmart, Ulica Saltonstol 118, Arkam, Masačusets Poštovani gospodine, sa naročitim sam zanimanjem pročitao vaše pismo u Bretlborovskom reformatoru (od 23. aprila 1928) koje se bavi skorašnjim pričama o čudnim telima koja su viđena kako plutaju u našim nabujalim rekama prošle jeseni i kako se te priče poklapaju sa zanimljivim narodnim predanjima. Lako je videti zašto bi neko ko nije

iz ovih krajeva zauzeo takav stav, pa čak i zašto bi se „Besciljno pero” slagalo s vama. To je upravo stav koji zauzimaju obrazovane osobe, u Vermonta i van njega, a to je bio i moj lični stav dok sam bio mlad (sada imam 57 godina), pre nego što su me dalje studije, a naročito proučavanje Davenportove knjige, naveli da se upustim u istraživanja ovdašnjih brda, mesta koja se ovde obično izbegavaju. Ka takvim su me proučavanjima navele čudnovate drevne pripovesti koje sam slušao od starijih farmera, mahom neukih, iako sada poželim da sam sve to ostavio na miru. Mogao bih reći, uz svu skromnost, da mi oblast antropologije i folklora nije nimalo strana. Dosta sam toga naučio na koledžu i dobro sam upoznat sa radom klasičnih autoriteta kao što su Tejlor, Lobok, Frejzer, Katrfaž, Mari, Ozborn, Kit, Bule, G. Eliot Smit, i tako dalje. Za mene nije nikakva novost da su legende o skrivenim vrstama stare koliko i samo čovečanstvo. Pročitao sam vaša pisma, kao i ona koja se slažu s vašim mišljenjem, preštampana u Rutlandskom vesniku, tako da znam dokle je stigla vaša polemika u ovom trenutku. Ono što želim reći je da se plašim kako su vaši oponenti bliže istini nego vi, iako deluje kako je razum u potpunosti na vašoj strani. Oni su više u pravu nego što to i sami shvataju - jer oni se, naravno, drže samo teorija i nikako ne mogu znati ono što ja znam. Kada bih ja znao tako malo o ovoj temi, osećao bih da je potpuno neopravdano da verujem u to što oni veruju. Bio bih potpuno na vašoj strani. Možete primetiti kako mi je teško da pređem na stvar, verovatno upravo zato što se istinski plašim onoga što ću reći; ali suština je u tome da ja posedujem određene dokaze kako čudovišne stvari zaista žive u šumama na tim brdima gde niko ne zalazi. Nisam lično video te stvari koje su, kako izveštaji govore, plutale u rekama, ali sam zato video druge poput njih, u okolnostima kojih me je strah da ponovim. Video sam tragove stopala, a odnedavno te tragove primećujem bliže mom sopstvenom domu (živim na staroj farmi Ejklijevih, južno od Taunsend vilidža, na obroncima Mrke planine) nego što se usuđujem da priznam. A u šumi sam, na nekim mestima, čuo i glasove, koje ne želim ni počinjati da opisujem. Na jednom mestu sam ih čuo toliko puta da sam poneo fonograf sa diktafonskim priključkom i čist valjak - i pokušaću nekako da sredim da čujete snimak koji sam napravio. Puštao sam ga nekim starijim ljudima ovde, i jedan od glasova ih je gotovo sledio od straha zato što je podsećao na izvesni glas (onaj zujavi zvuk u šumi koji pominje

Davenport) o kom su im njihove bake pričale i oponašale ga. Znam šta većina ljudi misli o čoveku koji priča da „čuje glasove” - ali pre nego što izvučete neke zaključke samo poslušajte ovaj snimak i pitajte vremešnije ljude iz šumskih krajeva šta misle o njemu. Ako možete da ga objasnite, vrlo dobro; ali nešto mora biti iza toga. Ex nihilo nihil fit, znate već. Ipak, svrha mog obraćanja vama nije da otpočnem prepirku već da vam pružim neke podatke za koje mislim da će biti krajnje zanimljivi čoveku vaših sklonosti. Ovo je poverljivo. Javno ću biti na vašoj strani, jer imam osnova da zaključim kako za ljude nije dobro da previše znaju o ovome. Moja proučavanja su sada u potpunosti lična i ne bi mi palo na pamet da kažem nešto što bi privuklo pažnju drugih ljudi i ponukalo ih da posete mesta koja sam ja istraživao. Istina je - užasna istina - da postoje neljudska stvorenja koja nas sve vreme posmatraju, a njihove uhode su među nama i prikupljaju podatke. Od jednoga sam rđavog čoveka koji je, ako je bio duševno zdrav (kao što verujem da jeste) bio jedna od tih uhoda, doznao veći deo onoga što sada znam o svemu ovome. On je kasnije digao ruku na sebe, ali imam razloga da verujem kako nije bio jedini. Te stvari su sa druge planete, sposobne su da žive u međuzvezdanom prostoru i lete kroz njega uz pomoć svojih nezgrapnih, moćnih krila koja mogu da pruže otpor etru, ali su suviše teška za upravljanje da bi im bila korisna ovde na zemlji. Pričaću vam više o ovome kasnije, ako me ne otpišete odmah kao luđaka. Ovamo dolaze radi metala iz rudnika koji se protežu duboko ispod planina, a mislim i da znam odakle tačno dolaze. Oni nas neće povrediti ako ih ostavimo na miru, ali niko ne može ni da pretpostavi šta bi se desilo kada bismo postali suviše radoznali. Naravno, jedna dobra vojska bi mogla iskoreniti njihovu rudarsku naseobinu. Upravo toga se plaše. Ali kad bi se tako nešto dogodilo, još bi ih pristiglo na zemlju - i niko ne zna koliko. Oni bi lako mogli pokoriti celu našu planetu, ali to do sada nisu pokušavali jer nisu imali potrebe za tim. Oni bi radije ostavili sve kako jeste i ne bi se zamajavali time. Mislim da žele da me se reše zbog svega što sam otkrio. Postoji jedan veliki crni kamen sa nerazumljivim, napola izbledelim hijeroglifima koji sam pronašao u šumi na Raund Hilu, istočno odavde; i sve se promenilo nakon što sam ga odneo kući. Ako pomisle da previše znam možda će me ubiti ili će me odvesti sa zemlje tamo odakle oni dolaze. Oni povremeno odvode učene ljude, kako bi ostali

obavešteni o svemu što se dešava u ljudskom svetu. To me dovodi do drugog razloga ovog mog obraćanja - naime, apelovao bih na vas da stišate trenutnu debatu umesto da joj dajete još publiciteta. Ljudi moraju biti odvraćeni od tih brda, a da bismo to postigli ne bi trebalo da im dalje raspirujemo maštu. Nebo zna da već ima dovoljno opasnosti, sada kada su promoteri i agenti za nekretnine preplavili Vermont krdima vikendaša koji prete da zavladaju ovim divljim predelima i prekriju brda jeftinim letnjikovcima. Bilo bi mi drago da se naša prepiska nastavi i svakako ću pokušati da vam pošaljem fonografski snimak i crni kamen (koji je toliko trošan da se na fotografijama malo šta može videti) ekspresnom poštom, ako ste voljni. I kažem pokušati, zato što mislim da ta stvorenja imaju svoje načine kako da se umešaju u ovdašnje poslove. Ima neki mrgodni, podmukli momak po imenu Braun na jednoj farmi blizu sela, za koga mislim da je njihov špijun. Malo-pomalo pokušavaju da me odseku od našeg sveta zato što znam previše o njihovom. Prosto je neverovatno kako uspevaju da saznaju sve što ja radim. Ovo pismo možda ni neće stići do vas. Mislim da ću morati da napustim ove krajeve i odem u Kaliforniju da živim sa sinom u San Dijegu, ako se situacija ovde pogorša, mada mi neće biti lako da napustim mesto na kom sam odrastao, mesto na kom je moja porodica živela šest generacija. Takođe, ne znam da li bih se usudio da prodam nekome ovu kuću, sada kada su je stvorenja primetila. Izgleda da pokušavaju da povrate crni kamen i unište fonografski zapis, ali ako se ja pitam neću im to dozvoliti. Moji krupni policijski psi ih stalno drže na odstojanju, jer ih za sada ima malo i prilično se nespretno kreću. Kao što sam već napomenuo, krila im nisu od neke koristi za kratke razdaljine ovde na zemlji. Nadomak sam odgonetanja zapisa na kamenu - na veoma užasan način - a verujem da mi možete pomoći vašim poznavanjem folklora i dopuniti one delove koji mi nedostaju. Pretpostavljam da dobro poznajete one stravične mitove koji prethode pojavi čoveka na zemlji - cikluse o Jog Sototu i Ktuluu - koji se pominju u Nekronomikonu. Jednom prilikom sam imao tu knjigu u rukama, a čujem da postoji primerak u vašem koledžu koji se drži pod ključem. Za kraj, gospodine Vilmart, verujem da za obojicu može biti veoma korisno ako razmenimo nalaze naših istraživanja. Ne želim da vas izlažem nikakvoj opasnosti i pretpostavljam da bi valjalo da vam napomenem kako posedovanje kamena i snimka neće biti

najbezbednije; ali mislim da ćete vi naći da je svaki rizik opravdan zarad znanja. Odvešću se do Njufejna ih Bretlboroa i poslati ono što budete želeli da vam pošaljem, zato što više verujem tamošnjim poštanskim ispostavama. Moglo bi se reći da sada živim poprilično sam, pošto više ne mogu da držim ispomoć. Niko ne želi da ostane jer te stvari noću pokušavaju da se prišunjaju kući, a psi zbog toga neprestano laju. Drago mi je što nisam ušao u ovo tako duboko dok mi je supruga bila živa, jer znam da bi je to dovelo do ludila. Nadam se da vas ne uznemiravam bespotrebno, i da ćete odlučiti da mi odgovorite i nećete baciti ovo pismo u smeće, otpisavši ga kao trabunjanja jednog luđaka. Iskreno vaš, Henri V. Ejkli P. S. Izradiću nekoliko dodatnih kopija fotografija koje sam uslikao, a za koje verujem da će mi pomoći da vam dokažem neke pojedinosti kojih sam se dotakao. Stariji ljudi kažu za njih da su čudovišno istinite. Mogu vam ih poslati vrlo brzo, ukoliko ste zainteresovani. H.V.E. Teško mi je da opišem osećanje koje me je obuzelo kada sam po prvi put pročitao ovaj čudnovati spis. Po svemu sudeći, trebalo je da se ovakvim preterivanjima nasmejem glasnije nego daleko blažim teorijama koje su me ranije uveseljavale; pa ipak, nešto me je u ovome pismu navelo da ga primim sa paradoksalnom ozbiljnošću. Naravno, ni na trenutak nisam poverovao u neku skrivenu vrstu sa zvezda o kojoj je govorio moj korespondent; ali sam, posle ozbiljnih prvobitnih sumnji, počeo da se osećam čudnovato sigurnim u njegovu iskrenost i duševno zdravlje, kao i u to da se zaista suočio sa nekom stvarnom mada jedinstvenom i neprirodnom pojavom, koju je mogao da objasni samo na ovaj maštoviti način. Nije moglo biti onako kako je on mislio, razmišljao sam, ali je ipak, s druge strane, sasvim sigurno bilo vredno daljeg istraživanja. Delovao mi je bezrazložno uzbuđen i uplašen zbog nečega, mada je teško bilo pomisliti kako baš nikakvog razloga nije imao. Bio je veoma precizan i na neki način krajnje zdravorazuman - a, povrh svega, njegova priča se zbunjujuće slagala sa nekim drevnim mitovima - čak i sa najfantastičnijim indijanskim legendama. To da je zaista čuo neke uznemirujuće glasove u tim brdima, i da je zaista pronašao crni kamen koji je pominjao, bilo je sasvim moguće uprkos svim sumanutim zaključcima koje je izneo - zaključcima na koje

ga je možda naveo čovek za kog je tvrdio da je vanzemaljski špijun, a koji se kasnije ubio. Bilo je lako zaključiti kako je ovaj čovek bio potpuno lud, ali da je verovatno unutar svog ludila pratio neku površnu logiku, dovoljnu da naivnoga Ejklija - već otvorenog za takve teme nakon njegovog proučavanja narodnih običaja - navede da poveruje u njegovu priču. Što se tiče poslednjeg razvoja situacije - na osnovu njegove nesposobnosti da zadrži poslugu rekao bih da su Ejklijeve skromnije seoske komšije delile njegovo ubeđenje kako mu kuću u toku noći opsedaju neke jezovite stvari. A i psi su zaista lajali. A zatim bilo je tu i pitanje fonografskog snimka, za koji sam morao da verujem da ga je pribavio upravo onako kako je rekao. To je sigurno značilo nešto; bilo da su to bili zvuci životinja koji zvuče kao ljudi, ili govor nekog skrivenog, noćno-avetinjskog ljudskog bića koje je degradiralo na stadijum nekih primitivnih životinja. Misli su mi se vratile na crni kamen sa hijeroglifima i na razmatranja šta bi to moglo značiti. I šta je sa tim fotografijama koje je Ejkli pomenuo da će poslati, a koje su stariji ljudi smatrali tako ubedljivo užasnim? Dok sam ponovo čitao zbijeni rukopis osećao sam kao nikada pre toga da su moji lakoverni protivnici mogli na svojoj strani imati više nego što sam bio spreman da priznam. Posle svega, moglo se desiti da su u tim izbegavanim brdima živeli neki čudni ili možda nasledno izobličeni izgnanici, iako nikakvih čudovišta sa zvezda iz predanja nije bilo. I ako bi to bilo tako, onda ni pojava čudnih telesa u nabujalim potocima ne bi bila tako neverovatna. Da li je bilo suviše drsko pretpostaviti da su i stare legende i nedavni izveštaji imali iza sebe barem toliko istine? Ipak, još dok su mi se javljale te sumnje sramio sam se što ih je izazvao jedan tako fantastičan primer bizarnosti kakvo je bilo Ejklijevo pismo. Na kraju sam mu odgovorio, izrazivši uljudnu zainteresovanost i zatražio još pojedinosti. Njegov odgovor je stigao veoma brzo; sadržao je, u skladu sa obećanjem, nekoliko kodakovih snimaka prizora i predmeta koji su razjašnjavali ono o čemu je pisao. Prožeo me je čudan osećaj straha kada sam pogledao te slike, vadeći ih iz koverte, kao da se nalazim blizu nekih zabranjenih stvari. Iako većinom mutne i nejasne, bile su prokleto uverljive, a tu uverljivost pojačavala je činjenica da su to bile istinske fotografije - stvarna optička veza sa onim što su prikazivale, rezultat bezličnog procesa prenosa bez predrasuda, mogućnosti greške ili laži. Što sam ih duže posmatrao sve sam više uviđao kako moje

prihvatanje Ejklija i njegove priče sa ozbiljnošću nije bilo neopravdano. Izvesno je da su ove slike bile jasni dokazi da u brdima Vermonta ima nečega što je daleko izvan sveg našeg znanja i svih naših verovanja. Najgora od svih bila je slika otiska stopala - snimljena na nekoj pustoj visoravni, prikazivala je suncem obasjani komad blatnjavog zemljišta. To nije bila nikakva jeftina montaža, odmah sam video; oštro ocrtani kamenčići i vlati trave u vidnom polju davali su jasan osećaj razmere i nisu ostavljali mesta prepredenim dvostrukim ekspozicijama. Nazvao sam to „otiskom stopala” mada bi primerenije bilo „otisak kandže”. Čak mi je i sada teško da ga opišem osim što mogu reći da je užasavajuće podsećao na trag nekog raka, i da se smer kretanja nije mogao najjasnije odrediti. To nije bio veoma dubok niti svež otisak, ali je izgleda bio veličine prosečnog ljudskog stopala. Iz središnjeg jastučića su se u suprotnim pravcima pružali parovi nazubljenih hvataljki - ne baš najjasnije svrhe, ako je taj predmet zaista bio isključivo organ za kretanje. Sledeća fotografija - očigledno snimljena dužom ekspozicijom u dubokoj senci - prikazivala je ulaz u šumsku pećinu, sa okruglom, pravilnom stenom koja je bila navaljena na otvor. Na ogoljenom tlu ispred pećine mogla se razabrati gusta mreža isprepletenih čudnovatih tragova, a kada sam proučio sliku uz pomoć lupe, s nelagodom sam postao siguran da su ti tragovi isti kao na prethodnoj slici. Na trećoj fotografiji video se krug uspravnog kamenja koje je podsećalo na neke druidske građevine, na vrhu nekog brda u divljini. Oko tog tajanstvenog kruga trava je bila poprilično ugažena a zemlja utabana, mada nisam uspeo da razaznam nikakve tragove, čak ni sa lupom. Koliko je to mesto bilo zabačeno odmah mi je bilo jasno na osnovu pravog mora pustih planina koje su se u pozadini pružale u daljinu, ka maglovitom obzorju. Ipak, ako me je najviše uznemirila fotografija otiska, onda bih mogao reći da je najjači utisak ostavila slika velikog crnog kamena koji je pronašao u šumama Raund Hila. Ejkli ga je fotografisao na nečemu što je očigledno bio njegov radni sto, jer su se u pozadini mogli videti redovi knjiga i Miltonovo poprsje. Ta stvar je, kao što se i moglo pretpostaviti, bila uspravljena, okrenuta ka kameri svojom pomalo nepravilno zaobljenom stranicom koja je bila otprilike pola metra sa metar, ali je bilo skoro jezički nemoguće reći išta o površini ili uopšte o njenom obliku. Nisam mogao ni da nagađam kakvim su se to tuđinskim geometrijskim principima vodili kad su ga sekli; nikada pre toga nisam

video ništa što je bilo tako čudno i toliko nepogrešivo strano našem svetu. Uspeo sam da razaznam svega par hijeroglifa na površini, ali je i ono što sam video bilo dovoljno da me zaprepasti. Naravno, mogli su biti i lažni, jer nisam ja bio jedini koji je pročitao čudovišni i gnusni Nekronomikon ludoga Arapina Abdula Alhazreda; pa ipak, naježio sam se od glave do pete kada sam prepoznao izvesne ideograme koje sam u toku svojih proučavanja naučio da povezujem sa najjezovitijim i najbezbožnijim šaptajima o stvarima koje su na neki sumanuti način polupostojale čak i pre nego što su stvorene unutrašnje planete sunčevog sistema, uključujući tu i Zemlju. Od preostalih pet fotografija, tri su prikazivale močvaru i pobrđe, prizore na kojima su se verovatno videli tragovi skrivenih i nezdravih obitavališta. Na sledećoj se video neki čudni trag na tlu blizu Ejklijeve kuće, za koji je rekao da ga je fotografisao jednog jutra posle noći tokom koje su psi lajali žešće nego obično. Bila je veoma mutna i na osnovu nje se nije previše toga moglo zaključiti; ipak, trag je delovao đavolski slično onom otisku kandže snimljenom na pustoj visoravni. Poslednja je prikazivala samu Ejklijevu farmu - uredna bela kuća na sprat, sa tavanom, stara oko vek i četvrt, sa dobro održavanim travnjakom i kamenom stazom koja je vodila ka ukusno izrezbarenom džordžijanskom ulazu. Na travnjaku se nalazilo nekoliko veoma velikih policijskih pasa koji su se sklupčali kraj čoveka s prijatnim licem i kratko potkresanom sedom bradom, a za kog sam pretpostavio da je Ejkli lično - sam svoj fotograf, što se moglo zaključiti na osnovu toga što je u desnoj ruci držao cevčicom povezani prekidač. Sa slika sam prešao na glomazno, gusto ispisano pismo; i sledeća sam tri sata proveo zadubljen u ponore neizrecivih užasa. Ono što je Ejkli ranije pominjao samo u najširim crtama, sada je opisivao precizno i detaljno; navodio je duge transkripte glasova koje je noću čuo u šumi, podrobne opise čudovišnih ružičastih obličja koje je u sumrak krišom posmatrao u šipražju, na brdima, kao i užasni kosmički narativ izveden primenom raznovrsnih temeljnih naučnih znanja na beskrajne prošle razgovore sa ludim samozvanim špijunom koji se kasnije ubio. Našao sam se suočen sa imenima i izrazima koje sam čuo ranije u najgrozomornijim kontekstima - Jugot, Veliki Ktulu, Tsatuga, Jog Sotot, R’lijeh, Niarlatotep, Azatot, Hastur, Jian, Leng, jezero Hali, Betmura, Žuti znak, L’mur-Katulos, Bran i Magnum Inominandum - i bejah povučen unazad, kroz bezimene eone i nezamislive dimenzije u svetove drevnog, tuđinskog bića o kom je suludi autor Nekronomikona

samo nejasno nagađao. Ispričao mi je o provalijama prvobitnog života i o svim rukavcima koji su žuborili spuštajući se odatle; i naposletku, o malenim potočićima koji su se izdvojili iz jednog toka i neraskidivo se isprepletali sa sudbinama naše planete. Mozak mi je ključao, i tamo gde sam ranije pokušavao da sve objasnim, sada sam počinjao da verujem u najnenormalnija i najneverovatnija čuda. Mnoštvo ključnih dokaza koje me je preplavilo bilo je prokleto veliko; a Ejklijev smireni, naučni stav - stav koji je potpuno odvojen od poremećenog, od zanesenjačkog, od histeričnog, pa čak i od preterano spekulativnog - imao je strahovitog uticaja na moju misao i rasuđivanje. Kada sam odložio to neprijatno pismo mogao sam da razumem strahove koji su ga obuzimali i bio sam spreman da učinim sve kako bih odvratio druge ljude od tih divljih, ukletih brda. Čak i danas, kada je vreme ublažilo utisak i nateralo me da preispitam svoje iskustvo i užasne sumnje koje su me mučile, postoje neki delovi tog Ejklijevog pisma koje ne bih želeo da navodim, pa čak ni da ih uobličim kao reči na papiru. Skoro da mi je drago što su i to pismo i fonografski snimak i fotografije sada izgubljeni - a takođe bih želeo, iz razloga koje ću uskoro razjasniti, da ta nova planeta iza Neptuna nije bila otkrivena. Posle čitanja tog pisma moje javne rasprave o užasima u Vermontu su se trajno završile. Suparnički argumenti ostali su bez odgovora ili su odgovori odloženi uz maglovita obećanja, i konačno, cela polemika je usahnula i nestala. Tokom maja i juna bio sam u neprekidnoj prepisci sa Ejklijem; mada bi se s vremena na vreme neko pismo izgubilo, tako da smo onda morali da rekonstruišemo i s mukom prepisujemo velike delove izgubljenog teksta. Ono što smo, u suštini, pokušavali da uradimo, bilo je da uporedimo svoje beleške po pitanjima opskurnih mitoloških znanja i stignemo do neke jasnije veze vermontskih užasa sa uopštenom glavninom izvornih legendi iz celog sveta. Za početak, došli smo do zaključka kako su ova mračna stvorenja i pakleni himalajski Migoi pripadali istom soju otelovljenih košmara. Takođe, bilo je i veoma zanimljivih zooloških pretpostavki koje bih rado izneo profesoru Deksteru sa mog koledža da mi Ejkli nije izričito zabranio da ikome pominjem bilo šta vezano za ovu temu. Ako izgleda da sada kršim tu zabranu, to je samo zato što verujem kako je u ovom trenutku upozorenje o tim udaljenijim vermontskim brdima - kao i o himalajskim vrhovima koje odvažni istraživači sve češće osvajaju - daleko korisnije za javnu sigurnost nego što bi to bilo ćutanje. Jedan

određeni deo našeg rada bilo je dešifrovanje hijeroglifa na onom zloglasnom crnom kamenu - proces kojim bismo mogli doći u posed nekih tajnih znanja, dubljih i više zbunjujućih od bilo čega što je do sada bilo poznato čoveku. III Krajem juna stigao je i fonografski snimak - poslat iz Bretlboroa, pošto Ejkli nije bio rad da veruje severnijem ogranku pošte. Počeo je da biva sve obuzetiji osećajem kako ga neko uhodi, razdražen gubitkom nekolicine naših pisama, a pisao mi je opširno i o podmuklim delima izvesnih ljudi koje je smatrao oruđem i agentima tih skrivenih bića. Najviše je sumnjao na mrzovoljnog farmera po imenu Valter Braun, koji je živeo sam na zapuštenoj farmi nadomak duboke šume, a koga su često viđali kako besposličari po ulicama Bretlboroa, Belouz Folza, Njufejna i Južnog Londonderija, bez ikakvog razloga i naizgled potpuno bez cilja. Ejkli je bio ubeđen da je Braunov glas jedan od onih koje je čuo jednom prilikom u naročito gnusnom dijalogu; a drugom prilikom je pronašao otisak stopala ili kandže nadomak Braunove kuće koji je mogao imati veoma zlokobni značaj. Bio je iznenađujuće blizu nekim Braunovim tragovima - i bili su okrenuti jedan prema drugom. I tako, snimak je poslat iz Bretlboroa, gde se Ejkli, po zabačenim sporednim putevima pustoga Vermonta odvezao svojim fordom. U belešci koju je poslao uz paket priznao je kako se u početku plašio tih puteva i kako nije išao ni do Taunsenda po namirnice, izuzev po danu. Ne isplati se, stalno je ponavljao, znati previše, osim ako nisi veoma daleko od tih mirnih, pretećih brda. Planirao je da uskoro ode u Kaliforniju i živi tamo sa svojim sinom, mada mu je bilo teško da napusti mesto za koje su ga vezivale tolike uspomene i gde su živeli svi njegovi preci. Pažljivo sam prošao kroz sva objašnjenja koja su se nalazila u raznim Ejklijevim pismima pre nego što sam pustio snimak na mašini koju sam pozajmio iz administrativne zgrade koledža. Ovaj je zvučni zapis, objašnjavao je Ejkli, bio snimljen oko jedan sat noću, prvoga maja 1915. godine, blizu zatvorenog ulaza u pećinu tamo gde se šumovita zapadna padina Mrke planine uzdiže iz Lijeve močvare. Na

tom su se mestu iznimno često čuli neki neobični glasovi, i zato je tamo, bez ikakvih očekivanja, poneo fonograf i diktafonski priključak. Iz ranijih je iskustava znao kako bi to majsko veče - ta užasna noć Sabata iz tajnih evropskih legendi - verovatno moglo biti plodnije od bilo kog drugog datuma, i svakako se nije razočarao. Vredi doduše napomenuti kako na tom mestu nikada posle toga nije čuo glasove. Za razliku od većine glasova koji su se čuli u šumi, sadržaj ovoga snimka bio je kvaziritualni i uključivao je jedan jasno ljudski glas koji Ejkli nikad nije uspeo da nekome pripiše, a koji sasvim sigurno nije bio Braunov, već nekoga sa daleko ozbiljnijim obrazovanjem. Ipak, drugi glas je bio najveća zagonetka - jer to je bilo ono đavolsko zujanje koje ničega ljudskog u sebi nije imalo uprkos tome što je tim glasom izgovaran ljudski jezik, gramatički savršeno ispravan, sa školovanim akcentom. Fonograf i diktafonski priključak nisu od početka do kraja snimka radili podjednako dobro, što je bila velika šteta zato što je ritual koji se čuo bio udaljen i prigušen, tako da je govor snimljen samo delimično. Ejkli je priložio i transkript koji je sadržao ono što je on verovao da je izgovoreno, preko kog sam još jednom preleteo dok sam pripremao mašinu. Tekst je bio više mračno tajanstven nego otvoreno užasan, mada mu je znanje o njegovom poreklu i načinu na koji je pribavljen davalo sav dodatni užas koji su reći mogle da poseduju. Predstaviću ga ovde u potpunosti, koliko ga se sećam - a prilično sam siguran da ga se tačno sećam, ne samo zato što sam čitao transkript, već i zbog toga što sam mnogo puta preslušao ceo snimak. To nije nešto što bi se moglo lako zaboraviti! (neprepoznatljivi zvuci) (rafinirani muški, ljudski glas) ...koji je Gospodar Šuma, čak i... i darovi od ljudi sa Lenga... i od zdenaca noći do ponora kosmosa, i od ponora kosmosa do zdenaca noći, večna je slava Velikog Ktulua, i Tsatuge, i Njega čije se ime ne izgovara. Večna je Njihova slava, i nek izobilje bude za Crnoga Jarca iz Šuma. Ia! Šub Nigurat! Jarac sa Hiljadu Mladih! (zujavo oponašanje ljudskog glasa) Ia! Šub Nigurat! Crni Jarac iz Šuma sa Hiljadu Mladih! (ljudski glas)

I tako se zbilo da je Gospodar Šuma, nakon što je... sedam i devet, niz stepenice od oniksa... (po)časti Njemu u Ponoru, Azatotu, Njemu od Koga si naučio čude(sa)... na krilima noći s one strane kosmosa, s one strane... ka Onome čije je Jugot najmlađe čedo, koji odjekuje sam u crnome etru na ivici... (zujavi glas) ...idi među ljude i otkrij puteve tamošnje, koje će On u Ponoru poznati. Niarlatotepu, Moćnome Glasniku, sve se reći mora. I On će staviti lik čovečji, voštanu masku i odoru što skriva, i sići će sa sveta Sedam Sunaca da ismeje... (ljudski glas) (Niarl)atotep, Veliki Glasnik, nosilac nepoznate sreće Jugotu kroz ništavilo, Otac Miliona Miljenika, Onaj koji se Šunja među... (krajsnimka prekida govor) To su bile reči koje ću slušati kad pokrenem fonograf. Sa dozom iskrene strepnje povukao sam ručicu i začuo uvodno grebuckanje safirne igle a zatim mi je bilo drago što su prve tihe, iscepkane reči bile izgovorene ljudskim glasom - blagim, školovanim glasom, neodređenim bostonskim naglaskom, a koji sasvim izvesno nije poticao sa vermontskog pobrđa. I dok sam slušao to mučno i nejasno izlaganje uvideo sam da su reči identične sa Ejklijevim pažljivo pripremljenim transkriptom. Na snimku je pojao, tim blagim bostonskim glasom... „Ia! Šub Nigurat! Jarac sa Hiljadu Mladih!...” A onda sam začuo drugi glas. Do dana današnjeg zadrhtim kada se setim kako me je pogodio, iako sam bio pripremljen za njega Ejklijevim spisima. Oni kojima sam ga kasnije opisivao tvrdili su da u tome ne vide ništa drugo do jeftine podvale ili ludila, ali da su mogli sami čuti tu prokletinju ili pročitati moju obimnu prepisku s Ejklijem (naročito ono užasno, enciklopedijsko drugo pismo), znam da ne bi tako razmišljali. Na kraju krajeva, velika je šteta što sam poslušao Ejklija i što nisam pustio taj snimak i drugima - užasna je šteta i to što su sva njegova pisma sada izgubljena. Zbog mojih neposrednih utisaka o tim zvucima, i uz moje poznavanje pozadine i okolnosti koje su ih okruživale, za mene je taj glas bio nešto čudovišno. Čuo se odmah posle ljudskog glasa kojeg je pratio u ritualnom odgovoru, ali je u mojoj mašti to bio morbidni odjek koji je leteo preko neverovatnih ponora iz

nezamislivih, dalekih paklova. Prošlo je više od dve godine otkako sam poslednji put pustio taj bezbožni snimak, pa ipak i sada, kao i u svakom trenutku, i dalje mogu da čujem nejasno, paklensko zujanje isto kao i prvi put. „Ia! Šub Nigurat! Crni Jarac iz Šuma sa Hiljadu Mladih!” Iako taj glas nikad nije napustio moje uši, još uvek nisam sposoban da ga dovoljno dobro analiziram i valjano opišem. Podsećao je na zujanje nekog gnusnog džinovskog insekta koji je nespretno sklopljen da može artikulisati govor tuđinskih vrsta, mada sam savršeno siguran kako njegovi organi koji proizvode zvuk čak ni približno ne liče na govorni aparat čoveka, ili pak bilo koje životinje iz klase sisara. Bilo je nekih pojedinosti u boji glasa, opsegu i harmonijama koje su jasno postavljale ovaj fenomen daleko izvan sfere ljudskosti i zemaljskog života uopšte. Njegovo prvo, iznenadno pojavljivanje na snimku me je maltene ošamutilo i ostatak sam preslušao kroz neku zbunjenu izmaglicu. Kada sam čuo duži odlomak tog zujanja, u meni se naglo pojačao osećaj bezbožne večnosti koji me je obuzeo tokom ranijeg, kraćeg odlomka. Snimak se napokon završio, veoma naglo, za vreme neobično razgovetnog govora ljudskog, bostonskog glasa, ali sam ostao da sedim i tupo blenem dugo nakon što se mašina automatski zaustavila. Ne moram ni pominjati kako sam taj snimak puštao još mnogo, mnogo puta, niti sve svoje mukotrpne pokušaje da ga analiziram i u prepisci sa Ejklijem razjasnim. Bilo bi uzaludno i uznemirujuće ponavljati ovde sve do čega smo došli, ali mogu napomenuti kako smo se složili da smo pribavili materijal koji bi mogao objasniti izvorišta nekih od najodvratnijih praiskonskih običaja u tajanstvenim drevnim religijama čovečanstva. Takođe, bilo nam je jasno da postoje prastari i zamršeni savezi - između tih skrivenih, tuđinskih stvorenja i pojedinih pripadnika ljudske rase. Koliko su ti savezi bili ozbiljni i kakvi su danas u odnosu na prošle, nismo mogli čak ni da zamislimo, mada je svakako bilo mesta za neograničenu količinu užasavajućih nagađanja. Izgleda da je postojala neka grozna, nezapamćena veza u nekoliko određenih perioda između čoveka i neizrecivog beskraja. Bilo je nekih nagoveštaja da su te bogohulne grozote koje su se pojavile na Zemlji došle sa tamne planete Jugot, na ivici sunčevog sistema; ali to je bila samo gusto naseljena ispostava jedne grozne međuzvezdane vrste čije je krajnje stanište jamačno ležalo daleko izvan ajnštajnovskog prostorno-vremenskog kontinuuma ili van poznatog kosmosa uopšte.

U međuvremenu smo nastavili da raspravljamo o crnom kamenu i najboljem načinu da ga dopremimo u Arkam - Ejkli je smatrao kako nije bilo preporučljivo da ga posetim na samom mestu njegovih košmarnih proučavanja. Iz nekog razloga on se plašio da ga poveri bilo kom od uobičajenih ili očekivanih načina transporta. Njegova konačna zamisao bila je da ga prenese do Belouz Folza a zatim otpremi putem železničkog sistema korporacije „Boston i Mejn”, preko Kina, Vinčendona i Fičburga, iako je to iziskivalo vožnju po manje prometnim putevima koji su više vodili kroz pobrđe i šume nego glavni put ka Bretlborou. Pomenuo je kako je u blizini pošte u Bretlborou, kada je slao fonografski snimak, primetio jednog čoveka čije mu je ponašanje bilo daleko od umirujućeg. Taj čovek je bio iznenađujuće željan da priča sa službenicima, a onda se i ukrcao na voz kojim je snimak otpremljen. Ejkli mi je priznao kako nije bio u potpunosti spokojan sve dok nije od mene primio vest da je snimak bezbedno stigao. Negde u to vreme - bila je to druga sedmica jula - još jedno je moje pismo zagubljeno, što sam saznao iz uznemirenih Ejklijevih odgovora. Posle toga mi je rekao da mu više ne šaljem pisma u Taunsend, već da ih adresiram na glavnu poštu u Bretlborou; gde će on često odlaziti ili svojim kolima ili autobuskim prevozom koji je nedavno zamenio putničku liniju na sporoj lokalnoj železnici. Video sam da postaje napetiji jer je veoma detaljno opisivao sve češći lavež pasa u noćima bez mesečine i sveže tragove kandži koje je povremeno ujutro otkrivao na putu ili u blatu iza njegove farme. Jednom prilikom mi je pisao o čitavoj vojsci otisaka iscrtanoj u liniji koja je bila okrenuta ka istoj takvoj, zbijenoj i odlučnoj liniji psećih tragova, zajedno sa užasavajućim kodakovim snimkom koji je to i dokazivao. Bilo je to posle noći u kojoj su psi prevazišli sami sebe u lajanju i zavijanju. U sredu, 18. jula, rano izjutra sam primio telegram iz Belouz Folza u kom me Ejkli obaveštava kako je poslao crni kamen preko „Boston i Mejna”, vozom sa brojem 5508, koji je krenuo iz Belouz Folza u 12 15, po standardnom vremenu, i koji bi trebalo da stigne na Severnu stanicu u Bostonu u 16.12. Izračunao sam kako bi trebalo da stigne do Arkama najkasnije do sledećeg podneva, i u skladu s tim proveo celo prepodne tog četvrtka kod kuće da bih ga primio. Međutim, podne je došlo i prošlo, a pošiljke nije bilo, tako da sam telefonirao službi ekspresne pošte koja me je obavestila da nije pristigla nikakva pošiljka za mene. Nemir me je sve više obuzimao dok sam kao sledeći korak

pozvao bostonsku Severnu stanicu i bio ne baš previše iznenađen odgovorom da nikakve doznake za mene nije bilo. Voz sa brojem 5508 stigao je prethodnog dana, sa samo 35 minuta zakašnjenja, ali u njemu nije bilo paketa s mojom adresom. Predstavnik službe mi je ipak obećao kako će sprovesti zvaničnu pretragu, a taj dan sam završio poslavši Ejkliju telegram u kom sam mu u kratkim crtama objasnio situaciju. Već sledećeg poslepodneva je, hvale vrednom brzinom, stigao odgovor iz Bostona - predstavnik mi je telefonirao čim je saznao neke detalje. Izgleda da se železnički službenik iz voza broj 5508 sećao jednog događaja koji je mogao biti povezan sa mojim gubitkom - prepirke sa jednim čovekom veoma čudnog glasa, mršavog, riđeg i priprostog izgleda, koja se desila dok je voz čekao u Kinu, u Nju Hempširu, nešto iza jednog časa noću, po standardnom vremenu. Taj čovek je, ispričao je službenik, bio veoma uzbuđen povodom jedne teške kutije koju je navodno očekivao, ali koja nije bila na vozu niti joj je bilo pomena u službenim knjigama. Rekao je da se zove Stenli Adams i imao je tako čudnovato dubok i monoton glas da je službenik postao iznenađujuće pospan i zavrtelo mu se u glavi dok ga je slušao. Taj se službenik nije mogao tačno prisetiti kako se razgovor završio, ali se setio kako se sasvim rasanio tek kada je voz ponovo krenuo. Bostonski predstavnik je dodao da je dotični službenik bio proveren mlad čovek neupitne pouzdanosti i istinoljubivosti, koji već dugo radi za njih. Te večeri sam se zaputio ka Bostonu ne bih li lično popričao sa njim, nakon što sam dobio njegovo ime i adresu od kompanije. Bio je to srdačan, šarmantan momak, ali mi je ubrzo postalo jasno kako nije mogao ništa dodati priči koju sam već čuo. Začudo, nije bio siguran da bi uopšte prepoznao tog čudnovatog čoveka ako bi ga ponovo video. Shvativši da nema više ništa da mi saopšti, vratio sam se u Arkam i presedeo celu noć pišući pisma Ejkliju, poštanskoj kompaniji, policiji i predstavniku stanice u Kinu. Osećao sam da je taj čovek čudnoga glasa, koji je ostavio tako snažan uticaj na železničkog službenika, imao ključnu ulogu u ovim zlokobnim dešavanjima i nadao sam se da će mi uposlenici kinske stanice i dokumentacija telegrafske službe reći nešto više o njemu i o tome kako se zadesilo da se on pojavi upravo tamo i upravo tada. Ipak, moram priznati da moja istraživanja nisu urodila plodom. Čovek čudnoga glasa je primećen u blizini železničke stanice u Kinu ranog poslepodneva 18. jula, a jedan lokalni besposličar se nejasno

sećao i neke teške kutije koju je nosio sa sobom, ali je, sve u svemu, njegov identitet ostao nepoznat i niko ga nije video ni pre ni posle toga. Nije svraćao u telegrafsku službu, nije, koliko sam uspeo da saznam, primio nikakvu poruku, niti je bilo kakva poruka koja bi se mogla povezati sa prisustvom crnoga kamena na vozu broj 5508 stigla za bilo koga. Naravno, Ejkli mi se pridružio u istrazi, i čak je lično otišao u Kin da ispita ljude na stanici, ali je, što se toga ticalo, bio skloniji fatalizmu od mene. Čini mi se da je on shvatao gubitak kutije kao zloslutno i preteče ispunjenje neizbežne sudbine i nijednog trena nije polagao nikakve nade u njen ponovni pronalazak. Govorio je o nesumnjivim telepatskim i hipnotičkim moćima stvorenja sa planina i njihovih saveznika, a u jednom mi je pismu pomenuo i to da veruje kako se kamen i dalje nalazi na našoj planeti. Što se mene tiče, bio sam razjaren, jer sam osećao kako smo propustili priliku da preko tih drevnih, nejasnih hijeroglifa dođemo do nekih iznenađujućih, dubokih saznanja. To bi me verovatno i dalje grizlo iznutra da mi nedugo potom od Ejklija nije stiglo nekoliko pisama u kojima me je upozorio na sledeću etapu čitavog tog užasnog problema u brdima što je istog trena zaokupilo svu moju pažnju. IV Nepoznate sile, pisao je Ejkli drhtavim rukopisom, počele su da mu se približavaju sa sve većom rešenošću. Noćni lavež pasa bivao je sve strasniji u oblačnim noćima i noćima bez meseca a učestali su i napadi na njega po danu dok je putovao manje prometnim putevima. Drugog avgusta, uputivši se kolima ka selu, zatekao je deblo drveta postavljeno na putu, baš tamo gde je put prolazio kroz duboku šumu, a divljački lavež njegova dva velika psa mu je savršeno jasno poručivao šta ga je to sasvim izvesno vrebalo iz okoline. Šta bi se dogodilo da psi nisu bili sa njim, nije se usuđivao ni da zamisli - ali sada više nije nikuda izlazio bez barem dva primerka iz njegovog vernog i moćnog čopora. Još takvih iskustava na putu imao je šestog i sedmog avgusta: prvi put je metak okrznuo njegovo vozilo a kod drugog ga je lavež upozorio na đavolsko prisustvo u šumi. Petnaestog avgusta primio sam izbezumljeno pismo koje me je

veoma uznemirilo i zbog kog sam poželeo da Ejkli prestane sa svojom usamljeničkom uzdržljivošću i ćutanjem i pozove sile zakona u pomoć. Nešto se užasavajuće desilo u noći između dvanaestog i trinaestog - meci su fijukali svuda oko farme, i sledećeg je jutra od svojih dvanaest pasa tri zatekao ubijena. Na putu se nalazilo mnoštvo tragova kandži, a bili su tu i otisci stopala Valtera Brauna. Ejkli je pokušao da telefonira u Bretlboro kako bi nabavio još pasa, ali se linija prekinula pre nego što je uspeo da kaže bilo šta. Kasnije se odvezao kolima u Bretlboro i saznao da su radnici otkrili kako je glavni kabel bio glatko presečen tamo gde je prolazio kroz pusta brda severno od Njufejna. Zatim je krenuo kući sa četiri odlična nova psa i nekoliko sanduka municije za lovačku pušku. Pisao mi je u pošti u Bretlborou i pismo je stiglo do mene bez odlaganja. Moj stav prema svemu ovome je do tada brzo napuštao granice naučnog interesovanja i prelazio u ličnu zabrinutost. Plašio sam se za Ejklija, na njegovoj samotnoj, udaljenoj farmi, a donekle sam bio zabrinut i za sopstvenu bezbednost pošto sam sada bio već nesumnjivo povezan sa zagonetkom tih zloslutnih brda. Ta stvar se širila sve dalje. Da li će me uvući u sebe i zarobiti me? U odgovoru na to pismo nagovarao sam ga da potraži pomoć i napomenuo kako bih čak i ja mogao da uradim nešto povodom toga ako on ne bude hteo. Pisao sam mu o tome kako bih mogao da dođem u Vermont uprkos njegovim željama i pomognem mu u objašnjavanju svih okolnosti nadležnim vlastima. Međutim, kao odgovor primio sam samo kratki telegram iz Belouz Folza koji je glasio ovako: RAZUMEM VAŠ STAV ALI NE MOGU NIŠTA. NEMOJTE NIŠTA ČINITI JER ĆE TO SAMO ŠKODITI OBOJICI. SAČEKAJTE OBJAŠNJENJE. HENRI EKLI Ali situacija je postojano bivala sve složenija. Nakon što sam odgovorio na telegram primio sam drhtavu poruku od Ejklija u kojoj mi iznenađeno piše kako ne samo da on nije poslao nikakav telegram, već da nije ni primio moje prethodno pismo na koje je taj telegram direktan odgovor. Odmah se raspitao u Belouz Folzu gde su mu rekli kako je telegram poslao čudni riđokosi čovek sa neobično dubokim, monotonim glasom - više od toga nije uspeo da sazna. Službenik mu je pokazao originalni tekst ispisan olovkom, ali mu je rukopis bio potpuno nepoznat. Primetio je doduše kako mu je prezime bilo pogrešno napisano - nedostajalo je jedno slovo. Neki zaključci su se sami nametali, ali usred ove očigledne krize on nije zastao da ih dublje

promisli. Pisao mi je o daljem ubijanju njegovih pasa i o tome kako ih je ponovo nabavio još, kao i o razmeni puščane vatre koja je postala uobičajena za noći bez mesečine. Sada je među otiscima kandži oko farme i na putu redovno pronalazio Braunove tragove, kao i otiske stopala barem još jednog ili dva čoveka u potkovanoj obući. To nikako nije bilo dobro, priznao je Ejkli, i neće još dugo proći pre nego što bude prisiljen da ode u Kaliforniju kod sina, bez obzira na to da li će uspeti da proda staru farmu ili ne. Ipak, nije mu bilo lako da napusti jedino mesto na svetu koje je smatrao domom. Morao je da pokuša i izdrži još malo; možda je mogao nekako da uplaši i otera uljeze - naročito ako odustane od daljih pokušaja da prodre u njihove tajne. Odmah sam mu pisao i ponovio svoju ponudu da mu pomognem, pomenuvši još jednom kako bih mogao da dođem i pružim mu podršku pri uveravanju nadležnih vlasti da se nalazi u kobnoj opasnosti. U svom odgovoru Ejkli mi je zvučao manje sklon protivljenju tom planu nego što bi se moglo zaključiti iz njegovih ranijih stavova, ali je ipak pomenuo kako bi voleo da to odloži još neko vreme - koliko mu je trebalo da dovede vlastite poslove u red i pomiri se sa idejom da će napustiti svoje skoro nezdravo obožavano rodno mesto. Ljudi su podozrivo gledali na njegova proučavanja i teorije, i bilo bi bolje kada bi tiho otišao, bez izazivanja neke uznemirenost u kraju i bez stvaranja rasprostranjenih sumnji u njegovo mentalno zdravlje. Bilo mu je dosta, priznao je, ali je ipak želeo da pri odlasku sačuva dostojanstvo, ako je to bilo uopšte moguće. To pismo sam primio 28. avgusta, nakon čega sam mu uzvratio pokušavši da mu uputim što više ohrabrujućih reći. Izgleda da je moja podrška imala odjeka, pošto sam primetio da je Ejkli u svom odgovoru pomenuo manje napada. Ipak, nije bio sasvim optimističan i izrazio je verovanje da su se samo zbog perioda punog meseca stvorenja držala na odstojanju. Nadao se da neće biti mnogo oblačnih noći i neodređeno je pominjao kako će odsesti negde u Bretlborou kada mesec počne da kopni. Pisao sam mu ponovo i dalje ga bodrivši, ali je petog septembra stiglo njegovo novo pismo koje se očigledno mimoišlo sa mojim i na koje nisam mogao da dam tako optimističan odgovor. Verujem da je to pismo veoma značajno pa bi bilo najbolje da ga prenesem u celosti - najbolje što mogu, prisećajući se tog drhtavog rukopisa. U suštini je glasilo ovako:

Ponedeljak Dragi Vilmarte, prilično obeshrabrujući post skriptum mog poslednjeg pisma. Prošle noći bilo je veoma oblačno - mada bez kiše - i ni tračak mesečine nije se provukao. Postalo je iznimno loše i mislim da se kraj približava, uprkos svemu čemu sam se nadao. Posle ponoći nešto se spustilo na krov kuće i svi psi su pohrlili da vide šta je to. Čuo sam ih kako se bacaju i jurcaju unaokolo, a onda je jedan uspeo da se nekako prebaci na krov skočivši sa nešto nižeg ambara. Tamo je otpočela strahovita borba a zatim sam začuo grozomorno zujanje koje nikada neću zaboraviti. Osetio sam užasni smrad. Otprilike u isto vreme nekoliko metaka je uletelo kroz prozor skoro me okrznuvši. Mislim da se tada glavnina tih stvorenja približila kući kada su se psi podelili zbog onoga što se dešavalo na krovu. Šta je bilo tamo gore tada još nisam znao, ali sam sa zebnjom pomislio kako su se možda stvorenja izveštila u upotrebi svojih svemirskih krila. Pogasio sam sva svetla i kroz prozore počeo da češljam puščanom paljbom svuda oko kuće, gađajući taman toliko iznad zemlje da ne pogodim pse. To je izgleda bilo delotvorno i sve se posle toga smirilo, ali sam sutra ujutro zatekao velike lokve krvi u dvorištu, pored kojih su bile i lokve neke zelenkaste lepljive materije što je imala najgori miris koji sam ikada osetio. Popeo sam se na krov gde sam našao još te lepljive tvari. Pet mojih pasa je bilo ubijeno - plašim se da sam jednog ja pogodio nišaneći prenisko jer je bio pogođen metkom u leđa. Sada nameštam stakla koje je pucnjava razbila i spremam se da krenem za Bretlboro po još pasa. Pretpostavljam da ljudi u odgajalištu misle da sam lud. Poslaću ti još jedno pismo kasnije. Verujem da ću biti spreman da se preselim za nedelju ili dve, mada me ubija i sama pomisao na to. U žurbi Ejkli Ali to nije bilo jedino Ejklijevo pismo koje se mimoišlo s mojim. Sledećeg jutra - šestog septembra - stiglo je još jedno; ovoga puta to su bile izbezumljene škrabotine koje su me dovele na ivicu nerava i jednostavno nisam znao šta da uradim ili kažem. Još jednom, najbolje je da ga prenesem po sećanju, najtačnije što umem. Utorak

Oblaci se nisu razišli tako da opet nema meseca - mada je ionako već počeo da se smanjuje. Opremio bih kuću električnim žicama i nabavio reflektor ali znam da bi mi oni sekli kablove brže nego što bih mogao popraviti. Mislim da počinjem da gubim razum. Moguće je da je sve ono što sam ti pisao samo san ili proizvod ludila. I pre je bilo loše, ali ovo sada je jednostavno previše. Pričali su mi sinoć - pričali su onim prokletim zujavim glasom i rekli mi stvari koje se ne usuđujem da ti ponovim. Jasno sam ih čuo, i pored laveža pasa, a kad su ih psi nadglasali jedan ljudski glas im se pridružio. Ne mešaj se u ovo, Vilmarte - gore je nego što smo ikad pretpostavljali. Sada me jamačno neće pustiti da odem u Kaliforniju - oni žele da me odvedu živog, barem u teoretskom i psihološkom značenju te reči - ne samo na Jugot, već i dalje - daleko izvan galaksije, a verovatno i preko poslednjeg zakrivljenog ruba svemira. Rekao sam im da neću poći tamo gde oni žele, naročito ne na taj užasni način koji predlažu, ali plašim se da je to uzalud. Moje imanje je toliko udaljeno od svega da će uskoro početi da dolaze i po danu, a ne samo noću. Ubijeno mi je još šest pasa a dok sam danas vozio ka Bretlborou osećao sam čudno prisustvo na svim delovima puta koji prolaze kroz šumu. Pogrešio sam što sam ti slao onaj fonografski snimak i crni kamen. Najbolje bi bilo da odmah razbiješ snimak, dok ne bude prekasno. Poslaću ti još koju rečenicu sutra, ako i dalje budem ovde. Kad bih samo mogao da sredim da se moje knjige i stvari prenesu u Bretlboro gde bih negde odseo. Otrčao bih tamo bez ičega da mogu, ali me nešto u mom sopstvenom umu sprečava. Mogao bih da se iskradem u Bretlboro, ali se tamo osećam zatočeno, isto kao i kod svoje kuće. A nekako znam da ne bih stigao mnogo dalje čak ni kad bih sve ostavio i pokušao. Užasno je - nemoj se više uplitati u ovo. Tvoj, Ejkli Nisam uopšte spavao te noći nakon što sam primio ovo grozno pismo i bio sam potpuno zbunjen što se tiče Ejklijevog mentalnog zdravlja. Suština pisma je bila u celosti sumanuta, pa ipak je njegov način izražavanja - u svetlu svega što se do tada desilo - posedovao mračno snažan kvalitet uverljivosti. Nisam mu uzvratio, pomislivši kako bi bilo bolje da sačekam dok Ejkli ne bude imao vremena da odgovori na moje poslednje pismo. Taj odgovor je zaista i stigao

sledećeg dana, mada su nove činjenice sasvim zasenile sva ona pitanja koja su se nalazila u pismu na koje je ono, barem nominalno, trebalo da odgovori. Preneću ono čega se sećam iz njega, naškrabanog i umrljanog, pošto je očigledno bilo sastavljeno na brzinu i u očajanju. Sreda V... Primio sam tvoje pismo, ali nema više svrhe da raspravljamo o bilo čemu. Odustao sam od svega. Pitam se da li ću imati volje čak i da odbijam njihove napade. Ne mogu pobeći ni kad bih bio spreman da ostavim sve i jednostavno jurnem. Uhvatili bi me. Juče mi je stiglo pismo od njih - poštar ga je doneo dok sam bio u Bretlborou. Otkucano je i poslato iz Belouz Folza. U njemu kažu šta žele da urade sa mnom - i to ne mogu da ti ponovim. Čuvaj se! Razbij onaj snimak. Oblačne noći se nastavljaju i mesec je sve manji. Voleo bih da se usudim i potražim pomoć - to bi mi možda okrepilo volju - ali bi me svako ko bi došao ovamo sigurno nazvao ludim, osim ako ne bih imao neke dokaze. Ne mogu samo tako zvati nekog da dođe bez razloga - a i inače sam prekinuo veze sa svima i to je tako već godinama. Ali nisam ti još ni rekao ono najgore, Vilmarte. Pripremi se, jer ćeš se zaprepastiti. Moraš znati da ti govorim istinu. U pitanju je sledeće - video sam i dodirnuo jednu od tih stvari ili neki njen deo. O bože, kako je grozno! Bilo je mrtvo, razume se. Našao sam ga kod jednog od pasa, jutros, kraj štenare. Pokušao sam da ga sačuvam kako bih mogao da dokažem i drugima sve ovo, pa sam ga pohranio u šupu s drvima, ali je sve isparilo za nekoliko sati. Ništa nije ostalo. Seti se, sve one stvari u rekama ljudi su viđali samo prvoga jutra nakon poplava. A evo i najgoreg. Pokušao sam da ga fotografišem za tebe, ali kada sam razvio film na slici se nije videlo ništa osim šupe. Od čega li su napravljena ta bića? Video sam ga i dodirnuo, i znam dobro da sva ona ostavljaju tragove. Sasvim se sigurno sastoje od materije - ali kakve? Njihov oblik ne može se opisati. Izgledalo je kao ogromni rak sa mnogo piramidalnih mesnatih prstenova ili petlji nekakve debele, vlaknaste materije prekrivene pipcima tamo gde bi se čoveku nalazila glava. Ona zelena lepljiva tvar im je krv ili neki telesni sok. I svakim minutom ih je sve više na našoj planeti. Valter Braun je nestao - niko ga nije video da se skita svojim uobičajenim ćoškovima po selu. Sigurno sam ga pogodio u onoj

pucnjavi, a stvorenja se uvek potrude da odnesu svoje mrtve i ranjene. Danas poslepodne otišao sam do grada bez ikakvih teškoća, ali plašim se da su počeli da se uzdržavaju samo zato što već znaju šta će sa mnom. Pišem u pošti u Bretlborou. Ovo bi moglo biti zbogom - ako jeste, piši mom sinu Džordžu Gudinafu Ejkliju, ulica Plezent br. 176, San Dijego, Kalifornija, ali nipošto nemoj dolaziti ovamo. Piši dečku ako ne čuješ ništa od mene za nedelju dana, i prati vesti u štampi. Odigraću sada svoja poslednja dva aduta - ako mi bude ostalo volje i snage. Prvo ću na stvorenjima isprobati otrovni gas (imam odgovarajuće hemikalije a napravio sam i maske za sebe i za pse) a onda ako to ne uspe, reći ću šerifu. Mogu me zatvoriti i u ludnicu ako hoće - to će biti bolje nego ono što bi mi ta stvorenja uradila. Mogu im obratiti pažnju na tragove koji su svuda oko kuće - jesu nejasni, ali nalazim ih svako jutro. Pretpostavljam, ipak, da policija može reći da sam ih ja nekako napravio, jer svi misle da sam neki čudan lik. Moram pokušati da izvedem nekako da policajac provede noć ovde i sam se uveri - mada bi stvorenja to verovatno doznala i uzdržala se od napada. Seku mi žice svaki put kada pokušam noću da telefoniram - monteri smatraju da je to veoma čudno, a možda bi i svedočili u moju korist, ako ne misle da ih ja sam sečem. Već nedelju dana nisam ni pokušao da ih popravim. Mogao bih naći neke neuke ljude da posvedoče u moju korist i potvrde koliko su svi ti užasi stvarni, ali njih inače svi ismevaju, a i već dugo izbegavaju moje imanje pa ne znaju za nedavna dešavanja. Ne bih mogao naterati iznemogle farmere da na kilometar priđu mojoj farmi, čak ni kad bih im platio. Poštar čuje šta pričaju i onda me zadirkuje - bože! Kada bih se samo usudio da mu kažem šta je zapravo istina! Mislim da ću pokušati da mu skrenem pažnju na otiske, mada on dolazi posle podne kada je većina otisaka već nestala. Kada bih pokušao da ih sačuvam, tako što bih stavio neku kutiju preko njih, on bi sigurno pomislio da su lažni ili da je to neka šala. Voleo bih da nisam postao takav usamljenik, jer sada skoro više niko ne svraća kao nekad. Samo sam se neukim ljudima usudio pokazati crni kamen i kodakove slike, ili im pustiti fonografski snimak. Ostali bi rekli da sam sve to lažirao ili bi mi se smejali. Mada možda ipak pokušam da pokažem nekom fotografije. Na njima su jasno zabeleženi otisci kandži, iako je nemoguće fotografisati stvorenja koja su ih napravila. Prava je šteta što niko nije video tu stvar jutros, pre nego što je u nepovrat nestala!

Ali ne znam više ni da li me je briga. Posle svega kroz šta sam prošao, ludnica je podjednako dobro mesto za boravak kao i bilo koje drugo. Lekari mi mogu pomoći u odluci da napustim ovo imanje, a to je jedino što me može spasti. Piši mom sinu Džordžu ako uskoro ne bude glasa od mene. Zbogom, razbij onaj snimak i nemoj se uplitati u ovo. Tvoj, Ejkli Iskreno, ovo pismo me je bacilo u najdublje ponore užasa. Nisam znao kako da mu odgovorim, ali sam ipak naškrabao par nepovezanih reći saveta i ohrabrenja i poslao ih preporučenom poštom. Sećam se kako sam ga nagovarao da se odmah preseli u Bretlboro i potraži zaštitu vlasti, dodavši da bih mogao doći u taj grad i uz pomoć fonografskog snimka uveriti sud u njegovo mentalno zdravlje. Takođe mislim da sam napisao kako je došlo vreme da se opšta javnost obavesti o ovoj opasnosti. Mora se istaći da sam u tom prelomnom trenutku bio potpuno uveren kako je sve što je Ejkli rekao i tvrdio bilo istinito, mada sam smatrao kako njegov neuspeh da fotografiše mrtvo čudovište nije uslovljen krivljenjem prirodnih zakona, već nekom Ejklijevom greškom koju je načinio u brzini i uzbuđenju. V Očigledno se mimoišavši sa mojom nesuvislom porukom, u subotnje popodne osmoga septembra, stiglo mi je iznenađujuće drugačije, umirujuće pismo, uredno otkucano na novoj pisaćoj mašini; to čudnovato pismo, puno uveravanja i poziva, sasvim je sigurno označilo potpuni preokret u celoj ovoj košmarnoj drami osamljenih brda. I ovaj put ću preneti njegov sadržaj iz sećanja - i pokušaću, iz posebnih razloga, da sačuvam što više njegov izvorni stil pisanja. Sudeći po žigu poslato je iz Belouz Folza, a potpis je, kao i čitavo pismo, bio otkucan na mašini, što se često sreće kod početnika u kucanju. Ipak, sam tekst je bio bez ijedne greške, začuđujuće za novajliju, tako da sam zaključio da je Ejkli sigurno posedovao mašinu i ranije - možda u koledžu. Naravno da se može reći kako me je to pismo umirilo, pa ipak,

ispod tog olakšanja ležao je jedan dublji sloj nespokoja. Ako je Ejkli bio normalan dok je prolazio kroz one užase, da li je i sada bio normalan, kada se izbavio? I ta nekakva „unapređena veza” koju je pominjao... šta je to bilo? Sve je ukazivalo na radikalnu pramenu u odnosu na Ejklijeve ranije stavove! Ali evo i teksta samog, pažljivo sam ga zapisao na osnovu sećanja, na koje sam veoma ponosan. Taunsend, Vermont Četvrtak, 6. sept. 1928. Dragi moj Vilmarte, veliko mi zadovoljstvo pričinjava to što mogu da te umirim po pitanju svih onih blesavih stvari koje sam ti ranije pisao. Kad kažem „blesavo” pri tome mislim na moje kojekakve strahove, ali ne i na opise izvesnih fenomena. Ti fenomeni su stvarni i veoma važni; moja je greška bila to što sam prema njima zauzeo nepravilan stav. Mislim da sam već pomenuo kako su moji čudni posetioci počinjali da komuniciraju sa mnom i da pokušavaju takvu komunikaciju. Sinoć je ova razmena govora postala zaista stvarna. Kao odgovor na izvesne signale pustio sam u kuću glasnika onih koji su bili napolju - ljudsko biće, da odmah napomenem. Ispričao mi je toliko toga što ni ti ni ja nismo mogli ni da zamislimo i jasno mi pokazao da smo ih potpuno pogrešno procenili, kao i da uopšte nismo ispravno protumačili zašto su Onostrani održavali tajnu koloniju na ovoj planeti. Izgleda da su sve one zle legende o tome šta su nudili ljudima, i o njihovim planovima u vezi sa zemljom u celosti proizvod pogrešnog shvatanja alegorijskog jezika - jezika koji su, naravno, oblikovali kulturni milje i način razmišljanja potpuno drugačiji od bilo čega što bismo mogli i da zamislimo. Moje lične pretpostavke, i to slobodno priznajem, bile su pogrešne isto koliko i nagađanja nepismenih farmera i domorodačkih divljaka. Ono što sam mislio da je morbidno, sramotno i skaredno u stvari je hvale vredno, inspirativno i poučno, pa čak i veličanstveno - moje ranije mišljenje bilo je samo primer ispoljavanja večite ljudske tendencije da mrzi, plaši se i beži od svega što je suštinski različito. Sada se kajem zbog svega što sam nažao učinio ovim tuđinskim, neverovatnim bićima tokom naših noćnih okršaja. Da sam samo odmah pristao da mirno i razložno razgovaramo! Ipak, oni mi nisu to uzeli za zlo, zato što su im emocije veoma drugačije ustrojene od naših.

Njihova je nesreća što su za svoje ljudske saveznike u Vermontu izabrali neke veoma inferiorne primerke - pokojnoga Valtera Brauna, na primer. Zbog njega sam najviše i razvio svoje predrasude prema njima. Istina je da oni nikada nisu namerno naškodili ljudima, već ih je često upravo naša vrsta pogrešno optuživala i uhodila. Postoji čitav jedan tajni kult zlih ljudi (neko sa tvojim poznavanjem mističnog će me razumeti ako ih povežem sa Hasturom i Žutim znakom) sa jedinim ciljem da ih pronalaze i napadaju u ime čudovišnih sila iz drugih dimenzija. I zbog tih su neprijatelja - a ne zbog običnog čovečanstva - morali da uvedu tako drastične mere predostrožnosti. Uzgred, doznao sam da mnoga naša nestala pisma nisu ukrali Onostrani već uhode ovog opakog kulta. Sve što Onostrani žele čoveku je mir i neugnjetavanje i unapređenu intelektualnu vezu. Ovo poslednje je apsolutno neophodno sada kada naši izumi i naprave proširuju naše znanje i opseg kretanja, zbog čega je Onostranima sve teže da svoje neophodne ispostave na ovoj planeti drže u tajnosti. Ovi tuđinci žele da bolje upoznaju ljudsku vrstu i da pojedine filozofske i naučne prvake nauče više o svojoj. Posle takve razmene znanja sve opasnosti će nestati i biće uspostavljen zadovoljavajući modus vivendi. Van pameti je svaka pomisao da postoje nekakvi pokušaji da se ljudska vrsta porobi ilisvrgne. Za početak ove unapređene veze Onostrani su prirodno izabrali mene - čije je znanje o njima već sada značajno - za svog primarnog tumača na zemlji. Mnogo toga mi je rečeno sinoć - činjenice od čudesne važnosti koje otvaraju nove vidike - a još toga će mi naknadno biti preneto, u usmenom i pisanom obliku. Još uvek me nisu pozvali da otputujem tamo napolje, mada verujem da ću poželeti da to uradim kasnije - upotrebivši naročita sredstva i prevazišavši sve što smo do sada navikli da smatramo za ono što čoveka čini čovekom. Moje imanje više neće biti pod opsadom. Sve se vratilo u normalno stanje i psi nemaju dalju svrhu. Umesto užasa dobio sam nepresušni izvor znanja i duhovnu pustolovinu kakvu je malo smrtnika iskusilo. Onostrana bića su verovatno najčudesnije organske stvari u prostor-vremenu, a možda i izvan njega, deo kosmičke rase od koje su svi drugi oblici života samo izopačena odstupanja. Oni su više biljke nego životinje, ako uopšte možemo primenjivati te termine kada je u pitanju ono od čega su sačinjeni, a struktura im je donekle fungoidna; iako ih prisustvo supstance slične hlorofilu i jedinstvenog sistema za varenje jasno odvaja od porodice kormofitskih gljiva. Zaista, oni su

sačinjeni od neke vrste materije koja je potpuno strana našem delu kosmosa - materije u kojoj elektroni trepere na sasvim drugačijim frekvencijama. Upravo se zato ova bića ne mogu uhvatiti običnim filmskim kamerama niti na fotografskim pločama kakve se koriste u nama poznatom univerzumu, mada ih naše oči mogu videti. Doduše, uz odgovarajuće znanje, vešt hemičar bi mogao napraviti fotografsku emulziju koja bi uspela da ih snimi. Njihov rod jedini je koji u svom punom telesnom obliku poseduje sposobnost prelaženja ledenog, bezvazdušnog ponora među zvezdama, mada neke od njihovih varijacija to ne mogu postići bez mehaničke pomoći ili čudnovatih hirurških intervencija. Svega nekoliko vrsta ima krila otporna na etar, kakva su karakteristična za vermontsku podvrstu. Oni koji naseljavaju neke zabačene planinske vrhove Starog sveta stigli su na druge načine. Njihova spoljašnja sličnost sa životinjskim svetom i sa građom koju poimamo kao materijalnu, nije pitanje srodnosti već paralelne evolucije. Kapacitet njihovog mozga prevazilazi sve postojeće oblike života, mada krilati tip iz našega pobrđa ni u kom slučaju nije najrazvijeniji. Uobičajeni način komunikacije im je telepatija, iako poseduju i rudimentarne govorne organe koji, nakon lakše operacije (jer im je hirurško umeće neverovatno razvijeno i maltene svakodnevna rutina) mogu da približno podražavaju govor onih organizama koji i dalje koriste govor. Njihovo najbliže glavno prebivalište je još uvek neotkrivena i skoro potpuno tamna planeta na samom rubu Sunčevog sistema - iza Neptuna, deveta po udaljenosti od Sunca. To je, kao što smo i zaključili, objekat koji se pominje pod imenom „Jugot” u nekim drevnim i zabranjenim spisima, a on će uskoro biti poprište neobičnog fokusiranja misli na naš svet u pokušaju da se uspostavi mentalna veza. Ne bih se iznenadio ako astronomi postanu dovoljno osetljivi na ove misaone struje da otkriju Jugot onda kada Onostrani to budu želeli. Ali Jugot je, naravno, samo jedan stepenik. Najveći deo njihove populacije naseljava čudnovato organizovane ponore u potpunosti van domašaja ljudske imaginacije. Ova kapljica prostor-vremena koju smatramo za celokupnost sveg kosmičkog postojanja samo je jedan atom u istinskom beskraju, koji je njihov. I u jednom će trenutku meni od tog beskraja postati dostupno onoliko koliko god ljudski mozak može da pojmi, što je, otkako ljudski rod postoji, pre mene imalo priliku da iskusi ne više od pedesetak ljudi.

Verovatno će ti isprva ovo zvučati kao trabunjanje, Vilmarte, ali ćeš vremenom razumeti na kakvu sam neopisivu priliku naleteo. Želim da ti učestvuješ u tome što je više moguće, i upravo ti zbog toga moram ispričati još hiljadu stvari koje ne mogu da zapišem. Ranije sam te upozoravao da mi ne dolaziš u posetu. Sada, kada je sve sigurno, zadovoljstvo mi je da povučem to upozorenje i uputim ti poziv. Možeš li doputovati ovamo pre nego što ti počnu predavanja? Bilo bi zaista prekrasno kada bi mogao. Ponesi fonografski snimak i sva pisma koja sam ti poslao da ih ponovo proučimo - biće nam potrebno sve kako bismo zajedno sastavili čitavu ovu veličanstvenu priču. Možeš poneti i kodakove snimke takođe, jer izgleda da sam u svem ovom skorašnjem uzbuđenju negde zaturio svoje primerke, kao i negative. Ali kakvo samo bogatstvo činjenica imam da dodam svim ovim materijalima za proučavanje i ispitivanje - i kakav čudesan aparat imam da priložim povrh svega! Ne oklevaj - sada sam slobodan od špijunaže i nećeš se susresti ni sa čim neprirodnim ili uznemiravajućim. Ti samo dođi, a moja će te kola sačekati na stanici u Bretlborou - pripremi se da ostaneš što duže i očekuj mnoge večeri razgovora o temama izvan granica ljudskog poimanja. Naravno, nemoj ovo pominjati nikome - ovo ne sme stići do slučajne publike. Železnička veza sa Bretlborom nije loša - u Bostonu možeš pribaviti red vožnje. Uzmi B&M do Grinfilda, a tamo možeš da presedneš za taj kratki ostatak puta. Predlažem ti vrlo zgodni polazak u 16.10, standardni iz Bostona. Njime stižeš u Grinfild u 7.35, a u 9.19 kreće voz koji stiže u Bretlboro u 10.01. To važi radnim danima. Samo mi javi datum i urediću da ti moja kola budu na raspolaganju na stanici. Oprosti što pišem ovo pismo na mašini, ali mi je odnedavno rukopis postao suviše drhtav, kao što si već video, i ne osećam se sposobnim za duga pisma. Juče sam u Bretlborou nabavio novu koronu - za sada radi veoma dobro. Čekam tvoj odgovor i nadam se da ću te uskoro videti, sa fonografskim zapisom i svim mojim pismima... i sa kodakovim snimcima... Tvoj, u iščekivanju, Henri V. Ejkli prima: G-DIN ALBERT N. VILMART UNIVERZITET MISKATONIK

ARKAM, MASAČUSETS Teško da mogu opisati složenost mojih osećanja pri čitanju, ponovnom čitanju i razmišljanju o ovom čudnom i neočekivanom pismu. Rekao sam već da mi je laknulo i da mi je istovremeno postalo nelagodno, ali to samo grubo opisuje sve nijanse različitih i uglavnom podsvesnih osećanja u kojima su olakšanje i nespokoj bili nerazdvojivi. Za početak, ovo je bilo tako radikalno suprotno celom nizu užasa koji su mu prethodili - promena raspoloženja iz ogoljenog užasa u opušteno prihvatanje pa čak i oduševljenje bila je tako neočekivana, iznenadna i potpuna! Nije mi bilo lako da poverujem kako se za samo jedan dan baš toliko može promeniti psihičko stanje nekoga ko mi je u sredu napisao ono poslednje izbezumljeno pismo - kakva god da mu je umirujuća otkrića taj dan doneo do kraja. Na trenutke me je osećaj sukobljenih stvarnosti navodio da se upitam nije li čitava ta drama o fantastičnim silama koju sam izdaleka pratio bila neka vrsta poluizmišljenog sna koji se najvećim delom odvijao u mom sopstvenom umu. Onda sam se setio fonografskog snimka i ustuknuo, u još većoj pometnji. Pismo je bilo toliko različito od svega što sam uopšte mogao da očekujem! Dok sam razmatrao svoje utiske, uvideo sam da se sastojalo od dva jasno odvojena dela. Kao prvo, ako pretpostavimo da je Ejkli bio mentalno zdrav ranije, te da je i dalje mentalno zdrav, onda je pomenuti preokret u samim okolnostima situacije bio veoma naprasan i maltene nezamisliv. A kao drugo, promena u Ejklijevom ponašanju, stavovima i jeziku bila je daleko izvan granica predvidivog, pa čak i normalnog. Kao da je čitava njegova ličnost pretrpela neku podmuklu promenu - promenu tako temeljnu da su se te dve njegove strane teško mogle pomiriti ako pretpostavimo da su obe podjednako razumne. Izbor reči, stil pisanja - sve je bilo jedva primetno različito. Sa mojim akademski istančanim osećaj em za stil proze mogao sam da uočim duboke razlike u njegovim najčešćim reakcijama i u ritmu njegovih odgovora. Sasvim je izvesno da emocionalna kataklizma ili otkrovenje koje može izazvati takav radikalni preokret zaista mora biti ekstremno! Pa ipak, na neki način mi je ovo pismo i dalje izgledalo kao sasvim svojstveno Ejkliju. Ista ona stara žudnja za beskrajem - ista ona učenjačka ljubopitljivost. I ni na trenutak - a naročito ne duže - nisam mogao da poverujem u ideju krivotvorenosti ili zlonamernog podmetanja. Zar nije upravo njegov poziv - ta spremnost da mi dozvoli

da se lično uverim u istinitost pisma - dokazivao njegovu autentičnost? Nisam spavao te subotnje večeri, već sam sedeo i razmišljao o svim senkama i svim čudima što su se nazirala iza pisma koje sam primio. Moj je um, i dalje bolan od strelovitog ređanja nakaznih poimanja s kojima se susretao poslednja četiri meseca, radio na ovoj uzbudljivoj novopridošloj građi kružno smenjujući sumnje i prihvatanja, prošavši još jednom sve što sam doživeo suočen sa prethodnim čudesima, i tek su negde pred zoru grozničavo zanimanje i radoznalost počeli da rastu nasuprot ranijoj zbunjenosti i nespokoju. Lud ili normalan, izmenjen ili samo rasterećen, sasvim je sigurno da je Ejkli u svojim rizičnim istraživanjima doživeo suštinsku promenu stava; promenu koja je istog trenutka izbrisala svu opasnost - stvarnu ili umišljenu - i otvorila vrtoglave nove vidike kosmičkih i nadljudskih znanja. Moje se oduševljenje nepoznatim rasplamsalo kako bi dostiglo njegovo, osetio sam da me obuzima zaraza tog mračnog rušenja granica. Otarasiti se iscrpljujućih i izluđujućih ograničenja vremena i prostora i prirodnih zakona - biti povezan sa onim spolja - približiti se mračnim, nedokučivim tajnama beskrajnog i iskonskog - to je bez daljnjeg bilo dovoljno vredno da neko rizikuje svoj život, dušu ili zdrav razum! Ejkli je rekao da opasnosti više nema - i posle ranijih odvraćanja, sada me je pozvao da ga posetim. Peckala me je pomisao o tome šta bi sve sada mogao da mi ispriča - bilo je nekog maltene parališućeg oduševljenja mišlju da bih mogao sedeti na tom osamljenom imanju koje je donedavno bilo pod opsadom, sa čovekom koji je razgovarao sa istinskim izaslanicima iz dalekog svemira; sedeti tamo sa onim užasnim snimkom i gomilom pisama u kojima je Ejkli sažeo svoje ranije zaključke. I tako sam Ejkliju u nedelju ujutro poslao telegram da ću se susresti s njim u Bretlborou sledeće srede - dvanaestog septembra - ako mu taj datum odgovara. Samo sam u jednome odstupio od njegovih predloga, a to se ticalo izbora vremena polaska. Iskreno, nije mi se dolazilo u taj ukleti vermontski kraj kasno noću; tako da nisam odabrao polazak koji mi je predložio, već sam pozvao stanicu i osmislio drugačiji plan. Ako ustanem ranije i uhvatim polazak u 8.07 (po standardnom vremenu) za Boston, mogu stići na onaj u 9.25 za Grinfild, koji tamo stiže u 12.22. Tamo mogu presesti u voz koji stiže u Bretlboro u 13.08 - što je daleko prijatnije vreme da se sretnem sa Ejklijem i vozim se kroz ta brda ispunjena tajnama nego uveče u 22.01. Pomenuo sam tu svoju odluku u telegramu i bilo mi je drago kada

sam u odgovoru koji je stigao predveče saznao da je naišla na podršku mog budućeg domaćina. Njegov odgovor je glasio ovako: DOGOVOR ZADOVOLJAVA. ČEKAĆU VOZ U JEDAN I OSAM U SREDU. NE ZABORAVI SNIMAK I PISMA I FOTOGRAFIJE. NE POMINJI ODREDIŠTE. OČEKUJ VELIKA OTKRIĆA. EJKLI Ova poruka, koja je bila izravni odgovor na onu koju sam ja poslao Ejkliju - a koju mu je sasvim izvesno iz taunsendske centrale do kuće dostavio ili zvanični kurir ili mu je dojavljena preko obnovljene telefonske veze - odagnala je i poslednje podsvesne sumnje koje sam imao o autorstvu onog zbunjujućeg pisma. Moje olakšanje je bilo značajno - zaista, bilo je veće nego što sam u tom trenutku mislio, pošto su sve takve sumnje duboko pokopane. Ali te noći sam spavao čvrsto i dugo, a sledeća dva dana proveo sam užurbano se spremajući za put. VI U sredu sam pošao kao što smo se i dogovorili, ponevši sa sobom jednu putnu torbu ispunjenu osnovnim potrepštinama i naučnim materijalima, uključujući tu i grozni fonografski snimak, fotografije i čitavu fasciklu prepiske s Ejklijem. Kao što je i tražio, nisam nikome rekao gde idem; uvideo sam da je ovo zahtevalo bezuslovnu diskreciju, čak i u slučaju da se sve završi na najbolji mogući način. Pomisao na stvarnu mentalnu vezu sa tuđinskim, dalekim bićima bila je zapanjujuća čak i za moj uvežbani i donekle pripremljeni um, a kad to uzmemo u obzir, možemo li i zamisliti kakve bi posledice mogla imati na široke mase neupućenih diletanata? Nisam siguran da li je u meni prevladavao strah ili odvažno nestrpljenje kada sam u Bostonu presedao u voz koji me je poveo na dug put ka zapadu, i kada su bliske mi krajeve smenili neki koje sam poznavao daleko slabije. Voltam... Konkord... Er... Fičburg... Gardner... Etol... Moj voz je pristigao u Grinfild sa sedam minuta zakašnjenja, ali su zadržali ekspresni voz koji nam je bio dalja veza ka severu. Prebacivši se u žurbi, osetio sam čudnu zadihanost dok su vagoni tutnjali kroz svetlost ranog popodneva u područja o kojima sam često čitao ali ih

nikada pre nisam posetio. Znao sam da ulazim u deo Nove Engleske koji je bio staromodniji i primitivniji od obalskog, južnijeg dela, mehanizovanog i urbanog, u kom sam proveo čitav svoj život; Nova Engleska naših predaka, nedirnute prirode, bez stranaca i fabričkog dima, bez velikih reklamnih panoa i betoniranih puteva, daleko od krajeva koje je dodirnulo moderno doba. Tamo se mogu naći čudnovati ostaci onog neprekinutog starosedelačkog života kojeg duboki koreni čine istinskim izdankom ovih predela - neprekinutog starosedelačkog života koji održava neobična drevna sećanja i plodno je tlo za senovita, čudesna i retko pominjana verovanja. Povremeno bih ugledao reku Konektikat kako se mreška na suncu, a onda smo je i prešli, nakon što smo napustili Nortfild. Ispred nas su se pomaljala zelena, zagonetna brda, a kad je naišao kondukter saznao sam da sam najzad u Vermontu. Rekao mi je da pomerim časovnik za jedan sat unatrag, pošto ova brdovita zemlja na severu neće da se bakće sa tim novotarijama o letnjem i zimskom vremenu. Nameštajući sat osećao sam se kao da istovremeno pomeram i kalendar unazad za jedan vek. Pruga se uglavnom držala reke i sa druge, njuhempširske strane, video sam sve bliže obronke vrletne planine Vontastiket koju su okruživale neobične stare legende. Onda su se sa leve strane pojavile ulice, a sa desne mi se u rečici ukazalo zeleno ostrvo. Ljudi su ustali i krenuli ka vratima, a ja sam ih sledio. Vagon se zaustavio i iskrcao sam se u dugačku peronsku halu stanice u Bretlborou. Prešao sam pogledom preko dugog niza parkiranih vozila i zastao na tren pokušavši da prepoznam koje bi moglo biti Ejklijevo, ali je moj identitet otkriven pre no što sam uspeo da preuzmem inicijativu. Pa ipak, čovek koji mi je prišao ispružene ruke i sa izrazito pristojno sročenim pitanjem o tome da li sam ja zaista gospodin Albert N. Vilmart iz Arkama jasno nije bio Ejkli. Ovaj čovek nije imao nikakve sličnosti sa bradatim, prosedim Ejklijem sa fotografije; bio je mlađi i uglađeniji, moderno obučen, sa tankim, crnim brčićima. U njegovom školovanom glasu osetio sam čudni, pomalo uznemirujući tračak nečega što mi se učinilo nejasno poznato, ali nisam mogao da se tačno setim odakle. Nakon što sam ga upitao rekao mi je kako je on prijatelj mog budućeg domaćina i da je u njegovo ime došao iz Taunsenda. Ejkli je, kako mi je objasnio, pretrpeo iznenadni astmatični napad i nije se osećao sposobnim za putovanje na svežem vazduhu. Nije bilo ništa

ozbiljno srećom i nije bilo nikakvih daljih izmena koje bi se ticale moje posete. Nisam mogao najtačnije da zaključim koliko je gospodin Nojz - tako se predstavio - bio upoznat sa Ejklijevim radom i otkrićima, mada sam ga, zbog njegovog krajnje opuštenog stava ocenio kao relativno neupućenog. Setivši se kakav je Ejkli usamljenik, bio sam ponešto iznenađen kako je uopšte i imao ovakvog prijatelja na raspolaganju; ipak, zbunjenost me nije odvratila od ulaska u vozilo kada me je pozvao pokretom ruke. To nije bio mali, prastari automobil kakav sam očekivao posle Ejklijevih opisa, već veliki, besprekorni primerak novije proizvodnje - očigledno vlasništvo dotičnog gospodina Nojza, a koji je imao masačusetske tablice sa zabavnim geslom „sveti bakalar” 4 od te godine. Moj je vodič, zaključio sam, sigurno samo preko leta posećivao taunsendsku oblast. Nojz je ušao u automobil, seo pored mene i odmah krenuo. Bilo mi je drago što me nije preplavio pričom, jer osećao sam neku čudnovatu napetost zbog koje nisam bio raspoložen za razgovor. Grad je delovao veoma dražesno na popodnevnom suncu dok smo brzo svladali jedan uspon i skrenuli desno u glavnu ulicu. Bila je pospana kao ulice starijih gradova Nove Engleske kakvih sam se sećao iz detinjstva, a nešto je u rasporedu krovova i zvonika i dimnjaka i zidova od cigle gradilo obrise koji su poput žica viole prizivali duboke note osećaja drevnosti. Znao sam da sam na kapiji jedne oblasti začarane nagomilavanjem neprekinutog vremena; oblasti gde su se očuvale drevne, čudne stvari, koje su mogle čak i da se razvijaju zato što ih niko u tome nikad nije ometao. Dok smo napuštali Bretlboro u meni je rastao osećaj izgubljenosti, kao i zle slutnje, jer bilo je nečega u ovim krajevima, i svim tim brdima - visokim i pretećim zelenim i granitnim obroncima koji su nas pritiskali, nečega što je nagoveštavalo mračne tajne i ostatke prošlosti koji bi mogli biti neprijateljski raspoloženi prema čovečanstvu. Neko vreme naš je put pratio široku, plitku reku koja je tekla sa nepoznatih mi brda na severu. Zadrhtao sam kada mi je rekao da je to Vest River. U njoj je, setio sam se naslova u novinama, pronađeno jedno od onih groznih rakolikih stvorenja koja su viđana kako plutaju nakon poplava. Postepeno, oko nas je bivala sve veća divljina i sve veća pustoš. Starinski, natkriveni mostovi zastrašujuće su izranjali iz prošlosti kroz otvore u planinama, a zapuštena pruga išla je uz reku kao da je oko sebe ispuštala nejasnu, skoro opipljivu atmosferu čamotinje. Živopisne doline protezale su se veličanstveno a iz njih su se uzdizale silne vrleti.

Netaknuti granit Nove Engleske pomaljao se siv i oštar kroz zelenilo koje je prekrivalo litice. Neukroćeni potoci jurili su kroz kanjone, noseći ka reci sve one nezamislive tajne što su ih čuvale hiljade besputnih vrhova. Uski, poluskriveni putevi povremeno su se odvajali i probijali kroz gustu, raskošnu šumu među čijim su se drevnim stablima mogle kriti čitave armije duhova prirode. Posmatrajući ih pomislio sam na Ejklija koga su napadale nevidljive sile dok se vozio upravo ovim putevima, a nije se ni pitao da li te sile postoje. Za manje od sat vremena stigli smo do Njufejna, ljupkog, starinskog sela, naše poslednje veza sa svetom koji je čovek mogao definitivno zvati svojim, sveta koji je pokorio i u potpunosti naselio. Posle toga smo odbacili svu svoju vernost neposrednom, opipljivom i vremenskom, i ušli u čudesni svet tihe izmaštanosti u kom se poput vrpce uski put dizao, spuštao i vijugao sa maltene svesnom i svrhovitom ćudljivošću, opkoljen nenastanjenim zelenim vrhovima i polunapuštenim dolinama. Osim zvuka motora i jedva čujnog komešanja na par usamljenih farmi kraj kojih bi povremeno prošli, jedino što je dopiralo do mojih ušiju bio je žubor, pritajeno romorenje čudnovatih voda, nebrojenih skrivenih izvora u senovitoj šumi. Prisnost i blizinu nižih, kupolastih brežuljaka sada su smenili pejzaži koji su zaista oduzimali dah. Vrletnost i vratolomnost ovih planina bila je čudesnija nego što sam zamišljao na osnovu priča, i kao da nisu imale ništa zajedničko sa svakodnevnim, poznatim svetom. Gusta, nepohođena šuma na ovim nedostupnim obroncima delovala je kao da skriva tuđinske, neverovatne stvari i osećao sam kako čak i sami obrisi planina kriju neko čudno, davno zaboravljeno značenje, kao da su to gigantski hijeroglifi koje je za sobom ostavila rasa džinova iz predanja čija je slava živela još samo u retkim, najdubljim snovima. I sve legende iz prošlosti, svi oni zapanjujući nagoveštaji iz pisama i predmeta Henrija Ejklija, sada su se prelivali iz mog sećanja i pridonosili atmosferi napetosti i rastuće opasnosti. Svrha moje posete i sve zastrašujuće neprirodnosti koje je podrazumevala iznenada su me proželi strahovitom jezom koja je pretila da nadvlada strast za istraživanjem nepoznatog. Moj vodič mora da je primetio tu uznemirenost, jer kako je put postajao sve neravniji i zapušteniji, a naša vožnja sporija i truckavija, njegove povremene ljubazne opaske prerasle su u postojaniji tok razgovora. Pričao je o lepotama i čudnovatostima ovih krajeva i otkrio mi da je donekle upoznat sa izučavanjem narodnih predanja i

verovanja mog budućeg domaćina. Iz njegovih učtivih pitanja postalo mi je jasno da je znao kako sam ja došao ovamo iz naučnih razloga, kao i da sam sa sobom doneo neke važne materijale, ali nisam primetio da shvata ozbiljnost i užas saznanja do kojih je Ejkli na kraju došao. Bio je raspoložen, prirodan i ljubazan, i sve te njegove primedbe trebalo bi da me umire i ohrabre, pa ipak, osećao sam se sve nespokojnije dok smo se truckali i vijugali u nepoznatu divljinu, između planina i šuma. Povremeno bi mi se učinilo kako me u stvari ispituje ne bi li saznao koliko znam o grozomornim tajnama ovog mesta, i sa svakim novim pitanjem u njegovom glasu bilo je sve više te nejasne, zadirkujuće, zbunjujuće prisnosti. To nije bila obična, zdrava prisnost uprkos potpuno srdačnoj i učtivoj prirodi njegovog glasa. Nekako sam ga povezao sa zaboravljenim košmarima i osećao sam da bih izgubio razum kada bih ga prepoznao. Da sam imao bilo kakav dobar izgovor, mislim da bih se u tom trenutku okrenuo i odustao od ove posete. Bilo kako bilo, to nisam mogao da uradim - a palo mi je na pamet i kako će mi, kada stignemo, jedan smireni, naučni razgovor sa Ejklijem pomoći da se saberem. Osim toga, bilo je neke nenadano umirujuće kosmičke lepote u opčinjavajućim predelima kroz koje smo se uspinjali, u koje smo čudesno uronili. Vreme se izgubilo u lavirintima daleko iza, a oko nas su se širili samo cvetni talasi vilinskog carstva i ponovo otkrivena ljupkost iščezlih vekova - drevni lugovi, nedirnuti pašnjaci oivičeni veselim jesenjim cvećem, i prilično međusobno udaljena seoska imanja ugneždena među stoletnim stablima, ispod strmoglavih litica prekrivenih miomirisnim divljim ružama i travom. Čak je i sunčeva svetlost poprimala neku božansku lepotu, kao da je ceo ovaj kraj bio prekriven veoma specifičnim vazduhom ili isparenjima. Nikada nisam video ništa poput toga osim možda na magičnim prizorima koji su ponekad činili pozadinu slika italijanskih primitivista. 5 Sodoma i Leonardo su zamišljali takva prostranstva, ali samo u daljini, na renesansnim svodovima. Sada smo već duboko zadrli u središte te slike, a ja kao da sam po prvi put otkrivao kako je njena magija bila nešto što sam urođeno poznavao ili nasledio i upravo ono za čim sam oduvek bezuspešno tragao. Iznenada, nakon što smo zaobišli jednu krivinu na vrhu oštrog uspona, kola su se naglo zaustavila. S moje leve strane, iza održavanog travnjaka upadljivo oivičenog okrečenim kamenjem koji se protezao sve do puta, uzdizala se bela spratna kuća, veća i elegantnija nego što je

to bilo uobičajeno za ove krajeve, a na koju su se iza i sa desne strane nastavljale ili su nadstrešnicama bile povezane štale, šupe i vetrenjača. Odmah sam je prepoznao sa fotografije koju sam primio, i nisam bio nimalo iznenađen imenom Henrija Ejklija na pocinkovanom metalnom poštanskom sandučetu kraj puta. Iza kuće se prostirao ravan komad močvarne zemlje sa retkim rastinjem, nakon čega se oštro uzdizala strma padina obrasla gustom šumom koja se na vrhu završavala iskrzanim, olistalim grebenom. Ovo poslednje je, shvatio sam, bio vrh Mrke planine, uz koju smo se, bez sumnje, već dopola uspeli. Izašao sam iz automobila i uzeo putnu torbu, a Nojz me je zamolio da sačekam dok ode i obavesti Ejklija o mom prispeću. On sam je, dodao je, imao neka važna posla negde drugde i nije mogao da ostane duže od par minuta. Dok je žustro koračao stazom ka kući i ja sam izašao iz kola, poželevši da malo protegnem noge pre nego što sednem da razgovaramo. Ponovo sam postao izrazito razdražljiv i napet, sada kada sam se stvarno našao na poprištu groznih sukoba koje je Ejkli tako živo opisao u svojim pismima i iskreno sam se plašio predstojeće rasprave koja će me povezati s tim tuđinskim i zabranjenim svetovima. Bliski susreti sa krajnje neobičnim češće će vas užasnuti nego nadahnuti, i nije mi nimalo prijala pomisao kako je upravo ovaj komad prašnjavog puta bio mesto na kom su, posle mračnih noći bez meseca, noći straha i smrti, pronađeni oni grozni tragovi i ona gnusna zelena tečnost. Dokon, primetio sam kako u blizini nema nijednog Ejklijevog psa. Da li ih je prodao čim je sklopio mir s Onostranima? Koliko god se trudio, nisam mogao da verujem u ozbiljnost i iskrenost tog dogovora onako kako je to Ejkli opisao u svom poslednjem, čudnovato drugačijem pismu. Ipak, on je bio veoma prostodušan čovek sa veoma malo iskustva. Da li je možda neki duboki, podmukli vir vrebao ispod mirne površine tog novosklopljenog saveza? Vođen takvim mislima, pogled mi se spustio ka prašnjavom tlu puta koji je čuvao ta grozna svedočanstva. Poslednjih nekoliko dana bilo je bez kiše i raznovrsni su se tragovi izmešali na ovom neravnom, točkovima ispresecanom putu, uprkos tome što ova oblast nije bila naročito prometna. Pomalo znatiželjan, počeo sam da pratim obrise nekih od ovih raznovrsnih otisaka, pokušavajući pritom da umirim razbuktalu maštu i sve sablasne misli koje je izazivalo ovo mesto i njegova prošlost. Bilo je nečega neprijatnog, čak pretećeg u turobnom spokoju, u prigušenom, jedva čujnom žuboru udaljenih potoka, u zbijenim zelenim vrhovima i liticama prekrivenim tamnom šumom

koji su gušili usko obzorje. Tada mi se u svesti javila slika zbog koje su sve te nejasne pretnje i svi uzleti uobrazilje postali zanemarivi i zaista beznačajni. Rekao sam već kako sam počeo da istražujem razne tragove na putu, tek blago zainteresovan - ali onda je svu tu radoznalost silovito smenila nagla, parališuća provala živog užasa. Iako su se tragovi u prašini uglavnom preklapali i mešali i nije bilo verovatno da će ih neko slučajno primetiti, moj grozničavi pogled uhvatio je neke pojedinosti blizu mesta gde se staza koja je vodila do kuće spajala sa putem, i bez trunke sumnje - ili nade - shvatih užasavajući značaj tih detalja. Nisam uzalud, avaj, proveo sve one sate zadubljen u kodakove snimke otisaka kandži Onostranih koje mi je Ejkli poslao. Suviše sam dobro poznavao tragove tih gnusnih klešta i tu neodređenost smera njihovog kretanja koja je obeležila užase kao nijedno drugo stvorenje na ovoj planeti. Nije moglo biti veće milosti za mene nego da sam pogrešio, ali nisam. Preda mnom su se, zaista, u stvarnom obliku i sasvim sigurno ne starija od nekoliko sati, nalazila najmanje tri otiska, bogohulno se ističući među iznenađujućim mnoštvom nejasnih tragova koji su vodili ka Ejklijevoj farmi ili sa nje. Bilisu to pakleni tragovi živih gljiva sa Jugota. Sabrao sam se taman na vreme da ugušim vrisak. Posle svega, šta sam još mogao očekivati, pretpostavljajući da sam stvarno poverovao Ejklijevim pismima? Pisao mi je da je sklopio mir sa tim stvorenjima. Zašto bi onda bilo čudno da mu neka od njih posećuju imanje? Ipak, strah je nadvladavao njegova uveravanja. Da li bi se od bilo koga moglo očekivati da smireno posmatra, prvi put u životu, tragove kandži živih bića iz najdaljih dubina svemira? U tom trenutku ugledah Nojza kako se pojavljuje na vratima i prilazi mi žustrim korakom. Moram, pomislih, da očuvam samokontrolu, jer bilo je moguće da ovaj njegov dobrodušni prijatelj ne zna ništa o Ejklijevim najdubljim i najčudesnijim izletima u zabranjene sfere. Nojz je požurio da me obavesti kako je Ejkliju drago što sam stigao i kako je spreman da me primi, iako usled tog iznenadnog napada astme sledećih par dana nije mogao biti baš najbolji domaćin. Ti su mu periodi predstavljali veliku muku, i uvek su bili praćeni iscrpljujućom groznicom i opštom malaksalošću. Nikad nije bio naročito sposoban dok su trajali - morao je da govori šapatom i postajao je trom i previše slab da bi se kretao. Stopala i članci su mu takođe bili otečeni i morao ih je umotavati u zavoje poput ostarelog engleskog gardiste s kostoboljom. Danas je bio u naročito lošem stanju, tako da ću

uglavnom morati da se sam pobrinem za svoje potrebe - ali je uprkos svemu bio željan razgovora. Pronaći ću ga u radnoj sobi, s leve strane iz glavnog predvorja - u prostoriji u kojoj su sve roletne spuštene. Oči su mu veoma osetljive kada bi bio bolestan pa je stoga morao da spreči ulazak sunčeve svetlosti. Kad me je Nojz pozdravio i odvezao se kolima ka severu počeo sam lagano da koračam ka kući. Ostavio mi je odškrinuta vrata, ali sam, pre nego što sam ušao, još jednom pretražio pogledom ovo mesto, pokušavajući da shvatim zbog čega mi se učinilo tako nejasno čudnim. Štale i šupe su bile jednolično i dosadno uredne, a primetio sam i Ejklijev olupani ford pod prostranim, otvorenim zaklonom. A onda shvatih tajnu te neobičnosti. Tišina je bila potpuna. Seoska imanja su najčešće barem umereno bučna zbog raznih domaćih životinja, ali ovde životu nije bilo nikakvog traga. Šta se desilo psima i kokoškama? Ejkli je pomenuo da poseduje nekoliko krava, i one su mogle biti negde na ispaši, dok je pse sasvim moguće prodao - ali odsustvo bilo kakvog kokodakanja ili groktanja bilo je zaista iznimno. Nisam se dugo zadržavao na stazi, već sam odlučno otvorio vrata kuće i zatvorio ih za sobom. Bio je potreban značajan psihički napor da to uradim, a kada sam se našao zatvoren unutra - istog trenutka sam poželeo da što pre izađem. Ne mogu reći da je to mesto na bilo koji način izgledalo zlokobno; naprotiv, baš sam pomislio kako je dražesno kasnokolonijalno predvorje veoma ukusno sređeno i prijatno, i kako ga je opremio neko očigledno valjano obrazovan. Ono što me je teralo na misli o bekstvu bilo je nešto krajnje neuhvatljivo, nešto tek nagovešteno. Možda je u pitanju bio miris za koji mi se učinilo da sam ga osetio - mada sam vrlo dobro znao koliko je miris ustajalosti uobičajen čak i u najbolje održavanim starinskim seoskim kućama. VII Nisam hteo da dozvolim da me nadvladaju te mračne misli, pa sam, setivši se Nojzovog uputstva, otvorio bela vrata sa šest panela i mesinganom kvakom koja su se nalazila s leve strane. Kao što mi je rekao, soba je bila zamračena, i dok sam ulazio primetih kako je onaj miris postao jači. Takođe, u vazduhu kao da je treperio tek primetni,