Saptac u tami - H. P. Lovecraft

Sedeli smo na trošnom grobu iz sedamnaestog veka, jednog kasnog jesenjeg popodneva, na starom groblju u Arkamu, i raspravljali o neizrecivom. Gledajući prema ogromnoj vrbi unutar groblja, čije je stablo skoro u potpunosti progutalo jednu drevnu, nečitku ploču, načinio sam fantastičnu opasku o avetinjskoj i neizrecivoj hrani koju džinovsko korenje mora da isisava iz te prastare, mrtvačke zemlje, kada me je prijatelj prekorio zbog takvih besmislica i rekao mi da ne može postojati ništa što bi hranilo drvo na bilo kakav neuobičajen način, pošto sahranjivanja ovde nije bilo više od jednog veka. Osim toga, dodao je, moje neprekidno pominjanje „neimenovanih” i „neizrecivih” stvari je veoma detinjast pristup, sasvim u skladu sa mojim skromnim ugledom koji uživam kao pisac. Previše volim da okončam svoje pripovesti prizorima i zvukovima koji parališu sposobnosti mojih junaka i koji ih ostavljaju bez hrabrosti, reči ili načina da govore o onom što su doživeli. Svet poznajemo, rekao je, jedino putem svojih pet čula ili intuicije, stoga je sasvim nemoguće govoriti o nekim predmetima ih zbivanjima koja se ne mogu jasno opisati pomoću razumljivih okvira činjenica ili preciznih doktrina teologije - poželjno onih koje nameće kongregacionalizam, sa svim onim izmenama koje tradicija i ser Artur Konan Dojl mogu pridodati. 19 Sa ovim prijateljem, Džoelom Mentonom, često sam iscrpno raspravljao. Bio je upravnik Istočne srednje škole, rođen i odrastao u Bostonu, i opsednut samozadovoljnim slepilom prema prefinjenim nijansama života, karakterističnim za Novu Englesku. Verovao je da samo naša normalna, objektivna iskustva poseduju bilo kakav estetski značaj, i da zadatak umetnika nije da izazove jake emocije putem akcije, ekstaze ili zaprepašćenja, koliko da održi smireno interesovanje i poštovanje, putem jasnih i detaljnih opisa svakodnevnih zbivanja. Posebno se protivio mojoj obuzetosti mističnim i neobjašnjivim, jer iako je u natprirodno verovao i više od mene, nije želeo da prizna da je ono u dovoljnoj meri svakodnevna pojava da bi se književnost njome bavila. Činjenica da um može naći najveće zadovoljstvo u begu od svakodnevnih ustaljenih navika, u raznolikim i dramatičnim uklapanjima prizora koje rutina i umor obično poslože u ofucane obrasce stvarnog postojanja, bila je u potpunosti neverovatna

njegovom jasnom, praktičnom i logičkom intelektu. Njemu su sve pojave i osećanja imali tačno određene dimenzije, osobine, uzroke i posledice, pa iako je nejasno znao da um ponekad stvara i vizije i osećanja koja su po prirodi manje geometrijska, sistematizovana i obradiva, verovao je da opravdano može povući proizvoljnu liniju i proglasiti neprihvatljivim sve ono što prosečan građanin ne može iskusiti i razumeti. Osim toga, bio je skoro siguran da ništa ne može biti zaista „neizrecivo”. Nije mu to zvučalo razumno. Iako sam bio svestan uzaludnosti maštovitih i metafizičkih argumenata nasuprot samozadovoljstva jednog ortodoksnog primerka ljudske vrste, neke okolnosti ovog popodnevnog razgovora pokrenule su me na neuobičajenu svadljivost. Ploče od škriljca koje se raspadaju, praotačko drveće, i viševekovni krovovi starog gradića kojeg su pohodile veštice prostrti unaokolo, uortačili su se da podstaknu moj duh na odbranu sopstvenog dela, i uskoro sam bitku preusmerio na neprijateljsku teritoriju. Nije, u stvari, bilo teško započeti protivnapad, znajući da se Džoel Menton zapravo delom i dalje držao mnogih bapskih praznoverja koje su prefinjeni ljudi odavno prerasli, poput verovanja u pojavu osobe na samrti u udaljenim krajevima sveta, i u otiske koje ostavljaju stara lica na prozorima kroz koje su čitav život zurila. Verovati u ova šaputanja seoskih baka, insistirao sam sada, zagovaralo je veru u postojanje avetinjskih tvari na zemlji, koje postoje pored i usled njihovih materijalnih dvojnika. Time se zagovarala sposobnost verovanja u pojave van svih normalnih okvira, jer ukoliko pokojnik može odaslati svoju vidljivu ili opipljivu pojavu na drugi kraj sveta, ili niz dugu nisku vekova, zašto je apsurdno pretpostaviti da su napuštene kuće pune čudnih osetnih stvari, ili da su stara groblja ispunjena užasnim, bestelesnim saznanjima mnogih generacija. I pošto duša, kako bi mogla izazvati sve pojave koje joj se pripisuju, ne može biti ograničena zakonima materije, zašto je nemoguće zamisliti telesno žive a zapravo mrtve stvari različitih oblika - ili odsustva oblika - koje ljudskim posmatračima moraju biti potpuno i užasno „neizrecive”? „Zdrav razum” pri razmatranju ovih tema, toplo sam uveravao svog prijatelja, naprosto je glupav nedostatak mašte i umne gipkosti. Sumrak se sada primakao, ali nijedan od nas nije imao želju da prekine razgovor. Menton nije delovao zadivljen mojim argumentima, već pre željan da ih pobije, imajući ono poverenje u sopstveno mišljenje koje je zasigurno odgovorno za njegov uspeh kao učitelja, dok sam ja bio isuviše siguran u vlastita ubeđenja da bih se plašio poraza.

Sumrak je pao i svetla su slabašno zasvetlucala u nekim od udaljenih prozora, ali nismo se pomerali. Udobno smo se smestili na grobnici i znao sam da mom nemaštovitom prijatelju neće smetati duboka pukotina nalik pećini u drevnom, korenjem ispresecanom zidu od cigala iza nas, niti potpuni mrak ovog mesta nastao zato što se između najbližeg osvetljenog puta i nas isprečila ruševna i napuštena kuća iz sedamnaestog veka. U tom mraku, na tom razorenom grobu pored napuštene kuće, razgovarali smo i dalje o „neizrecivom”, i nakon što je moj prijatelj završio sa podsmevanjem, rekao sam mu za grozne dokaze koji se kriju iza priče kojoj se najviše rugao. Ta moja priča zvala se „Tavanski prozor”, i objavljena je u januarskom broju časopisa Šaputanja, 1922. godine. Na mnogim mestima, posebno na jugu i na pacifičkoj obali, uklanjali su časopis sa rafova nakon žalbi blesavih slabića, ali Nova Engleska nije se uzbuđivala, i samo je slegla ramenima nad mojom ekstravagancijom. Stvar je bila, tvrdili su, za početak, biološki nemoguća, samo još jedno od onih ludih seoskih brbljanja za koja je Koton Mater bio dovoljno lakoveran da ih ubaci u svoj haotični Magnalia Christi Americana i toliko slabašno joj je dokazana autentičnost da se čak ni on nije usudio da imenuje lokalitet gde se strava odigrala. A što se tiče postupka na koji sam pojačao goli kostur starog mistika - uradio sam to na potpuno nemoguć način, karakterističan zajedno površno i umišljeno piskaralo! Mater je o toj stvari zaista govorio kao da je rođena, ali niko osim jeftinih lovaca na senzacije ne bi pomislio da joj pripiše i odrastanje, gledanje kroz tuđe prozore tokom noći i sakrivanje na tavanu kuće, telom i dušom, dok tu stvar neko nije ugledao na prozoru vekovima kasnije i nije mogao da objasni šta je to prouzrokovalo da mu kosa posedi. Sve je ovo bilo nepodnošljivo bezvredno, i moj prijatelj Menton insistirao je na toj činjenici. Onda sam mu rekao šta sam našao u starom dnevniku vođenom između 1706. i 1723. godine, iskopanom među porodičnim dokumentima, na mestu ne više od milje udaljenom od ovog na kom smo sedeli i o zasigurno stvarnim ožiljcima na grudima i leđima mog pretka opisanim u tom dnevniku. Pričao sam mu, takođe, o strahovima drugih koji su živeli na tom području, strahovima koji su se šapatom prenosili generacijama, i kako nikakavo mitsko ludilo nije obuzelo dečaka koji je 1793. ušao u napuštenu kuću kako bi ispitao određene tragove za koje se sumnjalo da se tamo nalaze. Sve je to bila jedna tajanstvena stvar - nije ni čudo da se osetljivi

đaci naježe pri izučavanju doba puritanaca u državi Masačusets. Toliko malo je poznato o onome što se dešavalo ispod površine - toliko malo, a opet u pitanju je jedna jeziva gnojna rana koja ume trulo da nabubri povremenim jezovitim prikazima. Užasi veštičarenja behu tek grozni zrak svetlosti koji je obasjao ono što je krčkalo u ljudskim skrhanim mozgovima, ali čak i ono beše samo tričarija. U vreme puritanaca nije bilo lepote, nije bilo slobode - to se može videti iz arhitektonskih ostataka i delova pokućstva i iz otrovnih propovedi ograničenih duhovnjaka. A unutar te zarđale gvozdene luđačke košulje vrebali su maloumno blebetava grozota, perverzija i dijaboličnost. Ovde se, uistinu, mogla naći apoteoza Neizrecivog. Koton Mater, u onoj demonskoj šestoj knjizi koju niko ne treba da čita nakon što padne mrak, nije štedeo reči dok je bacao svoju anatemu. 20 Strog kao jevrejski prorok i lakonski nezačuđen kao što niko nakon tih dana ne može biti, govorio je o zveri koja je okotila ono što je bilo više od zveri ali manje od čoveka - stvar sa ukaljanim okom - i o vriscima pijanog bednika koji je obešen jer je imao takvo oko. Sve ovo je hrabro ispričao, ali bez ikakvih naznaka šta se posle dogodilo. Možda nije znao, a možda je znao ali se nije usudio da otkrije. Drugi su znali, ali se nisu usudili da govore o tome - ne postoji nikakav javni nagoveštaj zašto se šaputalo o bravi na vratima što vode do stepeništa ka tavanu kuće u kojoj je živeo slomljen, ogorčen starac bez dece, koji je postavio praznu ploču od škriljca pored groba koji su svi izbegavali, iako se može ući u trag dovoljnom broju dvosmislenih legendi da zalede i najtopliju krv. Sve se nalazi u tom dnevniku mog pretka koji sam pronašao, svi tajanstveni nagoveštaji i tajne priče o stvarima sa ukaljanim okom viđenim na prozoru u noći ili na pustim poljanama pokraj šuma. Nešto je presrelo mog pretka na mračnom putu kroz dolinu, ostavivši mu tragove rogova na grudima i nekih majmunolikih kandži na leđima, a kada su potražili stope u ugaženoj prašini, našli su izmešane tragove raspolovljenih kopita i neodređeno čovekolikih šapa. Jednom je poštar rekao da je video nekog starca kako juri i doziva jezivu bezimenu stvar koja je trčala po Medou Hilu u satima pred zoru slabašno osvetljenim mesečinom, i mnogi su mu poverovali. Doista, bilo je čudnog govorkanja jedne noći 1710. godine, kada je slomljeni starac bez dece pokopan u kripti iza sopstvene kuće u vidokrugu one neispisane ploče. Vrata tavana nikada nisu otključana, nego je cela kuća ostavljena u stanju u kakvom je i bila, užasavajuća i

napuštena. Kada bi zvukovi dopirali iz nje, ljudi bi šaputali i drhtali, i nadali se da je brava na tim tavanskim vratima jaka. Onda su prestali da se nadaju, kada se užas zbio u parohiji, ne ostavivši niti jednu dušu živu, niti jedno telo u komadu. Kako godine prolaze, legende preuzimaju avetinjski oblik - pretpostavljam da je ta stvar, ukoliko je ikada bila živa, morala umreti. Sećanje se odvratno razvuklo - dodatno odvratno jer je bilo toliko obavijeno tajnama. Tokom ovog izlaganja prijatelj Menton utihnuo je izuzetno, i video sam da su moje reči ostavile utisak na njega. Nije se nasmejao kad sam zastao, već sasvim ozbiljno priupitao za dečaka koji je poludeo 1793, i za kojeg je pretpostavio da je junak moje priče. Rekao sam mu zašto je dečak otišao do te napuštene kuće koju su svi izbegavali, i naglasio sam da bi trebao da bude zainteresovan, s obzirom da veruje da prozori skrivaju prizore onih koji su pred njima sedeli. Dečak je otišao da pogleda kroz prozore tog užasnog tavana, zbog priča o stvarima viđenim iza njih, i vratio se luđački vrišteći. Menton je ostao zamišljen dok sam ovo govorio, ali se polako vraćao svom analitičkom raspoloženju. Složio se da možemo smatrati, konverzacije radi, da je neko neprirodno čudovište zaista postojalo, ali me je i podsetio da čak ni najmorbidnija perverzija prirode ne mora ostati neimenovana ili naučno neopisiva. Divio sam se njegovoj jasnoći i upornosti, i dodao sam još neka otkrića koja sam prikupio među starima. Te docnije avetinjske legende, pojasnio sam, odnosile su se na čudovišne prikaze strašnije od ičeg organskog, prikaze divovskih zverskih obličja koje su se ponekad mogle videti, a ponekad samo osetiti, koje su lebdele unaokolo po noćima bez meseca i pohodile onu staru kuću, kriptu iza nje, kao i grob gde je mladica iznikla pored nečitke ploče. Jesu li ili nisu te prikaze ikada proburazile ili ugušile nekog na smrt, kao što se navodi u nepotvrđenim pripovestima, nije poznato, ali svakako jesu stvorile jak i dosledan utisak, i izuzetno stari meštani su ih se i dalje nejasno plašili, iako su ih poslednje dve generacije većinom zaboravile - možda izdišu jer se na njih više ne misli. Staviše, što se tiče estetske teorije, ukoliko su misaone emanacije ljudskih stvorenja groteskno izobličene, koji koherentni prikazi mogu iskazati ili prikazati toliko iznakaženu i zloglasnu nejasnost kao što je to prikaza zloćudne, haotične perverzije, koja je sama po sebi morbidna bogohulnost protiv prirode? Oblikovan od strane mrtvog mozga hibridnog košmara, zar ne bi takav magličasti košmar predstavljao, u svojoj svojoj gnusnoj istinitosti, ono izvrsno,

vrišteći neizrecivo? Mora da je sada bilo zaista kasno. Jedan sasvim bešumni slepi miš proleteo je kraj mene, i verujem da je dotakao i Mentona, jer iako nisam mogao da ga vidim, osetio sam kako je podigao ruku. Onda je rekao: „Ali, da li ta kuća sa tavanskim prozorom i dalje stoji napuštena?” „Da”, odgovorio sam, „video sam je.” „I da li si išta našao tamo - na tavanu ili igde drugde?” „Bilo je nekih kostiju gore ispod strehe. Možda je to ono što je dečak video - ukoliko je bio osetljiv, nije mu bilo potrebno ništa na staklu prozora da ga poremeti. Ukoliko sve potiču od istog vlasnika, to je moralo biti histerično, pomamno čudovište. Bilo bi bogohulno ostaviti takve kosti u svetu, te sam se vratio s vrećom i odneo sam ih u grob iza kuće. Tu je bio jedan mali otvor gde sam mogao da ih ubacim. Nemoj misliti da sam ispao budala - trebao si videti tu lobanju. Imala je rogove od četiri inča, ah lice i vilicu poput tvoje ih moje.” Konačno sam osetio da je istinska jeza prošla kroz Mentona, koji se veoma primakao. Ali njegova radoznalost nije bila ometena. „A šta je sa prozorskim oknima?” „Sva su nestala. Jedan prozor nije imao čak ni okvir, a u svim ostalima nije bilo ni traga staklu u malim otvorima dijamantskog oblika. Takvi su bili prozori - stari prozori s letvama koji su prestali da se koriste pre 1700. Ne verujem da je tu bilo stakla u proteklih sto godina, ili duže - možda ih je dečak slomio, ako je stigao dotle, legenda o tome ne govori.” Menton se ponovo zamislio. „Voleo bih da vidim tu kuću, Karteru. Gde je? Sa ili bez stakla, moram je malo istražiti. I grob gde si stavio one kosti, i onaj drugi grob bez natpisa - cela ta stvar mora da je pomalo užasna.” „Video si je - dok nije pao mrak.” Moj prijatelj se uznemirio jače nego što sam predviđao, jer se na ovu mrvu bezazlene teatralnosti neurotično trgao od mene i čak je i uzviknuo nekim spojem gutanja i dahtanja, oslobodivši svu napetost koja je do tada bila potisnuta. Bio je to čudan usklik, dodatno strašan jer je na njega uzvraćeno. Jer dok je još odzvanjao, začuo sam škripu kroz mrkli mrak, i znao sam da se prozor s letvama otvara na onoj prokletoj kući iza nas. A pošto su svi ostali okviri odavno poispadali, znao sam da je u pitanju onaj grozni okvir bez stakala demonskog tavanskog prozora. Tada je naišao otrovan nalet smradnog, ledenog vazduha iz istog

užasavajućeg pravca, praćen prodornim vriskom tik pored mene, na onom zapanjujuće popucalom grobu čoveka i čudovišta. Sledećeg trena me je sa mog jezivog sedišta zbacilo đavolsko batrganje neke nevidljive jedinke gigantske veličine ali neodređene prirode, bačen sam i opružen na buđ ispresecanu korenjem onog mrskog groblja, dok je iz groba dopirao toliko prigušen metež dahtanja i zujanja da je moja mašta naselila tu tamu bez zraka svetlosti miltonovskim legijama izobličenih prokletnika. Nastao je kovitlac zlokobnog, ledeno hladnog vetra, a potom i zveket labavih cigala i gipsa, ali sam srećom izgubio svest pre nego što sam mogao otkriti šta sve to znači. Menton je, iako sitniji od mene, otporniji, jer smo otvorili oči skoro istovremeno, mada su njegove povrede bile teže. Ležaji su nam bili jedan uz drugi i znali smo za nekoliko sekundi da se nalazimo u bolnici Svete Marije. Bolničari, okupljeni oko nas, bili su izrazito znatiželjni, željni da nam podstaknu pamćenje objašnjavajući nam kako smo tamo dospeli, i uskoro smo čuli za seljaka koji nas je našao u podne, na usamljenom polju ispod Medou Hila, milju od starog groblja, na mestu na kojem je, smatra se, nekada stajala drevna klanica. Menton je imao dve zloćudne rane na grudima, i neke manje teške posekotine ili rezove na leđima. Ja nisam teško povređen, ali sam bio prekriven masnicama i kontuzijama izuzetno zbunjujućeg karaktera, uključujući i otisak rascepljenog kopita. Bilo je jasno da Menton zna više od mene, ali ništa nije govorio zbunjenim i radoznalim lekarima, sve dok nije čuo koje smo povrede zadobili. Tada je rekao da smo žrtve razjarenog bika - iako je teško bilo objasniti tu životinju ili joj odrediti poreklo. Nakon što su lekari i sestre otišli, upitao sam, šapćući, pun strahopoštovanja: „Gospode blagi, Mentone, šta je to bilo? Ti ožiljci - bilo je kao što pričaju?” I bio sam previše ošamućen da bih se radovao kada je prošaputao nešto što sam napola i očekivao. „Ne - nije uopšte tako bilo. Bilo je posvuda - neki želatin - neka sluz, ali je ipak imalo oblik, hiljadu obličja strave van svakog pamćenja. Bilo je očiju - i mane u njima. Bila je to jama - vrtlog - krajnja grozota. Karteru, bilo je to neizrecivo!”

„Svete tajne zla kao i dobra svuda su oko nas, i živimo i krećemo se, verujem, u nepoznatom svetu, mestu gde postoje pećine i senke i žitelji sumraka. Moguće je da se čovek ponekad može kretati unazad putanjom evolucije i verujem da jezivo predanje još uvek nije mrtvo” Artur Maken 21 I Pre nekoliko nedelja, na uglu jedne ulice u selu Peskoug, na Roud Ajlendu, visok, snažan pešak zdravog izgleda izazvao je mnoga nagađanja jednim osobitim propustom u ponašanju. Spuštao se, kako kažu, niz brdo putem iz Čepačeta, i došavši do zbijenog reda kuća, skrenuo je ulevo na glavni put, gde nekoliko skromnih poslovnih zgrada odaje utisak urbanog. Tada je, bez primetnog razloga, načinio začuđujuću grešku, čudnovato zureći nekoliko sekundi u najvišu od zgrada pred sobom, a onda se, uz niz prestravljenih, histeričnih krikova, dao u mahnit trk koji je okončan saplitanjem i padom kod sledeće raskrsnice. Spremne ruke ga podigoše i očistiše. Ustanovljeno je da je svestan, telesno nepovređen, i da se očigledno oporavio od iznenadnog nervnog napada. Spuštenog pogleda, promrmljavši neka postiđena objašnjenja o naporu koji je iskusio, okrenuo se i pošao nazad uz put ka Čepačetu, hodajući van vidokruga i ne osvrćući se. Bio je to isuviše neobičan događaj da zadesi jednog krupnog, snažnog muškarca, sa tako uobičajenim crtama lica, koji je uz to delovao i veoma sposobno, a neobičnost nije umanjena ni opaskama jednog od prolaznika, koji je u njemu prepoznao stanara poznatog mlekara, koji živi na obodima Čepačeta. Ispostavilo se da je u pitanju njujorški policijski detektiv po imenu Tomas F. Maloun, sada na dugom odsustvu radi lečenja, nakon nesrazmerno napornog rada na jednom jezivom lokalnom slučaju, koji je nesreća učinila dramatičnim. Došlo je do rušenja nekolicine starih zgrada od cigle tokom prepada u kojem je učestvovao, i nešto u vezi

gubitka života naveliko, kako zatvorenika tako i njegovih saradnika, posebno ga je užasnulo. Kao posledicu toga, stekao je akutan i neprirodan strah od svih zgrada koje makar izdaleka podsećaju na one koje su se urušile, te su mu konačno stručnjaci za mentalno zdravlje zabranili prizor takvih građevina na neodređeno vreme. Policijski patolog čiji rođaci žive u Čepačetu predložio je taj staromodan zaselak drvenih kolonijalnih kuća kao savršeno mesto za psihički oporavak. Bolesnik je obećao da se nikada neće drznuti da kroči u ulice sa nanizanim visokim kućama, načinjenim od cigle, pre nego se posavetuje sa stručnjakom iz Vunsoketa na kojeg je upućen. Ova šetnja do Peskouga radi nabavke časopisa bila je greška, i pacijent je za svoju neposlušnost platio strahom, modricama i poniženjem. Toliko su tračare Čepačeta i Peskouga znale, i u toliko su, takođe, verovali i učeni stručnjaci. Ah Maloun je isprva tim stručnjacima ispričao i mnogo više, prestavši tek kada je uočio da je potpuna neverica sudbina koja mu je dodeljena. Nakon toga svoje mišljenje zadržavao je za sebe, nimalo se ne usprotivivši kada su se sve strane složile da je rušenje određenih bednih kuća od cigli u četvrti Red Huk u Bruklinu, koje je prouzrokovalo smrt mnogih hrabrih policajaca, poremetilo njegovu nervnu ravnotežu. 22 Previše je radio, svi su se složili, pokušavajući da raščisti te skupine nereda i nasilja; pojedine odlike slučaja bile su same po sebi dovoljno šokantne, moglo se reći bez griže savesti, i neočekivana tragedija bila je kap koja je prelila čašu. Ovo je jednostavno objašnjenje koje su svi mogli razumeti, a pošto Maloun nije bio prosečna osoba, uvideo je da je bolje da stvari ostavi na miru. Nagovestiti nemaštovitim ljudima nešto od strave izvan ljudskog razuma - strave kuća i četvrti i gradova leproznih i kancerogenih od zla dovučenog iz drevnih svetova - bilo bi prosto prizivanje tapacirane ćelije namesto upućivanja na selo radi odmora, a Maloun je bio razuman čovek, uprkos svom misticizmu. Imao je keltsku dalekovidost kada su u pitanju neobične i skrivene stvari, ali i hitro oko logičara da uoči ono što posmatrano spolja deluje neuverljivo, neobična mešavina koja ga je daleko dovela u četrdeset i dve godine koje je proživeo, i odvela ga na čudnovata mesta za jednog studenta dablinskog univerziteta, rođenog u džordžijanskoj vili u blizini Feniks parka. I sada, razmatrajući stvari koje je video, osetio i predvideo, Maloun se zadovoljio time da zadrži za sebe tajnu onoga što je moglo da svede neustrašivog borca na drhtavog neurotičara, onoga što je moglo

pretvoriti stare ciglene straćare i more tamnih, prepredenih lica u noćnu moru i predznak zlokobnosti. Ne bi ovo bio prvi put da su mu doživljaji ostali nerazjašnjeni - zar nije i sam čin zaranjanja u višejezični ambis njujorškog podzemlja nakazan potez bez razumnog objašnjenja? Šta bi mogao reći nemaštovitima o drevnim vradžbinama i grotesknim čudima koje osetljive oči mogu raspoznati usred otrovnog kotla gde svi raznoliki talozi nezdravih vekova mešaju svoj otrov i ovekovečavaju bestidne grozote? Video je pakleni zeleni plamen tajnih čuda usred ovog jasnog, neuhvatljivog rasula koje je spolja odavalo gramzivost a iznutra bogohulnost i blago bi se osmehnuo kada bi se svi Njujorčani koje je poznavao rugali njegovom eksperimentu u policijskom poslu. Bili su veoma domišljati i duhoviti, ismevajući njegovu sanjalačku potragu za nedokučivim misterijama, ubeđujući ga kako se danas u Njujorku ne može pronaći ništa osim banalnosti i prostakluka. Jedan od njih se čak opkladio za ozbiljnu sumu novca - uprkos mnogim zajedljivim stvarima u Dablinskoj reviji koje su mu išle u prilog - da neće čak uspeti ni da napiše zaista zanimljivu priču o njujorškim propalicama; a sada je, prisećajući se, shvatao kako je kosmička ironija potvrdila te proročke reči dok je potajno poricala njihovo neozbiljno značenje. Užas, konačno ugledan, nije mogao sačiniti priču - jer kao što navodi i knjiga koju citira Poov stručnjak za nemački, „es lasst sich nicht lesen - ne da se čitati”. 23 II Maloun je oduvek slutio prisustvo prikrivene zagonetnosti u svemu što postoji. U mladosti je osećao skrivenu lepotu i ushićenost sveta, i bio je pesnik, ali siromaštvo i tuga i izgnanstvo okrenuli su mu pogled u mračnijim pravcima, i ushićenost bi sada osetio zbog uticaja zla na svet oko njega. Svakodnevni život za njega postao je fantazmagorija makabričnih studija senki, koje ponekad blistaju i cere se svojom skrivenom truleži, kao u Birdslijevim najboljim radovima, a ponekad nagoveštavaju stravu iza najobičnijih oblika i predmeta, kao u finijim i manje dokučivim delima Gistava Dorea. Često je smatrao milosrdnom činjenicu da se većina veoma inteligentnih ljudi ruga najskrivenijim misterijama, jer, mislio je, ukoliko bi nadmoćniji umovi ikada bili

stavljeni u potpuni dodir sa tajnama koje čuvaju drevni i pritajeni kultovi, abnormalnosti koje bi usledile uskoro ne samo da bi razorile svet, nego bi predstavljale pretnju i samoj celovitosti univerzuma. Ovakvo razmišljanje zasigurno je bilo morbidno, ali pronicljiva logika i izražen smisao za humor vesto su to potirali. Maloun se zadovoljavao time da ostavi svoje zamisli u obliku poluosmišljenih i zabranjenih vizija kojima se može lagano poigravati, a histerija je nadošla tek kada ga je dužnost bacila u pakao otkrovenja previše iznenadan i podmukao da bi mu se moglo uteći. Već neko vreme bio je dodeljen stanici u ulici Batler u Bruklinu, kada mu je pažnju privukao predmet Red Huk. Red Huk je lavirint hibridne bede u blizini drevnog nasipa nasuprot Guvernerovom ostrvu, prljavih puteva koji se penju uz brdo od pristaništa do onog višeg terena gde truli niz ulica Klinton i Kourt vodi prema zgradi opštine. Kuće su većinom sačinjene od cigle, i potiču iz prve četvrtine do sredine devetnaestog veka, a neke od mračnijih i sporednijih ulica i uličica imaju onu primamljivu starinsku draž koju uobičajeno nazivamo „dikensovskom”. Stanovništvo je beznadežna i zagonetna mešavina; sirijski, španski, italijanski i crnački uticaji deluju jedni na druge, a delići skandinavskih i američkih pojasa leže u neposrednoj blizini. To je Vavilon zvukova i prljavštine, koji odašilje čudne krike u odgovor udaranju uljanih talasa o garavo pristanište i zverske zvižduke iz luke što zvuče poput litanije orgulja. Ovde je nekada davno postojala jedna vedrija slika, bistrookih pomoraca u nižim ulicama i domova punih ukusa i obilja, tamo gde se veće kuće nižu uz brdo. Može se ući u trag ostacima ove nekadašnje sreće osmatranjem doteranih oblika građevina, poneke ljupke crkve, i tragova izvorne umetnosti ili pozadine u delićima i pojedinostima - istrošene stepenice, izubijana vrata, crvljiv par dekorativnih stubova ili pilastera, ili delić nekada zelene površine sa iskrivljenom i zarđalom gvozdenom ogradom. Kuće su pretežno čvrsto zbijene, a tu i tamo kupola sa mnogo prozora izdiže se da posvedoči o danima kada su domaćinstva kapetana i brodovlasnika osmatrala more. Iz ovog klupka materijalne i duševne truleži, bogohuljenja na stotinama dijalekata napadaju nebo. Horde tumarala teturaju vičući i pevajući niz ulice i puteve, skrivene ruke povremeno naglo gase svetla i navlače zavese, i crnpurasta lica izbrazdana grehom nestaju sa prozora kada se posetioci provlače kroz gomilu. Policajci su digli ruke od reda i promene stanja, i radije se bave podizanjem brana koje štite spoljašnji

svet od zaraze. Na zveku patrole odgovara neka avetinjska tišina, a oni koji bivaju uhvaćeni nikada nisu pričljivi. Vidljivi prekršaji raznovrsni su koliko i lokalni dijalekti, i kreću se od krijumčarenja ruma i stranaca kojima je pristup zabranjen, preko različitih stepena bezakonja i nepoznatih poroka, do ubistava i sakaćenja u najodvratnijim obličjima. Činjenica da ovi vidljivi prekršaji nisu učestaliji ne služi na čast četvrti, osim ako se moć prikrivanja ne smatra umetnošću koja zavređuje neku zaslugu. Više ljudi uđe u Red Huk nego što ga napusti - ili makar, nego što ga napusti kopnenim putem - a oni koji nisu govorljivi viđeniji su za odlazak. Maloun je u takvom stanju stvari osetio blagi vonj tajni strašnijih od svih greha koje su građani osuđivali a sveštenici i filantropi oplakivali. Bio je svestan, kao neko ko maštu sjedinjuje sa naučnim saznanjima, da savremen čovek u uslovima bezakonja u svom svakodnevnom životu i obredima jezivo teži ponavljanju najmračnijih nagonskih obrazaca primitivnog polu-majmunolikog divljaštva, i često je sa jezom antropologa posmatrao kako promiču pojuće, psujuće povorke mladih momaka mutnih očiju i rošavih lica u mračnim sitnim satima pred jutro. Neprekidno su se mogle videti grupice ovih mladića, ponekad zlokobno bdijući na uličnim ćoškovima, ponekad jezivo svirajući na jeftinim muzičkim instrumentima u dovratcima, ponekad usred ošamućene snenosti ili nepristojnih razgovora oko stolova kafeterija u blizini opštinske zgrade, a ponekad obuzeti šaputavim razgovorima oko sumornih taksi vozila zaustavljenih pred izdignutim ulazima urušenih i čvrsto zabravljenih starih kuća. Izazivale su te grupe kod njega jezu i opčinjavale su ga više nego što se usuđivao da prizna svojim saradnicima u policiji, jer mu se činilo da u njima vidi neku zversku nit tajne postojanosti, neki đavolski, tajanstven i drevan obrazac potpuno izvan i ispod pogane skupine činjenica i navika i utočišta koje je policija navodila sa toliko savesti i pažnjom posvećenom detaljima. Moraju biti, osetio je iznutra, naslednici neke šokantne i iskonske tradicije, saučesnici u uniženim i rasutim ostacima kultova i obreda starijih od samog čovečanstva. To je nagoveštavala njihova koherentnost i određenost, što se prikazivala kroz unikatnu slutnju poretka koji vreba ispod njihovog privida bednog odsustva uređenja. Nije uzalud čitao rasprave poput Veštičijeg kulta u Zapadnoj Evropi gospođice Mari i znao je da je do pre nekoliko godina među seljanima i skrivenim skupinama svakako preživljavao jedan užasan, tajni sistem skupova i orgija, koji potiče od mračnih religija iz

vremena pre nastanka arijevskog sveta, i koji se pominje u rasprostranjenim legendama poput crnih misa i veštičjih sabata. Nije ni na trenutak mogao da poveruje da su ovi đavolski ostaci stare turansko-azijatske magije i kultova plodnosti, čak ni sada, u potpunosti mrtvi, i često se pitao koliko stariji i koliko mračniji od najstrašnijih šapatom ispredenih priča neki od njih zaista mogu biti. III Ono što je Malouna odvelo u središte zbivanja u četvrti Red Huk bio je slučaj Roberta Sudema. Sudem je bio učeni usamljenik iz jedne drevne holandske porodice, koji je prvobitno posedovao donekle nezavisne prihode i stanovao u prostranoj ali loše očuvanoj vili, što ju je njegov deda sagradio u Fletbušu kada je to seoce bilo tek nešto više do ugodne grupice kolonijalnih kućica okupljenih oko kalvinističke crkve sa tornjem obraslim bršljanom i grobljem punim holandskih nadgrobnih spomenika, oivičenim gvozdenom ogradom. U svojoj samotnoj kući, uvučenoj u ulici Martens i okruženoj dvorištem prepunim drevnog drveća, šest decenija je Sudem čitao i premišljao, izuzimajući određeno razdoblje generaciju unazad, kada je otplovio za Stari svet i osam godina tamo ostao van vidokruga. Nije mogao sebi priuštiti poslugu, a pristup u svoju potpunu samoću dozvoljavao je tek ponekim posetiocima, izbegavajući bliska prijateljstva i primajući retke poznanike u jednoj od tri sobe u prizemlju koje je držao urednim - prostranoj biblioteci sa visokom tavanicom, čiji zidovi su dupke bili ispunjeni pohabanim, masivnim, arhaičnim i na maglovit način odbojnim knjigama. Rast grada i njegovo konačno ulivanje u Bruklinsku četvrt Sudemu ništa nije značio, a i on je sve manje i manje značio gradu. Stariji ljudi su i dalje pokazivali ka njemu na ulici, ali većini nedavno doseljenih bio je samo čudan, gojazan stari čova, čija neočešljana seda kosa, neobrijana brada, uglačana crna odeća i štap sa zlatnim vrhom mogu da mu priušte samo razveseljen pogled i ništa više. Maloun ga nije znao iz viđenja dok ga dužnost nije upoznala sa slučajem, ali je izokola čuo za njega, kao za izuzetno značajan autoritet po pitanju srednjovekovnog praznoverja, i dokono je nameravao da potraži jedan njegov pamflet koji se više nije štampao, o kabali i

faustovskoj legendi, koji mu je jedan prijatelj citirao po sećanju. Sudem je postao „slučaj” kada su daleki i jedini rođaci zatražili sudsku procenu njegovog duševnog zdravlja. Njihov potez spoljašnjem svetu delovao je ishitreno, ali istina je da su se na taj korak odlučili tek nakon dugotrajnog posmatranja i turobnih rasprava. Zasnovan je na određenim neobičnim promenama u njegovom govoru i navikama, nepovezanim nagoveštajima o nastupajućim čudima i neobjašnjivim posetama bruklinskim četvrtima na lošem glasu. Postajao je sve zapušteniji i zapušteniji kako su godine prolazile, i sada je unaokolo tumarao kao pravi pravcati prosjak. Povremeno bi ga posramljeni prijatelji uočili na stanicama podzemne železnice, ili kako dangubi na klupama oko zgrade opštine, u razgovoru sa grupicama crnpurastih stranaca koji su delovali zlokobno. Kada bi progovorio bilo bi to brbljanje o neograničenim moćima koje su mu skoro na dohvat ruke i ponavljanje, sa znalačkim kezom, mističnih reči ili imena poput „Sefirot”, „Asmodej” i „Samael” Sudski postupak otkrio je da je trošio većinu svojih prihoda i topio osnovni kapital radi kupovine neobičnih tomova knjiga uvezenih iz Londona i Pariza, i radi održavanja bednog podrumskog stana u četvrti Red Huk, gde je provodio gotovo svaku noć, primajući neobične izaslanike, mešavinu izgrednika i stranaca, naizgled sprovodeći neku vrstu obreda iza zelenih zastora prozora koji nisu odavali svoje tajne. Detektivi zaduženi da ga prate izveštavali su o čudnim vriscima i pojanju i topotu nogu koji dopire od ovih noćnih obreda, i zadrhtali bi od njihove neobične ushićenosti i razuzdanosti, uprkos učestalosti čudnovatih orgija u toj raskvašenoj oblasti. Kada je, međutim, došlo do saslušanja, Sudem je uspeo da očuva svoju slobodu. Pred sudijom njegovo ponašanje postalo je učtivo i razumno, i svojevoljno je priznao neobičnost držanja i ekstravagantnu upotrebu jezika u koju je bio zapao usled preterane posvećenosti proučavanju i istraživanju. Bavio se, naveo je, istraživanjem određenih pojedinosti evropske tradicije, koje je zahtevalo najbliži moguć dodir sa grupama stranaca i njihovim pesmama i narodnim plesovima. Pomisao da je postao plen ikakvog nečasnog tajnog društva, kao što su nagovestili njegovi rođaci, bila je očigledno besmislena, i pokazivala je koliko su nažalost ograničeni pri razumevanju njega i njegovog rada. Odnevši pobedu svojim mirnim objašnjenjima, dozvoljeno mu je da se neometano udalji, a detektivi koje su Sudemovi unajmili, Korlear i Van Brunt, povukli su se pomirljivo zgađeni. Tada se savez federalnih inspektora i policije, među kojima je bio i

Maloun, priključio slučaju. Zakon je predmet Sudem posmatrao sa zanimanjem, i u mnogim prilikama je pozvan da pomogne privatnim detektivima. Tokom ovog rada ispostavilo se da su Sudemovi novi saradnici među najmračnijim i najzlokobnijim kriminalcima koji tavore na iskvarenim ulicama Red Huka, i da su makar trećinom poznati kao višestruki prestupnici u slučajevima krađe, izazivanja nereda, i krijumčarenja ilegalnih doseljenika. Zaista, ne bi bilo preterano reći da se neobičan kružok oko starog učenjaka skoro u potpunosti preklapao sa najgorim od organizovanih kriminalnih krugova koji je na kopno krijumčario određen bezimen i neodredljiv azijski talog, koji je ostrvo Elis mudro odbilo. U vrvećim gnezdima Parker Plejsa - koji je od tada preimenovan - gde se nalazio Sudemov podrumski stan, nikla je veoma neobična kolonija neodređenog kosookog naroda, koji se služio arapskim alfabetom, ali je znakovito odbačen od strane velike grupe Sirijaca iz Avenije Atlantik i njene okoline. Svi oni mogli su biti deportovani usled nedostatka isprava, ali legalizam je sporohodan, a Red Huk se ne uznemirava ukoliko ga javnost na to ne primora. Ova stvorenja odlazila su u oronulu kamenu crkvu, sredom pretvorenu u plesnu dvoranu, koja je svoje gotske temelje oslonila blizu najodvratnijeg dela nasipa. Zvanično je pripadala katoličkoj veri, ali sveštenici širom Bruklina osporavali su tom mestu sav ugled i zakonitost, a policajci bi se s njima slagali kad bi čuli zvuke koje je ispuštala tokom noći. Malounu bi se ponekad pričinjavalo da čuje užasne napukle zvuke iz nekih orgulja skrivenih duboko pod zemljom kada bi crkva stajala pusta i neosvetljena, dok su se svi posmatrači užasavali vrištanja i bubnjanja koje je pratilo neskrivene službe. Kada su ga ispitali, Sudem je izjavio da veruje da je taj ritual neki zatureni ostatak hrišćanstva iz doba Nestora, obojen tibetanskim šamanizmom. Većina tih ljudi, pretpostavljao je, bilo je mongolskog porekla, potičući negde iz Kurdistana ili njegove okoline - a Maloun nije mogao a da se ne seti da je Kurdistan zemlja Jezida, poslednjih preživelih potomaka persijskih štovalaca đavola. Štagod da je slučaj, komešanje istrage oko Sudema jasno je pokazalo da ovi neovlašćeni došljaci plave Red Huk u sve većem broju, ulazeći posredstvom neke pomorske zavere do koje nisu dosezali carinici i lučka policija, da vrše najezdu na Parker Plejs i ubrzano se šire uz brdo, i da ih ostali raznovrsni stanovnici naselja dočekuju sa neobičnim osećajem pobratimstva. Njihove zdepaste figure i karakteristično škiljave fizionomije, groteskno spojene sa

drečavom američkom odećom, viđale su se sve češće i češće među skitnicama i lutajućim kriminalcima u blizini zgrade opštine, dok konačno nije odlučeno da je neophodno svesti njihov broj, odrediti im poreklo i zanimanja, i ako je moguće pronaći način da se okupe i predaju odgovarajućim imigracionim vlastima. Po dogovoru saveznih i mesnih snaga, ovaj zadatak dodeljen je Malounu, i dok je ovaj započinjao češljanje Red Huka, osetio je da stoji na rubu bezimene strave, dok mu zapušten, neuredan lik Roberta Sudema predstavlja najvećeg neprijatelja i suparnika. IV Policijske metode raznolike su i maštovite. Maloun je, iz nenametljivog brbljanja, pažljivih uzgrednih razgovora, pravovremenog nuđenja pića iz pljoske, i razumnih dijaloga sa preplašenim zatvorenicima, saznao mnoge izdvojene činjenice o pokretu čija je razmera postala toliko preteča. Došljaci su zaista bili Kurdi, ali govorili su dijalektom, nepoznatim i zbunjujućim, koji je izmicao jasno određenoj filologiji. Oni među njima koji su radili, živeli su većinom kao radnici na dokovima i divlji prodavci, iako su često služili u grčkim restoranima i vodili brigu o novinarnicama na uglovima ulica. Većina njih, međutim, nije imala opipljiv izvor prihoda, i očigledno su bili povezani sa težnjama podzemlja, od kojih su krijumčarenje i „šverc” bili najmanje neopisivi. Došli su parnim brodovima, lutajućim teretnjacima kako se čini, i potajno su, u noćima bez meseca, iskrcavani čamcima na vesla, koji su se šunjali ispod određenog pristaništa i pratili skriveni kanal do tajnog podzemnog bazena ispod jedne kuće. Ovo pristanište, kanal i kuću Maloun nije uspevao da pronađe - sećanja njegovih doušnika bila su izuzetno zbrkana, dok im je govor u velikoj meri predstavljao izazov i najveštijim prevodiocima - niti je mogao da dođe do bilo kakvih preciznih podataka o razlozima za njihovo sistematsko krijumčarenje. Ćutali su po pitanju tačnog mesta sa kog su pristigli, i nikada nisu bili u dovoljnoj meri neoprezni da bi otkrili sile koje su ih potražile i upravljale njihovim putevima. Zbilja, razvili bi neki gorući strah kada bi bili upitani za razloge svog prisustva. Kriminalci druge vrste bili su

podjednako uzdržani, i najviše što se moglo saznati je da im je neki bog ili vrhovni sveštenik obećao nečuvene moći i natprirodno blaženstvo i vladavinu u neobičnoj zemlji. Prisustvo i novopridošlih i starih kriminalaca na Sudemovim dobro čuvanim noćnim sastancima bilo je stalno, i policija je uskoro doznala da je nekadašnji usamljenik iznajmio i dodatne stanove kako bi smestio one goste koji su znali njegovu lozinku, konačno zauzevši tri cele kuće i trajno skrivajući mnoge od svojih neobičnih saradnika. Sada je tek nešto malo vremena provodio u svom domu u Fletbušu, i činilo se da tamo dolazi i odlazi samo kako bi uzeo ili vratio knjige, a lice i ponašanje poprimili su mu užasan stepen divljaštva. Maloun ga je dvaput ispitao, ali je oba puta osorno odbijen. Ništa ne zna, rekao bi, o ikakvim tajanstvenim zaverama ili kretanjima, i nije imao pojma kako su Kurdi mogli da uđu ili šta su želeli. Njegov posao bio je da neometano proučava narodne običaje svih imigranata u četvrti, posao za koji policija nije imala opravdan razlog da se zanima. Maloun je pomenuo svoje divljenje prema Sudemovoj staroj brošuri o kabali i drugim mitovima, ali starac je smekšao samo na tren. Predosetio je napad, i odbijao je posetioca na veoma jasan način, sve dok se Maloun nije zgađeno povukao i okrenuo drugim izvorima informacija. Šta je Maloun mogao iskopati da je imao priliku za neprekidan rad na slučaju, nikada nećemo saznati. Međutim, usled glupog sukoba između gradskih i saveznih vlasti, istraga je obustavljena na nekoliko meseci, kada je detektiv bio zauzet drugim zadacima. Ali ni u jednom trenutku nije izgubio interesovanje, niti prestao da se čudi nad onim što je počelo da se zbiva sa Robertom Sudemom. Baš u vreme kada je talas otmica i nestanaka počeo da širi uzbuđenje Njujorkom, zapušteni učenjak preobražavao se na način isto toliko zbunjujuć koliko i apsurdan. Jednog dana viđen je u blizini zgrade opštine sveže obrijan, uredno podšišane kose i otmenog i besprekornog odela, i svakog narednog dana neko neobjašnjivo poboljšanje bilo je primetno. Održavao je svoju novostečenu izbirljivost bez prekida, dodao joj sjaj u oku na koji drugi nisu bili naviknuti i svežinu u govoru, i počeo je malo po malo da gubi na gojaznosti koja ga je toliko dugo izobličavala. Sada su ga često smatrali mlađim nego što je doista bio, poprimio je savitljivost u koraku i svežinu u ophođenju u skladu sa novouspostavljenom tradicijom, a neobično potamnjenje njegove kose nije delovalo kao da dolazi iz bočice. Kako su meseci prolazili, počeo je da se oblači sve manje staromodno, da bi konačno zapanjio svoje nove

prijatelje renoviranjem i preuređivanjem vile u Fletbušu, koju je širom otvorio nizom prijema, sazivajući sve poznanike kojih se mogao setiti, i odaslavši posebnu dobrodošlicu rođacima kojima je u potpunosti oprošteno, a koji su još nedavno tražili da bude obuzdan. Neki su prisustvovali iz radoznalosti, drugi iz osećaja dužnosti, ali svi su odjednom bih šarmirani novootkrivenim stilom i otmenošću nekadašnjeg pustinjaka. Dovršio je, procenio je, većinu posla koji je sebi zacrtao, i nakon što je nedavno nasledio neko imanje od poluzaboravljenog prijatelja iz Evrope, spremao se da provede preostale godine života u sjajnijoj drugoj mladosti koju su mu omogućili udobnost, briga i ishrana. Sve manje su ga viđali u četvrti Red Huk, i sve više se kretao u društvu kojem je rođenjem pripadao. Policajci su primetili težnju kriminalaca da se okupljaju u staroj kamenoj crkvi i plesnoj dvorani umesto u podrumskom stanu u Parker Plejsu, iako su on i njegova skorašnja proširenja i dalje bili preplavljeni otrovnom živošću. Dva događaja su se tada odigrala - sa dovoljnim razmakom, ali oba od izuzetnog značaja za slučaj kako ga je Maloun zamišljao. Jedan od njih bila je tiha objava u novinama Igl veridbe Roberta Sudema i gospođice Kornelije Geritsen iz Bejsajda, mlade žene odlična položaja, koja je bila daleka rođaka ostarelog budućeg mladoženje, dok je drugi bio prepad gradske policije na plesnu dvoranu u crkvi, nakon dojave da je lice otetog deteta na trenutak primećeno kroz jedan od podrumskih prozora. Maloun je učestvovao u ovom prepadu i proučio je mesto sa mnogo zanimanja. Ništa nije pronađeno - u stvari, zgrada je bila u potpunosti napuštena kada su je posetili - ali osetljivi Kelt bio je nejasno uznemiren mnogim stvarima u unutrašnjosti. Ono što mu se nije svidelo bili su grubo oslikani paneli - paneli koji su prikazivali svetačka lica sa čudnovato svetovnim i pakosnim izrazima, i koji su ponekad davali sebi slobodu koju bi teško dopustio čak i laički osećaj pristojnosti. Zatim, takođe, nije mu se dopao ni natpis na grčkom na zidu iznad propovedaonice, drevna bajalica na koju je naišao tokom studija na dablinskom univerzitetu, a koja je, doslovno prevedena, glasila: „O prijatelju i saputniče noći, ti što radovaše se zavijanju pasa i prolivenoj krvi, što lutao si međ senima između grobova, žudeći za krvlju i donoseći stravu smrtnicima, Gorgo, Mormo, meseče sa hiljadu lica, pogledaj s odobravanjem na naše žrtve!” 24 Zadrhtao je kada je ovo pročitao, i nejasno je pomislio na napukle tonove orgulja koje kao da je

čuo ispod crkve određenim noćima. Zadrhtao je iznova videvši rđu oko oboda metalne zdele koja je stajala na oltaru i nervozno je zastao gotovo njušeći neobičan i sablasan vonj negde iz blizine. Progonilo ga je to sećanje na orgulje, i sa posebnom marljivošću je istražio podrum pre nego što je otišao. Mesto mu je bilo izuzetno mrsko, ali na kraju krajeva, da li su bogohulne ploče i natpisi bili išta više do obična dela zatucanosti počinjena od strane neukih? Neposredno pre Sudemovog venčanja epidemija otmica postala je popularan novinski skandal. Većina žrtava bila su mlada deca iz najnižih staleža, ali povećan broj nestanaka doveo je do žestoke srdžbe. Novine su vapile za delanjem policije, i još jednom je stanica ulice Batler poslala svoje ljude u Red Huk po tragove, nalaze i kriminalce. Malounu je bilo drago da se ponovo vrati u poteru i ponosio se pretresom jedne od Sudemovih kuća u Parker Plejsu. Tamo, doduše, nijedno oteto dete nije nađeno, uprkos pričama o kricima i crvenom pojasu nađenom u blizini, ali slike i grubi natpisi na zidovima koji su se ljuštili u većini prostorija, i primitivna hemijska laboratorija na tavanu, uverili su detektiva da je na tragu nečeg ogromnog. Slike su bile užasavajuće - gnusna čudovišta svih veličina i oblika, i parodije na ljudski lik koje se ne mogu opisati. Natpisi su bili ispisani crvenim, u rasponu od arapskih do grčkih, rimskih i hebrejskih slova. Maloun nije mogao pročitati većinu, ah ono što je uspeo da odgonetne bilo je dovoljno ispunjeno kabalističkim nagoveštajima. Jedan često ponavljan motiv bio je na nekoj vrsti hebrejizovanog helenističkog grčkog i nagoveštavao je najstrašnije prizivanje đavola aleksandrijskog razvrata: ”HEL • HELOYM • SOTHER • EMMANVEL • SABAOTH • AGLA • TETRAGRAMMATON • AGYROS • OTHEOS • ISCHYROS • ATHANATOS • IEHOVA • VA • ADONAI • SADAY • HOMOVSION • MESSIAS • ESCHEREHEYE.” 25 Krugovi i pentagrami nadnosili su se nad svaki korak i nesumnjivo su govorili o neobičnim verovanjima i težnjama onih koji su boravili ovde u takvoj bedi. U podrumu, međutim, pronađena je najčudnija stvar - gomila pravih zlatnih poluga nemarno prekrivena komadom jute, što su na svojim sjajnim površinama nosile iste čudne hijeroglife koji su krasili i zidove. Tokom prepada policija je susrela samo pasivan otpor škiljećih Orijentalaca koji su se rojili kroz svaka vrata. Morali su sve da ostave u stanju kakvo su i zatekli, ali kapetan okruga uputio je

Sudemu pismo, savetujući ga da obrati pažnju na narav svojih stanara i štićenika, imajući u vidu rastuću javnu graju. V Onda je usledilo junsko venčanje i velika senzacija. Fletbuš je veselo očekivao trenutak koji se odigrao u podne, i ulice su vrvele od ukrašenih automobila u blizini stare holandske crkve, gde se nadstrešnica prostirala od vrata do puta. Nijedan mesni događaj nikada nije nadmašio venčanje Sudem-Geritsen po raspoloženju i obimu, a družina koja je pratila mladu i mladoženju do pristaništa Kjunard bila je, ako ne baš najdoteranija, makar veoma blizu prihvaćenih društvenih normi. U pet sati izrečeno je i poslednje zbogom i masivan linijski brod udaljio se od dugog pristaništa, polako okrenuvši pramac ka moru, odvojivši se od remorkera i uputivši prema prostranom otvorenom okeanu koji je vodio ka čudima Starog sveta. Do noći je spoljašnja luka raščišćena i kasni putnici gledali su zvezde kako svetlucaju nad nezagađenim okeanom. Da li je pažnju prvo privukao vanlinijski parobrod ili vrisak, nemoguće je utvrditi. Verovatno su se odigrali istovremeno, ali nema svrhe nagađati. Vrisak je dopirao iz Sudemove kabine, i mornar koji je razvalio vrata možda je mogao da ispriča jezive stvari da nije istog trenutka u potpunosti sišao s uma - međutim, vrisnuo je glasnije od prvih žrtava, i nakon toga je kezeći se trčao po brodu dok ga nisu uhvatili i stavili u okove. Brodski lekar koji je trenutak kasnije ušao u kabinu i uključio svetla nije poludeo, ali nikome nije rekao šta je video. To je učinio tek kasnije, kada je stupio u kontakt sa Malounom u Čepačetu. Bilo je to ubistvo - gušenje - ali nije se moralo reći da tragovi kandži na vratu gospođe Sudem nisu mogli da poteknu od njenog muža, niti bilo koje ljudske ruke, niti da je na belom zidu na trenutak treperio crveni natpis za koji se kasnije ispostavilo, kada je zapisan po sećanju, da nije ništa manje do užasnim haldejskim slovima ispisana reč „LILIT”. 26 Ne bi trebalo pominjati te stvari jer su nestale tako brzo - a što se tiče Sudema, trebalo je barem da zabrani ulaz u sobu drugima dok sam sa sobom ne raščisti šta misli o tome. Doktor je jasno uveravao Malouna da ONOG STVORA nije video. Otvoren brodski

prozor, trenutak pre nego što će upaliti svetla, bio je načas zamagljen nekakvim fosforescentnim sjajem, i na trenutak kao da je kroz spoljašnju noć odjeknula naznaka slabog i đavolskog cerekanja, ali oko nije zapazilo nikakav obris. Kao dokaz toga, doktor je istakao svoje neometeno duševno zdravlje. Onda je sva pažnja preusmerena na mali vanlinijski parobrod. Sa njega je spušten čamac i horda crnpurastih, drskih siledžija u oficirskim uniformama nahrupila je na privremeno zaustavljen Kjunarder. Zahtevali su da im se preda Sudem ili njegovo telo - znali su za njegovo putovanje i iz nekog razloga bili su uvereni da će umreti. Kapetanova paluba delovala je skoro poput pandemonijuma, jer u tom trenutku, između lekarevog izveštaja iz kabine i zahteva ljudi sa parobroda, čak ni najmudriji i najiskusniji pomorci nisu mogli odrediti šta da se uradi. Odjednom je vođa nadošlih mornara, Arapin sa crnačkim ustima, izvukao prljavo, izgužvano parče hartije i pružio ga kapetanu. Potpisao ga je Robert Sudem, i na njemu je stajala sledeća neobična poruka: „U slučaju iznenadne ili neobjašnjive nezgode ili smrti, molim da predate mene ili moje telo bez ikakvih pitanja u ruke nosioca ove poruke, ili njegovih saradnika. Sve, za mene, a možda i za vas, počiva na potpunoj saradnji. Objašnjenja mogu doći kasnije - nemojte me sada izneveriti. ROBERT SUDEM” Kapetan i doktor pogledaše jedan drugog, a potonji je nešto prošaputao. Konačno su prilično bespomoćno klimnuli glavama i pokazali put do Sudemove kabine. Doktor je odvratio kapetanov pogled dok je otključavao vrata i propuštao neobične mornare, i teško je disao dok nisu izmileli noseći svoj teret, nakon neobjašnjivo mnogo vremena prosvećenog pripremama. Bio je zamotan u čaršave sa ležaja i doktoru je bilo drago što obrisi ne otkrivaju mnogo. Ti ljudi nekako prebaciše stvar preko ograde i odnesoše je do parobroda ne otkrivajući je. Kjunard se iznova pokrenuo, i doktor i brodski pogrebnik potražili su Sudemovu kabinu kako bi pružili poslednje počasti koliko su već mogli. Još jednom je lekar prisiljen na ćutljivost i čak i na laganje, jer odigrala se đavolska stvar. Kada ga je pogrebnik upitao zašto je ispustio svu krv gospođe Sudem, propustio je da potvrdi da on ništa slično nije učinio, niti je ukazao na prazna mesta na polici gde su stajale bočice, niti na vonj iz slivnika koji je ukazivao na užurbano uklanjanje njihovog prvobitnog sadržaja. Džepovi onih ljudi -

ukoliko su zaista ljudi - bili su izdajnički naduveni kada su napuštali brod. Dva sata kasnije svet je putem radija saznao sve što se trebalo znati o stravičnim zbivanjima. VI Te iste junske večeri, ne čuvši ni reč sa pučine, Maloun je bio očajnički užurban unutar uličica Red Huka. Iznenadni nemir kao da je prožimao čitavu četvrt i kao da su putem glasina doznali da se nešto osobeno zbiva, stanovnici su se sa iščekivanjem zbili oko plesne dvorane u crkvi i kuća u Parker Plejsu. Troje dece je upravo nestalo - troje plavookih Norvežana iz ulica prema Govanusu - i bilo je govorkanja o formiranju rulje među snažnim Vikinzima te četvrti. Maloun je nedeljama podsticao svoje kolege da pokušaju sveopštu raciju, i konačno, poneti uslovima jasnijim njihovom zdravom razumu od nagađanja sanjara iz Dablina, pristali su na konačan obračun. Nemir i opasnost ove večeri bio je odlučujući činilac i oko ponoći grupa za prepad regrutovana iz tri policijske stanice spustila se na Parker Plejs i njegovu okolinu. Provaljivali su vrata, hapsili propalice a iz soba osvetljenih svećama istisnuta je neverovatna vreva rasno izmešanih stranaca u vezenim odorama, mitrama i drugim neobjašnjivim odevnim predmetima. Mnogo je izgubljeno u gužvi, jer predmeti su užurbano bacani niz neočekivane odvode i izdajnički mirisi umrtvljeni su iznenadnim paljenjem oporog tamjana. Ali isprskane krvi bilo je posvuda i Maloun bi zadrhtao kada bi ugledao žeravicu ili oltar sa kojeg se dim još uzdizao. Želeo je da istovremeno bude na nekoliko mesta, a odlučio se za Sudemov podrumski stan tek nakon što mu je glasnik javio o potpunoj napuštenosti trošne plesne dvorane i crkve. Stan, mislio je, mora sadržati neki trag o kultu čiji je vođa i središte okultni učenjak očigledno postao i sa iskrenim očekivanjima je pretresao ustajale sobe, uočivši zadah koji podseća na kosturnicu, i ispitivao je neobične knjige, instrumente, zlatne poluge i boce sa staklenim zatvaračima nemarno razbacane tu i tamo. Jednom mu je mršava crno-bela mačka promakla među nogama i saplela ga, istovremeno preturivši pehar napola pun crvene tečnosti. Šok je bio snažan i do dana današnjeg Maloun nije

siguran šta je video, ali u snovima tu mačku koja je šmugnula i dalje zamišlja sa određenim zverskim izmenama i neobičnostima u građi. Onda su na red došla zaključana podrumska vrata i potraga za nečim što bi ih razvalilo. Teška stolica stajala je u blizini i njeno čvrsto sedište bilo je više nego dovoljno jako za drevne ploče. Pukotina je nastala i uvećala se i cela vrata su popustila - ali sa druge strane, odakle je pokuljala zavijajuća vreva ledenog vazduha obavijena vonjevima ponora bez dna, i odakle se pružila usisavajuća sila, ni sa zemlje ni sa neba, koja ga je, onako paralisanog, obavila i povukla kroz pukotinu i niz nemerljiva prostranstva ispunjena šapatima i zavijanjima, i naletima podrugljivog smeha. Dakako da je to bio san. Svi stručnjaci su mu rekli da je tako, a on ne poseduje ništa da dokaže suprotno. Zaista, voleo bi da je to istina, jer onda mu prizori starih straćara od cigala i tamnih stranih lica ne bi toliko duboko nagrizali dušu. Ali u to vreme sve je bilo užasavajuće stvarno i nikada ništa ne može izbrisati sećanje na te mrakom ispunjene kripte, te džinovske arkade, i ona poluoblikovana obličja pakla koja su gigantski promicala u tišini, noseći polupojedene stvari čiji su još uvek živi delovi vapili za milost ili se luđački smejali. Miris tamjana i iskvarenosti spojio se u mučnu smesu, i crni vazduh bio je živ od maglovite, poluvidljive gomile elementalnih bezobličnih bića sa očima. Negde je tamna, lepljiva voda lizala stubove pristaništa od oniksa, i jednom se drhtava zvonjava napuklih malih zvona razlegla u znak dobrodošlice sumanutom cerekanju gole fosforescentne stvari koja je doplivala u vidokrug, ispetljala se na obalu i popela, da bi se cereći skupila na izrezbarenom zlatnom postolju u pozadini. Avenije beskrajne tame kao da su se pružale u svim pravcima, i neko bi pomislio da upravo tu leži koren zaraze predodređene da ogadi i proždere gradove, da proguta narode u smradu te hibridne kuge. Ovde je ušao kosmički greh, i gnojeći se bezbožnim obredima započeo je iskežen marš smrti od kojeg bismo svi istrulili sve dok ne postanemo gnjile abnormalnosti previše gnusne da bi nas grobovi primili. Sotona je ovde vladao svojim vavilonskim dvorom i u krvi čistog detinjstva kupani su leprozni udovi fosforescentne Lilit. Inkubi i sukube zavijali su u slavu Hekate, i bezglave nakaze blejale su u čast Velike majke, Magna Mater. Jarci su poskočili na zvuk odvratnih tankih frula, a egipani su bez predaha jurili za nakaznim faunovima preko stena iskrivljenih poput naduvanih krastača. Moloh i Astarot nisu bili odsutni, jer u ovom otelotvorenju sveukupnog prokletstva okovi svesti

bili su napušteni i čovekova uobrazilja otvorila se ka vidicima svih svetova strave i svim zabranjenim dimenzijama koje je zlo imalo moć da oblikuje. Svet i Priroda bili su nemoćni protiv takvih napada iz otpečaćenih bunara noći, niti je ikakav znak, ikakva molitva mogla da zaustavi valpurgijski kovitlac strave koja je nadošla kada je mudrac u posedu mrskog ključa naišao na hordu sa zabravljenom i prepunom škrinjom predanja o demonima, prenošenim s kolena na koleno. Odjednom je zrak vanjskog svetla prostrelio ove utvare, i Maloun je začuo zvuk vesala među bogohuljenjem bića koja bi trebalo da su mrtva. Čamac sa fenjerom na pramcu doplovio je u vidokrug, privezan je za gvozdeni obruč na sluzavom kamenom pristaništu, i ispovratio je nekolicinu tamnih ljudi koji su među sobom nosili izdužen teret zaogrnut u krevetninu. Odneli su ga do gole fosforescentne stvari na izrezbarenom zlatnom postolju, a ta stvar se cerekala i grebala posteljinu. Onda su odmotali i uspravili pred postoljem gangrenozan leš gojaznog starca sa neurednom bradom i neočešljanom sedom kosom. Fosforescentna stvar se ponovo zacerekala, a ljudi izvadiše bočice iz svojih džepova i stopala mu pomazaše crvenim, a kasnije dadoše toj stvari da iz njih pije. Odjednom, iz zasvođenog prolaza koji je vodio u beskraj, dopre demonski zveket i šištanje bogohulnih orgulja, koje iskašljavaju i krkljaju poruge pakla napuklim, zlokobnim basom. U trenu je svaka pokretna jedinka bila naelektrisana i, postavivši se istog časa u ceremonijalnu povorku, horda iz noćne more otpuza u potrazi za zvukom - koza, satir i egipan, inkub, sukuba i lemur, izobličena žaba i bezoblična stihija, psoglavi urlač i tiha stvar koja se šepuri po tami - sve njih predvodila je gnusna gola fosforescentna stvar što je ranije čučala na izrezbarenom zlatnom postolju a sada je drsko koračala noseći u rukama leš gojaznog starca staklenih očiju. Čudni tamnoputi ljudi plesali su na kraju povorke, i cela kolona poskakivala je i skakutala u dionizijskom zanosu. Maloun je oteturao za njima nekoliko koraka, obavijen bunilom i maglom, sumnjajući u svoje mesto na ovom ili bilo kom drugom svetu. Onda se okrenuo, posrnuo, i pao na hladan, vlažan kamen, hvatajući vazduh i drhteći dok su demonske orgulje nastavljale da krkljaju, a zavijanje i bubnjanje i zvonjava sulude povorke postajali sve tiši i tiši. Nejasno je bio svestan strašnog pojanja i šokantnih kreštanja u daljini. Ponekad bi do njega doplovilo zavijanje ili cviljenje ceremonijalne posvećenosti kroz crni prolaz, dok se na kraju nije začuo

tekst jezive grčke bajalice čije je reči pročitao iznad propovedaonice one plesne dvorane u crkvi. „O prijatelju i saputniče noći, ti što radovaše se zavijanju pasa (ovde je eksplodiralo gnusno zavijanje) i prolivenoj krvi (ovde su se bezimeni zvuci izmešali sa morbidnim vriscima), što lutao si međ senima između grobova (ovde je došlo do zviždukavog uzdaha), žudeći za krvlju i donoseći stravu smrtnicima (kratki, oštri uzvici iz bezbroj grla), Gorgo (ponovljeno u odgovor), Mormo (ponovljeno s ushićenjem), meseče sa hiljadu lica (uzdasi i zvuci flaute), pogledaj s odobravanjem na naše žrtve!” Kako se pojanje privelo kraju, začuo se sveopšti uzvik i zvuci siktanja skoro su ugušili kreštanje napuklih orgulja. Potom se začuo udah mnogih grla i Vavilon prolajanih i zameketanih reči - „Lilit, predivna Lilit, evo mladoženje!” Još uzvika, buka nemira, i oštri, kuckavi koraci figure koja trči. Koraci su se približavali i Maloun se izdiže na lakat da pogleda. Svetlost u kripti, do nedavno pritajena, sada je blago pojačana i pri tom đavolskom osvetljenju pojavio se bežeći oblik onoga što ne bi smelo ni da beži, ni da oseća, ni da diše - gangrenozan leš gojaznog starca staklenih očiju, kome sada nije bila potrebna potpora, već ga je oživljavala neka đavolska vradžbina upravo okončanog obreda. Za njim je jurila i gola, cereća, fosforescentna stvar kojoj je mesto bilo na izrezbarenom postolju, a iza nje su dahtali tamni ljudi i sva strahovita četa opipljive gnusobe. Leš je bio brži od svojih progonitelja i delovao je usredsređen na određen predmet, naprežući svaki truleći mišić prema izrezbarenom zlatnom postolju, čiji je nekromantski značaj očigledno bio znatan. Sledećeg trena dostigao je svoj cilj, dok ga je prateća gomila progonila još mahnitijom brzinom. Ali bilo je prekasno, jer poslednjim naponom snage, koji je pokidao tetive i doveo gnusnu batrgajuću gomilu u stanje želatinoznog rastakanja, izbuljeni leš koji je nekada bio Robert Sudem ostvario je svoju nameru. Guranje je bilo ogromno, ali sila je izdržala, i dok se gurač urušavao u blatnjavu mrlju iskvarenosti, postolje koje je gurnuo se zanjihalo, prevrnulo i konačno preturilo sa svog temelja od oniksa u guste vode u podnožju, poslavši u oproštaj odsjaj rezbarenog zlata, dok je teško tonulo do nezamislivih zaliva nižeg Tartara. U tom trenu je cela ta scena strave izbledela u ništavilo pred Malounovim očima i on se onesvestio usred ogromnog treska koji kao da je izbrisao čitav taj zli univerzum.

VII Malounov san, koji se u potpunosti odigrao pre no što je saznao za Sudemovu smrt i prenos tela sa mora, na neobičan način je dopunjen nekim čudnim činjenicama samog slučaja, iako to nije razlog da bi mu iko poverovao. Tri stare kuče u Parker Plejsu, koje su se nesumnjivo dugo raspadale usled truleži u svom najpodmuklijem obliku, srušile su se bez vidljivog razloga dok se polovina grupe za prepad i večina zarobljenika i dalje nalazila unutra, i veći deo obe grupe je na mestu poginuo. Samo u podrumima je bilo mnogo spašenih života i Maloun je imao sreće što se nalazio duboko ispod kuće Roberta Sudema. Jer zaista se tamo nalazio, što niko neće poreći. Pronašli su ga bez svesti pored bare crne poput noći, kao i grotesknu, užasnu gomilu truleži i kostiju, koje su putem otisaka zuba identifikovane kao Sudemovo telo, nekoliko stopa dalje. Slučaj je bio jasan, jer ovamo je vodio podzemni kanal krijumčara, i ljudi koju su odneli Sudema sa broda doveli su ga kući. Oni sami nikada nisu pronađeni, ili makar nikada nisu identifikovani, a brodski lekar i dalje nije zadovoljan jednostavnim uveravanjima policije. Sudem je očigledno bio vođa krijumčarenja ljudi velikih razmera, jer kanal do njegove kuće bio je samo jedan od nekoliko podzemnih kanala i tunela u okolini. Postojao je i tunel od ove kuće do kripte ispod plesne dvorane i crkve, kripte kojoj se iz crkve moglo pristupiti jedino putem uskog tajnog prolaza u severnom zidu, i u čijim odajama su otkrivene neke jedinstvene i užasne stvari. Krešteće orgulje nalazile su se tamo, kao i ogromna zasvođena kapela sa drvenim klupama i neobično oblikovanim oltarom. Duž zidova nalazile su se male ćelije, a u njih sedamnaest - užasno je o tome govoriti - pronađeni su okovani usamljeni zatvorenici u stanju potpunog ludila, uključujući i četiri majke sa novorođenčadima uznemirujuće neobičnog izgleda. Ova novorođenčad umrla su ubrzo po izlaganju svetlosti, okolnost koju su lekari smatrali veoma milosrdnom. Niko osim Malouna, među onima koji su ih ispitali, nije se setio tmurnog pitanja starog Delrija: ”An sint unquam daemones incubi et succubae, et an ex tali congressu proles nasci queat?” 27 Pre nego što su zatvoreni, kanali su temeljno prekopani, i otkriveno je zapanjujuće mnoštvo prerezanih i raspolovljenih kostiju svih

veličina. Bilo je sasvim jasno da je razjašnjen izvor epidemije otmica, iako su samo dvoje od preživelih zatvorenika mogli zakonskim nitima biti povezani sa njom. Ti ljudi sada su u zatvoru, jer nije uspela optužba za saučesništvo u samim ubistvima. Izrezbareno zlatno postolje ili tron koji je Maloun tako često pominjao kao stvar od naročitog okultnog značaja nikada nije pronađeno, iako je na jednom mestu ispod Sudemove kuće primećeno da kanal ponire u bunar previše dubok za prekopavanje. Zatvoren je na izvoru i zacementiran kada su građeni podrumi novih kuća, ali Maloun često razmatra šta leži ispod. Policija, zadovoljna što je razbila opasnu bandu manijaka i krijumčara ljudi, predala je saveznim vlastima neosuđene Kurde, za koje je pre deportacije konačno utvrđeno da pripadaju klanu Jezida, štovalaca đavola. Vanlinijski brod i njegova posada ostali su neuhvatljiva misterija, iako su cinični detektivi ponovo spremni da se bore sa njegovim krijumčarenjem i švercom ruma. Maloun veruje da ovi detektivi imaju žalosno ograničenu perspektivu, usled nedostatka radoznalosti prema mnoštvu neobjašnjivih detalja, i znakovitih nepoznanica celokupnog slučaja, iako je podjednako kritičan i prema novinama, koje su videle samo morbidnu senzaciju i naslađivale su se omanjim sadističkim kultom, mada su ga lako mogle proglasiti i stravom iz samog srca univerzuma. Ali, on se zadovoljio da mirno odmara u Čepačetu, smirujući nervni sistem i moleći se da vreme postepeno izmesti njegovo užasno iskustvo iz carstva sadašnje stvarnosti u ono slikovite i polumistične udaljenosti. Robert Sudem spava pored svoje mlade na groblju Grinvud. Nije bilo sahrane za neobične kosti koje je policija predala i rođaci su bili zahvalni za brzinu zaborava koji se spustio nad slučajem u celosti. Povezanost učenjaka sa stravom u naselju Red Huk, zaista, nikada nije potkrepljena pravnim dokazima, jer je njegova smrt preduhitrila ispitivanje s kojim bi se u suprotnom suočio. Njegov sopstveni kraj ne pominje se često, i porodica Sudem se nada da će ga dolazeća pokolenja upamtiti samo kao blagog usamljenika koji se površno bavio bezazlenom magijom i predanjima. Što se tiče četvrti Red Huk - ona uvek ostaje ista. Sudem je došao i otišao, strava je nadošla i otišla, ali zli duh tame i bede i dalje se koti među mešancima u starim kućama od cigle i tumarajuće grupice i dalje paradiraju na neznanim zadacima pored prozora gde se svetla i izobličena lica neobjašnjivo pojavljuju i nestaju. Drevna strava je neman sa hiljadu glava i kultovi tame ukorenjeni su u bogohulnosti

dublje od Demokritovog bunara. Duša zveri je sveprisutna, a pobedničke legije rošavih mladića mutnih očiju u četvrti Red Huk i dalje poju i proklinju i zavijaju dok prolaze od ambisa do ambisa, niko ne zna odakle niti kuda, pokrenute slepim zakonima prirode koje možda nikada neće razumeti. Kao i ranije, više ljudi uđe u Red Huk nego što ga napusti kopnenim putem i već postoje govorkanja o novim kanalima koji teku ispod zemlje do određenih centara trgovine pićem i stvarima koje je teže imenovati. Plesna dvorana u crkvi sada se uglavnom koristi kao plesna dvorana i čudna lica se noću pojavljuju u prozorima. Nedavno je jedan policajac izrazio uverenje da je ispunjena kripta nanovo raskopana, i to ne radi neke svrhe koja se jasno da objasniti. Ko smo mi da se borimo protiv otrova starijih od istorije i ljudskog roda? Čovekoliki majmuni su plesali uz ovu stravu u Aziji i taj rak vreba bezbedan i širi se tamo gde se pritajenost skriva iza niza zidova od natrulih cigala. Maloun ne drhti bez razloga - jer samo pre nekoliko dana jedan policajac načuo je crnpurastu pogrbljenu babu kako uči malo dete nekom prošaptanom žargonu u send nadsvođenog prolaza. Slušao je, i smatrao je veoma neobičnim kada ju je čuo kako iznova i iznova ponavlja: „O prijatelju i saputniče noći, ti što radovaše se zavijanju pasa i prolivenoj krvi, što lutao si međ senima između grobova, žudeći za krvlju i donoseći stravu smrtnicima, Gorgo, Mormo, meseče sa hiljadu lica, pogledaj s odobravanjem na naše žrtve!”

Tražite od mene da objasnim zbog čega se bojim naleta hladnog vazduha, zbog čega zadrhtim više od drugih prilikom ulaska u hladnu sobu, i zbog čega delujem zgađeno i odbojno kada hladnoća večeri promili kroz toplinu blagog jesenjeg dana. Ima onih koji kažu da reagujem na hladnoću kao što drugi reaguju na neprijatne mirise, i nije mi namera da opovrgnem taj utisak. Namera mi je da vam predstavim najužasnije okolnosti s kojima sam se ikada sreo, a na vama je da prosudite da li one čine pogodno objašnjenje ovog mog osobenjaštva. Pogrešno je verovati da je užas neraskidivo vezan za tamu, tišinu i osamu. Ja sam ga upoznao okružen bleštavilom popodneva, bukom velegrada, i usred vreve jednog otrcanog i običnog pansiona, uz jednu prozaičnu nastojnicu i dva odlučna čoveka uz sebe. U proleće 1923. godine obezbedio sam neki turoban i neunosan posao za jedan časopis u Njujorku, i s obzirom da nisam bio u mogućnosti da plaćam pozamašnu rentu, lutao sam od jednog jeftinog pansiona do drugog, u potrazi za sobom koja istovremeno poseduje pristojnu čistoću, podnošljiv nameštaj i veoma razumu cenu. Uskoro se ispostavilo da je jedini izbor koji mi je pružen onaj između većeg ili manjeg zla, ali nakon izvesnog vremena naišao sam na kuću u Zapadnoj 14. ulici, koja mi se gadila mnogo manje od ostalih što sam ih obišao. Kuća je bila četvorospratna vila od crvene cigle, čini se iz kasnih četrdesetih, opremljena drvenarijom i mermerom čija je zamrljana i ukaljana raskoš odavala otmeno i imućno poreklo. U sobama, velikim i prostranim, ukrašenim neverovatnim tapetama i apsurdno kitnjastim gipsanim vencima, lebdeo je depresivni osećaj ustajalosti i tračak neodređenih mirisa iz kuhinje; ali podovi su bili čisti, posteljina je menjana u gotovo pravilnim razmacima, a topla voda nije prečesto bila hladna ili zavrnuta, te sam počeo da je smatram makar podnošljivim mestom za hibernaciju do ponovnog povratka u stvaran život. Nastojnica, jedna aljkava, skoro bradata Španjolka po imenu Herero, nije mi dosađivala tračevima ili kritikama na račun električnog svetla koje je do kasno gorelo u mojoj sobi u prednjem delu kuće na trećem spratu; a moji sustanari bili su tihi i nekomunikativni koliko to čovek samo poželeti može, većinom Španci tek malo iznad najnižeg stepena grubosti i sirovosti. Jedino se buka tramvaja sa ulice odozdo pokazala

kao ozbiljna smetnja. Stanovao sam tamo otprilike tri nedelje kada se odigrao prvi neobičan događaj. Jedne večeri oko osam sati začuo sam neko kapanje po podu i najednom sam postao svestan da već izvesno vreme osećam opor miris amonijaka. Pogledavši unaokolo, video sam da je plafon mokar i da s njega kaplje; tečnost je očigledno poticala iz ćoška sa ulične strane. Želeći da stvar sasečem u korenu, požurio sam u prizemlje kako bih obavestio nastojnicu, koja me je uverila da će problem ubrzo biti otklonjen. „Doktor Munjoz”, vikala je trčeći uz stepenice ispred mene, „prosuo svoje kemikalije. Previše boles’an za doktora - sve bolesniji i bolesniji - ali neće tuđa pomoć. Mnogo čudan u ta boles’ - ceo dan se banja u kupke što čudno mirišu, i ne sme se uzbudi il’ zagreje. Svo spremanje sam obavlja - njegova mala soba puna sa bočice i mašine, al’ ne radi k’o doktor. Al’ bio velik jednom - moj otac u Barcelonu čuo za njega - i pre koji dan popravio ruku majstoru za vodu koji povređen naglo. Nikad ne izađe, samo na krov, i moj sin Esteban nosi hranu mu i veš i lekovi i kemikalije. Moj bože, kol’ko taj troši amonijak koji koristi da mu se rashladi!” Gospođa Herero je nestala uz stepenice penjući se na četvrti sprat, a ja sam se vratio u svoju sobu. Amonijak je prestao da kaplje, i dok sam čistio nakapano i otvarao prozor kako bih provetrio, čuo sam nastojničine teške korake na spratu iznad. Doktora Munjoza nikada nisam čuo, pošto mu je korak bio lak i nežan, izuzev nekakvih zvukova koji kao da su dopirali od nekog mehanizma na benzin. Na trenutak sam se zapitao koja je to neobična boljka ovog čoveka, i da li je njegovo tvrdoglavo odbijanje spoljne pomoći posledica neke neosnovane ekscentričnosti. Postoji beskrajna količina jada u poziciji uglednog čoveka koji je najednom propao, pade mi na pamet otrcana misao. Možda nikada ne bih ni upoznao doktora Munjoza da nije bilo srčanog napada koji me je odjednom spopao jednog prepodneva dok sam sedeo pišući u svojoj sobi. Lekari su me upozorili na opasnost od ovakvih napada i znao sam da nemam vremena za gubljenje; prisetivši se staje nastojnica rekla o invalidovoj pomoći povređenom radniku, odvukao sam se uz stepenice i slabašno zakucao na vrata iznad mojih. Na kucanje je na dobrom engleskom odgovorio neobičan glas nešto dalje nadesno, pitajući me za ime i nameru; nakon što sam ovo objasnio, vrata pored onih na koja sam zakucao su otvorena. Dočekao me je nalet hladnog vazduha; i uprkos tome što je dan bio

jedan od najtoplijih tog kasnog juna, zadrhtao sam prelazeći prag u prostran stan čije me je raskošno i s ukusom izvedeno uređenje iznenadilo unutar ovog gnezda bede i zapuštenosti. Kauč na rasklapanje je preko dana igrao ulogu divana, a nameštaj od mahagonija, raskošne zavese, stare slike i jednostavne police sa knjigama odavale su utisak gospodske radne sobe, a ne spavaće sobe u pansionu. Sada sam video da je soba iznad moje - „mala soba” sa bočicama i mašinama koju je pomenula gospođa Herero - prosto doktorova laboratorija, a da su njegove osnovne stambene odaje ležale unutar prostrane susedne sobe čije su pogodne niše i veliko kupatilo pored dozvoljavale da sakrije sve komode i kabaste uređaje. Doktor Munjoz je sasvim izvesno bio čovek visokog roda, dobrog odgoja i ukusa. Bio je nizak ali izvanrednih proporcija, i odeven u donekle formalno odelo savršenog kroja. Lice visokog roda, gospodskog ali ne i arogantnog izraza, bilo je ukrašeno kratkom gvozdeno-sivom punom bradom, a staromodni cvikeri zaklanjali su pune, tamne oči nasađene na orlovski nos koji je davao mavarsku notu fizionomiji što je, izuzevši tu činjenicu, bila većinom keltiberijska. 28 Gusta, dobro podšišana kosa sa gracioznim razdeljkom iznad visokog čela odavala je česte posete berberina, i celokupna slika govorila je o izuzetnoj inteligenciji i nadmoćnom poreklu i vaspitanju. Ipak, kada sam ugledao doktora Munjoza u tom naletu hladnog vazduha, osetio sam gnušanje koje nije moglo biti objašnjeno samom njegovom pojavom. Jedino je doktorov pomalo modar ten i hladan dodir mogao pružiti fizičku utemeljenost za ovakav osećaj, a čak i sve navedene činjenice bile bi oprostive, uzimajući u obzir njegov poznat individualizam. Jedinstvena hladnoća mogla je biti uzrok odbojnosti koju sam osetio, jer takva hladnoća bila je abnormalna za tako vreo dan, a abnormalno uvek izaziva odbojnost, nepoverenje i strah. Ali gnušanje je uskoro zamenilo divljenje, jer su izuzetne veštine neobičnog lekara odmah postale očigledne, uprkos ledenoj hladnoći i drhtanju njegovih gotovo beskrvnih ruku. Očigledno je shvatio moje potrebe nakon samo jednog letimičnog pogleda, i zbrinuo ih je sa majstorskom spretnošću, neprestano me uveravajući delikatno intoniranim, ali neobično šupljim i bezbojnim glasom, da je najogorčeniji od zakletih neprijatelja smrti, te da je utrošio svoje bogatstvo i izgubio sve prijatelje tokom životnog veka posvećenog bizarnim eksperimentima za njeno osujećenje i uništenje. Nosio je u

sebi nešto od dobroćudnog fanatika, i nastavio je skoro brbljajući dok mi je slušao pluća i pripravljao odgovarajuću mešavinu lekova, koje je doneo iz manje laboratorijske sobe. Izgleda da mu je društvo čoveka visokog roda bilo novina u ovom sumornom okruženju, te da je pokrenut na govor na kakav nije naviknut, dok su ga opsedala sećanja na bolje dane. Glas mu je, iako čudan, makar bio umirujući i nisam mogao da primetim njegovo disanje dok su učtive reči kuljale iz njega. Pokušavao je da mi skrene misli sa srčanog napada govoreći o svojim teorijama i eksperimentima; i sećam se njegovog diplomatskog tešenja u vezi mog slabog srca, insistiranja da su volja i svest jače od samog organskog života, te da se, ukoliko je telesni okvir izvorno zdrav i pažljivo očuvan, može kroz poboljšanje ovih osobina naučnim putem zadržati neka vrsta nervne živosti, uprkos najozbiljnijim oštećenjima, manama ili čak i nedostacima unutar ćelija određenih organa. Možda će me jednog dana, rekao je šaljivim tonom, naučiti da živim - ili makar da posedujem neku vrstu svesnog postojanja - bez ikakvog srca! Što se njega samog tiče, pati od složenih oboljenja koja zahtevaju veoma precizan režim, uključujući i neprekidnu hladnoću. Svaki značajan porast temperature, ukoliko bi bio dugotrajan, može fatalno delovati na njega, a frigidnost njegovog boravišta - oko 55 ili 56 stepeni Farenhajta 29 - održavana je sistemom rashlađivanja zasnovanom na hlađenju amonijakom, čije sam motorne pumpe na benzin često čuo u svojoj sobi sprat ispod. Izlečen od napada za izvanredno kratko vreme, napustio sam te odaje koje su mi izazvale drhtavicu kao sledbenik i ljubitelj nadarenog usamljenika. Nakon toga često sam ga posećivao naoružan kaputom; slušao sam ga dok je govorio o tajnim istraživanjima i skoro jezivim rezultatima, i pomalo drhtao proučavajući nekonvencionalne i zapanjujuće drevne tomove na njegovim policama. Vremenom sam, mogu dodati, skoro zanavek izlečen od svoje bolesti njegovim veštim staranjem. Činilo se da ne preza ni od srednjovekovnih bajalica, pošto je bio uveren da ove zagonetne formule sadrže retke pshihološke stimulanse, za koje se misli da mogu imati jedinstven uticaj na materiju nervnog sistema koji su napustili organski damari. Dirnula me je priča o starom doktoru Toresu iz Valensije, koji je podelio svoje ranije eksperimente sa njim, tokom ozbiljne bolesti od koje je bolovao pre osamnaest godina, od kada potiču i njegovi trenutni poremećaji. Čim je uvaženi lekar spasao svog kolegu, on sam je postao žrtva

sumornog neprijatelja sa kojim se borio. Možda je napor bio prevelik; jer doktor Munjoz je šapatom objasnio - iako ne detaljno - da su metode lečenja bile zaista izuzetne, uključujući i prizore i procese koje su stari i konzervativni sledbenici Galena 30 smatrali nepoželjnima. Kako su nedelje odmicale, sa žaljenjem sam primetio da moj novi prijatelj zaista polako i nesumnjivo telesno propada, kao što je i gospođa Herero natuknula. Modrost njegovog lika se pojačavala, glas mu je postao u još većoj meri šupalj i nerazgovetan, pokreti mišića bili su sve neusklađeniji, a njegov um i volja pokazivali su sve manje otpornosti i energičnosti. Činilo se da nije nesvestan ove tužne promene, i malo po malo su i njegov izraz lica i razgovori vođeni sa njim poprimili jezivu ironiju koja je u meni ponovo oživela nešto od suptilne odbojnosti što sam je prvobitno osetio. Razvio je čudne kaprice, stekavši sklonost ka egzotičnim začinima i egipatskom tamjanu, sve dok soba nije mirisala poput grobnice faraona u Dolini kraljeva. Istovremeno su se njegovi zahtevi za hladnim vazduhom uvećavali, i uz moju pomoć pojačao je cevi za amonijak u svojoj sobi i podesio je pumpe i napajanje mašina za hlađenje, sve dok temperaturu nije mogao da održava na 40 ili 34, na kraju čak i 28 stepeni. 31 Kupatilo i laboratorija su naravno hlađeni u manjoj meri, kako ne bi došlo do smrzavanja vode, i kako se ne bi omeli hemijski procesi. Stanar u susednom stanu žalio se na leden vazduh što dopire kroz vrata koja povezuju njegovu sobu sa doktorovom, te sam mu pomogao da namesti teške zavese kako bismo otklonili ovu poteškoću. Neka rastuća strava, od uvrnute i morbidne vrste, kao da je zaposedala doktora. Neprestano je govorio o smrti, ali bi se šuplje nasmejao kada bi se detalji oko pokopa i sahrane pažljivo pomenuli. Sve u svemu, postao je uznemirujući i čak jeziv družbenik, ali usled zahvalnosti za izlečenje koje mi je pružio nisam ga mogao prepustiti strancima što su ga okruživali, i pažljivo sam brisao prašinu u njegovoj sobi i brinuo se o njegovim potrebama svakog dana, umotan u tešku kabanicu koju sam kupio posebno za tu svrhu. Takođe sam obavljao većinu nabavki i zbunjeno uzdisao videvši neke od hemikalija koje je naručivao od apotekara i snabdevača laboratorija. Činilo se da se oko stana širi rastuća i neobjašnjiva atmosfera panike. Ćela zgrada, kao što sam naveo, imala je ustajao miris; ali miris u njegovoj sobi bio je gori - čak i uprkos svim začinima i tamjanu, kao i oporim hemikalijama kupki na kojima je svaki dan insistirao, ne prihvatajući nikakvu pomoć. Smatrao sam da one moraju biti povezane

sa njegovim oboljenjem, i zadrhtao bih na pomisao šta to oboljenje može biti. Gospođa Herero bi se prekrstila kada bi ga pogledala, i prepustila ga je bezrezervno meni; nije čak dozvoljavala ni sinu Estebanu da nastavi da obavlja poslove za njega. Kada bih preporučio druge lekare, oboleli bi se razbesneo onoliko koliko je to uopšte moguće. Očito se plašio fizičkih posledica silovitih emocija, ali njegova volja i pokretačka snaga su se uvećavale umesto umanjivale, i odbijao je da bude vezan za krevet. Umor ranijih bolesničkih dana ustupio je mesto ponovnom povratku vatrene odlučnosti, te se činilo da će svakog trena sasuti prkos u lice demonu smrti, čak i dok ga taj drevni neprijatelj obavija svojim kandžama. Skoro u potpunosti je prestao da se pretvara da jede, što je kod njega oduvek, na neki neobičan način, delovalo poput formalnosti, i činilo se da samo snagom volje sprečava potpuni kolaps. Poprimio je naviku pisanja nekih dugih dokumenata, koje bi potom pažljivo zapečatio i ispunio uputstvima da ih nakon njegove smrti prosledim određenim ljudima - većinom obrazovanim stanovnicima istočne Indije, ali i jednom nekada slavnom francuskom lekaru, za kojeg se sada verovalo da je mrtav, i o kojem su se raspredale nezamislive stvari. Međutim, ispostavilo se da ću sve ove papire spaliti neisporučene i neotvorene. Njegov lik i glas postali su u potpunosti jezivi, a njegovo prisustvo skoro nepodnošljivo. Jednog septembarskog dana slučajan pogled na njega izazvao je epileptični napad kod čoveka koji je došao da popravi električnu Stonu lampu; napad za koji je uspešno prepisivao lečenje držeći se daleko van vidokruga. Taj čovek, što je izuzetno neobično, prošao je kroz sve strahote Velikog rata a da nikada nije iskusio toliko temeljnu stravu. Onda, sredinom oktobra, zapanjujuće iznenadno, usledila je i strava nad stravama. Oko jedanaest sati jedne večeri pokvarila se pumpa rashladne mašine, te je proces hlađenja amonijakom postao nemoguć. Doktor Munjoz me je dozvao lupanjem o pod, i ja sam očajnički pokušavao da otklonim kvar, dok je moj domaćin psovao glasom čija je beživotna, odjekujuća šupljina prevazilazila svako moguće objašnjenje. Moji amaterski pokušaji, međutim, nisu urodili plodom, i kada sam doveo mehaničara iz susedne garaže otvorene celu noć, saznali smo da se ništa ne može učiniti do jutra, kada je bilo potrebno nabaviti novi klip. Bes i strah usamljenika na samrti, nadimajući se do grotesknih razmera, delovao je kao da će razbiti ono što je preostalo od njegovog propadajućeg tela, i jednom je usled grča prekrio oči rukama i otrčao u

kupatilo. Napipao je put odatle sa čvrsto zavijenim licem, a njegove oči nikada više nisam video. Hladnoća stana sada se osetno smanjivala, i oko pet sati izjutra doktor se povukao u kupatilo, naredivši mi da ga snabdevam ledom koji uspem da nabavim u apotekama što su celonoćno otvorene, i u restoranima. Kada bih se vraćao iz svojih ponekad obeshrabrujućih izleta i ostavljao plen pred zatvorenim vratima kupatila, čuo bih nemirno prskanje iznutra, i dubok glas koji grakće naređenje „Još - još!” Najzad, osvanuo je topao dan, i prodavnice su se otvarale jedna po jedna. Zamolio sam Estebana da ili pomogne sa donošenjem leda dok ja odem da nabavim klip za mašinu, ili da naruči klip dok ja nastavim sa ledom; ali prema uputstvima svoje majke, u potpunosti je odbio. Konačno sam unajmio skitnicu sumnjivog izgleda, kojeg sam sreo na uglu Osme avenije, da snabdeva pacijenta ledom iz jedne male prodavnice na koju sam ga uputio, a ja sam se marljivo posvetio zadatku pronalaženja klipa za pumpu i radnika sposobnih da ga postave. Zadatak je delovao beskrajno, i besneo sam skoro koliko i doktor kada sam osetio kako sati klize usred zadihanih, gladnih nizova uzaludnog telefoniranja i grozničave potrage, od mesta do mesta, tamo i ovamo, podzemnom železnicom ili tramvajem. Oko podneva sam naišao na pogodnog snabdevača daleko u centru grada, a oko 13.30 stigao sam u pansion sa svim potrebnim rekvizitima i dva snažna i inteligentna mehaničara. Učinio sam sve što sam mogao i nadao sam se da stižem na vreme. Crni užas, međutim, preduhitrio me je. Kućom je vladao potpuni metež, a iznad brbljanja ustrašenih glasova čuo sam muškarca koji se moli dubokim basom. Nešto đavolsko lebdelo je u vazduhu, i stanari su se molili nad svojim brojanicama kad bi osetili miris koji je dopirao ispod doktorovih zatvorenih vrata. Skitnica kojeg sam unajmio je, izgleda, pobegao vrišteći i s ludilom u očima nedugo nakon druge isporuke leda; možda usled preterane radoznalosti. Nije, naravno, mogao zaključati vrata za sobom, međutim sada su bila zabravljena, po svoj prilici sa unutrašnje strane. Iznutra nisu dopirali nikakvi zvukovi, izuzev neke vrste neodredljivog, sporog i gustog kapanja. Nakon kratkog savetovanja sa gospođom Herero i radnicima, uprkos strahu koji je nagrizao najveće dubine moje duše, predložio sam da provalimo vrata, ali nastojnica je našla način da okrene ključ sa spoljašnje strane uz pomoć neke žičane naprave. Prethodno smo pootvarali vrata svih ostalih soba koje gledaju na hodnik i širom

otvorili sve prozore. Sada, zaštitivši noseve maramicama, upali smo drhteći u prokletu južnu sobu koja je plamtela u toploti ranog popodneva. Neki tamni, ljigavi trag vodio je od otvorenih vrata kupatila do vrata ka hodniku, a odatle do pisaćeg stola, gde se nakupila grozna mala bara. Nešto je tamo bilo naškrabano olovkom, užasnim, slepim rukopisom na parčetu papira koje je na odvratan način bilo zamrljano, kao da su samim kandžama bile ispisane poslednje užurbane reci. Odatle je trag vodio do kauča, gde se završavao nečim neizrecivim. Šta je bilo, ili šta je ostalo od onoga što je postojalo na kauču ne mogu i ne usuđujem se izreći ovde. Ali evo šta sam drhteći odgonetnuo sa lepljivog i umazanog papira pre nego što sam kresnuo šibicu i spalio ga, šta sam sa užasom odgonetnuo dok su nastojnica i dva mehaničara mahnito bežali sa tog paklenog mesta kako bi izbrbljali svoje nepovezane priče u najbližoj policijskoj stanici. Mučne reći su delovale skoro neverovatno pri zlatnom sunčevom svetlu, uz buku tramvaja i kamiona koji su se glasno uspinjali uz prepunu 14. ulicu, ali priznajem da sam im tada verovao. Da li verujem i sada, iskreno - ne znam. Postoje stvari o kojima je bolje ne nagađati, i sve što mogu da kažem je da mrzim vonj amonijaka i da me uhvati nesvestica usled naleta neobično hladnog vazduha. „Kraj”, tekla je gnusna škrabotina, „je došao. Nema više leda - čovek je pogledao i pobegao. Toplije svakog trena, i tkiva ne mogu da izdrže. Pretpostavljam da znate - ono što sam rekao o volji i nervima i očuvanom telu nakon što organi prestanu sa radom. Bila je to dobra teorija, ali nisam mogao izdržati u nedogled. Došlo je do postepenog propadanja koje nisam predvideo. Doktor Tores je znao, ali šok ga je ubio. Nije mogao da podnese ono što je morao da uradi - morao je da me dovede na čudno, mračno mesto, kada se odazvao mom pismu i odnegovao me natrag u život. I organi nikada više ne bi iznova radili. Moralo je biti učinjeno na moj način - veštačkim održavanjem - jer vidite, umro sam onog dana pre osamnaest godina.”

Ponoć je. Pre zore oni će me pronaći i odvesti u crnu ćeliju gde ću doveka da skapavam dok mi neutažive žudnje izgrizaju organe i sparušuju srce, sve dok napokon i sam ne postanem isti kao mrtvaci koje volim. Moje sedište je smradna šupljina prastarog groba; moj radni sto je stražnja strana oborenog nadgrobnog kamena, izlizana razornim dejstvom vekova; moje jedino svetlo dolazi sa zvezda i od tankosrpog meseca, a opet vidim jasno kao da je usred dana. Oko mene sa svih strana grobni stražari čuvaju urasle humke, nahereni, oronuli spomenici leže polusakriveni u masama mučnog, trulećeg rastinja. Iznad svih ostalih, u silueti naspram kao leš modrog neba, uzvišeni spomenik izdiže svoj strogi, uzani šiljak poput sablasnog poglavice neke lemurijske 32 horde. Vazduh je otežao od vonja gljiva i mirisa vlažne, buđave zemlje, ali meni je to aroma dostojna Jelisejskih polja. Sve je mirno - užasavajuće mirno - u tišini čija sama dubina poručuje nešto ozbiljno i grozomorno. Kad bih mogao da biram svoje stanište bilo bi to u srcu nekog ovakvog grada od trulećeg mesa i kostiju što se rone; jer njihova blizina šalje drhtaje ekstaze kroz moju dušu, terajući ustajalu krv da juri kroz vene a učmalo srce da odjekuje radošću delirijuma - jer prisustvo smrti za mene je život! Moje rano detinjstvo beše jedna duga, svakidašnja i monotona apatija. Strogo asketski nastrojen, mršav i bledunjav, nižeg rasta i sklon podužim napadima morbidne bolešljivosti, bio sam odbačen iz društva zdrave, normalne mlađarije mog uzrasta. Nazivali su me kvariigrom i „starom babom” zbog toga što nisam imao ni trunke interesovanja za grube, detinjaste igre kojima su se zabavljali, niti dovoljno energije da u njima učestvujem, sve i da sam to želeo. Poput svih zabačenih sela, Fenham je imao svoju meru otrovnih ogovaranja. Skromna mašta seljana, sklona guranju nosa gde mu mesto nije, proglasila je moj letargični temperament nekakvom odvratnom abnormalnošću; upoređivali su me sa mojim roditeljima i značajno odmahivali glavom, kao u sumnji, zbog krupne razlike. Neki od sujevernijih otvoreno su me žigosali kao trolovsko zamenjeno dete 33 dok su drugi, koji su znali ponešto o mojim daljim precima, ukazivali na

neodređene, tajanstvene glasine vezane za mog praprapraujaka kojeg su spalili na lomači kao vešca. Da sam živeo u nekom većem mestu, sa više mogućnosti za nalaženje srodnog društva, možda sam mogao da prevaziđem ovu ranu sklonost ka usamljeništvu. Kada sam ušao u tinejdžersko doba postao sam još više sumoran, morbidan i apatičan. Nedostajala mi je motivacija za življenje. Izgledalo je kao da me je zgrabilo nešto što mi zatupljuje čula, usporava aktivnosti i ostavlja me u stanju neobjašnjive nezadovoljenosti. Imao sam šesnaest godina kada sam prisustvovao prvoj sahrani. Sahrana je u Fenhamu prvorazredni društveni događaj jer naše je mesto bilo poznato po dugovečnosti svojih stanovnika. Kada je, štaviše, u pitanju pogreb tako dobro poznatog čoveka kao što je bio moj deda, moglo se pouzdano očekivati da će se meštani okupiti u velikom broju da mu odaju poslednji pozdrav. Pa ipak, nailazeću ceremoniju posmatrao sam bez ikakvog traga potajnog interesovanja. Sve što je imalo tendenciju da me izdigne iz uobičajene inercije obećavalo mi je samo jedno: telesni i mentalni nemir. Iz poštovanja prema insistiranju mojih roditelja, uglavnom kako bih sa grbače skinuo njihove oštre osude onoga što su izvoleli nazvati stavom nedostojnim jednog unuka, pristao sam da pođem sa njima. Nije bilo ničeg vanrednog u vezi sa dedinom sahranom izuzev izrazito velikog broja raznovrsnih cvetnih venaca; ali ovo je, ne zaboravite, bila moja inicijacija u sumorne rituale takvim prigodama. Bilo je nečega u toj zamračenoj sobi, izduženom mrtvačkom sanduku sa njegovim sumornim ukrasima, vazama nakrcanim mirisnim cvećem, izlivima tuge okupljenih seljana, što me je trglo iz uobičajene tromosti i privuklo mi pažnju. Probuđen iz trenutnog sanjarenja udarom majčinog oštrog lakta u rebra, pošao sam za njom u drugi kraj prostorije do sanduka u kojem je ležalo dedino telo. Po prvi put se nađoh licem u lice sa Smrću. Spustio sam pogled na opušteno, smireno lice izbrazdano mnogobrojnim borama, i nisam video u njemu ništa što bi izazvalo toliko tuge. Umesto toga, izgledalo mi je da je deda neizmerno zadovoljan, bezizražajno spokojan. Osetih kako me obuzima neki čudan, neskladan osećaj ushićenja. Tako sporo, tako neosetno mi se prikrao da sam jedva bio u stanju da odredim njegov nailazak. Dok se sad u mislima vraćam na taj sudbonosni čas izgleda mi da on mora da je bio začet mojim prvim opažajem te pogrebne scene a onda je tiho stezao svoj stisak sa suptilnom podmuklošću. Štetni, zloćudni uticaj koji kao da je zračio iz samog leša

držao me je, fasciniranog, poput magneta. Čitavo moje biće činilo se ispunjeno nabojem neke sile ekstatičnog naelektrisanja, i osetio sam kako mi se telo ispravlja bez ikakve svesne ili voljne radnje. Pogledom sam pokušavao da progorim put ispod sklopljenih očnih kapaka mrtvog čoveka i pročitam neku tajnu poruku skrivenu ispod. Srce mi iznenada poskoči od nečastive radosti i zabubnja unutar mojih rebara sa demonskom silom, kao da bi da se oslobodi iz stežućih zidova krhkog tela. Divlja, ćudljiva, dušoispunjujuća senzualnost me je preplavila. Još jednom me je čilo majčinsko muvanje u rebra prodrmalo u nekakvu aktivnost. Do sanduka ukrašenog crninom bejah otišao teška koraka; od njega odšetah sa novopronađenom živahnošću. Pridružio sam se povorci do groblja dok mi je čitavo telesno biće bilo prožeto uticajem ove mistične oživelosti. Bilo je to kao da sam naiskap ispio pehar nekog egzotičnog eliksira - neke grozomorne mešavine spravljene na osnovu bogohulnih formula iz Belijalovih arhiva. 34 Meštani su bili previše zaokupljeni ceremonijom tako da je radikalna promena mog držanja ostala neprimećena svima izuzev ocu i majci; ali u naredne dve nedelje dokone tračare pronašle su u mom ponašanju dovoljno svežeg materijala za svoje otrovne jezike. Po isteku tog perioda, međutim, snaga izvorne stimulacije počela je da gubi svoju efikasnost. Još jedan ili dva dana potom i ja sam se sasvim vratio u staru čamotinju, ali ne baš do nivoa potpune i sveopšte mlitavosti od nekada. Ranije sam imao apsolutno odsustvo žudnje da izronim iz ove nervne obamrlosti; sada me je uznemiravao neki mutan i neodrediv nemir. Spolja posmatrano ponovo sam bio onaj stari ja, pa se dežurni spletkaroši okrenuše izazovnijim temama. Da su mogli samo da sanjaju pravi razlog mog ushićenja izbegavali bi me kao da sam nekakva prljava, leprozna stvar. Da sam samo u viziji mogao da nazrem ogavnu moć u korenu mog kratkog perioda povišenog raspoloženja zaključao bih se zauvek i sklonio od ostatka sveta, provodeći svoje preostale godine u pustinjačkoj samoći. Tragedija često ide u trilogijama, pa tako uprkos poslovičnoj dugovečnosti naših meštana u idućih pet godina smrt je pokosila oba moja roditelja. Majka mi je otišla prva, u nesrećnom slučaju kakvom se niko nije nadao; i toliko je nepatvorena bila moja ožalošćenost da sam bio iskreno iznenađen kada je njenu dubinu počeo da ismeva i dovodi u pitanje onaj umalo zaboravljeni osećaj vrhovne i dijabolične ekstaze. Ponovo je srce divlje skakalo u meni, još jednom je lupalo brzinom

pneumatskog čekića i slalo mi krv da jurca kroz vene meteorskim žarom. Stresao sam sa ramena naporni plašt stagnacije samo da bih ga zamenio beskrajno užasnijim teretom ogavne, nečastive žudnje. Opsedao sam tu zamračenu sobu smrti u kojoj bejaše izloženo telo moje majke, dok mi je duša žudela za đavolskim nektarom koji je, činilo mi se, prožimao vazduh. Svaki dah me je ojačavao, uzdizao me do vrtoglavih visina anđeoskog zadovoljstva. Znao sam, tada, da je to samo jedna vrsta narkotičkog delirijuma koji će uskoro morati da prestane i ostavi me srazmerno oslabljenog svojom zloćudnom silom, a opet nisam bio u stanju da kontrolišem vlastito stremljenje baš kao ni da razvežem stezanje Gordijevog čvora u već zamršenim nitima moje sudbine. Znao sam, takođe, da mi je kroz neku vrstu satanske kletve život, kao za svoju pokretačku silu, postao zavisan od mrtvih; da je postojala neka jedinstvenost u mojoj duševnoj građi koja je reagovala samo na strahopoštovanjem ispunjeno prisustvo neke beživotne grudve gline. Nekoliko dana kasnije, podivljao od zverske zatrovanosti od koje je sada ispunjenost mog postojanja zavisila, otišao sam na razgovor kod jedinog mrtvozornika u Fenhamu i ubedio ga da me uzme za nešto kao šegrta. Šok izazvan smrću moje majke vidno mi je poremetio oca. Da sam se samo usudio da mu u nekom ranijem trenutku nagovestim interesovanje za jedno tako nesvakidašnje zaposlenje, mislim da bi reagovao sa snažnim protivljenjem. Ali u ovim okolnostima, klimnuo je u znak slaganja nakon kratkog, sumornog promišljanja. Kako li sam malo mogao i da sanjam da će upravo on biti predmet moje prve praktične lekcije! I on je, takođe, umro iznenada, kada mu se razvila neka dotad neslućena srčana boljka. Moj osamdesetogodišnji poslodavac učinio je sve što je mogao da me ubedi kako ja ne bi trebalo da obavim taj nezamislivi posao balsamovanja očevog tela, ali nije ni opazio ushićeni sjaj u mom oku kada sam ga napokon privoleo mojoj prokletoj tački gledišta. Ne mogu se ni nadati da izrazim sramne, neiskazive misli koje su mi burnim talasima strasti preplavile uzlupalo srce dok sam obavljao svoj posao na beživotnoj glini. Neprevaziđena ljubav bila je ključna u tim zamislima, ljubav veća - daleko veća - od one koju sam ikada osećao prema njemu dok je bio živ. Otac nije bio bogat čovek, ali posedovao je dovoljno ovozemaljskih dobara da ga učine komotno nezavisnim, a kao njegov jedini naslednik

našao sam se u prilično paradoksalnoj poziciji. Moja rana mladost u potpunosti je omašila da me osposobi za kontakt sa modernim svetom, a opet je primitivni život Fenhama sa njemu prikladnom izolovanošću pao na mene poput mrtvačkog pokrova. Uistinu, dugovečnost njegovih stanovnika bila je protivna mom jedinom zamislivom načinu sticanja zarade. Pošto sam prodao imanje pokazalo se jednostavnim da ostavim sve iza sebe pa sam se zaputio u Bejboro, grad udaljen nekih pedeset milja. Ovde mi je prethodna godina dana šegrtovanja bila od koristi. Nije mi bilo teško da uspostavim povoljnu vezu kao pomoćnik u Grešam korporaciji, koncernu koji se starao o najvećim pogrebnim zavodima u gradu. Čak sam uspeo da ih ubedim da mi dopuste da spavam u njihovim prostorijama - jer bliskost mrtvih mi je tada već bila postala opsesija. Prionuo sam na svoj posao s revnošću na kakvu dotad nisam bio navikao. Nijedan zadatak nije bio previše grozan za moja osećanja inače nesklona bogobojažljivosti, i ubrzo sam postao majstor u odabranom pozivu. Svaki sveži leš koji bi stigao u naše sedište obećavao je ispunjenje bezbožne radosti, zadovoljenje izvan svega što je dostojno poštovanja; povratak tog ushićujućeg komešanja u arterijama koje je moj užasni zadatak pretvaralo u predmet ljubljene posvećenosti - pa ipak, svako telesno utaženje nosilo je sa sobom svoju cenu. Počeh s užasom da gledam na dane koji mi ne bi doneli mrtvace nad kojima bih seirio, i da se molim svim opscenim božanstvima najdubljih ponora da donesu brzu, sigurnu smrt stanovnicima tog grada. Onda dođoše noći u kojima se pogrbljena figura potajno prikradala senovitim ulicama predgrađa; noći crne kao u rudniku kada je ponoćni mesec bio zaklonjen teškim, niskim oblacima. Bila je to potajna figura čiji se obris spajao sa drvećem dok je bacala odbegle poglede preko ramena; figura koja se zaputila u kakvu zloćudnu misiju. Posle jednog od takvih šunjanja jutarnje novine bi svojoj klijenteli ludoj za senzacijama vrisnule detalje kakvog košmarnog zločina; bili su tu stupci i stupci drečavog udivljenja nad grozomornim gadostima; pasusi i pasusi nemogućih rešenja i ekstravagantnih, uzajamno suprotstavljenih sumnjičenja. Kroz sve to ja sam imao vrhunski osećaj sigurnosti, jer ko bi makar i na tren posumnjao u nekoga zaposlenog u pogrebnom preduzeću, gde je Smrt navodno bila svakodnevni posao, i da bi baš neko takav utihnuće neiskazivih poriva tražio u

hladnokrvnom kasapljenju pripadnika svoje vrste? Svaki sam zločin planirao sa manijakalnom lukavošću, izvodeći varijacije u načinu ubistava tako da niko i ne sanja da ih je sva počinio jedan te isti par okrvavljenih ruku. Za svakim od tih noćnih izlazaka usledio bi sat vremena ekstaze užitka, zločestog i nepomućenog; užitka uvek povišenog verovatnoćom da bi njegov slađahni izvor mogao kasnije da bude dodeljen posvećenom seirenju tokom uobičajenog posla na mom radnom mestu. Ponekad bi se to dvostruko i vrhovno uživanje uistinu i desilo - O, retka i slatka sećanja! Tokom dugih noći u kojima sam se grčevito držao zaklona mog svetilišta mauzolejska tišina me je gonila na to da izumem nove i neiskazive načine ispoljavanja naklonosti prema mrtvima koje sam voleo - mrtvima koji su mi davali život! Jednog jutra gospodin Grešam naiđe mnogo ranije nego obično - naiđe i zateče me kako ležim na hladnoj ploči duboko u svom gulovskom dremežu, ruku obmotanih oko ukrućenog, golog tela smradne lešine! Trgao me je iz pohotnih snova, očiju ispunjenih mešavinom gnušanja i sažaljenja. Blago ali odlučno kazao mi je da moram da odem, da su mi nervi poremećeni, da mi je potreban dugačak odmor od odbojnih zadataka koje mi je vokacija nametala, da je moja povodljiva mladost bila pod prejakim uticajem grozne atmosfere ovog okruženja. Kako malo je taj znao o demonskim žudnjama koje su me mamuzale u mojim odvratnim slabostima! Bio sam dovoljno mudar da uvidim kako bi raspravljanje samo ojačalo njegovu veru u moje potencijalno ludilo - bilo je mnogo bolje da odem odatle nego da izazovem otkriće pravog motiva ispod svih mojih dela. Nakon ovoga nisam se usuđivao da zadugo ostanem na jednom mestu iz straha da neki otvoreni čin moju tajnu ne ogoli svetu koji je ne može razumeti. Cunjao sam od grada do grada, od mesta do mesta. Radio sam u mrtvačnicama, oko grobalja, jednom i u krematorijumu - svuda gde mi se pružala prilika da budem blizu mrtvima kojima sam toliko težio. Onda dođe Svetski rat. Bio sam među prvima koji su otišli preko, među poslednjima koji su se vratili. Četiri godine krvavocrvene kosturnice pakla... mučno ljigavih i od kiše truležnih rovova... zaglušujućih eksplozija histeričnih granata... monotonog štektanja podsmešljivih metaka... zadimljenih mahnitosti Flegetonovih izvora... 35 zagušujućih isparenja ubistvenih gasova... grotesknih ostataka slomljenih i na komade iskidanih telesa... četiri godine