transcendentnog zadovoljstva. U svakom lutalici javi se latentni poriv da se vrati prizorima svog detinjstva. Nekoliko meseci kasnije zatekoh se kako hodam dobro mi znanim sporednim ulicama Fenhama. Prazne oljuštene seljačke kuće nizale su se duž puteva, dok su protekle godine donele podjednako nazadovanje i samom mestu. Tek je puka šačica kuća bila nastanjena, ali među njima beše jedna koju sam nekada nazivao domom. Zapleten, korovom zagušen prilaz s ulice, slomljena okna, ari neobrađene zemlje što su se pružali iza, sve je to nemo potvrđivalo govorkanja koja su moja pažljiva ispitivanja prethodno bila podstakla - da se sada u nju sklonio beznadežni pijanac bedne egzistencije održavane fizičkim poslovima koje bi mu susedi dodelili iz sažaljenja prema maltretiranoj supruzi i neuhranjenom detetu što su s njim delili sudbinu. Sve u svemu, sjaj koji je nekada pratio okruženje mog detinjstva bio je u potpunosti raščinjen; i tako, gonjen nekom budalastom pomišlju, okrenuh se zatim ka Bejborou. I ovde su, takođe, godine donele promene, ali u suprotnom smislu. Gradić koji sam pamtio gotovo je udvostručio veličinu uprkos raseljenju što ga je doneo rat. Instinktivno sam potražio bivše mesto mog zaposlenja, i zatekao ga na istoj lokaciji ali sa nepoznatim mi imenom i natpisom „Naslednik nekadašnje firme” iznad vrata, jer epidemija gripa odnela je gospodina Grešama dok su momci bili s one strane okeana. Neki sudbonosni osećaj naterao me je da zatražim posao. S izvesnim drhtanjem sam se pozvao na šegrtovanje kod gospodina Grešama, ali moji strahovi bili su neutemeljeni - pokojni poslodavac odneo je tajnu mog neetičkog ponašanja sa sobom u grob. Zgodno upražnjeno mesto osiguralo je moje ponovno zaposlenje istog časa. Onda dođoše lutalačka, opsesivna sećanja na skerletne noći nečastivih hodočašća i nekontrolisana žudnja da obnovim one zabranjene radosti. Bacio sam svaki oprez u vetar i odao se novom nizu prokletih iživljavanja. Još jednom su stranice žute štampe pronašle dobrodošao materijal u đavolskim detaljima mojih zločina, upoređujući ih sa crvenim sedmicama užasa koje su ranije zgražavale grad. I još jednom je policija zabacila svoju mrežu i u njene zamršene nabore ulovila - ništa! Moja žeđ za otrovnim nektarom mrtvih porasla je do razmera sveobuhvatnog plamena, i ja započeh da skraćujem periode između odvratnih nepočinstava. Shvatao sam da hodam po opasnom tlu, ali
demonska žudnja me je zgrabila, mučila svojim pipcima i terala me dalje. Sve ovo vreme moj um je postajao sve više otupeo na bilo kakav uticaj izuzev utaženja ludačkih poriva. Promakli su mi neki mali detalji od životnog značaja za nekoga sklonog takvim zlikovačkim dejstvima. Nekako, negde, ostavio sam mutan trag, neodređen dokaz za sobom - nedostatan da osigura hapšenje, ali dovoljan da plimu sumnjičenja okrene u mom smeru. Osetio sam njihovo špijuniranje, ali bio sam bespomoćan da zapretem nalete potrebe za još i još mrtvih koji bi mi ubrzali posustalu dušu. Onda dođe noć kada me je pisak policijske pištaljke razbudio iz đavolskog seirenja nad telom moje najnovije žrtve dok mi je ruka još stezala okrvavljeni brijač. Jednim hitrim pokretom sklopio sam sečivo i nabio ga u džep kaputa koji sam nosio. Pendreci su ubadali strastvenu tetovažu u vrata. Stolicom sam razbio prozor, zahvaljujući sudbini što sam za poprište odabrao jedan od sirotijih stambenih krajeva grada. Dočekao sam se u oronuloj sporednoj ulici dok su ljudi u plavom provaljivali kroz razbijena vrata. Preko klimavih ograda, kroz prljava stražnja dvorišta, kraj bednih sklepanih kućeraka, niz uske, mutno osvetljene ulice bežao sam. Pomislio sam smesta na šumovite močvare što se prostiru izvan grada i protežu se nekih pedesetak milja sve dok ne dotaknu periferiju Fenhama. Ako bih se domogao ovog cilja bio bih bar privremeno bezbedan. Pre svitanja zore probijao sam se glavačke kroz preteču pustoš, saplićući se o truležno korenje polumrtvog drveća čije su se gole grane istezale kao neke groteskne ruke u naporu da me zaustave podrugljivim zagrljajima. Demonske sluge paklenih bogova kojima sam upućivao svoje molitve pune obožavanja mora da su vodile moje korake kroz to smrtonosno vresište. Nedelju dana kasnije, bled, odrpan i iznuren, išunjao sam se iz šuma jednu milju od Fenhama. Do tog trenutka uspeo sam da umaknem progoniteljima, ah nisam se usuđivao da se pojavim takav, jer znao sam da oni mora da su oglasili znak za uzbunu. Neodređeno sam se nadao da sam uspeo da im zavaram trag. Posle te prve mahnite noći nisam začuo zvuk nikakvih tuđinskih glasova, niti probijanje teških telesa kroz nisko rastinje. Možda su zaključili da mi telo počiva sakriveno u nekoj ustajaloj bari ili je zauvek nestalo u varljivom živom blatu. Glad mi je kidala iznutrice bolnim ugrizima, od žeđi mi je grlo bilo spečeno i suvo. Ali daleko gora bila je nepodnošljiva glad moje
neutažene duše za stimulusom koji sam nalazio jedino u blizini mrtvih. Nozdrve su mi podrhtavale u slatkim prisećanjima. Nisam više mogao da se zavaravam mišlju da je ova žudnja puki hir pregrejane mašte. Znao sam tad da je to integralni deo samog života; da ću bez toga sagoreti kao ispražnjena lampa. Prizvao sam svu svoju preostalu energiju da me osposobi za zadatak zadovoljenja prokletog apetita. Uprkos opasnosti što je išla uz moje kretanje zaputio sam se u osmatranje, vrebajući u senkama poput neke opscene prikaze. Iznova sam osetio tu čudnu senzaciju kao da me vodi neki nevidljiv satelit Satane. Pa ipak, čak i moja grehom natopljena duša pobunila se načas kada sam se našao pred rodnim staništem, prizorom pustinjačke ćelije iz moje mladosti. Onda ta uznemirujuća sećanja izbledeše. Umesto njih dođe sveprožimajuća strastvena žudnja. Iza istrulelih zidova ove stare kuće počivale su moje žrtve. Trenutak docnije podigao sam jedan od zapretenih prozora i popeo se preko simsa. Osluškivao sam, na tren naćulivši sva čula, svih mišića spremnih na delanje. Tišina me je razuverila. Mačkolikim korakom prikradao sam se kroz poznate mi sobe sve dok mi zvuci hrkanja ne ukazaše na mesto gde je trebalo da nađem okončanje svojih patnji. Dopustio sam sebi uzdah u ekstazi iščekivanja dok sam otvarao vrata spavaće sobe. Nalik panteru prikrao sam se ispruženom, ležećem obličju; bio je obeznanjen pijanstvom. Žena i dete - gde li su? - pa, oni mogu da sačekaju. Zgrčeni mi prsti posegoše za njegovim vratom... Satima kasnije ponovo sam bio begunac, ah posedovao sam novopronađenu, ukradenu snagu. Tri tiha tela spavala su snom iz koga se više neće probuditi. Tek kada je jarko svetlo dana prodrlo u moje skrovište ukazale su mi se jasne posledice zbrzano stečenog olakšanja. Do tog časa njihova tela mora da su već bila pronađena. Čak i najtupaviji seoski policajac morao bi biti u stanju da poveže ovu tragediju sa mojim bekstvom iz obližnjeg grada. Pored toga, po prvi put sam bio toliko neoprezan da ostavim opipljiv dokaz svog identiteta - otiske prstiju na vratovima svežih mrtvaca. Čitavog dana sam drhtao od nervoznog iščekivanja. Puko krckanje suvih grančica pod mojim stopalima prizivalo mi je u svest slike kojih sam se grozio. Te noći, pod plastom zaštitničke tame umakao sam iz Fenhama i krenuo ka šumama izvan njega. Pre zore sustiže me prvi konačni nagoveštaj obnovljene potere - udaljeni lavež pasa goniča. Kroz čitavu dugačku noć išao sam dalje, ali do jutra sam već osećao
kako mi veštačka snaga posustaje. Podne još jednom donese neizbežni zov onog zaraznog prokletstva i znao sam da moram da se pritajim kako ne bih još jednom osetio onu egzotičnu intoksikaciju koja je pratila blizinu voljenih mrtvaca. Kretao sam se u širokom polukrugu. Ako bih nastavio strogo pravo, ponoć bi me odvela do onog groblja na kojem sam godinama ranije sahranio svoje roditelje. Moja jedina nada, bio sam uveren, počivala je u postizanju ovog cilja pre nego što me goniči sustignu. Uz tihu molitvu đavolima koji su dominirali nad mojoj sudbinom okrenuo sam olovno teška stopala u pravcu poslednjeg pribežišta. Gospode! Može li biti da je pukih dvanaest časova proteklo otkad sam se zaputio ka mom groznom svetilištu? Proživeo sam po čitavu jednu večnost u svakom od tih olovnih časova. Ali dosegao sam bogatu nagradu. Kužni smradovi ovog napuštenog mesta su miomiris za moju napaćenu dušu! Prve sive trake svitanja pružaju se horizontom. Oni stižu! Oštri mi sluh hvata udaljeno zavijanje pasa! Samo je pitanje minuta pre nego što će me pronaći i zauvek me zatvoriti, skloniti od ostatka sveta kako bih svoje preostale dane proveo u izluđujućim, neutaživim žudnjama sve dok se ne pridružim mrtvima koje toliko volim! Ali neće me oni uhvatiti! Put bekstva mi je otvoren! Možda je to izbor za kukavice, ali je bolji - daleko bolji - od beskrajnih meseci bezimene mizerije. Ostaviću za sobom ovaj izveštaj kako bi neka srodna duša možda razumela zašto pribegavam ovom izboru. Brijač! Čamio je, zaboravljen, u mom džepu još od bekstva iz Bejboroa. Njegovo okrvavljeno sečivo čudno svetluca na zamirućem svetlu meseca tankog kao srp. Jedan zamah i rez preko levog ručnog zgloba i oslobađanje mi je obezbeđeno... Topla, sveza krv prska groteskna obličja na iskrzanim, oronulim pločama... horde prikaza roje se nad trulim grobovima... sablasni prsti me dozivaju... eterični fragmenti nenapisanih melodija dižu se u nebeskom krešendu... udaljene zvezde pijano plešu u demonskoj pratnji... hiljade majušnih čekića udara grozne disonance na nakovnjima unutar haosa u mom mozgu... sivi duhovi zaklanih duša paradiraju u rugajućoj tišini preda mnom... nevidljivi sažižući plameni jezici pale žig Pakla direktno na moju ogolelu dušu... Ne - mogu - više - da - pišem...
Lavkraft: Užas mikro i makro kosmosa „Eoni i svetovi su predmeti moje igre, a ja sa smirenom i zabavljenom uzvišenošću posmatram lakrdije planeta i mutacije univerzuma.” H. F. Lavkraft Mnogi su pisali horor prozu, i pre i posle Lavkrafta, a opet - on se nameće kao savršen model za to kakav jedan pisac treba da bude, šta da misli i kako da radi pa da se smatra paradigmatičnim piscem strave i užasa. Jer, valja priznati, etiketa horora bila je i ostala mrska čak i mnogim od najvernijih praktičara ove vrste umetnosti: ne samo piscima već i pojedinim glumcima i režiserima, recimo, koji su se iz sve snage upinjali da svoja dela nazovu nekako drugačije, prijatnije, „mekše”. Tako smo dobili sinonime kao što su „triler” (sa modalizacijama „okultni”, „natprirodni”, „fantastični”...), „fantastika” („mračna”, „urbana”, „gotska”...), „gotik”, „priča o duhovima”, „čudna priča”, „neobična priča”, „priče tajanstva i mašte” itd. U vreme kada je Lavkraft Stvarao svoja glavna dela, tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka, termin „horor” još nije bio ustaljen (to će se desiti tek početkom sedamdesetih) i on je preferirao izraz „čudna priča” (eng. weird tale), ali to nije činio kako bi tom frazom prikrio predmet svoje životne preokupacije već samo zato što je duboko smatrao da upravo ona najbolje opisuje vrstu proze kojoj je težio, i kao čitalac i kao pisac. Značenjski, taj termin se umnogome poklapa sa terminom „horor priča” (izuzimajući dela u kojima postoje samo psihološki, ali ne i natprirodni motivi). Etimološki, reč weird potiče od staroengleske reći wyrd (sudbina) a današnje značenje tiče se nečega veoma čudnog i neobičnog, što ukazuje na natprirodno, pa je stoga pretećeg i jezovitog karaktera. „Najstarija i najjača čovekova emocija je strah”, pisao je Lavkraft, „a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog. Te činjenice će osporiti mali broj psihologa, a na njihovoj neospornoj istinitosti utemeljene su, za sva vremena, nepatvorenost i uzvišenost neobične, stravične priče kao književne forme.” 36 Uzvišenosti te forme, ma kako ona tokom istorije bila nazivana, Lavkraft je bio
apsolutno posvećen od svojih najranijih pa do poslednjih dana, iz jednostavnog razloga: za njega horor nije bio samo žanr, samo jedna od mogućih formi pisanja, samo jedna u nizu mogućih preokupacija ili čak igrarija, već ključni činilac njegove percepcije i temeljni izraz pogleda na svet. Kao takav bio je srođen sa samom srži njegovog bića. Horor za njega zaista nije bio igrarija - što ne znači da se nije poigravao njegovim konvencijama, i u tom procesu je suštinski osvežio i unapredio žanr, načinivši od svog nezaobilaznog opusa doslovni portal na raskršću svetova između gotika i modernog horora dvadesetog veka. Kada sam nedavno intervjuisao neke od vodećih savremenih pisaca, priređivača i proučavalaca Lavkrafta, povodom 125 godina od njegovog rođenja, za kanadski časopis Ru Morg (Rue Morgue) bio sam u prilici da dobijem odgovore i od najvećeg Lavkraftovog nastavljača i najboljeg živog pisca horora - Tomasa Ligotija. Na pitanje šta Lavkraft znači njemu dao je odgovor koji savršeno oslikava ono što ovog autora čini posebnim, ako ne i unikatnim među kolegama po žanru: Da nije bilo Lavkrafta ne verujem da bi bilo ko drugi ko je ikada živeo mogao da se nazove modelom pisca horora. On je prišao najbliže tome da postane sve ono što bi neko mogao da zamisli o nekome ko je život spoznao u svoj njegovoj ogavnosti i ko je čas slavio a čas kudio takvo stanje stvari, a zatim od toga načinio dušu svoje umetnosti. Nije to bilo sve što je ispunjavalo tog čoveka. Imao je on i druge odlike koje su ga činile privlačnom figurom u normalnom smislu. Izuzev psihopata i neodređenog broja osoba istinski vrednih prezira retko se nalazi neko ko ne poseduje određenu dozu prijatnih odlika. Lavkraft ni u kom slučaju nije bio ogavan. On je bio izuzetno osetljiv na ono što je ogavno vezano za ljudsku vrstu i ljudsko postojanje, ali svi najbolji ljudi su osetljivi tačno na taj način. Svejedno, morao je bar delimično da bude i neosetljiv inače ne bi mogao da toleriše to što uopšte živi. Čovek mora da u nekoj meri bude klada, ako već ne psihopata ili istinskog prezira vredna osoba, kako bi održao dovoljan nivo vitalnosti. Ali retko je, ako je ikada uopšte, Lavkraft odstupao od onoga što ga je učinilo modelom horor pisca koji život opaža u njegovoj ogoljenoj gnusnosti i koji je od te percepcije načinio osnovu onoga što jeste. 37
To da je život užasna stvar, naročito za jedno misleće biće, lajtmotiv je svekolike Lavkraftove proze. Ta ideja mračno zlokobnim tonovima boji već prve rečenice jedne od njegovih najranijih priča, „Činjenice u vezi sa pokojnim Arturom Džerminom i njegovom porodicom” (1920): Život je odvratna stvar, i iz pozadine onoga što o njemu znamo vire demonski nagoveštaji istine koji ga ponekad čine još hiljadu puta odvratnijim. Nauka, već dovoljno opresivna sa svojim šokantnim otkrovenjima, možda će biti krajnji istrebljivač naše ljudske vrste - ako smo uopšte zasebna vrsta - jer njene zalihe neslućenih užasa smrtni mozgovi nikad ne bi mogli da podnesu ako bi se oni razularili po svetu. Kad bismo znali šta stvarno jesmo trebalo bi da učinimo ono što je ser Artur Džermin uradio; a Artur Džermin je jedne noći polio svoju odeću benzinom i zapalio se. 38 Ako ne ludilo - onda samoubistvo: to su jedine opcije za bekstvo kod većine Lavkraftovih zlosrećnih junaka. Nešto slično važi i na globalnom planu, za svekoliko čovečanstvo, sudeći po nezaboravnom početku antologijske priče „Zov Ktulua”, čiji prvi pasus upozorava: Najmilosrdnija stvar na svetu, rekao bih, je nesposobnost ljudskog uma da uzajamno poveže sav svoj sadržaj. Mi živimo na blaženom ostrvu neznanja, usred mračnih mora beskonačnosti i nije nam namenjeno da putujemo predaleko. Nauke, svaka stremeći na svoju stranu, do sada nam nisu mnogo naudile, ali jednoga dana spajanje tog razuđenog znanja razotkriće nam tako užasavajuće horizonte stvarnosti, i strahotnost našeg položaja unutar nje, da ćemo ili poludeti od otkrovenja ili od te svetlosti pobeći u mir i sigurnost novog mračnog doba. 39 Oba odlomka ilustruju istu Lavkraftovu ideju: užas nije potencijal, užas nije nešto što će možda doći ali se ispravnim delanjem može umanjiti ili izbeći. Užas je, kod ovog pisca, već odavno tu: užas je konstanta, u srcu stvari, u srži egzistencije, a čovek, taj ukleti homo sapiens, upravo svojom definišućom odlikom - razumom - taj užas ogoljava i tako sebi ubrzava (samo)uništenje. U horor delima drugih pisaca logos ima ulogu baklje, svetla u tami koje obasjava praznoverja i
uništava ih kvazinaučnim metodama (kao, npr., u Stokerovom Drakuli); u njima, što ljudi više znaju - lakše će pobediti užas. Kod Lavkrafta, avaj, kao i u Knjizi propovednika - „ko uvećava znanje, uvećava bol” (1,18). Razmere užasa prevelike su i preduboke: sežu u samu srž mikrokosmosa (tj. našeg biološkog bića, naše telesnosti i animalnosti, kao u „Arturu Džerminu”), kao i makrokosmosa, odnosno univerzuma u čijem centru obitava demonski idiot bog Azatot, a na planeti Zemlji je njegov avatar, Ktulu (kao u „Zovu Ktulua”). Od užasa se ne može pobeći jer on je svuda okolo, vrti se u beskraj i nagore i nadole, od spirale molekula DNK pa do spiralnih oblika nepreglednih galaksija. Ta sumorna slika drastično odstupa od velike većine horor proze, gde uz pomoć domišljatosti, malo bajalica i talismana, pa eventualno, ako zatreba, i nešto hladnog i vatrenog oružja, užasi bivaju poraženi a protagonisti se vraćaju u suncem okupani, suštinski benevolentni svet da nastave sa svojim razdraganim životima, sa prokreacijom i napretkom. Lavkraftova poetika zasnovana je na neprestanoj interakciji mikro i makro kosmosa a suština njegovog efekta počiva na uspehu sa kojim je mogao da pomiri lokalno sa univerzalnim, prošlost sa budućnošću, folklorno sa naučnofantastičnim. O svim složenostima njegovih nazora iscrpno sam već pisao u knjizi Poetika horora (Orfelin, Novi Sad, 2014), a u ovom pogovoru, umesto prepričavanja ili sažimanja tamo izrečenog, ukazaću - kako na glavne tako i na neke manje istražene odlike njegovog pisanja, onako kako se one ogledaju u izboru načinjenom za zbirku Šaptač u tami. Sve ove priče se po prvi put objavljuju na srpskom, i predstavljaju ono najvrednije iz Lavkraftovog opusa što je do sada izmicalo domaćim izdanjima. Čak i u ovako relativno svedenom izboru od sedam naslova ogledaju se bogatstvo i raznolikost tema kod ovog pisca i načina njihove obrade, kao i neki od ključnih aspekata njegovog pisanja koji zaslužuju detaljniji osvrt. Lokalno-kosmička strava Kao što je već nagovešteno, jedna od ključnih odlika Lavkraftovog
pisanja jeste umeće da se pomiri lokalno sa globalnim, te da se kroz realistički detalj prizove fantastična slika, da se kroz vernost efemerno stvarnosnom prodre do univerzalnog i nadstvarnosnog. Ovaj pisac je od svojih najranijih priča bio svestan velike istine: da se efekat fantastičnog gradi pre svega pomnom i promišljenom upotrebom realističnog postupka. „Nepojmljivi događaji i stanja”, pisao je on, „poseduju specijalan hendikep koji se mora prevladati, a to se može izvesti samo kroz održavanje pomnog realizma u svakoj fazi priče izuzev onoga što se tiče datog čudesa koje se tu zbiva”. 40 Naime, drastično je različit učinak pojave onostrane, preteče Drugosti u okviru pripovesti smeštene u izmaštani svet poput nekog od onih u pričama Lavkraftovog savremenika i sličnomišljenika Klarka Eštona Smita, koje se dešavaju na dalekim planetarna, ili na Zemlji ali u alternativnoj istoriji, na izmišljenim kontinentima Atlantidi i na Zotiku (Zothique) u odnosu na učinak koji pojava Drugosti ima u realistički izgrađenom hronotopu Lavkraftove Nove Engleske. 41 Klasik američke književnosti, Natanijel Hotorn, koji se takođe često koristio motivima i postupcima gotika, u Lavkraftu je probudio osećaj za draži novoengleskog ambijenta i prošlosti tog dela Amerike, čiji će spoj poetičnosti i mračnijih nagoveštaja Lavkraft ovaplotiti u svojim pričama zasnovanim, pre svega, na ličnim ekskurzijama po toj oblasti. Značajne tekovine koje Lavkraft deli sa Hotornom svakako predstavljaju fascinacija neposrednim okruženjem vlastitog regiona i sposobnost da lokacije Nove Engleske uvrsti u prozu na tako upečatljiv i slikovit način da one postanu ravnopravne sa glavnim junacima, što zapaža Donald Barelson: Sa izrazitom ljubavlju prema mračnoj strani istorije i folklora Nove Engleske, Lavkraft je nalazio beskrajnu fascinaciju Hotornovim senovitim interesovanjima vezanim za predačke veze sa novoengleskim puritanizmom i progonima veštica. Hotornova sklonost da bude zaveden takvim stanjem uma kako bi pohranio svoje kreacije u rodno novoenglesko tlo odražava se u Lavkraftovoj sve većoj naklonosti prema takvim ambijentima. Pre nego što se Lavkraft ozbiljno posvetio izučavanju Hotornovih dela njegove priče nisu pokazivale izričitu sklonost da se usredsređuju na Novu Englesku, ali kako se njegov stil penjao ka zrelosti u poznim 1920-im i ranim 1930-im on upliće sporedne puteve i nakupljene legende svog rodnog regiona u srce čak i
najkosmičkijih pripovesti. 42 Zapravo, da korigujemo Barelsona, Lavkraft poseže za lokalnim okruženjem kao potentnim ambijentom za stravu već u priči „Slika u kući” iz 1920. godine. I ne samo što poseže za tim okruženjem i koristi ga, već u nezaboravnom uvodu te priče on programski iznosi svojevrsnu „deklaraciju nezavisnosti” od engleskog i evropskog gotika, ističući podjednaku plodotvornost američkog podneblja, a naročito novoengleskog, jer se upravo u tim starim kolonijama nataložilo dovoljno istorije, i to od najmračnije, puritanske vrste, da strava tu može sasvim prirodno da pusti koren. „Upravo kao noć crne legende Masačusetsa”, pisao je Lavkraft u jednom pismu, „mogu da pruže zaista makabrični ugođaj. Ima tu materijala za zaista dubinsku studiju grupne neuroze; jer, zaista, niko ne može poreći postojanje duboko morbidne crte u puritanskoj imaginaciji.” 43 U kontrastu sa onim tragaocem za užasima koji luta nemačkim ili bliskoistočnim ruševinama nalazi se, po Lavkraftu, onaj koji isto to nalazi mnogo bliže: „Ali pravi sladokusac užasa, kome je krajnji cilj i razlog za postojanje novo uzbuđenje izazvano neizrecivim grozotama, iznad svega ceni drevne, usamljene seljačke kuće u zabitima Nove Engleske, jer tu se mračni sastojci snage, samoće, groteske i neznanja spajaju u savršenstvo strave.” Ova priča je, dakle, značajna kao prevratnički trenutak u samosvesti ovog autora i kao prva upečatljiva elaboracija njegovih teza o tome da je užas daleko bliže nego što se misli, i da nije ništa fantastično već da počiva u realnom: u ovoj priči je to i doslovno, budući da je u potpunosti zasnovana na psihopatologiji (puritansko zaleđe u spoju sa morbidnom usamljenošću i sadističkokanibalističkim sklonostima), bez upliva natprirodnog. „Slika u kući” je, pored toga, značajna i kao prva u kojoj se javljaju dva značajna elementa Lavkraftove idiosinkratične topografije: reka Miskatonik i grad Arkam. I reka i grad su izmišljeni, u manjoj ili većoj meri zasnovani na postojećim, ali predstavljaju originalan doprinos ovog autora građenju sopstvenog sveta. Taj postupak stvaranja fiktivne topografije unutar prepoznatljivih okvira stvarnih regiona i država, inače, nije u suprotnosti sa proklamovanim realizmom jer se radi o njegovoj blagoj dopuni a ne o kontradikciji; uostalom, koristio ga je i Vilijam Fokner, smeštajući niz svojih romana i priča u fiktivnu oblast Joknapatofa, počev od romana Sartoris (1929). Jedina razlika je u tome što je Lavkraft u tome bio prvi jer je svoj „Arkamski ciklus”
započeo punih devet godina pre nobelovca. 44 U priči „Neizrecivo” (1923) nijansu lokalne boje daje autentično novoenglesko folklorno verovanje da prozor kraj koga je neko često bdeo zadržava sliku te osobe i posle njene smrti. To je Lavkraftu prenela neimenovana spisateljica koja je iza sebe imala jedan uspešan roman i više drugih objavljenih dela, što svedoči o dubokoj ukorenjenosti tog verovanja ne samo kod priprostog puka već i kod obrazovanih i intelektualno nastrojenih. Takođe, iako je gradić u kome se priča dešava neimenovan, verovatno se radi o Arkamu; naime, poznato je da je taj fiktivni a za Lavkraftov mitos centralni gradić bio inspirisan Salemom, poprištem čuvenog puritanskog „lova na veštice” iz 1692. godine. U jednom pismu, upravo govoreći o ovoj priči, Lavkraft priznaje: „Zaista postoji pradrevna nadgrobna ploča koju je upola prožderala divovska vrba usred groblja u Ulici Čarls u Salemu.” 45 I to nije sve: u istoj priči premijerno pojavljivanje doživljava još jedna neslavna lokalna „znamenitost” koja će svoje još snažnije inkarnacije dobiti u antologijskoj „Send nad Insmutom”, a Lavkraft i na nju aludira u istom pismu: „Živi stvorovi - najčešće sumanuti ili idiotski članovi porodice - sakriveni u potkrovljima ili u tajnim sobama starih kuća jesu ili su donedavno bili stvarnost u ruralnoj Novoj Engleskoj - jedan čovek mi je pričao kako je pre više godina nekim poslom svratio u usamljenu farmersku kuću i bio maltene raspamećen od straha kada se u kuhinjskom zidu otvorila klizeća ploča iza koje se ukazalo najužasnije lice ulepljeno prljavštinom i umašćene brade kakvo uopšte nije mogao ni da zamisli da postoji!” 46 Ali puni i razrađeni primer toga kako je ovaj pisac upotrebljavao sopstveno okruženje u svrhe fikcije nalazi se u noveli „Šaptač u tami” (1930). Lokacije ruralnog, brdovitog i šumovitog Vermonta opisane su na osnovu Lavkraftovih putovanja po tom kraju 1927. i 1928. godine, gde je bio došao u posetu prijatelju. U noveli se nalaze čitave deonice iz njegovog putopisa „Vermont - prvi utisak” objavljenog u magazinu Driftvind (Driftwind) 1928. ali, svakako, sa pojačanim senkama i zlokobnim ugođajima tog krajolika. Evociranje tihe jeze u spoju sa golicavom fascinacijom koje duboka, usamljena šuma može da pobudi u posmatraču izvedeno je na vrhunski način, i ti opisi nesumnjivo spadaju u najuspelije delove ne samo ove novele, već i u najbolje opise te vrste u svekolikoj jezovitoj književnosti, gde im parirati mogu samo najbolje deonice iz priča Aldžernona Blekvuda i Artura Makena. 47
Lavkraft tu na delu pokazuje koliko malo je njegovoj mašti bilo potrebno pa da realni ambijent nastani produktima svoje mašte - ali i koliko su ti plodovi (kao npr. „Gljive sa Jugota”, Niarlatotep itd.) uverljiviji i življi onda kada se kreću autentično doživljenim i živopisno oživljenim okruženjem. Ovaj pisac je težio, kad god je mogao, da svoju prozu osnaži referencama na stvarne lokacije, ličnosti i događaje. Tako, recimo, u istoj ovoj noveli, stvaran istorijski događaj iz 1927. godine - katastrofalne, dotad nezabeležene poplave u Vermontu - pisac upotrebljava kao okidač svog zapleta, jer upravo te bujice otkrivaju i u civilizaciju iz šuma i brda donose čudna, neljudska telesa njihovih dotad skrivenih stanovnika. Takođe, ovaj vatreni astronom-amater nije odoleo da u novelu ne uvrsti tada aktuelno otkriće Plutona (otkriven 18. februara 1930), poistovećujući ga sa svojom godinu dana ranije izmišljenom planetom Jugot, iz ciklusa soneta Gljive sa Jugota (Fungi from Yuggoth, 1929-1930). Tako se, po ko zna koji put u njegovoj prozi, slutnje, snovi, maštarije, vizije, fakti i istorijski likovi i događaji spajaju u unikatnom amalgamu kakav mogu da sprave samo istinski alhemičari i mitotvorci. Poetika palpa „Vrebajući strah” je priča sačinjena iz nekoliko epizoda, svesno strukturirana tako da se može objavljivati u nastavcima. Isto tako, sa serijalizacijom na umu, nastao je i (zahvaljujući odličnom filmu) nešto poznatiji „Herbert Vest - reanimator”. 48 Obe te priče predstavljaju školske primere tzv. „palp” ili, kako je taj izraz ne baš najsrećnije preveden na srpski - „petparačke” proze. Kada se radi o Lavkraftu, takav prevod postaje naročito problematičan. Palp literatura se uglavnom izjednačava sa šundom i kičem, odnosno sa tzv. „trivijalnom književnošću” (termin „trivial literatur” preveden je iz nemačke teorije i danas je u velikoj meri prevaziđen). Tipično je gledište koje iznosi Vladimir Biti: „U trivijalnoj književnosti može postojati sve ono što postoji u umjetničkoj - osim same umjetnosti, baš kao što i umjetnička književnost može sadržavati gotovo sve elemente trivijalne - osim, dakako, trivijalnosti. Te dvije
vrste književnosti ne bi prema tome dijelila toliko razlika u kategoriji koliko u načinu djelovanja, što skreće pažnju s teksta na kontekst njegova komuniciranja.” 49 Pojedini ovdašnji teoretičari nedvosmisleno su izjednačavali čitav gotik, kao prototip horor žanra, sa trivijalnom književnošću; npr. Zdenko Škreb u knjizi Studij književnosti, gde kaže da su to „trivijalni romani o sablastima i nadnaravnoj grozi, odvjetak određene vrste engleskog romana druge polovice 18. stoljeća, gothic novel(sic! autorov kurziv).” 50 „Umjetnost”, dakle. Ali valjalo bi se zapitati koliko se, u toj „umjetnosti”, može izbrojati početaka, koliko uvodnih rečenica takve evokativne lepote i jezovite poetičnosti kao na početku „palp” priče „Vrebajući strah”? Da vidimo: „Grmljavina je bila u vazduhu te noći kad odoh u napuštenu palatu na vrhu Olujne planine da nađem vrebajući strah. Nisam bio sam, jer lakomislenost nije tada bila pomešana sa onom ljubavlju prema grotesknom i užasnom koja je moju karijeru načinila nizom potraga za čudnim užasima u književnosti i u životu.” Istina je, ovde je na delu jedna drugačija vrsta poezije. I kao i svaki idiosinkratički oblik izražavanja ona zahteva određenu dozu privikavanja. Baš kao što sva poezija ne može imati samo jednu formu, niti je, odavno, tzv. poetičnost u klasičnom smislu njen nužni činilac - jer još od Poa i Bodlera imamo i poetičnost bolesti, i truleži, i greha, i grozote - tako ni „umjetnost” proze odavno nije uniformna. Lavkraftov jezik je često zasnovan na sugestiji, na aluzivnosti koja pažljivo doziranim detaljem priziva daleko krupnije, titanske implikacije, ali on je, isto tako, posvećen istraživanju „neopisivog” - onoga što je na granici jezika, i preko nje. Za razliku od pisaca koji su isključivo ili barem prvenstveno posvećeni poetici „manje je više”, Lavkraftu ona nije dovoljna: on njene postupke koristi u ranijim, pripremnim delovima svojih pripovesti, ali njegove zamisli previše su unikatne, originalne i pompezne da bi zauvek ostale u senci, u mraku. Naime, lako je, i prirodno, koristiti sugestivnu „manje je više” poetiku u pričama o duhovima, kako su to činili Henri Džejms, M. R. Džejms, Volter de la Mer i Robert Ajkman, recimo; uostalom, duhovi su opšte mesto, arhetipovi koji nadilaze i kulture i epohe (mada, naravno, u svakoj dobijaju osobene boje), i tu nema ni potrebe naročito detaljno ih opisivati. Ali kada u priči imate čudovišta, demone i „bogove” kakve niko pre vas nije ni zamislio ni opisao - kada je vaša mitopoetička imaginacija toliko uznapredovala da se ne bavi samo ponovnom upotrebom motiva koje su drugi pre vas
već vekovima koristili već je kreativna u smislu stvaranja potpuno novih koncepata i njihovih neviđenih, još morbidnijih implikacija u sasvim novim zapletima - onda je ne samo prirodno nego i neophodno opisati ih, ili barem pokušati to, onoliko koliko je jezik uopšte u stanju da opiše - neopisivo. Karakteristične su Lavkraftove delirične deonice, u kojima se potpuno razularuje, ili barem izgleda da to čini, kao da gubi kontrolu nad suzdržanom, odmerenom prozom, i krene da čitaoca bombarduje epitetima i hiperbolama do histeričnog krešenda, kao u grozomornoj kulminaciji „Vrebajućeg straha”: ... prvo se začulo demonsko trčkaranje, nalik pacovskom, iz udaljenih i nepojmljivih jama, uz pakleno dahtanje i prigušeno graktanje, a onda je iz otvora ispod dimnjaka pokuljala gomila mnogobrojnog, leproznog života - odvratna, u noći začeta poplava organske pokvarenosti, razornije ogavna od svih najcrnjih slika što ih prizivaju bezumlje i morbidnost. Uskomešana, proključala, u naletu usklobučala poput zmijskih slina izlila se iz te zjapeće rupe i proširila nalik septičkoj zarazi kuljajući iz podruma ka svakom mogućem izlazu - kako bi potekla i raširila se kroz proklete ponoćne šume i raširila strah, ludilo i smrt. Smisao ovakvih rečenica dobro je shvatio Mišel Uelbek u svojoj kratkoj studiji o Lavkraftu, jer je, za razliku od zlonamernih i površnih čitalaca koji vole da slične rečenice vade iz konteksta i onda ih citiraju uz podsmeh i prezir, njihovu funkciju sagledao u kontekstu čitavog dela i poetike kojoj služe: Može se kopirati način na koji koristi matematičke koncepte, određuje topografiju svake scene drame; može se oživeti njegova mitologija, njegov zamišljeni demonski rečnik; ali ne može se nikada zamisliti podražavanje onih pasusa gde on gubi svu stilsku rezervu, gde se pridevi i prilozi gomilaju do tačke iscrpljenosti, gde on pušta na volju povicima čistog delirijuma, kao: „Ne! Nilski konji ne mogu imati ljudske šake niti mogu nositi baklje!” A ipak, to je prava svrha njegovog dela. Moglo bi se reći da konstrukcije, često suptilne i razrađene, njegovih „velikih dela” nemaju drugu svrhu osim da utiru put za pasuse stilske
eksplozije. 51 Lavkraft, uistinu, dolazi na svoje upravo u tim trenucima na ivici delirijuma kada se u grozničavom otkrovenju rastače tzv. normalnost i razgrću se velovi pojavnosti, a ispod njih se otkrivaju ponori gnusnosti koji izazivaju vrtoglavicu, mučninu, i povrh svega još i neku tajanstvenu vrstu fascinacije - hipnotičku privlačnost vrtloga ili ponora (o čemu je još Po ingeniozno pisao), na ivici kojih krhki, nedostatni čovekov razum kao da se rasplinjava, istovremeno prestravljen dok sluti svoje nestajanje i opušten time što se našao nadomak mira nepostojanja. Upravo u „Vrebajućem strahu”, u toj naizgled petparačkoj a zapravo jednoj od njegovih najboljih priča, sa vanrednom lucidnošću i samosvešću ovaj pisac ne samo što opisuje taj osećaj nego ga i prodorno analizira: „Ali ta strava beše tako pomešana sa osećajem čudesa i privlačne grotesknosti da je predstavljala gotovo prijatan osećaj. Ponekad, u bolnim drhtajima košmara kad čoveka nevidljive sile bacaju iznad krovova čudnih mrtvih gradova ka iskeženom ambisu Niša, olakšanje je, pa čak i užitak, vrištati iz sve snage i baciti se svojevoljno niz grozni vrtlog snovite sudbe ka ma kakvom ponoru bez dna što razjapi svoje čeljusti”. Preterivanje je neophodno. Hiperbola je, pokatkad, neizbežna, jer postoje užasi daleko dublji od suptilnih psiholoških nijansi međuljudskih interakcija i (samo)indukovanih trauma kvazisupernaturalne prirode kakve je, recimo, Henri Džejms majstorski iskazao u noveli „Okretaj zavrtnja” - a jezik prikladan uštirkanim kragnama i ispeglanim čipkama Džejmsovih junaka nije prikladan iskustvima onih opsesivnih tragalaca, „sladokusaca užasa”, koji se suočavaju sa grozotama koje podrivaju same temelje čovekovog biološkog, psihološkog, duševnog i metafizičkog bivstva i suočavaju ga sa najnakaznijim perverzijama onoga što „dobar ukus” (post)viktorijanskih džentlmena nije smeo ni mogao niti da zamisli. Lavkraft je bio obdaren, ili uklet, da zaviri daleko dublje u ponore užasa - isprva kroz bogate košmare koji su ga pratili čitavog života, a onda i kroz proze u kojima je, često, koristio maksimu: „Ako manje daje više, koliko tek više daje - više”. Bilo kako bilo, osobena draž njegovih priča počiva u smelosti da se ode daleko iza svih dotadašnjih granica morbidnosti ljudske mašte - zastanite samo načas nad njegovom pričom „Danički užas”, zadržite se malo nad time šta se tu sve dešava a šta nam je, povrh toga,
nagovešteno; ih pogledajte u zbirci koju držite u rukama kulminacije priča „Vrebajući strah” i „Užas u četvrti Red Huk” da biste shvatili koliko je to daleko od skromnih užasa velike većine proze koja se hororom zove. Zapravo, moglo bi se reći da „Red Huk” čak donekle trpi, biva osakaćen time što kraj nije još detaljniji, još eksplicitniji u pogledu eksplozije groze koja ga ionako krasi, jer čini se da je na kraju i Lavkraftovo pero uzdrhtalo pred dubinama ponora koje nam je načas dao priliku da nazremo. Ali za puno razumevanje Lavkraftove unikatnosti mora se shvatiti da je kod njega, čak i u najdeliričnijim momentima, hiperbolični jezik posvećen ne samo opisivanju golog užasa već i osobene, samo retkima dostupne i razumljive lepote unutar tog užasa i poetičnosti strave, čije golicanje i drhtaje on ume da uhvati kao malo ko - recimo u opisima noćnog kopanja groba, na početku trećeg poglavlja priče „Vrebajući strah”: „Onkraj izranjavljenih stabala u pozadini, osvetljenih samo prigušenim bleskovima munja, izdizalo se vlažno i bršljanom obraslo kamenje napuštene palate, dok nešto bliže bejaše zapuštena holandska bašta čije nekadašnje staze i cvetnjaci behu zaraženi belim, gljivastim, smrdljivim, preterano bujnim rastinjem koje nikada nije opazilo direktnu svetlost sunca...” Mnogi su, posle Lavkrafta, gomilali prideve i oponašali njegove delirijume - bez uspeha; ali malo ko se uopšte i odvažio, a kamoli uspeo, da zajedno s njima prenese i deo inherentne, ambivalentne lepote koja se ovom piscu čak i usred košmara podrazumevala. Grozna Drugost Jedan aspekt Lavkraftovog pisanja, na koji eksplicitno ukazuje priča „Užas u četvrti Red Huk” (1925) jeste autorov rasizam. Istina je: ovaj pisac je vrhuncem ljudske rase smatrao belog, zapadnog čoveka, a tzv. „obojene”, bilo da su crveni američki Indijanci, smeđi sa Bliskog istoka, crni iz Afrike ili žuti iz Azije, smatrao je manje vrednim. Zaziranje je osećao čak i prema onim belcima koji imaju tu nesreću da su, zapravo, Sloveni. U svojoj ranoj i umetnički bezvrednoj priči „Ulica” (”The Street”, 1920) on sa opipljivim gnušanjem opisuje mogućnost da se u njegovom neimenovanom novoengleskom gradiću otvori nešto što bi
se zvalo „Petrovićeva pekara”. Ta pričica je pamfletaška parabola o slomu „tradicionalnih vrednosti” i o dolasku tuđinaca koji sa sobom donose različitost, smrad, rugobu i anarhiju: „Nove vrste lica pojaviše se na Ulici, crnpurasta, zloćudna lica, sa potajnim pogledima i čudnim crtama, čiji su vlasnici govorili nepoznatim rečima i postavili oznake sa znanim i neznanim slovima na većinu ubuđalih kuća”. 52 Takvi stavovi ne mogu se braniti, i predstavljaju mrlju na umu koji je po toliko drugih stvari uspevao da se izdigne iznad prizemnog, ovozemaljskog, ograničenog. Uprkos tome, on nije obitavao u vakuumu. Njegovi nazori u pogledu rase bili su samopodrazumevajući u okruženju u kojem je odrastao: viša srednja klasa u pretežno belačkom Providensu bila je nesklona ljudima drugih rasa, a naročito crncima. I ne samo u Providensu: prava crnaca i drugih rasnih manjina bila su na veoma niskom nivou u čitavoj Americi u prvim decenijama XX veka, u kojima je rasistička organizacija Kju kluks klan bila na vrhuncu masovnosti a u pozitivnom svetlu je prikazana čak i u klasičnom, temeljnom ostvarenju američke kinematografije - Rađanju jedne nacije (The Birth of a Nation, 1915) D. V. Grifita. Rasističke i eugeničke teze činile su deo vladajućeg diskursa što se odražavalo i na svakodnevnu praksu, gde se segregacija podrazumevala na svim nivoima (obrazovanje, zapošljavanje, mediji, sport, industrija zabave...), dok je rasno motivisano nasilje bilo rasprostranjeno i prećutkivano. Ipak, takva gledišta ne mogu se u potpunosti objasniti okruženjem jer je Lavkraft mnogo toga prevazišao i odbacio iz svoje sredine, pa ostaje pitanje - zbog čega to nije učinio i sa nazorima vezanim za druge rase?
1 Mali narod, rasa ćudljivih, pretežno zloćudnih patuljaka, deo su britanskog folklora, naročito čest u Velsu. Oni su lajtmotiv nekih od najboljih priča velškog pisca Artura Makena, kojem se Lavkraft divio, a ovo je jasna aluzija na njegove priče. (Prim. ur.) 2 Kalikancari (kalikantzaros, grčki Καλλικαντζαροσ), zloćudni goblini ili đavolčići iz grčkog folklora. (Prim. ur.) 3 R.F.D. - skraćeno za „Rural Free Delivery” (Besplatna ruralna dostava). Usluga direktne dostave pošte do udaljenih domaćinstava koja se u Sjedinjenim Američkim Državama pojavila krajem XIX veka. (Prim. prev.) 4 Registarske tablice u Masačusetsu su 1928. godine na sebi imale nacrtanog bakalara, ribu zahvaljujući kojoj je ta država postala bogata i koja je, preparirana, krasila zidove radnih prostorija izabranih zvaničnika. (Prim. prev.) 5 „Italijanski primitivisti” - termin koji se ponekad koristi za slikare na prelazu iz srednjovekovne umetnosti u ranu renesansu. (Prim. prev.) 6 Klarkaš-Ton je dobroćudna igra sa imenom kolege po stvaranju mračno-fantastičnih svetova, pisca Klarka Eštona Smita, s kojim se Lavkraft intenzivno dopisivao. U tim pismima najčešće ga je, u šali, oslovljavao upravo ovako. (Prim. ur.) 7 Doul (jed.), douli (množ.), Dhole/s (eng.): divovska, larvasta stvorenja iz Lavkraftovog privatnog mita; zbog pogrešne transkripcije njegovog rukopisa, zavisno od izdanja njegovih dela, nalaze se i kao Bouli (eng. Bholes). (Prim. ur.) 8 Psi Tindalosa su vandimenzionalna čudovišta iz istoimene priče Frenka Belknapa Longa, Lavkraftovog prijatelja, poštovaoca i korespondenta. Long je u svoje priče uvrštavao brojne Lavkraftove koncepte i tako bio jedan od inicijalnih propagatora „Mita o Ktuluu” (zajedno sa Klarkom E. Smitom, A. Derletom i drugima). Ovaj proces je bio dvosmeran: svi pisci iz ove grupe uzajamno su jedni od drugih pozajmljivali imena bogova, demona i zabranjenih knjiga i koristili ih u svojim pričama. (Prim. ur.)
9 Referenca na puritanske koloniste koji su, zbog verskih progona u Evropi, slobodu potražili u Severnoj Americi, kao njeni prvi beli žitelji. (Prim. ur.) 10 Filipo Pigafetta (1533-1604), Relatione del reame di Congo et delle cironvicine contrade je knjiga izvorno napisana na italijanskom i objavljena 1591. kao putopis jednog mornara u Kongu. Knjiga je prevedena na engleski 1597, a na latinski 1598. pod naslovom Regnum Congo. Ilustracije u izvedbi braće De Bri, o kojima se u priči govori, prvi put su se pojavile u nemačkom izdanju iz 1597. Lavkraft je za tu knjigu znao iz druge ruke i njegovi opisi sadrže izvesne netačnosti, pored ostalog zato što nije bio u prilici da vidi originalne ilustracije, već njihove precrtane verzije. (Prim. ur.) 11 Misli se na Američki rat za nezavisnost (1775-1783), vođen između Velike Britanije i kolonija u Americi. (Prim. ur.) 12 Fulgurit je mineralna formacija koja nastaje kada snažan grom udari u tlo gde ima peska bogatog kvarcom, pa je rezultat svojevrsna staklasta cev koju negde nazivaju „okamenjena munja”. (Prim. prev.) 13 Haronovski - pridev od imena Haron, čamdžije na reci Stiks koji umrle prevozi u Donji svet. (Prim. prev.) 14 Ova reč potiče iz Miltonovog Izgubljenog raja, gde je to naziv glavnog grada pakla. U prenosnom značenju, kao ovde, odnosi se na rusvaj i haos u kojem se čini kao da učestvuju svi đavoli pakla. (Prim. prev.) 15 Novi Amsterdam, naziv holandske naseobine iz 17. veka, na južnom delu današnjeg ostrva Menhetn, koje je deo današnjeg grada Njujorka. Sadašnji naziv, Njujork (New York, tj. Novi Jork), dobila je 1664. godine, nakon što je u trgovinskoj razmeni pripala Englezima. 16 Prvo značajnije zajedničko organizovanje i delanje dobrog dela engleskih severnoameričkih kolonija koje se desilo 1754. godine; značajan korak ka ujedinjenju i kasnijem ratu za nezavisnost tih kolonija (tzv. Američka revolucija, 1775-1783) i formiranju Sjedinjenih Američkih Država. Uzgred, Lavkraft je oduvek bio izraziti anglofil i lojalista koji je smatrao velikom greškom američko otkazivanje
lojalnosti engleskom kralju Džordžu i otcepljivanje američkih kolonija od Engleske. 17 Aheron, u grčkoj mitologiji, reka bola koja teče kroz podzemlje (Had). (Prim. prev.) 18 Arkadija, naziv grčke provincije koja je zbog prirodnih lepota i retke naseljenosti u klasičnom dobu postala sinonim idiličnog, gotovo rajskog predela. (Prim. prev.) 19 Ovo se odnosi na činjenicu da je A. K. Doji u poznijim godinama postao pristalica spiritizma. (Prim. ur.) 20 Šesta knjiga Materovog dela Magnalia Christi Americana nosi naslov „Čudesa božanskog proviđenja među ljudima Nove Engleske” (”Remarkables of the Divine Providence, Among the People of New England”) a za ovu epizodu relevantno je poglavlje ”Thaumatographia Pneumatica” („Čudesa sveta duhova”) čiji podnaslov glasi „Prenošenje čudesa nevidljivog sveta u nadnaravnim dešavanjima” (”Relating the Wonders of the Invisible World in Preternatural Occurrences”). (Prim. ur.) 21 Ovaj citat potiče iz Makenove priče „Crvena ruka” (”The Red Hand”). (Prim. ur.) 22 Četvrt Red Huk u Bruklinu bila je u 19. veku jedna od najužurbanijih luka u SAD. Al Kapone je tu započeo svoje kriminalne radnje pre nego što je prešao u Čikago. U vreme kada je Lavkraft boravio u Bruklinu u ovoj četvrti pretežno su živeli Italijani, uz obilje stanovnika sa Srednjeg istoka. Danas u Red Huku uglavnom žive crnci i Hispanoamerikanci. (Prim. ur.) 23 Radi se o referenci na frazu iz Poove priče „Čovek gomile”. ( Prim. ur.) 24 Gorgo je varijanta Gorgone, ženskog čudovišta iz grčke mitologije (Meduza je bila jedna od Gorgona). Mormo je užasni gul koji je služio kao glasnik boginje podzemlja i veštičarstva, Hekate. (Prim. ur.) 25 Ovo prizivanje Lavkraft je preuzeo iz devetog izdanja Enciklopedije
Britanike, iz poglavlja o magiji. Radi se o iskvarenom srednjovekovnom tekstu koji se dovodi u vezu sa jevrejskim kabalistima. (Prim. ur.) 26 Haldejci su drevni semitski narod koji je živeo u Vaviloniji. Pripisivano im je veliko poznavanje umeća magije. Lilit je ženski zloduh iz semitske mitologije koji luta napuštenim mestima i napada decu. (Prim. ur.) 27 „Da li su ikada postojali demoni, inkubi i sukube, a iz njihovog spoja da li je potomstvo bilo moguće?” Citat iz dela Disquisitionum Magicarum Libri Sex (1603) opata Martina Antona del Rija. I ovaj citat je Lavkraft prepisao iz odrednice o magiji iz Enciklopedije Britanike. (Prim. ur.) 28 Keltiberijci - drevni stanovnici Iberijskog poluostrva koji su govorili keltskim jezikom. (Prim. ur.) 29 Oko 13°C. (Prim. ur.) 30 Galen iz Pergama, istaknuti rimski lekar grčkog porekla. Ovde: sinonim prastarog, prevaziđenog lekara. (Prim. ur.) 31 U Celzijusima, to su temperature od 4,5 zatim 1 a na kraju -2. (Prim. ur.) 32 U starom su se Rimu Lemurije praznovale 9,11. i 13. maja i bile su posvećene senima mrtvih (lemurima). (Prim. ur.) 33 U originalu „changeling”: izraz iz engleskog folklora za dete koje samo izgleda kao ljudsko, a koje zapravo pripada vilinskom, patuljačkom ili trolovskom narodu. Potonji su navodno bili skloni da, slično kukavici, iz kolevke otmu ljudsku bebu a neprimetno ostave svoju. (Prim. ur.) 34 Belijal, jedno od imena za đavola; etimološki znači „bezvredan”. (Prim. ur.) 35 Flegeton je jedna od pet reka paklenog podzemlja u grčkoj mitologiji. Opisivana je kao reka vatre koja teče paralelno sa rekom Stiks. (Prim. ur.)
36 H. F. Lavkraft, „Natprirodna strava u književnosti”, u: H. F. Lavkraft, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, BIGZ, Beograd, 1990, str. 143. Prevod: Gordana Velmar-Janković. 37 Tomas Ligoti, deo intervjua koji će izaći u časopisu Rue Morgue u novembru 2015. 38 H. F. Lavkraft, „Činjenice u vezi sa pokojnim Arturom Džerminom i njegovom porodicom”, u: Nekronomikon (drugo, dopunjeno izdanje), Everest Media, Beograd, 2012, str. 103. Prevod: Ivan Jovanović. 39 H. F. Lavkraft, „Zov Ktulua”, u: Nekronomikon, ibid., str. 455. Prevod: Dejan Ognjanović. 40 H. F. Lavkraft, „Beleške o horor prozi”, Gradac, 171-172, Čačak, 2009, str. 59. Prevod: Dejan Ognjanović. 41 To je jedan od razloga slabijeg učinka i manje estetske vrednosti njegovih ranih, „dansenijevskih” priča fantazije, smeštenih u egzotičnu prošlost ili alternativnu istoriju. Pored toga, slabe su i zbog svoje derivativnosti i skromne imaginacije. 42 Donald R. Burleson, ”Lovecraft: The Hawthorne Influence”, Extrapolation, 22, No. 3, jesen 1981, str. 263. 43 H. P. Lovecraft, Selected Letters, Volume III, Arkham House, Sauk City, 1971, str. 174-75. 44 „Arkamski ciklus” (eng. ”The Arkham Cycle”) je bio Lavkraftov naziv za niz uzajamno labavo povezanih priča smeštenih u fiktivnu topografiju Nove Engleske. Posle njegove smrti pisac i izdavač August Derlet skovao je danas odomaćeni izraz „Mit o Ktuluu” (eng. ”The Myth of Cthulhu”) za iste te priče. 45 H. P. Lovecraft, Selected Letters, Volume II, Arkham House, Sauk City, 1968, str. 139. 46 Ibid., str. 139. 47 Upravo njih sam, kao ideal, imao na umu pišući svoj roman Zavodnik, iako je on zasnovan na lokalitetu ruralne jugoistočne Srbije, a
šuma i selo u njemu nisu preuzeti iz literature već iz sopstvenog iskustva. 48 Postoji, istina, i film s naslovom Vrebajući strah (Lurking Fear, 1994), ali ta bezvredna tvorevina nema skoro nikakve veze ni sa slovom ni sa duhom Lavkraftove priče. Znatno je kvalitetnija slobodna adaptacija pod naslovom Hemoglobin (poznata i kao Bleeders, 1997) po scenariju Dena O’Benona. 49 Vladimir Biti, „Pogled na trivijalnu književnost danas”, u: Svetlana Slapšak (prir.), Trivijalna književnost, SIC i Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1987, str. 29. 50 Zdenko Škreb, Studij književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 1976, str. 108. 51 Mišel Uelbek, „Protiv sveta, protiv života”, Gradac, 171-172, Čačak, 2009, str. 131-32. 52 H. P. Lovecraft, ”The Street”, u: Dagon and Other Macabre Tales, Grafton, London, 1985, str. 393.