Saptac u tami - H. P. Lovecraft

napola zamišljeni ritam ili možda vibracija. Zbog spuštenih roletni nisam isprva mogao mnogo toga da vidim, a onda mi je neko tiho kašljanje ili šaputanje koje je zvučalo poput izvinjavanja privuklo pažnju ka velikom naslonjaču u najdaljem, najmračnijem uglu sobe. U dubokim senkama ugledah nejasno belinu ljudskog lica i šaka i ubrzo krenuh da se pozdravim sa obličjem koje je pokušavalo da progovori. Iako je svetlo bilo vrlo prigušeno video sam da je to zaista moj domaćin. Više puta sam pažljivo proučio fotografiju tako da se nisam mogao prevariti sada kada sam ugledao to odlučno, ogrubelo lice sa podsečenom, prosedom bradom. Ali kad ga ponovo pogledah, u meni se javiše tuga i zabrinutost - jer njegovo lice je, sasvim izvesno, bilo lice teško bolesnog čoveka. Osećao sam da je moralo biti nečega osim astme iza tog izmučenog, ukočenog, nepomičnog izraza lica i netrepćućeg, staklastog pogleda, a onda shvatih koliko su sva ta strahovita iskustva bila naporna i koliko su ostavila traga na njemu. Nije li to dovoljno da slomi svako ljudsko biće - čak i one daleko mlađe od ovog neustrašivog istraživača zabranjenog? Ovo čudnovato i iznenadno olakšanje je, plašio sam se, stiglo prekasno da ga spase od nečega što je izgledalo kao opšti kolaps. Bilo je skoro tužno videti kako mu tanke ruke mlitavo i beživotno počivaju u krilu. Na sebi je imao raskopčan kućni ogrtač, a glava i vrat su mu bili umotani u jarkožuti šal ili kapuljaču. A onda sam shvatio kako pokušava da govori, istim onim kašljavim šapatom kojim me je dočekao. Bilo mi je teško da razumem odmah ovo šaputanje zato što su mu sivi brkovi prikrivali pokrete usana a i uznemiravalo me je nešto u njegovoj boji glasa; ali kada sam se usredsredio uskoro sam uspevao da iznenađujuće jasno razaberem reci. Naglasak mu nije bio nimalo seoski, a jezik kojim se služio bio je znatno prefinjeniji nego što sam mogao zaključiti iz naše prepiske. „Gospodin Vilmart, pretpostavljam? Morate mi oprostiti što ne ustajem. Prilično sam oboleo, kao što vam je verovatno gospodin Nojz već saopštio; ali nisam odoleo da vas ipak pozovem da dođete. Znate šta sam vam napisao u svom poslednjem pismu - i ima toliko toga što vam moram ispričati sutra, kada ću se i osećati bolje. Ne mogu vam opisati koliko mi je drago da vas napokon vidim lično, posle toliko pisama. Poneli ste ih sa sobom, naravno? I kodakove snimke i fonografski zapis? Nojz je ostavio vašu putnu torbu u hodniku - to ste verovatno videli. Plašim se da ćete večeras uglavnom morati sami da se smestite. Vaša soba je na spratu - tačno iznad ove - a na vrhu

stepeništa videćete i da su vrata kupatila otvorena. Hrana vam je postavljena u trpezariji - to je kroz ova vrata s vaše desne strane - i možete se poslužiti kad god budete poželeli. Sutra ću biti daleko bolji domaćin - ali sada me ova slabost čini potpuno nemoćnim. „Osećajte se kao kod svoje kuće - možete izvaditi pisma, fotografije i snimke i ostaviti ih ovde na stolu pre nego što odnesete torbu gore. Ovde ćemo pričati o njima - moj fonograf je na stočiću u uglu. „Ne, hvala - ne treba mi nikakva pomoć. To su te staračke boljke, znam ja s njima. Samo se vratite da malo posedimo u miru, pre noći, a onda se možete povući na počinak kad budete želeli. Ja ću se odmarati ovde - možda ću i prespavati ovde, kao što to neretko činim. Ujutro ću biti daleko sposobniji da se pozabavimo onim čime se moramo pozabaviti. Jasan vam je, naravno, neverovatni značaj onoga što je pred nama. Nama će se, kao retkima sa ove planete, otvoriti bezdani vremena i prostora i znanja koje nadilazi sva shvatanja ljudske nauke i filozofije. „Da li ste znali da Ajnštajn nije bio u pravu, i da izvesni objekti i sile mogu dostići brzine veće od brzine svetlosti? Uz odgovarajuću pomoć ja očekujem da ću moći da se krećem napred i nazad kroz vreme, i zaista vidim i osetim zemlju u dalekim prošlim i budućim epohama. Ne možete ni zamisliti do kojih su granica ta bića razvila nauku. Ne postoji ništa što ne mogu da urade sa umom i telom živih organizama. Očekujem da ću posetiti druge planete, pa čak i druge zvezde i galaksije. Prvo putovanje biće na Jugot, najbliži svet potpuno naseljen ovim bićima. To je veoma čudna i tamna kugla na samoj ivici sunčevog sistema - još uvek nepoznata zemaljskim astronomima. Ali, sigurno sam vam već pisao o tome. Kad dođe vreme za to, znate, ta bića će uperiti misaone tokove ka nama i tako uzrokovati da bude pronađena - ili će dozvoliti nekom od svojih ljudskih saveznika da to otkrije naučnicima. „Na Jugotu postoje veliki gradovi - ogromni redovi terasastih kula izgrađenih od crnog kamena, poput onog primerka koji sam pokušao da vam pošaljem. To je bio kamen s Jugota. Sunce tamo ne šija mnogo snažnije od bilo koje druge zvezde, ali ovim bićima svetlost nije potrebna. Oni imaju druga, osetljivija čula, i na svojim velikim ogromnim kućama i hramovima nemaju prozore. Svetlost ih čak povređuje, ometa i zbunjuje, jer svetlosti nema uopšte u crnom svemiru van vremena i prostora, iz kog su prvobitno došli. Bilo koji slabiji čovek bi izgubio razum posle posete Jugotu - pa ipak, ja idem

baš tamo. Crne reke katrana teku ispod tajanstvenih, džinovskih mostova - stvari koje je sagradila neka drevna rasa, izumrla i zaboravljena pre nego što su iz dubina ništavila ova bića stigla na Jugot - sasvim je dovoljno da od svakog čoveka napravi Dantea ili Poa, pod uslovom da ostane duševno zdrav dovoljno dugo da ispriča šta je sve video. „Ali zapamtite - taj mračni svet gljivolikih vrtova i gradova bez prozora nije istinski strašan. To samo nama tako deluje. Verovatno je ovaj svet delovao isto toliko strašno tim bićima kada su ga prvi put istraživala u pradavnim vremenima. Znate već da su oni bili ovde davno pre nego što se završila čudesna epoha Ktulua, i sećaju se potopljenoga R’Lijeha još dok je bio iznad površine mora. Bili su i unutar zemlje - postoje otvori o kojima ljudska bića ništa ne znaju - neki čak i u ovim vermontskim brdima - i ogromni svetovi nama nepoznatog života u tim dubinama; plavoobasjani K’Nijan, crvenoobasjani Jot i crni, potpuno mračni N’Kaj. I upravo je N’Kaj dom užasnog Tsatuge - znate, to je onaj bezoblični, žaboliki bogostvor pominjan u Pnakotskim rukopisima, i u Nekronomikonu, kao i u komoriomskom ciklusu mitova koji su sačuvani zahvaljujući atlantskom prvosvešteniku Klarkaš-Tonu. 6 „Ali pričaćemo već o tome kasnije. Sad već mora biti oko četiri ili pet sati. Bolje donesite stvari iz torbe, pojedite nešto, a onda se vratite da na miru razgovaramo.” Veoma polako sam se okrenuo i počeo da ispunjavam zahteve svog domaćina; otišao sam po putnu torbu, izvadio i ostavio tražene predmete i naposletku se uputio na sprat, u sobu koju mi je dodelio. Sa otiscima kandži u prašini pored puta i dalje svežim u sećanju, Ejklijevi prošaptani paragrafi su veoma čudno uticali na mene; i zbog svih tih nagoveštaja prisnog poznavanja ovog nepoznatog sveta gljivolikog života - zabranjenog Jugota - koža mi se naježila više no što sam želeo da priznam. Bilo mi je zaista žao zbog njegove bolesti, ali moram reći i to da mi je promukli šapat - koliko god bio sažaljiv - takođe bio i odvratan. Da ga samo nije toliko oduševljavao Jugot i njegove crne tajne! Ispostavilo se da je moja soba veoma udobna i dobro nameštena, bez onog teškog mirisa i uznemirujućeg osećaja vibracije, a nakon što sam u njoj ostavio putnu torbu sišao sam da pozdravim Ejklija i pozabavim se ručkom koji mi je spremio. Trpezarija je bila odmah iza radne sobe, a primetio sam i da se kuhinja nalazila dalje u istom

pravcu. Na trpezarijskom stolu dočekao me je izdašan izbor sendviča, peciva i sira, a termos koji se našao pored šolje i tanjira svedočio je da ni vruća kafa nije bila zaboravljena. Posle obilnog obroka nasuo sam sebi veliku šolju kafe i otkrio da je njegova kulinarska veština u toj jednoj pojedinosti ipak zakazala. Već s prvim gutljajem osetih kako je kafa neprijatnog, reskog ukusa i nisam je više pio. Tokom čitavog obeda razmišljao sam o Ejkliju kako tiho sedi u velikom naslonjaču u zamračenoj susednoj sobi. Otišao sam da ga zamolim da mi se pridruži za stolom, ali mi je on šapatom odgovorio kako još uvek ne može ništa da jede. Kasnije će, pred spavanje, popiti malo mleka sa sladom - i to bi trebalo da mu bude dovoljno za danas. Posle ručka zahtevao sam da rasklonim suđe i operem ga u kuhinjskoj sudoperi - i usput prospem onu kafu koja mi nije prijala. Potom sam se vratio u zamračenu radnu sobu, privukao stolicu bliže uglu u kom je bio moj domaćin i pripremio se za bilo kakav razgovor koji bi on poželeo da vodi. Pisma, fotografije i fonografski snimak i dalje su bili na velikom stolu u sredini prostorije, ali za sada nije bilo potrebe za njima. Uskoro sam zaboravio i na neobični miris i na čudnovati nagoveštaj vibracije. Već sam pominjao kako je bilo nekih stvari u Ejklijevim pismima - naročito u drugom, najobimnijem - koje se ne bih usudio da citiram, pa čak ni da uobličim kao reči na papiru. To oklevanje se još i snažnije odnosilo na ono što sam čuo prošaptano te večeri u zamračenoj sobi među pustim brdima. Ne mogu ni početi da opisujem granice tih kosmičkih užasa koje je ispripovedao hrapavi glas. On je i ranije znao neke zaista gnusne stvari, ali ono što je naučio otkad je sklopio savez sa Stvarima Izvan bilo je skoro previše razumu da izdrži. Čak i sada sam potpuno odbijao da poverujem u ono što je Ejkli pričao o najdubljem ustrojstvu beskonačnosti, o uporednosti dimenzija i zastrašujućem mestu nama poznatog vreme-prostornog kosmosa u beskrajnom lancu međusobno spojenih kosmoatoma, koji sačinjava trenutni nadkosmos zakrivljenosti, uglova, materijalnih i polumaterijalnih organizacija elektrona. Nikada čovek zdravog uma nije bio tako opasno blizu tajnim znanjima o suštini postojanja - nikad nijedan organski mozak nije bio bliže potpunom uništenju u metežu koji nadilazi oblik i silu i simetriju. Saznao sam odakle je Ktulu prvobitno došao i zašto je pola velikih, savremenih zvezda istorije tako naglo zasjalo. Pretpostavio sam - na

osnovu aluzija zbog kojih je čak i moj sagovornik bojažljivo zastajkivao u priči - tajnu Magelanovih oblaka i sferičnih maglina, kao i mračnu istinu koju krije drevna alegorija o Taou. Otkrio mi je pravu prirodu Doula 7, kao i šta su u stvari (mada ne i odakle dolaze) Psi Tindalosa. 8 Legenda o Jigu, Zmijskom Ocu za mene više nije imala samo preneseno značenje, a talas gađenja me je prožeo kada mi je ispričao o čudovišnom jezgru haosu izvan uglova ovog svemira koji je Nekronomikon tako milosrdno sveo pod ime Azatot. Bilo je zastrašujuće jasnim pojmovima razmrsiti neke od najgnusnijih košmara tajnih mitova, pojmovima čija je temeljna bolesna nakaznost prevazilazila i najsmelije pokušaje drevnih i srednjovekovnih mistika. Tako sam neizbežno došao do zaključka kako su ljudi koji su prvi prošaptali te proklete priče morali razgovarati sa Ejklijevim Onostranim, a možda su čak i posetili te daleke kosmičke vilajete, baš kao što je sada Ejkli planirao da ih poseti. Ispričao mi je sve o Crnom kamenu i šta je on značio, i bilo mi je veoma drago što on nikad nije stigao do mene. Moje pretpostavke o tim hijeroglifima bile su u potpunosti ispravne! Pa ipak, Ejkli se izgleda pomirio sa čitavim tim paklenskim poretkom na koji je nabasao; bio je pomiren i spreman da se uputi još dalje u taj čudovišni ambis. Pitao sam se sa kakvim li je sve bićima pričao nakon onog poslednjeg pisma što mi je napisao, i da li su mnoga od njih bili ljudi poput prvog izaslanika kojeg mi je pomenuo. Napetost u meni je rasla i postajala nepodnošljiva, i ja sam smišljao razne teorije o tom čudnovatom, ustrajnom mirisu i podmuklim nagoveštajima vibracije u zamračenoj sobi. Noć se spuštala i prisetivši se šta mi je Ejkli ranije pisao o tim prošlim noćima zadrhtao sam pomislivši kako večeras neće biti mesečine. Takođe, nije mi se sviđalo ni to kako se Ejklijevo imanje ugnezdilo u podnožju kolosalnog šumovitog obronka koji je vodio sve do samotnih i oštrih vrhunaca Mrke planine. Sa Ejklijevim dopuštenjem upalio sam malu petrolejku, smanjio plamen i postavio je na udaljenu policu s knjigama, pored sablasnog Miltonovog poprsja; ali posle zažalih zbog toga, jer je slabo svetlo učinilo da izmučeno i skoro nepomično lice mog domaćina kao i njegove klonule ruke izgledaju avetinjski i poput leša. Činilo se kao da je skoro nepokretan, mada sam primetio kako povremeno ukočeno klima glavom. Posle svega što mi je ispričao, nisam mogao ni da zamislim kakve je sve strahovite tajne čuvao za sutra, ali je do kraja postalo jasno kako je

njegovo putovanje na Jugot i dalje - kao i mogućnost mog sopstvenog učešća u tome - trebalo biti tema sutrašnjeg razgovora. Sigurno ga je zabavljao izraz zaprepaštenosti i užasa na mom licu izazvan predlogom tog kosmičkog putovanja, jer mu se glava divlje zatresla kad je zapazio moj strah. Veoma obzirno je nastavio da priča kako ljudska bića mogu postići - i kako su već više puta to učinila - taj naizgled nemogući let preko međuzvezdanog bezdana. Čitavo čovečje telo zaista i nije moglo izdržati to putovanje, ali su čudesne hirurške, biološke, hemijske i tehničke veštine Onostranih pronašle način da prenesu ljudski mozak bez njegovog pratećeg fizičkog sklopa. Postojao je neškodljiv način da se izvadi mozak, kao i način da se organski ostatak održi živim tokom njegovog odsustva. Ogoljena cerebralna materija bi se uronila u povremeno obnavljanu tečnost unutar valjka nepropusnog za etar, napravljenog od metala sa Jugota, povezanog elektrodama sa složenim instrumentima sposobnim da oponašaju tri osnovne sposobnosti - vid, sluh i govor. Krilatim gljivobićima je bilo lako da te valjke sa mozgovima bez oštećenja prenesu kroz svemir. Na svakoj planeti koju je pokrivala njihova civilizacija mogli su pronaći dovoljno tih prilagodljivih instrumenata koje bi onda spojili sa upakovanim mozgovima; tako bi, nakon izvesnih podešavanja, ovi putujući umovi imali čula vida i sluha, kao i moć govora - iako u bestelesnom, mehaničkom obliku - na svakoj stanici svog putovanja kroz kontinuum prostor-vreme, pa i izvan njega. Bilo je to jednostavno, kao kada bi sa sobom nosili fonografski zapis i puštali ga gde god postoji fonograf odgovarajuće izrade. O uspehu tog metoda nije moglo biti sumnje. Ejkli se nije plašio. Zar to već nije toliko puta uspešno postignuto? Tada se po prvi put jedna od mlitavih, uvelih ruku podigla i ukočeno pokazala ka visokoj polici na drugoj strani prostorije. Tamo je, u urednim redovima, stajalo preko desetak valjaka napravljenih od metala kakav nisam do tada video - valjaka visokih oko pola metra, prečnika nešto manjeg od toga, sa tri čudnovate priključnice na prednjoj, konveksnoj strani svakog od njih, raspoređene u obliku jednakokrakog trougla. Jedan valjak je preko dve priključnice bio spojen sa mašinama neobičnog izgleda koje su stajale iza. Nije bilo potrebe da mi objašnjava njihovu svrhu. Zadrhtao sam kao u groznici. Primetih kako ruka pokazuje ka bližem uglu gde su bili nagomilani neki složeni instrumenti povezani kablovima i utičnicama, od kojih je nekoliko veoma podsećalo na dva uređaja na polici iza valjaka.

„Ovde imamo četiri vrste instrumenata, Vilmarte”, prošaptao je glas. „Četiri vrste - svaka po tri sposobnosti - što je ukupno dvanaest komada. Vidite, u ovim valjcima imamo predstavnike četiri različite vrste živih bića. Tri čoveka, šest gljivolikih bića čija tela ne mogu da prežive put kroz svemir, dva stvorenja sa Neptuna (bože! kad bi samo video kakva oni tela imaju na svojoj planeti!), a ostalo su bića iz središnjih duplji jedne naročito zanimljive tamne zvezde izvan naše galaksije. U glavnoj ispostavi unutar Raund Hila povremeno se može naći još valjaka i mašina - valjaka sa vankosmičkim mozgovima koji imaju čula drugačija od svih koje znamo - saveznika i istraživača iz najdalje Onostranosti - i posebne mašine koje im omogućavaju da primaju spoljne nadražaje i izražavaju se na više načina podešenih za njih, kao i za različite tipove njihovih slušalaca. Raund Hil je, kao i većina glavnih ispostava ovih bića širom mnogih univerzuma, jedno veoma kosmopolitsko mesto. Naravno, meni su pozajmili samo uobičajenije vrste mašina za moje eksperimente. „Hajde - uzmite one tri mašine na koje pokazujem i postavite ih na sto. Onu visoku sa dva staklena sočiva na prednjoj strani - zatim kutiju sa elektronskim lampama i rezonatorom - a sada i onu sa metalnim diskom na vrhu. I valjak sa nalepnicom ‘B-67’. Stanite slobodno na tu drvenu stolicu ako ne možete da dohvatite policu. Teško? Ne brinite! Samo pripazite da bude baš sa brojem B-67. Ne obazirite se na taj novi i sjajni valjak prikopčan na dva instrumenta - taj sa mojim imenom. Namestite B-67 na sto, odmah tu gde ste stavili mašine - i gledajte da brojčanici na sve tri budu okrenuti ulevo, do kraja. „Sada spojite kabel mašine sa sočivima sa gornjom priključnicom na valjku... tako! Mašinu sa elektronskim lampama povežite sa donjom levom priključnicom, a aparat sa diskom sa preostalom. Sada okrenite prekidače na mašini skroz desno, isto do kraja - prvo ovu sa sočivima, pa ovu s diskom, i na kraju ovu sa lampama. Tako je. Mogu vam već sada reći da je u pitanju ljudsko biće - kao bilo ko od nas. Sutra ću vam pokazati i druge.” Do dana današnjeg mi neće biti jasno zašto sam se tako ropski pokoravao šapatu, niti da li sam tada mislio da je Ejkli lud ili ne. Posle svega što se već desilo, trebalo je da budem spreman na sve; ali ova je mehanička ceremonija suviše ličila na tipične koještarije ludih pronalazača i naučnika pa je probudila moju sumnju na način koliko to ni prethodno izlaganje nije uspelo. To što mi je šaptač ispričao bilo je neverovatno preko svih granica - ah nisu li druge stvari bile još

neverovatnije, pa ipak nisu delovale tako besmisleno upravo zato što nisu imale nikakvog opipljivog i konkretnog dokaza? Dok mi je um posrtao usred sveg tog haosa, postao sam svestan škripe i zujanja sve tri mašine koje su bile povezane sa valjkom - škripe i zujanja koji su uskoro utihnuli i zavladala je skoro savršena tišina. Šta li će se desiti? Da li ću začuti neki glas? A ako ga i začujem, ko mi može dokazati da to nije samo neki vešto sklopljeni radio uređaj što prenosi reči skrivenog govornika koji se nalazi dovoljno blizu da može sve da prati? Čak ni sada ne mogu reći da znam šta sam čuo, ili kakvom sam to fenomenu prisustvovao. Ali nešto se sasvim izvesno desilo. Da skratim priču, mašina sa elektronskim lampama i rezonatorom počela je da govori i to dovoljno inteligentno da nije bilo sumnje kako je govornik bio zaista prisutan i da nas je posmatrao. Glas je bio snažan, metalnog prizvuka, beživotan i očigledno mehanički u svakoj pojedinosti svog nastanka. Nije bio sposoban za menjanje tonaliteta niti za bilo kakvu izražajnost već je samo škripao i kloparao sa smrtonosnom preciznošću i odmerenošću. „Gospodine Vilmarte”, rekao je, „nadam se da vas nisam uplašio. Ja sam ljudsko biće kao i vi, iako moje telo sada bezbedno počiva unutar Raund Hila, par kilometara odavde, uz odgovarajuću životvornu negu. Ja sam ovde sa vama - moj mozak je u ovom valjku i ja vidim, čujem i govorim putem elektronskih vibracija. Za nedelju dana ću se otisnuti preko bezdana, kao što sam već mnogo puta činio, i nadam se da ću imati to zadovoljstvo da me u tome prati gospodin Ejkli. Voleo bih da nam se i vi pridružite; jer ja vas znam iz viđenja i po dobrom glasu, i pažljivo sam pratio vašu prepisku sa našim zajedničkim prijateljem. Ja sam, razume se, jedan od onih koji su postali saveznici tuđinskih bića koja posećuju našu planetu. Prvi put sam ih susreo na Himalajima, i na razne načine sam im pomagao. Zauzvrat, podarili su mi iskustva kakva je malo ljudi imalo. „Da li možete razumeti šta to znači kada vam kažem da sam bio na trideset i sedam različitih nebeskih tela - na planetarna, tamnim zvezdama i objektima koje je teže definisati - uključujući osam van naše galaksije i dva izvan zakrivljenosti kosmosa prostor-vremena? I sve to mi nije nimalo naškodilo. Mozak mi je izvađen iz tela rezovima tako prefinjenim da bi bilo maltene uvredljivo nazvati tu operaciju hirurškom. Bića koja nas posećuju razvila su metode uz pomoć kojih su takve ekstrakcije lake i skoro normalne - a telo prestaje da stari kada se iz njega odstrani mozak. Mozak, moram i to dodati, postaje praktično

besmrtan, uz ove mehaničke sposobnosti i minimalnu ishranu koju dobija povremenom zamenom zaštitne tečnosti. „Sve u svemu, svim srcem se nadam da ćete odlučiti da pođete sa gospodinom Ejklijem i sa mnom. Posetioci su željni da upoznaju učene ljude poput vas i pokažu im velelepne ponore koje većina nas samo sanja u neznalačkim maštarijama. Možda isprva deluju čudno kada ih upoznate, ali ja verujem da ćete vi biti iznad toga. Mislim da će nam se takođe pridružiti i gospodin Nojz - čovek koji vas je bez sumnje doveo ovamo svojim kolima. On je već godinama jedan od nas - pretpostavljam da ste prepoznali njegov glas na onom snimku koji vam je poslao gospodin Ejkli.” Govornik je na trenutak zastao primetivši moje zaprepašćenje, a onda je nastavio. „I tako, gospodine Vilmarte, sada je sve na vama; jedino moram još dodati kako smatram da neko poput vas, neko ko gaji ljubav prema narodnim predanjima i svemu čudnovatom ne bi smeo da propusti ovakvu priliku. Nemate se čega bojati. Svi prelazi su potpuno bezbolni, a mehanizovano stanje čula je iznenađujuće prijatno. Kada se elektrode isključe, samo utonete u san, a snovi su naročito živopisni i čudesni. „A sada bismo, ako nemate ništa protiv, morali da zaključimo naš razgovor do sutra. Laku noć - samo okrenite sve prekidače opet na levu stranu; nije bitno kojim redom, mada je najbolje da mašinu sa sočivima ostavite za kraj. Laku noć, gospodine Ejkli - budite dobri prema našem gostu! Da li ste spremni da isključite prekidače?” To je bilo to. Mehanički sam poslušao i isključio sva tri prekidača, mada sam bio pomalo sluđen svime što se dogodilo. U glavi mi je još brujalo kada sam začuo Ejklijev šaptavi glas kako mi govori da mogu slobodno ostaviti svu mašineriju tako na stolu. Nije imamo nikakav komentar na ono što se upravo desilo, a zaista i ništa što je mogao reći ne bi moglo previše da znači mojim već prezasićenim čulima. Čuo sam ga kako mi govori da ponesem petrolejku u svoju sobu i zaključio kako želi da ga pustim da se odmara, sam u mraku. Odmor mu je sigurno bio potreban, pošto su razgovori ovog popodneva i večeri bili iscrpljujući čak i za nekoga u punoj snazi. I dalje ošamućen, poželeo sam svom domaćinu laku noć i pošao na sprat noseći petrolejku, iako sam kod sebe imao odličnu džepnu svetiljku. Osetio sam olakšanje napuštajući radnu sobu u prizemlju, ostavljajući iza sebe taj čudni miris i nejasni nagoveštaj vibracije, mada nisam uspevao da pobegnem užasnom osećaju straha i opasnosti i

kosmičke neprirodnosti dok sam razmišljao o ovom mestu i o silama sa kojima sam se susretao. Ova divlja, samotna oblast, ove mračne i tajanstvene šumovite padine što su se nadnosile nad kuću; otisci na putu, bolesni, nepomični šaptač u tami, đavolski valjci i mašine, i više od svega predloži za čudne hirurške operacije i još čudnija putovanja - sve se to, sve nepoznato, brzo i iznenadno, sručilo na mene združenom silom koja mi je potkopala volju i skoro me lišila fizičke snage. Naročito me je pogodilo kada sam saznao da je moj vodič Nojz bio ljudski učesnik u onom čudovišnom i drevnom sabatskom ritualu zabeleženom na fonografskom snimku, iako sam i pre toga osetio neku neodređeno poznatu notu u njegovom glasu koja mi je bila odbojna. Još nešto što me je posebno iznenadilo bio je moj sopstveni odnos prema domaćinu, kad god bih zastao da razmislim o njemu - jer koliko god da mi se Ejkli kog sam upoznao kroz prepisku instinktivno dopao, sada me je ispunjavao jasnom odbojnošću. Njegova bolest bi trebalo da kod mene izazove sažaljenje, ali je umesto toga izazivala samo neku vrstu jeze. Bio je tako krut i nepomičan i poput leša - a to neprestano šaputanje odvratno i neljudsko! Shvatio sam kako se to njegovo šaputanje razlikovalo od bilo čega sličnog što sam ikada čuo, i kako je, uprkos veoma čudnoj nepomičnosti tih brkovima prekrivenih usana govornika, imalo skrivenu snagu i ubedljivost neobičnu za šištanje jednog astmatičara. Savršeno sam ga razumeo čak i na drugom kraju sobe, a nekoliko puta mi se učinilo da ti slabi ali prodorni zvuci ne predstavljaju toliko nemoć koliko namerno prigušivanje - mada nisam mogao da shvatim iz kog razloga. Od prvog trenutka osećao sam nešto uznemiravajuće u njegovoj boji glasa. Kada sam kasnije pokušao da ponovo procenim čitavu situaciju, učinilo mi se da mogu da pripišem taj utisak nekakvom podsvesnom prepoznavanju, poput onoga koje mi je Nojzov glas učinilo tako zlokobnim. Ali da se setim kada i gde sam se susreo sa tim na šta me je podsećalo, to je već prevazilazilo moje moći. U jedno sam bio siguran - ovde neću provesti noć. Moja naučna radoznalost nestala je između straha i gnušanja, i sada nisam osećao ništa osim želje da pobegnem iz ove mreže morbidnosti i neprirodnih otkrića. Sada sam dovoljno znao. Sasvim sigurno je tačno da neverovatne kosmičke veze zaista postoje - ali bile su to stvari u koje normalni ljudi ne bi trebalo da se mešaju. Bogohulne sile su me okruživale i pritiskale, gušeći mi čula. Odlučio sam da spavanje ne dolazili u obzir, tako da sam samo ugasio lampu i

potpuno obučen bacio se na krevet. To je bez sumnje bilo glupo, ali sam hteo da budem spreman u slučaju neke neočekivane opasnosti; desnom rukom sam čvrsto stezao revolver koji sam poneo sa sobom, dok sam u levoj imao džepnu svetiljku. Odozdo nije dopirao nikakav zvuk i mogao sam da zamislim mog domaćina kako sedi u mraku, ukočen poput mrtvaca. Odnekud se čulo otkucavanje sata i osetio sam se pomalo zahvalnim za normalnost tog zvuka. Ipak, to me je podsetilo na nešto u vezi sa ovim krajem što me je duboko uznemirilo, a to je potpuno odsustvo životinjskog sveta. Video sam već da nije bilo domaćih životinja, a sad sam primetio kako su odsutni čak i uobičajeni noćni zvuci divljih stvorova. Osim zlokobnog žubora nekih skrivenih, udaljenih voda, mir je bio krajnje neprirodan - međuplanetaran - i ja sam se pitao kakva li se nedokučiva pošast rođena među zvezdama sada nadnela nad ove krajeve. Setio sam se da stara predanja govore kako psi i druge zveri oduvek mrze Onostrane, a onda sam počeo da razmišljam o tome šta su tragovi na putu mogli značiti. VIII Ne pitajte koliko je trajao moj neočekivani dremež i koliko je toga što je usledilo bilo samo san. Ako kažem da sam se probudio u određeno vreme i čuo i video određene stvari, lako mi možete odgovoriti da se onda nisam ni probudio, i da sam sanjao sve ono što se desilo do trenutka kada sam istrčao iz kuće, oteturao se do šupe gde sam ugledao starog forda, prisvojio to drevno vozilo i upustio se u sumanutu, besciljnu jurnjavu preko ukletih brda koja me je najzad - posle nekoliko sati truckanja i vijuganja kroz lavirint preteče šume - dovela do sela za koje se ispostavilo da je Taunsend. Naravno, vi takođe možete odbaciti i sve ostalo iz mog izveštaja i izjaviti kako su sve fotografije, fonografski zapisi, zvuci koje su proizvodili valjci i mašine, kao i svi srodni dokazi samo prevara, i da sam surovo obmanut od strane nestalog Henrija Ejklija. Možete čak pretpostaviti da su mu i neki drugi čudaci pomogli da izvede tu blesavu iako veoma složenu nameštaljku - da su sami u Kinu presreli ekspresnu pošiljku i da je Nojz po Ejklijevom nalogu snimio onaj

zastrašujući fonografski snimak. Čudno je, doduše, što Nojz nikad nije identifikovan, što je bio potpuno nepoznat seljacima iz okoline Ejklijevog imanja, iako je sigurno često zalazio u te krajeve. Poželim da sam se potrudio da zapamtim broj registarske tablice njegovog automobila - ili je možda bolje što ipak nisam. Jer, uprkos svemu što možete reći, i uprkos svemu što ponekad pokušavam da kažem samom sebi, ja znam da te gnusne tuđinske sile vrebaju tamo u slabo istraženim brdima - i znam da te sile imaju svoje uhode i izaslanike u svetu ljudi. Sve što tražim od života jeste da u budućnosti budem što je dalje moguće od tih sila i takvih izaslanika. Kada je, posle onoga što sam im izbezumljeno ispričao, šerif sa svojim pomoćnicima posetio seosko imanje, Ejkli je već bio nestao bez traga. Njegov široki ogrtač, žuti šal i zavoji ležali su na podu radne sobe, pokraj naslonjača u uglu, a ništa nije ukazivalo na to da li je ostatak njegove odeće nestao s njim. Pasa i domaćih životinja takođe nije bilo, ali su pronađene neke sumnjive rupe od metaka na kući, sa spoljašnje strane, kao i na nekim zidovima unutra; no, osim toga ništa sumnjivo nije uočeno. Nije bilo valjaka ni mašina, nikakvih tragova mom putnom koferu, nije bilo čudnog mirisa niti osećaja vibracije, ni otisaka na putu, ničeg od svih spornih stvari koje sam video ili barem naslutio. Posle svog bega ostao sam još nedelju dana u Bretlborou, gde sam se raspitivao kod raznih ljudi koji su poznavali Ejklija, i to što sam saznao ubedilo me je dodatno kako sve ovo nije bilo samo opsena ili plod moje mašte. Ejklijeve zbunjujuće kupovine pasa, municije i hemikalija, kao i sečenje telefonskih žica, bile su zabeležene; dok su svi koji su ga poznavali - uključujući i sina u Kaliforniji - priznali da je bilo izvesne doslednosti u njegovim povremenim opaskama o čudnovatostima koje je izučavao. Viđeniji meštani su većinom smatrali da je lud i bez oklevanja su sva svedočanstva i dokaze proglašavali za najobičniju prevaru, koju je osmislio sa đavolskom lukavštinom, uz potporu nekih nastranih pomagača. Ipak, skromnije obrazovani žitelji su se uglavnom slagali sa njegovim zapažanjima, i to u svim pojedinostima. Ejkli je nekim seljacima pokazivao fotografije i crni kamen, a puštao im je i onaj paklenski snimak; i svi su oni potvrdili da su otisci i zujavi glas bili isti kao oni opisani u predanjima njihovih predaka. Rekli su takođe da su ljudi češće viđali i čuli sumnjive stvari u blizini Ejklijevog imanja nakon što je pronašao crni kamen, a da su to

mesto sad svi izbegavali osim poštara i ponekad još nekih odvažnijih ljudi. I Mrka planina i Raund Hil važili su za ukleta mesta i nisam uspeo da pronađem nikoga ko ih je detaljnije istražio. Povremeni nestanci meštana u istoriji te oblasti bili su temeljno zabeleženi, a sad su uključivali i nestanak Voltera Brauna, polubeskućnika kog je Ejkli pominjao u nekim pismima. Upoznao sam i farmera koji je bio ubeđen da je video jedno od tih grotesknih tela u nabujalom Vest Riveru za vreme poplave, ali je njegova priča bila suviše nepovezana da bi bila iole korisna. Kada sam napustio Bretlboro bio sam rešen da se nikada više ne vratim u Vermont, a i sada sam poprilično siguran da ću se te odluke i pridržavati. Ta divlja brda su sigurno skrivala ispostavu jedne zastrašujuće kosmičke rase - i moje sumnje u to su sve manje dok čitam kako su nedavno otkrili novu, devetu planetu iza Neptuna, baš kao što su to one sile i predvidele. Astronomi su je, sa užasavajućom prikladnošću koje nisu bili svesni, nazvali „Pluton”. Verujem da je to, bez sumnje, upravo mračni Jugot - i zadrhtim kada pokušam da shvatim pravi razlog zašto njegovi čudovišni stanovnici žele da bude ovako otkriven, i to baš sada. Neuspešno pokušavam da uverim samog sebe da ta demonska stvorenja ne rade postupno na nekom novom lukavom planu kako da naškode našoj planeti i njenim prirodnim stanovnicima. Ali još uvek vam nisam ispričao kako se završila ta užasna noć na seoskom imanju. Kao što sam već rekao, na kraju me je ipak savladao dremež; laki dremež ispunjen krhotinama snova u kojima sam na trenutke nazirao neke čudovišne pejzaže. Ne mogu reći šta me je probudilo, ali sam prilično siguran da sam se u tom trenutku zaista probudio. Prvo čega sam, još uvek bunovan, postao svestan bila je pritajena škripa podnih dasaka u hodniku ispred vrata moje sobe i nespretnog, prigušenog petljanja sa bravom. To je, međutim, skoro istog trena prestalo; tako da moja jasna sećanja počinju tek sa glasovima koje sam začuo iz radne sobe u prizemlju. Procenio sam da je više osoba koje govore, a rekao bih da je ton razgovora bio pomalo svađalački. Nakon par sekundi slušanja već sam bio savršeno budan, jer je priroda tih glasova bila takva da mi je izbila iz glave svaku ideju o spavanju. Glasovi su bili začuđujuće raznoliki ali niko ko je preslušao onaj prokleti fonografski zapis nije mogao imati nikakvih sumnji o prirodi barem dva. Koliko god mi je sama pomisao bila gnusna, znao

sam da se nalazim pod istim krovom sa bezimenim bićima iz bezdanog svemira; jer ta dva glasa bila su nesumnjivo ono isto bogohulno zujanje koje su Onostrana Stvorenja koristila za komunikaciju sa ljudima. Takođe, bila su međusobno različita - različita po boji, naglasku i ritmu - ali su oba bila od iste, proklete sorte. Treći glas je nepobitno dolazio iz mehaničke govorne mašine spojene sa jednim od onih mozgova u valjcima. U to nije bilo sumnje kao ni u prirodu onog zujanja - glasni, metalni, beživotni glas koji sam čuo prethodne večeri, jednolična, bezizražajna škripa i kloparanje, bezlična preciznost i odmerenost, sve je to bilo teško zaboraviti. U tom trenutku nisam zastao i zapitao se da li se iza te škripe nalazio isti onaj um koji je pre toga pričao sa mnom; ali sam nešto kasnije shvatio kako bi bilo koji mozak proizveo govor istih svojstava ako bi bio priključen na istu mehaniku za proizvodnju reči, pošto su jedine moguće razlike bile u jeziku, ritmu, brzini i naglasku. Da upotpune ovaj jezoviti razgovor tu su bila i dva jasno ljudska glasa - prvi, meni nepoznat, koji je govorio grubim jezikom čoveka sa sela, dok je drugi imao uglađeni bostonski naglasak mog pređašnjeg vodiča Nojza. Dok sam pokušavao da razaberem reči koje je čvrsto sagrađeni pod presretao i utišavao, postao sam svestan da je soba ispod moje ispunjena koracima, grebanjem i komešanjem, i nisam mogao da se otmem utisku da je u njoj bilo daleko više živih bića nego pojedinačnih glasova koje sam čuo. Bilo je izuzetno teško opisati pravu prirodu tog komešanja zato što ne postoji skoro ništa sa čim bih je mogao uporediti. Zvučalo je kao da su se s vremena na vreme predmeti pomerali kroz sobu poput svesnih bića; zvuk njihovih koraka podsećao je pomalo na meko kloparanje na tvrdoj podlozi - kao loše usklađeni udarci dva komada roga ili tvrde gume. Bilo je to, da ipak upotrebim jasnije ali nepreciznije poređenje, kao da ljudi u labavoj, rascepljenoj drvenoj obući posrću i gegaju se po uglačanom podu od dasaka. O prirodi i izgledu onih koji su proizvodili te zvukove nisam želeo ni da razmišljam. Uskoro sam shvatio kako je nemoguće razabrati bilo kakav smislen razgovor. Pojedine reči - uključujući tu Ejklijevo i moje ime - bi povremeno isplivale, naročito one koje je izgovarao mehanički aparatus; ali je njihov pravi smisao bio nedokučiv u nedostatku jasnijeg konteksta. I dalje odbijam da izvedem bilo kakav konačan zaključak iz njih, čak je i njihovo strahovito dejstvo na mene bilo više posledica nagoveštaja nego razumevanja. Užasni, neprirodni skup je

većao ispod mene, u to sam bio ubeđen, ali sa kojim gnusnim namerama - to nisam znao. Bilo je prosto čudno kako je u meni prevladao taj neupitni osećaj zlog i bogohulnog, uprkos Ejklijevom uveravanju u dobroćudnost Drugostranih. Strpljivo sam osluškivao i vremenom počeo da razaznajem glasove, iako sam uspevao da razumem tek delić onoga što su izgovarali. Ipak, kao da sam uhvatio neke tipične emocije kod nekih učesnika u raspravi. Jedan od zujavih glasova je, na primer, imao neporecivi prizvuk autoriteta, dok je mehanički glas, uprkos tome što je zvučao veštački i jednobrazno, delovao kao da je u podređenom položaju, kao da moli. Nojzove su se reči činile nekako pomiriteljskim. Što se ostalih tiče nisam mogao ni početi da ih tumačim. Nisam takođe čuo ni Ejklijev šapat, ali mi je bilo jasno kako se takav zvuk nikada ne bi probio kroz debelu podnu oplatu moje sobe. Pokušaću da zapišem barem neke od tih nepovezanih reči i drugih zvukova koje sam razaznao, označavajući osobe koje su ih izgovorile najbolje što umem. Prve prepoznatljive fraze čuo sam iz govorne mašine. (govorna mašina) „...sam je to sebi... poslao nazad pisma i snima... kraj toga... snimljene... video i čuo... prokleti bili... ipak bezlična sila... novi, sjajni valjak... veliki Bog...” (prvi zujavi glas) „...put smo zaustavili... mali i ljudski... Ejkli... mozak... rekao...” (drugi zujavi glas) „Niarlatotep... Vilmart... snimci i pisma... jeftina podvala...” (Nojz) „...(neizgovoriva reč ili ime, možda Nga-Ktun) bezopasan... miru... par nedelja... teatralno... rekao sam već. (prvi zujavi glas) „...nema razloga... prvobitnog plana... dejstva... Nojz će posmatrati Raund Hil... novi valjak... Nojzova kola...” (Nojz) „...dobro... sva vaša... ovde dole... odmor... mesto...”

(nekoliko glasova istovremeno, nerazgovetno) (mnoštvo koraka, uključujući i ono čudnovato kloparanje i komešanje) (nekakav neobičan zvuk poput lepeta) (zvuk automobilskog motora kako se pali, a zatim postaje sve tiši) (tišina) To je srž onoga što su moje uši uhvatile dok sam ukočeno ležao na tom čudnom krevetu na spratu, na ukletoj farmi među đavoljim brdima - ležao sam potpuno obučen, sa revolverom čvrsto stegnutim u desnoj ruci i džepnom svetiljkom u levoj. Bio sam, kao što već rekoh, sasvim budan; ali me je ipak nekakva nerazumljiva obamrlost držala prikovanog za krevet još dugo nakon što su i poslednji zvuci zamrli. Čuo sam drvenasto, odmereno otkucavanje starinskog stonog časovnika negde daleko ispod, i na kraju napokon začuh i nepravilno hrkanje snevača. Ejkli je sigurno zadremao posle onog čudnovatog sastanka, a sasvim je izvesno verovao da sam i ja učinio isto. Prosto nisam mogao da znam šta da mislim i šta da uradim. Posle svega, šta sam to čuo osim onoga što sam mogao i da pretpostavim na osnovu prethodnih saznanja? Nisam li već znao da je ulazak u ovu kuću sada bio dozvoljen bezimenim Tuđincima? Nema sumnje u to da je Ejkli bio iznenađen njihovom neočekivanom posetom. Ipak, nešto mi je u delićima tog razgovora ulilo strah u kosti kao nikad do tada, pobudilo najgrotesknije i najužasnije sumnje, i navelo me da svim bićem poželim da se probudim i tako dokažem sebi da je sve samo san. Verujem da je moja podsvest uhvatila nešto što svest još uvek nije prepoznala. Ali šta je bilo sa Ejklijem? Nije li mi on bio prijatelj, zar se on ne bi pobunio ako bi mi poželeli neko zlo? Spokojno hrkanje koje se čulo iz prizemlja kao da se rugalo svim mojim iznenada rasplamsalim strahovima. Da li je bilo moguće da su prevarili Ejklija i iskoristili ga kako bi me namamili u ova brda, sa pismima i fotografijama i fonografskim snimkom? Da li su ta stvorenja nameravala da nas obojicu survaju u ponor uništenja zato što smo saznali previše? Još jednom sam pomislio na iznenadnu i neprirodnu promenu koja se desila između Ejklijevog pretposlednjeg i poslednjeg pisma. Svi instinkti su mi govorili da nešto užasno nije bilo kako valja. Nije sve bilo onako kao što

je izgledalo. Ona grozna kafa koju nisam popio - nije li to bio pokušaj nekog skrivenog, nepoznatog bića da me drogira? Morao sam odmah da pričam sa Ejklijem i nekako ga dozovem pameti. Hipnotisali su ga svojim obećanjima kosmičkih otkrovenja, ali sada je morao da posluša razum. Moramo pobeći od svega ovoga pre nego što bude kasno. Ako mu bude nedostajalo volje da se oslobodi - ja ću mu pomoći. A ako ne uspem da ga ubedim da pođemo, morao bih barem ja krenuti sam. Sigurno bi mi dozvolio da uzmem njegovog forda i posle ga ostavim u nekoj garaži u Bretlborou. Primetio sam ga parkiranog - vrata otključanih i otvorenih sada kada je opasnost prošla - i verujem da je bilo veoma verovatno da je spreman za vožnju. Ono kratkotrajno gnušanje koje sam osetio prema Ejkliju u toku i posle sinoćnog razgovora sada je u potpunosti nestalo. On je u sličnoj situaciji kao i ja, i zato smo se morali držati zajedno. Nije mi bilo drago da ga budim znajući koliko je malaksao, ali sam znao da moram. Po svemu sudeći nisam mogao ostati ovde do jutra. Napokon sam se osetio sposobnim za pokret i energično sam se proteglio kako bih povratio kontrolu nad mišićima. Ustavši iz kreveta, oprezan više instinktivno nego s namerom, pronašao sam i stavio šešir, uzeo putnu torbu i krenuo u prizemlje uz pomoć svoje džepne svetiljke. Zaista nisam znao zašto sam pribegao tim predostrožnostima, pošto sam već krenuo da probudim jedinog preostalog stanovnika kuće. Dok sam skoro na prstima silazio niz škripave stepenice u donje predvorje, sve sam jasnije čuo spavača i primetih da on mora biti u sobi s leve strane - to je bio dnevni boravak u koji još nisam ulazio. S moje desne strane zjapilo je crnilo radne sobe iz koje sam ranije čuo glasove. Gurnuo sam pritvorena vrata dnevnog boravka i svetlošću lampe potražio izvor hrkanja da bih uskoro obasjao spavačevo lice. Već sledećeg sekunda sam skrenuo snop svetla i počeo da se tiho poput mačke povlačim u hodnik, a moja opreznost ovoga puta nije bila samo nagonska već i razborita. Spavač na krevetu nije uopšte bio Ejkli nego moj pređašnji vodič Nojz. Nisam mogao da pretpostavim šta se stvarno dešavalo, ali mi je zdrav razum govorio kako bi bilo najsigurnije da pokušam da saznam što više pre nego što bilo koga uznemirim. Vratio sam se u predvorje i čvrsto zatvorio vrata iza sebe umanjivši tako opasnost da probudim Nojza. Sada sam oprezno ušao u mračnu radnu sobu gde sam očekivao da ću zateći Ejklija, budnog ili usnulog, u njegovom velikom naslonjaču

u uglu, što mu je očigledno bilo omiljeno mesto za odmor. Dok sam polako napredovao svetlost džepne lampe je obasjala veliki sto u sredini sobe i na njemu jedan od onih đavolskih valjaka priključen na mašine za vid i sluh, dok je govorna mašina bila odmah pored, spremna da se u svakom trenutku poveže. U njemu je, razmišljao sam, sigurno bio onaj mozak koji sam čuo da govori tokom sinoćnjeg užasnog sastanka i na trenutak mi se javi čudan poriv da priključim govornu mašinu i čujem šta ima da kaže. Sasvim je izvesno, pomislio sam, bio svestan mog prisustva, pošto priključci za vid i sluh sigurno nisu propustili da otkriju zrake svetlosti džepne svetiljke i tiho škripanje podnih dasaka pod mojim nogama. Ali na kraju se ipak nisam usudio da petljam oko prokletinje. Primetio sam da je to bio onaj blistavi, novi valjak sa Ejklijevim imenom, ranije te večeri sam ga zapazio na polici, za koji mi je moj domaćin rekao da ga ne diram. Kada se danas osvrnem na taj trenutak, mogu samo da se kajem zbog svoje snebivljivosti i poželim da sam imao više smelosti i uključio govornu mašinu. Bog sveti zna kakve bi se sve tajne, užasne sumnje i nedoumice oko identiteta rasvetlile! Pa ipak, možda je bilo čovečnije to što ga nisam dirao. Pomerio sam svetlo sa stola ka uglu u kom sam mislio da se nalazi Ejkli, ali sam na svoje iznenađenje otkrio da u velikom naslonjaču nije bilo nikoga, ni budnog, ni usnulog. Sa sedišta se na pod spuštao poznati široki kućni ogrtač, a malo pored se na tlu nalazio i žuti šal, kao i gomila zavoja za noge za koje sam pomislio da su tako čudni. Dok sam oklevao, pokušavajući da pretpostavim gde bi Ejkli mogao biti i zašto je tako naglo odbacio svu tu bolesničku odeću koja mu je bila potrebna, zapazio sam da u sobi više nije bilo onog čudnog mirisa niti osećaja vibracije. Šta li ih je izazivalo? Neobično, ali palo mi je na pamet da sam ih primećivao samo u Ejklijevoj blizini. Bili su najsnažniji upravo tamo gde je sedeo, a skoro da ih i nije bilo nigde drugde osim u sobi ili neposredno ispred nje. Zastao sam, šarajući svetiljkom po zamračenoj radnoj sobi, prebirajući po mislima u potrazi za objašnjenjima skorašnjeg preokreta situacije. O, da sam samo tiho otišao sa tog mesta pre nego što sam dozvolio svetlosti da se još jednom spusti na upražnjeni naslonjač. Bilo kako bilo, nisam otišao tiho, već sa prigušenim krikom koji je izvesno uznemirio, ako ne i sasvim probudio, zaspalog stražara s druge strane hodnika. Taj krik, kao i Nojzovo neprekinuto hrkanje, poslednji su zvuci koje sam čuo na tom zlobom ugušenom seoskom imanju ispod mrkom

šumom obraslih vrhunaca uklete planine - tom žarištu transkosmičke strave ugneždenom među samotnim zelenim brdima i potocima koji mrmljaju kletve, u toj sablasnoj seoskoj zemlji. Pravo je čudo što nisam ispustio džepnu svetiljku, putnu torbu i revolver tokom mog izbezumljenog bega, ali nekako sam uspeo da ne izgubim ništa usput. Zapravo, uspeo sam da bez previše buke izađem iz sobe i iz kuće, da se bezbedno odvučem sa stvarima do starog forda i pokrenem to zastarelo vozilo u pravcu neke neznane sigurnosti, u crnoj noći bez mesečine. Vožnja koja je usledila bila je poput delirijuma iz nekog Poovog ili Remboovog dela, ili sa nekog Doreovog crteža, ali ipak, na kraju sam se domogao Taunsenda. To je sve. Ako je moje mentalno zdravlje i dalje nenarušeno, onda sam imao sreće. Ponekad se plašim godina koje dolaze, naročito otkako je otkrivena nova planeta, Pluton. Kao što sam već napomenuo, svetlost moje džepne lampe se, nakon jednog kruga po sobi, vratila na sada slobodni naslonjač, i tek sam tada primetio neke predmete na sedištu, neupadljive jer su delimično bili pokriveni slojevima ostavljenog kućnog ogrtača. Bili su to predmeti - tačnije tri predmeta - koje isleditelji nisu pronašli kada su kasnije došli. I kao što sam rekao na početku, nije tu bilo ničeg što je jasno i opipljivo strašno. Problem je bio u zaključcima na koje su navodili. Čak i danas imam trenutke kada pomalo sumnjam - trenutke u kojima donekle prihvatam skepticizam onih koji celo to moje iskustvo pripisuju snovima, živcima i priviđenjima. Ti predmeti bih su đavolski vešto izrađeni, opremljeni veoma dovitljivo osmišljenim metalnim štipaljkama uz pomoć kojih su se mogli pričvrstiti za neke organske izrasline - ne usuđujem se ni da nagađam kakve. Nadam se - najiskrenije se nadam - da su to bili voštani proizvodi rada nekog vrhunskog majstora, mada su mi moji najdublji strahovi govorili nešto drugo. Blagi bože! Taj šaptač u tami i taj gnusni miris i vibracije! Vrač, izaslanik, surogat, tuđinac... to odvratno suzdržano zujanje... i sve vreme u onom blistavom novom valjku na polici... jadničak... „Čudesne hirurške, biološke, hemijske i tehničke veštine. A one stvari na stolici, savršene do poslednjeg, najsitnijeg detalja mikroskopske sličnosti - ili čak istovetnosti - bile su lice i šake Henrija Ventvorta Ejklija.

Oni što tragaju za stravom pohode neobična, daleka mesta. Za njih su katakombe Ptolemaide i isklesane grobnice košmarnih zemalja. Penju se do mesečinom obasjanih kula dvoraca na Rajni, i posrću spuštajući se niz crne, paučinom obrasle stepenike ispod rasutog kamenja zaboravljenih gradova u Aziji. Ukleta šuma i pusta planina njihova su svetilišta, i šunjaju se oko zlokobnih monolita na nenaseljenim ostrvima. Ali pravi sladokusac užasa, kome je krajnji cilj i razlog za postojanje novo uzbuđenje izazvano neizrecivim grozotama, iznad svega ceni drevne, usamljene seljačke kuće u zabitima Nove Engleske, jer ovde se mračni sastojci snage, samoće, groteske i neznanja spajaju u savršenstvo strave. Najužasniji od svih prizora su male neokrečene drvene kuće, daleko od svih puteva, koje obično čuče na nekoj vlažnoj travnatoj padini ili se naslanjaju na neki džinovski izdanak kamena. Dve stotine godina, i duže, one su se ovde naslanjale ili čučale, dok su loze puzale i dok se drveće nadimalo i širilo. Sada su skoro skrivene iza neobuzdane raskoši zelenih i zaštitničkih pokrova senki, ali mala prozorska okna i dalje odbojno zure, kao da trepću kroz neku smrtonosnu tupost koja drži ludilo podalje, umrtvivši sećanje na neizrecive stvari. Generacije neobičnih ljudi živele su u takvim kućama, slične njima svet nikada nije video. Obuzeti sumornim i fanatičnim verovanjima koja su ih izopštila iz društva, njihovi preci potražili su slobodu u divljini. 9 Tamo su potomci osvajačke rase zaista cvetali, oslobođeni ograničenja drugih ljudi, ali su okovani užasnim ropstvom pod sumornim opsenama svojih sopstvenih umova. Odvojeni od prosvetljenja civilizacije, snaga ovih puritanaca pretočila se u neobične tokove, i usled izolacije, morbidnog samopotiskivanja i borbe za život sa nemilosrdnom Prirodom, oslobodile su se mračne skrivene osobine iz praistorijskih dubina njihovog hladnog severnog nasleđa. Usled potrebe praktični, a po uverenjima strogi, ovi ljudi u svojim grehovima nisu bili lepi. Grešeći kao što to moraju svi smrtnici, prisiljeni su svojim krutim zakonima da iznad svega teže zataškavanju, te su sve manje i manje ukusa ispoljavali pri izboru onoga što će sakriti. Jedino neme, pospane, zureće kuće u zabitima mogu ispričati istinu o svemu što leži skriveno od ranih dana, a one nisu pričljive, nevoljne su da

otresu pospanost koja im pomaže da zaborave. Ponekad se stiče utisak da bi bilo milosrdno srušiti ove kuće, jer sigurno često sanjaju. Ka jednoj zgradi nagrizenoj zubom vremena, nalik opisanima, poteran sam jednog popodneva u novembru 1896. godine, kišom toliko ledeno obilatom da je svaki zaklon bio bolji nego biti joj izložen. Već neko vreme sam putovao među ljudima doline Miskatonika, u potrazi za određenim geneološkim podacima, i usled zabačene, zaobilazne i problematične prirode svoga puta, smatrao sam pogodnim upotrebu bicikla, iako je jesen bila na izmaku. Sada sam se zatekao na naizgled napuštenom putu koji sam odabrao kao najbrži do Arkama, gde me je oluja pretekla daleko od bilo kog grada, i suočen sa činjenicom da nigde nema zaklona izuzev drevne i odbojne drvene građevine koja je treptala svojim zamagljenim prozorima između dva džinovska gola bresta u blizini podnožja stenovitog brega. Iako udaljena od ostataka ikakvog puta, ova kuća je ipak na mene ostavila nepovoljan utisak još u trenu kad sam je opazio. Čestite, zdrave građevine ne bulje u putnike na tako prepreden i utvaran način, a prilikom svojih geneoloških istraživanja naišao sam na legende iz prošlog veka koje su me učinile nepoverljivim prema ovakvim mestima. Međutim, jačina nepogode bila je tolika da sam prevazišao vlastite slutnje i bez oklevanja usmerio svoju mašinu uz uspon zarastao u korov, do zatvorenih vrata koja mi se istog trena učiniše i sugestivnim i tajanstvenim. Iz nekog razloga sam uzeo zdravo za gotovo da je kuća napuštena, međutim dok sam joj se približavao više nisam bio tako siguran u to, jer iako su puteljci bili ugušeni korovom, ipak su previše ostajali verni svojoj prirodi da bi se posumnjalo u potpunu napuštenost. Stoga sam, umesto da proverim jesu li otvorena, zakucao na vrata, osećajući pritom neku strepnju koju nisam mogao objasniti. Dok sam čekao na grubom, mahovinom obraslom kamenu koji je igrao ulogu praga, pogledao sam ka susednim prozorima i oknima iznad vrata, i primetih da iako jesu stari, zveketavi i skoro neprozirni od nečistoće, nisu polomljeni. Građevina je, stoga, morala i dalje biti nastanjena, uprkos izolovanosti i opštoj zapuštenosti. Međutim, moje kucanje nije izazvalo odgovor, te sam nakon ponovljenog dozivanja oprobao zarđalu rezu i otkrio da je nezabravljena. Unutra se nalazilo malo predvorje sa čijih se zidova ljuštio malter, a kroz vrata je dopirao slab ali posebno ogavan miris. Ušao sam, noseći bicikl, i zatvorio vrata za sobom. Ispred se uzdizalo usko stepenište, a uz njega vratašca, verovatno podrumska,

dok su se sa leve i desne strane nalazila zatvorena vrata koja su vodila ka prostorijama u prizemlju. Naslanjajući bicikl uza zid, otvorio sam vrata sa leve strane i prešao u malu odaju sa niskom tavanicom koja je samo mutno osvetljena kroz dva prašnjava prozora i nameštena na najogoljeniji i najprimitivniji mogući način. Delovala je kao neka vrsta dnevne sobe, jer imala je sto i nekoliko stolica i ogroman kamin iznad kojeg je, na njegovom okviru, otkucavao starinski sat. Bilo je veoma malo knjiga i hartija, a u preovlađujućoj tmini nisam jasno mogao da razaznam naslove. Ono što mi je pobudilo pažnju bio je ujednačen osećaj arhaičnosti, vidljiv u svakoj pojedinosti. Većinu kuća u ovom području zaticao sam ispunjene relikvijama iz prošlosti, ali ovde je antikvarnost bila neobično potpuna, jer u čitavoj prostoriji nisam umeo da pronađem nijedan predmet koji bi zasigurno pripadao postrevolucionarnom dobu. Da je nameštaj malo manje skroman, ovo bi bio raj svakog kolekcionara. Dok sam razgledao ovu starinsku sobu, osetio sam kako raste odbojnost koju je provobitno izazvala sumorna spoljašnjost kuće. Čega sam se tačno plašio i gnušao, nisam nikako mogao da utvrdim, ali nešto u čitavoj atmosferi kao da je odisalo bezbožnom starošću, neprijatnom grubošću i tajnama za koje bi bilo bolje da su zaboravljene. Nisam bio naklonjen sedenju, te sam lutao uokolo ispitujući različite stvari koje bih uočio. Prvi predmet moje radoznalosti bila je knjiga srednje veličine koja je ležala na stolu i odavala toliko prepotopski utisak da sam se divio činjenici što je posmatram van muzeja ili biblioteke. Bila je uvezana u kožu, sa metalnim okvirima, i odlično očuvana - svakako je zaista neobično zateći takav tom u toliko skromnom boravištu. Kada sam je otvorio moje čuđenje se umnogostručilo, jer se pokazalo da je u pitanju nešto zaista retko, i to Pigafetin opis oblasti Konga, napisan na latinskom jeziku prema zapisima moreplovca Lopeksa, štampana u Frankfurtu 1598. godine. Mnogo sam slušao o ovom delu i njegovim neobičnim ilustracijama koje su načinila braća De Braj, te sam stoga na trenutak zaboravio svoju nelagodu u želji da okrećem stranice pred sobom. Gravure su zaista bile zanimljive, nastale isključivo iz mašte i nemarnih opisa, i predstavljale su crnce sa belim kožama i evropskim crtama. Knjigu ne bih uskoro zatvorio da jedna izuzetno trivijalna okolnost nije uznemirila moje umorne nerve i iznova oživela moj osećaj nemira. Ono što mi je smetalo bio je naprosto uporan način na koji je tom običavao

da se otvori, sam od sebe, na slici XII, koja je jezivo detaljno predstavljala kasapnicu kanibala Anzika. Osetio sam blagi stid usled moje podložnosti takvoj sitnici, ah me je crtež ipak uznemiravao, posebno povezan sa nekim susednim pasusima koji su opisivali gastronomiju Anzika. Bio sam se okrenuo ka obližnjoj polici i ispitivao njen oskudan književni sadržaj - Biblija iz osamnaestog veka, Hodočasnikov put iz slične epohe, ilustrovan grotesknim drvorezima, kojeg je štampao autor almanaha, Isaija Tomas, truleća gomila Magnalia Christi Americana Kotona Matera, i još nekoliko drugih knjiga očito iste starosti - kada mi je pažnju privukao zvuk koraka u sobi iznad. Isprva zapanjen i iznenađen, uzimajući u obzir izostanak reakcije na moje nedavno kucanje na vrata, već sledećeg trena sam zaključio da je hodač tek probuđen iz dubokog sna, i s manje čuđenja sam osluškivao korake niz škripave stepenice. Korak je bio težak, ali se činilo da sadrži i neobičnu osobinu opreza, osobinu koja mi se sve manje dopadala. Kada sam ušao u sobu zatvorio sam vrata za sobom. Sada, nakon trenutka tišine u kojem je hodač možda ispitivao moj bicikl u hodniku, začuo sam škripanje oko reze i video kako se vrata sa panelima iznova otvaraju. U dovratku je stajala osoba toliko jedinstvenog izgleda da bih naglas uskliknuo da nije ograničenja dobrog odgoja. Star, sa belom bradom i neuredan, moj domaćin imao je lice i telo što izazivaju podjednako i čuđenje i poštovanje. Bio je tek nešto niži od dva metra i, uprkos sveopštem utisku starosti i siromaštva, stamen i srazmerno jak. Njegovo lice, skoro sakriveno dugom bradom što je rasla visoko uz obraze, delovalo je nenormalno rumeno i manje izborano nego što bi se moglo očekivati, dok je preko visokog čela padao busen sede kose koju su godine malo proredile. Plave oči, iako malo zakrvavljene, delovale su neobjašnjivo žudno i vatreno. Da nije užasne zapuštenosti, čovek bi izgledao istaknuto koliko i impresivno. Ova zapuštenost ga je, međutim, činila pretećim uprkos njegovom licu. Jedva sam mogao razaznati šta čini njegovu odeću, jer mi je delovala kao ništa drugo do skup rita nad parom dubokih, teških čizama, a nedostatak čistoće bio je neopisiv. Pojava ovog čoveka, i instiktivan strah koji je izazivao, pripremili su me za nešto poput neprijateljstva, te sam se skoro stresao od iznenađenja i osećaja neprirodne nepodudarnosti kada me je uputio da sednem i obratio mi se tankim, slabašnim glasom punim ulizivačkog

poštovanja i umilnog gostoprimstva. Govor mu je bio veoma neobičan, težak oblik dijalekta Jenkija za koji sam verovao da je odavno izumro, i blisko sam ga proučavao dok je sedao naspram mene. „U’vatila vi kiša, je li?” pozdravio je. „Drago mi što ste bili blizu do kuću i što ste bili razumni d’ uđete pravo. Mislim da sam spav’o, inače bi’ vi čuo - ne bivam baš mlad ko nekad, i danas mi treba više dremka. Putujete daleko? Nisam vid’o mnogo ljudi niz put otkad više ne ide arkamska kočija.” Odgovorio sam da idem u Arkam, i izvinjavao sam se za svoj grub upad u njegovo prebivalište, kada je nastavio. „Drago mi je što vi vidim, mladi gošpon - nema mnogo novi’ lica ovde, i nema danas mnogo šta da me razveseli. Mislim da ste iz Bostinga, je l’? Nisam nikad iš’o tam’, al’ umem da prepoznam grackog momka kad ga vidim - imali smo jednog okružnog učitelja osamdes’ četvrte, al’ odjednom je otiš’o i niko više nije čuo za njega.” Ovde se starac upustio u neku vrstu cerekanja, i nije pružio nikakvo objašnjenje na moja pitanja. Činilo se da je izuzetno dobro raspoložen, ali i u posedu ekscentričnosti koje su se mogle i očekivati na osnovu njegovog izgleda. Neko vreme je brbljao skoro grozničavom ljubaznošću, kada mi je palo na pamet da ga priupitam kako je došao do tako retke knjige kao što je Pigafetina Regnum Congo. 10 Utisak koji je knjiga ostavila nije me napustio, i osećao sam određenu kolebljivost da je pomenem, ali radoznalost je nadvladala sve neodređene strahove koji su se postepeno nakupljali od kad sam prvi put ugledao kuću. Na moje olakšanje, pitanje nije delovalo kao neprijatno, jer starac je odgovorio slobodno i opširno. „Aha, mislite ona afrikanska knjiga? Kapetan Ebenezer Holt mi ju prod’o še’set osme - onaj što ga upucali u rat.” Nešto u vezi imena Ebenezera Holta nateralo me je da podignem oštar pogled. Susreo sam ga u svom geneološkom radu, ali ne u podacima za doba posle Revolucije. 11 Zapitao sam se bi li domaćin mogao da mi pomogne u zadatku koji sam rešavao, i odlučih da ga priupitam o tome kasnije. Nastavio je. „Ebenezer je bio na salemski trgovački brod nekol’ko godine, i sabrao je grdne čudne stvari iz svaku luku. Ovo je naš’o u London, valjda - vol’o je da kupuje stvari u dućani. Bio sam mu gore u kuću jedared, na brdo, trgovali s konji, kad vidim tu knjigu. Svid’le mi se slike, pa mi ju dao u zamenu. Čudna je knjiga - ček, da uznem naočare.” Starac je preturao po svojim ritama, iznedrivši par prljavih i neverovatno starinskih naočara sa malim osmouglim staklima i

čeličnim okvirom. Nataknuvši ih, pružio je ruku za tomom na stolu i s ljubavlju okretao stranice. „Ebenezer je um’o da čita pomalo od ovaj - ovaj latinski - al’ ja n’ umem. Im’o sam dva il’ tri učitelja da mi malo čitaju, i paroh Klark, onaj za kog kažu da se udavio u baru - mož’ li vi da razaberete nešto ovde?” Rekao sam mu da mogu, i preveo sam pasus sa početka. Ukoliko sam i grešio, nije bio dovoljno učen da me ispravi, jer delovao je detinje zadovoljno mojim tumačenjem. Njegova blizina postajala je zaista odvratna, ali nisam video način da pobegnem a da ga ne uvredim. Zabavljala me je detinjasta ljubav ovog neobrazovanog starca prema slikama u knjizi koju nije umeo da čita, i zapitao sam se ume li bolje da čita i onih par knjiga na engleskom koje su ukrašavale sobu. Ovo otkriće jednostavnosti odnelo je dosta od nejasne bojazni koju sam osetio i osmehnuo sam se dok je moj gost nastavljao: „Čudo kako slike umeju čo’eka da nateraju da se zamisli. Uzmite ovu tu, na početak. Jeste l’ ikad vid’li tako drveće, s golemi listovi što se tako klate nadole? I ti ljudi - ne mož’ bit’ da su crnje - nisu tak’i. K’o Indijanci, pre bi rek’o, mada su u Afriku. Neki od ti stvorovi liče na majmuni, il’ pola majmuni a pola ljudi, al’ nikad nisam čuo za nekog ovakvog.” Tada je pokazao na čudesno umetnikovo stvorenje, koje bi se moglo opisati kao neka vrsta zmaja sa glavom aligatora. „Al’ sa’ ću vi pokažem najbolju - ovde negde pri sredinu.” Starčev govor postao je malo dublji i oči su mu poprimile blistaviji sjaj, ali njegove trapave ruke, iako su delovale nespretnije nego ranije, bile su sasvim dorasle svojoj nameri. Knjiga se otvorila, skoro po sopstvenoj volji i kao od čestog proučavanja baš te tačke, na odbojnoj dvanaestoj slici koja je prikazivala kasapnicu među kanibalima Anzika. Moj osećaj nemira se vratio, iako ga nisam ispoljio. Posebno bizarna činjenica bila je što je umetnik svoje Afrikance učinio nalik belcima - udovi i komadi koji su visili po zidovima kasapnice bili su grozni, dok je kasapin sa svojom sekiram bio užasno neprikladan. Ali moj domaćin je delovao kao da se naslađuje prizorom onoliko koliko je meni bio odbojan. „Šta mis’ite od ovo - nikad ništa takvo niste vid’li ovde, je l’? Kad sam vid’o ovo, kažem Ebu Holtu, ‘Evo ti nešto da te pretrese i uzmućka ti krv’. Kad sam čit’o u Bibliju od klanje - kao oni Midijanci što su zaklani - zamislim stvari, al’ ne vidim i’. Ovde čovek mož’ da vidi sve kako jeste - valjda je to grešno, al’ nismo li svi rođeni i živimo u greh? - Taj čova što ga kasape, svaki put me zasmeje kad ga vidim - ne volim što ga gledam - vi’š gde mu je kasapin odseko noge? Tamo mu je glava

na onu klupu, s jednu ruku pored, a druga ruka mu je skroz na drugu stranu od mesarski sto.” Dok je čovek nastavljao da mrmlja u svojoj šokantnoj ekstazi, izraz na njegovom maljavom licu sa naočarima postao je neopisiv, ali glas mu je tonuo umesto da raste. Moji osećaji jedva da se mogu opisati. Sav užas koji sam ranije nejasno osećao oblio me je snažno i slikovito, i znao sam da mrzim beskrajnom jačinom to drevno i odvratno stvorenje tako blizu mene. Njegovo ludilo, ili makar njegova delimična perverzija, nije bila upitna. Sada je skoro šaputao, hrapavošću strašnijom od vriska, i drhtao sam dok sam slušao. „Ko što kažem, čudo kako te slike nateraju da razmišljaš. Znate li, mladi gospon, ova mi se baš sviđa. Kad sam uz’o knjigu od Eba puno sam je gled’o, posebno kad bi nedeljom sluš’o paroha Klarka kako nagvažda s onu njegovu golemu periku. Jednom sam prob’o nešto smešno - ček’, mladi gospon, nemoj se uplašite - samo sam gled’o u sliku pre nego što sam zakl’o ovce za pijac - posle gledanje mi je klanje na ovce bilo mnogo zabavnije.” Starčev glas sada je pao veoma nisko, nekada bi postao toliko slab da su mu reči bile teško razgovetne. Osluškivao sam kišu, i zveket malih zamagljenih prozorskih okana, i primetio sam tutnjavu nadolazeće grmljavine neobične za ovo doba godine. Jednom je ogroman bljesak i prasak zatresao krhku kuću do temelja, ali šaptač kao da nije primetio. „Klanje na ovce jeste bilo mnogo zabavnije - al’ znate, nije me bilo baš zadovoljilo. Čudo kako te obuzme potreba - za ime Božje, mladi čoveče, nemojte nikom reć’, al’ kunem s Bogom da od tu sliku ogladnim za hranu koja ne mož’ da se uzgoji nit’ kupi. Čekaj, sedi tu, šta te muči? Ništa nisam uradio, samo sam se pito kako bi bilo kad bi... Kažu da je meso zdravo za krv i telo, i daje ti nov život, pa sam se pito ne bi li bilo zdravo i za poduži život ako bi jeo od istu sortu...” Ali šaptač nije nastavio. Prekid nije izazvao moj strah, niti ubrzano rastuća oluja unutar čijeg gneva sam sledećeg trena otvorio oči i ugledao osamu garavih ruševina koja se puši. Izazvalo ga je veoma jednostavno ali donekle neobično zbivanje. Otvorena knjiga ležala je između nas, a slika je odurno zverala ka gore. Kada je starac prošaputao reči „od istu sortu” začuo se tihi zvuk kapi koja je kanula, i nešto se pojavilo na požutelom papiru otvorenog toma. Pomislio sam na kišu i rupu u krovu, ali kiša nije crvena. Na kasapnici kanibala Anzika mala crvena kap je slikovito svetlucala, dodajući živost stravi gravure. Starac ju je video, i prestao je da šapuće

i pre nego što je moj prestravljeni izraz to učinio neophodnim, video je i brzo pogledao ka podu sobe na spratu koju je napustio pre sat vremena. Pratio sam njegov pogled, i ugledao tik iznad nas, na labavom malteru drevnog stropa, veliku nepravilnu mrlju mokre grimizne boje koja kao da se širila dok sam je gledao. Nisam vrisnuo niti se pomerio, već samo zatvorih oči. Trenutak kasnije došao je džinovski grom nad gromovima, raznevši tu prokletu kuću neizrecivih tajni i donevši zaborav koji mi je jedini spasao um.

I. Senka na dimnjaku Grmljavina je bila u vazduhu te noći kad odoh u napuštenu palatu na vrhu Olujne planine da nađem vrebajući strah. Nisam bio sam, jer lakomislenost nije tada bila pomešana sa onom ljubavlju prema grotesknom i užasnom koja je moju karijeru načinila nizom potraga za čudnim užasima u književnosti i u životu. Sa mnom behu dvojica vernih i mišićavih muškaraca koje sam pozvao kad je kucnuo čas; ti ljudi bili su zadugo sa mnom povezani u mojim groznim istraživanjima zahvaljujući svojoj osobitoj građi. Iz sela smo krenuli potajno jer beše tu još izveštača zaostalih od jezovite panike mesec dana ranije - iz vremena košmara puzave smrti. Docnije mi ovi, mislio sam, možda mogu biti od pomoći; ali nisu mi baš tad bili potrebni. Boga mi, bolje bi mi bilo da sam ih tada pustio da se pridruže potrazi, jer onda ne bih morao tako dugo da trpim breme istine sam; da ga usamljen nosim iz straha da će me svet smatrati ludim ili da ću sam poludeti od demonskih nagoveštaja te stvari. Sad kad o tome ionako govorim, kako me sumorna premišljanja ne bi učinila manijakom, žalim što sam priču ikada skrivao. Jer ja i jedino ja znam kakva je vrsta straha vrebala na toj sablasnoj i pustošnoj planini. U malom automobilu pređosmo milje i milje pradrevne, netaknute šume i istih takvih brda sve dok nas šumoviti uspon ne zaustavi. Taj predeo bio je prožet zlokobnošću više nego uobičajenom jer smo ga osmatrali usred noći i bez gužve oguglalih istražitelja, tako da bejasmo prinuđeni da koristimo acetilenske farove uprkos neželjenoj pažnji koju bi mogli da privuku. Nije taj krajolik izgledao kako treba nakon mraka, i verujem da bih zapazio njegovu morbidnost čak i da nisam bio svestan užasa koji se tu bejaše pritajio. Divljih zveri ne bese nimalo - jer one su mudre kad se smrt ceri izbliza. Drevno, munjama sažeženo drveće činilo se neprirodno krupno i izobličeno, a preostalo rastinje nenormalno gusto i grozničavo, dok su me čudne gomile i humke na tlu obraslom korovom i načičkanom fulguritima 12 podsećale na zmije i lobanje mrtvaca divovskih proporcija. Strah je vrebao Olujnom planinom duže od jednog veka. Ovo sam smesta otkrio iz novinskih članaka o katastrofi koja je prva skrenula

pažnju sveta na ovu oblast. To mesto je udaljena, usamljena uzvisina u onom delu Ketskil planina gde je holandska civilizacija jednom slabašno i načas samo prodrla, ostavljajući za sobom, kad se povlačila, jedva nekoliko opustelih palata i degenerisane bespravne naseljenike u bednim zaseocima na izolovanim padinama. Normalna stvorenja retko su posećivala taj lokalitet sve dok nije bila oformljena državna policija, a čak i tada samo bi se poneki sporadični policajac odvažio u patrolu. Strah je, međutim, stara tradicija rasprostranjena kroz okolna sela, budući da je baš on glavna tema u jednostavnim razgovorima sirotih mešanaca koji povremeno napuštaju doline kako bi razmenili svoje ručno pletene korpe za one primitivne potrepštine koje ne mogu da ulove, odgaje ili naprave. Vrebajući strah je obitavao u napuštenoj palati Martensovih koju su svi izbegavali, smeštenoj poput krune povrh postepene uzvisine čija je privlačnost za učestale oluje s munjama i gromovima bila razlog što je nazvaše Olujna planina. Tokom više od stotinu godina drevna je, šumarkom okružena kuća bila predmetom govorkanja neverovatno preteranih i monstruozno ogavnih; govorkanja o tihoj kolosalnoj puzavoj smrti što vreba napolju tokom leta. Sa plačljivom su upornošću naseljenici prenosili priče o demonu što grabi usamljene namernike kad padne mrak i nosi ih odatle ili ih ostavi u zastrašujućem stanju, izgrižene i raskomadane; a ponekad su šaputali i o krvavim tragovima što vode do udaljene palate. Neki govorahu da grom priziva vrebajući strah iz svog legla, dok drugi kazaše da je grom njegov glas. Niko izvan ovih zabačenih šuma nije verovao u ove raznovrsne i međusobno kontradiktorne priče, sa svim tim nekoherentnim i preteranim opisima upola-nazretog demona; a opet nijedan farmer ili seljanin nije sumnjao u to da je palata Martensovih bila posednuta zlodusima. Lokalna istorija sprečavala je sumnju po tom pitanju, iako nikakvi sablasni dokazi nisu bili pronađeni od strane onih istražitelja koji bi se odvažili u posetu zgradi nakon neke naročito živopisne pripovesti naseljenika. Babe su ispredale čudne mitove o utvari Martensovih; mitove koji su se ticali same porodice Martens i čudne im nasledne nepravilnosti u očima, te njenih dugačkih i neprirodnih letopisa i ubistva kojim je familija bila prokleta. Užas koji me je doveo na to poprište bila je iznenadna i bremenita potvrda najsumanutijih legendi tih brđana. Jedne letnje noći, nakon oluje nezabeležene snage, ti predeli behu probuđeni naseljeničkim stampedom koje nije mogao proizvesti običan privid. Žalosna rulja

domorodaca vrištala je i cvilela o neiskazivom užasu koji se stuštio na njih, i niko u to nije sumnjao. Oni ga nisu opazili, ali začuli su takve krike iz jednog od zaselaka da su znali da je napokon stigla puzava smrt. Ujutro su građani i državna policija krenuli za uzdrhtalim brđanima do mesta gde im rekoše da je smrt došla. I smrt je uistinu bila tamo. Ispod jednog od naseljeničkih zaselaka urušilo se tlo nakon udara groma uništivši pritom nekolicinu smrdljivih koliba; ali ovu štetu na imovini uveliko je nadvisilo i do beznačajnosti izbledilo organsko razaranje na licu mesta. Od pretpostavljenih sedamdeset i pet domorodaca, što su stanovali tu, nijedan živ primerak nije se mogao videti. Razbacana zemlja beše prekrivena krvlju i ljudskim ostacima koji su i previše rečito svedočili o kidanju demonskim zubima i kandžama; a opet, nikakav vidljiv trag nije vodio sa mesta ovog pokolja. Svi se brzo složiše da neka grozna životinja mora da je počinilac; niti je ičiji jezik oživeo optužbu da su takve tajanstvene smrti puki plod prizemnih ubistava tipičnih za dekadentne zajednice. Ta je optužba bila oživljena tek kada se otkrilo da od pretpostavljenog broja stanovnika među leševima nedostaje kojih dvadeset i pet; a čak i tada ne beše lako objasniti kako je pedesetoro njih bilo pobijeno od strane upola manjeg broja. Ali činjenica je ostala da je jedne letnje noći grom udario s nebesa i za sobom ostavio mrtve seljane čiji su leševi bili grozno raskomadani, izgriženi i izgrebani. Uzbuđeno stanovništvo ovih krajeva smesta je povezalo taj užas sa ukletom palatom Martensovih, iako je između tih lokaliteta udaljenost oko tri milje. Policajci su po tom pitanju bili skeptičniji; palatu su samo neobavezno uključili u svoju istragu i sasvim je odbacili kad su je zatekli potpuno napuštenu. Ljudi iz ovih krajeva i sela, međutim, pretražili su okolinu s beskrajnom pažnjom, prevrnuli sve u toj kući, ispitivali su dna bara i potoka, pročešljali žbunje i okolne šume. Sve beše uzalud; smrt koja je tamo došla nije ostavila drugih tragova osim samog uništenja. Do početka drugog dana potrage čitavu aferu su pokrivale novine čiji su izveštači preplavili Olujnu planinu. Opisivali su je s mnogo detalja i ispratili brojnim intervjuima kako bi rasvetlili istoriju ovog užasa iz ugla lokalnih starica. Isprva sam ove izveštaje pratio s dozom opuštenosti, jer ja sam neko ko stravu poznaje i prati; ali nakon jedne sedmice zapazio sam ugođaj koji me je čudno uznemirio, tako da sam se 5. avgusta 1921. godine prijavio zajedno sa izveštačima koji su

preplavili hotel u Leferts Kornersu, selu najbližem Olujnoj planini, prihvaćenom kao komandni centar i uporište svih tragalaca. Tri nedelje docnije rasplinuti broj izveštača ostavio me je na miru da slobodno započnem užasno istraživanje zasnovano na detaljnim zapitkivanjima i ispitivanjima terena kojima sam se u međuvremenu bavio. I tako sam te letnje noći, dok su odjekivali daleki gromovi, napustio utihli automobil i zaputio se sa dvojicom naoružanih kompanjona uz poslednje humkama pokrivene padine Olujne planine, bacajući snop svetla baterijske lampe na sablasne sive zidove što počeše da se ukazuju kroz divovske hrastove ispred. U toj morbidnoj noćnoj usamljenosti, pod krhkim i stalno pokretnim osvetljenjem, prostrana gomila kamenja u obliku kutije ispoljavala je nejasne naznake strave koju dan nije mogao da razotkrije; a opet, nisam oklevao, jer tu sam došao s čvrstom namerom da proverim jednu zamisao. Verovao sam da gromovi prizivaju tog demona smrti iz nekog tajanstvenog skrovitog mesta; a bilo da je taj demon od čvrste materije ili je maglovita pošast, nameravao sam da ga vidim. Ranije sam već iscrpno pregledao ruševine pa sam otud svoj plan dobro znao; i time odabrao za sedište svog bdenja staru sobu Jana Martensa, čije ubistvo zauzima tako centralno mesto u lokalnim legendama. Osećao sam potanko da je soba ove drevne žrtve najprikladnija mojim nakanama. Ta odaja, promera oko dvadeset kvadratnih stopa, sadržala je, baš kao i ostale sobe, ponešto smeća koje nekad davno beše nameštaj. Smeštena je na drugom spratu, u jugoistočnom krilu kuće, i imala je veliki prozor ka istoku i jedan uski ka jugu, oba u potpunosti lišena okana ili kapaka. Nasuprot velikom prozoru beše ogromni holandski kamin sa pločicama što prikazuju bludnog sina, a naspram uskog prozora beše prostrani krevet ugrađen u zid. Dok se drvećem ublažena grmljavina približavala, organizovao sam detalje svog plana. Prvo sam uz okno velikog prozora pričvrstio tri para merdevina od konopaca koje sam poneo sa sobom. Znao sam da dosežu prikladno mesto u travi ispod jer sam ih prethodno isprobao. Zatim smo nas trojica iz druge sobe dovukli veliki ležaj sa četiri stuba i primakli ga postrance uz prozor. Pošto smo ga zastrli borovim grančicama polegli smo na njega sa izvučenim automatskim pištoljima, dvojica odmarajući dok je treći stražario. S koje god strane demon da se ukaže, potencijalno bekstvo nam je bilo omogućeno. Ako

bi došao iznutra, iz kuće, imali smo merdevine na prozoru; ako bi došao spolja, tu su bila vrata i stepenište. Na osnovu ranijih slučajeva nismo imali razloga da verujemo da bi nas u najgorem slučaju daleko proganjao. Ja sam stražario od ponoći do jednog sata, kada sam se uprkos zlokobnoj kući, nezaštićenom prozoru i sve bližim munjama i gromovima, osetio začudno pospanim. Bio sam u sredini, između mojih kompanjona, pri čemu je Džordž Benet ležao prema prozoru a Vilijam Tobi prema kaminu. Benet je spavao, budući da je, kako izgleda, osetio istu neobičnu pospanost koja je mene ophrvala, pa sam Tobija odredio kao sledećeg stražara iako je i njemu glava klonula. Čudno beše kako sam intenzivno osmatrao taj kamin. Pojačana grmljavina mora da je uticala na moje snove, jer za kratko vreme spavanja naiđoše mi apokaliptične vizije. Jednom se načas delimično probudih, verovatno zato što je spavač naspram prozora u nemirnom snu prebacio ruku preko mojih grudi. Nisam bio dovoljno budan da opazim da li Tobi predano obavlja dužnost stražara, ah osećao sam izrazitu zabrinutost po tom pitanju. Nikada me do tada prisustvo zla nije tako snažno pritislo. Kasnije mora da sam opet klonuo u san jer um mi je iskočio iz snolikih fantazmi haosa onda kada je noć odjeknula groznim kricima koji su nadmašivali bilo šta iz mog prethodnog iskustva ili imaginacije. U tom vrištanju najdublja srž ljudskog straha i agonije beznadežno je i luđački grebala pred crnim vratima zaborava. Probudih se usred crvenog ludila i dijaboličnog ruganja dok se sve dalje i dalje niz nepojmljive horizonte taj stravični i kristalno čist očaj udaljavao i odjekivao. Nije bilo svetla ali znao sam da praznina s moje desne strane znači da je Tobi ustao, bog bi ga znao kuda. Na grudima mi je još ležala teška ruka spavača s moje leve strane. Onda nadođe razorni udar groma od kog se zatrese čitava planina, osvetliše najmračnije kripte gustog šumarka i rascepi se patrijarh sveg iskrivljenog drveća. U demonskom bljesku monstruozne vatrene kugle spavač se naglo trže dok je užareni sjaj onkraj prozora bacio njegovu senku na dimnjak iznad kamina odakle moj pogled nije skretao ni za tren. To što sam i danas živ čudo je koje ne mogu da pojmim. Ne mogu da ga pojmim zato što senka na tom dimnjaku nije pripadala Džordžu Benetu ili bilo kojem drugom ljudskom stvoru, već bogohulnoj abnormalnosti iz najdubljih kratera pakla; bezimenoj, bezobličnoj bogohulnosti koju nikakav um ne može u potpunosti da pojmi niti pero

makar i donekle da opiše. U narednoj sekundi bejah sam u prokletoj palati, drhteći i mumlajući od strave. Od Džordža Beneta i Vilijama Tobija ne beše ni traga, čak ni traga borbe. Za njih se nikada više nije čulo. II. Prolaznik u oluji Danima nakon tog odvratnog iskustva u šumom obavijenoj palati ležao sam nervno iscrpljen u hotelskoj sobi u Leferts Kornersu. Ne pamtim tačno kako sam uspeo da se domognem automobila, pokrenem ga i da se neopaženo uvučem nazad u selo, jer nisu mi preostali jasni utisci izvan divljerukog titanskog drveća, demonskih mrmljanja gromova i haronovskih senki 13 preko niskih humki kojima je ta oblast načičkana. Dok sam drhtao i zamišljeno bdeo nad onim što je moglo baciti tu senku koja sažiže mozak, znao sam da sam napokon razotkrio jedan od zemljinih vrhovnih užasa - jednu od onih bezimenih pošasti iz dalekih kosmičkih ponora čija neodređena demonska grebuckanja ponekad začujemo sa najdaljih rubova svemira, a od kojih nam je naš sopstveni ograničeni vid pružio milosrdni imunitet. Senku koju sam opazio jedva sam se usuđivao da analiziram ili tačno odredim. Nešto je počivalo između mene i prozora te noći ali uzdrhtao bih svaki put kad mi ne bi pošlo za rukom da odbacim instinktivni poriv da je klasifikujem. Da je taj stvor barem zarežao, ili zalajao, ili se zakikotao poput hijene - čak i to bi olakšalo dejstvo njegove ponorne grozomornosti. Ali ne, bio je potpuno tih. I položio je tešku ruku ili prednju šapu na moje grudi... Očigledno je da je ta stvar organska, ili je barem nekada u svom postojanju takva bila... Jan Martens, u čiju sam sobu nezvan ušao, bio je sahranjen na groblju blizu palate... Moram da pronađem Beneta i Tobija, ako su živi... Zašto je ta stvar zgrabila njih, a mene ostavila za kraj?... Dremljivost je tako zagušljiva, a snovi tako užasni... Za kratko vreme postalo mi je jasno da nekome moram da ispričam svoju priču ili ću doživeti potpuni nervni slom. Već sam bio doneo odluku da neću napustiti potragu za vrebajućim strahom, jer u brzopletom neznanju činilo mi se da je nesigurnost još daleko gora od prosvetljenja, ma koliko groznim da se ovo potonje pokaže. U skladu sa

time odlučio sam o najboljem pravcu kojim bih se nadalje zaputio; koga da odaberem kako bih mu se poverio, i kako da uđem u trag stvari koja je zbrisala dva čoveka i bacila tu košmarnu senku. Moji glavni poznanici u Leferts Kornersu bejahu prijazni izveštači od kojih je nekoliko zaostalo tu kako bi prikupili poslednje odjeke tragedije. Među njima sam odlučio da pronađem kolegu i što sam duže razmišljao sve više mi se najprikladnijim činio izvesni Artur Munro, mračan, mršav čovek od kojih trideset i pet godina starosti, za kojeg mi se činilo da ima takvo obrazovanje, ukus, inteligenciju i temperament da se njima izdvaja kao neko ko ne robuje konvencionalnim idejama i iskustvima. Jednog popodneva u poznom septembru Artur Munro je saslušao moju priču. Opazio sam od samog početka da je bio ne samo zainteresovan nego i naklonjen priči, a kada sam je okončao upustio se u njenu analizu sa najvećom pronicljivošću i jasnim rasuđivanjem. Njegov je savet bio nadasve praktičan, jer on je predložio odlaganje daljih operacija u palati Martensovih dok se ne ojačamo detaljnijim istorijskim i geografskim podacima. Na njegovu inicijativu pročešljali smo te seoske predele tragajući za informacijama vezanim za groznu porodicu Martens, i na kraju pronašli čoveka u posedu čudesno prosvetljujućeg porodičnog dnevnika. Takođe smo nadugačko razgovarali sa onim planinskim melezima koji nisu utekli pred užasom i zbrkom na udaljenije padine i iznova smo istražili postojanje jama i pećina, ali sve to bez rezultata. A opet, kao što rekoh, neodređeni novi strahovi nadvijali su se nad nama preteći, kao da divovski grifoni sa krilima slepog miša posmatraju iz transkosmičkih ponora. Kako je popodne odmicalo, vidljivost je postajala sve slabija, i začuli smo daleko valjanje grmljavine kako okružuje Olujnu planinu. Ovaj zvuk na takvom mestu prirodno nas je trgao, ali manje nego što bi to učinio noću. U datim okolnostima, ponadali smo se snažno da će oluja potrajati dobrano pošto padne mrak, i s tom nadom napustili smo besciljnu potragu po brdima i zaputili se ka najbližem naseljenom zaseoku kako bismo okupili grupicu divljih naseljenika radi pomoći u istrazi. Iako oni behu bojažljivi, nekolicina mlađih muškaraca nađe se dovoljno nadahnuta našim zaštitničkim vodstvom da nam obeća takvu pomoć. Jedva smo stigli da se okrenemo, međutim, kad se stuštio takav zaslepljujući pljusak kiše u potocima da je zaklon postao hitna nužnost. Krajnja, gotovo noćna tmina nebesa navela nas je da se slepo

spotičemo, ali vođeni čestim bljeskovima munja i pomnim poznavanjem zaseoka ubrzo dođosmo do kolibe koja je u toj gomili najmanje prokišnjavala; beše to kombinacija raznorodno sklepanih brvana i drvenih ploča čija su još uvek očuvana vrata i jedini prozor gledali u pravcu Javorovog brda. Pošto smo čvrsto zaprli vrata za sobom naspram pomahnitalog vetra i kiše, stavismo na svoje mesto neotesani drveni zasun na prozor jer smo iz ranijih pretraga znali gde da ga nađemo. Gadno beše sedeti tu na rasklimatanim kutijama u mrklom mraku, ali pušili smo lule i povremeno svetlom džepnih lampi šarali po prostoriji. S vremena na vreme mogli smo da spazimo munje kroz procepe u zidovima; popodne je bilo tako neverovatno mračno da je svaki bljesak bio krajnje zaslepljujuć. To bdenje usred oluje natera me da uzdrhtim prisetivši se one grozne noći na Olujnoj planini. Um mi se ponovo vratio na to čudno pitanje koje mi se iznova vraćalo još otkad se ta košmarna stvar odigrala; i opet se zapitah zašto je demon, prilazeći trojici osmatrača, bilo iz pravca prozora ili unutrašnjosti, otpočeo sa ljudima s obe strane a onoga u sredini ostavio za kraj, kada ga je titanska plamena kugla uplašila i oterala. Zašto svoje žrtve nije uzeo prirodnim redom, kojim bih ja bio drugi ma sa koje strane da je prišao? Kakvim je dalekosežnim pipcima taj stvor hvatao lovinu? Ili je možda nekako znao da sam ja vođa, pa me je sačuvao za sudbu daleko grozniju od one mojih kompanjona? Usred ovih premišljanja, kao da je dramski podešeno da ih osnaži, negde blizu udari užasavajuće snažan grom praćen zvukom klizišta. U isti čas vučje zavijajući vetar podiže se do demonskog krešenda. Bili smo sigurni da je jedino preostalo drvo na Javorovom brdu bilo iznova pogođeno, i Munro se podiže sa svoje kutije i ode do prozorčića kako bi procenio nastalu štetu. Kada je skinuo zasun vetar i kiša zaurlaše tako zaglušujuće da nisam mogao da čujem šta je rekao; ali sačekao sam dok se on naginjao spolja i pokušavao da proceni dubinu Prirodinog pandemonijuma. 14 Postepeno je slabljenje vetra i raspršivanje neuobičajene tmine ukazalo na prolazak oluje. Ponadao sam se da će potrajati do noći kako bi pomogla u našoj potrazi, ali pritajeni zrak sunca iz jednog procepa u oblacima uklonio je verovatnoću takvog razvoja situacije. Predlažući Munrou da nam je bolje da nabavimo neko svetlo čak i ako dođu novi pljuskovi, sklonio sam barikadu i otvorio gruba vrata. Napolju je tlo bilo jedinstvena masa blata i lokvi, sa svežim gomilama zemlje

nastalim od blagog odrona; ali ne spazih ništa što bi opravdalo interesovanje s kojim je moj kompanjon i dalje bio nagnut preko prozora. Prišavši tamo gde je stajao, dotakoh mu rame, ali on se ne pomeri. Onda, kada sam ga kao u šali prodrmao i okrenuo ka sebi, osetio sam kako mi se oko grla stežu puzavice kanceroznog užasa čije je korenje sezalo do beskrajne prošlosti i neizmernih ambisa noći što blude izvan granica vremena. Jer, Artur Munro beše mrtav. A na onome što je ostalo od njegove izgrizene i ispražnjene glave više nije bilo lica. III. Šta je značio crveni sjaj U noći morenoj olujom, osmog novembra 1921. godine, sa fenjerom koji je bacao grobljanske senke, stajao sam sam, poput idiota, i kopao grob Jana Martensa. Otpočeo sam s kopanjem tokom popodneva jer oluja s grmljavinom se spremala u daljini a sada, kad je pao mrak a nevreme se prolomilo nad gustim granjem, meni je bilo drago. Verujem da mi je um bio delimično poremećen događajima koji su se odigrali nakon petog avgusta; demonska senka u palati, sveopšti napor i razočaranje, i stvar koja se odigrala u zaseoku tokom oktobarske oluje. Posle toga iskopao sam grob za onoga čiju smrt nisam mogao da pojmim. Znao sam da ne mogu da je pojme ni ostali, pa sam ih pustio da veruju kako je Artur Munro naprosto odlutao negde da se više ne vrati. Išli su u potragu, ali ništa nisu pronašli. Naseljenici tog kraja su mogli to da pojme, ali ja se nisam usuđivao da ih iznova zastrašujem. Što se mene lično tiče, bio sam začudno hladnokrvan. Onaj šok koji sam doživeo u palati učinio je nešto mom mozgu, tako da sam mogao da razmišljam samo o potrazi za užasom koji je sada u mojoj imaginaciji narastao do kataklizmičnih razmera; bejaše to potraga zbog koje reših da sudbu Artura Munroa zadržim za sebe, u tišini i potaji. Prizor iskopavanja groba bio bi sam po sebi dovoljan da običnom čoveku uzburka nerve. Zlokobno praiskonsko drveće nečastive veličine, starosti i grotesknih oblika kezilo se nadnoseći se nada mnom poput stubova nekog paklenog druidskog hrama; njihovo granje prigušivalo je gromove, utišavalo grebanje vetrovih kandži i

propuštalo vrlo malo kiše. Onkraj izranjavljenih stabala u pozadini, osvetljenih samo prigušenim bljeskovima munja, izdizalo se vlažno i bršljanom obraslo kamenje napuštene palate, dok nešto bliže bejaše zapuštena holandska bašta čije nekadašnje staze i cvetnjaci behu zaraženi belim, gljivastim, smrdljivim, preterano bujnim rastinjem koje nikada nije opazilo direktnu svetlost sunca. A najbliže od svega toga beše mi groblje gde su se njihale luđačke grane deformisanog drveća dok je njihovo korenje izmeštalo nečastive kamene ploče i isisavalo otrov iz onoga što je počivalo ispod. S vremena na vreme, ispod smeđe pokrivke lišća koje je trulilo i crvljalo u praiskonskoj šumskoj tmini, mogao sam da nazrem zlokobne siluete nekih od onih niskih humki kojima se odlikovala ova munjama posednuta oblast. Istorija me je dovela do ovog arhajskog groba. Istorija je, uistinu, bila sve što mi je preostalo nakon što se sve ostalo okončalo u satanskom ruganju. Sada sam bio uveren da vrebajući strah nije materijalan stvor već sablast sa vučjim zubima što jaše na ponoćnoj munji. I smatra sam, na osnovu mnogo lokalnih tradicija i verovanja koje sam iskopao u potragama zajedno sa Arturom Munroom, da to beše sablast Jana Martensa, koji je umro 1762. godine. To je bio razlog što sam tada poput idiota kopao njegov grob. Palata Martensovih bejaše sagrađena 1670. a podiže je Gerit Martens, bogati trgovac iz Novog Amsterdama 15 kome se nije dopadala nova, britanska vlast, pa je konstruisao ovo velelepno stanište na udaljenom šumovitom uzvišenju gde su mu prijali neuobičajeni okoliš i ljudskom nogom neugažena usamljenost. Jedino značajno razočarenje koje je zatekao na ovoj lokaciji ticalo se učestalosti snažnih gromovitih oluja tokom leta. Kada je odabrao ovo mesto i dok je gradio palatu na njemu, gospar Martens je ove česte prirodne izlive pripisao osobitosti te konkretne godine; ali vremenom je zapazio da je lokalitet naročito privlačan za ovu vrstu fenomena. Naposletku, shvativši da ove oluje nepovoljno deluju na njegov um, izgradio je dubok podrum u koji je mogao da se povuče tokom njihovog najdivljačkijeg pandemonijuma. O potomcima Gerita Martensa manje se zna nego o njemu, budući da su svi bili vaspitani u mržnji prema engleskoj civilizaciji i učeni da izbegavaju one koloniste koji bi nju prihvatili. Njihov život bio je vanredno povučen, i okolni su ljudi tvrdili da im je ta izolacija učinila govor napornim i teškim za razumevanje. Što se tiče njihovog izgleda, bejahu obeleženi čudnom naslednom nejednakošću očiju, tako što je

jedno oko bilo plavo a drugo smeđe. Njihovi kontakti sa zajednicom bili su sve redi i redi, dok na kraju ne počeše da se žene i udaju u okvirima služinčadi na svom posedu. Mnogi pripadnici tako brojne familije postadoše degenerici koji pređoše u dolinu i pomešaše se sa tamošnjim melezima iz kojih se vremenom izrodiše oni žalosni divlji naseljenici. Ostatak se nemo zadržao u predačkoj palati postajući sve više nalik nekom ćutljivom klanu i razvijajući nervnu osetljivost na učestale munje i gromove. Veći deo ovih podataka dospeo je do spoljašnjeg sveta preko mladog Jana Martensa, kojeg neka vrsta nemira navede da se pridruži kolonijalnoj vojsci kada vesti o Konvenciji u Albeniju 16 dospeše do Olujne planine. On beše prvi od Geritovih potomaka koji je video nešto sveta; a kada se vratio 1760. nakon šestogodišnjeg angažovanja u vojsci, njegov otac, ujaci i braća mrzeli su ga kao tuđinca, iako je i on imao one nejednake oči Martensovih. On više ne beše u stanju da učestvuje u osobenostima i predrasudama Martensovih, dok su i same planinske oluje izgubile moć da ga razdražuju onako kao nekada. Umesto toga, okruženje ga je deprimiralo, i često je pisao prijatelju u Albeniju o svojim planovima da napusti očinsko ognjište. U proleće 1763. godine, Džonatan Giford, prijatelj Jana Martensa iz Albenija, postade zabrinut zbog utihle korespondencije sa svojim prijateljem, naročito u svetlu znanih mu okolnosti i svađa u palati Martensovih. Rešen da Jana poseti lično, odjahao je u planine na konju. Njegov dnevnik kazuje da je do Olujne planine dospeo 20. septembra i našao palatu u velikoj zapuštenosti. Smrknuti, čudnooki Martensovi, čiji ga je nečisti, animalni izgled šokirao, progroktaše nepovezano da je Jan umro. Tvrdili su da ga je grom ubio prethodne jeseni i da sad počiva sahranjen onkraj uraslih i utonulih cvetnih bašti. Posetiocu su pokazali grob, običan i lišen ikakvih obeležja. Nešto u držanju Martensovih u Gifordu proizvede osećaj odbojnosti i sumnjičavosti, pa se naredne sedmice vratio sa ašovom i lopatom da istraži to grobno mesto. Pronašao je ono što je i očekivao - lobanju surovo izlomljenu kao da je pretrpela divljačke udare - pa je stoga, vrativši se u Albeni, otvoreno podigao tužbu protiv Martensovih optužujući ih za ubistvo sopstvenog rođaka. Manjkalo je zakonski prihvatljivih dokaza, ali priča se brzo raširila tim seoskim krajevima, i od tog vremena Martensovi postadoše odbačeni od ostatka sveta. Niko nije hteo s njima da ima posla a udaljena im palata postade izbegavana kao prokleto mesto. Nekako su

uspeli da žive nezavisno, od proizvoda sa sopstvenog imanja, jer povremena svetla opažena sa udaljenih brda ukazivala su na njihovo neprekinuto trajanje na tom mestu. Ova svetla bejahu viđana sve do oko 1810. godine, ali nakon toga viđali su ih sve ređe. U međuvremenu se oko palate i planine isplela mreža dijaboličnih legendi. Mesto počeše da izbegavaju sa udvostručenom snagom a ono postade sedište svakog prošaputanog mita koji je tradicija bila u stanju da pruži. Niko to mesto nije posetio sve do 1816. kada prolongirano odsustvo svetala primetiše okolni naseljenici. U to vreme jedna družina dođe da istraži mesto, i zateče kuću napuštenu i delimično u ruševinama. Nisu tu pronašli kosture, pa se pretpostavilo da se radi o masovnom odlasku a ne o smrti. Činilo se da je klan otišao odatle nekoliko godina ranije a improvizovani stanovi na vrhu zgrade ukazivali su na to koliko je mnogobrojna familija bila netom pred migraciju. Njen kulturni nivo je, izgledao, opao na niske grane sudeći po nameštaju u raspadu i razbacanoj srebrnini koja je izgleda bila odavno napuštena u trenutku kada su njeni vlasnici otišli. Ali uprkos tome što su zastrašujući Martensovi otišli, strah od uklete kuće je ostao; i rastao je do akutnih razmera kad se javiše nove čudne priče među planinskim propalitetima. Palata je ostala na tom mestu, napuštena ali i dalje izvor straha, u neraskidivoj vezi sa osvetoljubivim duhom Jana Martensa. I bila je i dalje na tom mestu u noći u kojoj sam kopao grob Jana Martensa. Opisao sam svoje dugotrajno iskopavanje kao idiotsko, i takvim se činilo i po svojoj nakani i po izvedbi. Mrtvački sanduk Jana Martensa uskoro je bio izvađen iz zemlje - sad je u njemu bilo samo prašine i šalitre - ali u svojoj mahnitosti da iskopam njegov duh ja sam iracionalno i trapavo prodro ispod nivoa na kojem je on počivao. Bog bi ga znao šta sam očekivao da pronađem - samo sam osećao da kopam u grobu čoveka čiji se duh šunja po noći. Nemoguće je oceniti do koje sam monstruozne dubine dopro kada mi prvo lopata a onda i stopala propadoše kroz tlo. Taj događaj je, u datim okolnostima, bio od ogromnog značaja; jer u postojanju podzemnog prostora na ovom mestu moje lude teorije dobiše užasavajuću potvrdu. Moj blagi pad je ugasio fenjer, ali iz džepa sam izvadio električnu lampu i osmotrio mali horizontalni tunel koji se pružao u oba smera. Bio je dovoljno prostran da se kroz njega provuče čovek; i mada normalan čovek tako što ne bi ni pokušao u tom času, ja

zaboravih i opasnost i razum i sve što je neokaljano u mojoj koncentrisanoj grozničavoj potrebi da razotkrijem vrebajući strah. Odabravši smer ka kući počeh da bauljam po uskom prokopanom putu, migoljeći se stalno napred, naslepo i ubrzano, tek vrlo retko paleći lampu koju sam držao ispred sebe. Koji bi jezik mogao opisati prizor čoveka izgubljenog u beskrajnim ponorima pod zemljom, dok šakama grabi, izvija se i dahće, valjajući se luđački kroz potonulu zatomljenost vajkadašnjeg crnila bez ikakve predstave o vremenu, bezbednosti, pravcu ili definitivnom cilju? Ima nečeg ogavnog u tome, ali upravo to sam činio. I činio sam to tako dugo da mi je život izbledeo do stanja nekog dalekog sećanja, i ja postadoh jedno sa krticama i larvama noćnih tmina. Uistinu, bilo je to pukim slučajem, nakon beskrajnog migoljenja, da sam protresao zaboravljenu lampu i upalio joj svetlo tako da je sablasnim sjajem okupala prokopani tunel od stvrdnute ilovače što se pružao i u krivini savijao preda mnom. Puzao sam na taj način neko vreme tako da mi je baterija gotovo pregorela, kad se prolaz naglo i oštro izvi nagore, menjajući time i moj način kretanja. A kako podigoh pogled, beše to bez ikakve pripreme, spazih kako u daljini blistaju dva demonska odraza moje gaseće lampe; dva odraza što sjaje sa kužnim i nepogrešivim svetlucanjem, izazivajući time izluđujuće nejasna sećanja. Automatski sam stao u mestu, ali nisam imao dovoljno mozga da se dam u povlačenje. Te oči mi priđoše bliže, ali od stvora kojem su pripadale mogao sam da raspoznam samo kandžu. Ali kakvu kandžu! Tad negde daleko iznad začuh prigušeni udar koji sam prepoznao. Behu to divlji gromovi planine što su se podigli do histeričnog besa - mora da sam već neko vreme puzao blago nagore tako da je sada površina bila prilično blizu. A dok su odjekivali zvuci pritajenih gromova, one oči su u mene i dalje zurile sa bezizražajnom zloćudnošću. Hvala bogu što u tom trenutku nisam znao šta je to, jer bih umro na licu mesta. Ali spasao me je isti taj grom koji ga je i prizvao, jer nakon groznog iščekivanja tad se zaori, meni nevidljivim noćnim nebom, udar jedne od onih munja čestih na ovoj planini čije sam posledice opažao ovde-onde u procepima poremećenog tla i u fulguritima različitih veličina. S kiklopskim besom je kidala zemlju iznad te proklete jame, zaslepivši me i zaglušivši pritom, a da me opet nije sasvim bacila u komu. U haosu klizeće, odronjene zemlje grabio sam prstima i batrgao se bespomoćno sve dok mi udari kiše po glavi ne povratiše razum

dovoljno da spazim da sam stigao na površinu, i to na poznato mesto, na strmu nepošumljenu padinu na jugoistočnom delu planine. Munje su sevale jedna za drugom i osvetljavale pretumbano tlo i ostatke začudne niske humke što se protezala naniže sa više, šumovite padine, ali ništa u tom haosu nije više ukazivalo na mesto mog izlaska iz kobne katakombe. Mozak mi je bio u isto tako velikom haosu kao i zemljište, i kada je u daljini bljesnula crvena svetlost, kroz krajolik iz pravca juga, jedva sam bio u stanju da pojmim užas kroz koji sam prošao. Ali kada su mi, dva dana kasnije, naseljenici kazali značenje tog crvenog sjaja, osetio sam veću stravu od one koju su mi izazvali prokopavanje kroz tlo i kandža i oči; veću stravu, zbog sveobuhvatnih nagoveštaja. U jednom zaseoku udaljenom dvadeset milja orgija straha je usledila za udarom groma koji me je privukao ka tlu, a neka bezimena stvar skočila je sa nadvišenog drveta na krhki krov kolibe ispod. Ta stvar je učinila ono zbog čega je došla, ali seljani su zapalili kolibu u divljačkom besu pre nego što je mogla da umakne. Učinila je to što jeste baš u istom trenutku kada se zemlja obrušila na onu stvar sa kandžom i očima. IV. Užas u očima Ničeg normalnog ne može biti u umu onoga ko bi, znajući ono što sam ja znao o užasima Olujne planine, sam samcit krenuo da traga za strahom koji je tamo vrebao. To što su barem dva otelovljenja tog straha bila uništena činilo je tek krhku garanciju mentalne i telesne bezbednosti u ovom Aheronu 17 mnogolikog dijabolizma; a opet ja nastavih svoju potragu sa još većim žarom kako su događaji i otkrovenja postajali sve čudovišniji. Kada sam, dva dana nakon zastražujućeg puzanja kroz kriptu gde sretoh jezive oči i kandžu, saznao da je ista takva stvar zloćudno visila nad ljudima dvadeset milja dalje u istom tom trenu dok su one oči buljile u mene, osetio sam doslovne grčeve strave. Ali strava bese tako pomešana sa osećajem čudesa i privlačne grotesknosti da je predstavljala gotovo prijatan osećaj. Ponekad, u bolnim drhtajima košmara kad čoveka nevidljive sile bacaju iznad krovova čudnih mrtvih gradova ka iskeženom ambisu Niša, olakšanje je pa čak i užitak vrištati iz sve snage i baciti se

svojevoljno niz grozni vrtlog snovite sudbe ka ma kakvom ponoru bez dna što razjapi svoje čeljusti. A tako isto beše i sa budnim košmarom Olujne planine; otkriće da su bar dva čudovišta opsedala to mesto dalo mi je na kraju luđačku žudnju da zaronim pod samu zemlju te proklete oblasti i da golim rukama iskopam smrt koja se cerila sa svakog pedlja ovog otrovnog tla. Čim sam bio u mogućnosti, posetio sam grob Jana Martensa i uzalud kopao tamo gde sam ranije već kopao. Urušavanje velikih razmera zbrisalo je svaki trag podzemnog prolaza, dok je kiša sprala toliko mnogo zemlje nazad u moju iskopinu da nisam mogao ni da odredim koliko duboko sam tog dana uopšte kopao. Isto tako otišao sam u nemili pohod do udaljenog zaseoka gde su spalili ono smrtonosno stvorenje ali sa slabom vajdom od toga. U pepelu sudbonosne kolibe pronašao sam nekoliko kostiju ali, kako izgleda, nijedna nije pripadala čudovištu. Naseljenici rekoše da je stvor odneo samo jednu žrtvu; ali u ovome ocenih da nisu baš bili tačni, jer pored čitave lobanje jednog ljudskog bića bio je i koščani fragment koji je zasigurno u nekom trenutku prošlosti pripadao ljudskoj lobanji. Iako su ljudi videli kako čudovište hitro skače na krov, niko nije mogao s preciznošću da opiše kakav je to stvor bio; oni što ga spaziše zvali su ga, naprosto, đavo. Ispitujući veliko drvo sa koga je vrebao nisam uspeo da nađem neke naročite tragove. Pokušao sam da otkrijem trag koji bi vodio nazad u šumu, ali tom prilikom ne bejah u stanju da podnesem ona morbidno izrasla trupla stabala niti ono njihovo zmijoliko korenje što se izvijalo tako zloslutno pre nego što bi utonulo pod zemlju. Moj naredni korak beše da sa mikroskopski detaljnom pažnjom istražim napušteni zaseok gde je smrt najizdašnije navraćala i gde je Artur Munro opazio nešto što nije doživeo da opiše. I mada su moje ranije potrage bile iscrpljujuće detaljne, sada sam imao da ispitam nove podatke, jer me je puzanje ispod groba uverilo da makar jednu fazu u razvoju čudovišta čini podzemno stvorenje. Ovog puta, 14. novembra, moja potraga se pretežno odvijala na padinama Kupaste planine i Javorovog brda, tamo gde se nadvijaju nad nesrećni zaseok, i naročitu pažnju sam posvetio rastrešenoj zemlji u oblasti odrona na potonjoj uzvisini. Tog popodneva mi potraga nije dala nikakvog rezultata i sumrak se spustio dok sam stajao na Javorovom brdu posmatrajući zaseok i, s druge strane doline, Olujnu planinu. Bio je veličanstven zalazak sunca, a

onda je i mesec izašao, bezmalo pun, i bacio potop srebrne svetlosti na nizinu, udaljenu planinu i čudne niske humke što su se izdizale ovdeonde. Bila je to mirna arkadijska scena, 18 ali mrzeo sam je jer sam znao šta iza sebe skriva. Mrzeo sam podrugljivi mesec, dvoličnu ravnicu, gnojnu planinu i one zlokobne humke. Sve mi se činilo okuženo tom odvratnom zarazom i nadahnuto otrovnim savezništvom sa skrivenim, izobličenim silama. U jednom trenutku, dok sam zurio ni u šta određeno u pravcu mesečinom obasjane panorame, oko mi privuče nešto izuzetno u prirodi i rasporedu izvesnog topografskog elementa. Čak i bez nekog egzaktnog poznavanja geologije, od prvog dana su mi interesovanje privukle čudne humke i brežuljci ove oblasti. Zapazio sam da su prilično široko rasprostranjeni oko Olujne planine, iako manje brojni u dolini nego blizu samog vrha brda, gde su praistorijski procesi iz ledenog doba bez sumnje naišli na slabije suprotstavljanje svojim upečatljivim i fantastičnim ćudima. Sada, pod svetlom niskog meseca koji je bacao nesvakidašnje senke, snažno mi se nametnu ideja da se različite tačke i linije sistema humki nalaze u naročitom odnosu prema vrhu Olujne planine. Taj vrh je bez sumnje bio centar iz kojeg se činilo da neodređeno i nepravilno zrače linije i nizovi tačaka, kao da je nečastiva palata Martensovih oko sebe pružala vidljive pipke užasa. Pomisao na takve pipke izazva mi neobjašnjive žmarce i ja zastadoh na tren kako bih protumačio svoje razloge za verovanje da su te humke glečerskog porekla. Što sam ih duže analizirao sve sam manje verovao i u naprasno otvorenom umu počeše da se mi kovitlaju groteskne i užasne analogije zasnovane na površinskim aspektima kao i na mom iskustvu pod zemljom. Pre nego što sam toga i postao svestan, počeo sam sebi u bradu da mrmljam: „Bože moj!... Krtičnjaci... prokleto mesto mora da je skroz izbušeno tunelima... koliko ih je... te noći u palati... prvo su zgrabili Beneta i Tobija... s naše obe strane...” Onda započeh da kopam po humci što se pružala meni najbliže - da kopam očajnički, uzdrhtalo, gotovo slavljenički; da kopam i najzad glasno zavrištim s nekom neodređenom emocijom kad naiđoh na tunel ili prokop baš poput onog kroz koji sam puzao one druge demonske noći. Posle toga sećam se trčanja, s lopatom u ruci, užasnog trčanja po mesečinom osvetljenoj i humkama načičkanoj dolini i kroz bolesne, strme ambise ukletih brdovitih šumaraka; i skakao sam urlajući,

dahćući, hitajući ka groznoj palati Martensovih. Sećam se kopanja po raznim delovima u trnje uraslog podruma, kopanja da pronađem središte i srž tog zloćudnog univerzuma humki. A zatim se sećam kako sam se smejao kad naleteh na prolaz; rupu u osnovi starog dimnjaka gde je rastao gust korov i bacao začudne seni pod svetlom jedine sveće koja se zatekla uz mene. Šta je bilo ostalo dole u toj paklenoj košnici da vreba i čeka da ga gromovi razbude, to nisam znao. Dva su ubijena; možda je time sve okončano. Ali i dalje mi je ostala užarena rešenost da dosegnem samo središte tajne tog straha, za koji sam iznova počeo da verujem da je definitivne, materijalne, organske prirode. Moje neodlučno razmatranje da li je bolje da ovaj prolaz istražujem sam i smesta, koristeći džepnu lampu, ili da pokušam okupiti grupu naseljenika radi potrage, beše prekinuto posle nekog vremena naglim naletom vetra spolja koji mi je ugasio sveću i ostavio me u mrklom mraku. Mesec više nije sjao kroz proreze i pukotine iznad i ja sa osećajem sudbonosne uzbune začuh zlokobno valjanje nailazećeg groma. Zbrka asocijacijama povezanih zamisli opsednula mi je mozak navevši me da se povučem unazad ka najdaljem uglu podruma. Moje oči, međutim, nijednog trena ne skrenuše pogled sa užasnog otvora podnožja dimnjaka i ja počeh da opažam, da nazirem trošnu ciglu i nezdravo rastinje dok su nejasni prosjaji prodirali kroz spoljašnji korov i osvetljavali pukotine u gornjim delovima zida. Svake sekunde proždirala me je mešavina straha i radoznalosti. Šta će oluja da prizove - i da li je uopšte preostalo nešto da se prizove? Vođen bljeskovima munja smestio sam se iza jednog gustog žbuna rastinja kroz koji sam mogao da vidim otvor a da sam ne budem opažen. Ako na nebu ima milosti, ono će jednog dana izbrisati iz moje svesti prizor koji sam video i pustiti me da preostale godine proživim u miru. Sad više ne mogu da spavam noću, i moram da uzimam opijate kad god zagrmi. Ta stvar je naišla naglo i bez najave: prvo se začulo demonsko trčkaranje nalik pacovskom iz udaljenih i nepojmljivih jama, uz pakleno dahtanje i prigušeno graktanje, a onda je iz otvora ispod dimnjaka pokuljala gomila mnogobrojnog, leproznog života - odvratna, u noći začeta poplava organske pokvarenosti razornije ogavna od svih najcrnjih slika što ih prizivaju bezumlje i morbidnost. Uskomešana, proključala, u naletu usklobučala poput zmijskih slina izlila se iz te zjapeće rupe i proširila nalik kužnoj zarazi, kuljajući iz podruma ka svakom mogućem izlazu - kako bi potekla i uzela maha kroz proklete ponoćne šume i raširila strah, ludilo i smrt.

Bog bi ga znao koliko ih je bilo - mora da se radilo o hiljadama. Šokantno je bilo videti ih kako kuljaju u mlazu pod isprekidanim svetlom munja. Kada se gomila proredila dovoljno da su se mogli opažati kao zasebni organizmi, video sam da su to patuljasti, deformisani dlakavi đavoli ili majmunolika čudovišta, odnosno đavolske karikature majmunskog plemena. Bili su tako grozno nemi, jedva da se cviljenje začulo kad se jedan od poslednjih zaostataka gomile okrenuo, sa veštinom zadugo uvežbane prakse, kako bi na uobičajeni način od svog slabijeg kompanjona sebi načinio obrok. Ostali pokidaše ono što je preostalo i proždraše, baleći od užitka. Onda, uprkos ukočenosti od straha i gnušanja, moja radoznalost odnese prevagu: i kada je poslednji od tih monstruma procurio, sam, iz tog podzemnog sveta neznanih košmara, izvukao sam automatski pištolj i ustrelio ga zaklonjen zvukom groma. Vrišteće, gmižuće senke u naletima crvenog tečnog bezumlja proganjaju se međusobno kroz beskrajne krvlju poprskane hodnike skerletnim nebesa, munjama pocepanih... bezoblične prikaze i kaleidoskopske mutacije, iz sećanja prizvane gulovske scene; čitave šume čudovišnih, nenormalno izraslih hrastova čije se zmijoliko korenje izvija i isisava neiskazive sokove iz tla pacovski napučenog milionima ljudožderskih đavola; humkoliki pipci pružaju se iz podzemnih centara polipske izopačenosti... luđačke munje nad zloćudnim zidinama obraslim bršljanom i demonskim arkadama zakrčenim gljivastom vegetacijom... Nebesima neka je hvala na instinktu što me bez svesti odvede do staništa gde ljudi obitavaju; do mirnog sela što je spavalo pod mirnim zvezdama razvedrenog neba. Dovoljno sam se oporavio posle nedelju dana da bih poslao nekoga u Albeni da dovede družinu koja će dinamitom da raznese palatu Martensovih i čitav vrh Olujne planine, da začepi sve vidljive humke i krtičnjake i da uništi izvesno neprirodno nabujalo drveće čije se samo postojanje činilo uvredom zdravom razumu. Bio sam u stanju da nešto malo odspavam nakon što su ovo učinili, ali pravog odmora neću imati dokle god se sećam te neiskazive tajne vrebajućeg straha. Ona će me progoniti, jer ko može sa sigurnošću da tvrdi da je uništenje potpuno i da identične pojave ne postoje svuda po zemljinoj kugli? Ko bi, sa mojom pameću i saznanjima, mogao da pomisli na zemljine neznane pećine bez košmarne strave budućih mogućnosti? Ne mogu više ni bunar ili ulaz u podzemnu železnicu da pogledam a da ne uzdrhtim... Zašto mi doktori ne daju nešto što će me uspavati, ili uistinu umiriti

moj mozak kad naiđe period grmljavine? Ono što sam opazio pod svetlom džepne lampe, nakon što sam ustrelio onu neopisivu teturavu stvar, bilo je toliko jednostavno da je skoro čitav minut protekao pre nego što sam to pojmio i upao u delirijum. Stvar je bila ogavna do nivoa mučnine; prljavi beličasti stvor nalik gorili sa oštrim žutim očnjacima i ulepljenim krznom. Bio je to krajnji proizvod degeneracije jednog sisara, zastrašujući rezultat kočenja u izolaciji, razmnožavanja i ljudožderske ishrane iznad i ispod zemljine površine; otelotvorenje režećeg haosa i iscerene strave što se šunja onkraj života. Pogledalo me je dok je umiralo i njegove oči imale su istu onu neujednačenost kojom su se odlikovale one druge oči koje su u mene zurile u podzemnim tunelima i uznemirile mi maglovita prisećanja. Jedno beše plavo a drugo smeđe. Bile su to nejednake oči Martensovih iz starih legendi, i ja u toj spoznajama prenapregnutoj kataklizmi bezglasnog užasa shvatih šta je postalo od te nestale familije, jezovite i gromovima izludele kuće Martensovih.