Luka Miceta-Stefan Nemanja

Vladar kao prirodni centar

Praksa srednjovekovnih vladara podrazumevala je da za duhovne

pretke uzmu, pre svega, starozavetne ličnosti, ali Imitatio Christi bila je
dominantna crta srednjovekovne vladarske ideologije. U srednjem veku
državna organizacija svoj prirodni centar imala je u vladaru. U
arengama, kao delovima povelje, srednjovekovni vladar je ukazivao
savremenicima na svoje biblijske prauzore i otud „sakralni jezik
povelja".

Nemanja na presto nije došao redovnim nasleđem. Stefan
Prvovenčani — pravdajući Nemanjino nasilno preuzimanje vlasti, ali i
roditelje njegove, koji nisu mogli znati tajne njegove sudbine — kaže da
roditelji Nemanjini „pažahu na dete, ne znajući božje tajne i pučine
milosrđa koja će biti na njemu — da će on carevati nad zemaljskim i da
će se na nebesima nastanjivati sa anđelima". Domentijan kao da
dopunjuje Stefanovo svedočanstvo o odnosu roditelja prema Nemanji:
„Njegovi roditelji poštovahu njegovu stariju braću većom čašću, ali
ovoga najmanjega ljubljahu više srdačnom ljubavlju, vaistinu kao ljudi
ne znajući Božje tajne koje će se dogoditi na njemu, da će on carevati
zemaljskim i da će on nebesnim nastaniti s anđelima."

Izvođenje sopstvene vlasti „samo iz nebeskog autoriteta svojstveno
je onima koji su na vlast došli silom, a ne pravom. Emfaza 'Hristom
darovane mi vladavine', zamenjuje svaki komentar, koji bi inače bio
prirodan, o Nemanjinom dolasku na vlast dinastičkim kontinuitetom. [...
] S uže dinastičkog stanovišta, Nemanja je postao koren nove loze
zahvaljujući delima koja se ne uklapaju u sliku idealnog hrišćanskog
vladara, bar ne onakvu kakvu su o njemu stvorili biografi — tvorci
njegovog svetiteljskog kulta. Osvojio je položaj velikog župana u
građanskom ratu protiv braće koja su imala preče pravo na najvišu vlast.
Ostavio je presto mlađem od dvojice naslednih prinčeva; Stefan će biti
primoran da očev izbor brani oružjem" (S. Marjanović-Dušanić). Za
razliku od Nemanje, njegov brat Miroslav u ktitorskom natpisu u Crkvi
Sv. Petra u Bijelom Polju eksplicitno navodi: „Ja, sin Zavidin, i imenom
rab Božiji Stepan Miroslav knez Humski".

151

Uspon Stefana Nemanje započeo je u doba ambicioznog vasilevsa
Manojla I Komnina, čija je namera bila da carstvo dovede do visina stare
slave, kada je Carigrad dominirao vaskolikom hrišćanskom vaseljenom.
Na tom putu obnove univerzalističke politike i uticaja Vizantije, važna
stanica bio je Balkan, odnosno učvršćivanje granica carstva na Savi i
Dunavu. Srpske zemlje na Balkanskom poluostrvu bile su značajne za
Carigrad i zbog toga što se s druge strane Save i Dunava nalazilo
Ugarsko kraljevstvo, koje nije skrivalo svoje osvajačke ambicije. Od
sigurnosti te granice zavisile su stabilnost i bezbednost carstva. Tako se
Srbija našla na „području snažnog pritiska ojačale Vizantije" — našla se
između interesa dve moćne države.

Vasilevs Manojlo je u skladu sa svojim političkim interesima težio
da u Srbiji pronađe lojalne kneževe, pouzdane partnere u osujećivanju
ugarskih ambicija, ali koji bi bili spremni, i u mogućnosti, da ga vojno
potpomognu u sukobima kako protiv nosilaca krune Svetog Stefana tako
i protiv Seldžuka u Maloj Aziji.

152

Susret Nemanje i vasilevsa Manojla

U to vreme Srbijom je vladao veliki župan Desa, saveznik ugarskog

kralja Stefana III i Manojlov protivnik. Kada je Desa priveden vasilevsu
Manojlu u Niš, otkrivene su njegove veze sa Ugrima i Manojlo je Desu
izveo pred sud a potom i kaznio. Desa je bio pritvoren u Nišu, a zatim
poslat u dvorski zatvor u Carigradu. Po Nemanjinim žitijima, Nemanja
je dobio zemlje na istoku koje su se graničile sa Vizantijom. To je bio
jedan od razloga, ako ne i dovoljan, što je vasilevs pozvao Nemanju i s
njim sklopio sporazum. Bio je to veoma važan događaj u Nemanjinom
životu, gotovo presudan.

Stefan Prvovenčani je to ovako video: „A kad ču bogoljubivi car
Manojlo iz Konstantinova grada o izvrsnoj čistoti i smernosti i krotosti
ovoga nezlobivog, približiv se niševskoj strani, želeći ga videti, posla po
nj da dođe na viđenje.

I on, pohitav, dođe k njemu.
A kad ga ovaj ugleda, primi ga s carskom ljubavlju i poljubi ga. I,
zadiviv se mudrosti ovoga junoše, odlikova ga carskim dostojanstvom i
različnim darovima. I, odvojiv mu od svoje zemlje, dade mu zvanu
Dubočicu, govoreći:
— Tebi budi i potomstvu tvojemu po tebi u vekove, ni s kim u
zajednici, ni sa mnom, ni sa srodnicima mojim po meni.
Smatra se da je Nemanja počeo da vlada u svojoj oblasti 1158.
godine. Stefan Nemanja, dakle, kao jedan od oblasnih župana, prilikom
susreta u Nišu sa vasilevsom Manojlom dobija od vizantijskog cara
izvesne teritorije, Dubočicu, i to „u vekove", kao i izvesnu dvorsku
titulu, čime ga Manojlo ozbiljnije vezuje za interese Vizantijskog carstva,
sigurno ne bez ideje da ga u određenom trenutku iskoristi kao svog
favorita u eventualnim promenama na srpskom tronu.
Više je nego sigurno da je neko morao Nemanju da preporuči
Manojlu pre susreta u Nišu. Smatra se da bi to mogao da bude ohridski
arhiepiskop Jovan, čiju je podršku najverovatnije stekao gradeći crkve
po Toplici, a bez čijeg odobrenja to Nemanja sigurno nije mogao činiti.
Nemanja je još 1163. godine uživao podršku vizantijske crkve, a u Nišu

153

će steći naklonost i samog vasilevsa. Stefan Nemanja biva „potčinjen ne
samo srpskom velikom županu već istovremeno i pre svega
vizantijskom vasilevsu" (M. Blagojević).

Smenjivanje Dese u Nišu imalo je dalekosežan uticaj. Stvoren je
razdor u srpskoj vladalačkoj kući (Nemanja braća), a srpsko-ugarske
veze su privremeno presečene. Vizantija je dobro poznavala svoje
protivnike. Nemanja tako stiče nedostižnu prednost u odnosu na braću.

Vasilevs Manojlo se, umesto za Uroša II, Beloša i Desu, opredelio za
Nemanju i njegovu braću Tihomira, Stracimira i Miroslava, s tim da
najstariji, Tihomir, bude veliki župan. Mihailo Anhijalski,1 učeni
vizantijski besednik, kaže: „Pošto se Dačanin [Srbin, Desa] tako nađe na
vrletnom vrhu opasnosti, i u teskobi srca izazva sažaljenje onoga koji se
lako umilostivljuje, i žilu šije svoje podmetnu pod jaram pokornosti, i
prihvati dodeljenog vladara kome je veliki samodržac bio poverio vlast."
Tako je u stvari, kako kaže istoriografija, Tihomir, najstariji Zavidin sin,
postao veliki župan. Međutim, Nemanja ubrzo menja stvari i osvaja tron
velikog župana, kako se smatra između 8. aprila i 31. avgusta 1166.
godine.

1 Mihailo Anhijalski bio je carigradski patrijarh od januara 1170. do marta 1178.
godine. Pre izbora za poglavara vizantijske crkve, Mihailo se nalazio na položaju
protektika carigradskog patrijarha, a imao je i titulu konzula filozofa.

154

Dolazak Stefana Nemanje na tron

Nemanjin sukob s braćom izbio je kada su mu oni prebacili što je

bez dogovora s njima gradio Hram Sv. Nikole kod Kuršumlije.
Stefan Prvovenčani piše:
„I opet ovaj naš gospodin sveti, ne mogući zaustaviti srca svoga,

raspaljen Hristovom ljubavlju, poče zidati hram svetoga arhijereja i
čudotvorca oca Nikole, blizu Svete Bogorodice, tik na ušću reke Banjske.

I dok je išao bos, radi reči Gospoda našega Isusa Hrista, koji reče:
'Svaki koji se uznosi, poniziće se, a koji se ponižava uzneće se\ i dok je
zidao hram svetog čudotvorca i brzoga u bedama pomoćnika Nikolaja,
opet braća njegova, podsticanjem đavoljim i zlom revnošću i ljutim
gnevom obuzeta, dođoše da ožaloste Svetoga, govoreći:

— Šta radiš to, ne dogovoriv se o tome s nama, što ti ne liči da
radiš?

A on, pogledav na njih s krotošću i s osmehom oko usana, govoraše:
— Braćo moja draga, kako smo jednorodni, neka ne bude na gnev
ovo delo moje, koje počeh u Gospodu i dovrših ga. Ja ga svrših, pa, ako
je dobro, neka je meni, a ako je zlo, neka opet bude meni. Nego prosite u
Gospoda Boga mojega mnoge darove i milostinje velike i nekvarežne, da
ih svako od vas primi.
I svrši hram Svetome, i ustanovi u njem pravilo1 o črncima, kako da
slave Gospoda Boga neprestano."
Braća „dogovoriše s najstarijim od braće njegove [Tihomirom], koji
je tada vladao ovom srpskom zemljom, i, dozvavši ovoga celomudrenog
i svetog muža, uhvatiše ga, i okovaše mu ruke i noge, i vrgoše ga u
pećinu kamenitu". Prvovenčani nastavlja:
„Dok je tako sedeo u pećini, s tugom u umu svom, sa srcem
podvižnim, moljaše se svetome i velikom mučeniku Hristovu i
strastotrpcu, i vojniku nepobednom Ðorđu [...] Ču strastotrpac Hristov
molbu ovoga svetog muža, gospodina mi, i ispuni sve što je prosio u

1 Monaška pravila, tipici, kojima se određuje sveukupni život u jednom
manastiru. Tipik namenjen manastiru Sv. Nikole nije sačuvan.

155

njega, pa ovaj sveti gospodin moj poče hitno, nimalo ne zadocnev, zidati
hram svetoga i preslavnog i velikog mučenika Hristova, Ðorđa, s
revnošću i ljubavlju, i svrši ga, prizivajući brzoga svog pomoćnika, i,
ukrasiv ga svakom lepotom i svima izvrsnim potrebama crkvenim,
ustanovi pravilo o črncima, kako će neprestano slaviti svetoga i u
nevoljama zaštitnika, strastotrpca Ðorđa.

[...] I razgna i raseja tada ovaj Sveti neprijatelje svoje po zemljama
inoplemenim za zla bezakonja njihova. I misli svoje nedostojne ostvariše
nagovorom sotoninim u grčkom carstvu, da tu pomoć dobiju, trudeći se
da ubiju Svetoga i da njegove dobre namere i dela razore i do kraja
iskorene, ali koje ne posluša Bog. I, najmivši grčke vojnike, Frute i Turke
i druge narode, pođoše na Svetoga i uđoše u otačastvo njegovo, na
mesto po imenu Pantin."

Kod Pantina, dakle na Kosovu, Nemanja je 1168. godine pobedio
braću, a Tihomir se tada udavio u reci Sitnici. Nemanjina ktitorska
aktivnost bila je, jasno, politička koliko i verska i zbog toga su mu braća
osporavala pravo na samostalno delovanje, iako je, kako veli
Domentijan, Nemanja govorio da svako u svojoj oblasti može činiti šta
mu je volja. Nemanja tako postaje od oblasnog gospodara veliki župan.

Slovenski narodi na Balkanu, samim tim i Srbi, živeli su pod
neprobojnom vizantijskom senkom, i u žarkoj želji da se osamostale
neprestano su protiv Carigrada vodili borbe, sa promenljivim ishodima,
ali su te borbe najčešće rezultirale vazalnim odnosom spram Vizantije.
Slovenske zemlje su se neretko udruživale, ili međusobno, ili sa
neslovenskim narodima, ili sa zapadnim državama, koristeći svaku
priliku da se oslobode uticaja Vizantije. To sve nije davalo velike
rezultate što zbog surevnjivosti slovenskih vladara, što zbog vešte
vizantijske diplomatije, ali i njene vojne sile. Sukob „vizantijskog
imperijalizma" i „nacionalnih stremljenja" tih zemalja biće vekovna
konstanta u njihovim odnosima.

Međutim, ta ista Vizantija, „najgora slutnja, crna noć u vojnom i
političkom smislu", istovremeno je bila ideal svim tim narodima. Oni
streme tom uzoru u civilizacijskom, kulturnom i duhovnom smislu.
Slovenski vladari od Carigrada, i kad su u neprijateljstvu s njim, očekuju
priznanja svog vladarskog statusa. Ovaj paradoks će karakterisati i
vladavinu Stefana Nemanje i u njegovom svetlu nastaće i srpska država
i mit koji će trajati vekovima.

Ubrzo posle stupanja na srpski tron 1166. godine, Nemanja je
zaratio sa Vizantijom. Rat između Vizantije i Mlečana je izbio 1171.
godine. Mlečani su, kako kaže Jovan Kinam, podstakli i Srbe na ustanak.

156

Međutim, već u proleće sledeće godine situacija je bitno izmenjena,
pošto je mletačka vojska stradala što od epidemije na brodovima, što od
vizantijske flote. Na ugarski presto, posle smrti ugarskog kralja Stefana
III, vasilevs Manojlo dovodi Belu III, štićenika Vizantije, koji je živeo u
Carigradu. Tim potezom Vizantije Nemanja gubi dragocenog saveznika.

Ubrzo pošto je Stefan Nemanja napao vizantijsku vojsku
raspoređenu po garnizonima na putu između Beograda i Niša, vasilevs
Manojlo kreće, predvodeći manju vojsku, na Srbiju kako bi kaznio
neposlušnog vazala. Kada su se Nemanjini saveznici Mlečani i Ugri
povukli iz borbi, i on je morao da napusti bojno polje. Nemanja je imao
sve razloge da strahuje za svoju budućnost i srpski tron.

157

Stefan Nemanja u trijumfalnoj povorci
vizantijskog cara

Bila je, dakle, 1172. godina kada je veliki župan Stefan Nemanja

došao da izjavi pokornost Vizantijskom caru.
Nikita Honijat opisujući Nemanju kaže da je „smatrao

neodmerenost mudrošću i zanoseći se nenasitim željama i živo nastojeći
da se proširi na sve tamošnje oblasti, žestoko napada svoje saplemenike i
mačem se obraća svome rodu i ne znajući za sopstvenu meru, on
potčinjava Hrvatsku i prisvaja vlast nad Kotorom. Zbog toga želeći da
proveri ono što Nemanja posle toga namerava, posla [car] s vojskom
Teodora Padijata.

Toparh Nemanja beše ponesen toliko drskim uobraženjem, da
odmah povede neobjavljeni rat i napadne Romeje.

A kad car donese odluku da lično krene u pohod protiv njega, onda
se on samo uzgred pojavi u borbi, i potom sakri, ponovo se zavukavši u
skrovišta gora i pećine iskoristivši kao zaklon.

Neprestano pomalo smanjujući i ublažavajući pređašnju
nadmenost, konačno je svoju sopstvenu glavu stavio pred njegove noge,
'visok dužinom svom se opruži' i zamoli da mu se nikakvo zlo ne učini.
Naime, on se plašio da sam ne bude na neki način lišen vrhovne uprave
nad Srbima i da vlast ne bude prenesena na one koji su dostojniji od
njega da vladaju a koje je on bio zbacio popevši se sam na vlast.

Tako spretno je on s njim [Nemanjom] postupao i primoravao ga da
mu bude veran kad god bi zapazio da on skreće s pravoga puta i teži
slobodi ili da se povezuje s kraljem Alamana ili da se priklanja Hunima i
s njima [Alamanima i Hunima] zajednički kesu i torbu povećava, tako
spretno kako ni pastir s malim stadom. Tako se Nemanja njega bojao
kako ni divlje zveri cara životinja. Često bi se car samo sa konjicom
digao i pratiocima povikao 'za mnom!', prešao romejsku granicu i
krenuo protiv njega, pa bi odmah po svojoj želji tamošnje prilike
izmenio."

Jovan Kinam je pak ostavio zabeleženo: „Kad je Belu postavio na
vlast, car krenu na narod Srba nameravajući da im se osveti za drskost.

158

Nego, čemu se uvek čudim, još se ne beše sva vojska sakupila, a car je,
projahavši kroz neke puste i vrletne predele, žurio sa nekoliko hiljada
[vojnika] u ovu zemlju da se sukobi sa arhižupanom. A ovaj, iako je sa
svih strana prikupio bezbrojnu savezničku vojsku, prvo pobeže kao da
mu je strah dušu opseo, a zatim, poslavši caru poslanike, moljaše da
dobije pomilovanje za zla dela. Ne postigavši ništa time, zatraži da mu
se dozvoli da u bezbednosti lično izađe pred cara. Pošto je car pristao, on
dođe i pristupi prestolu otkrivene glave i golih ruku do lakata, bosih
nogu, sa vezanim konopcem oko vrata, sa mačem o ruci, predajući se
caru da postupi s njim kako želi. Potresen ovim, car mu oprosti krivicu.
Završivši to s uspehom, car napusti srpsku zemlju imajući u svojoj
pratnji i arhižupana."

Retor Evstatije Solunski,1 kazujući o uspesima cara Manojla I
Komnina i o njegovom odnosu sa okolnim vladarima, odnosno o
njegovom trijumfalnom povratku u prestonicu, dosta umerenije govori o
Nemanji: „Pre toga on je okušavajući se u muževnosti i navikavši se da
diže ustanke, hitro zagazio u rat, ali je uskoro, nešto strahom a još više
ranama, prevaspitan na dobro, pa sada i sam učestvuje u trijumfu."

Nemanjino učešće u Manojlovoj trijumfalnoj povorci u Carigradu
bilo je gotovo ustaljena ceremonija za pokajničko izjavljivanje vazalne
pokornosti.

Trinaest godina ranije (1158), pred Manojlom se u sličnom položaju
kao i Nemanja našao Režinald (Rajnald) od Šatijona, francuski vitez,
učesnik Drugog krstaškog rata, koji se proglasio za kneza Antiohije.
Manojlov odnos prema grešnom Franku i Srbinu nije bio identičan.
Režinalda je vasilevs vratio u Antiohiju na položaj za koji se izborio,
nametnuviši mu stroge vazalne uslove. Kada je u proleće 1159. godine
Manojlo svečano, na konju, ušao u Antiohiju, ukrašen svim carskim
dostojanstvima, pored njega je peške i bez oružja koračao Režinald,
držeći uzde carevog konja.

Srpskog velikog župana Nemanju vizantijski car je takođe vratio na
srpski tron, s tom razlikom što je Nemanja morao da učestvuje u

1 Evstatije Solunski je jedna od najzanimljivijih ličnosti vizantijskog kulturnog
života 12. veka. Po nalogu cara Manojla I Kom nina, krajem 1174. ili početkom 1175.
godine izabran je za mitropolita Soluna, gde je i napisao više spisa sa istorijskim
sadržajem To su, pre svega, panegirički govori posvećeni carevima Manojlu I
Komninu i Isaku II Anđelu (11851195). Tada je nastao i Evstatijev govor (oko 1175)
posvećen Manojlu I Komninu, u kome se, pored ostalog, opisuje i dolazak Stefvana
Nemanje u Carigrad i njegovo učešće u trijumfalnoj povorci cara pobednika.

159

Manojlovom trijumfalnom ulasku u Carigrad kao poraženi varvarin
koga je narod vređao i podsmevao mu se.

Svedočenje o Nemanjinom učešću u trijumfalnoj povorci ostavio je,
u jednoj besedi, Konstantin Manasije.1 Beseda počinje veličanjem vrlina i
uspeha vasilevsa Manojla I Komnina na ratištima, kako protiv Turaka
Seldžuka tako i na Balkanu, protiv Ugara i Srba. Napominjući da je
Manojlo Nemanju ne samo kao „zver zatvorio u kavez, nego [je]
oštrozuba vepra koji bučno grokće dao deci kao igračku", Konstantin
Manasije piše: „Kakvo uživanje nam je, o care, bio onaj zarobljenik u
trijumfu, neki vrlo plećat čovek i nezgrapan starac.2[...]

I gle neki neobuzdani posmatrač naruga mu se: Ti li si, o rđo, koji si
naumio da umakneš Hristovu pomazaniku, izabraniku, velikom i
slavnom pobedniku i, zbacivši njegov lak i plemeniti jaram, da priđeš
drugom gospodaru i, zbacivši uzdu romejskog vođstva, spremio se da se
ponudiš uzdama Alemana i Tevtonaca. Zar nisi znao da je moj
samodržac i vatren i krilat i brz, pa pokušaš li pobeći, bićeš uhvaćen,
poletiš li, ne umaknu njegovoj streli, sakriješ li se u mraku, vatrom će te
zahvatiti i spaliti? Zar nisi upoznao tešku pesnicu [...] nesavladivu
desnicu, čeličnu, nepobedivu? Zar nisi znao za zaštitne i
bedemorušilačke sprave, iz kojih izbačeno teško i ogromno kamenje,
seče vazduh, seje strašnu smrt, zavitlano, i čitave gradove sa zemljom
sravnjuje?'

I još dodade da ga je svevišnji porazio i istrgao i iz korena i iz
sopstvene zemlje.

A k tomu još i ovo veselo i u šali dodade: 'Plećati bik, ma i pod
malim bičem, ravno putem ide.'"

Nemanja je ostao lojalan carev podanik sve do Manojlove smrti
1180. godine, a potom prestaje da priznaje vizantijsku vlast.

Kada je Nemanja došao na tron, u svojoj povelji nabrojao je svoje
uspehe i naveo proširenja srpske države: „...i obnovih svoju dedinu i
bolje utvrdih božjom pomoću i svojom mudrošću, danom mi od boga. I

1 Konstantin Manasije (oko 1130 — oko 1187), istaknuta ličnost vizantijske
literarne i kulturne istorije 12. veka. Po napuštanju svetovne službe postaje monah, a
ubrzo biva rukopoložen za episkopa a zatim za mitropolita. Pisac je brojnih
besedničkih tekstova. U jednom panegiričkom govoru caru Manojlu I Komninu
(1173) nalazi se i opis dolaska Stefana Nemanje u Carigrad.

2 I Evstatije Solunski beleži ovu činjenicu i kaže da Nemanjin stas „nije stas
onaj, koji priroda ljudima dodeljuje, nego uzrastom veoma visok i izgledom naočit".

160

podigoh propalu svoju dedinu i zadobih od morske zemlje Zetu i s
gradovima, a od Arbanasa Pilot, i od grčke zemlje Lab s Lipljanom,
Glbočicu, Reke, Zagrlatu, Levče, Belicu, Lepenicu."

Sveti Sava je donekle opširniji: „Jer neka je znano svima nama i
drugima, da Bog, koji tvori ljudima na bolje, ne hoteći ljudske propasti,
postavi ovoga vaistinu priblaženoga gospodina nam i oca, ovoga
samodržavnoga gospodina, narečenoga Stefana Nemanju, da caruje
svom srpskom zemljom. I pošto je obnovio očevu dedovinu i još više
utvrdio Božjom pomoću i svojom mudrošću danom mu od Boga, i
podiže propalu svoju dedovinu i pridobi od pomorske zemlje Zetu sa
gradovima, a od Rabna oba Pilota, a od grčke zemlje Patkovo, sve
Hvosno i Podrimlje, Kostrc, Drškovinu, Sitnicu, Lab, Lipljan, Glbočicu,
Reke, Ušku i Pomoravlje, Zagrlatu, Levče, Belicu. To sve mudrošću i
trudom svojim sve ovo pridobi što mu je pripadalo od srpske zemlje, a
oduzeto mu nekada nasiljem od svoje dedovine."

Sa Nemanjinim vojnim uspesima sve te zemlje „dosta brzo bivaju u
potpunosti uklopljene u strukturu srpske države i pojam Srbije
vremenom će obuhvatiti i njih". Relja Novaković, govoreći o veličini i
granicama Nemanjine države, kaže da smo na severu „u velikoj
neizvesnosti u pogledu područja severno od Ðetinje i Zapadne Morave
sve do Gledićkih planina [...] Na zapadu je, po svoj prilici, Srbiji
pripadalo područje južno od Bosne, verovatno sve do granice sa
Hrvatskom, možda još uvek negde do starog graničnog pojasa
CetinaImotski-Livno, s tim što je u međuvremenu Rama pripala Bosni.
Prema jugozapadu i jugu granica je dolazila do jadranske obale, a
pokoravanjem Zete verovatno je dopirala do Drača [... ] s tim što Zeta,
mada je ušla u sastav srpske države, nije primila naziv Srbije, već je
zadržala svoje ime."

Nemanjino prisvajanje te prvenstveno primorske zemlje veoma je
značajno za srednjovekovnu istoriju Srbije. S jedne strane, pripojena je
srpskoj državi „znatna manjina koja je preko latinskih biskupija na
južnom Jadranu bila podređena Rimskoj crkvi: tako da se
srednjovekovna Srbija u pogledu religije i kulture našla na raskršću
između Vizantije i Zapada" (D. Obolenski). S druge pak strane, Raška je
od Duklje nasledila određene političke tradicije od kojih se najvažnija
odnosila na međunarodno priznate kraljevske povlastice.

Oko 1190. godine teritorija srpske države protezala se od donjih
tokova Morave i Drine na severu do Šarplanine na jugu, dok je na
jugozapadu obuhvatala obale južne Dalmacije i Crne Gore. Taj deo
Jadranskog mora i njegovo zaleđe bili su jezgro prve srpske države koja

161

je u prvoj polovini jedanaestog veka stekla međunarodni status. „Prvo je
bio poznat pod nazivom Diokleja — Duklja, a kasnije Zeta, smeštena u
krajevima oko Skadarskog jezera i Bokokotorskog zaliva" (D.
Obolenski).

Tokom svoje vladavine Nemanja je nastavio da se bori protiv
Vizantije, ali sa jasnom željom da posredstvom bliske saradnje s
domaćom pravoslavnom crkvom prihvati plodove vizantijske kulture.

U prvom dokumentu, spisu Nemanjinog doba — arengi
Hilandarske osnivačke povelje — bez obzira da li ju je napisao Nemanja
ili ju je pak u njegovo ime sastavio Sv. Sava — definiše se položaj
srpskog velikog župana Nemanje u odnosu na vladare iz susedstva. I
rang srpskog vladara biće u usponu sve do nestanka Nemanjića, pri
čemu se neće napuštati stroga shema vizantijske hijerarhije.

U ovoj arengi na samom početku kaže se: „Iskoni stvori Bog nebo i
zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih i dade im vlast nad svim stvorenjem
svojim. I jedne postavi careve, druge knezove, druge gospodare, i
svakom dade pasti stado svoje i čuvati ga od svakoga zla koje nailazi na
nj. Zato, braćo, Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, a Ugre
kraljevima, i svaki narod razdeli, i zakon dade i naravi ustanove, i
gospodare nad njima, po običaju i po zakonu rasporedivši svojom
mudrošću.

Stoga po mnogoj svojoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju darova
našim pradedovima i našim dedovima da vladaju ovom zemljom
srpskom, i Bog svakojako upravljaše na bolje ljudima, ne hoteći čovečije
pogibli, i postavi me velikoga župana, narečenoga u svetom krštenju
Stefana Nemanju."

Georgije Ostrogorski smatra da „nijedan drugi dokument koji je
napisan izvan Vizantije nije tako jasno izrazio načelo diferencijacije i
gradacije država".

Vizantijska politička shvatanja su temeljena na rimskim državnim
tradicijama i hrišćanskim predstavama. Iz oba ova izvora proističu
nedvosmisleno izražene univerzalističke pretenzije. Kao naslednica
Rimske imperije, Vizantija se smatrala jedinom zakonitom,
univerzalnom carevinom. Njen car, i niko drugi, naslednik je rimskih
imperatora. Carigradski vasilevs je bio jedini zakoniti nosilac carskog
dostojanstva i vrhovni poglavar sveta — izabranik božji, namesnik
Hristov na zemlji i gospodar vaseljene.

Nijedna država iz okruženja Vizantijskog carstva nije mogla da
bude s njim na istom stupnju u bilo kom pogledu.

Nemanjini odnosi sa Vizantijom nakon smrti Manojla I Komnina

162

poprimiće drugi tok. Kada je umro ovaj zapaženi vasilevs, mitropolit
Soluna Evstatije je zabeležio: „Čini se kao da je božjom voljom rešeno da
zajedno sa carem Manojlom Komninom umre sve zdravo u carstvu
Romeja i da sa zalaskom tog sunca svi mi budemo potopljeni u
neprozirnu tamu."

U vremenu koje je sledilo (1185-1203) Vizantijsko carstvo vodila je
dinastija Anđela, i taj period bio je od fundamentalnog značaja za srpsku
istoriju.

Anđeli nisu pripadali staroj vizantijskoj aristokratiji. Ova nepoznata
filadelfijska porodica stiče ugled kada se kćerka vasilevsa Aleksija I
Teodora udala za Konstantina Anđela. Unuk Konstantina Anđela i
Teodore Isak postaće vasilevs 1185. godine, poznat kao Isak II Anđeo. To
je doba stvaranja Drugog bugarskog carstva, koje postaje jedan od
odlučujućih činilaca na ovom delu Balkana, često i nadmoćnije od već
oronulog carstva na Bosforu koje je i na maloazijskom ratištu bilo u
permanentnoj defanzivi u odnosu na Ikonijski sultanat. Bilo je to doba
kada je Carigrad bio prisiljen da prizna srpsku državu Stefana Nemanje.

Iako je naslednik carigradskog trona trebalo da postane Manojlov
maloletni sin Aleksije II, u Vizantiji je došlo do žestokih borbi za vlast jer
je regentkinja carica Marija, antiohijska princeza, poreklom Francuskinja,
imala brojne protivnike. Carstvom je defakto upravljao caričin favorit
protosevast Aleksije Komnin, nesposobni i sujetni Manojlov sinovac,
koga su Vizantinci mrzeli podjednako kao i „latinjanku caricu" čiji je bio
ljubimac. Bilo je više bezuspešnih pokušaja da se sruši regentstvo carice
Marije. Tada na carigradsku političku scenu stupa jedna od
najzanimljivijih ličnosti vizantijske istorije — Andronik Komnin.

Vasilevs Manojlo je Andronika Komnina uvek doživljavao kao
suparnika, pa je ovaj daroviti i učeni Vizantinac, istovremeno i hrabar
ratnik, morao da se sklanja od Manojlovog besa i ljubomore, lutajući
godinama po svetu. Ovaj duhoviti i izuzetni govornik bio je vrlo iskren,
tako da nikom na carigradskom dvoru nije bilo nepoznato njegovo
suprotstavljanje caru. Važna je činjenica da je Andronik bio veliki
protivnik latinofilskog pravca koji je u Carigradu ojačao tokom
regentstva carice majke.

Kada je u proleće 1182. godine zapovednik carske mornarice, veliki
duks Andronik Kontostefan, prešao na stranu Andronika Komnina,
regentstvo je palo a caričin ljubimac protosevast Aleksije Komnin je
oslepljen i bačen u tamnicu. Maja 1182. godine Andronik Komnin je ušao
u Carigrad, a septembra sledeće godine krunisan je za savladara. Krajem
iste godine Andronikovi ljudi udavili su mladog cara a njegov leš bacili

163

u more.
Andronik se, da bi „zadovoljio princip legitimiteta", oženio

Aleksijevom trinaestogodišnjom udovicom Agnesom-Anom, kćerkom
francuskog kralja Luja VII. Kako svedoči Nikita Honijat, Andronik je bio
ubeđen „da ne postoji ništa što carevi ne bi mogli ispraviti i da nema
nepravde koju oni ne bi mogli svojom vlašću iskoreniti". No bez obzira
na sve sposobnosti i surovu odlučnost koje su krasile Andronika,
njegova politika nije dala rezultate koje je on očekivao.

Veliki problemi su dolazili iz Srbije i Ugarske, gde su Manojlov
autoritet, ali i vizantijska vojna sila držali, ako se tako može reći, u
poslušnosti kako Stefana Nemanju tako i ugarskog kralja Belu III.

Ubistvom carice Marije, Andronik je dao povod Beli III da kao
osvetnik Manojlove udovice — Bela je bio oženjen Anom, antiohijskom
princezom, sestrom carice Marije, druge Manojlove žene — godine 1181.
zavlada Dalmacijom, Hrvatskom i Sremom. Kao saveznici, Ugri i Srbi su
upali u Vizantiju 1183. godine i opustošili Beograd, Braničevo, Niš i
Serdiku.

U borbi protiv Carigrada Nemanja je uspeo da osigura svojoj zemlji
nezavisnost i da, na račun Vizantije, znatno proširi srpske teritorije na
istoku i na jugu. Ujedno, Nemanja je proširio svoju vlast na Zetu, koja se
pod njegovim vođstvom spojila sa Raškom u jednu državnu celinu.

Govoreći o Androniku Paleologu i njegovom odnosu prema
Nemanji, Stefan Prvovenčani kaže: „Posle ovoga ustade u
Konstantinovu gradu drugi car, ljut i krvoprolitnik, i pokvari mir s
Prečasnim i Svetim. Razvaliv usta svoja, mišljaše da proguta i države
drugih, što ne učini, bezumnik, niti postiže takve namere, nego, hoteći
nauditi Nezlobnome i Svetome, nanese na se pogibao svoju, i hulu na
carstvo svoje, i opustošenje na zemlju svoju."

Posle povratka Bele u Ugarsku, Nemanja je razorio i opustošio više
vizantijskih gradova — te gradove poruši tako, kako kaže Stefan
Prvovenčani, „da nije ostao kamen na kamenu i ne podigoše se ni do
danas". Nemanja je prodro u Niš, a zatim u dolinu srednjeg Timoka.
Ostale uspehe Nemanja je postigao koju godinu kasnije, koristeći se
nevoljama u koje je Vizantija zapala prolaskom krstaša Fridriha
Barbarose preko Vizantijskog carstva.

Nemanja je tada krenuo u osvajanje Duklje i primorskih oblasti. On
je bio rođen u Duklji a „njegova porodica je bila u srodstvu s
dukljanskom dinastijom", pa je, kao i njegovi naslednici, tretirao Duklju,
kako to Stefan Prvovenčani izrikom kazuje, kao „djedinu". I u
Hilandarskoj povelji se navodi da je Nemanja osvojio „od morske zemlje

164

Zetu i s gradovi", što se navodi i u biografiji koju je napisao Sveti Sava.
Kotor je imao poseban položaj, nije pustošen i pljačkan i Nemanja je u
njemu smestio svoj dvor. Tok samih operacija nije poznat, kao ni tačna
hronologija. Pouzdano je samo to da su borbe okončane pre januara
1186. godine.

Stara dukljanska dinastija tako biva potisnuta i kneginja Desislava,
žena poslednjeg dukljanskog vladara Mihaila, odlazi 1189. godine u
Dubrovnik. „Duklja i Dalmacija" ulaze u sastav Nemanjićke države i
pominju se u vladarskoj tituli Nemanjinog sina Vukana, koga je
Nemanja odredio da vlada Dukljom — o čemu svedoči natpis na Crkvi
Svetog Luke u Kotoru iz 1195. godine.

Nemanjina braća Stracimir i Miroslav imali su nameru da osvoje
Dubrovnik. Međutim, 18. avgusta 1184. godine, severno od Dubrovnika,
kod sela Poljica preko puta ostrva Koločepa, Dubrovčani su porazili
Miroslavljevu flotu. Kako piše Mavro Orbini, neuspeh je doživeo i drugi
Nemanjin brat, Stracimir. Knez Miroslav je napao Dubrovnik s kopna
sledeće godine, ali osim što je poharao okolinu grada, sam grad nije
uspeo da osvoji, pa se 7. jula 1185. godine povukao. Sledeće godine
postignut je mir sa Dubrovnikom, čiji je novi zaštitnik bio normanski
kralj Vilijem. Mir su potpisali Stefan Nemanja i Miroslav Humski.

Dok je u Carigradu besnela oluja, 12. septembra 1185. godine,
razjarena masa je zverski rastrgla vasilevsa Andronika Komnina.
Sledećih deset godina Vizantijom će vladati Isak II Anđeo, za koga je
Nikita Honijat rekao da prodaje činovničke položaje kao povrće na
pijaci.

Iskoristivši slabost Vizantije nakon promena na carigradskom
dvoru posle smrti vasilevsa Manojla 1180. godine, Stefan Nemanja je
1183. godine, u savezu sa mađarskim kraljem Belom III, ustao protiv
Vizantije u dolini Morave, u južnoj Dalmaciji i Duklji. Neregularno
stanje i česte smene na vizantijskom prestolu, kao i ustanak Srba
potpomognut spolja Mađarima, zatim upad Normana pod Vilhelmom II
i njihovo osvajanje Drača i Soluna 1185. godine, znatno su oslabili
položaj Vizantije i izazvali ustanak ratobornih bugarskih boljara.

Međutim, u ratovima sa Vizantijom Nemanja nije više mogao da se
oslanja na ugarsku pomoć jer se vasilevs Isak II Anđeo oženio 1185.
godine Margaritom, kćerkom kralja Bele III, i od svog tasta dobio kao
miraz Beograd i Pomoravlje. Zato je Nemanja krenuo da traži saveznike
na drugoj strani, kod Bugara i Nemaca.

Dvojica bugarskih vođa Asen i Petar digli su 1185. godine protiv
Vizantije veliku pobunu, koja je na kraju dovela do potpunog odvajanja

165

bugarskih oblasti. Carigrad je dve godine kasnije bio prinuđen da prizna
postojanje nove države severno od planine Balkan, što je izazvalo
stanovite političke potrese i promene u balkanskim prilikama. Stefan
Nemanja je pomagao bugarske ustanike, iskoristivši bugarsko-
vizantijski sukob da proširi svoju državu.

Već 1187. veliki župan Nemanja sa Petrom, koji se proglasio carem
Bugarske zajedno sa svojim bratom Asenom, sklapa savez protiv
Vizantije. Iste godine Jerusalim pada u ruke muslimana, što na Zapadu
pokreće lavinu ratobornih ljudi spremnih za treći obračun sa
nevernicima, a huk te lavine, brzo se šireći na Istok, nije mogao zaobići
ni Nemanju. Prilika za savezništvo sa Nemcima ukazala se kada se
nemački vladar pripremao za krstaški rat i kada je trebalo da sa svojom
vojskom pređe i preko Nemanjine teritorije. Veliki župan je krajem 1188.
godine poslao u Nirnberg izaslanike koji su u Nemačkoj dočekani vrlo
srdačno i obavestili nemačkog cara da mu se sprema svečani doček u
Nišu, gradu „koji namerava da učini prestonicom svoje države".

Nišu, „slavnom gradu", kako su ga zvali jer su u njemu rođeni car
Konstantin1 i njegova majka Jelena, već u drugoj polovini 2. veka
dodeljeno je municipalno pravo kao jakom urbanom centru u oblasti
koja mu gravitira. Niš je bio izuzetno bogat grad i strateški važno
utvrđenje, trgovačko mesto gde su trgovci iz mnogih delova sveta
donosili raznu skupocenu robu među kojom, kako pokazuju arheološka
istraživanja, i veoma luksuznu keramiku.

Jovan Kinam, koji je boravio u Nišu, navodi da je to veoma važan
grad i da odatle vode dva puta, jedan u Srbiju a drugi Dunavom u
Ugarsku, tako da je potrebno proći kroz Niš da bi se stiglo u obe zemlje.
Geografski i strateški položaj omogućili su Nišu status baze vizantijske
vojske, ali je on predstavljao i važnu stanicu na putu carskih armija ka
bojištima na kojima su se Vizantinci sukobljavali sa Mađarima, a kasnije
i sa Srbima. Sukobi Vizantije i Ugarske od 1071. pa do 1185. godine
ozbiljno su uticali i na prilike na Balkanskom poluostrvu, a u njima je
Niš, kao veliki i bogat grad, imao važnu ulogu, i to kako u crkvenom
tako i u vojnom i političkom pogledu.

Nemanjin odnos prema Vizantiji u to doba, kao i njegove ambicije,
najbolje se mogao videti u dogovorima i susretu sa Fridrihom
Barbarosom.

1 Tokom borbi za vlast između Konstantina i Licinija 316-317. godine, Niš je bio
u vlasti Licinija, dok je Konstantinovo uporište bila Serdika.

166

Nemanja i Fridrih I Barbarosa

Veze Zapada i Vizantije su od vremena Prvog krstaškog rata bile

češće i neposrednije, da bi se krajem dvanaestog veka pretvorile u
otvorenu mržnju. Evstatije Solunski će primetiti da oni sa Zapada misle
kako svet nije dovoljno velik za njih i za nas.

Uprkos zapadnoj politici Manojla I, u vizantijskom svetu postojala
je gotovo iskonska netrpeljivost prema došljacima sa Zapada i uopšte
prema svemu što je dolazilo sa te strane. Ta netrpeljivost je dva puta
eskalirala u pogrome latinskog življa. Prvi put se to dogodilo 12. marta
1171, baš za vladavine Manojla I, a drugi put 2. maja 1182. godine, što je
i olakšalo izrazitom predstavniku antilatinske spoljne politike
Androniku I da uđe u Carigrad.

Nikita Honijat je napisao da između latina i Vizantinaca „postoji
duboka mržnja, mi ne možemo da se s njima zbližimo i u svemu se od
njih razlikujemo". Evstatije Solunski svedoči da je molitva ubijenih latina
došla do boga i izazvala odmazdu.

Međutim, tokom jeseni 1188. godine u Nirnbergu je sklopljen
ugovor između Fridriha I Barbarose i vasilevsa Isaka II Anđela o
prelasku nemačke krstaške vojske preko vizantijske teritorije. Već 11.
maja 1189. godine krstaši su svečano krenuli iz Regenzburga i, ako je
verovati krstaškim izvorima, brojali su oko 120.000 ljudi. Ukratko, to je
bio geopolitički kontekst u kome dolazi do susreta Fridriha I Barbarose i
velikog župana Stefana Nemanje — koji belodano pokazuje značaj ovog
srpskog vladara.

Nemanja je u pratnji svog brata Stracimira dočekao Barbarosu u
Nišu sa velikim počastima. Nemanja je tada zatražio pomoć nemačkog
cara. To su učinili i Bugari. Srbi i Bugari ponudili su nemačkom vladaru
vazalnu zakletvu i savez protiv Vizantije. U Carigradu su ovi pregovori
Nemaca sa Srbima i Bugarima izazvali veliku ozlojeđenost i ocenjeni su
kao neprijateljski akt. Vasilevs je bio dvojako nespokojan. S jedne strane,
velika Barbarosina vojska je trebalo da pređe preko njegove teritorije, a s
druge pak strane, nemački vladar na njegovoj teritoriji se sastaje sa
njegovim neprijateljem — što bi u određenoj situaciji moglo biti veoma

167

nepovoljno po carstvo. Vizantija je reagovala brzo i obnovila ugovor sa
neprijateljem krstaša Saladinom kojim se vizantijski car obavezao da
neće propustiti Barbarosine trupe preko teritorije svoga carstva.

Kada je došao na vlast 1152. godine, Fridrih I Barbarosa je imao
trideset, a kada je stao na čelo krstaša šezdeset sedam godina.
Savremenici ga opisuju više kao veštog diplomatu i državnika nego kao
strogog i nepobedivog vojskovođu, jer je uprkos svim pretrpljenim
porazima uspeo, kako kaže Vil Djurant, „da izmiri svoje neprijatelje, da
smiri prijatelje, energično da suzbije svađe, nered i prestupništvo".
Ujedinio je Nemačku stvorivši od nje vodeću državu hrišćanskog sveta.
Možda ga je uspeh na ovom planu „naterao da sebe vidi i kao mogućeg
ujedinitelja Istoka i Zapada". Na putu te „svete dužnosti", kao i
oslobođenja i odbrane Svetog groba od nevernika, pridružilo mu se u
krstaškom ratu oko 120.000 ljudi.

„Prvi istoričar svih Južnih Slovena" Mavro Orbin je u svom
Kraljevstvu Slovena zapisao: „U vreme ovog Nemanje, naime, u
godinama spasa 1189, car Fridrih prvi ovog imena, idući s vojskom
protiv azijskih Turaka i prolazeći kroz Srbiju, stigao je u Niš. Tu mu je
bio izašao u susret Nemanja s velikom svojom svitom noseći caru
mnogo kraljevskih darova. Car ga je ljubazno primio, pa pošto su vodili
pregovore o raznim stvarima, i on je njega kraljevski darovao i potvrdio
u državi Srbiji."

O tom susretu svedočenje je ostavio i kanonik Tagen, tzv. Anzbert,
koji je bio u Barbarosinoj pratnji i koji je napisao dva dela Historia de
expeditione Friderici imperatoris i Historia peregrinorum. Anzbert u svojoj
Historia peregrinorum piše: „U vreme ratnog vihora, po vedrom i
prijatnom vremenu naši su se polako približavali gradu Nišu. Grad
kojeg su sa čitavom okolinom otkinuli od konstantinopoljske vlasti
Nemanja i Stracimir, veliki župani od Servigije i Raške, zajedno sa
njihovim trećim bratom Miroslavom i nedavno ga povratili pod svoju
vlast. Oni su nam prijateljski izašli u susret kako bismo, onako kako i
dolikuje, uz najveće počasti i veličanstvene darove pozdravili najvećeg
cara koji je dolazio. I dok su jednima ukazivali dostojno poštovanje,
druge su prosto okružili blagonaklonom uslužnošću. Velmože su dvorili
volovima i ovcama, a ni ostale nisu zaboravili deleći na trgu svima i
veoma obilno i vino i žito i ječam.

Tom prilikom su obećali caru da će ga, ustreba li, slediti protiv bilo
kojeg naroda, a najvećma protiv cara konstantinopoljskog. Oni su
dobrovoljno nudili pomoć ne samo njihovu već i od svojih saveznika i
prijatelja, Kalopetra [Petra] i njegovog brata Asena, koji su velikom

168

ratnom hrabrošću stekli i sebi potčinili deo Bugarske oko Dunava, kao i
delove Trakije. Takođe su uveravali cara da se najvećma treba čuvati od
gneva Grka kao i od ruke njihovog cara. Pri tome mole da se on uvek
seti grada Niša, njegovih stanovnika i njegove okoline, kao i čitave
njihove zemlje, jer oni željno nastoje potčiniti mu se i to ne iz straha od
konstantinopoljskog cara već jedino iz odanosti prema rimskoj imperiji.
Na to je veličanstveni car, veoma vešto i u skladu sa prilikama, mada
veoma pristojno, odgovorio da je on ljubitelj mira i poverenja i da on,
budući da nosi krsno znamenje, hoće da podigne vojsku protiv
jerusalimske zemlje, a da nije došao da ratom opustoši zemlju hrišćana,
naravno, ukoliko bi bio u mogućnosti da obezbedi miran prolazak kroz
Grčku. U suprotnom, uz božju pomoć bio je spreman da prođe i mačem i
ovdašnjom braćom.

Tako je car boraveći kod Niša šest dana, kako bi i vojsku dobro
odmorio, poslao zahvalne reči zbog poštovanja i dobrote s kojom su bili
primljeni i ujedno srdačno pozdravio župane. Udaljavajući se od Niša,
vojska je uredno, kao i pre, a razdeljena po četama istupala(30. jula
1189)."

Nesporno je, dakle, da je Nemanja uložio veliki trud da pridobije
Fridriha I Barabarosu za nameravani obračun sa Vizantijom. Međutim,
nije došlo do zbližavanja Srbije sa Nemačkom, niti je došlo do sklapanja
predviđenog braka princa Toljena, najmlađeg sina Nemanjinog brata
Miroslava — čak je bilo dogovoreno da knez Toljen nasledi svoga oca
Miroslava Humskog pre svoje braće — sa ćerkom istarskog markgrofa
Berhtolda od Andeksa, koji je odigrao značajnu ulogu u srpsko-
nemačkim pregovorima. Barbarosa je vešto i diplomatski izbegao da
Nemanji obeća nešto što bi moglo da mu ugrozi odnose sa Vizantijom;
nije želeo rat sa Vizantijom iz prostog razloga što nije hteo da dovede u
pitanje svoju osnovnu misiju — oslobađanje Jerusalima od nevernika.

Morao je da u što kraćem roku i sa što manje gubitaka pređe
teritoriju Vizantije. Svako uplitanje u lokalne sukobe samo bi ga omelo u
realizaciji njegovog plana. Zato ne treba da čudi što je on i sa jednim i sa
drugim vladarem pokušao da diplomatski reši svoje potrebe, ali i
eventualne nesuglasice koje su bile plod lokalnih prilika.

Pored susreta sa Nemanjom, Barbarosa i sa vasilevsom Anđelom
održava permanentnu komunikaciju. Takođe, sasvim je razumljiva
ljutnja vizantijskog cara jer je iz ponašanja Barbarose zaključio da, iako
to ovom nije bila namera, podjednako tretira cara univerzalnog carstva i
pobunjenika jedne male kneževine. To se ubrzo odrazilo i na vasilevsov
odnos prema krstašima jer je Carigrad počeo da sprovodi energičnije

169

mere opstrukcije protiv Barbarosinog pohoda, posebno od novembra
1189. godine.

Posle Niša, krstaši su nailazili na napuštena mesta, namerno
zakrčene puteve, prepreke u klisurama i vidno neraspoloženo
stanovništvo s kojim su često ulazili u sukobe. Bio je to faktički
neobjavljen nemačko-vizantijski rat. Nemce je to ozlojedilo i ponovo je
stupio na scenu Berhtold od Andeksa, koji je posredovao u novim
razgovorima sa Nemanjom i Bugarima o angažovanju njihovih
pomoćnih odreda za napad na Carigrad.

Odnosi nemačkog i vizantijskog vladara dostigli su najnižu tačku —
„došlo je dotle da je Barbarosa rešio da savlada Vizantiju oružanom
snagom". Vizantijski pisac Konstantin Manasije u jednom svom spisu
kaže za Barbarosu da je „škorpion i mračnjak, potajni odmetnik i
varvarin". Kada je iz Jedrena, koji je zaposeo, Barbarosa izdao naređenje
svojim trupama da krenu na Carigrad i kada se opet susreo sa srpskim i
bugarskim izaslanicima, istovremeno naredivši svom sinu Henriku da
sa flotom doplovi pred zidine Carigrada — vasilevs Isak II Anđeo je
popustio. Nepuna tri meseca kasnije, Fridrih I Barbarosa u
Adrijanopolju, 14. febrara 1190. godine, sklapa mir sa Isakom II
Anđelom i nastavlja svoje napredovanje ka Jerusalimu. Vizantijski car se
obavezao da će snabdevati Barbarosinu vojsku namirnicama i da će mu
dati brodove za prebacivanje njegovih trupa u Malu Aziju. Takođe,
vasilevs je nemačkom caru dao i ugledne taoce koji su bili garancija da
će on svoje obaveze ispuniti. U proleće iste godine, Barbarosa je sa
svojom vojskom prešao u Malu Aziju. Međutim, te godine se Fridrih I
Barbarosa udavio, što je omogućilo Vizantiji da preduzme akcije na
Balkanskom poluostrvu.

Iako pregovori u Nišu sa Barbarosom nisu Nemanji doneli
očekivani rezultat, on je pokušao da iskoristi situaciju, odnosno
probleme sa kojima se Vizantija susrela prilikom prolaska krstaša, pa je
napao vizantijske teritorije i osvojio mnoge gradove, među njima Skoplje
i Prizren. Nemanjini ratni uspesi doneli su Srbiji nove granice.

Njegove državno-političke interese u stopu je pratila i crkvena
politika. Izgradio je i darivao više hramova u Nišu i Skoplju. Stefan
Prvovenčani kaže da je Nemanja u Nišu sagradio Crkvu Svetog
Pantelejmona, a u Skoplju Crkvu Svetog Arhanđela Mihaila, dok je
manastiru Svetog Ðurđa kod Skoplja potvrdio posede.

Vizantija se nije mogla pomiriti s gubitkom tako važnih teritorija.
Ubrzo su Vizantinci pokrenuli ofanzivu protiv Nemanje. Nikita Honijat
je ostavio zabeleženo: „Ali pošto je i župan Srba zla nanosio i Skoplje

170

porušio, car krenu protiv njega. Kad se vojske sudariše na reci zvanoj
Morava, varvari uzmakoše i kad je nastalo gonjenje mnogi od njih behu
uništeni, u vodi podavljeni i kopljima probodeni. Došavši do Niša i
stigavši blizu reke Save sastao se sa svojim tastom, Belom, kraljem
Ugarske. Proboravivši tamo više dana vrati se opet u Filipopolj."

Vizantijski car je pobedio Nemanju na Moravi 1190. godine kada je,
kako kaže Evstatije Solunski, „srpsku silu i oholost izgazio naš car kao
gumno puno snopova i u plevu pretvorio". Ali tada je došlo i do mira
između vizantijskog cara i srpskog velikog župana kojim je, međutim,
Vizantija umesto vazalne zavisnosti „izričito priznala samostalnost
srpske države" (G. Ostrogorski).

Pored toga, Stefan Nemanja je zadržao najveći deo teritorija koje je
osvojio tokom prethodnog perioda. Istoriografija je utvrdila da je na
severu to bila oblast između Zapadne i Velike Morave (Levač, Lepenica,
Belica), na istoku Zagrlata (oko Ðunisa), Dubočica, kraj oko Vranja, na
jugu Kosovo i Lab, zatim Hvosno i Gornji i Donji Pilot, na Drimu. Na
zapadu su granice Srbije obuhvatale Zetu, Trebinje i Humsku zemlju.
Pod Nemanjinom vlašću tako su se našle prostrane teritorije od
Jadranskog mora do doline Morave. „Stvorena je velika država prema
kojoj je Vizantija i dalje gajila izvesno nepoverenje. Kada je 1192. godine
Dubrovnik zatražio zaštitu od cara Isaka II Anđela i priznao njegovu
vrhovnu vlast, u dokumentu koji je u junu te godine izdat sa ciljem da se
utanače međusobni odnosi, car je tražio od Dubrovčana obavezu da se
nikada neće udružiti s Nemačkom, Normanskom Kraljevinom u južnoj
Italiji, Ugarskom i srpskim velikim županom" (J. Kalić).

Bio je to veliki uspeh Nemanjine politike. Od tog vremena odnosi
dve države su bili dobri. Zauvek su prekinuti srpsko-ugarsko
savezništvo i saradnja, čak su pretvoreni u neprijateljstvo. Na udaru
ugarske ekspanzije našle su se sada Srbija i Vizantija, ovog puta kao
saveznici.

Kada je ugarski kralj Bela III napao Srbiju 1191/2. godine,
vizantijski vasilevs je uzeo u zaštitu srpskog velikog župana Stefana
Nemanju i čak mu poslao odred vojske za odbranu. O tome svedoči i
pismo Isaka II Anđela papi Celestinu III (1191-1198). U njemu vizantijski
car optužuje ugarskog kralja Belu III da „nezadovoljan svojim
nasledstvom, koje jedva zadobi uz vojničku i novčanu pomoć Romanije,
zaželi i vlast nad Srbijom koja je od davnina pod Romanijom i nikada
nije bila nekom drugom predata", da je zaboravio „teške zakletve" caru
Manojlu I Komninu, kao i njemu, Isaku II Anđelu, kada mu je dao
kćerku za ženu „i kada je utvrđeno da on nikada neće ništa preduzimati

171

protiv prava Romanije niti protiv Srbije". Isak II Anđel u pismu kaže i da
Bela III „podiže oružje protiv ove [Srbije], bez saglasnosti carstva mi,
posla na nju vojsku smatrajući da će je u prvom naletu osvojiti. Ali
carstvo mi, saznavši to, posla odred svoje vojske velikom županu Srbije
za odbranu zemlje Srbije i prinudi na povratak one koje je onaj [Bela III]
bio poslao." To je bio početak Nemanjinog potpunog uklapanja u
političku, versku i kulturnu orbitu vizantijskog carstva.

Srbijom su u to vreme vladala tri brata. Na čelu države je bio
Nemanja, kao veliki župan. Miroslav, kao udeoni knez, vladao je
Zahumljem i delom Polimlja, a bio je oženjen sestrom bosanskog bana
Kulina. Njegovo delovanje je ostavilo naročitog traga u primorskim
oblastima. Drugi udeoni knez i drugi Nemanjin brat Stracimir pominje
se u predelima oko Zapadne Morave.

Događaji druge polovine 12. veka okončali su proces koji je duže
vreme uzimao maha. Središte države, za razliku od 11. veka, prenelo se i
učvrstilo u srpskim zemljama u unutrašnjosti, iz Duklje i mediteranskog
basena se povuklo u kontinentalne oblasti zaleđa. Prevagu su dobile
zemlje pravoslavnog sveta nad onim katoličkim u Primorju. Iako je
uloga katoličkih oblasti Primorja oduvek bila velika, Nemanja je u
vizantijskoj orbiti tražio izvore i uzore verskog života i crkvene
organizacije.

Ubrzo dolazi i do izuzetnog događaja: vizantijski i srpski dvor su se
orodili. Nikita Honijat kratko beleži da je kćerku Aleksija III Anđela
Evdokiju stric Isak dao „Stefanu, jednom od sinova Nemanje koji beše
vladar Tribala [Srba]". Besednik Georgije Tornik u jednom govoru
posvećenom Isaku II Anđelu kaže da ovaj Dalmat (Srbin) „voli da se
upiše među tvoje sluge i zakletvom potvrđuje pisani dokument o
potčinjenosti, primivši dostojnu nagradu za to krotko potčinjavanje,
mislim počast stupanja u blisko srodstvo sa sinom arhižupana,
zadobijajući time za sebe sigurnost vlasti i njemu [sinu Stefanu]
zajamčujući u budućnosti sigurnost i stabilnost". Uzevši za ženu carevu
sinovicu Evdokiju, Stefan je dobio i titulu sevastokratora — titulu koju je
uveo vasilevs Aleksije I Komnin. Stefan Prvovenčani je bio „prvi strani
princ sa visokim dostojanstvom sevastokratora [...] titulom koja je sobom
nosila međunarodno priznanje" (LJ. Maksimović). Uključivanje srpskog
prestolonaslednika u hijerarhiju viših vizantijskih dostojanstvenika
predstavljalo je veliku čast, ali istovremeno je time i naglašena „ujedno i
idealna suprematija vizantijskog vasilevsa-avtokratora".

Takvi uslovi mira najbolje su pokazali koliko je Nemanja ojačao i
koliko su Srbija i njen vladar sada bili poštovani. Pri ranijim porazima

172

srpski vladari bi bili srećni ako bi sačuvali glavu i presto. Vizantijska
milost bila je „često čista milostinja i dobijala se s najvećim
unižavanjem". Sad se, međutim, sa Srbijom ozbiljno pregovara, čine joj
se ustupci i traži se njeno prijateljstvo. Činjenica da se to događa u
vreme slabe Vizantije i dinastije Anđela, a ne u vreme vasilevsa Manojla
— ne oduzima mnogo od tadašnje srpske snage i veličine.

Poslednji Nemanjin rat sa Vizantijom zbio se, dakle, 1190. godine,
kada ga je vojska vasilevsa Isaka II Anđela potukla na Moravi. Uslovi
pod kojim je Nemanja sklopio mir bili su, dakle, više nego povoljni.

173

Ženidba Stefana Prvovenčanog

Vizantijski car Aleksije III Anđeo nije imao muških potomaka, tako

da je muž njegove najstarije kćerke Irine Aleksije Paleolog tretiran kao
prestolonaslednik, zbog čega je i dobio titulu despota, najvišu posle
carske. Druga dva zeta, Teodor Laskaris, koji se oženio kćerkom Anom, i
Stefan Nemanjić, oženjen Evdokijom, dobili su titule sevastokratora,
dostojanstvo odmah iza despotskog. Nakon prerane smrti Aleksija
Paleologa, despotsku titulu je dobio Teodor Laskaris.

Zanimljivo je da između Stefana Nemanje i vizantijskih carevih
zetova nije pravljena nikakva načelna razlika. Stefan je dobio isto
dostojanstvo i na hijerarhijskoj lestvici je imao isti rang kao njegov
vizantijski pašenog Teodor Laskaris, kasniji osnivač i prvi vladar
Nikejskoga carstva.1 Vizantijsko carstvo je srpske župane, do tada,
tretiralo kao svoje vazale i povremeno bi neki od njih dobio neku
vizantijsku titulu, „ali o udaji neke grčke princeze u daleke varvarske
zemlje nije moglo biti ni reči".

Evdokija, ćerka Aleksija Anđela (kasnijeg cara Aleksija III (1195-
1203) i sinovica vasilevsa Isaka II Anđela), isprošena je bila za
Nemanjinog drugog sina Stefana 1191. godine, jer je Vukan već bio
oženjen dukljanskom princezom, a Rastko je pak bio isuviše mlad.
Najpoznatijim balkanskim putem klasične epohe carstva, putem Via

1 Krstaškim osvajanjem Carigrada, u aprilu 1204. godine, Vizantijsko carstvo je
došlo pod upravu latina. Na ruševinama Vizantije nastalo je nekoliko latinskih i
nekoliko grčkih država. Jedna od grčkih država bila je i Nikejsko carstvo koje je
utemeljio Teodor Laskaris (car od 1204. do 1222), zet vasilevsa Aleksija III Anđela.
On je odmah po padu Carigrada okupio deo vizantijskih snaga i u Maloj Aziji
osnovao novu državu sa sedištem u Nikeji koja je smatrana legitimnim naslednikom
Vizantijskog carstva. Posle skoro šest decenija, u leto 1261. godine, Carigrad je
ponovo bio u vizantijskim rukama i Vizantijsko carstvo bilo je obnovljeno. Radost
Vizantinaca kada su u leto 1261. godine povratili Carigrad bila je velika. Izuzetan je
podatak Nićifora Grigore koji je ostavio zabeleženo da latini nisu mnogo brinuli o
Carigradu dok su ga držali u svojim rukama jer su verovali „tajnom božjem glasu"
koji im je prorekao da u „carici gradova" neće zauvek ostati.

174

Eganita,1 mlada vizantijska princeza je iz blistavog i velikog Carigrada
krenula u malenu Srbiju, gde ju je na granici sačekao budući muž Stefan.

O veličini i sjaju Carigrada, „koji je bio jedini grad hrišćanskog sveta
koji se mogao nazvati prestonicom", ostalo je dosta zapisa. Taj grad je
verovatno najbolje opisao mudri Manojlo Hrisolor2 u jednom pismu
Jovanu VIII (1425-1448) gde je, pored ostalog, rekao: „Dva moćna i
mudra naroda, od kojih je jedan tada imao carstvo, a drugi ga je u
prošlosti ostvario, Rimljani i Heleni ujedinili su se u svim veštinama, pa
obdareni plemenitim težnjama stvorili su taj grad pomoću drugih
naroda i izabrali mesto koje će im omogućiti da vladaju čitavim svetom."

Žofroa de Vilarduen, francuski velmoža, učesnik Trećeg i Četvrtog
krstaškog rata, u svojoj istoriji Četvrtog krstaškog pohoda pod nazivom
O osvajanju Konstantinopolja veli da krstaši nisu mogli verovati da na
svetu postoji tako moćan grad: „I znajte da nije bilo čoveka smelog koji
nije zadrhtao." Jedan drugi učesnik i istoričar Četvrtog krstaškog
pohoda, francuski sitni plemić Robert de Klari kaže: „I ne mislim da je
bilo gde postojalo bogatstvo kao u srcu Carigrada. A Grci tvrde da se
dva dela svetskog bogatstva nalaze u Carigradu."

Tokom vladavine Manojla Komnina u Carigradu su dominirale
zapadnjačke ideje i moda. „Osim zvaničnog ceremonijala, koji je pod
njegovom vladavinom dobio izuzetan sjaj, Manojlova lična zanimanja
bila su mnogobrojna, a raznolikost njegovih naklonosti zbunjujuća.
Ratnik pre svega [... ] Manojlo je naročito voleo turnire po francuskoj
modi, u prisustvu dvorskih dama, pa je i sam ponekad silazio u arenu.
Sa dvoranima je ponekad igrao duge partije pola, a strasno je voleo lov

1 Put je napravljen po naređenju rimskog prokonzula Gneja Egnacija 146.
godine. Gradnja je trajala 44 godine, a put je polazio od današnje albanske luke Drač
i vodio sve do današnje Turske, spajajući Jadransko more sa istočnim Egejom.

2 Manojlo Hrisolor, najveći erudita Vizantijskog carstva na prelazu iz 14. u 15.
vek, osnovao je prvu grčku biblioteku u Firenci. Italijanski humanista Gvarino
Veroneze ga je „svrstao u grupu od sedam mudraca koji su grčku mudrost doneli na
italijansko tlo" (B. M. Ðurašinović). „Iz izveštaja mletačke kapetanije od 12. februara
1397. godine o prispeću galije iz Konstantinopolja može se pročitati da je među
uglednim putnicima bio i Manojlo Hrisolor, čiji se prtljag sastojao od dvadeset četiri
ogromna sanduka u kojima su se nalazile knjige i rukopisi. U stanu koji je dobio na
korišćenje u Firenci jedan salon pretvorio je u privatnu biblioteku u kojoj se nalazilo
približno 1.400 bibliotečkih jedinica na grčkom jeziku, što je ovu zbirku učinilo
najvećom bibliotekom na severu Italije i drugom po značaju bibliotekom grčkih
rukopisa i knjiga odmah posle vatikanske" (P. Mutavdžić).

175

na divljač sa pticama, kopcem ili sokolom, a lovio je čak i sa
pripitomljenim leopardima" (L. Breje). Vasilevs Manojlo je bio i ljubitelj i
poštovalac književnosti i nauke. Čitao je dela iz zemljopisa, taktike,
prirodnih nauka i iz astrologije. Bio je upoznat i sa medicinom i
hirurgijom. Međutim, Manojlo je državničkim poslovima pretpostavljao
boravak u rezidencijama za uživanje na Mramornom moru, u kojima su
se svetkovine smenjivale sa koncertima i igrama, žonglerima i
pantomimičarima.

Isak Anđeo, Manojlov naslednik, uglavnom je živeo u velelepnoj
palati koju je podigao na jednom ostrvu u Mramornom moru, okružen
naložnicama i lakrdijašima za čijim su se stolom vodili najslobodniji
razgovori.

Aleksije III Anđeo je dane provodio potpuno besposlen, okupiran
jedino svojim zadovoljstvima. Za sve je konsultovao astrologe,
uglavnom se zanimajući priređivanjem igara na Hipodromu. Nikita
Honijat ga opisuje kao vladara u kome su se spojili kukavičluk i
vlastoljublje. O njemu možda najbolje govori podatak da je sam sebe
nazivao Komninom jer ime Anđela nije bilo dovoljno otmeno.

Iz jedne takve sredine i gotovo karnevalske atmosfere vizantijska
princeza se uputila na srpski dvor. U vreme obrazovanja države pod
dinastijom Nemanjića krajem dvanaestog veka Srbija je, izuzimajući
Primorje, „bila izrazito neurbanizovana zemlja" (M. Popović). To doba,
dakle, karakteriše i činjenica da nije bilo gradskih struktura, kao ni
prestonice u užem smislu reči. Još je Stojan Novaković utvrdio da se
„prestonica" Stefana Nemanje nije nalazila unutar nekog urbanizovanog
središta i grada Rasa. Nemanjino vladarsko boravište nije bilo stalno, već
se sastojalo od nekoliko neutvrđenih rezidencija i zasebne tvrđave u
koju se dvor sklanjao u slučaju opasnosti. Tek od sredine četrnaestog
veka rezidencijalni kompleksi ulaze u okvire utvrđenja i počinju da liče
na zapadnoevropske zamkove.

U Srbiji tada, „naročito u unutrašnjosti, nije bilo velikih kamenitih
građevina sa prostranim dvorcima, luksuznim nameštajem, skupocenim
prostirkama, kupatilima itd. Jedina prostrana građevina od tvrda
materijala beše Nemanjin dvor u Toplici, no i on beše izgoreo za vreme
poslednjeg srpsko-vizantijskog rata 1190 [... ] U kućama od čatme i
drveta [... ] središte kuće beše ognjište, a od nameštaja videli su se po
tadašnjim vlasteoskim kućama stolovi i trpeze, tronošci i klupe" (J.
Radonić).

Krajem sedme decenije trinaestog veka, pišući o boravku
vizantijskog poslanstva na dvoru srpskog vladara, Georgije Pahimer je

176

zabeležio zapažanja carskog izaslanika hartofilaksa Jovana Veka, koji je
po nalogu carice Teodore1 trebalo da se upozna sa prilikama kod Srba,
„da vidi kakav je njihov način života i kako je ustrojen red u njihovoj
državi", a koji će konstatovati da je sve „kod njih [Srba] bilo priprosto i
siromašno, kao da životare o zverinju [od lova] i kradući". Kako je bilo
vizantijskoj princezi, koja je tada bila skoro dete, može se samo zamisliti.
Muž ju je odveo prvo kod brata Vukana, koji je vladao „srpskim
Primorjem".

Vasilevs Vizantije Aleksije III Anđeo — osim što je zetu dao visoku
titulu — Stefana je od tada počeo da naziva najplemenitijim velikim
županom Srbije i svojim voljenim prijateljem. Uticaj ambiciozne carice
Eufrosine, supruge Aleksija III Anđela, bio je veliki. Ona se strasno i
odlučno zalagala „da njena kćerka, sada carska kćerka, ne ostane samo
žena srpskog princa". Vršen je veliki pritisak na ostarelog župana
Stefana Nemanju da udovolji željama ambiciozne i energične carice.

Naslednik Nemanjin, njegov sin Stefan, „tipičan čovek srednjeg
veka" — koji će se takođe zamonašiti „u poslednjim trenucima" i uzeti
monaško ime Simon — „bio je mudar i darovit čovek, vaspitavan u
vizantijskom duhu, pri tom okretan diplomata i obazriv vojskovođa,
svakako jedan od najdarovitijih ljudi među Nemanjićima", kako kaže
Konstantin Jiriček.

Prve godine braka ovog srpskog vladara nisu nagoveštavale potonje
drame. Evdokija je Stefanu rodila dvoje dece, sina Radoslava i kćerku
Komninu.2 Nije zabeleženo kada je došlo do neslaganja između Stefana i
Evdokije, ali je po Laskarisu Stefan oterao ženu 1200. ili 1201. godine.3

1 Trebalo je da dođe do braka princeze Ane, kćerke Mihaila VIII i carice
Teodore, i srpskog princa Milutina, sina Stefana Uroša I i unuka Stefana
Prvovenčanog, kasnijeg slavnog srpskog kralja ali taj brak nije sklopljen.

2 Komnina se dva puta udavala u albanskoj Kroji, najpre za tamošnjeg
albanskog poglavara Dimitrija, sina Progonova, a posle njegove smrti za Grigorija
Kamonu, krojskog „sevasta", potčinjenog Todoru, epirskom despotu.

3 Od vremena Sv. Save, kaže Aleksandra Fostikov, i osnivanja autokefalne
Srpske pravoslavne arhiepiskopije, brak, po uzoru na vizantijsko zakonodavstvo,
zvanično prelazi u nadležnost crkve i postaje jedna od svetih tajni. Sveti Sava je,
recimo, razaslao sveštenike, tzv. protopopove, da venčaju sve one koji su se „ženili
po drugom zakonu". Za razliku od pravoslavne, katolička crkva utvrđuje crkveni
brak kao jedini punovažan tek odlukom donetom 1563. godine na Tridentskom
saboru (1545-1563).

177

Vizantijski istoričar Nikita Honijat beleži: „A sin mu Stefan, imajući
Evdokiju kao sunaslednika očinske vlasti, požive dosta godina i dobi s
njom decu. Ali vreme koje sa sobom donosi promene i neprestano stvara
drukčije prilike, narušava raniju slogu i jedinstvo ne dozvoljavajući da
njihova veza ostane nepomućena do poslednjeg daha, što se kod
razboritih supružnika smatra ispunjenjem ljudske sreće. On je ženu
optuživao zbog preterane pohotljivosti, dok je ona mužu prebacivala da
je od same zore pijan [... ] I kako je ova nesloga bivala sve jača, Stefan
smisli i izvede jedno varvarsko delo. Posluživši se izmišljotinom, a
možda i istinu govoreći, da je Evdokija uhvaćena u preljubi, naredi da se
s nje svuče svo odelo, ostavivši joj samo tanku košulju, ali jako sarezanu,
tako da je samo ono najnužnije ostalo pokriveno, i tako nečasno pusti je
da ide kuda želi."

Iako je Evdokija „bila lepa žena žive naravi, Stefan je, izgleda, voleo
i druge žene", dok je Evdokija, opet, „u opštenju s mladim ljudima
prelazila ovda onda granice dopuštenoga".

Nikola Radojčić je još 1910. godine skrenuo pažnju na rečenicu koju
je napisao Nikola Honijat: „A sin mu Stefan, imajući Evdokiju kao
sunaslednika očinske vlasti, požive dosta dugo i dobi sa njom decu", iz
koje se može zaključiti da je Evdokija u Srbiji imala pravo „da učestvuje
u vladanju nad srpskom državom" i da se njen položaj mogao porediti
sa položajem carice-avgusta u Vizantiji. Božidar Ferjančić smatra da je
Radojčićev sud „previše odlučan" ali ne poriče da je izvesno da „radovi
Nikite Honijata svedoče o posebnom položaju Evdokije u Srbiji".

Evdokija se u prvi mah sklonila kod devera Vukana, koji je ovaj
skandal iskoristio „da bi mlađem bratu što više naškodio". Nikita
Honijat, nastavljajući svedočenje o Evdokiji, dodaje: „Protiveći se
ovakvom zaista nečasnom i grubom postupku i preoštroj kazni, brat
Vukan prekori brata zbog ove nečovečnosti i zamoli ga da utiša bes i da
malo popusti imajući pred očima visoko poreklo Evdokijino, a
istovremeno da misli na samog sebe, kako ne bi izašao na rđav glas zbog
sramotnih dela. Ne uspevši da ubedi čoveka tvrde i neumoljive naravi,
on sam ukaza Evdokiji svu potrebnu pažnju i otpremi je uz dostojnu
pratnju u Drač. Kad njen otac saznade šta se dogodilo, posla pokrivenu
nosiljku, nakit i ostale carske ukrase te primi kćerku u kuću." Kada se
vratila ocu, Evdokija se preudala za Aleksija V Duku Murzufla, koji je
1204. godine od krstaša branio Carigrad. Nakon pada Carigrada u
latinske ruke ona je sa mužem i majkom Efrosinom otišla u Trakiju, u
Mosinopolj, gde se već nalazio njen otac. Doživljavajući zeta kao
konkurenciju za vizantijski tron, Aleksije III oslepeo je Aleksija V Duku

178

Murzufla, koga su na kraju uhvatili krstaši i pogubili ga u Carigradu,
svirepo ga bacivši sa Teodosijevog stuba. Evdokiju je otac posle toga
udao u Larisi za peloponeskog gospodara Lava Sgura — koji se uz
Teodora Mankafa uzima kao eklatantan primer separatizma u Vizantiji
— čiju je snagu Nikita Honijat upoređivao sa bujicom posle provale
oblaka i koji je bio „u pravom smislu reči naslednik antičkih tirana".
Svadba je bila svečano proslavljena 1205, a već 1208. godine Evdokija je
izgubila i trećeg muža. Kada su krstaši opseli Sgura, koji se očajnički
branio tri godine, i kada je on video da mu nema spasa, izvršio je
spektakularno samoubistvo tako što je, da bi izbegao zarobljavanje, pod
punom opremom i na konju, skočio sa zidina Akrokorinta. Evdokija je
umrla 1211. godine.

U toku 1200. i 1201. godine prilike u Srbiji su bile sve složenije.
Stefan Nemanja je umro na Svetoj gori 13. februara 1200. godine, a
položaj Stefanovog tasta Aleksija III je bio nesiguran jer je već izgubio u
Carigradu svaki autoritet. Sve je to uticalo na Stefana, koji je „već i inače
rđavo živeo sa svojom ženom", da je na tako grub način „otera od sebe".
Fjodor Uspenski misli da je Stefan Evdokiju oterao pod uticajem
„katoličke stranke i zbog koristi kojima se nadao od veza sa Rimom".
Stefan je upravo tada počeo da napušta vizantijsku liniju i svoju novu
političku orijentaciju je otvoreno pokazao time što je oterao Evdokiju.
Ovako slaba vizantijska „vlada nije umela da iskoristi povoljnu
situaciju". Zato su uskoro odlučujući uticaj u Raškoj, kao i u Bosni, dobili
moćna rimska kurija i njen eksponent Ugarska. Vukan, koji se morao
zadovoljiti Zetom, digao se protiv brata oslanjajući se upravo na Rim i
Ugre.

Tako je, uoči pada Carigrada, ne samo Srbija već i Bugarska — čiji je
vladar Kalojan takođe dobio krunu iz Rima — „potpala pod uticaj
Rima".

179

Borba Nemanjinih sinova za vlast

Kada je Stefan Nemanja 1196. godine, zbog političke situacije, ali i,

vrlo verovatno, po instrukcijama vizantijskog dvora, na tron postavio
mlađeg sina Stefana, zeta vasilevsa Aleksija III, najstariji Nemanjin sin
Vukan je, ne krijući nezadovoljstvo, prihvatio titulu oblasnog kneza.
Verovatno sumnjajući da bi Vukan u određenoj konstelaciji pokušao da
ostvari svoje pravo na presto, Nemanja je još neko vreme ostao u Srbiji.
Tek kada se uverio u stabilnost situacije, otišao je kod Save na Svetu
goru.

Nemanji je to što je morao da postavi Stefana na tron bilo malo lakše
makar zbog činjenice da je Stefan bio izuzetna ličnost. „Nije čest slučaj ni
u srednjem veku da vladar bude pisac", a Stefan Prvovenčani je pored
toga bio, kao i njegov brat Sava, „jednako obrazovan i jednako obdaren"
(M. Kašanin). Teodosije, pisac s kraja 13. veka, za Stefana Prvovenčanog
kaže: „U vojsci iskusan i hrabrošću udivljen [...] kada seđaše u čelu
trpeze veseljaše blagorodnike bubnjevima i guslama [...] a negovaše
mnogo i književnost, i uz to beše vrlo razuman i vešt pripovedalac."
Domentijan, bliži Stefanovom vremenu od Teodosija, beleži: „A ovaj
bogoljubivi bogočastivi saprestolnik svoga otačastva po predanju očevu,
vaspitan u dobroj veri i savršen u pobožnosti, nikada se nije uzdao u
svoju silu no u silu Boga otačaskoga, kome isprva bi predan od samog
oca svoga, njegovom zapovešću po reči Gospodnjoj."

Posle trideset i sedam godina vladanja, pripoveda Nemanjin
najmlađi sin Sava, Nemanja je na Blagovesti 25. marta 1197. godine
sabrao sinove i bojare kod Petrove crkve u Rasu u blizini svoga dvora i
manastira Sv. Ðorđa na sabor na kome se odrekao prestola. „Deco moja
draga i odgajana mnome", govorio im je Nemanja, podsećajući ih kako je
on, kada je došao na vlast, zemlju zatekao upropašćenu, da je potom
državu izveo iz bede i nespokojstva, da je s božjom pomoći proširio
zemlju „i u dužinu i u širinu". Onda je Nemanja zamolio Sabor: „A sada
otpustite mene, gospodara svog s mirom [...] Kratak je put kojim
hodimo, dim je život naš, para, zemlja i prah. Pustite me odmah, da
idem videti utehe Izrailjeve [...] Ovoga [Stevana] imajte umesto mene [...]

180

Njega posađujem na presto u državi, Hristom mi darovanoj." Potom je
pozvao Stefana i Vukana: „Sinovi, nemojte zaboraviti mojih zakona, reči
moje neka čuvaju vaše srce [...] Ovoga [Stevana], kao od Boga i od mene
posađenom na moj presto ti se [Vukane] pokorevaj i budi mu poslušan
[...] A ti, koji ćeš vladati, ne vređaj brata svoga, nego ga poštuj [...] Ako
ushtete da me poslušate, zemaljska blaga ćete uživati. Ako ne htednete i
ne poslušate me, oružje će vas pojesti."

U arengi Hilandarske osnivačke povelje Nemanja veli: „Ostavih na
prestolu mojemu i u Hristom darovanoj mi vladavini ljubljenoga mi sina
Stefana, velikog župana i sevstokratora, zeta Bogom večnoga kir
Aleksija, cara Grčkoga." Nemanja tako više nije bio veliki župan a Ana,
žena mu, više nije bila „gospođa sve srpske zemlje". On je, budući
monah Simeon, otišao u Studenicu, a ona, buduća monahinja, u manastir
Sv. Bogorodice u Toplici.

Dok je Nemanja živeo kao monah na Svetoj gori, u Srbiji je vladao
mir. Jedino narušavanje mira bilo je kada su Ugri prodrli u Zahumlje.
Nikita Honijat, govoreći o sukobu Nemanjinih sinova Stefana i Vukana
kaže: „Jer od carice gradova, kao od nekog uzora, obrasca i opšteg
proročišta, bratoubilaštvo je izašlo i proširilo se do kraja sveta, pa su
tako ne samo [... ] ovi Dalmati [...] nego i ostali vladari pojedinih naroda
ispunili svoje otadžbine pobunama i ubistvima isukavši mačeve protiv
svojih suplemenika."

Vizantijsko carstvo, iako slabo, za vreme vladavine Isaka II Anđela
uspevalo je da, kako-tako, održi svoju poziciju. Međutim, sa
uzurpatorom Aleksijem III Anđelom carstvo je „izgubilo svoju
poslednju snagu". Posle burnih odnosa i ratova Vizantije i Bugarske na
bugarski tron dolazi Kalojan (1197-1207), kada novo bugarsko carstvo
doživljava svoj uspon a Vizantija ostaje bez ikakvog uticaja među
Bugarima. Kalojan je zatražio i dobio krunu od Rima. Legat pape
Inoćentija III je 7. novembra 1204. godine postavio bugarskog
arhiepiskopa Vasilija za primasa Butarske, a sutradan krunisao Kalojana
kraljevskom krunom.

Opasnost se po Vizantiju nadvila i iz Nemačke. Henrik VI, nemački
car, nije skrivao svoje osvajačke težnje, pogotovo što je posle Barbarosine
smrti nasledio ne samo njega već i normanskog kralja Vilijema II (umro
1189), a na Božić 1194. godine primio je i sicilijansku kraljevsku krunu u
Palermu. Kao naslednik Vilijema II tražio je od Vizantije da mu se vrati
oblast od Drača do Soluna, koju su Normani osvojili 1185. godine a
zatim izgubili, kao i da mu Vizantija plati veliki danak i da sa svojim
brodovima učestvuje u narednom krstaškom ratu.

181

Kada je Henrik VI oženio svog brata Filipa Irinom, ćerkom vasilevsa
Isaka II Anđela, nemački car je istakao pretenzije i na carigradski tron i
„istupao protiv uzurpatora Aleksija III kao Isakov osvetnik i pokrovitelj
porodice nepravično zbačenog i oslepljenog cara". Koliko je
Vizantincima bilo teško da sakupe toliku svotu za nemačkog cara
najbolje pokazuje činjenica da se vizantijska vlada „rešila da pokupi čak
i nakit sa carskih grobova u Crkvi Sv. Apostola".

Vizantiju je ovog puta spasao papa, koji je zahtevao od nemačkog
cara da ne kreće na Vizantiju, već da svoje snage usmeri protiv
nevernika u Svetoj zemlji. Osvajanje Vizantije od strane Nemaca dovelo
bi Rimsku crkvu u podređen položaj, pa je to bio glavni razlog što se
papa zauzeo za šizmatičku Vizantiju. Henrik VI će umreti septembra
1197. godine, a ubrzo potom raspala se i zapadna imperija.

Pored svega toga, još dva događaja, iako su se odigrala van Srbije,
imala su za odnose u njoj, za odnose između Stefana i Vukana,
prvorazredan značaj. Prvi je izbor Inoćentija III za papu januara 1198.
godine. Inoćentije III bio je jedan od najagilnijih i najenergičnijih
poglavara što ih je Katolička crkva ikad imala: pokrenuo je krstaški rat
protiv Albižana u južnoj Francuskoj (1209), ozvaničio inkviziciju (1215),
prvi je započeo sa prodajom indulgencija i proglasio načelo da su pape
božji namesnici na zemlji. Papa Inoćentije III je ostao upamćen i po tome
što je 11. oktobra 1202. godine naložio Emeriku, ugarskom kralju, da
očisti Bosnu od bogumila. Drugi važan događaj je osvajanje Huma od
strane Andrije (koji će biti kralj Ugarske od 1205. do 1235), brata
tadašnjeg ugarskog kralja Emerika.

Vukan je novom papi odmah na početku njegovog pontifikata,
svakako pod uticajem dešavanja u Humu, zatražio da mu hitno pošalje
legate. Papa je 8. januara 1199. godine uputio svoje delegate u Srbiju sa
pismima i za Vukana i za Stefana, kao i za njihove žene. Izaslanici su
stigli u proleće. Stefan ih je lepo primio i obećao im da će prihvatiti
katoličku veru i priznati Katoličku crkvu i papsku vlast u svojoj državi.

U leto te godine održan je u Vukanovoj državi, u Baru, crkveni
pomesni sabor, koji je doneo vrlo važne zaključke o uređenju i
reformama Katoličke crkve u Vukanovoj državi. Stefan nije učestvovao
u radu Barskog sabora. S obzirom na to da je sabor održan na Vukanovoj
teritoriji i da je okončan na veliko zadovoljstvo papskog legata i samog
pape, omogućio je Vukanu da se znatno približi Inoćentiju. Vukan je,
izveštavajući papu o radu i zaključcima ovog sabora, našao za shodno
da denuncira svoga rođaka, bosanskog bana Kulina (Vukanov stric
Miroslav bio je oženjen Kulinovom sestrom), zbog njegovog verskog

182

opredeljenja, kao i zbog verskih prilika u njegovoj državi. Vukan u
pismu papi Inoćentiju kaže:

„Preblaženome i presvetome ocu i gospodinu Inoćentiju, božjom
milošću svete rimske crkve vrhovnome svešteniku i opštem papi —
Vukan, istom milošću kralj Duklje i Dalmacije, pozdrav i čvrsta odanost.

Dolaskom k nama gospodina Ivana kapelana i gospodina Šimuna,
savesnih i pouzdanih legata svete katoličke i apostolske stolice, doista
smo se obradovali, jer kao što svetlost sunca, u svom svojstvu sijajući,
rasvetljuje naš svet, tako njihovim svetim i spasonosnim pripovedanjem,
veruje se, da je rasvetljeno celo naše kraljevstvo. [...] Pošto su nam
predali Vaša pisma razumeli smo, da je našim molbama milosrdno
udovoljilo blaženstvo Vašeg apostolata. Stoga smo mi s velikom
pobožnošću duha naredili da po svemu našem kraljevstvu, sve što je po
Bogu, urede i utvrde, a ono pak što je protivno, u smislu onog
proročanstva, da istrebe i unište. [...] Neka primi na znanje Vaše očinstvo
da mi je u potpunosti priznata kraljevska čast [...] jer su nama reči Vaše
svete podstreke donele, što nam je slađe od meda i saća. Napokon
nećemo tajiti Vašem očinstvu, da jeres, ne mala, u zemlji kralja Ugarske,
to jest Bosni, preuzima maha toliko, da je pod pritiskom događaja sam
ban Kulin sa svojom ženom i sa svojom sestrom, koja je udovica
pokojnog Miroslava, humskog kneza, i sa više srodnika zaveden; više od
deset hiljada hrišćana naveo na istu jeres. [...] Stoga molimo da
savetujete kralja Ugarske da ih iz svoga kraljevstva istrebi kao kukolj iz
pšenice."

Za Nemanjinog života nije došlo do otvorenog sukoba i rata između
Stefana i Vukana. Međutim, čim je Nemanja umro braća su zaratila, i u
Srbiji je buknuo građanski rat. Vukan je uz podršku Ugara, u proleće
1202. godine, porazio Stefana i zavladao srpskom državom. No, ubrzo
potom, u leto 1203. godine, Stefan se, uz pomoć bugarskog cara
Kalojovana, vraća na presto.

Bilo je to teško vreme za Srbiju. Domentijan je na ovo postradanje
gledao kao na starozavetnu kataklizmu: „Tako i za grehe naše sva naša
zemlja beše puna mrtvaca, i dvori puni i kuće pune, i putevi puni i
raspuća puna i zbog grehova naših ne mogahu ih ni grobari pogrepsti,
samo ih jedva smeštahu u žitne rupe."

183

Bogumili

U sveopštim političkim i dinastičkim problemima sa kojima se

susretao Nemanja, jedno versko pitanje je takođe bilo od velike važnosti,
jer je moglo da u izvesnom smislu ugrozi hrišćansko jedinstvo njegove
države. Reč je o jeretičkom pokretu — bogumilima, o verovanju koje je
počelo da se tajno širi u Srbiji tokom Nemanjine vladavine i među
vlastelom.

Godinu dana po dolasku Nemanje na vlast (1167), u malom gradu
na jugu Francuske Sen Feliksu Lorageu održan je najveći skup katara
koji su za pravoverne hrišćane bili „bludnici apokalipse" i „crkva
vukova". Stiven O'Ši navodi da je to bio „prvi i jedini susret takve vrste,
nešto kao katarska internacionala duhovnih disidenata", dodajući da
iako misterija okružuje nastanak katara „ima smisla pretpostaviti da su
bogumili u početku delovali kao mentori budućih katara".

Bogumilstvo, za koje Žak le Gof tvrdi da „nije bilo hrišćanska jeres,
već druga religija" — taj „najkrupniji misterij bosanske istorije" — nije
bilo, dakle, samo lokalna pojava i zbog toga je strah od njega bio veći. Ta
je crkva bila karika u lancu jeretičkog pokreta, koji je od 10. veka počeo
da zahvata celu oblast Mediterana. Bilo je to snažno učenje koje je
propovedalo vraćanje prvobitnom hrišćanstvu, koje se borilo protiv
etatizacije crkve, protiv crkvenih prelata i njihove hijerarhije, crkvenog
luksuza i bogatstva, protiv aspiracija rimskih papa. Bilo je to
krivoverstvo koje je prihvatila i u svoje ruke uzela vlastela jer je
zadovoljavalo njenu težnju za „jeftinom crkvom". Bogumilske jeretike je
puna tri veka optuživala i proganjala rimska kurija, kao i Srpska
pravoslavna crkva i srpski vladari, od Nemanje do cara Dušana.

Bogumilstvo, po kazivanju Ane Komnine, nije toliko bilo osvojilo
svetovnjake koliko sveštenike i monahe. Kao jedan od oblika hrišćanstva
pojavilo se u Bugarskoj za vreme cara Petra (927-969), i od početka je bilo
„apsolutno nepomirljivo prema zvaničnoj crkvi". Sudeći po poslanici
carigradskog patrijarha Teofilakta caru Petru, a i po besedi bugarskog
popa prezvitera Kozme, bogumilsko učenje se može oceniti kao
„najmeritornija kritika institucionalizovanog hrišćanstva u srednjem

184

veku".
Najvažniji izvori pripisuju bogumilstvu umereno dualističko učenje

na monoteističkoj osnovi, koje se pojavljuje u dve osnovne verzije. Prva
se temelji na dualizmu Boga i đavola, đavola kao palog anđela, a druga
na dualizmu Boga i Satane, kao starijeg sina božjeg. Prva verzija se
zasniva na biblijsko-apokrifnom mitu o pobuni đavola i njegovom
zbacivanju sa neba, kada i započinje era zla, dok druga verzija polazi od
Satane kao starijeg i otpalog sina božjeg. Ovo „učenje o Bogu i dvojici
sinova, Isusu i Satani, poniklo među gnosticima valentijancima,
pripisuju bogumilima Jovan Egzarh i Kozma Prezviter, a detaljnije ga
razrađuju Evtimije Zigaben i carigradski patrijarh German II" (D.
Dragojlović).

Bogumili su odbijali svaki spoljašnji kult, sve crkvene obrede, pa i
čitavu organizaciju hrišćanske crkve. Ustajući protiv crkve, bogumili su
ustajali i protiv postojećeg poretka kome je crkva bila najjači oslonac. To
je bio pokret protiv moćnih i bogatih.

Vizantijski izvori svedoče o uticaju bogumilsko-pavlićanske jeresi
na čitavom području Istočnog rimskog carstva. Evtimije iz Perivlepte
(11. vek) pronalazi dualističke krivoverce, koje on zove bogumilima ili
fundagiagitima, na Balkanskom poluostrvu, u Frigiji, na severozapadu i
jugozapadu Male Azije, u Carigradu i njegovoj okolini. Vizantijski
teolog Evtimije Zigaben (oko 1122) tvrdi da su se bogumili i mesalijanci
učvrstili u svim delovima carstva. Ana Komnina piše oko 1130. godine
da se u Vizantiji „digao veliki oblak krivoveraca".

Tokom 11. i 12. veka carigradska crkva i vizantijska država
zajedničkim snagama bore se protiv dualističkog krivoverja. Učestali
sabori carigradske crkve i brojni carski dekreti nisu uspeli da unište
krivoverje koje se i dalje nesmetano širi „od Bugarske sa svojim
bogumilima do Kapadokije sa svojim mesalijancima [... ] dok je Mala
Azija od Smirne do azijskih obala carstva naseljena bogumilima i
fundagiagitima" (D. Dragojlović).

Prvu celovitu raspravu protiv bogumilske jeresi na slovenskom
jeziku, Besedu, napisao je Prezviter Kozma, i u njoj se pobija učenje ovih
jeretika koji odbacuju krst i pričešće, liturgiju i crkvene činove, Mojsija i
proročke knjige, Devu Mariju i ikone, krštenje vodom i Hristova čuda.

Vizantijski pisci nijednom ne spominju Srbiju kao zemlju u kojoj se
ukorenilo dualističko krivoverje. Krivoverje u Srbiji u 12. veku pominje
Stefan Prvovenčani, koji, u šestom poglavlju svog dela Život svetog
Simeona, opisuje kako je njegov otac, veliki župan Stefan Nemanja,
uništio krivoverje koje se pojavilo u njegovoj državi. O Nemanjinom

185

progonu jeretika govori Sv. Sava u Službi svetom Simeonu, Domentijan u
Životu svetoga Save, Teodosije u Žitiju Svetoga Save i u Službi Svetome
Simeonu, slaveći Nemanju da je „progonio vukove jeretičke" i „iskorenio
trnje jeretičko".

Sveti Sava, osnivač Srpske pravoslavne crkve, gleda u svom ocu
Stefanu Nemanji apostola srpskog naroda, koji je svoj narod poučavao
hrišćanskoj veri, gradio crkve i manastire, pažljivo slušao episkope,
poštovao monahe, a svojom velikom gostoljubivošću, po uzoru na
Abrahama, ulivao pouzdanje beznadnima. Monah Teodosije dodaje da
je Stefan Nemanja, prema rečima njegovog sina Save, vodio srpski narod
pravoverju, goneći vukove krivoverja i gradeći crkve božje umesto
đavolskih hramova.1

Bogumilsko krivoverje je u Srbiji osuđeno na saboru kome je, u
prisustvu crkvenih predstavnika i srpskog plemstva, predsedavao veliki
župan Stefan Nemanja. Kako se taj događaj odvijao svedoči Stefan
Prvovenčani: „Dođe jedan od pravovernih vojnika njegovih, pa, pav na
kolena, s uzbuđenjem i uniženjem mnogim govoraše mu: 'Ja sam među
najhuđim slugama tvojim najmanji, i videv usrdnost tvoju prema vladici
tvome Isusu Hristu, i prečistoj vladičici Bogorodici, i svetim ugodnicima
njihovim, zaštitnicima tvojim, koji krepkim dlanom podržavaju tvoju
vlast [... ] usudih se javiti državi tvojoj da se mrska ti i prokleta jeres već
ukorenjuje u državi tvojoj'.

A ovaj prečasni sveti moj gospodin, nimalo ne zadocniv, odmah
priziva svoga arhijereja, po imenu Jeftimija, i črnce s igumanima svojim,
i časne jereje, i velmože [velikaše] svoje, od maloga do velikoga, pa
govoraše svetitelju [episkopu], i črncima, i svima sabranima:'[...] Gospod
Bog i prečista vladičica Bogorodica, mati njegova [...] udostoji mene
najgrđega, koji verujem u jednobitnu, nerazdeljivu Trojicu, da čuvam
ovo predano mi stado, koje vidite sada, da se ne poseje kukolj lukavoga i
odvratnoga đavola. I nikako nisam mislio da je on u oblasti [državi]
mojoj, a već sad čujem da se lukavi brzo ukorenio i da hulu nanosi na
Svetoga Duha i da deli nedeljivo božanstvo, što govoraše bezumni Arije
[... ] Tako i ovi bezumini idu za učenjem njegovim, i ne znajući, bednici,
da će, pošto su tako verovali, sići s njim, prokletim, na dno skrovišta
adovih'.

1 Bogumili, kao i sve dualističke sekte, osuđuju zidanje bogomolja, tako da se
izraz „đavolski hramovi" najverovatnije odnosi na ostatke slovenske paganske
religije.

186

I dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka, dođe kći
jednoga od velmoža njegovih pravovernih, udata za muža od tih
krivovernih, koja je bila u njih i saznala nečiste odvratnosti njihove, ali se
nimalo ne kosnu vere njihove, i, pavši k nogama Svetoga, ispovedaše
jasno, govoreći mu: 'Gospodine, gospodine moj, evo, vidim kako tvoja
država ispituje o ovoj mrskoj i odvratnoj veri; u istinu, gospodine moj,
bih isprošena, po bračnom zakonu, u oca mojega, sluge tvoga, koji je
mislio da je jednoverstvo u tvojoj državi. I bih u tih zakonoprestupnika, i
videh, gospodine, da zaista služe otpadniku od slave Božje, samome
sotoni. I ne mogući trpeti smrada, gluhih kumira i mrske jeresi, istrgavši
se iz ruke njihove i prebegavši, vapijem državi tvojoj: porazi krstom one
koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera
tvoja, gospodine'.

A Sveti, izvedav ovu pred sabor svoj, sabran protivu te lukave
jeresi, izobliči krivoverje njihovo, i savetova se sa svetiteljem Jeftimijem i
sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, i, ni malo ne zadocniv, posla
na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih, govoreći: 'Revnujući
[ugledajući se] porevnovahza Gospodom Bogom svedržiocem'. Kao
nekada prorok Ilija, koji je ustao na bestidne jereje, i on izobliči
bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće
progna iz države svoje, a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda
prokaženima i ubogim. Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu
njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina Božjeg, a knjige njegove nečastive
spali, i izagna ga, zapretiv da ispovedaju i pominju po svim stranama
prokleto ime. I na sve strane iskoreni tu prokletu veru, da se i ne
pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i
nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i Sveti Duh, svagda i sad i
uvek na veke vekova. Amin."1

Od tog doba u Srbiji se više ništa nije čulo o Bogumilima. „Ali što bi,
bi, i dobro bi, jer od Boga bi", veli Teodosije.

Nemanja je u crkvi tražio i nalazio oslonac za svoju vladavinu, za
njeno učvršćivanje. „Hramovi su služili religiji, ali i državi, vladaru [...]
crkva je bila najbolji saveznik u izgrađivanju centralne vlasti,
propovedanju državne ideje. Izgrađivanje mreže crkava bio je put

1 Ovu odluku doneo je Stefan Nemanja „a sabor u tome aktu uglavnom jedino
prisustvuje, i ništa više. Po ovom se mestu, dakle, nikako ne može zaključiti da je na
srpskim saborima bilo kakvih debata, naročito političkih ne, a što se tiče
dogovaranja, to je ono očevidno više informiranje i savetovanje vladara, nego
dogovor s nekim ravnopravnim faktorom" (N. Radojčić).

187

stvarnog pripajanja jedne oblasti državnom tkivu ili jednoj celini [... ]
Nemanja je čitavog života svestrano pomagao crkvu. Imao ja za to i
dovoljno razloga. U periodu do 1166. godine okupljao je pristalice, tražio
saveznike, oslonca u borbi za vlast. Nije nimalo slučajno da su mu braća
prebacivala nekontrolisanu gradnju crkava upravo u tom razdoblju" (J.
Kalić).

Nesporno je, dakle, da je crkva bila odlučujući faktor u Nemanjinoj
borbi za srpski presto. Nikola Radojčić tvrdi da se Nemanja „uzdigao na
presto" uz pomoć crkve. Nemanja se o važnim državnim pitanjima uvek
savetovao sa episkopom Jeftimijem, a kasnije i sa Kalnikom, koji ga je,
kako kaže Teodosije, i zamonašio.1 Bila je uobičajena praksa toga doba
da se „u prisustvu i uz saglasnost crkvenih starešina" rešava neki
državni problem. Borba protiv jeresi samo je jedan od primera saradnje
države, vladara i crkve.

Stefan Prvovenčani očev odnos prema raškom episkopu objašnjava
situacijama u kojima je saradnja vladara i episkopa bila „u simfoniji".
Kada je trebalo doneti važne odluke u borbi protiv jeretika, kada su na
redu bili Nemanjina abdikacija i ustoličenje novog vladara — Nemanja
bi pozvao „arhijereja svoga" i zajedno s njim na državnim saborima
objavljivao odluke i tako ih ozakonjivao. Konstantin Jiriček je položaj
raškog episkopa u doba Stefana Nemanje označio kao položaj „dvorskog
episkopa".

Uloga raških episkopa nije bila mala. Raška episkopija je bila
središnja crkvena oblast srpske države do obrazovanja Srpske
arhiepiskopije (1219). Crkva je bila stub države i društva u Vizantiji, kao
i u latinskom svetu.

1 Sledećeg jutra rano, episkop Kalnik zamonaši oboje, Nemanju i Anu, oblačeći
ih u crne rize i izmeni im imena, nazvavši Nemanju Simeon, a Anu — Anastasija.
Ovo se dogodilo na Blagovesti, 25. marta 1196. godine. Ubrzo posle ovoga obreda,
Simeon i Anastasija se rastadoše. Simeon ode u svoj manastir Studenicu, a Anastasija
u svoj manastir Presvete Djeve, blizu Kuršumlije. Tako otpoče novi život za oboje"
(N. Velimirović).

188

Rastko postaje Sveti Sava

Srpsku državnu ideju nemanjićke dinastije, kaže Vladimir Ćorović,

„stvorio je fizički Nemanja, a intelektualno Sava". Nesporno je da su
rascepkane srpske države objedinjene energičnom Nemanjinom voljom.
Međutim, da nije bilo Savinog delovanja i uticaja, one bi se
najverovatnije posle Nemanjinog nestanka opet vratile u stari začarani
krug parcijalnih interesa i ambicija.

Upravo Savinom zaslugom fundamentalno su izmenjene crkvene
prilike u srpskoj državi, koja je do tada imala prilično uravnoteženu
tradiciju: rimokatoličku u gradovima na jadranskoj obali i njihovom
bližem zaleđu i vizantijsko-pravoslavnu na području Ohridske
arhiepiskopije. Katolički delovi su bili pod barskom i dubrovačkom
jurisdikcijom, a u pravoslavnim krajevima delovale su episkopije u
Rasu, Lipljanu i Prizrenu. Kada je u Nikeji Sava od cara i patrijarha
izdejstvovao obrazovanje posebne arhiepiskopije za srpsku državu,
stavljena je tačka na problem verskog opredeljenja.

Kao što je Engleska Henrija II (1154-1189), savremenika
Nemanjinog, bila „prva 'moderna' kraljevina u hrišćanstvu" (Ž. le Gof),
tako je i Srbija Stefana Nemanje bila, moglo bi se reći, prva „moderna"
srpska država u njenoj istoriji, jer je kao i u Francuskoj savez između
crkve i kraljevstva, između prestola i oltara, bio stalna osnova političke
stabilnosti.

Stefan Nemanja je već bio postavio temelje državi kada mu se
između 1172. i 1174. godine rodio najmlađi sin — Rastko. Nemanja i
žena mu Ana Rastka su dobili kasno i sigurno je da im je zbog toga on
bio posebno drag, mezimac.

Teodosije je zabeležio: „Pošto je prošlo mnogo vremena otkako je
prestala da rađa pomenuta blagočastiva Ana, jer je Bog zaključa [...]
Oboje u skrbi i žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da dobiju
još jedno čedo, noću stavši na molitvu svemogućem Bogu, za se, sa
suzama govorahu:

'Vladiko Gospode Bože Svedržitelju,

189

koji si negda poslušao Avrama i Saru
i ostale pravednike koji su molili za čedo.
Usliši danas i nas
grešne sluge svoje što ti se mole.
Daj nam, po tvojoj dobroti,
da dobijemo još jedno muško čedo,
koje će biti uteha duši našoj
i tobom naslednik naše države
i žezal starosti naše,
na koga ćemo položiti ruke i počinuti.
I dajemo ti zajedničke obete:
Od začeća deteta
od prirodne zakonite ljubavi
i od postelje odlučićemo se,
i svako za sebe u čistoti tela
sve do kraja života sačuvaćemo se.'

Rastko je uz dva brata izrastao u oštroumnog i otresitog mladića.
Od ranog detinjstva, kako svedoči Domentijan, Rastko je živeo u
zasebnoj kući sa pratnjom i vaspitačima gde su ga posećivali dečaci
njegovog uzrasta sa kojima se družio.

Kao i njegova dva starija brata Vukan i Stefan, kao i sva vladarska i
vlasteoska deca toga doba, kako kod nas tako i na strani, Rastko se
upoznaje sa Biblijom, dogmatikom, etikom, staroslovenskim jezikom,
gramatikom, matematikom... Kao mladić zajedno sa vlasteoskim
sinovima organizuje zabave sa svirkom, pevanjem i igranjem... Odlazi u
lov i kao svi njegova uzrasta uživa u blagodetima položaja i mladosti.
No ubrzo je dobio na upravu i jedan deo Srbije — Hum, gde se učio
vladanju.

Nesporno je da je Rastko kao mladić morao da uoči napore svoga
oca da ostvari nezavisnost države, kao i da sačuva tron i proširi državu,
„da izbije na Jadransko primorje, da proširi svoju vlast na moravsku i
vardarsku dolinu“. Međutim, često se navodi da politika i državni
poslovi nisu interesovali Rastka, koji se još kao mlad predao veri i
verskom zanosu.

Na Nemanjin dvor su dolazili mnogi sveštenici, kaluđeri, a na
Rastka je, kako kaže Savin životopisac Teodosije, posebno uticao jedan
ruski kaluđer. Rastku je ovaj ruski kaluđer u tajnosti ispričao kakav je
život na Svetoj gori. Taj monah ne beše prost, kaže Teodosije, „nego
iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše. A

190

mladiću dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za Boga i njihovim
dobrim zanimanjima, izvori suza izlivahu se kao reka iz očiju njegovih.
Potom, odahnuvši malo, reče starcu:

— Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan
srca moga, posla tvoju svetost da uteši mene grešnoga. Sada se uteši srce
moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom. Sada razumedoh za
čime sam neprestano žudeo. Blaženi su i triput blaženi oni koji su se
takva bezbrižna i nemetežna života [Misli se na duhovni život]
udostojili. Šta ja da učinim, oče, da bih mogao pobeći od
mnogometežnog života ovoga sveta, pa da se takva angelskoga života
udostojim? Ako me kad roditelji ushtednu oženiti, zadržan ljubavlju
prema telu neću dostići takva života. Ni jedan dan ne bih hteo posle
ovoga ovde ostati, da me se kako slastoljublje ovoga sveta ne bi kosnulo,
i da protiv moje volje ne odvuče dušu moju od takve ljubavi prema
anđelskom životu, kao što učiš, oče. Hteo bih bežati, a puta ne znam.
Ako bih kako daleko zalutao, stigao bi me otac moj, pošto mu je moguće,
i vratio bi me, pa bih i oca bacio u žalost i sebe u stid velik, a posle toga
ne bih ni postigao ono što želim.

A starac, uzevši reč, reče mu:
[...]
— Vidim, o čedo, da ti je duša zašla u dubinu Božje ljubavi. Nego
požuri da izvršiš svoju dobru želju [...] A ja ću ti biti sluga u takvom
delu i u Gospodu provešću te do Svete gore, kamo želiš stići, samo neka
bude konja da me nosi, da bismo mogli pobeći od oca tvojega.
Kada je ovo čuo od starca, volji se njegovoj brzo pokori i reče:
— Blagodarim te, Gospode, jer si uverio srce moje preko stranca
ovoga!
A starcu:
— Da si blagosloven od Boga, oče, što si ukrepio dušu moju!“
Sigurno je da je princ Rastko kao momče slušao na očevom dvoru o
padu Jerusalima u Saladinove ruke 1187. godine, gledao pripremu
izaslanika koje je Nemanja potom poslao u Nirnberg velikom nemačkom
caru Fridrihu Barbarosi, a moguće je i da je sa ocem i stricem
Stracimirom bio u Nišu kada su se u julu 1189. godine susreli veliki
župan Nemanja i Fridrih Barbarosa. Nije nemoguće da je prolaz krstaške
vojske, praćene pobožnim ljudima, ostavio snažan utisak na mladog
Rastka. Takođe, moguće je da je na njega i nehotice uticala tiha i
pobožna majka Ana.
Posle Nemanjinog poraza na Moravi 1190. godine, Rastko se lako
mogao uveriti u svu krhkost i prolaznost „svega na svetu, sem ljubavi,

191

nade i zadovoljstva što ih daje Hristova nauka".
Video je da mu je otac podigao Studenicu, manastir Bogorodice

Dobrotvorke, jer je, kada je bio u ponižavajućem carigradskom
zatočeništvu, dobar deo vremena proveo baš u manastiru Bogorodice
Evergetide.1 Međutim, Rastku su kao mladiću dali na upravu Hum
(današnja Hercegovina). „Kada je on bio vaspitan u velikoj ljubavi i
dobroj veri i čistoti, i kada je bio naučen svakom bogoljublju i dobroj
naravi, dadoše mu jedan kraj carstva svoga u oblast mu i na veselje
njegovim slugama" (Domentijan). Ta oblast se nalazila u blizini zapadne
granice i obuhvatala je teritorije između Dubrovnika i srednjeg toka
Neretve, uključujući i znatan deo jadranske obale. Srbi su je zvali Hum
(ili Hlm), a u poznom srednjem veku Hercegovina ili Vojvodstvo Svetog
Save.

No Rastko tu nije ostao ni pune dve godine. Ubrzo napušta sve i sa
jednim kaluđerom beži na Svetu goru, gde se „prve kolonije monaha-
pustinjaka pominju još 843. godine, a prvi veći manastir osnovan je 963.
godine". Nemanja je odmah poslao vojnu poteru za Rastkom koja ga je
pronašla u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona, osnovanog 1169.
godine. Zapovednik Nemanjine potere preneo je Savi, koji se još nije
zamonašio, naredbu njegovog oca, velikog župana, da treba da ga vrati
kući — milom ili silom. Međutim, Sava je u dogovoru sa igumanom
manastira organizovao bogatu večeru za umorne Nemanjine vojnike koji
su posle obilate gozbe zaspali. „I kada je osetio da su zaspali, božastveni
mladić, budno oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarom i
dade svoje obete2 Gospodu, pošto ga blagoslovi iguman, i uze jednoga
starca, odlikovana svešteničkim činom, te iziđe na veliki pirg u
manastiru. Zatvorivši ga za sobom, reče blagodarivši Boga:

'Uzneću te, Gospode, jer si me podigao!'

1 „Srednjovekovno hrišćanstvo je bilo potreseno izvanrednim usponom
marijanskog kulta između jedanaestog i trinaestog veka. Kult Djeve Marije, kao
'Bogomajke", razvio se veoma rano u grčkom pravoslavnom hrišćanstvu [... ] Djeva
je učestvovala u ovaploćenju i imala je sve veću ulogu u odnosu između ljudi i
Hrista. Ona postaje skoro isključivi zastupnik ljudi pred njenim božanskim sinom
[...] Njoj su posvećena tri velika hrišćanska praznika: Sretenje, Blagovesti i Uspenje
[...] Verovanje u Marijino neporočno začeće će nadvladati tek u devetnaestom veku"
(Ž. le Gof).

2 Zaveti („obet") se polažu prilikom obreda primanja monaštva („postrig"), i to
su: zavet devičanstva, sirotovanja i poslušnosti.

192

A jerej očita molitvu i postriže vlasi glave njegove i u rizu ga obuče
anđelskoga obraza, i promeni mu ime Rastko u Sava.

A on mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i
pohvalne reči ka Bogu, govoreći:

'Ispunio si želju srca mojega', tako da se i starac zastide od mnogoga
njegovog plača" (Teodosije).

Kada je zapovednik koji je predvodio poteru to saznao, ljutito se
obratio igumanu i monasima: „Kakva je ovo nepravda i beščašće prema
nama od vas, o oci?! [... ] Sad će vam glave poleteti!"

Već monah, Sava reče vojnicima: „Monaškog se obraza ne
postideste, kako se Boga ne ubojaste? Zar vam dolikuje da u crkvi sa
oružjem napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li
mene tražite, evo me gde sam."

Vojnici nisu znali šta da čine, „nego plačem i ridanjem obuzeti na
zemlju padahu. A ovaj videvši ih u takvoj krajnjoj gorčini srca, uteši srca
njihova mnogim rečima, govoreći:

— Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji
me je od oca mojega dovde proveo [... ] pa me on i sada od vaših ruku
izbavi [...] kao što vidite, a Bog će i ubuduće voditi moj život po svojoj
volji [...] Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru
kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da
ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je ime moje."

Sava po njima uputi i pismo roditeljima: „Nemojte ništa tužiti za
mnom, niti me oplakivati kao poginula [...] nego bolje da Boga molite,
molim, ne bih li kako molitvama vašim dobro svršio trku moju na koju
iziđoh. A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet
preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog ushte, ovde u
Svetoj gori dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne
starosti njegove nasladiću se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitiću
se."

Ne treba posebno pominjati da su Nemanja i Ana teško primili ovaj
gubitak. Pokušavali su da ga nagovore da se bar kao monah vrati u
Srbiju, ali on ni na to nije pristao. To je bio jedan od presudnih razloga
što se Rastko zamonašio na Svetoj gori — mimo volje njegovih roditelja
niko ga nije smeo zamonašiti u granicama Srbije.

Sava je iz manastira Sv. Pantelejmona prešao u obližnji manastir
Vatoped i sa iskrenim oduševljenjem i predanošću sav se posvetio Bogu
i veri — sa fanatizmom prvih hrišćana. Čak je iguman Vatopeda bio
primoran da mu direktno i oštro „zabranjuje pojedine preterane
postupke u vršenju verskih dužnosti".

193

Nije bila mala senzacija za to doba da vladarev sin napusti sve
„krasote ovoga života" i pobegne u manastir i zakaluđeri se. Od novca
što su mu ga slali brat i roditelji, Sava je bogato darovao manastir
Vatoped sazidavši tri crkve: Crkvu Bogorodice, Crkvu Preobraženja i
Crkvu Svetom Jovanu Zlatoustu.

Sava je neprestano u pismima savetovao roditelje da se ugledaju na
njega, da ostave vlast i svetske brige, da se povuku u manastir, pa da
ostatak života posvete Bogu i spremanju za onaj svet i za večni život. „Ti
Savini saveti i želje uticali su svakako [...] na Nemanjinu odluku, da
preda presto svom mlađem sinu, zetu vizantijskog cara Aleksija III, i da
se zakaluđeri 1196. godine" (S. Stanojević).

Kada se Savin brat Stefan oženio Evdokijom, lepom i
temperamentnom kćerkom Aleksija III Anđela, sinovicom vizantijskog
cara Isaka Anđela, Stefan se orodio i sa nemačkim carem Otonom
Švapskim, čija je žena Irina bila kćerka cara Isaka Anđela, Evdokijina
sestra od strica. Nije malo uzbuđenje zavladalo na srpskom dvoru kada
se saznalo da je na vizantijski tron zaseo Stefanov tast, koji je svom zetu
ubrzo „dao visoko dostojanstvo sevastokratora, koje beše drugo među
najvišim dvorskim činovima u Carigradu".

Nemanja je na Blagovesti 1196. godine abdicirao u korist mlađeg
sina Stefana — umesto da vlast preda Vukanu, najstarijem sinu, koji je
držao Duklju sa Primorjem — gotovo sigurno u dogovoru sa novim
vasilevsom, Stefanovim tastom. U sklopu nove političke konstelacije, ali
i umoran od duge i burne vladavine, Nemanja je potražio mir — kao i
žena mu Ana, u monaštvu Anastasija — u manastirskom tihovanju. U
novembru 1197. Nemanja je iz Studenice pošao na Svetu goru.

Kada su se, posle osam godina, ponovo sreli Nemanja i Sava,
Nemanja je bio oronuo starac a Sava mladi monah u punoj snazi.
Nemanja i Sava bogato su darivali mnoge manastire, ali najviše manastir
Vatoped, u kome su njih dvojica provodili svoj monaški život.

Na povratku iz Palestine Sava se razboleo u Trnovu i umro 14.
januara 1235. godine. Posle dve godine njegovo telo je preneto u Srbiju i
sahranjeno u manastiru Mileševa 1237. godine. Mošti Svetog Save
spaljene su u Beogradu, na Tašmajdanu, 27. aprila 1594. godine.

Početkom devetnaestog veka Sveti Sava se počinje uzimati kao
patron i zaštitnik srpskih škola. Najpre se to desilo u Zemunu 1812.
godine. Nekoliko decenija kasnije, srpska vlada je 2. januara 1840.
godine1 Svetog Savu zvanično proglasila za školsku slavu.

1 Bila je to vlada pod namesništvom Avrama Petronijevića, Jevrema Obrenovića

194

i Tome Vučića Perišića, pošto je knez Milan umro 26. juna 1839. godine. Predsednik
knjaževski i popečitelj inostranih dela bio je Avram Petronijević, popečitelj
vnutrenijeh dela Ðorđe Protić, finansija Aleksa Simić, a pravosudija i prosveštenija
Stefan Stefanović Tenka.

195

Sveti Sava, katoličanstvo i isihazam

Ma koliko da je bila jaka surevnjivost između katolicizma i

pravoslavlja u Nemanjinoj državi, nije ona bila ni blizu tako opasna za
samo biće države i za duhovno opredeljenje naroda kao što je to bilo
bogumilstvo. Takođe, kaže Ðoko Slijepčević, „pada veoma u oči da
Nemanji nije pošlo za rukom da Vukana, svoga najstarijeg sina, odvoji
od privrženosti katolicizmu".

Sa Stefanom Nemanjom kao velikim županom činilo se da je
osigurana pripadnost Raške vizantijskoj kulturnoj orbiti. Međutim,
pogled srpskih provincija na Jadranu i dalje je, kao u jedanaestom veku,
bio usmeren prema Rimu i Zapadu. Vukan, Nemanjin najstariji sin,
vladao je u njima kao kralj „Dalmacije i Duklje". Nominalno je bio
podređen svom mlađem bratu, velikom županu Stefanu, ali želja za
nezavisnošću nagnala ga je da za organizaciju crkve podršku traži od
rimskog pape, a političku podršku od ugarskog kralja. Olako se izriču
tvrdnje, veli Ljubomir Maksimović, da „se srednjovekovna Srbija
razvijala pod sveobuhvatnim uticajem Vizantije [...] Vreme u kojem je
živeo Sveti Sava donosilo je, uveliko i pod njegovim uticajem, nov
kvalitet u srpskom poimanju Vizantije."

Studeničko slikarstvo pruža ozbiljan dokaz o promeni osnovnih
ideoloških opredeljenja. Prvi put su, „što je bila velika smelost", uvedeni
srpski natpisi i tekstovi na freskama. „To nije bila pojava koja bi spadala
samo u umetničku, pa čak ni samo u crkveno-političku sferu. Kao što
nije bilo zidnog slikarstva bez verske, ideološke i političke pozadine,
tako u njemu nije bila prisutna crkvena ideologija koja se ne bi nalazila u
službi državnih interesa i u ovoj okolnosti ogleda se sva dubina značenja
izostavljanja grčkog jezika sa studeničkih zidova" (Lj. Maksimović).

Tumačenje verskih razlika između pravoslavlja i katolicizma
zaslužuje pažnju s obzirom na to da su Srbi, pre svega zbog geografskog
položaja, tradicionalno održavali veze i s jednim i s drugim hrišćanskim
polom, dobro poznavajući i jedan i drugi.

U Simeonovom žitiju koje je pisao Stefan Prvovenčani nagovešten je
tolerantan stav koji navodi „na pomisao o sintezi dve velike verske

196

struje, kako u domenu kulture tako i u celokupnoj srpskoj
srednjovekovnoj civilizaciji". Srpske zemlje u to vreme „negovale [su]
izvestan eklekticizam, razumljiv sa stanovišta njihovog središnjeg
položaja; međutim, ličnost Stefana Nemanje, te njegovo versko
opredeljenje i duhovno obeležje, sa celokupnom ideologijom koja je otud
proizišla, stvorili su hijerarhiju vrednosti i takav strogi kriterijum koji je
favorizovao stvaranje sinteze i prevazilazio eklektički nivo" (B. I.
Bojović). Naravno, treba kazati da razlog tome dobrim, ako ne i
najvećim delom, leži u činjenici da je Stefan vodio i te kako računa o
političkim posledicama.

Na jednoj fresci u Crkvi Sv. Ahilija,1 zadužbini kralja Dragutina u
Arilju iz 1296. godine, na kojoj je predstavljen sabor koji je Nemanja
sazvao radi borbe protiv jeretika, pored pet pravoslavnih episkopa
prikazano je i dvanaest katoličkih sveštenika koji sede i sa desne i sa leve
strane Nemanjinog prestola. Nacionalizam Svetog Save, po mišljenju
Dragoslava Stranjakovića, „jeste čovekoljubiv, široki nacionalizam, pun
poštovanja i ljubavi prema svima narodima".

Vizantijski pisci Jovan Kinam, Nikita Honijat, Konstantin Manasije i
drugi u nekoliko navrata pominju veze srpskih župana sa Hunima
(Ugrima), Alemanima (Nemcima) i Venecijom. To je često u Carigradu
bio povod za rat. Međutim, proces se nije mogao zaustaviti. Veze Srbije
sa zemljama Zapada nisu se nikad prekidale. „Čitava Nemanjina
delatnost pokazuje da je on, iako duboko vezan za vizantijski svet, ipak
mesto Srbije tražio i van njega u celoj zajednici hrišćanskih naroda" (J.
Kalić).

U tom smislu je neophodno ukazati i na isihazam.
Carigradski patrijarh Kalist, sastavljač žitija Svetog Grigorija Sinaita,
osnivača isihastičkog pokreta, primetio je da se Grigorijevo učenje brzo
širilo „ne samo kod Romeja (Vizantinaca) i Bugara nego pak i kod samih
Srba". U kasnovizantijskom dobu, isihastima su se nazivali kaluđeri koji
su se posvetili savršenom miru, isihiji. Njihov ideal je bio čist
kontemplativan život, unutrašnja koncentracija, stalna, neprekidna
molitva u sebi, umna molitva, ili kako je isihazam preveo Justin Popović
— molitveno tihovanje. Takva molitva dovodila je isihaste u stanje

1 Prepodobni Ahilije, episkop Larise, rođen je u Kapadokiji. Kao episkop
učestvovao je na Prvom vaseljenskom saboru 325. godine. Umro je u Larisi 330.
godine. Car Samuil (976-1014), kada je osvojio Tesaliju, preneo je mošti Svetog
Ahilija u Prespu.

197

ekstaze, izazivala osećanje neizrecivog blaženstva i priviđanje nebeske
svetlosti. Tu viziju svetlosti monasi isihasti su smatrali nezemaljskom,
nestvarnom, sličnom onoj svetlosti koja je obasjala Hrista na Tavorskoj
gori, koja se u hrišćanstvu poštuje kao mesto preobraženja Gospodnjeg.1

Po rečima Fransisa Konta, „isihazam nije samo metafizika ili metod
duhovne askeze, već i jedan od načina življenja". Kako objašnjava
jeromonah Atanasije Jevtić, u Propegomeni za isihastičku gnoseologiju.
„Praktikovanje isihije označava način života čoveka — hrišćanina,
podvižnika, monaha — koji kroz umno-srdačnu molitvu traži i
doživljava živo opštenje s Bogom u Crkvi, doživljava svoje lično
oboženje kao početak preobraženja i drugih ljudi i svega sveta."

U ranovizantijsko vreme isihazam se identifikovao sa pustinjaštvom
i veliki asketa još u 6. veku Jovan Lestvičnik sličan je umnogome
svetogorskim isihastima. To isposničko pustinjaštvo je jedna struja koja
je vodila razvoju kasnijeg isihazma. Druga struja je vodila poreklo od
mističnih učenja starohrišćanske crkve. Najveći značaj u tom pravcu ima
Dionisije Aeropagit i njegovo shvatanje o monaškom postrigu kao tajni
koja je po svom značenju jednaka sa tajnom krštenja. Crkveno
prihvatanje mistike Dionisija Aeropagita umnogome je odredilo dalji
razvoj religijskog života hrišćanskog Istoka i uputilo ga putem na kome
je mogao da „ponikne misticizam isihastičkog tipa". Za Maksima
Ispovednika, crkvenog oca koji je u crkvu uveo i u njoj ozakonio
Dionisijev misticizam, „u najvećoj meri je karakteristično traženje
iracionalnih i natčulnih puteva ka zbližavanju sa božanstvom".
Međutim, pravi duhovni rodonačelnik svetogorskih isihasta bio je
Simeon Novi Bogoslov, najznačajniji mističar s kraja desetog i početka
jedanaestog veka. Ovo je važno pomenuti jer je gotovo uvreženo
mišljenje da je Sveti Sava bio protivnik katoličanstva i da je prihvatio
isihazam kako ri se uspešno borio protiv katolicizma.

Miloje M. Vasić2 u jednoj svojoj studiji kazuje: „Sveti Sava je, kao

1 Po Mateju, treće godine svoga propovedanja, Hrist je poveo svoje apostole
Jakova, Petra i Jovana na planinu Tavor gde se, jedne noći, pred njima preobrazio i
postao svetlost.

2 „Miloje M. Vasić [1869-1956] je tvorac arheološke nauke u Srbiji. Između 1881.
1 1884. godine Mihailo Valtrović je utemeljio sve osnovne arheološke institucije, a
Vasić je te institucije razvio i već u prvim godinama XX veka srpsku arheologiju
uzdigao na najviši naučni stepen [...] Gotovo svi koji su radili i koji danas rade na
polju arheologije u Srbiji neposredni su ili posredni Vasićevi učenici" (D. Srejović).

198

monah, pošao isihastičkim pravcem i na principima isihazma on je
osnovao Srpsku crkvu. Teško je naći drugu koju tačku, u kojoj bi se tako
snažno i tako jasno, kao u isihazmu, ogledala i isticala razlika između
Katoličke i Pravoslavne crkve. Stoga se ne treba čuditi što je Sveti Sava,
ulazeći u otvorenu borbu protiv Katoličanstva, uzeo za osnovicu Srpske
crkve baš principe isihazma, koji je, i docnije, posle Lionske unije,
prihvaćen i u Srpskoj crkvi i u Grčkoj crkvi, kao najpouzdanije i najbolje
sredstvo u borbi protiv Katoličanstva."

Međutim, Nikola Radojčić objašnjava da je Sveti Sava, iako „još
zagledan u istočnjački pustinožiteljski ideal monaštva, izgrađivao srpski
monaški tip s ovim osobinama — skupljati znanje i snagu u
pustinožiteljskoj usamljenosti, ali ne zadržati se na tome samo sebe i
svoga spasenja radi, nego sve stečeno znanje, celu stečenu veštinu i
vaskoliku nagomilanu snagu upotrebiti za dobro svoje Crkve, svog
naroda i svoga otačastva". Jer Sveti Sava, kako veli Domentijan, „dobro
vaspitan od njih (roditelja) i Bogom naučen položi dobar primer svome
otačastvu i mnogi u otačastvu njegovu zavoleše Boga [... ] i nauči
pobožnosti sve po svome otačastvu, i ustroji im velik i prostran put ka
Svetoj Gori [...] I sve predade deci otačastva svoga, da prebivajući u
njima satvore dela Božja, i da pretrpevši dobro do konca budu Gospodu
Bogu narod savršen."

Teza da je Sveti Sava bio borbeni neprijatelj katoličanstva obično se
zasniva na činjenici što je on, posle dobijanja kraljevske krune iz Rima
kojom je krunisan njegov brat Stefan, napustio Srbiju i vratio se na Svetu
goru. Međutim, izvori ne potkrepljuju stav „da je Sveti Sava, i pored
svoga dubokog i čistog pravoslavlja, bio nošen mržnjom protiv
katolicizma [...] veza Stefana Prvovenčanog i Svetog Save sa Rimom nije
sporna [...] U Srbiji vremena Svetog Save i Stefana Prvovenčanog, pa i
kasnije, nije bilo ni mržnje ni netrpeljivosti prema katolicizmu" (đ.
Slijepčević). Domentijan, recimo, iako je bio i sam svetogorac, „piše o
Rimu i papi tako simpatično kao najbolji rimokatolik", što ne bi mogao
da je Sveti Sava bio neprijatelj katoličanstva. Tu situaciju je najbolje i
najtačnije objasnio Franjo Rački, rekavši da se „odnošaj između rimske
stolice i prvih Nemanjića sada obično shvata sa gledišta, koje je tek za
slijedeće vijekove opravdano".

Ljubomir Maksimović podseća da „gotovo šest stoleća (od 7. do 12.
veka)" Srbi nisu tražili oslonac ili primer za ugledanje u Vizantiji: „Ne
može se govoriti o čvrstoj vezi sa Vizantijom tokom prvih vekova
srpskog bitisanja na Balkanu. A to je upravo doba kada kod Srba nastaju
prvi državni mehanizmi i teče proces pokrštavanja, bez kojeg u

199

srednjem veku nema ulaska u civilizovani evropski krug. Stoga se može
reći da se organizovani život srpskog društva razvijao i pre nego što je
došlo do ostvarenja snažnog i neposrednog uticaja vizantijske
civilizacije.

Temelji za sigurnije prisustvo Vizantije u životu Srba udareni su tek
dvadesetih godina 11. veka, kada je carstvo posle četiri puna stoleća
vratilo svoje granice na Savu i Dunav. Ali, tadašnje dve srpske države,
jedna — Zeta — pokazivala je više katolički nego pravoslavni profil, a
druga — Srbija (kasnije zvana i Raškom) — bila je samo delom čvršće
povezana sa Ohridskom arhiepiskopijom, odakle je moglo neposredno
dolaziti vizantijsko viđenje vere. Na prelazu iz 11. u 12. vek obe te
države bile su uglavnom u neprijateljskim odnosima sa Vizantijom.
Kada je ujedinjena Srbija u 12. veku postala jedini nosilac politike koja je
na Zapadnom Balkanu kreirana prema Vizantiji, svi njeni politički
napori usredsređeni su na pitanje osamostaljivanja u odnosu na
Carigrad [...] Tokom 12. stoleća vladari srpske države postaju vazali
vizantijskog cara, a zemlja deo vizantijskog državnog sistema, iako
relativno često u stanju 'pobune', što je podrazumevalo i savezništvo sa
zapadnim silama. Do duboko u 12. stoleće, dakle, razvitak Srbije više je
pogodovao učvršćivanju sopstvenog nego vizantijskog vrednosnog
sistema. To je umnogome uticalo i na stvaranje granica do kojih je moglo
da se ide u preuzimanju vizantijskih vrednosti u vremenu kojem je
pripadao Sveti Sava."

Stefan će dobiti kraljevske insignije iz Rima, „odakle su se one u
tadašnjoj Evropi jedino mogle i dobiti". Sveti Sava je to vrlo dobro znao.
Stefan i Sava zajednički upravljaju državom i udaraju temelje fenomenu
„koji se u istoriografiji naziva simfonijom Države i Crkve u specifičnom
srpskom obliku, ali postavljenom na vizantijskim uzorima". Ali, kaže
Ljubomir Maksimović, može se reći da ni u „crkvenoj sferi, uzetoj po
sebi, nije mogućno staviti znak jednakosti između Srbije i Vizantije.
Uostalom, dovoljno je podsetiti se na srpsko odbijanje sklapanja Unije
crkava u Lionu (1274) i Firenci (1439), što je predstavljalo svojevrstan
razlaz sa Vizantijom." Takođe, treba napomenuti da je čitava loza
Nemanjića proglašena svetorodnom, što je veliko odstupanje od
vizantijskog uzora jer su u celokupnoj istoriji Vizantije samo dva cara
bila kanonizovana.

Savino delo je bilo bez sumnje originalno, a ne samo vizantijska
kopija, i još od tog doba Srbija je krenula sopstvenim putem.

200