predivnom osmehu. Svi su imali pitanja. Uvek su to bila ista pitanja. Međutim, Luis je primetio bronzani sjaj na goloj steni iznad svoje glave. Fraktalna paukova mreža bila je izvan domašaja tkača, a ni voda koja je tekla niz stenu nije mogla da je spere. I tako je počeo da govori za nevidljivu publiku. "Morali smo da ostanemo pored okeana jer u protivnom ne bismo imali šta da jedemo. Proveli smo dva falana krstareći obalom, i konačno smo shvatili da se nalazimo na ušću reke. Nastavili smo uzvodno. Tle duž doline reke Šenti povratilo je svoju plodnost. U ovoj nepreglednoj rečnoj ravnici proveli smo trideset pet falana. Moji prijatelji graditelji gradova ostavili su me u selu nizvodno, pre dvadeset falana." "Zašto?" "Oni sad imaju decu. Ali ja sam nastavio uzvodno. Ljudi su posvuda prijateljski raspoloženi. Vole da slušaju moje priče." Sejvur upita: "Zašto te to iznenađuje, Luise Vu?" Osmehnuo se starijoj ženi. "Kada vam posetilac dođe u selo, on verovatno ne jede ono što vi jedete niti spava tamo gde vi spavate, niti se oseća sasvim udobno u vašoj kući. Tuđinac se ne nadmeće sa svojim domaćinom. A i mogao bi nečem da vas nauči. Ali narod sa Lopte sav pripada istoj vrsti na svim svetovima. Posetilac može da predstavlja nevolju." Usledila je trenutna neprijatna tišina. Prekinuo ju je jedan od mišićavih dečaka koji se smestio iza Stril. Uzviknuo je: "Možeš li ti ovo?" Posegnuo je rukama iza leđa, jednom odozgo, drugom odozdo, i uhvatio se za zglavke. Luis Vu se nasmejao. Nekada bi mogao. "Ne." "Onda treba neko da ti opere leđa", reče dečak, i svi se pokrenuše. Najbolju stvar na Prstenu predstavljala je njegova raznovrsnost. A odlična stvar vezana za raznovrsnost bila je ta da rišatra uopšte ne bi uspela da je zahtevala neki složeni ples. "Kako vaš narod upražnjava rišatru?" "Ako se izjasniš oko svog pola..." "Koliko dugo možeš da zadržiš dah?" Narod mora. "Ne, ali volimo da pričamo o tome." "Ne možemo. Nemojte da se uvredite." Crveni pastiri. "Pomoću nje smo vladali svetom!" Graditelji gradova. "Samo sa razumnim vrstama. Evo, reši ovu zagonetku..." "Samo sa vrstama bez razuma. Više volimo da se ne zagrejemo." "Možemo li da te gledamo sa tvojim sadrugom?" Luis je jednom morao da objašnjava da Hmii nije hominid, a pored toga je i muško. Pitao se koliko tkači znaju o bronzanoj paukovoj mreži iznad njihovih glava. Sada su počeli da se izdvajaju u parove, ali se nisu javno parili. Kako li će tkači upražnjavati rišatru? Sejvur ga povede iz vode. Iscedila je litar vode iz svog smeđeg i sedog krzna, uz Luisovu pomoć. Kada je primetila da drhti, obrisala ga je njegovom košuljom.
Luis je mogao da namiriše pečeno ptičje meso. Obukli su se. Sejvur ga je povela u krug kaveza od pletenog pruća. "Većnica", rekla je za jedan. Ptice su se pekle iznad jame za roštilj. Predivno su mirisale. Ptice i ogromnu ribu pekli su... "Sejvur, ovo nisu tkači." "Nisu. Mornari i ribari." Jedan tkač srednjih godina poslovao je oko jame uz pomoć sedmoro tuđinaca. Nisu svi bili iste vrste. Dva muškarca imala su kožice na šakama i široka, ravna stopala, kao i nauljenu pravu kosu, zalizanu duž tela u jednoj glatkoj krivini. Ostalih pet, tri muškarca i dve žene, bili su zdepaste, moćne verzije tkača izmenjenih vilica. Možda su još mogli da se pare. Svi sedmoro nosili su fantastične kiltove tkača. Krupni ribar, Šans Davitelj-zmija, obavio je upoznavanje. Luis je pokušao da upamti njihova imena. Njegov prevodilac će ih izvući ako bude uspeo da se seti makar jednog sloga. Šans je objasnio: "Trgujemo za tkaninu, da? Nadmećemo se. Kada smo Hištar Skakač-sa-stene i ja predložili da skuvamo tu ribu-čudovište koju su mornari uhvatili nizvodno, ovi su se takođe ponudili. Plaše se da ćemo pričati sa Kidada, naučiti nešto potrebno. Dobiti nižu cenu." "U međuvremenu se svađamo kako da skuvamo našu ribu." To je bio mornar, Vik. "Kidada će bar dobije svoje ptice onako kako ih želi." "Rekao bih da su te ptice gotove", reče Luis. "Ne znam za ribu. Kada ste počeli?" "Biće savršena kroz stotinu udaha", reče Šans. "Skuvana odozdo za mornare, topla odozgo za nas. Kako je ti voliš?" "Odozdo." Tkači su se napola osušili i došli da jedu. Ptice su bile skinute sa toplog kamenja i rastrgnute. Riba je ostavljena da se kuva. Luis Vu će sutra naći povrće za sebe. Razgovarali su. Vešti prsti tkača tkali su mreže za hvatanje ptica srednje veličine i zveri u šumi; tkanine su tkali za one koji su saobraćali po reci. Odeću za skrivanje, viseće mreže, ribarske mreže, vrećice za kaiš i leđa, razne stvari za razne vrste. Ribari i mornari trgovali su gore-dole po reci, noseći kiltove tkača, sušenu i usoljenu ribu, so, korenje-povrće... Bio je to stručni razgovor. Luis se izvukao iz toga. Upitao je Kidadu za ožiljak, i čuo priču o borbi s nečim što je zvučalo kao medved-čudovište. Tkači su se povukli: oni su već čuli priču. Kidada je ispričao dobru priču, mada prema onome kako je zvučala, ožiljak je trebalo da se nalazi spreda. Kada je sunce zašlo, svi tkači kao da su nestali. Sejvur ga je povela do prstena od šatora; pod stopalima su im krckali suvi žbunovi. Mornari i ribari ostali su da razgovaraju oko ugljevlja koje se gasilo. Jedan mu doviknu savet: "Nemoj da odlutaš. Ovim stazama noću hodi samo noćni narod." Zaustavili su se ispod ivice kaveza od pruća. Sejvur se sklupčala uz njega i
istog časa zaspala. Luisa je to na trenutak iznerviralo; međutim, vrste se razlikuju. Luis je već falanima mirno spavao na čudnim mestima... Ne, godinama. Nije mu smetalo ni da spava u naručju kakve čudne žene, niti da se tare o meko krzno... kao da spava sa kakvim velikim psom... Niti i jedno i drugo. Ali pošto je znao da je oko Poslednjeg u blizini, to ga je primoralo da izvesno vreme ostane budan. Negde tokom noći, sanjao je da je neko čudovište zarilo zube u njegovu nogu. Probudio se, zatomivši krik. Sejvur ga je upitala, ne otvorivši oči. "Šta je bilo, učitelju?" "Grč. U nozi." Luis se otkotrljao iz njenog naručja i otpuzao do vrata. "I ja imam grčeve. Hodaj." Sejvur je već bila ponovo zaspala. Odšepesao je napolje. Bol u listu bio je strašan. Mrzeo je grčenje mišića! Lukovi Prstena osvetljeni dnevnom svetlošću odbijali su daleko više svetlosti nego Zemljin puni mesec. Medicinski komplet će mu pružiti lek za grč, ali nije delovao ništa brže nego ako bi to rešio hodanjem. Gazio je po suvim grančicama. Nisko, suvo grmlje okruživalo je gostinske kolibe. Koliko god da su bili prijateljski nastrojeni, tkači su morali na neki način da obeshrabre lopove. Ove suve grančice mogle su biti njihova odbrana. Grč je prošao, ali on je bio sasvim budan. Njegove teretne ploče lebdele su izvan gostinske kolibe. Popeo se. Prešao je preko prepreke bez ikakvog zvuka, krivudajući između debala drveća. Nisu nikakve noćne ptice, ti tkači. Nigde nije bilo ni traga nekom od njih. Spavaju kao zaklani; kako će onda da uvhate lopova? I tuđinci u poseti su se povukli. Svetiljke su osvetljavala pramac i krmu dugačke, niske jedrilice koju nije ranije primetio. Kroz minut ili dva Luis je već tiho lebdeo iznad jezera, osvetljenog svetlošću sa Luka, stvarnom i onom odbijenom. Kretanje među stenama... i zablesnu ga svetlost. Luis žmirnu, opsovavši. Zagledao se u sjaj... kroz prozor krzavih ivica, u upečatljivu užarenu kupu ogrnutu nečim što je ličilo na prljav sneg. Na bilo kom drugom svetu, to bi bio vulkan. Ovde je to mogao biti krater od meteora probušen odozdo. Veoma je ličio na Božju Pesnicu, ovenčanu vakuumom i ogoljenu podnu strukturu Prstena. Poruka od Poslednjeg? Kada je lutkar saznao da Luis ide uzvodno, mogao je da premesti sondu ispred njega. Postavio je uređaj za uhođenje na ovoj steni, i druge na drugim mestima, u to nema sumnje. Razgovarao je sa tkačima... To je bilo sasvim lako, ali zašto se toliko trudio? Šta li je želeo? Krater je nešto ispljunuo, dvaput, triput u deset sekundi. "Pre šest stotina i deset časova", izgovorio je poznati kontralat. "Gledaj." Prizor se usredsredio na tri predmeta. Svemirsku letelicu u obliku sočiva.
Dizajn kzina, pomisli Luis. Zaustavili su se neposredno iznad vrha, a zatim počeli da se spuštaju, dva do tri metra iznad staklastog zida kratera. "Ratna letelica se kreće veoma sporo. Dozvoli mi da ubrzam", reče Poslednji. Ratna letelica je sada jurila niz padinu. Iza nje i ispod nje, oblaci stadoše da se kreću kao da teku. "Za dva sata i dvadeset minuta, brzinom nešto ispod zvučne, prevalili su hiljadu četiri stotine milja. Za kzinte je to zadivljujuće uzdržavanje. A onda su skrenuli, ovako..." Oblaci i tanjiri napraviše trzaj i gotovo se zaustaviše. Dva su se odlepila pod pravim uglovima; treći je nastavio pravo napred. Bela svetlost je zatreptala. Sve je bilo kao i pre, ali tri broda izgledala su nekako naduvena, napola istopljena, i sijala su poput ogledala. Počeli su da se spuštaju... Da padaju. "Polja stazisa. Zaustavila su tvoj zrak", reče Luis. "Zabrinjavajuće, Luise. Pogrešio si dva puta za pet sekundi. Da li ti se to mozak suši?" "To se može dogoditi", reče Luis ravnodušno. Poslednji primeti: "Ti zraci bili su snažni. Neizmerni protok energije bio je zarobljen unutar polja stazisa pre nego što su se oblikovali." "Ali..." "Ti i Nesus preživeli ste sličan napad pošto smo mi stvorili mehanizme odbrane koji brzo deluju! Te ratne letelice kzinta sada nisu ništa drugo do bombe. A ono je bila odbrana Prstena od meteora, ali ja je nisam aktivirao." "Aha, tako je." "Posmatraj." Vidik se promenio... Prizor uvećanog sunca, potamnelog do podnošljivosti. Iz tečne oluje izdigao se pramen u ubrzanom kretanju. Gore više, pravo prema kameri... Stotine hiljada milja. Sjajniji udarni talas se izdizao iz njene osnove. Sevnuo je napolje duž pramena i odjednom je postao užasno sjajan. "Supertermalni laserski efekat; nema sumnje da je to odbrana Prstena od meteora, Luise. Ali ne moja." Poslednji ne bi prezao da slaže. Ali da li bi oborio invazioni brod? "Luise, ja ne obaram invazionu svemirsku letelicu! Želim da stupim u vezu s njima. Motor sa hiperpogonom mogao bi da me oslobodi ovog mesta!" "To kod mene može da prođe, pretpostavljam, ali - Poslednji, da li ti to misliš da se neko pored tebe nalazi u središtu za popravke?" "Ne verujem da su moji odbrambeni sistemi provaljeni. Luise, postoje dva Velika Okeana." Luisu je bio potreban trenutak da shvati šta je Poslednji hteo da kaže. Jedan jedini Veliki Okean izbacio bi Prsten iz ravnoteže. Količina vode u pitanju imala bi masu najvećeg Jupiterovog meseca. Morala su postojati dva, na suprotnim lukovima; i postojala su. Posada Poslednjeg pronašla je središte za popravke u jednom Velikom Okeanu, ispod Karte Marsa. Drugi okean nikada nisu istražili.
A on se nalazio sa suprotnoj strani Prstena. Prečnik Prstena iznosio je šesnaest svetlosnih minuta. Šesnaest minuta pri brzini svetlosti pre nego što je drugo središte za popravke moglo da ugleda invazione brodove koji dolaze kroz Božju Pesnicu. Još je osam minuta bilo potrebno da se počne sa delovanjem na sunce. Zatim - jedan sat... dva? - da se izvije pramen plazme nekoliko miliona milja iz sunca i da se navede da se ponaša kao laser. Užasnom maču svetlosti bilo bi potrebno još osam minuta da stigne. Dva časa i dvadeset minuta glasila je verovatna procena. Luis reče: "Stet. Biće najbolje da pretpostaviš kako postoji još jedno središte za popravke na suprotnoj strani luka Prstena, i u njemu zaštitnik." "Zašto zaštitnik? Imaj u vidu, Luise, i ja tako mislim." "Zaštitnik bi pronašao načina da uđe. Ako je kojim slučajem unutra ušao kakav hominid - rasplođivač - on bi do sada već postao zaštitnik. To drugo središte za popravke mora da je zaraženo drvetom-života, kao što je i naše bilo. Jesam li ti za to bio potreban? Znaš gotovo isto onoliko o zaštitnicima koliko i ja, a ovde je gluvo doba noći, tako da moj mozak možda neće biti u najboljem operativnom stanju." "I godine su mogle da utiču nas tvoj mozak. Moramo da razgovaramo, a i imam još toga da ti pokažem. Luise, da li da se pojavim kod tkača i obelodanim tvoju moć? Ili da to ne učinim?" "Veoma lepo od tebe, ali to možda ne bi zavisilo od nas." Lokalno stanovništvo je spavalo, ali ribari ili mornari mogli su da vide sjaj, a i ko je mogao znati ne nalazi li se u blizini kakav demon? U stvari... Poslednjem je promakao iznenadni osmeh Luisa Vua. On reče: "Ovi tkači su, izgleda, dobri domaćini." "Sve vrste oko Velikog Okeana su prijateljski raspoložene ako paziš šta govoriš." "Ima li vesti o našim sadruzima?" "Hmii je uzeo vozilo za napad da mu nosi opremu. Zar nisi imao mrenu na tome?" "Zakopao ju je", reče Poslednji. Luis se nasmeja. "Može da je iskopa, po potrebi. Šta je sa graditeljima gradova?" Luis reče: "Kavaresksenjajok i Harkabiparolin morali su da podižu dvoje dece i još jedno na putu. Neću da kažem da smo dosadili jedni drugima, ali... faz. Smestio sam ih u jedno selu nizvodno odavde i ostavio sam im jedan jurišni čamac. Podučavaju na tom mestu i duž suprotne obale. Kako si ti?" "Nisam za javnost. Luise..." Tri srebrna mehura koja su skakutala niz padinu Božje Pesnice zamenio je sjaj snega, planinski greben usred bela dana. Zelena kontura treperila je oko dve tačke koje su puzale kroz usek u prevoju. "...dozvoli da ti usmerim pažnju na ovo. Pre deset godina pokazao sam ti..."
"Sećam se. Je li ovo isti prizor?" "Jeste, od pre tri dana, snimljen sa oboda lebdeće strukture iznad gnezda vampira." "Je li to ono što si pokazivao tkačima?" "Jeste." Usledilo je zumiranje predela. To su bila velika gruba vozila na šest točkova, koja su se verovatno kretala na paru. Jedno je išlo uz padinu. Zatim je zumirano drugo, klupa za upravljanje. "To je mašinski narod?" Luis pogleda. "Tako je. Uoči brade. I vozila liče na vozila mašinskog naroda. Hej..." "Luise, moj kompjuterski program za prepoznavanje..." "To je Valavirgilin!"
6. PROLAZ TRKAČA PO SNEGU Plamena Prepreka delovala je nisko i ofucano. Niko osim Valavirgilin ne bi na taj način video planine. Luis Vu od naroda sa Lopte naučio ju je da na svet gleda kao na masku. On i njegovi uvrnuti sadruzi pogledali su u njega odozdo, gde je bio crn, gde su mora predstavljala ispupčenja, planinski masivi lance jama, a ogromne cevi raznosile flap sa morskog dna ispod sveta i preko obodnog zida, gde je stvarao prelivne planine. Neki entitet je izrezbario Plamenu Prepreku zarad estetskih hirova. Urezao je prolaze kroz lanac zbog putnika. Razna plemena crvenih i njihova stada sledila su cvetove-ogledala u povlačenju preko Prolaza trkača po snegu. Dvojica tih istih crvenih sada su vodili krstarice. Noć je polako nagrizala ivicu sunca dok su krstarice prelazile preko prevoja Prolaza trkača po snegu. Niko od njih nije video plavo nebo ima tome već mnogo falana. Uživali su u njemu. Neraskidivi oblaci prostirali su se ispod njih. Tle je bilo pod snegom, ne dubokim, ali bilo ga je dovoljno da točkovi proklizaju. Vala je s mukom upravljala. Levo i desno planine su gorele, zubato sunce odbijalo se od polja pod snegom. Ispod i iza upravljačke klupe, Vast je govorila nekom nevidljivom: "Nismo videli sneg kada smo ovuda prelazili. Cvetovi-ogledala svog su ga spalili." Svojim krupnim telom napola je zaklanjala Tegera. On reče: "Cvetovi-ogledala ne vole oblake. Oni spaljuju sve što se kreće. Vast, da li je pametno razdvojiti kola ovako kasno?" "Odluka mora biti doneta", odlučno reče Vast. Crveni pastir se namršti. "Razume se, pilot izdaje naređenja. Ali, slušaj, parovi su razdvojeni. Valavirgilin i Kejverbrimis. Tužna Cev i Harfista, takođe. Kejverbrimis i Čitakumišad su obojica muškarci. Šta ako dođu vampiri? Varvija i ja smo bezbedni i kada smo razdvojeni. Biđ je s tobom, Parum sa Tvuk, Manak sa Korijak, ali šta je sa ostalima?" Vala je upravila prvu krstaricu niz dugačku padinu, praveći se da ne sluša. Crveni pastir je na ovaj način iskazivao svoje neslaganje, dopustio joj je da ga čuje. Parovi! Posle narednog zaokreta ugledala je široku, smeđu reku. Crveni su bili monogamna rasa i parili su se. Nisu voleli da se razdvajaju; ali dvema krstaricama bila su potrebna dva vodiča. Kej i Vala takođe moraju da se razdvoje: za dve krstarice potrebna su dva vozača. Ali ona i Kejverbrimis nisu bili spareni! Do nje je dojurio Pilak, ostavivši za sobom krstaricu broj dva. Vala je zatvorila priliv goriva i zaustavila krstaricu. Sakupljači su mogli da trče brzinom vetra. Pilak podiže pogled prema njoj, isceri se na trenutak koliko mu je bilo potrebno da povrati dah. Reče: "Kejverbrimis želi da nastavi penjanje." Pogledala je unazad. Levo od prolaza, prevoj se dosta blago uzdizao. Kej će
preći liniju snega i imaće dobar pogled. "Da sačekamo?" "Kej kaže da ne čekate. Zaustavi krstaricu ako naiđete na neku opasnost. Držaćemo vas na oku. Doći ćemo." "Aha." Pilak otrča. Kejova posada je uzbrdo istovarivala teret. Tone tereta. Bez Paruma i Tvuka, to bi potrajalo beskrajno dugo. Nekoliko desetina izdisaja kasnije Krstarica broj Dva je krenula, sa Kejom za upravljačem dok su ostali iz posade išli pozadi, osim demona, razume se. Tužna Cev neće se probuditi do posle ponoći. A onda ih je krivina sakrila od pogleda. Krstarica broj Jedan nosila je Valavirgilin i Sabarokareš, Vast i Biđa, Manaka i Korijak, Tegera i Harfistu. Oni su ostali izvan kontejnera. Kontejner nikada nije bio tako čist, bez mirisa. Demonu Harfisti prijala bi tama; ali pristao je da se sa ostalima smenjuje ispod šatorskog krila, na ćebadima prostrtim duž pokretnih dasaka. Pripadnici mašinskog naroda na krstarici broj dva bili su obojica muškarci. Ona i Kej nisu mogli da se odluče da li da povedu Čitakumišada. Više bi voleli da je pošla Spaš, ali niko nije bio voljan da rizikuje Spašin život dok je bila trudna. Iako su Čita morali da vežu za vreme napada vampira, on je bio pametan i vešt sa alatkama. Biće s njima sve u redu. Uvek su mogli da upražnjavaju rišatru. Krstarica broj jedan sada se nalazila ispod oplate od oblaka. Smiraj dana nagoveštavao je da je sunce napola zaklonjeno. A šta se to događalo tamo dole kod reke? "Tegeru, pozajmi mi svoj vid. Reka?" Sakupljači su bili kratkovidi; jedva da su videli dalje od palčeva na nogama. Mašinski narod imao je dobar vid. Ali niko nije imao oči kao crveni. Teger se uspentrao na klupu za upravljanje i zaklonio šakom oči; potom se popeo na kulu topa, još više. "Vampir. Dvojica. Užasni su, Vala. Čuješ li?" "Ne." "Mislim da pevaju, Vala. I... Neka crna stvar izlazi iz vode. Kako izgledaju rečni ljudi?" "Mokro crni. Tvoje veličine, ali nabijeni, aerodinamičnog oblika..." "Kratke ruke i velike šake sa kožicom između prstiju? Slične noge? Izmamili su jednog napolje. Sada jedan vampir ide nizvodno. Možda pogrešan pol, ne mogu da kažem, suviše je daleko. Koliko brzo možemo da stignemo dole?" "Ne tako brzo." Ne dovoljno brzo da bismo ga spasli. Sada su bili bliži. Vala je mogla da vidi dva bleda obličja i jedno crno. Jedno bledo obličje odvuklo se niz obalu. Crno se odgegalo ka drugom belom koje ga je prihvatilo u zagrljaj. Nekoliko trenutaka kasnije belo se odbacilo unazad u blato. Zdepasto crno obličje ponovo je prišlo ispruženih ruku. Belo se žurno povuklo na mršavoj zadnjici. Povratilo je hrabrost, ili mu se vratila i glad; ustalo je i
prihvatilo zagrljaj ovog drugog. Crno se tralo o belo. Vala je čula skvičanje nalik skvičanju planinske mačke kada se belo obličje otrglo i otrčalo duž obale, uzvodno. Crno obličje nije moglo da ga stigne. Stalo je i zaplakalo, tužno dozivajući. "Koliko brzo?" ponovo upita Teger. "Stići ćemo dole pre polovine noći, na vreme da se operemo. Zatim ćemo, čini mi se, isprobati našu odbranu. Biće najbolje da krstarica broj dva ostane visoko. Manače, slušaš li? Korijak?" "Čujem", reče Korijak. "Krstarica broj dva ostaje visoko do zore." "Idi i prenesi to Kejverbrimisu. I ostani sa krstaricom broj dva! Ne želim da ostaneš sam na padinama kada se spusti noć." Biđ je ustao i sada je išao ispred njih i udesno, sa napetim samostrelom. Barok je poslovao oko topa. Teger se smestio iznad njega. Crni hominid ležao je neutešan na vlažnom rečnom blatu. Ubrzo se preokrenuo i ugledao krstaricu koja se spuštala. Ostao je da je sačeka. Manak je skočio sa pokretne daske i potrčao napred. Vala je držala u ruci spreman pištolj. Neki vampir je zapevao. Nema sumnje da je to bila njihova muzika, pogađala ju je u živce. Manak se ukopao u mestu. Vala nije mogla da vidi metu. Pripadnik rečnog naroda odgegao se prema žbunju. Drugi vampir plašljivo je izišao da ga dočeka. Ovaj je bio mužjak. Preklinjući je podigao ruke. Dok su miris i muzika harali po njenoj glavi, Vala je opalila. Metak je pogodio vampira ispod pazuha, divljački ga odbacivši. U tami koja se spuštala njegova je krv bila isto onako crvena kao i krv bilo kog hominida. Vala je sada osećala jači miris; podigla je peškir i udahnula biberlik. Manak je zaostajao. Pripadnik rečnog naroda bacio se na telo. Vampir se zgrčio u agoniji, a potom opustio. Vala je zaustavila krstaricu pored oboje. Putnici su se spuštali sa pokretne daske. Zalizana crna kosa, kratke debele ruke i noge, široke šake i stopala, aerodinamično telo... Odeća. Torzo rečne žene bio je prekriven smeđim krznom nekog drugog stvorenja. Podigla je pogled, zatim se odvojila od vampira muškarca sa vidnim naporom. "Pozdrav", reče ona. "Ja sam Varbličug..." Usledili su kotrljajući niz slogova i osmeh. Vi to ne možete da izgovorite. Vala reče: "Pozdrav Varbl. Valavirgilin. Zašto te vampir nije ubio?" "Ovo", reče žena i pokaza šakama niz svoje buroliko telo. Ogrtač joj je bio čvrsto stegnut oko grla. Sa strane je bio od glatke kože sa koje je bila obrijana dlaka. Ostatak, grudi i leđa, bili su od krzna uzetog sa neke vodene zveri. Ona reče: "Uzimamo sok iz jedne plutajuće grabljivice u Dubokom Jezeru, na pola dana hoda preko kopna. Grabljivica ubode ribu pre nego što je pojede. Otrov
se nalazi u soku. Namažemo ogrtač od vidrinog krzna sokom, zatim obrijemo krzno tamo gde nam dođu ruke dok plivamo. Vampiri ne vole ubodeali, jer posle moraju... Moraju..." Okrenula se prema Manaku. "Umeš li da plivaš, mali hrabri? Možeš li malo da zadržiš vazduh?" "Utopio bih se", odvrati Manak. Rečna žena se obrati Vali: "Pleme kućni-tok ima samo četiri ogrtača. Vampiri nam preprečuju put sa obale, ima tome već dosta falana. Ako s vremena na vreme neka od nas obuče ogrtač i dozvoli kakvom vampiru da je zagrli, možda shvate da rečni narod treba da ostave na miru. Onda bismo mogli izvesno vreme da lovimo po obali." "Pokazujete veliku hrabrost." "Pokazujem hrabrost zbog Borabla, kako bih ga uzela za parnjaka." "I navukla na sebe nešto vampirskog mirisa", iskezi se Vast. "Šabl flap! O tome ne treba govoriti. Ti, crveni, možeš li duboko da zaroniš samo na nekoliko desetina udisaja?" Teger odmahnu glavom. Već se bio umorio od tog pitanja. Rečna žena uzdahnu. "Čujemo o rišatri. Nikada je ne upražnjavamo. Moramo da se parimo! Vil kaže Borablu dobre vesti. Vil mu kaže da su posetioci došli, takođe. Ostanite ovde na blatnjavoj obali, videćete izdaleka vampire kako dolaze." Prešla je preko blata i vratila se u vodu pre nego što je Vala uspela da smisli suvisli odgovor. Voda je mogla da skriva i druge opasnosti osim vampira. Cela ekipa se okupala sa oružjem na gotovs. Kasnije je Barok otišao uzvodno sa sakupljačima da peca. Vala mu je malo zavidela, ali ona je morala da ostane kako bi organizovala odbranu. Krstarica broj jedan provela je noć na blatnjavoj obali. Nikakvi posetioci nisu došli, ni vampiri, ni rečni narod. Sve je išlo vrlo glatko, pomisli Vala. Uglavnom onako kako su predvideli i planirali. To ju je brinulo. Pre tri noći završili su planiranje. Četvoro crvenih krenulo je u rat. Varvija i Teger su ostali, ali dva nesparena muškarca, Anakrin huki-Vanurura i Čajčind huki-Karaška, ubeđena su da se vrate na teritoriju crvenih sa uputstvima koja su mogla da znače spas za sve njih. Vandu je, izgleda, bilo dosta vampira i čini se da su on i Spaš ostali trudni. Oni će ostati da napune gorivom krstaricu broj tri. Tako je slovo spalo na Valavirgilin i Kejverbrimisa, preostale vozače, koji su morali da se rastanu kako bi upravljali dvema krstaricama. Odmah u početku su odabrali ekipe, a potom su se svake noći oko toga prepirali. To što su nekoliko dana kopali po planinskom đubrištu divova trave nije poboljšalo odnose mašinskog naroda sa ovim plemenima. Vala je u to bila sigurna.
Ali đubre divova trave sadržalo je mnogo barela kristala šalitre. Reljefna karta na spoljašnjoj strani zida postala je složena i divna. Tek usred noći i usred dana bilo je dovoljno svetlosti, tako da su demoni i ostale vrste mogle zajedno da rade na njoj; Ali imali su falan, sedamdeset pet dana, da to obave. Zemlja je zamenjena obojenom glinom. Kada su se svedoci konačno složili oko oblika zemlje, ispekli su je ispod ugljevlja i posle toga upotrebili pesak u boji da označe moguće puteve za krstarice. Još su izvlačili te linije kada je noć pala, i svi se povukli unutra. Vampiri nisu dolazili svake noći, ali dolazili su u naletima. Vampiri nisu učili, nisu komunicirali. Munva je podigla zakrivljeni prozor močvarnog naroda na krivinu zida okrenutu udesno u smeru okretanja. Vampiri su napadali iz tog pravca, i ratnici četiri vrste su ih ubijali pištoljima i samostrelima, izbacujući ih iza ivice nevidljivog štita. Vala je naučila da koristi samostrel posle nekoliko noći. Dopadalo joj se lažno osećanje neranjivosti... lažno, jer prozor nije mogao da zaustavi miris vampira. Glavna zgrada bila je u obliku gotovo savršene kupole, tkanina raširena preko vrha zida od zemlje, sa jarbolom u sredini. Bila je zastrašujuće velika, ali i zastrašujuće pretrpana. Hiljadu pet stotina divova trave - više žena nego muškaraca i posvuda mnoštvo dece - stvaralo je smrad dovoljno jak da se mogao seći srpastim mačem. Vemb se nalazila među gomilom žena. Hranile su je svojeručno, hranile su i sebe, i Vemb je, izgleda, u tome uživala. Barok joj je mahnuo, i ona mu je uzvratila na isti način, ne podigavši se. Lepo se oporavljala, pomisli Vala, od noći koju su ona i Barok proveli dole među vampirima. Barok će se voziti na krstarici broj jedan. Vala se zapitala neće li ispasti iz igre zajedno sa Vandom i Spaš, ili otići u potragu za vampirima koji su mu odveli kćer. Divovi trave bili su veliki, ali su dobro podnosili gužvu. Za mašinski narod, otkrila je Vala, problem se sastojao u tome što su morali da izbegavaju da budu zgaženi. Crveni su bili razdražljivi. Divovi trave su ih se klonili. Ako su crveni i mašinski narod osećali da su brojčano slabiji, zašto to nije smetalo još manjim sakupljačima? Oni su, izgleda, pronašli strategiju koja je uspevala. Neki su se igrali sa decom, neki su bištali odrasle. Njihove kratkovide oči su nepograšivo pronalazile insekte-parazite. Turl se oslobodio desetine žena. Upitao je Valu, ljubazno i bez imalo zlobe: "Da li si našla ono što si tražila u gomili dreka?" Znači, došlo je vreme da otkrije tajnu. "Da, zahvaljujemo ti. Kada pomešamo kristale sa sumporom i ugljenom koji crveni skupljaju, dobićemo ono što izbacuje naše metke." "Ah", izusti Turl, skrivajući iznenađenje. On nije mogao da pravi barut; još nije znao razmere, govorila je Vala sebi. Ali
sada je znao da to nije bila nikakva perverzija mašinskog naroda. Vampirska muzika se neprimetno uvukla u spokoj, i spokoj se pretvorio u tišinu. Ali sada je vampirska pesma dobila sve bučniju instrumentalnu pratnju. U početku je pratila vampirsku muziku. Vala je naučila da razabere harfu, tužnu cev, zvižukavu cev, štektaru. Sada je muzika demona pištala poput gajdi, u nesaglasju sa pesmom vampira, zaglušujući je, dok je štektara u pozadini svirala sve življe i življe, ubrzavajući otkucaje srca. A onda se više nije čula pesma vampira. Kada je svanula naredna zora, otkotrljali su se. Kada je pao mrak, ulogorili su se na strmini iznad reke. Vampiri su ih ostavili na miru. Do Ginjeroferovih stada stigli su rano drugog dana. Crveni su im spremili gorivo. Ugalj i sumpor uvezli su iz daleka, dajući u zamenu vlastito bogatstvo, mada za sada još gotovo ništa nisu dobili zauzvrat. Noć je prekrila sunce pre nego što su krstarice bile natovarene. Crveni su podigli logor oko krstarica. Kada su vampiri došli, top je opalio preko glava veštih strelaca crvenih. Do svitanja broj mrtvih vampira popeo se na više od četrdeset. Krstarice su nosile namirnice za trgovinu, i Vala je delila poklone; ali četrdeset mrtvih vampira bilo je ono što je povezivalo ove vrste. Trećeg dana prošli su kroz Prolaz trkača po snegu. Dužina dnevnog prelaska zavisila je od težine terena, visine, padine i vrsta; međutim, Vala je smatrala da su prevalili dva poštena dana hoda. Mogli bi da stignu do utočišta vampira sutra do podneva, ako budu toliko ludi da krenu pravo tamo. Ujutro se krstarica broj dva dokotrljala do njih. Varvija se vozila iznad kućišta topa, ispod šatorskog krila od čaršava. Tvuk je veselo doviknula: "Vast! Da li je zaista Prolaz trkača po snegu najlakši kroz planine?" "Kada se crveni i demoni slažu, ko može u to da sumnja?" "I vampiri to isto misle!" Krstarica broj dva slavila je pobedu. Čak je i Tužna Cev podigla svoju tamnu glavu, da bi je odmah potom ponovo spustila. Vala tada nije uočila da je Varvija tiha. Crveni pastiri su retko kad bili veseli. Buka je probudila ostale. Vala ugleda mokre crne glave kako isplivavaju na površinu duž obale. Pripadnici rečnog naroda nisu prišli bliže, i Vala ih je ostavila na miru dok su Kej, Čit, Tvuk, Parum, Perilak i Silak pričali svoje priče, upadajući jedni drugima u reč. Kejverbrimis je parkirao krstaricu broj dva na steni iznad prolaza. Pred njima su se prostirali nepregledni oblaci kojima se Kej nije nadao, ali odlučio je da čeka. Svi su se okupali u potocima preko kojih su prešli, dva puta za tri dana. Ako baš nisu uklonili svaki miris, bar su pokušali. (Sada su se i te kako osećali dok su se cerili, dodirivali i takmičili ko će
naredni da govori. Vala je mogla da nasluti ponešto od onoga što se događalo protekle noći.) Preplavila ih je tama. Vampiri su počeli da nadiru kroz prolaz. Tužna Cev je bila na straži i upozorila je ostale. Mora da je teški teret sa krstarice broj dva, koji je još bio nagomilan u prolazu, preneo miris. Kej je upravio top desno od te tačke i čekao. Ubio je dvadeset sa tri pucnja. Vampiri su izvesno vreme ostavili prolaz prazan. A onda su jurnuli kroz njega. Kejovi putnici su iskoristili priliku da pucaju, ali su uglavnom puštali vampire da prođu. Strele i metke su mogli da povrate, ali ne i barut. Kasnije su se ponovo okupili u gomilu. Kej je opet upotrebio top, i odmah prestao. "Imaju zatvorenike, Vala. Neke krupne, spore momke sa velikim šakama i širokim ramenima, žene širokih tela za glavu niže, a i jednima i drugima plava kosa raste oko glava nalik na klobuk pečuraka. Varvija ih je najbolje videla. Varvija?" Varvija je ustala. "Mi poznajemo narod ratara. Biljojedi. Oni gaje povrćekorenje i drže životinje, u saradnji sa plemenima crvenih pastira koja ih brane. Sinoć nismo videli nijednog crvenog." Parum: "Nisu bili vezani i nisu pokušavali da pobegnu. Svaki od njih bio je sa vlastitim vampirom, ovaj, sadrugom. Nisam mogao da gađam. Pogodili smo nekolicinu koji nisu imali pratnju..." Tvuk: "Pevali su nam. Pridružila im se svirkom Tužna Cev. To ih je uplašilo!" Kej: "Nisam mogao da upotrebim top zbog zatvorenika. Iako im nismo bili ni od kakve pomoći. Šta će pod kapom Luka vampirima zatvorenici?" Teger reče: "Stada." Govorio je gotovo odsutno; proučavao je Varviju, koja nije smela nikoga da pogleda u oči. Ipak, to je bila ružna pomisao. Dvostruko ružna; nagoveštavala je krajnje neprijatno da su vampiri i te kako razumni. "Vetar", poče Kejverbrimis, "bio je hladan, vlažan i čist u našim nozdrvama do polovine noći. Vampiri su počeli ponovo da prolaze, i ovi nisu imali zatvorenike. Trčali su. Možda ih je miris vlastitih mrtvih činio nervoznima. Uspešno smo pucali. A onda je vetar zaduvao iz drugog pravca, tako da smo i mi njih namirisali." Tužna Cev je virila ispod šatorskog krila, slušala, mada joj je lice bilo u dubokoj senci. "Trebalo je da krenem u lov na njih, Kej", reče ona. "Naša muzika ih zbunjuje, slede se od nje." Kej se zagledao u Valu. "Kako bilo. Pozvao sam Tužnu Cev da mi se pridruži u rišatri." A u stvari je hteo da kaže: Žena demona se spremala da se pridruži vampirima! "Ona je svirala, mi smo igrali. Varvija me je optužila da sam odustao od borbe, ali ostali su dosta brzo shvatili u čemu je bila zamisao..." U sveopštem smehu, Harfistin tenorski šapat jasno je zazvučao. "Kakav je bio?" Tužna Cev: "Nadahnut. Kao i Parum." "Svi mi..." Kej je iznenada zaćutao, tek na jedan otkucaj srca, ali Vala je odmah znala. "Svi smo se pridružili. Shvataš, Vala, naterali smo ih da se povuku kroz
prolaz. Čim smo prestali da pucamo, nagrnuli su poput široke reke. Njihov miris, mogli smo da ga sečemo u cigle i prodajemo starijima." Teger je gledao svog para. Varvijino ćutanje ga je uznemiravalo, pomisli Vala, ali nije primetio ništa zloslutnije. Kejverbrimis reče: "Mislim da nam je Turl dao Tvuk jer je mala. Pametna odluka." Tvuk mu se savršeno osmehnula. Varvija je gledala u daljinu, kamenog izraza lica. "Tako su protekle dve desetine noći, mislim. A onda je vetar promenio pravac. Nisam to odmah primetio: nestalo je mirisa vampira, ali smo mi do tada ponovo počeli da se osećamo. Ali Čit je video..." Čit: "Vampiri su pokušali da dopužu do nas preko leda. Oni sami nisu mnogo tamniji od snega." Kej: "Vetar je postao olujan i ostao takav. Namirisali bi nas i okrenuli se, a pretpostavljam da smo i bili upadljivi." Parum: "Bilo ih je deset desetina." Kej: "Pred jutro su sasvim prestali da nadiru. Ostavili smo za sobom tepih od mrtvih vampira u prolazu." Tvuk: "Nema ničeg sličnog pod Lukom kao što je smrad vampirskih leševa. Oni sami izbegavaju svoje mrtve." Vala: "Ne smem to da zaboravim." Tvuk: "Pokupili smo naš teret, strele i metke dok je još rudela zora. Vala, mislim da smo videli Senkovito Gnezdo." "Ispričaj." "Varvija?" Žena crvenih nije spustila pogled. "Svetlost dana doticala je iz smera okretanja prema nama dok smo mi još bili u mraku. Bili smo iscrpljeni, ali sam ja bila na svom mestu, ovde na kuli topa. Oblaci su se razdvojili. Ugledala sam dve crne crte. Teško je reći koliko daleko, teško je reći na kojoj visini, ali bile su to crna ploča sa strukturama, visoko u središtu, i svetlucavim srebrom, i njena uporedna crna senka ispod." "Uglavnom isto što nam je i Harfista rekao", primeti Vala, iskušavajući je. Uspela je da je razbesni. "Mogla sam da vidim srebrne okuke reke, ove reke, kako utiču u senku." "Mi znamo za Senkovito Gnezdo." To je izrekao jedan novi glas: sjajno crno obličje neodređenog pola i neodređene starosti iskliznu iz vode i uspravi se na blatu: "Ja sam Rubalabl. Dobro došli u Kućni-tok; imate slobodan prolaz. Bolje od ostalih govorim jezik. Rečeno mi je da niko od vas neće da upražnjava rišatru?" "Ne ispod površine vode, Rubla", sa žaljenjem izgovori Vala. To bi bio potez. "Senkovito Gnezdo?" "Senkovito Gnezdo je pećina bez zidova. Crni krov koji se obiđe za petnaest stotina koraka, sa otvorenim stranama. Vampiri su živeli i množili se pod njim još od vremena pre nego što je iko od nas rođen." Harfista se javio, ne izišavši ispod šatorskog krila. Samo ga je Vala čula.
"Hiljadu i po koraka okolo, bilo bi manje od pet stotina preko, u koracima vodenog naroda. Dve stotine za divove trave, tri za nas ostale. Tri stotine koraka u prečniku, kao što nam je i bilo rečeno." Vala upita: "Rubla, koliko je visok taj krov?" Rubalabl je razmenio brzi niz trubljenja s nekim ko je još bio u vodi. A onda: "Fadgabladl ne zna." Ponovo je usledilo trubljenje. Rubalabl reče: "Dovoljno je nisko da može da zaustavi kišu čak i po jakom vetru. Shvatite, samo je Fadgabladl bio tamo." "Kakav je Kućni-tok ispod Senkovitog Gnezda? Umeju li vampiri da plivaju?" Usledilo je brbljavo trubljenje. Izdvojio se jedan glas - bele rese na glavi i duž mesta gde bi trebalo da mu je bila vilica - i stao da ćereta nešto Rubalablu. Rubalabl reče: "Moramo da se držimo dna dok prolazimo. Niko od nas više ne ide tamo. Tamo je kao u odvodnom kanalu, ponekad kao u vonkiju." Nepoznata reč. "Vampiri nikada ne plivaju." Javio se Harfista iz zaklona. "Vonki, staza mrtvih." Vala klimnu. Varvija se spustila u kućište topa. Vala je posmatrala krstaricu broj dva dok se razgovor nastavljao. Varvija se nije pojavila. A gde li je bio Teger? Rečni narod je već pokolenjima posmatrao vampire, ali sa vlastitog stanovišta. Vampiri su povremeno ubacivali leševe u Kućni-tok, na stotine u jednom navratu, od dest do dvadeset vrsta uključujući i vlastitu. Jednu menu kasnije pojavilo bi se strašno puno ribe. To je bilo vredno znati... Međutim, stari Fadgabladl nije prišao Senkovitom Gnezdu ima tome već više od dvadeset falana. Pored pecanja, ništa od onoga što se nalazilo s druge strane nije bilo vredno prolaska ispod Senkovitog Gnezda. Vala spusti glas. "Harfisto. Leševi bačeni u Kućni-tok izgubljeni su za vas, nije li tako?" "Pojedu ih ribe, ribari jedu ribe, i na kraju sve je naše." "Flap. Vas pljačkaju." "Vala, vampiri su životinje. Životinje ne pljačkaju." Rubalabl: "Niko osim rečnog naroda ne može da stigne do Senkovitog Gnezda i ode živ. Zašto se raspitujete za te stvari? Šta ćete ovde, toliko vrsta?" Biđ je progovorio pre Vale. "Idemo da okončamo vampirsko zlo. Napašćemo ih u njihovom domu. Hominidi koji ne mogu da putuju su nas podržali." Rečni narod je razmotrio ono što je čuo. Vala pomisli da je primetila kako im se bešumno podsmevaju. Možda i ne. Rubalabl reče: "Valavirgilin, mislim da smo videli demona među vama." "Dva pripadnika noćnog naroda putuju sa nama. Ostali su krenuli sa nama kao prijatelji. Ne vole sunce, Rubla." "Demoni i vampiri su noćni narodi." Da li je to Rubalabl hteo da kaže da su saveznici? "Nadmeću se za istu lovinu na
istom terenu. Zapravo, mnogo je složenije od toga..." "Jeste li sigurni da su na vašoj strani?" Čitav jedan falan, Vala se pitala koje su pobude demona. Ona reče: "Da, sasvim smo sigurni." "Mi ne možemo da putujemo s vama." "Ne." "Ali ako biste vaše vagone kotrljali duž Kućnog-toka, mogli bismo da putujemo uz vas, Fadgabladl i ja. Da vam kažemo razne stvari. Ponesemo ogrtače, naučimo stvari nizvodno." Počeli su da razrađuju pojedinosti. Ovo je bila neočekivana sreća, i Vala je znala da ne sme da je ispusti, iako Tegera i Varvije nije bilo nigde na vidiku.
7. LOKALNI DUH Teger je čučao leđima oslonjen uz veliku bledu stenu, sa petama ispod zadnjice, sasvim nepokretan. Svuda oko njega bila je šikara koja ga je skrivala. Tako su crveni lovili. I Teger je lovio kroz svoj um, tražeći Tegera. Šake su se lenjo poigravale mačem, oštreći ivicu. Razne misli smenjivale su se po površini Tegerovog uma. Ako im dopusti da prodru dublje, razmišljaće o Varviji. Znao je da sa tim ne može da se suoči. Ujednačeni huk vode naterao ga je da klima glavom. Neće čuti nijedno stvorenje kako mu se približava. Možda će ga namirisati, ili uočiti kretanje u šikari oko sebe. Mač mu je bio dovoljan. Svi događaji odvijali su se na obali. U jednom trenutku pregovori su se izmetnuli u zabavu na vodi. Mač može upotrebiti i protiv sebe samog. Samo da ga okrene. I skoči sa vrha stene? Ta pomisao gotovo da je letimično dodirnula površinu njegovog uma. "Teger huki-Tandartal." Teger skoči i obre se na steni, napravivši mačem pun krug pre nego što je njegov um sustigao događaje. Vampiri ne govore. Šta...? Glas nešto jači od huka reke, tako tih da se Tegeru mogao lako i pričiniti, reče: "Ne mogu ti nauditi, Tegeru. Ja ispunjavam želje." Na vidiku nije bilo nijednog živog bića. Teger upita: "Želje?" Da li ga je to pronašao kakav lokalni duh? "Nekada sam bila živa žena. Sada pomažem drugima u nadi da ću postati bolja. Šta želiš od mene?" "Želim da umrem." Pauza, a onda: "Pravo traćenje." Teger je čuo rapavo napinjanje duboko ispod šapata. Nekako nije mogao da poveruje da će mu mač biti dovoljno brz. Reče: "Stani." "Stala sam." Šapat je bio sada mnogo bliži. Teger je dva puta progovorio prethodno ne razmislivši. Sada: izbegao je brzu smrt. Da li je to želeo? Ali ako želje mogu biti ispunjene... "Nešto se dogodilo prošle noći. Želim da se to nije dogodilo." "To ne može biti." Svi muškarci sa krstarice broj dva, bez obzira na oblik, hemiju, hranu, parili su se sa Tegerovim parnjakom. Oni su morali da umru, pomisli on. A žene?... Svi koji znaju. Varvija, takođe, pomisli on, iako je njegov um odbijao tu pomisao. Oni su to učinili Varviji, meni. Vampiri! Zar da pobijem polovinu nas samo tako što ću izraziti želju? Bez odbrane, ostali će pomreti. Ginjeroferovo pleme... Iznenada je video kako će plemena crvenih pokleknuti pred širećom vampirskom kugom. Muškarci i žene, nesposobni da veruju jedni drugima, razdvojiće se u besu. Porodice i plemena će se raspasti. Vampiri će ih savladati jednog po jednog. Teger reče: "Želim da pobiješ sve vampire pod Lukom."
Začuo se šapat. "Ne posedujem takvu moć." "Kakvu moć poseduješ?" "Tegeru, ja sam um i glas. Ja znam stvari. Ponekad sagledam stvari pre vas. Nikada ne lažem." Beskorisno stvorenje. "Lokalni duše, tvoje dobre namere prevazilaze tvoja sredstva. Šta ako poželim da pojedem ribu?" "To mogu da izvedem. Hoćeš li sačekati?" "Hoću, ali zašto?" "Niko me ne sme videti. Mnogo bi bilo brže da ti kažem kako sam da dođeš do ribe." Tačno, na obali je bilo vrlo živo. "Imaš li ime?" "Zovi me kako te je volja?" "Šapat." "Dobro." "Šapatu, želim da ubijam vampire." "Isto kao i svi tvoji saputnici. Hoćeš li im se ponovo pridružiti?" Teger se strese. "Neću." "Razmisli o tome šta će ti biti potrebno. Do sada si već valjda otkrio da je moć vampira mnogo veća od moći tvoga mača..." Teger zastenja i nisko povi glavu, prekrivši šakama uši. Šapat ga je sačekao i ubrzo potom rekao: "Biće ti potrebna sredstva za odbranu. Treba da napravimo spisak." "Šapatu, ne želim da razgovaram ni sa jednim od njih." Polako se prisećao da su već falan noći, koliko su proveli među Turlovim narodom, on i Varvija pokušavali da objasne zašto ih je njihova monogamna priroda činila nadmoćnim u odnosu na vabljenje vampira. To je razdraživalo ostale vrste. Šapat reče: "Prvo vozilo su napustili svi osim Harfiste. Harfista spava. Čak i ako se probudi, neće ti smetati. Uzmi ono što će ti biti potrebno." Vala je poželela da može da se uživi u to. Voda je bila hladna. Morali ste stalno da budete u pokretu da bi vam bilo toplo. Svi su se, izgleda, međusobno prali. Na pitanja o čovekovim osobinama ili rišatri moglo se odgovoriti pokazivanjem. Čitakumišad i Rubalabl pokušavali su da nešto smisle kako bi Čitova usta ostala iznad vode. Biđ i Tvuk su gledali i predlagali. Sprani su svi paraziti, ali su sakupljači uvek umeli da nađu fantomski svrab. Barok se okrenuo, cereći se. Šakama je uhvatio Valu za ramena i čvrsto je okrenuo. Žustro joj je istrljao leđa nekim rapavim morskim povrćem. Sve je to bilo divno prijateljski, kako samo može biti među vrstama koje se ne nadmeću oko istih potreba. Sve bi bilo dobro kada bi samo Varvija i Teger izišli trčeći i držeći se za ruke iz kontejnera. Pogledala je preko ramena. Zvuci reke prigušiće njene tiho izgovorene reči. "Sabarokareš, potrebna mi je tvoja pomoć. Tvoja, Kejverbrimisova i
Čitakumišadova." Barok je nastavio sa svojim poslom. "Kakva pomoć?" "Pođite sa mnom da zavirimo u krstaricu broj dva." Njegove šake su se zaustavile. Osvrnuo se. "Mislim da ne bi trebalo da uznemiravamo Čita." "Ne. Šta misliš, hoće li mu to uspeti?" "Mogao bi da se utopi. Eno tamo Keja. Neobičan prizor." Kejverbrimis je ležao na stomaku, uglavnom u vodi, crtajući karte u blatu vrhovima prstiju. Neidentifikovan pripadnik rečnog naroda delio mu je savete. Vala se dovukla s njegove druge strane i upitala: "Jesi li išta naučio?" "Možda." "Pokloni mi nekoliko udisaja svoga vremena, meni i Baroku." Osvrnuo se, zagledao u njeno lice, odlučio da ništa ne pita. Skočio je na noge i povukao i nju za sobom, nag kao ona i Barok. Nije bilo vremena da Vala ode do gomile sa svojom odećom. Možda bi joj se dopalo da šeta naga, kada bi kiša oslabila. Da li je odeća zaista bila tako opasna? Ali nije stvar bila samo u tome da budu čisti. Vampir bi mogao otkriti krv ispod mirisa vunene tkanine ili štavljene kože. Nije odeća bila ta koju je želela. Već zavežljaj. Zavežljaj bi odskakao na nagoj ženi. ...Oh, nema sumnje da bi bilo u redu. Kada su se njih troje dovoljno udaljili tako da ih niko nije mogao čuti, Vala upita: "Kej, kako se Varvija ponašala..." "Upražnjavala je rišatru sa svima nama." Zakoračila je na pokretnu dasku. "Da li joj je to smetalo?" "Jeste. Nekoliko puta je pokušala da iziđe napolje. Možda samo da bi nas se oslobodila, možda da bi otišla kod vampira. Oni bi je se ionako dokopali. Greši kada kaže da je imuna." "Kej, niko to nije poverovao..." "Varvija jeste. Nisam mogao da je pustim napolje. Kada je svanulo, pokušali smo da je smirimo." Govorio je kroz stisnute zube. "Nije vredelo. Možda neka žena. Ili neko ko nije bio tamo. Možda bi mogao da je nagna da progovori." "Ja ću pokušati", reče Vala. Otvorila je trik bravu i ušla u kontejner. Unutra nije bilo sasvim mračno. Svetlost je prodirala kroz kulu topa. Vala pokuša da namiriše duhove starog tereta i sačeka da joj se oči priviknu. Barut. Minč i biberlik. Velike količine trave za Tvuk i Paruma. Sapun: čudna stvar koju su pravile vrste daleko udesno. Pokušala je da oseti stari smrad, znoj izazvan strahom ljudi koji su se krili od napadača, agoniju ranjenih; ali sve je to bilo očišćeno. Nije se osećao miris krvi. Popela se lestvicama do topa. Ni traga od Tegera. Kejverbrimis joj dodirnu zglavak. Samo što nije zajecala: "Oh flap, oh flap, bila sam sasvim sigurna da ćemo zateći potoke krvi! Teger mora da je pogodio, a i kako
bi Varvija mogla da ga slaže? Varvija!" Varvijina stopala mlitavo su visila ispred proreza za top. Vala se napola provukla kroz otvor. "Varvija, gde je on?" Varvija nije odgovorila. "Pa, kako je podneo?" Varvija progovori: "Mrtav iznutra." "Varvija, cenjeni savezniče, niko zapravo nije verovao da ćeš biti imuna na vampirski miris." "Mislila sam da će me ubiti", reče Varvija. "To mu čak uopšte nije palo na pamet." "Možemo li išta učiniti za njega?" "Želi da bude sam, pretpostavljam." "A ti?" "I ja." Vala skliznu niz lestvice. "Ne može da nas izgubi", reče Kejverbrimis. "Može da sledi reku, da sledi tragove točkova. Možda mu je samo potrebno malo vremena da svari ono što se dogodilo. Da ponovo razmisli." Klimnula je u tami. "Vala, trebalo bi da pokrenemo kola." "Ja ću pozadi." Dok ostali pripreme krstaricu broj jedan za pokret, možda bi mogla da potraži Tegera. Nije poverovala. "Dobro motrite na Varviju. Ili da je ja uzmem?" "Uzmi je. Ti si šef, a ona ima najbolji vid..." "To nije..." "To je pristojan izgovor. Mogla bi da porazgovara s tobom jer..." zaćutao je. "Zato što nije upražnjavala rišatru ni sa kim iz krstarice broj jedan." "Upravo tako." "Ti si muškarac, Kej..." "Šefe, ne mogu da pretpostavim kako se Teger sada oseća. Ovakve stvari se ne događaju crvenima." Teger se nečujno spustio niz postolje topa. Nije primetio ni živu dušu, tako da je poskočio kada mu neki glas prošaputa suviše blizu uha. "Imaš li sve što ti je potrebno za put?" Teger je ostao u čučnju. Prošaputao je: "Peškire i biberlik. Sapun. Čistu odeću. Mač. Slediću reku tako da mi neće biti potrebna čutura, pa sam je napunio gorivom. To može dobro da posluži." "Nadam se ne za piće." "Gorivo peče." To se tebe ne tiče! "Planiraš li da ubijaš nasumce. Ili nešto organizovanije?" "Ništa ne znam. Oni žive ispod grada fabrike, velike lebdeće strukture. Šapatu,
ako mi..." "Ako ti." "Ako ne mogu da uništim njihovo pribežište, neću postići ništa. Ako ne učinim... ako ne uspem da uradim ništa... veliko?" "Zbog časti?" "Da. Zbog onog što je Varvija učinila - ja sada nisam ništa. Moram napraviti nešto od sebe." "Poželi." "Da uništim Senkovito Gnezdo." "Hoćeš." "Neka padne. Zdrobi ih." "To bi moglo biti teško." "Teško?" Teger okači zavežljaj o rame. Primetio je troje nagih ljudi kako ulaze u krstaricu broj dva. To je bilo bezopasno, ali mogli bi potom pretražiti i narednu krstaricu. Teger se povukao u grmlje. Razgovarao je sam sa sobom ili sa praznim vazduhom. "Teško. To je nemoguće! Ne mogu da izvršim invaziju vampirskog gnezda. Kada bih mogao da se nađem iznad njih, u toj lebdećoj fabrici - ali morao bih da letim." Šapat: "Šta Valavirgilin krije?" Auh? "Mašinski narod imaju svoje tajne", reče Teger. Šapat: "Znala je da ćete ti i Varvija podleći vampiskom mamcu. Ipak se nada da njena mala vojska može da pobedi. Da li ona zna nešto što niko drugi ne zna?" Tegerov um je pokušao da se zatvori; jecaj mu se peo uz grlo. Čuće ga. Pronaći. Njegov razum, ne sme izgubiti razum usled histerije tela. Razmišljaj. Njegova prva suvisla misao posle izvesnog vremena bila je da je upravo čuo prvu stvarnu Šapatinu naredbu, kako god bila izrečena. Luis Vu od naroda sa Lopte posetio je Ginjeroferovo pleme. Valavirgilin ga je takođe znala... Poznavala ga je bolje, jer su njene veštine uključivale i rišatru. Da li joj je Luis Vu nešto otkrio? A i video ju je nagu, pre svega nekoliko trenutaka. "Mora da je ostavila zavežljaj zajedno sa odećom. Šapatu, gde je Valavirgilina odeća?" "Pogledaj duž obale... Tamo. Zavežljaj je na zaravnjenom blatu, ali ga možeš dohvatiti štapom." "Šapatu, nisam ja lopov. Želim samo da pogledam." Glas prošaputa: "Šta ako Valavirgilin krije znanje koje bi moglo da pomogne njenim sadruzima?" "Informacija je vlasništvo." Tišina je bila odgovor. "Jesam li ja lud?" upitao je sam sebe. Ovaj lokalni duh nije učinio ništa što Tegerov vlastiti um nije mogao da uradi. Ono što mu se dogodilo moglo je svakoga oterati u ludilo. Da li Šapat uopšte postoji?
Varvija je pretrpela strašan šok. Šta je ona osećala? Zastrašujuća istina je glasila da je i ona možda bila isto onoliko luda kao i on. Teger je puzao kroz šikaru poput kakve grabljivice, a njegova lovina bio je kožni zavežljaj koji mu nije pripadao. Stani, oslušni šuštanje šikare, da li čuješ Šapat ili bilo kog od saputnika. Ništa. Mora da je već poludeo kada je sumnjao u ženu mašinskog naroda. Ovo je zaista bio Valavirgilin rat. Ona je umešala demone, dok bi megalomanijak zadržao vlast za sebe. Valavirgilino oružje im je sačuvalo živote... Evo njene odeće, oprane i rasprostrte preko žbunja, a i zavežljaj je tu visio. Mogao bi da pogleda. Nije morao da se pokaže. Mogao je da ga dohvati mačem. Podvukao je vrh ispod trake i povukao je ka sebi, istovremeno puzeći na stomaku unazad u grmlje. Zavežljaj se jednostavno otvarao, poput mnogih koje je video, ali za razliku od njih, ovaj je imao mnogo džepova. Spolja je bio od kože; a iznutra postavljen nekim veoma finim pletenim materijalom. Njen potpaljivač vatre bio je isto onoliko dobar kao i njegov, nabavljen izdaleka. Ćebe, pomodarska čutura (prazna), kutija sa vlažnim sapunom, meci i prazan pištolj. Pištolj: za Tegera je on mogao da znači razliku između života i smrti. Između lopova i - nije postojala reč za ono što su on i Varvija bili sada, ali nije bilo hominida koji nije znao za reč lopov. "Ludak", izgovori on. Pokušao je da vrati stvari na mesto. Da li bi mogao da vrati zavežljaj i da niko ne posumnja u njega? Prošaputao je u tišinu. "Nemam prava na barut mašinskog naroda. Krađa te tajne bila bi krađa." Smotao je zavežljaj, pa ga ponovo otvorio. Osetio je nešto hladno. Postava: bila je hladna, hladnoća je nestajala pod njegovim dodirom. Utrljao ju je u prste. Njeno tkanje bilo je suviše fino da bi se videlo sa bilo koje udaljenosti. Bilo je slojevito, imalo je nekoliko slojeva. Odvojio je jedan sloj i povukao. Niti manje jakog materijala se odvojiše, i sloj se otkinu. Bio je paučinast, veoma fin. Nije znao kako da ga vrati. Šta je to bilo? Kakav je interes Šapat imao u svemu ovome? Gurnuo ga je u svoj kilt. Manje je bilo verovatno da će ga tamo tražiti nego u njegovom zavežljaju. Smotao je Valavirgilin zavežljaj. Vratio ga je pomoću svog sečiva na granu, možda na istu onu granu. Njegovi nekadašnji sadruzi nalazili su se i uzvodno i nizvodno po obali i u grmlju. Možda su njega lovili. Biće najbolje da krene. Teger je na kolenima išao kroz žbunje dok se nije proredilo. Zatim je potrčao po golom blatu, skriven maglom koja je postepeno postajala sve gušća. Reka se širila, isto kao i obala od ravno-blata. Krstarice se više nisu mogle videti. Teger nije brinuo zbog rečnog naroda. Narod čije su oči morale da vide i kroz
vazduh i kroz vodu imao bi poteškoća da ga identifikuje. Oni nisu mogli da plivaju onako brzo kao što je on mogao da trči, a jedva da su uopšte mogli da hodaju. Kako bi obavestili krstarice? On je trčao, prethodivši vestima o sebi. Teger je ostao prepušten sam sebi. To saznanje mu je razdiralo grudi. Iako su četiri tuđinske vrste bili njegovi saveznici i prijatelji, gotovo uopšte nije razmišljao o njima. On je tugovao za Varvijom. Od kada su počeli da se pare, od njegovog i njenog detinjstva, nikada nisu bili razdvojeni više od nekoliko dana. Svet se mora izmeniti pre nego što se ikada ponovo suoči s njom. Reka se promenila dok je trčao. Pesak. Šljunak. Drveće je nicalo po celoj goloj steni, gotovo sve do vode. Ovde je bilo uskih brzaka, i morao je da se popne uz stenu da ih zaobiđe. Troje vampira i jedno dete, ščućureni u tankoj senci nadnoseće stene iznad reke, gledali su ga kako se udaljava trčeći i nisu krenuli u poteru. Nastavio je da trči dok je dan odmicao.
8. JER NIJE VARVIJA Kiša je padala od podneva. Valavirgilin je pokušavala da pronađe staze koje su vodile preko gole stene, ali posvuda je bilo blato. Naginjući se, klizajući se, nijednom se ne prevrnuvši do kraja, kola su nastavljala nizvodno prema Senkovitom Gnezdu. Kada je noć odgrizla ivicu sunca, Vala je već izabrala povoljan položaj. Reka je ovde bila široka četiri stotine stopa. Rubalabl i Fadgabladl bi trebalo da budu bezbedni. Krstarice su napunile svoje rezervoare za vodu, a zatim se otkotrljale prema prevoju. Ove bliže planine predstavljale su podnožja Plamene Prepreke, ali ona najviša će poslužiti. Krstarice su skliznule i pokušale da skliznu niz stenje. Hoće li kiša usporiti vampire isto onako kao što usporava nju? Trebalo je ranije da se ulogori. Ali još je bio dan kada su stigli do odabranog položaja. Postavila je krstarice leđa uz leđa, ne suviše blizu, sa topovima okrenutim napolje. Oni koji su morali da kuvaju hranu, radili su to ispod šatorskog krila dok je još bilo svetlosti. Varvija je ubila neko stvorenje dovoljno veliko da ga podeli sa mašinskim narodom. Pri poslednjoj svetlosti su se oprali, a zatim nagomilali peškire na izvesnoj udaljenosti od krstarica. Sakupljači su se povukli na počinak. Nisu voleli kišu i bio im je potreban san. Ostali su razgovarali ili spavali ili jednostavno čekali. Vali bi dobrodošao savet demona. Smestili su se na golom granitnom vrhu koji je gledao na Senkovito Gnezdo i razgovarali na svom jeziku, leđima okrenuti pogašenim vatrama i ostalima. Valavirgilin je videla samo dvoje, ali joj se činilo da čuje nekoliko glasova. Ostali hominidi puštali su mašinski narod da vodi razgovor. Neka tako bude. Vala reče: "Svaki vampir koji stigne dovde trebalo bi da bude iscrpljen od penjanja. Sav naš miris je na peškirima. Predstavljaće lak plen." Da čujem šta mislite. Šta sam propustila? Barok reče: "Vampiri će se vraćati iz lova. Neće očekivati da naiđu na plen tako blizu svog gnezda. Jer ovde više nema ničega." "Videćemo." Čit reče: "Kada dolaze, dolaze u hordama." "To me podseti", javi se Kej. "Sakupio sam tri barela rečnog šljunka, Vala. Hoćeš malo? I dalje ćemo morati da upotrebljavamo barut, ali možemo da uštedimo metke." "Odlično." "Kako je Varvija?" Varvija se oglasi: "Varvija huki-Marf Tandartal može da govori u svoje ime, Kejverbrimise. Varvija je dobrog zdravlja. Jeste li videli kakav znak o Tegeru?" Vala odvrati. "Neke stvari nedostaju. Stvari potrebne za preživljavanje kojima može da se napuni jedan zavežljaj, sve iz krstarice broj jedan. Teger mora da je
najbrži živi lopov." Neko je dirao i njen zavežljaj, ali, izgleda, ništa nije nedostajalo. To nije pomenula. "Naredno pitanje. Šta ćemo raditi sutra? Harfisto? Tužna Cevi?" "Dođite i pogledajte", odvrati Tužna Cev. Vala se pope uz stenu. Na vrhu je bila gotovo ravna i hladna na dodir. Primetila je da ju je Varvija sledila; posegnula je naniže i povukla ženu crvenih za sobom. Nizvodno se Kućni-tok dva puta razdvajao. Pogledom je sledila glavni tok do mesta gde je uranjao u senku. Lebdeća fabrika bila je zloslutno blizu i bila je ogromna. Tužna Cev gotovo da se nije osećala, mirisala je jedino na mokro krzno. Ona reče: "Valavirgilin, možeš li videti ispod lebdača? Vidiš li viseće petlje, bliža strana, desno od središta?" Upravo onako kako je Teger opisao, disk ispupčen naviše u sredini. Ispod... ispod je bila senka i izvesna slutnja nemirnog kretanja po ivicama. "Ne", odvrati Vala "Da", reče Varvija. "Jednog dana ću napraviti skicu." Demon primeti: "Varvija, ta viseća zavojnica je rampa dovoljno široka da izdrži tešku mašineriju. Duž jedne strane nalaze se zupci, tako da mašine ne klize, a sa druge stepenice. Nijedno oko nije videlo te stvari ima tome već mnogo pokolenja. Opis koji slušaš star je više od dvadeset životnih vekova, uskladišten u biblioteci daleko u smeru okretanja, a dobio sam ga pre nekoliko dana u Turlovoj tvrđavi." Kako ga je dobio? Međutim, način komunikacije predstavljao je tajnu demona, a Vali je jedino bilo važno... "Vi imate karte te lebdeće stvari?" "Da, od pre pada gradova, pre nego što je toliko stvari prestalo da radi. Pojedinosti su tek juče stigle do mene, dok smo bili iznad oblaka." "To jest..." "Ne dodiruje tle", reče Varvija. Tužna Cev primeti: "Plašila sam se toga." Harfista reče: "Niko od nas nije bio ovako blizu veoma dugo. Nije imalo smisla pre nego što je Luis Vu proključao more, a kasnije je bilo suviše opasno..." Umešala se Vala. "Varvija? Rampa ne dodiruje?" "Imam poteškoća sa udaljenošću, Valavirgilin, ali izgleda da lebdi u vazduhu. Dno rampe izlazi napolje ravno poput lopate, ali na dvostrukoj većoj visini nego oni vampiri oko njega." "Ovo nismo očekivali", reče Tužna Cev. "Imali smo nameru da se probijemo na silu u lebdača. Tako bi vampiri morali da dođu k nama duž uskog prolaza. Oni više vole da su u gomili. Možda bi čak morali da iziđu na dnevnu svetlost, na toj visini." Vala se suzdržavala. Duga vežba joj je omogućila da to postigne iznenađujuće lako. "Razumem. Ali ne možemo da stignemo tamo?" "Ne vidim načina", odvrati Harfista, "ali ovde ima još umova. Zadajmo im temu za razmišljanje."
Trčeći kroz maglu i izmaglicu, trčeći iz svog života, očiju stalno uprtih tamo gde će spustiti stopalo, Teger ne bi bio u stanju da vidi bilo kakvu opasnost. Ali ju je namirisao, udahnuo, kao da ga je sećanje na Varviju tresnulo posred lica. Zastao je, uhvatio ravnotežu, posegnuo preko ramena i naoružao se. Prsti mu očešaše lice. Zamahnuo je u visini struka, napred nazad, pre nego što su uši i oči pristigle. Njena pesma izvila se u skvičanje puno agonije. Zabo ga je u visini vrata. Pesma je umukla. Teger prekri šakama uši i potrča. I nastavi da trči. Bio mu je poznat taj miris! Bila je iza njega, umirala, ali sa njenim mirisom u nozdrvama video ju je jasnije od svojih ustrčalih stopala. Kožni ogrtač koji je imala na sebi bio je suviše veliki za nju i sav u dronjcima; raširila ga je poput krila da bi mu se pokazala u svojoj nagoti. Njena pesma bila je razdiruće slatka. Bila je vitka i veoma bleda, možda mlada devojka, guste i bele kose, sa zašiljenim očnjacima koji su se videli iza crvenih usana. Vampir! Iz noći u noć pevali su izvan Turlovih zidova. Teger je bio jači od njihovih mamaca. Neprestano je to govorio. Ali strujanje tog mirisa bilo je još starije, jer to je bio Varvijin miris za vreme najprijateljskijeg dela njenog ciklusa; samo jači. Pokušao je da ga izbaci iz nozdrva, iz uma, ubrzanim disanjem, a onda je potrčao... ...iz izmaglice, i polako usporio dok nije stao. Veći deo falana proučavao je kartu, reljefnu kartu koju su oblikovali i spalili ispred Turlovog logora. Sada kao da je bio mrav koji gleda u visini očiju. Uspuzao je uz brdo kako bi se između njega i stvorenja oko lebdača našla gromada, pre nego što ponovo pogleda. Mrav koji gleda mravinjak. Još je bio dosta daleko, ali crveni su imali dobar vid. Ono tamo bila su ljudska bića koja su, kako se činilo, delala na ljudski način. Kretala su se kao da obavljaju neki posao ili su se skupljala u male društvene skupine. Neki su nosili terete za koje se po onome kako su ih držali moglo reći da su bebe. Ulazili su u crnu senku koja se nalazila ispod ogromnog diska i izlazili iz nje; ta masa je ličila na pravi grad koji je lebdeo iznad njih. Demoni su je zvali kompleks fabrika, ali Teger je sve vreme o njoj mislio kao o gradu graditelja gradova. Sada gradu vampira. Nije mogao da primeti više od dvadeset vampira, ubrajajući tu čak i nekolicinu kod reke, ali mora da ih ima na hiljade u senci lebdača. Ako padne, smoždio bi većinu njih. Vodoravno ispaljen šrapnel pokosio bi većinu ostalih, razmišljao je Teger. Video je da nešto visi, nalik na nepridržavano spiralno stepenište. Nije mogao da vidi podnožje. Možda bi mogao tuda da se popne. Kako da stigne do njega? Koliko je on mogao najbolje da proceni kroz maglu koja se kretala, lebdeći grad nalazio se hiljadu dve stotinr koraka nizvodno duž
širokog poteza ravnog blata koje je Kućni-tok izbrazdao mnogobrojnim kanalima. Glavni kanal proticao je ispod grada, ali mnogi su ga obilazili. Tu i tamo duž reke vampiri su izlazili na dnevnu svetlost da piju. Suviše blizu Senkovitog Gnezda, kanali su zaobilazili neku ogromnu stvar, nagnutu četvrtastu ploču nesumnjivo veštačkog porekla koja je bila napola ukopana u blato. Nekakva relikvija iz vremena pada gradova, nema sumnje. Izgleda da je obližnji vampiri nisu izbegavali. Šteta što nije umeo da pliva. Da li bi mogao da se sakrije ispod vode i krene na taj način nizvodno? Ili će se smrznuti? Ili će možda vampiri biti isviše blizu tako da neće moći da odoli njihovom mirisu? Jer miris žene vampira još je bio u njegovom umu, ako ne i u nosu. Da li je u blizini bilo rečnog naroda? Bio je voljan da potraži pomoć. Izmaglica mu zakloni vidik, sitna kiša ga opra, a glas iz izmaglice mu prošaputa u uvo. "Znači, zaista si bio onako jak kao što si mislio da jesi." Teger frknu. Nenaoružana žena: kakav je to izazov, čisto ubistvo. Njegov um je sakrio ono što ga je umirući vampir naučio o samom sebi i brzo prešao na drugu jednu zagonetku. "Kako si me prestigao, Šapatu?" Tišina. Teger je počinjao da veruje kako je Šapat mašina, nešto preostalo iz vremena pre pada gradova. Ili je to bio lokalni duh koji je krio užasne tajne. Šapat nije odgovarao na pitanja o Šapatu. Umesto toga pitaj... "Postoji li način da se lebdač sruši na Senkovito Gnezdo?" Šapat reče: "Nijedan mi nije poznat." "Otac mi je rekao. Graditelji gradova napravili su munju koja protiče kroz srebrne niti i tako im daje struju. Mogli bismo da je isključimo! Nađemo niti, pokidamo ih!" Šapat reče: "Diskovi lebdača ne koriste energiju za lebdenje, mada je energija bila potrebna da se naprave. Napravljeni su da se odbijaju o skrit, pod Luka, i to je ono što oni rade." Znači, bilo je nemoguće. Uvek je bilo nemoguće. Teger reče pomalo ogorčeno: "Toliko toga znaš. Toliko toga skrivaš. Jesi li ti demon?" Tišina. Moglo se smatrati da razdaljina ne predstavlja problem za lokalnog duha. Ili da je mašta ludaka brza poput misli. Ili ako sakupljači trče brže od crvenih, brže od Tegera kada trči pred smrću, onda bi nešto drugo moglo da bude brže od sakupljača. Ali to nisu mogli biti demoni. Šta god drugo da je bio, mada su demoni bili isto onoliko neuhvatljivi kao i Šapat, Šapat nije bio demon. Izmaglica se kretala, otkrivala i skrivala. Pao je mrak, ili samo što nije. Kroz poderotine u oblacima Teger je povremeno mogao da uhvati uspravni plavobeli sjaj; Luk je još bio isti, bez obzira na to šta se događalo njegovoj vaseljeni. Aktivnost ispod lebdeće mase je rasla, pomisli Teger. Nema sumnje da se
smrkavalo. Vampiri će početi da se bude. Teger reče: "Trebalo bi da se sakrijemo." "Vidim jedno mesto, ali možda tebi neće biti od pomoći." "Zašto da ne?" upita Teger i istog časa postade svestan znoja koji mi se slivao niz ruke. Dobar deo toga bila je kiša; pa ipak, njegov vlastiti miris privući će vampire sa udaljenosti od pola dana hoda. Sačekao je da se navuče izmaglica - i više nije čuo Šapat. Na šakama i prstima, kretao se naniže prema reci. Izvukao je mač pre nego što je ugazio. Nikada se ne zna šta živi u smeđoj vodi. Ako se kakva riba očeše o njega, mogao bi da dođe do večere. Zastao je kada mu je voda dosegla do kilta. Da li sme da pokvasi Valavirgilinu krpu? Izvukao ju je iz kilta. Bila je veoma tanka, divno istkana, veoma jaka. Ranije je video svoju šaku kroz nju, ali sada je bilo suviše mračno. Primetio ju je jer je bila hladna; ali prestala je da bude hladna onog trenutka kada ju je gurnuo u kilt. Tokom poludnevnog trčanja potpuno je zaboravio na nju. Spustio je krajičak u reku. Nije počela da se razlaže. Odlično. Ali je zato gornji kraj za koji ju je držao postao hladan, poput reke koja mu je proticala oko nogu. Spustio se u vodu. Istrljao se mahovinom, brzo izišao, brzo se osušio. Trčanjem se zagrevao po vetru i kiši, ali sada nije trčao. U zavežljaju je imao pončo i potpaljivač vatre. Valina tkanina bila je poput cevi za sprovođenje toplote i hladnoće. Šta bi se dogodilo... "Šapatu, šta ako stavim krajičak Valavirgiline tkanine u vatru? Hoće li izgoreti? Da li će biti suviše vrela da je neću moći držati?" Šapat nije mogao biti nigde na ovom blatu. Vlastiti um mu je govorio da bi bio lud da zapali vatru. Hominidi su koristili vatru. Vampiri, koliko god da su glupi, sigurno su naučili da tragaju za vatrom. Pa ipak, i dalje se pitao. Obrisao je peškirom lice i na vreme sklonio peškir da vidi šest vampira kako trči prema njemu preko blata. Nisu pevali. Nisu zauzeli položaj, nisu preklinjali svojim telima. Naišli su brzo. Teger dohvati mač. Mač ih nije uplašio. Prestizali su jedni druge, malo su se raširili, napali u čoporu. Teger potrča ulevo i zamahnu, jednom dvaput. Dva vampira padoše od nasumce zadatih ufaraca, dovoljnih da ih izbace iz stroja, bar je Teger tako mislio, ali nije imao vremena da pogleda. Ostalo četvoro ga je opkolilo. Delimično se odmarao tako što se povlačio zastajkujući posle svakog napravljenog koraka, sve vreme držeći podignut mač. On i njegovi prijatelji igrali su ovu igru štapovima kao deca. Njihovi stariji su se na ovaj način borili protiv divova trave. Dva ranjena vampira udaljavala su se, puzeći uzbrdo prema senci. Preostala tri
muškarca i jedna žena su ga opkolili. Nije znao - niko od lovaca na vampire nije znao - da su vampiri jednostavno napadali kada su bili šest puta brojniji od svoje lovine, ne trudeći se da je mame pevanjem ili da upotrebe miris. Jednostavno su napadali. Mora stići do krstarica, ako preživi. Da im kaže. Čak i po cenu da se ponovo suoči sa Varvijom. Varvija. Vampiri, izgleda, nisu nimalo žurili. Nije ni bilo razloga za žurbu. Još ih se osipalo iz Senkovitog Gnezda. Još će ih se vratiti iz zemalja s druge strane planina. Spuštao se mrak. "Šapatu!" povika on. "Sakrij me!" Ništa. Kiša je prestala. Nalazio se na širokom potezu ravnog blata. Ovog puta zaista nije bilo mesta na kome bi se lokalni duh mogao sakriti. Miris. Nije bio jak, ali mu se uvlačio u glavu i nije izlazio. Setio se onog drugog vampira koga je ubio, ubio jer nije Varvija. Um mu je radio, i nije bilo razloga za čekanje. Žena je raširila ruke prema njemu, preklinjući. Teger odskoči unazad, okrenu se, zamahnu mačem. Da! Muškarci su mu se približavali s leđa dok mu je ona opsedala um. Oštrica njegovog mača prelete preko njihovih očiju - promašio je jednoga, ali onda se vratio i zario mu oružje u grlo. Potom je naslepo mahnuo mačem tamo gde je trebalo da se nalazi žena. Naletela je na njega, nabovši se do balčaka, izbacivši ga iz ravnoteže i zubima ga zaparavši po bicepsima. Odbacio ju je sklupčanu jednom rukom, zajedno sa mačem. Čuo je sebe kako vrišti. Jedan se puzeći povlačio, ostavljajući za sobom krvavi trag. Jedan je, izgleda, bio oslepljen. Treći je otro krv iz očiju i ugledao Tegera u trenutku kada je ovaj krenuo na njega. A onda su se Tegerove šake sklopile oko njegovog vrata i Teger ga je svojom težinom povukao u blato. Ostalo je bila magla. Vampir je uhvatio Tegera za ramena i pokušao da ga privuče što bliže svojim zubima. Teger ga je drmusao kao da je pacov dok ga je davio. Žena samo što nije stigla do reke kada ju je Teger sustigao i povratio mač. Suviše je prišao onome koji je trebalo da bude mrtav i osetio zube kako mu obuhvataju zglavak, probo ga i nastavio dalje. Slepi je krenuo prema njemu, njušeći. Teger je morao tri puta da zamahne oštricom tupom kao da je toljaga, pre nego što mu je odrubio glavu. Čuo je sebe kako dahće poput bolesne životinje iz stada. Kroz maglu koja se pomerala mogao je da nazre obličja koja su silazila iz Senkovitog Gnezda. Zavežljaj, nemoj zaboraviti zavežljaj. Tako. Kuda sad? "Šapatu! Sakrij me!" Šapat progovori, ali ne šapatom. "Potrči prema meni!" Glas je bio bridak poput pucnja biča tek sa nagoveštajem normalnog govora, i dopirao je odnekle daleko nizvodno, iz pravca Senkovitog Gnezda.
Teger potrča. Prevalio je stotinu koraka kada se glas ponovo javio; ovog puta bio je mnogo bliži. "U reku!" Teger skrenu ulevo, u vodu, prema Šapatinom glasu. Da li je tamo bilo nečeg? U kiši i mraku nalazila se senka u magli, senka suviše velika da bi bila čvrsta. I potez tame... Ostrvo? Vampiri nisu mogli da plivaju jer bi to vodeni narod inače znao. Tegerov dom bio je u ravnicama; nikada nije pokušao da pliva. Voda mu je sezala do članaka, do kolena... Zastao je na trenutak da stavi zavežljaj na leđa. Nije imao kilt. Ostavio ga je. Mač: u korice na leđima. Ruke su mu bile potrebne za plivanje, ako su hominidi plivali poput Rubalabla, ako su crveni uopšte umeli da plivaju. I potrčao je dalje. Do kolena, do kolena... i napolje. "Ovamo", reče Šapat izdaleka. "Idi do kraja nizvodno." Prevalio je trideset koraka kroz vodu do kolena i stigao do ispupčenja od tamnog blata koje, zapravo, nije zasluživalo da se nazove ostrvo. Vampiri su se okupljali na obali. Jedan, za njim još jedan, zakoračiše u vodu i krenuše ka njemu. Nastavio je nizvodno, trčeći po blatu, ispod senke suviše velike da bi bila šta drugo osim ustrojstva magle. Pitajući se da li vampiri mogu da se bore dok im voda usporava rad nogu. Ovo bi zaista moglo biti najbolje mesto za poslednji okršaj. Nije se plašio smrti. Ubio sam ženu vampira jer nije Varvija, reče on sam sebi. Ali kada je ubio onih šest, imao je osećaj da stalno ispočetka ubija Varviju, da je ubija zbog onoga što je uradila tokom noći, i likovao je. Ako ubije još vampira, izbiće Varviju čak i iz uma. Dok je šljapkao stopalima po blatu, čudovišna senka se pomerila. Iznenada je postala suviše kruta i našla se pored njega. Zamahnuo je prema njoj mačem i opalio po nečemu. Udario ju je pesnicom. To nije bila magla. Bilo je slojevito i pomalo elastično, nalik na slojeve kovanog metala. Video je tu stvar iz mnogo veće daljine. Bila je to nagnuta ploča pravih uglova, upadljivo veštačka, petnaest koraka sa petnaest koraka, ako je polovina bila ispod blata. Štrčala je iz blata pod uglom od četrdeset stepeni. Blato se nagomilalo naspram te stvari. Duž ivice nalazile su se urezi, dovoljno veliki za kablove. Iz sredine je virila debela šipka. Na jednom od vidljivih uglova nalazilo se nešto što je ličilo na kotur. Ako je nekada i bilo kabla, sada više nije bio tu. Najviši ugao je štrčao. Šapat je ćutao. Šapat je retko progovarao. Možda je Šapat očekivao da on sam reši neke stvari, pomisli Teger. Ali zašto? Ovde se nije osećao miris vampira. Kada je došlo do pada gradova, pre stotinu falana, priča se da su vozila padala sa neba kao kiša. Većina je nestala, bila zakopana ili ih je rđa pojela. Ponekad ste mogli da nađete školjku lebdećih kola i zaobljene ploče nekog materijala providnog kao voda, obično polomljene: prozori. Ponekad nešto veće.
Nalik na velike ploče za nošenje tereta, suviše glomazne da stanu u kola. Magla je sakrila, a potom otkrila. Najviši ugao ploče štrčao je poput mehurova od sapuna zalepljenih jedan za drugi - u obliku faceta - i baš kao da su u pitanju bili mehurovi od sapuna, mogli ste da vidite unutrašnjost. Jedna faceta bila je ukrašena sitnim pukotinama, kao da ju je prekrivala mreža gmizavca. Ostale su bile čiste. Kada je Teger pokušao da se popne, ploča se pokazala suviše glatka i suviše skliska usled kiše i blata. Biće bolje da nešto preduzme. Uopšte nije sumnjao da je ostavio za sobom poslednji talas vampira, ali čak i da su gacali, stići će ga. Teger se povukao nekoliko koraka, a zatim se zatrčao na ploču. Na pola puta izgubio je zalet. Pao je, raširenih nogu i ruku. Blato nije sezalo ovako visoko. To nije bio metal ili je, pak, bio pokriveni metal: rapava površina, koja je nudila trenje čak i po kiši. Počeo je da puzi. Staklena kugla predstavljala je jedinstveni mehur; delimično je bila u prozorima, a delimično od obojenog metala. Deo koji je očigledno predstavljao vrata visio je na jednoj šarki. Tegerovi prsti pronađoše ivicu otvora i on se izvuče naviše i prebaci unutra. Pogledao je nadole i ugledao ispod sebe vampira. Uzvratila mu je pogled. A onda su bila dva. Pa četiri. Teger je posegnuo za vratima koja su visila. Stopalo kojim je mlatarao prođe kroz nešto hrskavo. Nije se obazirao. Podigao je vrata - nisu bila teška - povukao ih na mesto i potražio način da ih zatvori. Očigledno je postojala brava, ali on nije znao kako da ih zaključa. Sada su vampiri počeli da se penju, klizaju i ponovo penju. Vrata ih neće zaustaviti. Nagib možda. U protivnom će kugla postati njihova ostava. "Šapatu? Šta sad?" upita on, ništa ne očekujući. Ništa. Mora da je ostavio Šapata tamo dole. Sa vampirima. Čudno, ali nije mogao sebe da natera da se zabrine za njegovu bezbednost. Teger skinu zavežljaj. Bilo mu je potrebno svetlo i sada je slobodno mogao da zapali vatru. Udarao je svojim potpaljivačem dok nije uspeo. Na trenutak je proučavao tu hrskavu stvar. Viđao je kosti lovine i stoke, i bio mu je poznat osećaj vlastitih kostiju. Njegovo stopalo je prošlo kroz nekakva rebra, izgleda. Pilot je pripadao nekoj nepoznatoj rasi, bio je krupniji od crvenih, zdepast, dugačkih ruku. Odeća mu se pretvorila u dronjke neodređene boje. Lobanja je suviše lako otpala kao da mu je vrat bio slomljen kada je nosač udario u blato. Imao je krupnu vilicu biljojeda. Kostur hominida. Zamisli samo. Demoni nikada nisu došli po njega. Kada je došlo do pada gradova, noćni narod mora da se preždrao i da je imao posla preko glave. Kada su otkrili da ne mogu da se popnu uz ovu olupinu da bi došli do leša u kontolnoj kugli, odustali su. Ništa drugo ne može da se popne
ovamo gore - mora da su zaključili - nađe napušteni leš i prebaci demonima da su neuredni. Pri bleštavilu vatre nije mogao da vidi vampire ispod sebe. Ljuštura je sijala oko njega. Jedan zakrivljen prozor nije bio prekriven paučinom, kao što je mislio, već naprsao; delići su se još držali zajedno. Ostali su bili nedirnuti. Ispred njega su se nalazili klipci taman po meri njegovih prstiju, koji su ulazili vodoravno ili uspravno. Tu su zatim bila jedna mala vrata širine dve njegove šake, i još jedna dvostruko veća, ali nijedna nije mogao da otvori. Tu je bio i točak na stubu koji je je Teger, kako je otkrio, mogao da gura u svih šest pravaca, mada je pri tom morao da upotrebi obe šake i svu raspoloživu snagu. Pokrenuo je sve klipke, udesno ili ulevo, gore ili dole, u kom god pravcu da su se pomerali. Nijedan od njih ništa nije promenio. Još malo pa će mu izgoreti kresivo, a ovde nije bilo ničega što bi mogao da zapali. Da je Varvija samo ovde. Ona bi već nešto smislila. Da je Varvija ovde. Rekao bi joj da nijednog trenutka nije u nju posumnjao. Nije ona sama odabrala da raskine njihov brak, savladao ju je miris koji joj se zavukao ispod uma i zalepio za dušu. Koliko je već dugo slušao pesmu vampira? Svetlost je zamirala, i sada je mogao da vidi trouglasto lice kako čežnjivo zuri u njega. Životinja. S mozgom upola manjim od njegovog. Ako ikada shvati gde su vrata, on je mrtav. Međutim, pravu opasnost, Teger je znao, predstavljao je miris koji će ga naterati da ih sam otvori. Povikao je: "Šapatu!" Trgla se od njegovog krika, ali tek na trenutak, a zatim mu odgovorila pesmom. Udario je svom snagom pesnicom o jedna od malih vrata. Otvorila su se. Odeljak iza njih nije bio veliki, ali je pronašao ono što mu je bilo potrebno: jednu debelu knjigu punu suvih listova neke tanke materije koja će goreti. Žena vampira - žene - povukoše se pred svetlom. Sada su bile dve žene i jedan muškarac i svi su pokušavali da balansiraju iznad njega na omotaču. Čekali su. Držao je zapaljeni list iznad odeljka. Tamo se nalazila knjiga - on je cepao debelu knjigu karata - i papirnata kesa puna sasušene plesni, kao i neki bodež čudnog izgleda koji je uzeo; ništa više. Zatim je razbio druga vrata. Bolelo ga je, ali su se vrata otvorila. Ova pukotina nije bila dublja od zglavka prsta. U njoj se nalazilo nešto krajnje zagonetno, čitav lavirint sićušnih dugmića. Utroba mašine graditelja Gravoda, pomisli Teger, i stade da traži srebrne niti koje su povezivale sićušnu dugmad. Rečeno mu je da su one prenosile struju. Razočarao se što ih nije pronašao. Dodirnuo je dva ispupčenja vrhovima prstiju. Mišići u njegovoj ruci snažno se zgrčiše i on bi odbačen unazad. Jedan dugi trenutak nije mogao da se seti kako se diše. Da li je ovako isto izgledalo kada te udari grom? Struja! Ali ona će ga ubiti.
Zapalio je još jedan list hartije i podigao ga iznad proreza. Pojedini dugmići bili su povezani tankim nitima prašine. Dodirom je pokvario ostale. Kao da se nešto povezalo u njegovom umu. Teger izvuče Valavirgilinu tkaninu. Onaj čudni bodež nije imao oštru ivicu, već samo tupi vrh. Upotrebio je svoj veoma otupljen mač da iseče usku traku tkanine. Trebalo bi da je postavi duž jedne od ovih niti prašine. Prešao je na brzinu preko dugmića komadićem Valine tkanine. Udarila ga je munja koja se popela uz njegovu ruku, protresavši ga tek na trenutak. Taj miris... Neće moći doveka da mu se opire... ali za sada mu je to polazilo za rukom, odupirao se vampiru koji je pevao u njegovom umu. Zurio je u njih i pokušavao da misli. Rukavica? Izvukao je peškir i pokušao kroz njega da uhvati nit. Nije vredelo. Mogao je, pak, da gurne onaj čudni bodež kroz njega. Mogao je da ubaci traku Valine tkanine u prorez i da je gura unaokolo vrhom bodeža dok ne spoji dva dugmeta. Nije uspeo da vidi šta je to iznenada zasijalo; dogodilo se izvan kabine. Tri vampira su se iznenada zapalila poput sunaca. Poskočili su i pokušali da odskoče od svetlosti. Dvoje ih je skliznulo niz ploču; muškarac je pao preko ivice. Odbijena svetlost i dalje je ulazila unutra. Više mu nije bila potrebna vatra. Ostavio je prvu traku tamo gde se zatekla. Isekao je još jednu od Valavirgiline tkanine i počeo njome da vrši opite. Zubi su ga boleli koliko ih je stezao. Mogao je da čuje cvilenje i bio je svestan koliko je želeo da se baci kroz vrata i krene za dvema ženama vampirima dole u blato. Ali... Varvija, Varvija, uspeo sam! Uključio sam struju! Ali zašto nije imao ništa osim svetla? Može biti, pomisli on, da je osvetljenje predstavljalo najlakši deo tehnologije graditelja gradova, deo koji je najduže trajao. Ili deo koji je koristio najmanje energije, a premalo je energije ostalo za bilo koje od preostalih neimenovanih čuda... Međutim, Teger u to nije verovao. Osetio je šok. Odakle god da je poticao, bilo je energije. Koja je oterala vampire. Stara lobanja bila je tako čista. Nešto je počistilo meso. Ako nisu demoni, onda su to bile ptice? Velike prazne duplje kao da su ga gledale. Smestio ju je u veći odeljak, ali ga nije zatvorio. Obratio se drevnom pilotu: "Ti misliš da si imao rđav dan? Ja sam proživeo dan kakav niko ne bi poželeo. Možda si imao stotinu udisaja..." Ali pilotu mora da se činilo da je to trajalo u nedogled, pomisli on. Pasti s neba, možda u oblaku manjih vozila, možda vrišteći upomoć preko pošiljaoca glasa koji više nije radio, kao što su prestali da rade i zanemeli i svi ostali delovi ovog predivnog letećeg prevoza. Ah! Teger je počeo da pomera sve klipce koji su mogli da se pokrenu. Kada se
svetlo ugasilo, ponovo je pomerio poslednji. Da! Sve što je moglo da se pomera bilo je uključeno kada je ova stvar pala, i svojim eksperimentisanjem on ih je sve isključio. Sve osim svetla! Letelica mora da se srušila po danu! Naredna stvar koju je Teger izazvao bilo je prštanje i miris paljevine. Uplašio se da nije nešto uništio. Ali potom se osetio vetar u kontrolnoj kugli koji je izvukao miris vampira, što mu je razbistrilo i rashladilo glavu. A onda je pobednički vrisnuo. Okrenuo se da pogleda niz teretni disk. Teško je bilo uočiti vampire. Svetla su se, izgleda, upalila sa obe strane kugle; bacala su senke, a vampiri su voleli senke. Učinilo mu se da ih je video pet, a podozrevao je da ih je dvostruko više. Ali oni neće prići bliže. Sada je došao trenutak da se pobrine za hranu; da se zapita da li se nešto ovde ugnezdilo. Spoljašnost je bila suviše gola. Morao bi da sačeka dan da uhvati ribu. Izgleda da će preživeti noć. Odakle li je dolazila struja, sevanje? Nije imao pojma. Odsekao je još jednu traku dužine prsta i počeo njome da vrši nove opite.
9. POZNATA LICA @03 = Grad tkača, 2892. Kroz prozor u steni, Luis je proučavao ogrubelu ženu u gruboj odeći. Upravljala je parnim vozilom koje se kretalo nizbrdo; pored nje nalazili su se jedan muškarac sličan njoj i jedan mali crveni muškarac koji se smestio iznad njene glave. "Od pre tri dana?" "Od pre tačno devedeset časova." "Ne izgleda dobro - ako je to Valavirgilin." "Ne izgledaš ni ti, Luise. Možda nije redovno uzimala osnažujući začin?" Luis ne obrati pažnju na ovu zajedljivu primedbu. "Ostarila je. Jedanaest godina..." I sam Luis je preživeo jedanaest godina bez bioinženjerisanog semenja koje je sprečavalo starenje kod ljudskih bića. Vala nikada nije ni pipnula tu stvar. Da li je to zaista bila Valavirgilin? Jeste. Upražnjavao je rišatru sa tom ženom! "Ovo donekle menja stvar, zar ne, Luise?" "Mora da se nalazi desetinama hiljada milja udesno od mesta na kome sam je ostavio. Šta li radi tamo?" "Napada enklavu vampira, čini mi se. To je ona, zar ne? Jesam li bio dovoljno jasan? Ako ti pokažem deset zdravih hominida, to onda može biti deset preživelih na hiljadu mrtvih. Ali ti pokazujem ženu koju si poznavao pre radijacijske oluje, i jasno je da je reč o vremenu sadašnjem. Kako sada stoje stvari?" Luis se pomerio na gromadi koju je voda uglačala, a koju je odabrao da na nju sedne. "Je li ovo vreme sadašnje, Poslednji?" "Pre četrdeset časova." Luis je postavio pitanje koje je odbijao da postavi već jedanaest godina. "Da li ti to tvrdiš da je Tila lagala? Zašto?" "Nedostajalo joj je znanje. Uvećana inteligencija povlači za sobom uvećanu oholost, a ona nikada nije bila razborita. Mogla je da uradi ono što sam ja uradio, da se poigra mojim kompjuterima. Luise, Tila nikada nije shvatila koliko precizno sam bio u stanju da upravljam pramenom plazme koju smo otrgli od sunca. Usmerio sam je pravo u visinske potisnike na obodnom zidu. Plazma nikada nije zaigrala po glavnoj površini Prstena. Zračenje koga se plašila... razume se da je bilo znatno iznad nivoa fona." "Na obodu", izusti Luis. Počinjao je da veruje. "Da, na obodu, razume se." "Zar pretpostavljaš da se narod prelivnih planina izvukao?" "Pretpostavljam da sam ih dosta pobio duž pet odsto obodnog zida." Deset miliona, sto miliona ljudi od vrste koju Luis Vu nikada nije sreo. Možda nekoliko vrsta.
Pa ipak, Luis reče: "Poslednji, mislim da ti dugujem izvinjenje." Poslednji je skladno zazvonio. Postarao se da se to nađe u njegovoj arhivi, pomisli Luis. A onda: "Još nešto. Vidiš li muškarca na osmatračkom mestu. Crveni pastir?" "Aha. Mali crveni mesojedi, živeli su nedaleko od obodnog zida. Bili su veoma brzi trkači." Velika kola iznenada jurnuše niz padinu, pri ubrzanoj reprodukciji, odbacujući u stranu kamenje pri brzini od pet maha kroz oluju od senki oblaka, te nestadoše u lavirintu stenja. "Izgubio sam kola na izvesno vreme", primeti Poslednji. "Petnaest časova kasnije uhvatio sam ovo." Mali crveni čovek trčao je niz obalu reke, brzinom od sigurno dvanaest maha. Luis se nasmejao. "Nisu toliko brzi." "Je li to isti čovek?" "Ne bih znao. Uspori ga." Crveni je sada trčao brzinom kakvoj je samo mogao da se nada kakav olimpijski trkač. Luis reče: "Liči na njega." "Infracrveno", reče Poslednji. Ružičasta senka zasija kroz prozor krzavih ivica u tamnoj steni, prešavši duž crne reke među sjajnim kamenjem. Bleštavo zeleni kursor pokaza. "Ovo?" Ružičasta senka koja je trčala, i još jedna nejasna. Crveni je trčao postojanom brzinom. Neko toplije obličje jurilo je od zaklona do zaklona, sevalo između stenja - "Uspori to!" - sada kroz grmlje, sada... gde se delo sada? Crveni brzo trče, ali ovo je držalo korak sa crvenim i još se pri tom sve vreme krilo. Luis nije mogao da mu jasno razluči oblik. "Luise, gledali smo kako gore tri broda Patrijaršije. Sumnjam na zaštitnika", izjavi Poslednji. "Da li je moguće da ovde imamo još jednog zaštitnika?" "Zašto to ne bi bio samo neki demon?" Crvene tačkice potekoše pri ubrzavanoj reprodukciji, a zatim se pojavi snimak napravljen pri normalnoj svetlosti. Crveni pastir je trčao sam. U njegovoj blizini bilo je nagoveštaja sporadičnog kretanja, i čovekove oči su sve vreme šarale unaokolo. Nešto je iskočilo pred njega. Izvukao je mač... Pauza. A onda kursor Poslednjeg pokaza. "Crveni pastir. Vampir. Vidiš li još nešto?" "Daj mi infracrveno." Pri infracrvenoj svetlosti Luis je otkrio pet sjajnih tački. Pri normalnoj svetlosti... Kursor je pokazao. "Crveni pastir. Vampir. Ovo i ovo su demoni. Vidiš." Luis se setio demona; iako su se krili u grmlju i senci, prepoznao je njihov visok i vitak oblik. Međutim, peti sjaj krio se čak i od demona. Luis je nazreo šaku manju čak i od šake kakvog demona, gotovo bez dlaka. Bila je to šaka starca koji boluje od
artritisa, sa nadutim zglobovima. Zaštitnik? "Zašto bi to zanimalo jednog zaštitnika?" "Nemam odgovor. Ali pogledaj ovo." Ubrzana reprodukcija. Žena vampir je pala umirući. Crveni je trčao, stao, pljusnuo u reku, i odjednom se borio protiv petšest vampira. Snimak je tekao samrtnički polako. Mač crvenog je sevnuo polukružno... jedna žena se šunjala iza njegovih leđa... Nečija šaka ju je lupnula po članku. Skriveni je bio boje blata, sav ulepljen blatom. Njegova čvornovata šaka samo ju je dodirnula, obavila se i pustila. Žena je zamahnula kandžama po nečemu što nije mogla da vidi; vratila se u napad i pala pokošena mačem crvenog. "Minimalista", primeti Luis. Neki šuštavi zvuk pokušao je da mu privuče pažnju. "Tajnovit", primeti Poslednji. Crveni pastir trčao je po blatu. Vampiri su zbili redove... i svi su izbledeli u daljini. "Izišao je izvan dometa mog uređaja. Izgubio sam ga na izvesno vreme. Umalo nisam izgubio i skrivenog, a to me brine. Pogledaj." Kamera napravi švenk unazad duž reke, uhvati jedno pljuskanje vode, a potom ubrzano krenu uz padinu i u senku. Luis reče: "Ne..." "Evo, ponovljeno, pri infracrvenoj. Onaj koji se šunja gotovo je nevidljiv." "Aha. Bio je ispod površine vode, razume se, ispuštajući toplotu. Kuda se to uputio? U vampirsko gnezdo?" Ponovo isti deo, pri pojačanoj svetlosti. Pljus: nešto je izišlo iz vode i potrčalo uz padinu trzavo i nasumično. Pauza: nije se baš najbolje videlo, ali senka je očigledno bila hominidna. Trk: naviše u senku, nestala je. "Tada sam ga poslednji put video. Očigledno nije vampir. Štiti crvenog pastira, a možda i njegove sadruge, izbegavajući po svaku cenu da bude primećen." Ribari i mornari stajali su u šipražju duž jezerceta, blenući u Luisa Vua koji je lebdeo u vazduhu; ili u prozor u steni koji je prikazivao udaljenu dnevnu svetlost u planinama. Luis upita: "Šta još imaš?" "Ništa zanimljivo do pre tri sata." "Poslednji, moj um zaista umire usled nedostatka sna." Poslednji reče: "Stani. Ova stvar..." "Nalazi se trideset pet stepeni uz zakrivljenost Luka i pola minuta je udaljena brzinom svetlosti. Ne može te povrediti. Mada si u pravu, to jeste zaštitnik." "Luise! Moraš prihvatiti medicinsku pomoć." "Nemaš medicinsku pomoć. Stavio si dok na lender, sećaš se?" "U kuhinji za posadu postoji medicinski meni. Luise, može da napravi osnažujući začin." "Od osnažujući začina čovek ne ozdravi. Samo se podmladi."
"Jesi li..." "Ne, nisam bolestan. Ali ljudska bića se razboljevaju, Poslednji, i ja nikako da zaboravim zašto nemamo operativni dok. Hmii i ja, nas dvojica se nismo dobrovoljno prijavili za ovaj posao. Mislio si da bismo mogli da odbijemo da upravljamo lenderom. I zato si stavio autodok u lender, a Tila ga je zapalila." "Ali..." "Ostavi prozor. Ne želim da iko pomisli da išta krijemo od njih." Luis ustade i okrenu se. "Luise, dosadilo mi je to što me ne slušaš!" Luis je napravio još dva koraka. Odbijao je da sluša Poslednjeg već jedanaest godina, a tanj mu je prijalo da se izvinjava... i zato se okrenuo i ponovo seo na stenu. "Kaži", reče on. "Imam vlastitu medicinsku opremu." "Oh, zaista." Poslednji se sasvim sigurno zaštitio od svih zamislivih nesreća i zala. Nesus je izgubio glavu i vrat tokom prve posete, i Luis je video kako su mu ih zamenili. "Hirurgija za Piersonovog lutkara. Od kakve bi ona mogla biti koristi jednom ljudskom biću?" "Luise, ova tehnologija je ljudskog porekla. Kupili smo je od kzina uterivača zakona na Fafniru, ali izgleda da je to bio ARM opit od pre više od dve stotine godina, ukraden iz Sunčevog sistema. Taj sistem koristi nanotehnologiju za popravke unutar samih čelija. Nijedan više nije napravljen. Ja sam ga modifikovao da leči kako ljudska bića, tako i kzine i pripadnike moje vrste." Luis se smejao. "Tanj, kako si samo pažljiv!" Većinu stvari na Igli proizvela su ljudska bića, a ono što nisu - bilo je pažljivo skriveno. Da je Poslednji uhvaćen kako zloupotrebljava svoju posadu, Flota svetova ne bi u to bila umešana. "Šteta što je nikada neću videti." "Mogu da je premestim na palubu za posadu." Luis oseti žmarce duž kičme nalik na proticanje rečne vode. Reče: "Ne misliš to ozbiljno, a ja sam suviše umoran da bih razmišljao. Laku noć, Poslednji." Luis je parkirao gomilu ploča pored gostinske kuće. Suvo grmlje je zakrckalo kada je sišao. Obratio se noći, ne glasno. "Kada budeš spreman za razgovor, ja sam ovde. I kladim se da nosiš izvezen kilt." Noć nije imala odgovor. Sejvur se jedva promeškoljila kada se uvukao u šator. Istog časa je zaspao.
10. STEPENIŠNA ULICA Zadah truljenja napola ju je probudio. Šiljati nokti snažno se zariše u njen lakat, što je do kraja rasani. Vala poskoči i sede. Harfista se sagnu ispod pištolja koji ipak nije opalio. "Valavirgilin, dođi da vidiš." Flap. "Jesmo li napadnuti?" "Osetila bi miris vampira. Iznenađen sam što nas nisu posetili. Možda im je nešto odvuklo pažnju." Vala iziđe na pokretnu dasku. Kiša je padala u krupnim kapima. Šatorsko krilo napola ju je štitilo, ali je zato vidljivost bila slaba. Sevalo je ulevo od smera okretanja, iz pravca vampirskog utvrđenja. Munje i još nešto. Niz padinu, prema reci, postojana bela svetlost. Nije valjda Teger zapalio vatru posle onolike priče? Ali vatra nije bila te boje, a i plamen bi treperio. Tužna Cev nalazila se iznad njih na steni, stražarila je. Harfista reče: "Hoćeš li probuditi Varviju?" "Da." Vala skliznu u kontejner. Nije imalo svrhe probuditi bilo kog drugog, jer je jedino Varvija mogla da vidi pojedinosti; mogla je čak ugledati nešto što bi joj reklo da je to bio Teger. "Varvija?" "Budna sam." "Dođi da pogledaš." Kiša je padala u naletima, dozvoljavajući im da na trenutak ugledaju svetlost. Uskoro joj je postalo jasno da taj sjaj nije bila tačka; već iskošena linija. Svetlost se na trenutak ugasila, a potom se ponovo upalila. Varvija reče: "Teger voli da čačka." "Je li to on?" "Otkud da ja to znam", odbrusi crvena žena. Nastavili su da gledaju. S vremena na vreme Harfista je govorio: "Svetlost može da drži vampire na odstojanju ako je dovoljno jaka." Varvija je mlitavo sedela oslonjena o stenu i spavala. Vala reče: "Probudi me ako se nešto promeni. Ostaću ovde napolju, ali potrebno mi je ćebe." Krenula je u kontejner, razmišljajući: uzmi dva. Jedno za Varviju. Svetlost je počela da treperi. Vala je zastala da gleda. A onda se jedna sjajna tačka odvojila od iskošene linije i poletela pravo uvis. Tegljač je podrhtavao, tresao se, pokušavao da sam sebe rastrgne. Teger se čvrsto držao za sedište kao što bi se držao za Varviju. Sme li da odvoji šaku i ukloni traku Valine tkanine sa kontakata? Da li je želeo to da uradi? Trešenje ga nije ubijalo, samo su mu zubi od njega škrgutali. Šta ovo izaziva? Neki napola uništen motor? Ili možda motor radi upravo ono
što mu je rečeno da radi, pokušava da podigne tegljač tereta, zajedno sa dnom reke u koje je zariven. I dok se njegov um poigravao ovakvim mogućnostima, Tegerovi prsti su se igrali klipcima. Flap, to su ponovo bila svetla. Ovaj ništa ne radi, kao ni ovaj. Taj isključuje vetar, a ovako ga uključuje. Preteće struganje odnekud odozdo predstavljalo je odgovor na pomeranje ovog, ali sada nije reagovao. Nešto je izvirilo iz pukotina u senci u koje su ulazila kolena kostura. Jedna velika dvozuba drška... Nije mogao da je pomeri. Teger je škrgutao zubima koji su vibrirali, obuhvatio je stolicu kolenima, a dršku obema šakama i povukao. Ništa. Dobro. Gurni. Gurni i okreni. Trgnula mu se u rukama i on snažno udari glavom o kontrolnu tablu. Bio je izbačen put neba. Parče tkanine! Izvadi ga odande... Nije se usudio da pusti stolicu, i možda je to bilo dobro. Iako je noć bila mračna, mogao je da vidi kako korito reke iščezava. Pad sa ove visine bi ga ubio. Grčevito je stezao stolicu, ali ako bi uspeo da odvoji jednu šaku, prst makar... Mora postojati način da se ovim upravlja... Mehur. Dok je reka promicala pored njega na trenutak je ugledao napola ukopanu četvrtastu ploču kojoj je nedostajao urez u gornjem uglu. Uspeo je da oslobodi kontrolni mehur od tegljača. A onda je počeo da pada. Osetio je to u stomaku. Padao je, padao, valjao se, na dvadeset do trideset čovekovih visina iznad reke, i kretao se ka unutrašnjosti kopna. Išao je ka Gradu. Preuzeti kontrolu, mora postojati način... Da li je imao poverenja u Šapat? Šapat ga je odvela do tegljača tereta. Šapat mu je stavila Valinu tkaninu u šake. Šta bi Šapat uradila da Teger nije počeo da istražuje na svoju ruku? Međutim, Šapat nikada nije predložila da usmeri tegljač - ili njegov otkinuti kontrolni mehur - bilo gde drugde osim tamo kuda se sada uputio. Oštećena mašina vraćala se kući u svoj vazdušni dok. Što znači da ga je Šapat svojim minimalnim usmeravanjima povela tamo kuda je želeo da pođe. Verovati Šapatu pretpostavljalo je da pustiš da ti se stvari događaju. Međutim, njemu nije bila poznata priroda Šapata i još nije saznao njegove pobude... Kiša koja se slivala niz prozore napola je zaslepljivala Tegera. Pri treperavom sevanju munja i povremenim pojavama svetlosti Luka video je da mu se masa zaravnjenog vrha približava. Nije mogao da uoči nikakvo kretanje. Samo malo, kiša se uskovitlala, stala da se okreće... iznenada se obreo u oblaku ptica koje su kreštale. Mogu li vampiri da lete? Međutim, bio je u stanju da ih prepozna čak i po
kišnom mraku. Makaveji plavih stomaka, isti kao oni sa njegovih ledina. Kada bi raširili krila, raspon im je bio veći nego kada bi on raširio ruke; odlično su jedrili; kljunovi grabljivica. Maki su jeli meso, bili su dovoljno veliki da ponesu dečaka pastira. Nikada ih nije video toliko na okupu. Nije mogao da upravlja kroz to. Nije pomerio šake, čvrsto je stezao naslon stolice. Ptice se povukoše i stadoše da kruže. Prozorski mehur se zaustavio, usred vazduha. Iako je poticao iz ravnice, Teger se jednom ukrcao na šlep i otišao da trguje stokom sa nekim drugim plemenom. Znao je šta je to dok. Lebdeo je na čovekovoj visini od ivice nečega što je nekada moglo biti rečni dok usred vazduha. Lebdeći čamci prolazili bi pored ovog tamponskog oboda. Oni kablovi koji su visili preko oboda služili su za vezivanje. Teret u onim tamo velikim zgradama, iza onih ogromnih vrata... Ptice su počele da gube zanimanje i da se vraćaju na motke. Makaveji nisu bili noćne ptice. Vrata na mehuru bila su okrenuta od doka. Da li je bar postojao način da ga okrene? Možda ako nešto zavrne... Tegeru se baš nisu vršili opiti ovako visoko u vazduhu. Šta bi trebalo ovde da se dogodi? Tegljač je možda čekao da dobije signal iz Grada za spuštanje. Možda je i sam slao kakav signal. Možda je jedan od onih kablova trebalo da posegne i zakači tegljač, a onda ga uvuče unutra. Ali ništa od toga se neće dogoditi, jer je dok bio mrtav kao i sve ostalo što je stradalo pri Padu gradova. Vrata su visila kao i kada ih je našao. Zavežljaj. Mač. Teger se izvukao na slabu kišu, zastavši na klimavoj ivici vrata koja su visila, skočio na klizavu površinu mehura, pripio se uz nju i čvrsto uhvatio. Ptice se približiše, gledajući ga. Teger je krenuo napred, puzeći na stomaku, niz zakrivljenu površinu mehura. Samo još malo, sada na šake i kolena, još malo ispravi kolena, osloni se na stopala, sklizni, skoči. Pao je na stomak, udario bradom, mlatarajući nogama kroz vazduh. Površina doka ličila je na meko drvo. Ostao bi tako, ali ptice su počele da krešte i da se obrušavaju. Preokrenuo se, izvukao mač i stao da čeka. Kada bi se koja dovoljno približila, zamahnuo je. "Mora da je pronašao neku stvarčicu graditelja gradova, nešto poput kakvih starih kola. Pokrenuo ih. On je tamo gore." Varvija je zurila u svetlost koja je bleštala na ivici lebdeće fabrike. Njena vera bila je jača od Valine. Vala upita: "Šta vidiš?" "Ne mogu da vidim od svetlosti. Unaokolo kruže nekakve velike ptice. Mislim
da sam ga videla kako je skočio..." Svetlost je oslabila. Brže. Bolno je blesnula i potom utrnula. "Skočio je", bila je sigurna Varvija. "Vala, samo što se nisam srušila. Pružiću ti bolji opis kada svane." "Možemo li išta da uradimo?" "Vala, učiniću bilo šta da stignem do njega." "Tužna Cevi, imaš li kakvu ideju?" Demon odmahnu glavom. "Moraćemo da čekamo. Ne znam nijedno bezbednije mesto za krstarice, a i pogled je divan. Ukopajte se ovde, čekajte i gledajte." Makaveji su više voleli živi plen, ali jeli su i strvine. Meso makaveja imalo je grozan ukus. Teger se osećao malo bolje pošto je pojeo pticu. Ako se izuzmu glad i sveprisutni miris truleži koji je poticao od deset hiljada vampira, dovoljna je bila makar kakva ravna površina da prilegne... Vetar je bio hladan na ovoj visini. Teger izvuče pončo iz zavežljaja i uvuče se u njega. Hladnoća, bol, nevolje kroz koje je prošao tokom ovog košmarnog dana počeše da se povlače... a san mu se pojavio pred očima u obliku vampira koji je zario zube u njegov vrat. Nije se usuđivao da zaspi na otvorenom. Stao je da se osvrće oko sebe u panici. Ona ogromna vrata na toj kocki-skladištu sigurno su bila suviše teška da bi ih pomerio. Suviše teška za bilo koga, i sigurno su na njih nekada trošili ogromnu energiju...? Iza ugla od tih ogromnih vrata nalazila su se jedna ne mnogo viša od Tegera. Jedan udarac nogom bio je dovoljan da se otvore i polete nazad prema njemu. Ušao je u mrak i pronašao nešto elastično za penjanje i zaspao. Uhvatio se za san, u strahu šta će mu sećanje reći. Sećanje je ipak došlo; ali šaralo je svetlošću preko njegovih kapaka i probudilo ga. Sunčeva svetlost prodirala je kroz vrata čovekove visine. Počela je da bledi još dok se spuštao sa planine od bala koje su se pomalo osećale na istrulelo povrće. Materijal za pravljenje tkanina? Hrana bi bila u gorem stanju. Izišao je napolje. Iznad su lagano promicali pramenovi oblaka. Sunčeva svetlost obasjavala je dok uspravnim zracima. Teger nije video nijednu pticu dok nije otpuzao na šakama i kolenima i pogledao dole. Prozorski mehur koji ga je doneo ovamo nalazio se ispod njega, razbio se. Njime se sigurno neće vratiti kući... Nije ni planirao. Gomile ptica kružile su sa raširenim krilima na suncu, obrušavajući se da uhvate - šta? Toliki broj makaveja mora da nalazi dovoljno plena. Čitava jedna ekologija mogla bi da se hrani onim što su vampiri ostavljali, celom populacijom isceđenih
leševa. Ovde gore sigurno nema ničeg osim ptica. Ne, stani: eno nekakve mreže na okomitom pročelju doka, okrenute napolje, udesno. Morao je dosta da se nagne da bi je video. Niti su bile bronzane kada bi svetlost pala pod određenim uglom; inače se ništa drugo nije moglo videti. Teško je bilo proceniti njenu veličinu jer se mreža gubila pri krajevima. Mogla je biti široka isto onoliko koliko je jedan div trave bio visok. Nepokretna crna tačka u središtu mogla je predstavljati tkača koji je ispreo mrežu... i umro od gladi. Teger nije video nijednog insekta od kada je napustio tle. Prisustvo ptica i onog koji je ispreo mrežu podrazumevalo je insekte, ali ptice su možda pojele insekte. Teger se zapitao hoće li umreti od gladi. U najboljem slučaju bio je suočen sa ograničenim vremenom. Kao da to već nije znao! Ono o čemu je mislio kao o 'Gradu' bilo mu je strano u gotovo svakoj pojedinosti. Teger nije imao nazive za većinu stvari koje je mogao da vidi. Grad se izdizao naviše u nepravilnim geometrijskim oblicima i završavao se u središtu jednom uspravnom cevi. Teger je počeo da trči. Više nije osećao strah. To je bio samo način da se mesto istraži. Trčao je, a dok, širok osam čovekovih visina, bežao je ispred njega. Sada se sužavao, ali nastavljao, širinom od dve čovekove visine: više to nije bio dok, već samo obod Grada. Obodna ulica. Duž nje nizale su se strukture. Neke su imale vrata. Tu i tamo poneka uličica nestajala je s vidika između zdanja bez prozora. Zaokruženi oblici bez vrata imali su lestvice koje su im se protezale uz bočne strane. Ponovo je počela da pada kiša. Teger je sada morao da pazi gde staje, ali površina je bila rapava ispod njegovih stopala, a i kiša je oticala u slivnik duž unutrašnje ivice obodne ulice. Tek što se ugrejao kada je primetio jednu anomaliju, široku ulicu koja se produžavala u stepenište sa obe strane... Teger zastade. Prebivališta? Znao je za Turlove šatore i mnogo manje Ginjeroferove šatore; video je stalna prebivališta koja su držali nepokretniji hominidi. Nikada nije video ništa slično ovim drečavo obojenim četvrtastim kućama. Ali to su bile kuće, sa vratima čovekove visine, i drvećem raspoređenim oko njih, i prozorima. Kasnije. Nastavio je da trči. Duž obodne ulice više nije bilo kuća. Video je brobdingnagianske oblike, četvrtasta čvrsta tela, izobličena jaja, čitave šume cevi, velike pljosnate i zakrivljene metalne mreže. Sve to što je video nije imalo mnogo smisla, zaključio je njegov um. Sticao je opštu sliku, i to je sve; kasnije će se pozabaviti pojedinostima. Gledao je Grad, a ne predeo iza njega. Ali ponovo je mogao da vidi reku, kao i
niz stenovitih strmina... Krstarice! Nije bilo vrste koja je bolje videla na daljinu od crvenog pastira, niti je ijedan drugi prirodni oblik mogao da prođe kao krstarica mašinskog naroda. Nije mogao da pogreši. Pronašao je Valavirgilin karavan na onom tamo stenovitom vrhu. Izgleda da je najveći deo pohoda nekuda otišao. Nije video znake života dok jedna od dve tačke nije ustala da se protegne. Stražari divova trave? Teger priđe ivici i stade da maše poput čoveka koji pokušava da poleti. Hoće li ga videti? Ne ovde, naspram svih tih zbunjujućih oblika. Ali ako bi mogao da se nađe na nekom mestu gde bi mu nebo bilo za leđima... Sve u svoje vreme. Krstarice neće pobeći. Gotovo da vas ništa ne može iznenaditi kada ništa ne prepoznajete. Obodna ulica se proširila. Daleko napred, ono tamo su vrata koja je sinoć otvorio udarcem noge. A ovde na kraju dokova levo u smeru okretanja, ulica je skretala pod pravim uglom. Mračna ulica široka osam čovekovih visina, spuštala se strmo naniže, dok je sve ostalo teklo naviše ka središtu Grada. Zavio je desno. Trčao je prema tami. Usporio je. Taj smrad bi svakog zaustavio. Smrt i truljenje, i nešto ispod toga, nešto poznato. Upravo je počeo da mu se vraća delić noćne vizije. Ulica je zavijala udesno, i dalje se spuštajući... Istrčao je brže nego što je ušao. Ono što je sinoć video kao spiralno stepenište bilo je mnogo veće nego što je toga bio svestan. Dovoljno veliko da se njime uporedo kreću četiri krstarice, pomisli on. I za vampire je to bio put kojim se stizalo gore. Teger se zagleda u tamu i shvati da će morati da pođe tamo. Prvo će sačekati da mu se oči priviknu. A potom zaviriti u Senkovito Gnezdo da vidi šta će mu uzvratiti pogled. Ali ne još. Teger otrča dalje. Dokovi i skladište... veliki posrebreni rezervoari... evo, sunčeva svetlost odbija se o prozore. Kratke ulice i široka stepeništa koja su se koso uspinjala, kuće sa prozorima uzdizale su se u nizovima do nečega što je moglo predstavljati veliku očnu jabučicu. Stigao je do ulice stepeništa. Teger poče da se penje. Između kuća, a i po njima mogle su se videti pruge i mrlje blata. Najvećim delom ulice stepeništa protezala se široka mrlja blata koja je išla od prednjih vrata jedne kuće, nastavljajući se u ravan krov kuće ispod. Pojedine parcele bile su poplavljene. Neke su bile sprane ili su ih kiše koje padaju već mnogo stotina falana svele na pesak. Ovde je rasla visoka trava; tamo nije ništa raslo. Bilo je mrtvog drveća, palog drveća, živog drveća, voćki. Ovde se
niz drveća sa loptastim plodovima borio za opstanak, protežući se od najviše kuće gotovo dole do obodne ulice. Na prvi pogled je delovalo kao da je posađeno; ali dva stabla na samom vrhu bila su mrtva, a ona najniža tek su počela da daju voćke veličine glave. Teger je zamislio desetine hiljada okruglih loptastih plodova kako se kotrljaju nizbrdo pre više stotina falana, zasejavši celu padinu semenjem sa jednog drvetom. Evo jednog prozora - ravan, ne kao onaj na vozilu, veličine Turlovog kreveta. Zastrašujuće. Površina mu je bila tamna. Teger proviri kroz njega, ali unutra je vladao mrak. U susednoj kući koren ogromnog drveta probio se na površinu, što je izazvalo pucanje zida. I ova je kuća imala jedan veliki prozor koji je gledao na zemljanu parcelu. Teger dohvati komad otpalog šuta i pokuša da ga razbije. Šut je naprsao. Ali šta je sa napuklim zidom. Da li bi mogao da se provuče kroz taj otvor? Da. Mesto je bilo veliko po Tegerovim merilima: veće od šatora. Sve je bilo veće: mada ne bi baš odgovaralo divovima trave. Sa stolice na koju je seo visile su mu noge. Pronašao je ovalni krevet s druge strane panoramskog prozora. Pet kostura na krevetu. Troje odraslih, dvoje dece. Delovali su prijateljski i smireno. Još jedan, dečje veličine, sišao je s kreveta i pokušalo da stigne do vrata. Prostor iza tih vrata delovao je veoma mračno. Upotrebio je istrulelu posteljinu da napravi baklju i ušao. Ovde nije bilo prozora. Bilo je namešteno... kontrolni uređaji? Poluge koje su se klimale, a nalazile su se iznad ispupčenja u zidu. Po dva sa svake strane kade sa odvodom na dnu. Slavine za vodu, ali iz njih nije izlazila voda. Teger je nastavio potragu. Još jedna soba bez prozora. Još jedan kostur, odrasle osobe, leži u blizini plitkog otvora u kome se nalazi na desetine sićušnih prekidača. Još kontrolnih uređaja - pomisli Teger, dohvativši svoj zavežljaj - liči na kontrolnu tablu u udubljenju tegljača. Peškir. Klinasti nož. Već isečeni komadići Valine tkanine. Počeo je da ih gura na mesto. Ništa, ništa, ništa... Dogodilo se čudo. Svetlost. Jedna tačka na tavanici zableštala je tako jako da u nju nije moglo da se gleda. Teger iziđe odatle. Svetla su gorela u celoj kući. Teger ih ostavi upaljena. Iznenadilo ga je to što je još bilo struje. Odakle li je dolazila? Iz gromova? Struja je predstavljala usmerenu munju... Krenuo je dalje uzbrdo duž niza kuća; sada je išao brže, vireći kroz prozore. Tu
i tamo viđao je kosture. Uvek unutra. Tela koja su bila napolju su nestala, meso za ptice. Bilo je žbunaste trave, za koju je znao da je jestiva. Kao i suviše nastranih biljaka koje su samo mogle da služe kao ukras. Osim ako ona sa velikim purpurnim lišćem...? Malo je kopao, povukao i pronašao debelo korenje. Ratari iz Delte Oblačne reke bi ih pojeli skuvane. Ovo su bile minijaturne farme! Teger je seo prekrštenih nogu na ivicu krova jedne parcele pod zemljom, opustivši se ispod svog ponča boje zemlje i pustivši kišu da se sliva niz njega kao da je on samo još jedna izbočina u predelu. Ove male parcele zemlje više nisu bile farme. Biljke nisu predstavljale uredne useve. O njima se niko nije starao od pada gradova, najverovatnije. Ali zar nije bilo čudno to da su na ovim ograničenim prostorima stanovnici sejali useve nedovoljne čak i da se prehrani jedan smirp? Tegeru je to bilo više nego zanimljivo. Prošle noći ga nisu gnjavile gamadi. Možda se popeo izvan njihovog domašaja. Možda ovde nije ništa živelo osim makaveja koji su harali ispod. Ali ako je ovde gore postojalo bilo šta nalik na lanac ishrane, trebalo je da počne od biljaka. Znači, moraće da lovi. Šta je još bilo vredno ovde zapaziti? Vinova loza je izrasla iz dva uska poteza zemljišta, obavila se oko kuće iza njega i srušila je. Prozori i njihovi okviri su se savili. Mogao je da vidi nameštaj oštećen kišom. Kuće su predstavljale ravne površine i prave uglove. Međutim, ulica stepeništa bila je krunisana prozorskom kupolom velikom poput dve ili tri kuće. Uporedio ju je sa očnom jabučicom, ali video je samo odraze belih oblaka. Ona nije posedovala vlastitu boju. Cev koja je predstavljala gradski vrh izdizala se čak i iznad nje. Nalazio se među najvišim kućama; a one su bile i najveće, sa najširim baštama/farmama. Izgleda da su graditelji gradova voleli da imaju lep vidik. Divljina ispred i ispod njega oblikovala je gotovo savršen četvorougao. U središtu se nalazio prazan bazen u obliku nazubljene ljušture. Četiri drveta bila su zasađena u uglovima, ali kiša je izdubila žlebove, podlokala jedno drvo i oborila ga. Njegovo korenje štrčalo je u vazduh iza ivice krova. Tegeru se dopao bazen. Mogao je da predstavlja neku pećinu na Zbijenim Ostrvima. Njegovo zaobljeno dno bilo je od glatkog plavog materijala graditelja gradova, a i postojale su stepenice koje su vodile unutra. Čak su imali i vodopad, mlaz koji je isticao iz gomile kamenja na jednoj ivici. Mogao je da vidi odvod na dnu kroz koji su voda iz vodopada i kiša oticali i nestajali. U bazenu je bilo i zemlje, ali ona tamo nije pripadala. Nije je bilo dovoljno. Kiša ju je nanela. Pa ipak, biljke su i tu uhvatile korena i počele da prave pukotine
u plavom dnu. Bazen za plivanje. Zašto? Stepenice za izlaženje: inače ste mogli da se udavite. Možda su graditelji gradova umeli da plivaju; možda su im u posetu dolazili pripadnici rečnog naroda Kućnog-toka. Ali zašto su ga sagradili ako je prazan? Ništa se nije dešavalo između pojedinih delova gde su bile biljke. Teger je pretpostavio da će biti bolje da krene u lov u sumrak. Vreme na prelazu između dana i noći je doba kada su aktivni oni koji su navikli da izbegavaju grabljivice. Možda bi mogao nešto da satera u bazen i zarobi ga tamo. U međuvremenu, spustio se u travu, a zatim ušao u bazen. Blato je napola zagušilo odvod. Nije sasvim prekrilo poklopac. Okrugli odvod i ispod njega cev. Okrugli poklopac veličine njegovih raširenih prstiju, na šarki, sa zarđalim lancem koji je visio sa njega. Teger je primetio kuda je trebalo da vodi, tamo gore do ivice. Ne biste morali da se smočite ako ste hteli da podignete poklopac. Pokušao je da zatvori poklopcem odvod. Opirao se. Upro je svom težinom i šarka je škljocnula. Namestio je oslobođeni poklopac na odvod. Nije se pomerio. Ostao je da gleda kako se bazen puni.
11. STRAŽARSKA DUŽNOST @03 = Grad tkača, 2892. Dnevna svetlost obasjavala mu je kapke. Luis pokuša da se preokrene, ali zastade. Probudio bi je. Polako mu se vratilo sećanje. Sejvur. Tkači, dolina reke Šenti. Poslednji, vampiri i ubice vampira, skriveni zaštitnik... Okrenula se u njegovom naručju. Zlatno-srebrno krzno; tanke usne. Grudi su joj bile gotovo sasvim ravne, ali su zato istaknute bradavice štrčale kroz krzno. Probudila se u tren oka. Goli crni kapci doprinosili su tome da joj smeđe oči deluju ogromno. Sejvur ga je proučavala, želeći da se uveri da je i on budan. A onda - nije pitao, ali je pretpostavio. Jutro je bilo Sejvurino vreme za rišatru, a i Luisu je upravo to bilo strašno potrebno. Strašno potrebno. Nema sumnje da je osetila kako nešto nije u redu. Odmakla se dva inča da mu vidi lice. "Da li si gladan ujutro?" "Ponekad." "Nešto ti odvlači pažnju." "Nešto mi je odvlačilo pažnju. Odvlači je. Izvini." Sačekala je dok se nije uverila da nema šta više da kaže, a onda: "Hoćeš li podučavati danas?" "Trebalo bi da pođem u potragu za biljkama koje mogu da jedem. Mi smo svaštojedi. Našoj utrobi je potrebna sirova hrana. Hej, starija deca idu u lov..." "Da, poći ćemo s njima", reče Sejvur. "Više će od tebe naučiti u šumi nego od mene u kolibi. Evo, neka ti ovo bude poklon za rastanak, ali potreban ti je sada." Iz ugla je izvukla nešto sa trakama. Luis iznese stvar na sunce i stade da se divi. Bila je to predivno ukrašena istkana stvar, vredan poklon: vreća za leđa. Pronašao je ostatke sinoćnje ribe u pepelu roštilja, zamotane u lišće. Bio je to dobar doručak. Sustigao je Sejvur koja je pokušavala da potera izvestan broj dece u jednom pravcu, dok im je pričala o biljkama, gljivama, životinjama i životinjskim tragovima. Juče je video mesnate listove u obliku glave strele na purpunoj stabljici koja je rasla u podnožju drveća. Nešto slično raslo je i nizvodno, i ti listovi bili su jestivi. Obično je svaštojed mogao da posmatra šta druge hominidne vrste jedu i da i sam to proba, da proba da jede sve što drugi hominid smatra da je bezbedno. Ali to nije mogao da uradi među zadrtim mesojedima. S druge, pak, strane, ono što pronađe neće morati da deli. Ako je otrovno, bio je tu medicinski komplet. Treba jesti jednu stvar za drugom i proveravati sebe. Ako je blago otrovna, možda bi ipak mogao da je pojede da bi uneo u organizam nešto
sirovo, radi kalijuma ili zbog bilo kakve retke supstance koju nije unosio. Deca su gledala dok je on probao ovo i ono, jedno žvakao, drugo odbacivao, ovo ili ono stavljao u vreću na leđima. Sejvur je pokušala da mu pomogne. Ukazala mu je na otrovnu puzavicu pre nego što je Luis stigao da si naudi, kao i plave bobice koje su ptice volele i koje su imale dobar ukus, ukus limuna. Gljivu veličine plitkog tanjira koja je očigledno lečila alergije... Stigli su do jezerceta nešto pre dece. Sejvur ga je zadržala, dodirnuvši mu šakom ruku. Voda je bila ravna i mirna. Kolena i leđa mu se pobuniše dok se spuštao na kolena. Njegova kosa... Nikada je ovakvu nije video, prošarana belim pramenovima. Imao je bore oko očiju. Luis vide da je ostario. U agoniji žaljenja, pomisli: Ovako! Trebalo je da se oblačim ovako kada mi je bilo sto! Svi na zabavi bi se užasnuli! Sejvur mu se vragolasto osmehnula. "Da li si se nadao da će ti Stril doći?" Luis se zagledao u nju, a onda se iznenađeno nasmejao. Sejvur nije videla njegove godine, već svoje! Bio je pošteđen odgovora: deca su se ponovo okupljala oko njih. Luis je nešto želeo da sazna. To je mogao da uradi podučavajući. Odabrao je plavokrznog bacača mreže koji se strašno trudio da privuče Strilinu pažnju. "Paralde, znaš li da su sva ljudska bića nekada bila slična?" Čuli su za to. Nisu baš verovali, ali nisu ni sasvim odbacivali tu mogućnost. Luis poče da crta u blatu: homo habilisa, u pravoj veličini, što je najbolje umeo. "Pak roditelj. Naši preci živeli su na planeti nalik na svet na kome sam ja rođen, lopti, ali mnogo bližoj središtu našeg vrtloga zvezda", i nacrtao je ispruganu spiralu, galaksiju. "Mi smo ovde napolju. Paki su živeli tamo unutra." Nije mogao da nacrta svet Paka. Niko ga nikada nije video. "Tamo je rasla jedna biljka koja se zvala 'drvo života'." Počeo je da menja homo habilisa, nacrtavši mu naduvenu izobličenu glavu, naduvene zglobove, naboranu kožu, bezubu vilicu koja je izrasla kroz desni u koščati kljun. "Vi od dece postajete odrasli", rekao im je. "Kada su sva ljudska bića bila slična, pre postanka Prstena, bilo je dece i odraslih koji su pravili još dece, kao i treći oblik koji ih je i jedne i druge štitio. Odrasli tada nisu bili razumni. Kada bi koji odrastao dovoljno ostareo, on bi pojeo drvo života..." "Ona", primeti Parald i zakikota se. Stet, njihova opšta zamenica bila je ženskog roda. Luis reče: "Potom bi ona zaspala i promenila se u snu, poput leptira. Njen pol bi izbledeo. Zaštitnici muškarci i žene se ne razlikuju. Vilica bi joj izrasla da zameni zube, proširio bi se omotač mozga, kao i zglobovi, tako da mišići dobiju veću polugu, koža bi joj se pretvorila u debeo kožni oklop. Kada bi promena bila gotova, ona je postajala pametnija i snažnija, i jedino bi joj bilo stalo da zaštiti svoju decu. Zaštitnici su
vodili strašne ratove oko toga čija će deca preživeti. Stril upita: "Zašto se to nama ne dešava?" "Zbog jednog elementa koga gotovo da nema u tlu ispod Luka. Virus koji stvara zaštitnike ne može da živi bez njega. Ali u pećini ispod jednog od ostrva na Velikom Okeanu još raste drvo života sa virusom u korenu. Užasna stvar vezana za zaštitnika jeste to što će ona sve učiniti za svoje rođake. Ko god da je sagradio Prsten, zaključao je drvo života tako da niko ne može da dopre do njega. Raste pod veštačkom svetlošću na velikim plantažama ispod Karte Marsa. Ali neko mora da je dospeo do njega..." "To je ono što plaši Žitelja mreže!" zakrešta Parald. "Tačno. Misli da je pronašao zaštitnika na drugom Velikom Okeanu, i još jednog na pola puta uz Luk suprotno od smera okretanja, a možda ih još ima koji posluju na obodnom zidu. Žitelj mreže nije u srodstvu ni sa jednim ljudskim zaštitnikom. Oni će ga nagonski smatrati neprijateljem. On upravlja odbranom od meteora u središtu za popravke. Što znači da je u mogućnosti da spali šta god želi, bilo gde na Luku. Koga onda treba da se bojimo? Žitelja mreže ili zaštitnika?" Deca su se stresla, zakikotala, a onda počela da pričaju. Luis je slušao i učio. Znali su za zaštitnike. Rat je za njih predstavljao samo glasine, pa ipak su te glasine stigle do njih odevene u oklop u obliku zaštitnika. Izgleda da su sva ljudska bića nosila taj oblik u umovima, poistovećujući ga sa junacima ili čudovištima, kao što su sveti Georgije ili Grendel; kao crteže na oklopu među divovima trave i kao skafandre na kosmodromu. Posle dosta rasprave, izgleda da su deca stala na stranu Poslednjeg. Tuđinci se nisu nadmetali, nisu krali, nisu silovali; a šta može biti čudnije od Žitelja mreže? Uskoro su svi otrčali da plivaju u jezeru. Ovdašnje biljke podsetile su Luisa na jednu drugu biljku sa debelim korenom nalik na repu. Počeo je da kopa. Sejvur ga je izvesno vreme gledala, a onda upita: "Dakle, Luvivu, možeš li da se prehraniš?" "Mislim da ću moći. To baš nije način života koji ti omogućuje da se ugojiš", reče on. "Je li ti drago što si došao među nas?" "Oh, da." Gotovo da je nije slušao. Odluka koju je doneo pre jedanaest godina se razrešavala. "Ali poželeo si Stril." Luis uzdahnu. Stril bi predstavljala pravo zadovoljstvo, ali čak i Sejvur, zrela sa svojih četrdesetak zemaljskih godina, nije bila daleko od onoga koliko je želeo da se približi napastvovanju dece. On reče: "Stril je prelepa. Sejvur, da je Stril došla, to bi bilo loše. Umem da procenim koliko je jedna kultura bogata po ženi koja sa mnom deli šator. Ja sam ovde zgoditak, bez obzira na moje stvarne vrednosti..."