zakorači u stranu, izbegnu kopito i odalami snažno pesnicom po lutkarevoj ukrašenoj grivi na mestu gde su se dve glave spajale sa torzom. To je bila lobanja Poslednjeg. Luis se okretao sa baterijom u ruci. Suviše sporo, suviše nespretno, omamljeni lutkar mu se nalazio na putu. Nešto ga je udarilo po desnom zglavku, tako da mu je baterija-laser izletela iz šake. Metalna kugla? Druga mu je izbila varijabilni nož. Luis se snažno trgnuo ne bi li izbegao žičanu oštricu koja se vrtela. Poslednji je bio oboren, sklupčan u loptu, sa glavama i vratovima gurnutim između prednjih nogu. Pod je bio preplavljen vodom do članaka. Baterija koja mu je ispala bila je potopljena, ali je slala nit svetlosti kroz providni trup Igle ka lavi sa druge strane. Žičana oštrica nije prepolovila Luisa. Puka sreća. Ali osećao je da mu se šake i zglavci tresu od udaraca; bio je izbačen iz ravnoteže, a i kvrgavi mu se približavao. Zaštitnik! Luis se skotrljao sa prenosnog diska u ugao i počeo da se pridiže. U desnom zglavku osećao je bolne damare. Levi mu je bio samo utrnuo. U prostoru u kome se do malope nalazio, zatreperilo je nešto ogromno na četiri uda. Uspravilo se, veliko poput kakvog narandžastog medveda, držeći mali top u ogromnoj šaci. Kvrgavi se okrenuo u trenu, sagnuo i zamahnuo Luisovim varijabilnim nožem prema velikom uljezu... kzinu. Kzinovo oružje je odletelo zajedno sa velikim kandžastim prstima koji su ga i dalje stezali. Kzin se sledio u čučnju i zaurlao. Kvrgavi je preteći podigao i bateriju. "Ne mrdajte", reče. "Stanovniče paučine, i ti da nisi mrdnuo. Luise Vu, ostani gde si. Da li u tvom ugovoru stoji da treba da umreš?" Usne kvrgavog povukle su se sa desni; desni su toliko očvrsle da su se gotovo pretvorile u kosti, a vilica se krzavo probila napred. Lice mu je bilo tvrdo, gotovo nalik na kljun. Govorio je praveći pauze da izbaci vazduh, ali na intergovoru. Kako je kvrgavi mogao da nauči intergovor? Prisluškujući Poslednjeg? Ugovor? Stvarnost je pristizala u talasima, probijajući se kroz bol. Ima jedanaest godina kako se nije nalazio u ovolikoj nevolji. Uz oklevanje, Luis reče: "Da, pod uslovima o kojima ću sam da odlučim. Prihvataš li moj ugovor?" "Da", reče kvrgavi. Uprkos onome što se ranije dogodilo, to je bilo zaprepašćujuće. Muškarcu kzinu krv je obilato tekla iz šake na kojoj je ostao samo jedan prst. Zagrlio je tu ruku, pokušavajući da stegne arterije. Nije skidao pogled sa Luisa. Reče, takođe na intergovoru: "Šta da radim?" "Podigni ruku iznad glave. Nastavi da stežeš zglavak. Stisni krvne žile. Ne pokušavaj da se boriš. To je zaštitnik. Poslednji, ukljući... Poslednji! Isteklo je vreme za popodnevni odmor. Za sve nas." Lutkar se odmotao. "Govori, Luise."
Crni kovčeg... "Tvoj antidok, rekao si da ga možeš podesiti da pomogne kzinu?" "Da?" "Učini to. A onda mi možeš ispričati šta se dogodilo. Ja sam na trostrukom vremenu, uzgred budi rečeno, pošto mi ovo miriše na hitan slučaj." Poslednji nije bio u najboljoj formi. Reče: "Da izlečim jednog ranjenog, nepoznatog kzina?" "Smesta da si to uradio." "Ali, Luise..." "Ja sam pod ugovorom! Ovo je za naše dobro. Zar ne shvataš ko mora da je ovo?" Lutkar kleknu ispred autodoka i poče da podešava kontrolne uređaje. Zaštitnik je i dalje držao bateriju i varijabilni nož. Luis nije mogao da smisli ništa što bi mogao da preduzme, kao što nije znao ni šta će sa čudnim kzinom koji se iznenada pojavio, ili sa neprestanim treperenjem lutkara koji su plesali i koje je video krajičkom oka. Jedna po jedna, tanj, stvar! Kzin. "Ko si ti?" "Šegrt." "Hmiijev sin", pogodi Luis. Zaboravio je kako ogroman postaje muškarac kzin kada stojiš pored njega. Ovaj nije mogao imati više od jedanaest godina, i još nije bio narastao do svoje prave visine. "Nemaš pravo ime?" "Još ne. Najstariji Hmiijev sin. Izazvao sam ga. Borili smo se. Otac pobedio. Rekao mi: stekni mudrost. Budi uz Luisa Vua. Šegrtuj." "Auh... Poslednji, koliko ti treba da podesiš autodok na metabolizam kzina?" "Nekoliko minuta. Podveži kzinu žile." Luis krenu prema dispenseru, lagano, držeći šake tako da ih zaštitnik može videti. Desna šaka i zglob bili su mu veoma naduveni. Tu je šaku držao podignutu iznad glave. Leva šaka mu je bila utrnula, ali poslužiće, pomisli on. Kuhinjski zid imao je menije za kzinsku i ljudsku kuhinju, dodatke hrane, sredstva protiv alergija, odeću i druge stvari. Luis nije video apotekarski meni, ali uopšte nije sumnjao da i on postoji. Poslednji ga je sreo kao zavisnika od struje. Sigurno mu ne bi pokazao kako da dođe do hemikalija za odvikavanje. Luis otkuca na tastaturi Sol/Nordijska/formalna i izbor kravata. Odolevši iskušenju, odabrao je narandžasto-žuti uzorak koji će pristajati kzinu. Čak mu ni pogled nije skrenuo prema alatki za kopanje trgovaca robljem koju je trakom prilepio ispod vratanca dispensera pre čitavog jednog životnog veka. Miris kzina bio je veoma slab. Šegrt mora da se dobro izribao kako se ne bi osećao dok ga je uhodio, pomisli Luis Vu. Na njegovom narandžastom krznu nalazile su se tri uporedne brazde preko stomaka. Inače je nosio halovinska obeležja: oba uha kao da su mu bila umočena u gorku čokoladu, gotovo crna; široka čokoladna brazda protezala mu se niz leđa, jedna manja čokoladna zapeta krasila mu je rep i nogu. Bio je niži od Hmiija, čak sedam stopa, ali zato širok kao on:
hibrid. Majka mu je sigurno od drevnih kzina sa Karte Kzina. Šegrt sede, spustivši ruku tako da je sada postala dostupna. Luis povi debeli zglavak kravatom, upotrebivši levu šaku i zube. Oticanje krvi smanjilo se na kapanje. Kzin promrmlja: "Ko je moj napadač?" "Tanj ako znam, ali ako bih morao da nagađam... Zdravo, kvrgavi?" "Govori." "I Poslednji i ja smo pretpostavili da u središtu za popravke mora postojati zaštitnik. Obarao si osvajačke brodove. Vreme je jasno govorilo da deluješ odavde. Poslednji je ostavio prenosne diskove po celom mestu. Zaštitnik je u stanju tako da reprogramira disk da on bude povezan sa ovim ovde čim ovaj bude uključen..." "Da." "I onda se pojaviš neposredno pre mene. Krajnje precizno. Ja sam ti bio potreban kao odvlačenje pažnje, a i računao si na lutkareve reflekse. To je zanimljivo, zar ne, Poslednji? Imao si trenutak da pobegneš, ali si ga iskoristio za šut?" "To je stara stvar. U redu, refleksno sam se okrenuo da se borim... pobedio si." Luis se isceri. Bol više nije bio tako nepodnošljiv, ali bio je ošamućen endorfinima. Reče: "Šegrte. Ovo je zaštitnik. Pogledaj ga. Svi izgledaju tako kvrgavo, svi su brilijantni i opasni." "Meni izgleda kao običan hominid." Kzin zavrte krupnom, krznatom glavom. "Koliko si me dugo promatrao?" upita Luis. "Dva dana. Mislio sam da nešto naučim od tebe pre nego što se pokažem." "Mudrost?" "Otac te je pominjao. Veruje da je mudrost koju sada poseduje naučio od tebe, kao i da i ja to mogu. Ali me je primetio jedan od lešinara." "Dečak?" "Da. Nazvao si ga Kazarf." "Razgovarao sam i sa njegovim ocem." "Dečak i ja smo razgovarali. Njegov otac nije bio daleko, slušao je, misleći da se dobro sakrio. Ispričao sam ono što znam o tebi. Ne znam tajne koje bi bilo vredno sakriti. Nisam pominjao Poslednjeg." "Šta on onda misli - kako smo stigli na Prsten?" "Misliš na Luk? Rekao sam da si dovezao brod. Nisam pominjao Kazarfu trenutni prevoz. Nisam poverovao ocu. Kada si povezao prenosne kabine..." "Prenosne diskove. Prenosne kabine koristimo u poznatom svemiru i u Patrijaršiji. One su mnogo manje sofisticirane." "...prenosne diskove. Skočio sam. Iznenadio sam Kazarfa i njegovog oca. Zapanjeno su zinuli. Iznenađenje!" prošaputa kzin i skljoka se. Zatvorio je oči. "Poslednji?" "Spreman. Donesi ga."
Luis podmetnu rame ispod šegrtovog pazuha i ustade. Šegrt je prikupio toliko snage da ustane, posrćući ode do hirurške komore i sruči se u nju. Luis mu olabavi zavoj i malo ispravi kzina. Pronašao je kzinovu odesečenu šaku, i dve bezvredne polovine teškog metalnog ručnog topa koji je doneo sa sobom. Podigao je pola šake. Poslednji je uze u usta. "Spusti poklopac", reče on i stavi šaku u drugi otvor. Zatim je smotao noge i gurnuo glave između prednjih nogu. Proživljava šok, pomisli Luis. Kvrgavi upita: "Samoubistvo?" Jedna glava je izvirila. "Ispoljavam bespomoćnost. Ovo je predaja", reče Poslednji. "Predaja, dobro." Kzin će verovatno biti unutra danima. Luis je mogao svakog časa da se onesvesti. Agonija ga je trgnula. Zaštitnikove kvrgave šake pomerale su kosti u Luisovom desnom zglavku. Luisova druga šaka čvrsto je ščepala zaštitnikovu ruku. Zastenjao je i zacvileo. Stvarnost je pristizala u talasima bola. Tek kada se zaštitnik povukao, Luis se setio da potraži njegovo oružje. Svejedno. Na odori kvrgavka bilo je sijaset raznih džepova, i u jednom od njih nazreo je bateriju. Šta mora da uradi pre nego što se ponovo onesvesti? Ugovor. Izvukao je beležnicu i gurnuo je lutkaru. "Na ovo si pristao. Trebalo bi naglas da ga pročitaš, pošto se naš sadrug takođe saglasio s tim." Lutkar uze beležnicu. Druga glava okrenula se prema kvrgavku. "Zašto si to uradio?" "Potrebni su mi saveznici koji nisu zaštitnici. Zaštitnici ubijaju jedni druge", reče kvrgavi. "Mogu vas obavezati formalnim obećanjem koje ide i jednima i drugima u korist. Čitaj." Poslednji je pročitao. Kvrgavi muškarac - ili žena: bio je nešto niži i vitkiji nego što je bila Tila Braun pošto je postala zaštitnik. Ćelav, tvrda koža, naduveni zglobovi, trouglasto lice i ispupčena lobanja, sve je to onemogućivalo da se utvrdi pol. Luis pomisli da može da nazre tragove muških genitalija, ali nije mogao da se zakune u to. Iza neprobojnog zida plesalo je milion hologramskih lutkara. Poslednji je sigurno mislio da će se vratiti među njih pre nego što propusti ijedan korak. "'...ako po njegovoj ličnoj proceni nalog podrazumeva nepotreban rizik...' Ličnoj proceni?" Luis se osmehnu i slegnu ramenima. "...nepotrebno nanošenje štete... očita narušavanja etike...' Lična procena?" Zaštitnik upita: "Poslednji, hoćeš li se i ti obavezati na isto?" Poslednji je ozlojeđeno zazviždao. "Ti govoriš o ropstvu! Kako bi mogao da mi to nadoknadiš? Ja sam Luisu Vuu ponudio život! Ako je to jasno, prihvatam." Luis više nije mogao da izdrži. Upitao je: "Ko si ti?"
"Nije mi potrebno ime. Izaberi koje hoćeš." "Od koje si vrste?" "Vampir." "Šališ se." "Ne." Luis samo što se nije onesvestio. Pronašao je medicinski komplet Tile Braun zavaren za najgornju teretnu ploču, još odavno. Morao je da ustane da bi ga dosegao. Škrgučući zubima od bola, gurnuo je naduvenu desnu šaku u otvor za postavljanje dijagnoza. Bol je uminuo. Na ekranu su se pojavila pitanja. Da, želeo je da ostane budan. Ne, nije mogao da dopuni zalihe raznih lekova... zloslutno dugačak spisak. Imao je utisak kao da je ostao bez cele desne ruke i ništa drugo ga, zapravo, nije bolelo. Bio je pri svesti i slobodno je mogao da se poigrava delićima stvarnosti i da pokušava ponovo da ih sastavi. Obavezao se da služi zaštitniku... Nije li tako? Zaštitnik se obavezao Luisu, sa ograničenim moćima nad Luisom Vuom. I lutkar se obavezao, a obavezao se i zaštitniku, prema Luisovom ugovoru. Mogao je da čuje šta su ostali govorili, ali reči su mu kroz jedno uho ulazile a kroz drugo izlazile. "Zahteva najhitnije... Osvajači... S druge strane luka." "ARM i brodovi Patrijaršije", reče Luis. "Kladim se." Politički entiteti će krenuti u osvajanje: to im je bilo u prirodi. Opis Prstena koji je dao ušao je u zapise Ujedinjenih Nacija. Hmii je razgovarao sa Patrijarhom. Koje su još organizacije mogle znati za Prsten? "I Flota svetova?" "Tako jadno projektovani, tako slabo zaštićeni?" odsvirao je lutkar. "Ti nisu naši!" "Da li su ti politički entiteti opasni", upitao je kvrgavi. Lutkar je smatrao da su beskrajno opasni i rekao je to. Luisu je tutnjalo u glavi od hemikalija; nije se uključio u razgovor. "Da li postoji mogućnost da odustanu od svojih planova?" "Ne. Mogu ti pokazati gde se kriju njihovi međuzvezdani transporteri", reče Poslednji. "Oni neće učestvovati u invaziji. Čak ni tvoj supertermalni laser koji se napaja sa sunca neće stići do najudaljenijih meta. Brodovi koji će se spustiti biće ratni bez hiperpogonskih motora." "Pokaži mi." "Iz moje kabine." Luis se u sebi nasmejao. Neobeležni prenosni disk prebacivao je samo u kabinu Poslednjeg, i nije propuštao tuđince. Poslednji bi se našao iza neprobojnog zida. Kakvi su izgledi da kvrgavi to dozvoli? Zaštitnik vampir. Luis natera sebe da pokrene usta. "Šta jedeš?" "Pravim kašu od povrća. Nisam okusio krv već dvadeset osam falana", odvrati kvrgavi. "Moja glad nije rizična po vas." "Dobro", reče Luis i na trenutak sklopi oči.
Čuo je: "Poslednji, samo jednom možeš da raskineš ugovor. Pokaži mi sve brodove osvajača." Odgovor Poslednjeg sastojao se od ćurlikave, zviždukave muzike sa nadtonovima u subsoničnom basu. Luis naglo otvori oči i vide kako plesači nestaju i kako ih smenjuju rotirajuće triprostorne zvezdane karte. Sistem je delovao gotovo prazan osim što se u njemu nalazio Prsten sa svojim senkovitim kvadratima. Šareno kodirana svetla bleštala su daleko od luka Prstena, a više manjih iskrica sjatilo se znatno bliže. Luis nije mogao da primeti kretanje u ovim razmerama, ali činilo se da zauzimaju položaje oko sistema, kao da su tek postali svesni jedni drugih. "Moram se vratiti da branim Luk", reče kvrgavi. "Dolazite." Lutkar se trgnu. "Ali karte su nam na raspolaganju samo ovde, na Toploj igli istrage!" "Upravo sam ih video. Idemo." Luis je ostao sam. Slika se izmenila kada su iščezli. U kapetanovim odajama nalazio se nekakav trodimenzioni dijagram kola... Dosta. Luis položi glavu na naslagane teretne ploče i sklopi oči. Dremao je, oslanjajući se na naslagane teretne ploče, sa rukom u medicinskom kompletu. S vremena na vreme trzao se usled gubitka ravnoteže. Iza krmenog zida nalazio se dok za lender, gotovo prazan od kada je Tila spalila lender. Luis nije mogao baš da se seti šta se još tamo nalazilo. Spremišta za skafandere i oklope, razume se, i zaliha prenosnih diskova. Javio mu se neodređeni utisak da je Poslednji uneo tamo neke promene; imao je jedanaest godina da to učini. S leve i desne strane zidovi su bili crni. Igla je bila optočena crnim bazaltom: ohlađenom magmom. Mreža linija i tačaka lebdela je s druge strane prednjeg zida, podsećajući na gnezdo mrava kako bi ga video dubinski radar. Golicala mu je um. Tačke tamo, i tamo, i tamo. One dve su bile povezane, kao i one tri. Evo, mreža od njih deset. U daljini, jedna od deset izgleda da je predstavljala dve preklopljene tačke. Skicirani obrisi u pozadini možda oblikuju kartu. Mora da to Poslednji pokušava nešto da mu pokaže. Kada je pritisak u bešici postao jači od straha od bola, Luis je izvukao šaku i odgegao se do toaleta. Očigledno je još imao medicinskih problema. Posle toga je popio četvrt galona vode. Pojeo je civilizovanu Cezarevu salatu prvi put za jedanaest godina, služeći se levom šakom. Neće više jesti, ma šta da pronađe! Toga mu neće biti žao da se liši. Pregledao je šaku kojom baš nije bio najzadovoljniji. Otok je splasnuo; kosti su, izgleda, bile sve na svom mestu. Još dva puta je napuštao mašinu. Ustrojstvo mu je ponovo zapalo za oko kada se
udaljio od reciklera. Prenosni diskovi! Mora da mu je podsvest radila. Ta karta je prikazivala položaje prenosnih diskova koje je Poslednji prestrojio. Nekoliko ih je bilo razbacano po milionima kubnih milja središta za popravke. Samo četiri su se nalazila u Toploj igli Istrage. Jedan mu je bio ispred vrata. Dvostruka tačka mora da je predstavljala sondu za gorivo u gradu tkača, sa jednim diskom za prenos i drugim za vodonik. Poslednji mu je ovo ostavio. Luis ju je proučio, spremio u sećanje, pitajući se koji su mogle biti lutkarevi pobude... Lutkari koji plešu vratili su se u trenutku kada se pojavio kvrgavi. Zaštitnik je držao nešto u šaci. Dunuo je u to, posmatrajući Luisovo lice. Muzika je zatreperila kroz vazduh, zvuk šumskog vetra. Luisova reakcija mora da nije bila zadovoljavajuća. Zaštitnik je odložio stvar. Pregledao je Luisa onako kako bi to učinio kakav primitivni lekar, pipkajući ga tu i tamo da vidi šta ga boli. Uskoro reče: "Neće još dugo." Luisu nešto pade na pamet. On reče: "Moj kuhinjski zid može biti programiran da izbacuje krv." "Hoćeš li je ti prvi piti?" "Ne, neću. Ja nisam vampir. Poslednji će takođe morati da ponovo napiše program za kuhinju. Ne, čekaj, dopusti mi da nešto probam." Luis je kod kuhinjskog zida izbacio virtuelnu tastaturu za kzintsku kuhinju, označenu tačkama i zapetama, junački jezik. Luis ga je pomalo znao. Prošao je kroz poduži jelovnik dok ga je kvrgavi posmatrao. Čudovišna kuhinja - ne. Fafnirska kuhinja? Ne pod tim nazivom. Pokušaj morski život. Eto, pod nazivom planete na kzintskom, Šašt. Meso, piće, suviše pojedinosti. Pokušaj traži: meso/piće. Četiri puta. Tri su bile supe, sa šremom kao sastojkom, što je ostavljalo sam šrem. ODBACI zakone koji se odnose na Šašt/Fafnir, Zemlju, Džinks, Pojas, Zmijski roj... Kroz vratanca dispensera iskočila je kugla ispunjena gustom crvenom tečnošću. Kvrgavi uze kuglu. Uhvatio je Luisovu vilicu brže nego što je ovaj uspeo da trepne. Stisak mu je bio čelični. "Ti popij", reče on. Luis poslušno otvori usta. Kvrgavi izbaci malu količinu lepljive crvene tečnosti u Luisova usta. Ukus mu je bio nepoznat, ali zato je prepoznao miris. Ipak ju je progutao. Kvrgavi je pio, gledajući Luisa. "Iznenađuješ me. Zašto si mi napravio krv?" Jedanaest godina Luis je jeo ono što je uspevao da nađe ili što su nepoznati hominidi nudili kao hranu. "Nisam gadljiv", reče Luis. "Jesi." Iskreno govoreći, od onoga što je namirisao i okusio bilo mu je muka. Reče: "Držao sam se našeg ugovora koji od mene traži da delam u tvom interesu. Ti si ga narušio. Prosudio sam da za mene nije da pijem ljudsku krv, i to sam kazao." Kvrgavi reče: "Medicinski komplet je završio s tobom, je li tako? Navuci
skafander. Pođi sa mnom." "Skafander. Kuda ćemo?" Zaštitnik ništa ne reče. Luis se isceri. Pokazao je kroz providni prednji zid. "Oprema za vakuum, letelica za spuštanje, vazdušna komora, sve što je Hmiiju i meni moglo biti potrebno da iziđemo iz ovog broda nalazi se u doku za lender. Tamo mogu da stignem samo prenosnim diskom. Poslednji nas je držao kao zatočenike." "Zar niste imali ugovor?" "Tada ne." "Naučio sam kako se koriste prenosni diskovi. Dođi ovamo." Kvrgavi je imao alatke za obijanje brava od tvrdodrveta. Kleknuo je pored diska i podigao ivicu. Luis nije mogao da vidi šta radi. Prsti zaštitnika bili su strašno brzi. Video je kako se u odajama Poslednjeg pojavljuje dijagram prenosnog diska, trepereći. Zatim je zaštitnik postavio disk na mesto, gurnuo Luisa na njega i krenuo za njim. Pošto je lender bio uništen, dok za lender bio je uglavnom prazan. Bilo je skafandera za ljude, kzine i lutkare. Providni zidovi vazdušne komore gledali su na tunel koji je vodio kroz nekoliko kubnih milja magme, nekorišćen od rata sa Tilom Braun. Luis je pogledao prema policama sa oružjem, ali im se nije primakao. Izvukao je skafander koji je prianjao uz telo i već bio otkopčan na torzu, rukavima i nogavicama. Neće mu biti potreban širok pojas. Stao je da se uvlači u njega, pa zastao, uzdahnuvši od bola. Pre nego što je stigao da zatraži pomoć, zaštitnik se obreo pored njega i stao da mu uvlači napola izlečenu ruku i šaku u rukav i rukavicu, posle čega je još napravio povez od kravate koja je poslužila šegrtu da stegne arterije. Povukao je zip na Luisovom skafandru, pričvrstio mu kacigu na prsten oko vrata i stavio mu bocu sa vazduhom na leđa. Sačekali su da skafander poprimi oblik Luisovog tela. Kvrgavi je baratao oko kontrolnih uređaja na velikom prenosnom disku, teretnom disku. Luis je otpočeo proveravanja. Kamera u šlemu, dotok vazduha, recikler vazduha, CO 2 i sadržaj vodene pare... Kvrgavi ga je povuče.
20. BREMOVA PRIČA @03 = Odbrana od meteora u središtu za popravke, 2892. Karta Marsa uzdizala se četrdeset milja iznad Velikog Okeana - projekcija severnog pola u razmeri jedan prema jedan. Sa donje strane Prstena nije bilo ni traga Karti Marsa, jer je cela ta okrugla kapa visine četrdeset milja bila šuplja. Luis je video nepregledne prazne prostore unutar središta za popravke, ali u ovome nikada nije bio. Bio je ogroman i mračan. Stolice nalik na kosture opremljene pokretnim tastaturama protezale su se duž dugačkih brodobrana. Elipsoidni zid predstavljao je ekran visok trideset stopa. Jedina svetlost dopirala je sa ekrana: prizor lokalnog neba koje je obmotavalo Prsten. U sistemu Prstena nije bilo planeta ni asteroida. Inženjeri Prstena mora da su ih sve počistili ili su ih upotrebili kao građu. Prstenov obod, na kome je vladala noć, bio je bled spram crne pozadine. Zvezde pojačanog sjaja su sijale, kao i četiri sićušna zelena kruga: kursori. "Pronašao sam još četiri", prijavi Poslednji. Nalazio se kod zida od nezgrapnih, zveketavih svetala, brojčanika i prekidača. Sada je Luis prepoznao mesto na kome se nalazio. Ovo je bio sistem koji je obrnuo magnetno polje sunca. Video je ovaj prizor na holo projekciji, pre jedanaest godina, kada je Poslednji upravljao odbranom od meteora. Vazduh ovde mora da je bio prepun spora drveta života. Mesto je bilo uredno, osim - hhh? Sa druge strane nepreglednog poda u gotovo potpunoj tami stajalo je neko obličje u senci. Obličje nepokretne opasnosti, izobličen ljudski oblik, suviše mršav i šiljat na pojedinim mestima. Kosti sklepane u pozi za napad. U senkama iza tih stojećih kostiju kao da je nasumce bila razbacana oprema. Kasnije. Luis reče: "Treba da završim sa proveravanjem. Da li sam ti istog časa neophodan?" Kvrgavi odvrati: "Ne. Poslednji, pokaži mi." Niko sa Pojasa ne bi povukao čoveka u vakuum pre nego što je ovaj proverio svoj skafander. To bi naprosto bio ubilački potez. Da li je zaštitnik jednim pogledom očitao spremnost njegovog skafandra? - pitao se Luis. Nije li možda zaštitnik stavljao na probu njegovo držanje? Njegovu opremu? Njegov temperament? Poslednji se vozio na jednoj od teretnih ploča. Podigao se za jard; glave je zabio među kontrolne uređaje. Prizor neba bio je zumiran na jednu narandžastu kuglu označenu crnim tačkama i zapetama. Brod kzina, verovatno star nekoliko vekova, prepodešen na hiperpogon. Prizor se skupio, pokrenuo i raširio. Ovaj naredni brod izgledao je velik, dugačak, i ličio na polugu koja se sporo okretala sa kuglom na bližem kraju. Luis
nije prepoznao tip. "Zalihe vazduha", poče kvrgavi. "Da se nadoknadi gubitak vazduha preko obodnih zidova." "...Da. Obrati pažnju na ovo..." Trepćući zeleni kružić označavao je krater na proto-kometi. Prizor se raširio, zatim prešao na dubinski-radar, prikazavši nejasnu strukturu u ledu ispod rošave površine. Kvrgavi upita: "Koja vrsta je to sagradila?" "Ne umem da ti kažem", odvrati Poslednji. "Projekti vezani za iskopavanje rude uvek su nalik tome, liče na sistem korenja neke biljke. Ali ovde..." Još jedna poluga zarotira - i ukaza se brod iste izrade, viđen sa strane. Poznata mala aerosvemirska letelica zatupastih krila bila je privezana celom dužinom. "To su Ujedinjene Nacije, letelica koju je napravila Luisova vrsta." Luis je završio proveravanja. Skafander je mogao da ga održi u životu nedeljama, možda mesecima. "Odlično. Dozvoli meni", reče kvrgavi. Zakoračio je na drugu teretnu ploču i podigao se. Njegove šake spretno su obavljale ono u čemu lutkareva usta nisu bila baš najveštija. Drugi ekran bio je osvetljen zatamnjenim prizorom sunca. Prolazili su minuti. A onda je jedan sjajni pramen počeo da se izdiže, grčeći se u magnetnim poljima. Luis reče: "Pretpostavljam da ćeš ih pobiti." "Tako glase moja uputstva. Dolaze kao osvajači", reče Poslednji. "I mi smo." "Da. Jesi li zdrav?" Luis poče da izvija povezanu šaku. "Prezdravljam. Ionako je to gubljenje vremena, ako ću već u taj tvoj magični autodok. Šta ste to radili?" "Uništili smo šest nosača brodova i flotu od trideset dva lendera. To su bili brodovi najbliži suncu, najranjiviji. Ovi poslednji su tako daleko da ćemo možda uspeti samo da ih razbesnimo i ništa više. Sklon sam tome da prenebregnem postrojenja u kometi. Samo ćemo naterati led da proključa. Pronašao sam brod Tuđinaca na jednoj od najudaljenijih kometa..." "Tanj! Kvrgavi? Nisi valjda oborio jednog Tuđinca?" "Poslednji je bio protiv toga." "Dobro. Oni su veoma krhki, ali imaju tehnologiju koju ne možemo čak ni da opišemo kako treba. Stoga, oni ne žele ništa što mi imamo, a ono što žele, to kupuju. Nema svrhe povrediti jednog Tuđinca." "Dopadaju ti se?" To je bilo pomalo iznenađujuće pitanje. Luis odvrati: "Da." "Šta će oni ovde?" Luis slegnu ramenima u skafanderu. "Nebo je puno planeta. A samo je jedan Prsten. Tuđinci su znatiželjni." Solarni pramen i dalje se podizao. "Posmatraj i stavljaj primedbe", reče kvrgavi Poslednjem. Prsti nalik na nanizane orahe poigravali su preko zida.
Lutkar je gledao. Reče: "Dobro." Sve je izgledalo krajnje opušteno. Pramenu će biti potrebni časovi da se oblikuje. Dejstvo supertermalnog lasera rasprostiraće se minutima pre nego što se odvoji od pramena. Činilo se da su mete udaljene nekoliko sati pri brzini svetlosti. Luis je već bio odbacio pomisao na spasavanje u poslednjem trenutku. Luis Vu nije dugovao baš ništa niti Ujedinjenim Nacijama niti ARM-u. Nije imao ni obavezu da štiti brodove kzina. Razoružan i povređen, nije mogao da se meri sa zaštitnikom bilo koje vrste. Znao je da će biti srećan ako sačuva goli život, pošto se vratio u ovaj ples moći. Ugovor ga nije obavezivao da spasava lovinu kvrgavka. A oni su zaista došli kao osvajači. "Izdvojio sam i osmatračku stanicu. Jedna od mojih", govorio je Poslednji. "Konzervativcima nipošto neće promaći." "Tako je. Kvrgavi, u iskušenju sam da te nazovem 'Drakula'. Drakula je bio arhetip vampira iz priče." "Slobodno." "Ne. Otrcano je. Ti si zaštitnik, prvobitni pokretač među vampirima. Hajde da te zovemo 'Brem'. Možeš li mi reći šta želiš od mene?" "Želim ono što je najbolje za moju vrstu. Vampiri su suočeni sa tri pretnje, i svaka od njih odnosi se na sve ispod Luka, uključujući tu i vas." Kvrgavi je posmatrao Luisovo lice dok je to govorio. "Prva pretnja: ako broj vampira naraste, iscrpšćemo lovinu. Inteligentni hominidi mogu čak naći načina da nas unište. Ja ne želim da bilo koja vrsta vampira privuče suviše veliku pažnju. Vi ne želite da se širimo." "Vampiri ubice, jesu li to bili tvoji? Ne, to je ludo. To je tvoja vrsta." "Ne, Luise, nisu. Mora da postoji stotinu različitih vrsta vampira na Prstenu." "Ah. Gde tvoji žive?" Brem je to prenebregao. "Luise, nisam ja osnovao Savez Senkovitog Gnezda. Njihovo rešenje bilo je elegantno, nije li tako?" "Aha." "Druga pretnja: osvajači iz svemira ugrožavaju samu strukturu Prstena." Luis klimnu. "Međuzvezdani ratni brod uvek može da upotrebi udar meteora kao oružje. Vodite računa o kometama koje padaju." "Treću pretnju predstavljaju zaštitnici, zbog međusobnih dvoboja." Luis upita: "Koliko već zaštitnika imamo?" "Tri ili više koji učestvuju u popravljanju instalacija na obodnom zidu. Može se učiniti da je svaki od njih za nešto zadužen, ali svi se bave i posmatranjem." "Koje vrste možeš da nabrojiš?" "To je važno pitanje, zar ne? Na vlasti će biti vampiri. Svi ostali biće sluge izabrane među lokalnim vrstama. Luise, može se raspravljati o..." "Kako je, tanj, došlo do toga da Prsten bude zaražen vampirima-zaštitnicima?" "To je zapetljana priča, ali zašto da vam je ispričam?"
Luis se čuvao da ne obaveže sebe ili Poslednjeg da jedan drugome otkrivaju tajne. Kako da nagna Brema da otkrije svoju? Reče: "To je tvoja stvar. Prvo odluči šta želiš. Zaključi da li mi to možemo da ti damo. Potom odredi koliko treba da znamo kako bismo to izveli kako treba." Kvrgavkova šaka plesala je preko zida. On reče: "Vi čuvate svoje tajne. Zašto bih ja ispričao svoje? Obavezali ste se na poslušnost u svakom slučaju." Da vidimo šta ćeš s ovim: "Obaraš brodove. Stet, ali pretpostavi da jedan promašiš? Nema načina da zaključiš šta će potom preduzeti. Nas trojica, ja, šegrt i Poslednji, jedini smo tvoji saveznici u blizini. Očekuješ da ćeš, posmatrajući nas, moći da dokučiš šta će osvajači uraditi. Ali mi nećemo reagovati ako ništa ne znamo." Blistavi pramen odvojio se od sunca i stao da se izvija u obliku luka, ali ubrzo je počeo da se ispravlja, da se sužava. Brem pozva: "Poslednji?" "Još malo pa će ispupčenje biti na svom mestu." "Hoćeš li da završiš manevar?" "Da uništim sva četiri izvora?" "Ostavi kometu. Luise, kako možeš da reaguješ na odgovarajući način ako znaš da te gledaju?" "Kada mene neko posmatra, onda ja uzvraćam istom merom. Imaj to u vidu. Breme, ko si ti? Kako je jedan vampir dospeo u središte za popravke?" "Napravio sam kartu svog ulaska." Luis je čekao. "Luise, da li si video kako se hominidi ponašaju kada piju gorivo koje spravlja mašinski narod?" "I ja sam to radio." "Ja nikada nisam. Sada moraš zamisliti da si počeo da piješ gorivo sa majčinim mlekom. Nekoliko desetina falana kasnije probudiš se prvi put trezan, trezan i pucajući od energije i ambicije. "Rođen sam... Oblikovan sam pre 7.200 falana. Oko mene su sve sami leševi, na desetine pripadnika moje vrste, danima mrtvi, i jedno čudno obličje svo kvrgavo. I ja sam bio sav kvrgav, bezpolan, bilo mi je hladno i bio sam gladan i izubijan u borbi, ali rešavao sam svet kao jednu veliku zagonetku. Još trojica su se budila, izmenjena kao i ja." Luis upita: "Uhvatili ste zaštitnika? Vampiri nisu toliko inteligentni." "Ovaj je bio rođen zarobljen, stvoren da bi bio sluga." Stvorio ga je ko...? "Nastavi." "Grad se nalazio na jednoj okomitoj steni i na velikom stubu. Rođen sam u njegovoj senci. Uvek smo bili gladni. Rampa je zavijala uz stub do mirisa lovine, ali uvek bi nas dočekala bodljikava čipka kada bismo pokušali da se popnemo uz rampu ili pročelje planine. Transporteri su dolazili i odlazili. Nikada nisu koristili rampu. Pošto smo postali zaštitnici, počeli smo da podozrevamo razloge zbog kojih su se naši životi odvijali onako kako su se odvijali. Mislim da smo predstavljali
odbranu..." "Odbrambena čudovišta", reče Luis. "Osvajači bi morali da se suoče sa vampirima pre nego što naiđu na prave stražare." "Verovatno", reče kvrgavi. "Nastupila je glad, kada su proizvodi prestali da stižu u grad. Izgubljen rat, političke igre, razbojnici na putevima, ko bi ga znao? Mi vampiri smo samo znali da je dotok đubreta gotovo bio prestao, isto kao i vode i kanalizacije. Oni što su se hranili đubretom otišli su negde drugde, a mi koji smo preživeli delimično zahvaljujući krvi lešinara počeli smo da umiremo od gladi. Mnogo dana kasnije podigla se prepreka od žičane čipke i velike kutije stale su da se kotrljaju niz rampu. Pokušali smo da ih otvorimo i dopremo do krvi koja se nalazila unutra. Njihovi točkovi su nas pregazili. Neka fantastična ratnica plesala je oko vozila i ubijala sve koji bi prišli, a ostala je i pošto su vozila otišla, ubijajući sve koji bi krenuli za njima. Nije se obazirala na naše molbe..." "Molbe?" "Bila je imuna na naš miris i nije se obazirala na govor naših tela. To nas je razbesnelo. Nikada ranije nismo videli zaštitnika. Bili smoo glupi, besni i gladni. Konačno smo uspeli da oborimo kvrgavu, navalimo na nju i isišemo ono malo krvi koju nije izgubili u bici, ali još smo bili gladni, tako da smo pili i iz onih koji su pali. A onda su ostali utonuli u san sličan smrti, isto kao i ja. Kada sam se probudio, bio sam izmenjen. Ali sećao sam se, i to je već bilo nešto novo. Mnogi od nas su probali krv zaštitnika toga dana. Neki su umrli u snu. Probudila su se četiri zaštitnika. Po mirisu sam prepoznao da je jedna od njih moj omiljeni par, i tako smo se našli." "Baš sam se pitao. Da li su vampiri monogamni?" "Molim?" "Jednom se pare." "Ne, Luise. Kada hominid nema miris, to je lovina. Isišem krv iz vena dok upražnjavam rišatru. Miris mi može reći da neka žena pripada mojoj vrsti i to će je zaštititi. Ali umirali smo od gladi, Luise, Ona i ja, moj par, kako da je nazovem...?" To je iznenadilo Luisa, taj žar kojim je Brem pričao priču, a prvobitno je morao lukavstvom da ga navede da to učini. Da nije možda sada prvi put imao nekoga da ga sasluša? On reče "En?" "En i ja posedovali smo dovoljno čvrstu volju da držimo usta zatvorena dok smo se parili. Razume se, nijednom se nismo parili pošto smo se probudili izmenjeni, ali sećali smo se da smo verovali jedno drugom." Sećanje ga je iznenadilo, i Luis se stresao. Verovati jednom vampiru? Izgledala je kao uspaljeni anđeo, natprirodno poželjna, vampiruša koja je napala Luisa Vua pre dvanaest godina. Njegove šake u njenim pepeljastoplavim uvojcima naišli su na suviše kose i suviše malu lobanju. Jedan hominid nije bio u stanju da proceni šta je, zapravo, vampir sa Prstena. Luis je primetio da Poslednji sluša: jedna glava bila je nagnuta prema njemu i
Bremu, dok je druga radila po tabli. On reče: "Stet, nastavi." "Nas četvoro smo istraživali, sa deset rasplođivaća koji su bili suviše mladi da bi pretrpeli promenu. Moj um je pravio karte usput. Grad Klin predstavljao je trougao, osnovu je podupiralo pročelje planine, vrh je počivao na velikom stubu, a taj stub se dalje uzdizao i oblikovao kulu. Razvalili smo vrata i porazbijali prozore, ali jedini hominidi u gradu bili su zatočeni u kuli. Kada su naši rasplođivaći bili nahranjeni i više nismo bili u opasnosti da pomremo od gladi, krenuli smo za mirisom na jedno bolje zaštićeno mesto, mesto gde su živela dva zaštitnika iznad skrivenog skladišta žutog korenja. Poznato ti je to korenje?" "Drvo života." "Shvatili smo njegovu prirodu. En i ja uvideli smo da je to drvo sada naša krv. Umrli bismo od gladi bez njega. Pobili smo ostale." "Onaj prvi zaštitnik..." "Proučio sam njeno telo", reče Brem. "Bila je manja od mene. Imala je krupnu vilicu, koja se specijalizovala za žvakanje tvrdih grančica koje su u okolini rasle. Oruđe joj je bilo primitivno. Spasila je rasplođivaće svojih lokalnih vrsta, borila se kako bi im obezbedila prolaz iz grada i kroz vampire, i pri tom žrtvovala vlastiti život. Luise, najveći broj životinja, najveći broj hominida, može da preživi samo na jednom lokalitetu. Zamisli da je tvoja vrsta ograničena na jedan potez reke, deo šume, neku izolovanu dolinu, močvaru ili pustinju. Kao zaštitnik postaješ pokretljiviji, ali sve ono što obožavaš nalazi se na jednom mestu. Neki manje ograničen zaštitnik može sve da uništi ako ne slušaš njena naređenja." "Da li si našao znake..." "Da, svakako, tragova je bilo posvuda, puzali su nam po ramenima ne bi li nas ujeli za vratove! Dva zaštitnika obitavala su u kući korenja. Jedan je služio drugome. Pronašli smo tela - rasplođivače vrste kojoj je pripadala sluškinja. Gospodar je bio neke druge sorte i bio je star skoro osamdeset hiljada falana; zaštitnik vrste koja se od tada izmenila ili je iskorenjena. Glad ga je isterala iz Klina. Sluškinja je ostala da spase svoju vrstu." "Njena krv je od tebe napravila zaštitnika." "Očigledno", saglasio se Brem. "Virus. Virus koji menja gene, a nalazi se u korenu drveta života. Nalazi se i u krvi zaštitnika." Luisa je ovo zabavljalo. Vampiri postaju besmrtni tako što piju krv besmrtnika! Ali mu nije bilo zabavno to što je bio prepušten na milost i nemilost jednom zaštitniku-vampiru. Sada se pramen sa sunca protezao desetinama miliona milja u svemir. Poslednji se vozio na teretnoj ploči blizu okrugle tavanice, držeći jednu glavu nakrivljenu kako bi čuo. Očigledno je bio predaleko za to. Osim... Usmereni mikrofon? Luis ponovo upita: "Kako si ušao u središte za popravke?" Brem reče: "Korenje koje može da potraje stotinu falana. Moramo pronaći izvor
ili ćemo umreti kada nam ponestane. En i ja smo jedno drugo učili da čitamo. Zapisi iz Klina odveli su nas do gradova sa bibliotekama. Odabrali smo hladnu klimu kako bismo mogli da se sakrijemo ispod odeće. Mislili su da smo posetioci iz daleka. Plaćali smo poreze, kupovali zemlju, i na kraju stekli građansko pravo na ulazak u biblioteku naroda Delta. Tamo smo doznali o mogućnostima za popravke ispod Karte Marsa. Stigli smo do Velikog Okeana i prešli ga. Morali smo da napravimo cilindre na naduvavanje kako bismo mogli da hodamo po površini Karte Marsa. Više mi se dopadaju vaši skafanderi. Ipak, uspeli smo da uđemo dok smo još bili živi." "I niste ubili jedno drugo." "Ne. Vampiri ne poseduju um, Luise Vu. Vampir-zaštitnik kreće iz početka, postaje inteligentan po rođenju, nesputan nikakvim predrasudama, starim vernostima ili obećanjima. Ako homionid nije u stanju da izabere zaštitnika iz vlastite vrste, vampir mora predstavljati njegov drugi po redu najbolji izbor." Poubijali ste se međusobno zbog poslednjeg korena drveta života. Luis to nije izgovorio. Nije bio siguran da je to tačno. "Pronašao si gospodara zaštitnika. Kako? Zašto ste se borili?" "Borili smo se oko toga ko će najbolje da štiti Luk i sve pod njim." "Ali njegov dosje bio je dobar, nije li tako? Čitave vrste mora da su se razvile i umrle za njegova života, ali civilizacije se izdižu i cvetaju sve dok..." "Ali mi smo pobedili, En i ja." Brem se okrenuo. "Poslednji, kako napreduješ?" Luis baci pogled prema kosturu koji je stajao u polutami. Podozrevao je ko bi to mogao biti. "Kako si dopro do njega? Rekao si da je bio star osamdeset hiljada falana." Skoro milion rotacija Prstena. Dvadeset hiljada zemaljskih godina. "Toliko vreme, a onda ste naišli vi." "Morao je da dođe. Poslednji?" Lutkar doviknu. "Usmerio sam odbranu od meteora na tri mete. Rezultate ćemo videti tek kroz dva sata. Proći će tri pre nego što postrojenja u kometi budu mogla išta da primete i reaguju. Bilo koji od ostalih imaju na raspolaganju nekoliko sati da se pomere, ali ko može da umakne snopu svetlosti?" "Tvoje mišljenje?" "Moj narod više voli da postigne svoje ciljeve tako što drugim vrstama da ono što žele", reče Poslednji. "Luise Vu, reaguj." Luis odgovori. "Započeo si nešto što ne možeš da zaustaviš. Napao si dve ratne flote, tri ako brojiš Flotu svetova. Političke strukture stare i umiru, Breme, ali informacije se više ne gube. Skladištenje je suviše dobro. Neko će ispitivati odbranu Prstena dok bude protona." "Onda Luk mora imati zaštitnika, dok bude protona." "Bar jednog. Osvajači ne bi samo zauzeli teritoriju. Stali bi da petljaju i ispituju, i možda bi nešto uništili, kao što su to uradili graditelji gradova kada su skinuli visinske mlaznike sa obodnog zida da bi napravili međuzvezdane brodove."
Kvrgavi je čekao. "Vampir bi mogao predstavljati pogrešan izbor." "Već imate vampira na tom položaju. Mnogo skuplju grešku predstavljalo bi ulaženje u borbu s njim." Pošto Luis ništa nije rekao - pošto je i dalje prebirao po svojim mislima - Brem je izvadio nešto iz prsluka. Bio je to izrezbareni komad drveta, veći od flaute na kojoj je ranije svirao. Zvuk vetra bio je dublji, bogatiji, praćen udarcima Bremovih vrhova prstiju po cevi. Utešno, i pored toga što je Luis bio iznerviran. Luis je sačekao da tužbalica prestane. Onda reče: "Potrebna ti je straža koja će voditi račćuna o meteorima u ravni Prstena. Ne znam kako da to izvedem. Solarna odbrana od meteora ne može da puca na bilo šta što se krije ispod poda Prstena." "Dođi", pozva ga Brem. "Poslednji, dođi. Vratićemo se kasnije da vidimo šta nam je umaklo." Luis je imao utisak da ga kvrgavi steže držeći u šaci kamenčiće, dok ga je vukao za zdravi zglavak. Bio je primoran da se brzo kreće. Jednom se osvrnuo na pogleda kosti u pozi za napad. A onda je Brem doveo ili gurnuo Luisa na prenosni disk. Projurili su kroz stovarišni prostor na Igli. Kvrgavi pomože Luisu da skine i preokrene skafander, pazeći na povređenu šaku i vodeći računa o tome da ne oslobodi spore koje su mogle da se nahvataju na površini. Gde li je Poslednji? Brem je poveo Luisa na drugi disk i obojicu prebacio u prostorije za posadu. Luis ni u jednom trenutku nije pomislio da se odupre. Brem je bio naprosto suviše jak. Zaštitnik je kleknuo ispred jednog praznog zida. "Lutkar je ovde radio na tome da prizove slike u vlastite odaje. Da vidimo koliko dobro sam ga posmatrao." Odnekud je stvorio drvene kalauze i dao se na posao. Pojavio se dijagram: karta prenosnih diskova. Zatim grad tkača. Stigao je i Poslednji: dok za lender, zatim kabina za posadu. "Izvini zbog zakašnjenja", reče on. "Jesi li proveravao moje obezbeđenje? Poslednji, probudi kzina", reče Brem. "Kasnije želim bolji pogled na obodni zid na delu gde rade zaštitnici. Pošalji svoju sondu za gorivo." Poslednji pogleda očitavanja na poklopcu autodoka, dodirnu nešto i poskoči unazad kada se poklopac podigao. Kzin se pridigao tečnim pokretu, spreman da nasrne na čitavu vojsku. Kvrgavi se naoružao baterijom i varijabilnim nožem, mada ga Luis nije video da se pomerio. Brem je sačekao da se šegrt opusti, a onda ga je upitao: "Šegrte, da li bi se obavezao meni prema uslovima iz ugovora Luisa Vua?" Kzin se okrenuo. Ožiljci su mu nestali i šake su mu odlično izgledale. "Luise Vu, da li bi trebalo to da uradim?"
Luis potisnu uzdržanost i reče: "Da." "Prihvatam tvoj ugovor." "Izlazi iz autodoka." Šegrt ga posluša. Brem odvede Luisa do velikog autodoka i pomože mu da uđe. Poslednji je poslovao na drugoj strani. Kodirane šarene tačke i lukovi boje duge vrteli su se i premeštali u kapetanovoj kabini, reagujući na muziku lutkara. Odjednom je neharmonično zazviždao. "Sonda!" "Govori", reče Brem. "Pogledaj! Prenosni disk je skinut sa moje sonde za gorivo! Stani..." Lutkar je kuckao po zidu. Pogled na delimično zaronjenu sondu zamenio je pogled iz mrene na steni. "Eno! Pogledaj, eno ga!" Uređaj za teleportaciju koji je bio postavljen na bok sonde sada je ležao na obali reke pored većnice. "Niko ne pokušava da ga sakrije", reče Luis. "Mali disk u nosnom delu, sa filterom od deuterijuma - je li još na mestu?" Poslednji pogleda. "Jeste." "Gotovo sam polaskan. Neko želi da se vratim." "Krađa!" "Aha, ali pusti sad to. Biće bolje da dovedeš sondu ovamo i postaviš novi disk. Šegrte, Poslednji će ti pročitati tvoj ugovor. Nemoj nauditi nikome. Probudi me kada autodok završi sa mnom. Na kuhinjskom zidu imaš odeljak za ishranu kzina, a i Brem će se njime poslužiti. Hoće li s tobom biti sve u redu?" "Da." "Stet." Prilično uznemiren, Luis leže u autodok u obliku sanduka. Poklopac se spustio.
21. LEKCIJE IZ FIZIKE @03 = Tranzitna stanica vazdušnih sanki, 2893. Videli su je mnogo dana unapred: crna linija naspram neizmernog još udajenijeg obodnog zida s desne strane. Kada su prišli bliže, linija se pretvorila u ogromnu, veštačku siluetu koja se uzdizala iznad pustinje: izdignuta platforma sa ispupčenjima zbijenim oko središta. Kada su prišli još bliže, crveni su mogli da vide dnevnu svetlost ispod izvesnih delova izdignuća. Do tada je Varvija već znala. To je bilo odredište noćnog naroda: groblje naroda peska. Putovali su kroz suve predele. Pesak je škodio motoru. Imali su nekoliko gladnih dana pre nego što su naleteli na narod peska. Narod peska kretao se unaokolo odeveni odore pastelnih boja. Male, nabijene životinje vukle su njihova kola u skupinama od po dvanaest, a služile su im i kao životinje od kojih su dobijali meso. Mesojedi! Crveni pastiri i mašinski narod podjednako su se obradovali. Darivali su ih tkaninom koju su uzeli iz Senkovitog Gnezda. Narod peska ubio je dve svoje zveri za gozbu. Nekoliko vrsta razmenilo je predanja i priče kako su najbolje znali i umeli. Jedino je Karker dovoljno dobro govorio jezik trgovaca da su mogli da ga razumeju, i sve je trebalo prevoditi. Rišatra nije zahtevala prevođenje, samo znake. Bez svojih odora narod peska bio je nizak i nabit: niski poput sakupljača, sa širim torzorima i vitkim rukama i nogama. Harfista i Tužna Cev ostali su u kontejneru. Krstarica je krenula u cik zore. Varviji je bilo neprijatno jer je znala da demoni ispod upravljačke klupe gotovo umiru od gladi. Međutim, njihov cilj bio je na vidiku. Stigli su usred sjajnog popodneva. Drevni put napola prekriven peskom uzdizao se do osovine platforme. Tri ruke protezale su se iz središnjeg dela pod uglovima od sto dvadeset stepeni. Ruke su predstavljale platforme u obliku klina koje su lebdele nepoduprte. Središnji deo predstavljao je šumu ukotvljenih šipki, metalnih ograda, koturova i konopaca. Bili su prazni i vremenom zasuti peskom: skladišta, dvorana za bankete, krčma. Kroz osnovu se protezao duboki bunar sa čistom vodom na dnu. Na jednoj od širokih staza između zgrada narod peska polagao je svoje mrtve. Utisak je bio da su to radili pokolenjima. Bilo je na stotine kostura. Desetak na kraju stožera više je ličilo na mumije nego na kosti. Nekolicina su bili još svežiji. "Upravo onako kao što je Karker kazao", reče Sabarokareš. "Varvija, da li ti je Karker kazao...?"
Varvija odvrati: "Karker mi je kazao kako da pronađem selo zviždača. Narod peska ne jede zviždače, ali sam mu kazala da bismo mi mogli." "Nagađala si?" "Šta sam drugo mogla? U smeru suprotnom od okretanja od mesta za sahrane..." Varvija mahnu tamo, a zatim ponovo pogleda. Na manje od trideset koraka od njih, glatka ravnica pretvarala se u metež humki. Ličile su na minijaturni grad u raspadanju. "Nećemo probuditi demone", odlučio je Sabarokareš. "Neka se sami probude i slede svoje noseve." I tako su smestili svoja kola kraj groblja, ali ne suviše blizu gomile leševa, i zatim su otišli da pogledaju selo zviždača. To nije bila najčudnija stvar koju je Varvija ikada videla, ali bila je dosta čudna. Ovde u ravnici nalazilo se na stotine četvrtastih humki. Ličile su na poluotopljeni grad koji su podigli ljudi ne viši od jedne stope. Svaka humka imala je vrata. Svaka vrata bila su okrenuta od središta grada. Kada su vampiri-ubice krenuli prema humkama, vojska je pokuljala iz rupa i zauzela postaje. Zviždači su bili taman toliki da posluže za jedan dnevni obrok, pomisli Varvija. Imali su bezizražajna lica. Izlazili su na sve četiri, zatim se ispravljali kako bi pokazali prevelike kandže koje su više služile za kopanje nego za borbu, i zviždali su. Od visokih tonova Varviju su zabolele uši. "Štapovi", predloži Forn. Teger odmahnu rukom. "Ako nasrnemo unutra i počnemo da ih mlatimo, preplaviće nas. Tamo gde smo ostavili kola video sam čitavu šumu konopaca. Nisam li video i neku mrežu?" Straža je ponovo zauzela postaje da odbrani svoj grad. Barok i Teger baciše mrežu. Bila je jaka, jednostavnog tkanja, namenjena za podizanje tereta. Većina stražara ispuzala je napolje i napala. Crveni i mašinski narod tada potrčaše, vukući mrežu za sobom, zastavši samo da je prebace, kako bi pohvatali nekolicinu preostalih stražara. Ostali zviždači zastadoše, počeše da zvižde na osvajače i vratiše se u svoje postaje. Četiri velika bila su uhvaćena. Crveni su se najeli, a mašinski narod je već uveliko kuvao svoju lovinu, pre nego što je senka prešla preko sunca. Pojavili su se pripadnici noćnog naroda, osvrnuli se oko sebe i krenuli za svojim nosevima. Varvija i Teger se zavukoše u kontejner da spavaju. "Većina je mumificirana", rekao im je Harfista naredne zore. "Suviše su otvrdli čak i da ih ponesemo kao sušene zalihe. Većina ih je umrla u dubokoj starosti.
Izgleda da narod peska vodi dobar, zdrav život. No, nije važno, našli smo jednog..." "Pastira", završila je Tužna Cev umesto njega. "Pretpostavljam da su ga ubile vlastite životinje. Retko kada umiremo od gladi." "Dobro", reče Varvija. Komadić sunca već je bio suviše sjajan za pripadnike noćnog naroda. Sedeli su ispod šatorskog krila dok su ostali upijali sunčevu svetlost i čekali da jutro postane toplije. "Pitali smo narod peska šta zna o ovom mestu", reče Foranajidli. "Odrasli su u njegovoj senci, ali o njemu ne znaju ništa osim da je to mesto za sahrane." "Ono je mnogo više od toga", izjavi Harfista. "Treba da popnemo krstaricu i da je čvrsto ukotvimo. Biće nam potrebna zaliha hrane za pet dana za vas četvoro..." Sabarokareš reče: "Mi vas ovde napuštamo." Varvija i Teger su znali da će do ovoga doći. Varvija reče: "Zahvaljujemo vam na tome što ste ostali tako dugo. Izgledalo bi čudno da smo mi, crveni pastiri, vozili krstaricu mašinskog naroda. Jesu li se vaši planovi izmenili?" "Vraćamo se polako nalevo. Prolaz ćemo kupovati pričama i znanjem. Učićemo plemena pored kojih budemo prolazili da spravljaju gorivo." Barok stisnu kćerkinu ruku. "Kada konačno stignemo ponovo do mašinskog naroda, imaćemo dovoljno premija za Fornin miraz." "Hvala vam i za lekcije", oprezno reče Teger. Devojka mu je uputila raskalašni osmeh. "Vas je lako bilo učiti!" Pogledala je oca. "Oh, bilo je stvari o kojima još nismo govorili..." "Udvaranje", reče Barok. "Da. Ne zaboravite kako se udvara", reče Foranajidli. "Većina hominida ima obrede udvaranja. Nemojte da pokušavate da ih odgonetnete. Držite se svojih. Tako ćete se vi osećati prijatno, a njima će biti zabavno. Možete li da se setite udvaranja?" Varvija odvrati: "Pomalo." Teger reče: "Mi se kratko udvaramo i prvo pregovaramo. Pretpostavljam da nas zbog toga ostali hominidi smatraju stidljivim ili hladnim." "Hmmm, da..." Tužna Cev otresito reče: "Vreme nam ističe. Moramo popeti kola. Baroče, Forn, hoćete li nam pomoći pre nego što odete?" "Hoćemo. Pronašli smo i stoku. Šta nameravate?" "Kola moraju čvrsto da stoje na vozilu na kraju desne platforme." "Zar je to vozilo?" Bila je to jedna od tri dugačke lebdeće platforme. Teger je mogao pomisliti da je reč o prekrivenom podijumu za ples, polju za održavanje turnira, strelištu... Krov je bio providan. Pod je bio ravan i petorostruko veći od osnove točkova krstarice. Snažne aluminijumske karike velike poput njegovog torzoa bile su umetnute u njega. Smestili su krstaricu na sredinu platforme. Harfista i Tužna Cev nadgledali su
ih, sedeći ispod šatorskog krila, dok su ostali provlačili konopce kroz karike, prebacivali ih preko čeličnog kontejnera i obavijali ih oko njega. Upotrebili su koturove da zategnu konopce, dok se nije činilo da nema te sile pod Lukom koja bi mogla da pomeri kola. Završili su do podneva. Barok i Forn počeše da se pakuju za vlastito putovanje. "Biće vam potrebna hrana", reče Teger. "Da osušimo nekoliko zviždača?" "Dobro. Primetio sam nešto", reče Barok. Poveo ih je do svog otkrića: plitak poslužavnik dugačak kao tri čovekove visine i dve širok, sa nitima koje su se vukle iz rupa u uglovima. Bez po muke ga je podigao. Varvija se isceri. "Predivno! Možete da ga vučete!" "Da. Ali prvo..." Straža zviždača pojavila se da zauzme položaj. Prvo, mreže. Pokupili su najveći deo straže, uvrnuli mrežu i odbacili je u stranu. Zatim je njih četvoro gurnulo ivicu poslužavnika u sipljivi pesak, stalo da ga pomera tamo-amo i da gura dok poslužavnik nije skliznuo unutra i ispod. Kada su povukli konopce, uglovi poslužavnika su se izdigli. Imali su deo grada zviždača na poslužavniku. Straža se oslobodila. Razbesnelo ih je ono što su ugledali. U gomili su se zakopali pravo u deo grada na poslužavniku, samo da im ne pobegne. Ostali su oblikovali polumesec i stali da zvižde. Svo četvoro je moralo da udruži snage kako bi ga podiglo, ali trebalo je da ga nose samo tridesetak koraka. Zatim su ga uz pomoć konopaca i koturova podigli u visinu groblja, a ostatak puta je prevalio po klizećim šipkama na ogradi. Spustili su ga iza krstarice i izvukli poslužavnik ispod peska. Četiri zviždača koji su se još koprcali u mreži bili su oslobođeni, ubijeni, očišćeni i osušeni iznad vatre od drveta koje je Barok izvukao iz jedne srušene zgrade. Pripadnici mašinskog naroda su pili dok su radili, pili su dok su stomaci mogli da im primaju vodu. Otišli su pre pola noći. Varvija i Teger su razgovarali sa pripadnicima noćnog naroda dok su nadzirali posao. "Zaista smo mislili da ćete nas i vi do sada već napustiti", reče Harfista. Gledao je levo od smera okretanja, gde su Foranajidli i Saborakareš već predstavljali sićušne senke. Narod peska je pravio karte puteva za ostala plemena. Putujući noću, graditelji gradova mogli su da idu od jednog grada šatora do drugog dok se ponovo ne nađu u zelenim predelima. A gde li će do tada biti dva crvena pastira, pitala se Varvija? Objasnila je: "Crveni pastiri dosta putuju. Dvadeset dana hoda je sitnica. Gde god da se skrasimo, stići će nas glasine i pitanja. Ne umemo da lažemo, Harfisto. Moramo poći dalje. Biće nam bolje bez pitanja."
Teger reče: "Za ovih dvadeset dana hoda upražnjavali smo rišatru sa mašinskim narodom, ratarima iz Suvezemlje i narodom peska." Varvija se setila da je njeno iskustvo još veće. Niko o tome ni reč nije rekao, čak ni Harfista. Samo se iscerio i kazao: "Ali niste sa skupljačima korova niti demonima. Šteta!" Varvija obori pogled. Upražnjavala bi rišatru, ali ne sa demonom, kao što ne bi ni Teger. "Radili smo to bez ohrabrenja koje pruža vonj vampira", reče Teger. "U nama postoji nespokoj - ili u meni...?" "U nama", čvrsto izjavi Varvija. "Parili smo se, ali ne više samo jedno s drugim. Uopšte ne sumnjam da se možemo vratiti tom našem običaju..." "Ali moramo biti daleko od glasina o crvenim pastirima koji su upražnjavali rišatru sa svakom vrstom na koju su naišli duž svog puta! Još malo pa ćemo za sobom ostaviti carstvo mašinskog naroda. Još malo dalje..." Varvija reče: "Rekao si pet dana. Kako se ova stvar pokreće?" Demoni su se dali na posao; zatvorili su stražnji deo velikog kristalnog baldahina. Varvija je počela da oseća klaustrofobiju. Smetalo joj je što ona i Teger tako malo znaju o mestu na koje su se uputili. Pomislila je da joj neće odgovoriti; a onda je Harfista kazao: "Ovako." Pokrenuo je polugu za šta su mu bile potrebne obe ruke i snažna leđa. Platforma se odvojila od doka. Teško je bilo primetiti kretanje, bilo je tako glatko, ali platforma se očigledno udaljavala. "Koliko daleko idete?" upita Teger. "Oh, mnogo dalje od glasina od kojih bežite." Harfista se iscerio. Tužna Cev je zaobišla glomazna kola. "Je li ovo Barokovo delo? Dobro je obavio posao. Tegeru, Varvija, idemo čak do obodnog zida. Možemo vas odbaciti do naredne stanice, ili možete poći s nama i napustiti nas u povratku." Teger se u neverici nasmejao. "Umrećete od starosti pre nego što stignete do obodnog zida!" "Znači, naredna stanica", pomirljivo reče Harfista. Tužna Cev je ljutito stala da brblja-zvižduće. Harfista se nasmejao i odgovorio joj na isti način, zviždučući raskalašne komentare kroz zube. "Tužna Cev vas želi", rekao je crvenim pastirima. "Ona smatra da bi trebalo da putujemo sa ljudima koji mogu da pogledaju danu u lice." "Treba samo da napustimo teritoriju mašinskog naroda", reče Teger. "Napustite nas kada god želite. Ali razmislite! Upustili smo se u ozbiljan posao. Popećemo se uz prelivne planine i otići još dalje. Nijedan crveni pastir nije nikada uradio nešto tako veliko. Imaćete toliko toga da pričate kada se konačno skrasite da vam neće ni pasti na pamet da ikada pominjete rišatru." Pustinja je glatko promicala pored njih. Varvija upita: "Na čemu se to vozimo?" "To su napravili graditelji. Samo sam čuo za njih. Niko od noćnog naroda ne bi
upotrebio vazdušne sanke osim u velikoj nuždi, ali mi imamo i dozvolu i uputstva." "Koliko brzo idu?" Predeo je sada još brže promicao pored njih. Dok je već predstavljao jedva vidljivu tačku. Zvuk je postajao sve bučniji, nalik na vetar koji se čuje kroz debeo kameni zid. "Brzo. Bićemo ispod prelivnih planina kroz pet dana." "Ne." "Tako mi je rečeno. Ali prva stanica je udaljena samo tri dana." "Plašim se." Varviju su počele da bole oči od sveta koji je neverovatno brzo promicao pored njih. "Varvija, ispod tla postoje linije. Na crtežima liče na saće, i one podižu i pokreću stvari graditelja. Možemo da stanemo samo tamo gde se te linije spajaju." "Tri dana", ponovi Tužna Cev. Daleko na drugoj strani pustinje, karavan hominida i životinja naglo se pojavio i nestao, tako da Varvija čak nije stigla ni da raspozna vrste. Vazdušne sanke su i dalje ubrzavale. Kontejner se osećao na demone. Zujalo je. Varvija se sklupčala uz Tegera u mraku i nije pominjala ono što se događalo napolju. Parili su se žestoko, zahvaljujući strahu, tako da je Varvija pri tom sasvim zaboravila gde se nalazi. Ali onda se vratio šapat kretanja, i Tegerov glas u tami koji ga je nadjačao. "Kakav je bio Karker?" "Snažan. Čudan za držanje: čudno oblikovan." "Ovde dole...?" "Ne, ne tu. Telo mu je široko, ramena, stomak i kukovi. Mislim da su svi muškarci slični ovde. Veoma mu je bilo stalo da priča, da se oproba u jeziku trgovaca." "Samo ste pričali?" Varvija se zakikotala. "Bavili smo se rišatrom. To mu je bilo prvi put. Zamisli, Tegeru! Ja sam mu bila učiteljica!" "Da li si mu rekla..." "Svakako. Jedina žena crvenih pastira koja je ikada upražnjavala rišatru, samo njegova te noći. Dopalo mu se. S kim si ti bio?" "Hen - ne, Hanširv. Potrudio sam se da pravilno upamtim njeno ime. To je ona visoka, gotovo moje visine?" Varvija se na to nasmejala i rekla: "Udovica starog vođe, mada je otprilike mojih godina." "Razume se da nismo mogli da pričamo. Pokušali smo da se bavimo rišatrom u mraku, ali nismo mogli da pokazujemo, te smo izišli napolje i obavili to pri svetlosti Luka." "Pitam se da li su pripadnici noćnog naroda gledali." "I ja se to pitam", reče Teger. A onda im se šapat nezamislive brzine ponovo uvukao u uši i duše. Zadremali su. Kada su oboje shvatili da ne mogu da spavaju, ponovo su se parili. I ponovo su pokušali da spavaju. Kada se oko ivice vrata pojavio beli sjaj,
Varvija upita: "Jesi li gladan?" "Jesam. Ideš li napolje?" "Ne." Vrata su se otvorila kada je zora zarudela. Demoni se dogegaše unutra. Vrata se zatvoriše. "Dobro napredujemo", reče Harfista i Teger nazre olakšanje i umor u njegovom glasu. "Varvija, Tegeru, jeste li dobro?" "Uplašeni", odvrati Varvija. Teger upita: "Zar ne bi trebalo da neko upravlja?" Tužna Cev odvrati: "Vazdušne sanke idu po linijama u skritu. Ne možemo se izgubiti." Teger reče: "Ako vazdušne sanke skrenu, pobiće nas tako brzo da nećemo ni biti svesni šta se dogodilo." "Navići ćeš se na to." "Otkud znaš?" Harfista zareža. Tužna Cev reče: "Pusti nas da spavamo." Od kako su za sobom ostavili vampire, pripadnici noćnog naroda su spavali u kontejneru. Miris je bio jak. Varvija se sklupčala uz svog para i pokušala da ne misli na miris demona, ili na svoju glad, kao ni na podrhtavanje u gvožđu oko sebe. Ispravila se i ustala. "Idem da ulovim obrok. Da ti donesem nešto?" "Da." Ostavili su večne oblake daleko iza sebe. Dan je bio blistav. Tle je promicalo, odvlačeći za sobom Varvijin pogled. Varvija je skočila sa krstarice i preskočila do mesta gde se nalazila gomila peska, ne ispuštajući stopala iz vida. Nijedan stražar zviždača nije izišao. Varvija je pronašla ulaznu rupu i stala da džara štapom. Napolje ispade jedan debeli zviždač i vrisnu na nju. Ona ga zgrabi, polomi mu vrat i halapljivo ga pojede. Nije mogla da odvoji pogled. Tle je postalo nepregledna šuma. Vrhovi ogromnog drveća nalazili su se daleko ispod, međusobno su se približavali i nestajali iza nebeskih sanki. Kretanje ju je izbacilo iz ravnoteže, zavrtelo joj se. Naterala je sebe da zaobiđe poslužavnik za teret i prodžara još jedan otvor. Kada se branilac pojavio, zgrabila ga je i umotala u suknju. Upravo je bila zakoračila na pokretnu dasku kada je čula neki glas kako izgovara njeno ime. Zviždač je ispao i pobegao glavom bez obzira. Varvija je odskočila unazad, podigavši koplje da ubije. To nije bio Teger, a demoni su spavali dubokim snom... Na palubi nije bilo nikoga. Ko god da je to izgovorio, morao se nalaziti na krstarici. Ili ispod nje? Prostor ispod nje bio je crn. Varvija je zauzela položaj podalje od krstarice. Da joj se nije samo pričinilo...? "Pokaži se?" "Varvija, ne usuđujem se. Ovde Šapat."
Šapat? "Teger te je nazvao lokalni duh. Mislio je da si mu se priviđao." Glas reče: "Neću se ponovo javiti Tegeru. Varvija, nadam se da nećeš pričati o meni Tegeru niti pripadnicima noćnog naroda. Mogao bih biti ubijen i sam Luk bi mogao pasti ako me iko primeti." "Da, moj par je rekao da si tajanstven. Šapatu? Reci mi zašto?" "Možemo li malo da popričamo?" "Radije bih bila unutra." "Znam. Varvija, putujemo brzinom tek nešto manjom od brzine zvuka. To uopšte nije velika brzina. Kada predmet udari spolja u svet, on se kreće brzinom tri stotina puta većom, i sa energijom devedeset hiljada puta većom." "Zaista." Ta misao bila je uznemirujuća. Ali zašto? Zar je ona smatrala da je brzina zvuka trenutna? "Svetlost putuje mnogo brže od zvuka. Sama si se u to uverila. Munja, pa tek onda grom", reče glas. Nije joj palo na pamet da sumnja u ono što kaže jedan lokalni duh. Svako ko je u stanju da govori o takvim stvarima mora znati o čemu priča. Upitala je: "Zašto ne idemo brže od zvuka? Zar onda ne bismo čuli jedni druge?" "To je brzina zvuka kroz vazduh, Varvija. Ako nateramo vazduh da ide sa nama, onda i zvuk u vazduhu ide sa nama." "Oh." "Vazdušne sanke rade ono što im Vaseljena kaže da moraju. Mogu da odu samo na jedno mesto, i onda će se spustiti lako poput pera." Varvija je ponovo upitala: "Zašto to meni pričaš?" "Ako znaš šta se događa, onda te to više ne može uplašiti. Razume se da postoje izuzeci, ali nebeske sanke ne spadaju u njih. One lete u nekoj vrsti nevidljivog žleba, ustrojstva magnetnih polja. Ne mogu da se izgube." "Ustrojstva...?" "Naučiću te o magnetima, gravitaciji i inerciji. Inercija je sila koja te vuče ka unutrašnjoj strani prstena koji se okreće, tako da te gravitacija ne bi odvukla ka suncu..." "Da li je zaista tako, kao što pripadnici noćnog naroda kažu? Da je Luk prsten?" "Jeste. Gravitacija je sila koju jedva da primećuješ, ali ona sprečava sunce da se ne raspadne kako bi moglo da gori. Magneti dozvoljavaju da se manipuliše opnom sunca, kako bi se Luk odbranio od stvari koje padaju spolja na njega. Uči ću te još ako iziđeš po danu." "Zašto?" "Ti i Teger ste uplašeni. Ako shvatite šta se ovde dešava, vaš strah će nestati. Ako ti prestaneš da se bojiš, prestaće i Teger. Neće poludeti." "Teger", poče ona, i osvrnu se oko sebe. "Teger mora da umire od gladi." Nije mogla da pronađe zviždača koga je ispustila. Vratila se do sela zviždača, ne odvajajući pogled od palube. Gotovo brzinom zvuka: koliko je to brzo mereno dnevnim hodom?
Jedan zviždač je izišao kada je prodžarala otvor tunela, i ona ga uhvati. Popela se u kontejner i nikakav glas je nije zaustavio.
22. MREŽA @03 = Topla igla istrage, 2893. ...Sanduk! Luis je pokušao da odgurne poklopac. Poklopac nije hteo tako brzo da se skloni. Privukao je kolena kako bi stopala potisnuo naviše, a potom se naglavačke otkotrljao ispod napola podignutog poklopca. Udario je u pod. Nastavio je da se kotrlja i čučnuo. Setio se da to nije bio sanduk, već da je u njemu povišen adrenalin i da ima veoma dobar razlog da ostane u pokretu. Šta li se događalo dok je bio u kutiji? Osećao je žmarce u zglavku. Udario je u nešto. Ne obaziri se. Najčudnija stvar vezana za njegovo buđenje bila je ta kako se osećao. U svojim ranim dvadesetim, Luis i desetak prijatelja pohađali su nastavni program drevnih borilačkih veština. Nekolicina je otpala kada ih je kompjuter naterao da udare jedni druge u lice. Luis je ostao, igrao se borbi deset meseci. A onda mu je sve to dosadilo, prošlo je dve stotine godina i... Nije imao osećaj da se probudio iz sna ili posle operacije. Pre bi se moglo reći da se osećao poput borca na pola jogatcu meča koji zna da može da dobije. Napunjenih baterija, kipteći od adrenalina i energije. Odlično! Dovedite ih! Kretanje! Hitro se okrenuo. Imao je utisak da su mu šake gole. S druge strane prednjeg zida, na oba kraja je neverovatnom brzinom promicao stenoviti teren, suviše brzo da bi mogao da uoči bilo kakve pojedinosti. Igla mora da se kretala poput nadzvučnog šatla tik iznad tla. Prizor je vodio ka kapetanovoj kabini... Samo slika. Nijedna od tih velikih stena neće ga pretvoriti u pihtije. Crni bazaltni zidovi sa leve i desne strane kao i lender iza njega bili su sasvim nepokretni. Stvar koju je šutnuo bio je kameni blok u prednjem desnom uglu prostorije za posadu. Nikada ga ranije nije video. Delovao je potpuno nepokretno i bezopasno: grubo obrađena granitna kocka koja mu je sezala do kolena. Bio je sam. Luis je razumeo zašto je Brem ostavio šegrta u indukovanoj komi dok nije mogao da se pozabavi njime. Da se probudio sam, kzin je mogao da postavi zamke i prepreke, ili da natera spremište za odeću i kuhinjske sisteme da proizvedu oružje. Ali Luis nije shvatao zašto je Brem ostavio njega da se probudi sam. Koliko brzo je jedan zaštitnik učio? Brem ga je posmatrao... hmm, koliko? Do tri dana, ako se priključio na kameru mrene u gradu tkača. Da li me je Brem već dovoljno dobro upoznao da može da mi veruje? Malo verovatno! Brem to nije učinio. Poslednji mora da je reprogramirao
autodok da se otvori kada tretman bude završen. Šta je to Poslednji pokušavao da mu pokaže? - pitao se Luis. Da li je zaštitnik znao kakvu je predstavu Poslednji ovde priredio? Hologramski prizor prostrujao je pored njega. Udaljeno drveće je projurilo, poveća šuma stabala koja su ličila na borove. Pravo napred, planine i ustrojstvo oblaka delovali su beskrajno udaljeni. Poslednji je mogao da sakrije bilo šta u kapetanovoj kabini, a njegova posada ne bi videla ništa osim ove dopuštene, nagnute hologramske projekcije. Možda je upravo u tome bila stvar. Donja ivica koja je poskakivala bila je od tamnog drveta: prednji deo krstarice mašinskog naroda na alkoholno sagorevanje. Ispod nje, delić zakrivljene ivice od sjajnog metala ili plastike. Kamera mrena koju su demoni ukrcali na krstaricu mašinskog naroda sada se vozila na nečemu što je letelo. Blokovi stena probijali su se kroz ivice šume. Vozilo je letelo na svega nekih dve stotine stopa visine. Brzina? Podzvučna, ali ne za mnogo. Koji su to hominidi mogli da podnesu takvu brzinu? - pitao se Luis. Čak ni u Diznijevoj Luci nisu vožnje bile tako brze. Većina hominida sa Prstena umrla bi već i kada bi napustila svoje lokalne ekologije. Od ovakve jedne vožnje stala bi im srca. Šta se od njega očekivalo da uradi sa ovim? Koliko je vremena imao na raspolaganju? Bio je zarobljen u kutiji veličine bungalova zakopanoj nekoliko milja duboko u ohlađenoj lavi, tako da se teško moglo reći da je on slobodni agent. Prenosni diskovi će ga izvući napolje, ali će ga oni samo odvesti tamo gde su ga čekali njegovi gospodari. Luis je bio svestan da reaguje umesto da stupi u akciju, poput poslušnog psa koji pokušava da pogodi šta žele njegovi gospodari. Kipteo je od nove mladosti, ali nije mogao ništa da uradi. Sedi, reče on sebi. Opusti se. Usmeri pažnju na nešto drugo. Jelo? Kuhinjski meni je radio. Pokazivao je kzinski natpis i sliku: nekakav morski život. Tuđinski sašimi! Bolje ne. Luis ga je prepodesio za ljudski metabolizam, Sol, Zemlja, frantais, pain perdu, pa dodao, cafe au lait, i nazvao to doručkom. A dok je čekao... hmmm? Ako bi upotrebio prenosni disk, lišio bi se opcija. Ispitivanje prenosnog diska... Podigao je obod kao što je video da to Brem radi. Jureći predeo je nestao i bio zamenjen apstrakciom: dijagramom mreže prenosnih diskova. Bile su dodade nove veze. Nekoliko mreža slivalo se u jednu. I dalje je bio zabranjen prelaz iz prostorije za posadu u kapetanovu kabinu. Međutim, Poslednji se odrekao izvesnog obezbeđenja radi veće praktičnosti. Mora da ga je Brem na to
primorao. Dijagram je merio udaljenosti na logaritamskoj skali. Na Igli i u njenoj blizini, pojedinosti su bile dovoljno dobre da se mogla praviti razlika između prostorije za posadu i doka za lender. Treperave tačke bile su rapoređene po celom središtu za popravke. Luis je razabrao grad tkača, udaljen stotinama hiljada milja. Jedna tačka nalazila se daleko udesno od mesta na kome se Igla nalazila, gotovo kod obodnog zida, pola miliona milja udaljena, a možda i više. Najudaljenija tačka mora da se nalazila trećinu puta oko luka Prstena: stotine miliona milja. Svetlije linije bi trebalo da označavaju veze koje su trenutno bile otvorene. Ako je on ovo pravilno očitavao... Otvorena kola protezala su se od prostorije za posadu na Igli, preko doka za lender na Igli, sve do udaljene tačke na Velikom Okeanu. Brem mora da istražuje. Da li je poveo Poslednjeg sa sobom? Ili se Poslednji vratio u svoju kabinu? To saznanje, pomisli Luis, reklo bi mu tačno koliko poverenja postoji između Poslednjeg i Brema. Poslednji bi u svojoj kabini bio gotovo neugroziv, jer bi se između njega i bilo kog neprijatelja nalazio trupni materijal Opštih Proizvoda. Izolovan od svojih pomoćnika koji ga timare, sav bi se naborao i osećao bi se neprijatno... Bing. Francuski tost sa javorovim sirupom. Kafa sa penastim mlekom koje se puši pojavila se trenutak potom. Luis je žurno jeo. Zatim je pokušao viljuškom da pomeri kontrolne uređaje na prenosnom disku. Zupci su se savili i polomili. Pevušeći, Luis je otkucao Zemlja, Japan, mešani sašimi. Haši kao da je bio od pravog dveta. Čak je imao i šare. Slomio je jedan štapić duž šare da dobije nešto šiljato. Stao je da pomera njime sve što je htelo da se pomeri od kontrola na prenosnom disku. Svetle linije su izbledele, druge su zasvetlele, kako su se veze zatvarale i otvarale. Klizni deo je sve isključivao. Vrativši klizni deo unazad dobio je treptanje u pola sjaja: sistem je tražio uputstva. Nastavio je da se igra. Ubrzo je dobio savijeni prsten od sedam sjajnih linija, virtuelni sat i neku čudnu muziku koja je svirala u pozadini. Nije mogao da razume muzički jezik lutkara i nije umeo da očitava hronometar Flote svetova, ali je video kako da ga podesi na brzo. Ako je ovo dobro očitao, kolo će ga odvesti na dok lendera; potom u grad tkača, da vidi šta se izmenilo. Uzeće skafander iz spremišta, jer bi inače mogao da udahne drvo života kada se prebaci u prostoriju za odbranu od meteora! Zadržaće skafander kada se pojavi na površini Karte Marsa, a zatim ode do najudaljenije tačke na dijagramu, koja se, kako se činilo, nalazila na obodnom zidu. Do tajanstvene tačke na suprotnoj obali Velikog Okeana, i nazad na Iglu. Zadnje misli? Na ovo ne bi trebalo da utroši više od nekoliko minuta, osim ako ne pronađe nešto zanimljivo.
Spustio je tanjir sa sašimijem na prenosni disk. Ništa se nije dogodilo. Svakako da nije: obod prenosnog diska još je bio podignut, videli su se kontrolni uređaji. Luis ga gurnu. Tanjir sa sašimijem nestade. Mreža se isključila. Luis je bio primoran da se trgne usled iznenadnog kretanja. Vratio se predeo koji je jurio i planine s druge strane, prelivne planine sa obodnim zidom kao pozadinom. Nisu bile daleko, imajući u vidu razmere Prstena; svega nekoliko desetina hiljada milja. Luis je razmišljao o stvarima koje bi voleo da prouči, ako bi dobio pristup brodskom kompjuteru. Moraće kasnije da pita Poslednjeg. Mora istražiti sve što postoji o zaštitnicima. Gde li je taj tanjir sa sašimijem? Joga mu je pomogla da obuzda nestrpljenje. Koliko brzo je bilo brzo? Četrdeset pet minuta kasnije tanjir se još nije bio vratio. Njegovi sadruzi su se mogli nalaziti na nekom od tih mesta - verovatno i jesu - i šegrt je mogao zgrabiti sašimi. Ipak: razmisli. Udaljena tačka na dijagramu malo se pomerila. Malo se pomerila, ah. Luis samo što se nije ugušio; dahtao je. Dve stotine miliona milja uz Luk mereno na logaritamskoj skali, i pomera se? Ta se tačka morala kretati poput kakvog međuzvezdanog sporobroda, stotine milja u sekundi. To je razume se bila sonda za gorivo. Mora da su postavili novi prenosni disk na bok i pustili je na orbitu duž obodnog zida. Što se tiče tanjira sa sašimijem, on mora da je izgoreo poput meteora. Luis povuče disk naviše kako bi otkrio kontrolne uređaje. Otpočeo je novo reprogramiranje, psujući i pričajući sam sa sobom dok je to radio, pokušavajući da ne obraća pažnju na orkestar. "Ovo bi trebalo da reprogramira tu vezu... tanj. Zašto da ne? Oh. Stet, tamno znači isključeno, pokušaj sad ovo..." Naručio je veknu hleba i spustio je na prenosni disk. Flik. Već je prošlo sat i deset minuta od kada je odsekao svoje saradnike od Igle. Odsekao ih je, ako smo već kod toga, od celog središta za popravke. Izbiće otvoreni rat kada to otkriju, kao i raskid ugovora. Međutim, šta bi mogli da preduzmu s tim u vezi? Kikot nikada nije stigao do njegovog grla. Luis je poznavao lutkare. Poslednji je sugurno hirurškim putem ugradio pomoćne kontrolne uređaje. Luis je znao da bi trebalo da se zapita kada da reprogramira prenosne diskove. Poslednji bi mogao da prenebregne njegovo petljanje, ali Luis nije želeo da se suoči sa Bremovim besom. Hleb se vratio. Krstarica je letela iznad vode. Planine su joj sada bile s leve strane, udaljujući se pomalo u smeru okretanja. Platforma mora da se okrenula... za šezdeset stepeni. Luis dopusti sebi lagani smešak. Sledila je superprovodnu rešetku! Superprovodni kabl predstavljao je podlogu ispod poda Prstena, oblikujući šestouglove prečnika pedeset hiljada milja. Vodio je magnetna polja pomoću kojih
se moglo upravljati solarnim šikljanjima. Krstarica je očigledno bila na nekom vozilu sa magnetnom levitacijom, verovatno nečem što su napravili graditelji gradova, a još verovatnije nečem što je bilo staro kao i sam Prsten. Da li je Poslednji to znao? Reagovao je, još je samo reagovao. A hleb se vratio. Da li je vredelo rizikovati? Luis zakorači na disk. U doku za lender nije bilo skafandera: nedostajao je jedan za Poslednjeg, Hmiijev rezervni, i komplet namenjen Luisu. To nije moralo značiti da se Bremova posada nalazila u vakuumu. Zaštitnik je možda samo bio obazriv i koristio skafandere kao oklope. Luis siđe da bi gurnuo rezervni skafander pod mišku, zatim uzeo široki pojas, kacigu i vazdušni ranac. A sada u grad tkača. Pojavljivanje je zateklo Luisa izvan ravnoteže. Sapleo se i ispustio sve što je nosio. Bilo mu je neprijatno i zabrinuto se osvrnuo oko sebe. Bio je dan. Prenosni disk nalazio se na blatnjavoj obali potoka za pranje tkača; bio je nagnut. U bazenu nije bilo nikog. Luis stade da osluškuje ne bi li čuo dečje glasove, ali nije čuo ništa. Zastao je da ispita disk kada je blizu sebe začuo neki razdražljivi glas. Kaciga koja mu je ispala reče: "Pozdrav! Od koje si vrste?" Luis se ispravi. "Ja sam od naroda sa Lopte", reče on. "Kidada?" "Da. Od naroda Luisa Vua?" Stari tkač je nesigurno zurio u Luisa. "Da. Kidada, koliko je prošlo od kada je Luis Vu otišao?" "Ti si Luis Vu podmlađen!" "Da." Luis se neprijatno osećao pod zablenutim Kidadinim pogledom. Reče: "Kidada, bio sam u dugom snu. Da li su tkači dobro?" "Bogatimo se. Trgujemo. Posetioci dolaze i odlaze. Sejvur se razbolela i umrla pre mnogo dana. Nebo je napravilo dvadeset dva kruga od kada..." "Sejvur?" "Od noći kada si nestao sa nekim kosmatim stvorenjem iz legende, koje te je u stopu pratilo, čemu je prisustvovalo samo dete demona. Da, Sejvur je mrtva. I ja umalo nisam umro, a umrlo je i dvoje dece. Ponekada posetioci donesu bolest koja ubija druge, ali ne i njih same." "Nadao sam se da ću porazgovarati s njom." Iskrivljen osmeh. "Ali da li će ona odgovoriti?" "Dobro me je savetovala." Ne čekaj da postaneš očajan! "Sejvur mi je ispričala o tvom problemu, pošto si nestao." "Rešio sam ga. Nadam se da sam ga rešio. Ako nisam, onda sam rob." "Rob. Ali sa desetinama falana da se oslobodiš." Kidada je zvučao umorno i ogorčeno. Luis je polako postajao svestan koliko želi da razgovara sa Sejvur. Ostao bi da
je ožali, da je imao vremena. Vreme. Nebo je napravilo dvadeset dva kruga... plus dva falana. Sto šezdeset pet Prstenovih dana od trideset časova. Ostavili su ga u onom rezervoaru više od pola zemaljske godine! A on se sada igrao nadoknađivanja. "Kidada, ko je premestio naš prenosni disk?" "Ne znam na šta misliš. Ovo? Našli smo ga ovde onog jutra pošto si otišao. Ostavili smo ga tu." Obod je bio blatnjav. Luis je uočio velike otiske prstiju i ogrebotine koje su ostavili nokti. Neki hominid koji je bio u poseti... Sigurno ne tkači, oni su imali sitnije šake - pokušao je da promeni program. Demoni. Mogao je znati. Bilo mu je drago što je svratio po danu. Noćni narod neće čak ni znati da je bio ovde. Luis navuče skafander. "Pozdravi decu u moje ime", reče on i nestade. Tama. Luis uključi svetiljku na kacigi - i nađe se suočen sa poluvidljivim kosturom. Nalazio se u prostoriji za odbranu od meteora. Ekrani su bili u mraku. Jedina svetlost dopirala je od njegove svetiljke. Ove kosti bile su postavljene radi ispitivanja. Nisu bile spojene u zglobovima: jedva da su se dodirivale. Pridržavao ih je okvir od tankih metalnih šipki. Kostur je bio deset inči kraći od Luisa Vua. Sve kosti su izgledale zaobljene: istrošene. Rebra su bila neverovatno uska, prstiju gotovo da i nije bilo. Vreme je strukturu kostiju pretvaralo u prašinu. Vreme ovde unutra nije moglo u toj meri erozivno da deluje! Ali zglavci su i dalje bili veliki i svi zglobovi su bili masivni i jako naduveni. Te načeta ispupčenja u masivnoj vilici nisu bili zubi. Bile su to kasnije izrasline kostiju. Zaštitnik. Luis pusti prste da mu poigravaju preko lica. Kost je bila rapava od prašine i glatka. Uglačalo ju je vreme: na taj se način površine postepeno pretvaraju u prašinu. Ovo nije bilo erozivno okruženje. Te kosti mora da su mrtve bar hiljadu godina. Desni kuk bio je raznet, delići su bili odvojeno postavljeni. Isto je bilo i sa levim ramenom i laktom, kao i vratom: sve te kosti bile su napukle ili smrskane. Mogao je umreti tokom pada ili je mogao biti prebijen na smrt u bici. Paki su poticali sa nekog mesta u galaktičkom jezgru. Kolonija Paka na Zemlji je propala - drvo života je propalo, ostavivši koloniju bez zaštitnika - ali Paki rasplođivaći su se raširili po Zemlji sa mesta spuštanja u Africi i Aziji. Njihove kosti nalazile su se u muzejima pod nazivima kao što su homo habilis. Njihovi potomci evoluirali su u inteligentna bića: klasičan primer neotenije. U institutu 'Smitsonijan' nalazio se jedan mumificirani Pak zaštitnik. Bio je
iskopan ispod pustinje na Marsu, pre mnogo vekova. Luis ga nikada nije video osim u obliku holograma na kursu opšte biologije. Ovo stvorenje moglo je biti deformisani Pak, pomisli on. Ali tu je bila ta masivna vilica. Zaštitnici su gubili zube. To je bila prava šteta, jer je na osnovu zuba mogao dosta da sazna. Ali vilicom su mogli da lome kosti. Torzo je bio suviše dugačak za standardni primerak Paka. To nije baš bio Pak, a nije bio baš ni demon. Luis je mogao da pogodi kada je umro, ali kada je bio rođen? Zaštitnik iz 'Smitsonijana' proveo je trideset i više hiljada godina putujući iz galaktičkog jezgra do Zemlje. Još toliko mu je možda trebalo da se pripremi za taj pohod. Zaštitnici su mogli dugo da žive. Hronos je bio najstariji grčki bog, ubica svoje dece, sve dok neka nisu uspela da umaknu i ubiju njega. Nazovimo onda ovoga Hronos. Horda vampira ubila je zaštitnika koji mora da je bio napušteni Hronosov sluga. Brem i En mora da su se godinama posle toga šunjali za gospodarem. Godinama, vekovima, milenijumima? Paki rasplođivači, čovekovi preci, preci vampira takođe, bili su lovci-trkači pre nego što su uopšte napustili galaktičko jezgro. Stari Hronos možda nije dovoljno ozbiljno shvatao vampire zaštitnike. Konačno, vampiri su bili životinje bez razuma sa odvratnim seksualnim navikama i odvratnim navikama u jelu, a Hronos je bio superinteligentno biće bez ikakvih seksualnih poriva koji bi mu odvlačili pažnju. Isto je bilo i sa Bremom. To bi mogla biti njegova slepa mrlja, pomisli Luis, ako bi mogao da je pronađe. Lomovi u desnom kuku, levoj ruci i ramenu, kao i pukotina duž lobanje, bili su sveži kada je umro. Luis je pronašao stare, zaceljene lomove na drugim mestima. Hronos je slomio kičmu mnogo pre nego što je umro. Da li su zaštitnicima srastali kičmeni nervi? Njegovo desno koleno, ta stara povreda nije zacelila: koleno je bilo čvrsto zavareno. Još je nešto bilo čudno u vezi sa kičmom... ali Luis nije shvatio šta sve dok se nije vratio na lobanju. Čelo je štrčalo. Još: čeona kost i kresta na vrhu bile su glatkije, mlađe od ostalog dela lobanje. Nazubljeni prevoj izraslina iz vilične kosti ličio je na izjedene zube. Te stvari su nedavno izrasle. Kao i kičma, i ona je nedavno izrasla: prošla je kroz razdoblje regeneracije. Da je Hronos dobio poslednju bitku, rane bi mu ponovo zacelile. Što znači da o ovome treba da razmišljaš kao o istrazi ubistva. Znam ko je ubica, ali da bi bio osuđen na sudu moram sakupiti sve pojedinosti, razabrati svaku nijansu. Zašto li je Brem ponovo sastavio ove kosti? Neprijatelj je bio mrtav, nije bilo nikoga ko bi ga osvetio... Ili su se možda Brem i En plašili drugih sličnih Hronosu? Uspravni kostur i gomila opreme u senci iza njega. Brem ga nije pustio da priđe tim stvarima.
Delovale su razbacano, nasumično ispuštene. Bile su, a i nisu. Stvari su uredno bile poređane radi ispitivanja; onda je nešto prohujalo kroz to ustrojstvo - na primer, vampir-zaštitnik koji ih u besu šutira. Neke od njih su se jednostavno dezintegrisale. Neke su ostavile jasna ustrojstva. Ovo je bio predivan krzneni kaput, kao i pojas koji ga je držao preklopljenog: osećao se tek nagoveštaj smrada stare kože i demona koji se nije kupao hiljadu godina. Na unutrašnjoj površini, Luis je mogao da vidi tragove brojnih kožnih džepova raznih oblika, koji su sada svi odreda bili prazni. Bilo je oružja: nož od starog metala pretvoren u crnu rđu, vitak i stopu dugačak. Dva noža od roga, oba manja od kažiprsta. Bilo je šest gotovo istovetnih noževa za bacanje, i mada su bili od kamena, nisu bili ništa manje ubojiti nego onog dana kada su napravljeni. Vitka šipka od neke dugovečne legure metala, čiji su krajevi bili zašiljeni u koplja. Tragovi u prašini mora da su nekada bila drvene cipele sa teškim kaiševima. Evo i kitnjastog samostrela i desetak strela, koje su se međusobno blago razlikovale. Ova mala kutija... potpaljivač vatre? Luis ju je isprobao, ali nije mogao da prizove plamen. Gomila hartije ili pergamenta: karte? Tu je bio i teleskop... Grub, ali lepo oblikovan i uglačan, i malo rastavljen. Hej: ovo što se nalazilo pored njega bile su alatke. Kamen plavac za glačanje, nožići... Brem i/ili En smestili su ovde radionicu kako bi napravili duplikat Hronosovog teleskopa. Tvrdi crni grumen veličine njegove pesnice. Luis se duboko sagnuo da ga omiriše. Osušeno meso? Hiljadu godina po isteku roka trajanja... ali sušeno meso uvek je mirisalo i imalo ukus na nešto kvarno. Možda bi se dopalo nekom demonu. Pre koliko vremena je Hronos umro? Da pita? Luis je znao da se ova igra zove skrivalica. Više bi naučio postavljajući pitanja... ali bi saznao samo ono čemu bi Brem odlučio da ga poduči. A i vreme je počinjalo da ga guši. Luis potapša Hronosa po kostima ramena. "Imaj poverenja u mene", reče on i nestade. Bio je zaslepljen i izgubio je ravnotežu. Grčio se poput kakve morske vlasulje, posežući između kolena ne bi li se uhvatio za bilo šta čvrsto, čkiljeći na jarkoj sunčevoj svetlosti. Njegovi prsti u rukavici očešaše nešto i stegnuše se oko toga. Jako nagnut prenosni disk skliznuo je pod njim za stopu ili dve. Stezao je sam obod diska; bar se nadao da je tako. Držao je veoma čvrsto. Njegov fotosenzitivni vizir postao je zagasito siv. I dalje čučeći, stežući ivicu prenosnog diska, osvrnuo se oko sebe. Karta Marsa nije bila baš dobra karta. Mogao je da vidi na stotine nijansi crvene, a da se uopšte ne pokrene, dok je
nebo bilo tamnoplavo kao u velikim visinama Zemlje. Sunce je bilo suviše jarko za Mars. Ništa se nije moglo učiniti ni sa gravitacijom. Možda to nije smetalo Marsovcima. Oni su bezbedno živeli ispod peska, toliko finog da se ponašao kao viskozna tečnost, tako da im sunce nije smetalo. Možda ih je pesak i izdizao, odupirući se gravitaciji Prstena. Očekivao je da će se naći na Mons Olimpusu, i, izgleda, da je bio tamo. Nalazio se visoko gore. Prenosni disk počivao je blizu vrha neke glatke padine pod uglom od četrdeset pet stepeni u odnosu na nagomilanu prašinu, i ponovo je počeo da klizi. Na šta je Poslednji mislio kada ga je ovde stavio? Aha, tako je. Marsovci. Postavili su zamku. Sada je klizio sve brže, gubeći potpuno ravnotežu. Do dole će mu dosta trebati. Milje! Prašina mora da se ovde milenijumima gomilala zahvaljući preovlađujućem vetru... Stratosferskom vetru sa Velikog Okeana, u meteorološkim razmerama prostranijim od svetova. Još jedna nepravilnost u tačnosti Karte Marsa. Luis čučnu i priljubi se uz prenosni disk kada se on pretvorio u sanke. Dobijao je na brzini. Disk je pokušavao da ga zbaci. Šakama sa samrtnički držao, a pokušavao je i da se zakači vrhovima čizama. Na putu mu se našla jedna stena arkološke veličine. Nagnuo se ulevo, pokušao da upravlja. Ništa. Dobro će ga tresnuti. A onda se obreo negde drugde. Njegovo samrtničko stezanje pretvorilo se u nešto više, jer je padao u crn prazan prostor. Zatomio je deo prodornog vriska. Ali podesio sam ga! Podesio! Podesio! Držao se za prenosni disk zavaren za neku gracioznu cigaru: lutkareva sonda za gorivo. Oko njega se prostiralo crno nebo i video se sjaj zvezda. Prenosni disk, trup sonde, sve je sijalo. Mora da se iza njega nalazi neka svetlost. Ne popuštajući stisak ni prstiju na nogama ni prstiju na šakama, Luis se izvi da pogleda preko ramena. Prsten se nalazio iza i ispod njega. Mogao je da vidi sve vrlo pregledno: reke nalik na izuvijane zmije, podvodne pejsaže, pravu crnu nit koja je mogla predstavljati autoput mašinskog naroda. Golo sunce je pokušavalo da ga skuva. Nema problema: kroz ovaj skafander mogao je da se znoji. Noć će predstavljati veću opasnost. Nije mu palo na pamet da bi mu mogao zatrebati dvostruki zaštitni sloj. Visinski potisnik. Mogao je da vidi toroide-blizance za koje je mislio da jedini sačinjavaju Basardovu sabirnicu; ali bili su sićušni, oblikovali su osin struk oko nečega mnogo većeg. Visinski potisnik Prstena bio je napravljen od žice tako tanke da se stalno gubila iz vida. Kavez koji je usmeravao protok solarnog vetra. Ovaj još nije bio postavljen: nije stajao okrenut u dobrom pravcu. Luis nije osetio ovakav strah već dve stotine godina.
Ali hleb mi se vratio! Sonda je pristajala... postala je nepokretna, dok se ispod nje Prsten okretao brzinom od 770 milja u sekundi. Sistem mora da se resetovao. Izdvojio sam ovaj disk iz veze, ali mora da se resetovao. Ne razumem jezik Poslednjeg za programiranje. Šta li sam još zeznuo? Sašimi? To je bilo lako. Tanjir mora da je otplutao suviše daleko od diska. Hleb nije: bio je još u dometu dok su diskovi kružili. Držao se, držao... Disk je udario njegov vizir. Držao se zatvorenih očiju. Više nije bio u stanju da se suprotstavi nikome, nijednom stvorenju. Kroz nekoliko sekundi biće bezbedan i sam na Toploj igli istrage. Jedna velika šaka sa kandžama uhvatila ga je za rame i prevrnula.
23. LEKCIJA U TRKU @03 = Skriveni patrijarh, 2893. Kzin ga podiže na noge. Luis je dahtao, drhtao. Šegrt nije mogao da razgova s njim dok je imao kacigu na glavi, i Luisu bi milo zbog toga. Nalazio se na Skrivenom Patrijarhu, negde blizu krme. Još jedno prokleto zaprepašćujuće iznenađenje. Ostavio je ovaj milju dugačak brod na reci Šenti. Šta li je radio ovde? Šegrt je pokušavao nešto da ga pita. Kzin je držao... Tanj, prokletstvo! Luis jednim cimajem otvori kacigu. Šegrt upita: "Muvao sam se po krmi kada se ovo iznenada pojavilo na prenosnom disku. Dolaziš u posetu s poklonima, Luise? Usoljena riba?" Luis uze tanjir sa sašimijem. Riblji fileti bili su jedri i rskavi na dodir. "Bila je u vakuumu", reče on. "Da li je svraćala i jedna vekna hleba?" "Pustio sam je da prođe. Luise, zaudaraš na veliki strah." Šta ću ja ovde? Začas je mogao da bude bezbedan na Toploj igli istrage, da lebdi između ploča za spavanje dok ga ne prođe drhtavica, dok ne povrati moć rasuđivanja i pokuša da svari ono što je saznao i ono što nije. Šegrt ga je video. Ako bi mogao da ubedi kzina da ćuti, onda... Aha, kako da ne. Zaštitnik mora da je proučavao šegrtov govor tela pola zemaljske godine. Kzin ne bi mogao ništa od njega da sakrije. Umesto toga, Luis reče: "Mrtvi mogu da namirišu moj strah." Ispustio je kacigu i vazdušni ranac i počeo da otvara zipove. "Mislio sam da sam shvatio kako rade kontrolni uređaji na prenosnom disku. Greška! Oh, i Marsovci su nam postavili zamku. I to me umalo nije sredilo." Iz otvora u podu provirila je napola ćelava glava nekog mališana. Graditelj gradova. Dečakove oči se raširiše u iznenađenju, i on se izgubi. Kzin upita: "Marsovci?" Luis poče da skida skafander. "Pusti to. Moram da utrošim izvesnu energiju. Možeš li da trčiš?" Kzin se nakostrešio. "Umakao sam ocu posle borbe." "Trkajmo se do pramca." Šegrt je zaurlao i odskakutao. Skafander je još bio obmotan Luisu oko članaka. Kada je kzin zaurlao, svi mišići su mu se ukočili i on se preturio. Bio je to veličanstven ratnički poklič! Cedeći kroz zube drevne psovke, Luis je skinuo skafander, ustao i potrčao. Još je mogao da vidi šegrta, mada se ovaj kretao znatno brže od njega. Zatim je naišao na ulegnuće u strukturi broda i nestao sa vidika.
Luis je živeo na ovom brodu skoro dve godine. Malo je bilo verovatno da bi mogao da se izgubi. Trčao je iz sve snage, takmičeći se jedino sa samim sobom. Trebalo je da pretrči celu jednu milju. "Luiii!" Glas je bio slab i čudan, dopirao je iz velike visine... Piersonov lutkar čučao je u košu na jarbolu na krmi. Luis zaurla: "Zdravooo!" "Stani!" pozva ga glas. "Ne mogu!" Odlično se osećao. Neka četvrtasta senka se spustila. Luis nastavi da trči. Sustigla ga je i prestigla: teretna ploča sa unaoklo zavarenom ogradom. Luis doviknu: "Sklanjaj se. Trkam se." "Ne razumem." "To nije... test inteligencije." "Kako se osećaš?" "Divno. Dezorijentisano. Živo! Poslednji - nemoj da koristiš - prenosni disk na Olimpusu." "Zašto?" "Marsovci - živi su - postavili su zamku." Luis duboko udahnu vazduh, a onda ga izdahnu. Njegovo čulo ukusa osetilo je slani vazduh: divno! Nije ostao bez daha, nije počeo da posrće. Pojačao je tempo. "Postaviće još koju." "Dvojica mogu da igraju tu igru. Šta bi se desilo da bacim jedan disk u more i počnem da zalivam Mons Olimpus vodom?" "Mene pitaš? Nemoj ništa da uništiš. Može ti zatrebati - kasnije. To je razlog... zbog koga nisi poubijao... kzine!" "Manje-više", priznade lutkar. Jedna jednooka glava zaroni prema narandžastoj pufni koja se videla u daljini na gornjoj srednjoj palubi. Šegrt. "Luise, tvoja pustolovina je prava prilika. Moramo mnogo toga da nadoknadimo." "Gde je Brem?" "Sprema nam večeru." Izvio je glave kako bi sam sebe pogledao u oči. Da li se to Poslednji šalio? Možda su se lutkari tako smejali, a možda i nisu. "Brem ima osetljiv nos", dodade Poslednji. Luis upita: "Kako napreduje ples?" "Ples! Nastavlja se bez mene. Do tanja mi se smučilo da koristim tvoj recikler, Luise! Nisam imao vremena da ga prepodesim." "Hvala ti na tome." Samo nastavi tako nonšalantno. Ako Brem nije ni toliko verovao Poslednjem da mu dozvoli uobičajene vežbe ili to da koristi toalet i tuš predviđene za lutkare... Onda Poslednji mora da je spreman da povrati svoj život.
Gornja srednja paluba se završavala. Luis se s mukom peo po lestvicama i prolazio hodnicima. Lestvice kzina bile su veoma nagnute i prečke su bile isuviše razmaknute, ali Luis je išao gore-dole poput majmuna nakljukanog steroidima. I dalje se nadao da će preteći šegrta. Još gore od toga, očekivao je da šegrt skoči na njega iz neke niše. Držao se visina. Pokušao je da smisli kako će obići vrt. To bi suviše dugo potrajalo. Na kraju hodnika potrčao je uz stepenice od čvrstog drveta do vrha zida, zatim je krenuo duž zida ne bi li izbegao gustiš krupnih žutih gljiva sa upečatljivim trnjem i skočio sa visine od deset stopa u prašinu. To je nekada bio park za lov kzina. Luis i graditelji gradova su se dve godine starali o ovim biljkama. Divlje su rasle kada je stigao. Nekada mora da su hranile stada potrebna kzinima-mornarima. Stada više nije bilo, niti je očekivao da sada naiđe na životinje, osim ako se šegrt nije spremao da iskoči iz nekog limunovog žbuna. Ali nijednom nije video kzina. Imao je osam neverovatnih glavnih jarbola i nebrojeno mnogo jedara; čekrcima koji su ih pokretali mogao je da rukuje samo jedan kzin. Ili zaštitnik? Ovaj jarbol je bio prednji jarbol sa košem na vrhu. Luis je teško disao. Noge su mu bile poput prekuvanih knedli. Neko je čekao na pramcu. Luis opsova u sebi. Nije imao daha za bacanje. Trenutak kasnije prepoznao je obličje zaštitnika. Luis uspori. Brem je čekao poput kipa. Luis uopšte nije primećivao da on diše. "Mislim da si ti pobedio", zadahta Luis. "Zar smo se trkali?" Brem je saznao za pridošlicu tek kada ga je dečak graditelja gradova pronašao u kuhinji ili kada je čuo bat koraka preko palube iznad sebe. Mora da je trčao. Luis reče: "Nije važno. Bila mi je potrebna vežba." Ispred njega nalazio se planinski lanac... Nezemaljski planinski lanac. Planine u obliku kupa, široko razmaknute i različite veličine, protezale su se i ulevo i udesno. Bez obzorja, nije mogao da stekne pravi utisak o njihovoj veličini. Većina je bila dovoljno visoka, tako da su im vrhovi bili beli od leda, ali ispod granice leda sve su bile isparcelisane u razne nijanse zelenog. A onda je njegovo oko/um postalo svesno onoga što se pojavljivalo iznad njih. Bile su sićušne. Stani malo, obod je bio hiljadu milja visok. Od dvadeset do trideset planina koje je mogao da razabere, njih pet do šest bila su brdašca koja su se oslanjala o obodni zid, ali su zato dve do tri mogle da se mere sa Everestom. Poslednji je došao do pramca. Iza njega se pomaljala jedna narandžasta pufna. Kzin se dovukao do njih. Bio je gotov, satrt. Luis reče: "Hvala ti, šegrte. Zaista,
zaista mi je to bilo potrebno. Imao sam u sebi dovoljno adrenalina da povedem rat." Kzin dahćući izgovori: "Otac. Pustio da pobedim. Nisam to hteo. Ubij me." "Ah." "Kako. Da li si me pretekao?" "Mora da jesam. Možda u vrtu." "Kako?" "Breme, ti mora da znaš šta su to lovci-trkači?" "Taj mi izraz nije poznat", odvrati zaštitnik. "Stet. Šegrte, većina stvorenja koja love promaši plen u skoku osam od deset puta. Ako im plen pobegne, odaberu nešto sporije. Samo nekoliko vrsta koje jedu meso izabere plen i sledi ga dok ga ne stigne. Vukovi to rade. Isto kao i ljudska bića. Velike mačke nisu lovci-trkači, kao ni kzini. Tvoji preci su naučili da je bolje da slede neprijatelja, jer će se on u protivnom kasnije ponovo pojaviti, ali to iz tebe govori razum. Tvoj razvoj još nije dotle stigao..." "Znao si da ćeš da pobediš." "Aha." Kzin zatrepta. "A da smo se trkali samo do vrta?" "Ti bi pobedio." "Hvala ti na lekciji." "Hvala tebi." To je bilo lepo rečeno, pomisli Luis. Ko li ga je tome naučio? Brem reče: "Luise. Osvrni se oko sebe. Reaguj." Da reagujem? "Upečatljivo. Svo to zelenilo! Od podnožja do linije leda, sve zeleno. Ne bi trebalo da sam iznenađen. Sve te planine su nastale od mulja sa dna mora, gnojiva." "Još?" "Neke cevi su prestale da isporučuju flap. To važi za one najniže planine. Ono što je ostalo od njih do sada se sigurno pretvorilo u prilično tvrdu stenu. One najviše mora u sebi da imaju mnogo vodenog leda, bar u vrhovima. Primećujem reke koje izviru iz podnožja. Te planine će Prstenu doneti samo redovne zemljotrese." "Teško okruženje?" "Pretpostavljam. Breme, sve smo mi to već videli pre pedeset falana. Da li si primetio neke znake života u planinama?" "One planine udaljene su koliko i obim tvog sveta, ali, da, jesmo. Luise, moram da se pobrinem za obrok. Poslednji, šegrte, odvedite ga u trpezariju. Pokažite mu." Poslednji je raspršio mrene po sva četiri zida trpezarije. Jedna nije bila u upotrebi: obična bronzana paučina. Prozor u obliku bazena iz koga se preliva voda gledao je na niz tamnozelenih kupa sa belim kapama.
Drugi je prikazivao ivicu obodnog zida koja je lagano promicala: pogled iz sonde za gorivo. A jedan je pokazivao izvestan broj mišićavih, dlakavih muškaraca koji su uz pomoć konopaca usmeravali četvrtastu ploču, dovoljno veliku da je mogla predstavljati osnovu šestosobnog bungalova. Ploča je lebdela iznad njih. To je mogla biti neka velika teretna ploča, ili deo neke lebdeće zgrade. Muškarci su je vukli prema Luisu... prema krstarici mašinskog naroda i ukradenoj mreni. "Ostavio sam ti zapis od pre šest dana", primeti Poslednji, "Da ga pogledaš kada se probudiš. Ali ovo se upravo sada događa." "Šta oni to rade?" Odgovorio mu je kzin. "Približavaju se obodnom zidu, koristeći se svim raspoložim sredstvima." "Zašto?" "To još ne znam. Brem bi mogao znati", reče kzin. "Dok si ti bio na tretmanu, Brem je pronašao tvoje prijatelje graditelje gradova i ukrcao ih na Skrivenog Patrijarha. Slušaju Brema kao što robovi moga oca slušaju svoga gospodara. Tokom jednog dana išli su brodom udesno. Brem proučava obodni zid." Luis ponovo upita: "Zašto?" "Nije nam rečeno", odvrati šegrt. Poslednji reče: "Nikada nisam video Brema da ispoljava strah, ali ipak mislim da se plaši zaštitnika." Luis je uočio vezu. "Trebalo bi zameniti visinske potisnike. Inače će Prsten iskliznuti iz središta. Svaki zaštitnik koji to uoči potrudiće se da postavi visinske potisnike na obodni zid. Je li tako?" "Ako je teorija održiva." "Zašto Brem nije tamo?" Lutkar je ispustio kratak, oštar zvuk, kao kada bi klarinet kinuo. "Ako su zaštitnici znali da su tri spoljnje vrste krenule u invaziju, a da se četvrta nalazi na širokoj orbiti u nameri da prouči učinak, umesto toga bi preplavili Kartu Marsa." "Da im damo pristojne teleskope? Ne, ipak bi... ah." "Ah?" "I Brem mora da se nađe na obodnom zidu. On se priprema. Ostali zaštitnici bi ga ubili da mogu." Lutkareve oči se sretoše. On reče: "U svakom slučaju, imamo pogled iz Skrivneog Patrijarha na lokalni obodni zid. Moja sonda za gorivo nalazi se na solarnoj orbiti već više od jednog falana, leti lagano iznad obodnih zidova, snima. Mnogo toga smo doznali, Luise." Poslednji odzvižda nešto kratko i prodorno. Sva tri predela počeše lagano da se zumiraju. Iz prednjeg koša na jarbolu Skrivenog Patrijarha: Prelivne planine su se širile dok se na vidiku nije pojavila jedna. Bledozeleno i tamnozeleno, trava i šuma, dosezali su do ledenobelog. Na samom vrhu jedna crna nit zaranjala je u gusti čvor crne magle. Mulj sa dna mora postojano je kuljao iz izlivne cevi hiljadu milja
iznad. Iz sonde: pred njima je velikom brzinom promicao obodni zid. Luis je pokušao da ga ne gleda. Iz ukradene mrene: Luis poče da se smeje. Sada se krstarica mašinskog naroda blago klatila na visini od dvadeset stopa. S druge strane lebdeće ploče promicao je predeo, brežuljci nalik na hiljadu usnulih nemani. Konopci su povlačili teretnu ploču. Tridesetak muškaraca, pripadnika Luisu nepoznatih vrsta, vuklo je konopce. Muškarci su nosili lake zavežljaje i ništa osim toga. Glave i leđa pokrivala im je crna ravna kosa koja im je sezala do ispod zadnjica. Možda im je kosa bila dovoljna da se zgreju. Trčali su uzbrdo prema ivici, i prema trideset kosmatih žena koje su čekale ispod ivice. Žene su mahale i vikom ih hrabrile. Među njima se nalazila i jedna sitna crvena žena, crveni pastir, koja je pokušavala da ih usmeri, široko mlatarajući rukama. Uspon je postajao sve strmiji; muškarci više nisu trčali. Kada su se približili prevoju, žene su stale da trče pored njih. Imale su iste dugačke kose kao i muškarci. Manje-više glatko, prihvatile su se konopaca. Došlo je do opšteg smeha i kratkog dahtavog razgovora. Žene povukoše. Neke su trčale unatraške. Imale su snažne noge, primeti Luis, isto onako snažne kao i muškarci. Sada su već prešli preko prevoja i krenuli nizbrdo. Trkači su sada bili izvan dometa prozora; pokušavali su da uspore letelicu. Crveni pastir je potrčala da dohvati konopac, a potom se popela uz njega. Prizor se sve brže i brže kretao preko zakrivljenog tla. Do sada mora da su već svi trkači odustali. Brežuljci ispred postajali su sve veći; prerasli su u planine. Između njih su proticali potoci i spajali se ispred. Luis shvati da gleda u prelivnu planinu. Od klaćenja ploče Luisu je pripala muka. "Slupaće se", primeti on. Šegrt stade da zavija: kzintska glupost. "Ja lično ne smatram ih razumnim", primeti Poslednji. Prizor viđen sa pramca Skrivenog Patrijarha takođe se širio. Sada se vrh prelivne planine izgubio u visini. Na trećinu puta uz padinu, Luis je počeo da primećuje obojene tačke i trepćuća svetla. Trepćuća svetla? "Heliografi." "Veoma oštroumno, Luise." "Jedan mali demon mi je pričao o tome. Mislio je da je posredi neka zagonetka. Celo njihovo carstvo mora da je povezano heliografima u prelivnim planinama. Šta misliš, kako to obavljaju? Demoni ne podnose dnevnu svetlost." "Noću vide odraz ogledala sa planina obasjanih dnevnom svetlošću. Dosta lako, ali kako odašilju? Luise, mora da plaćaju lokalne žitelje za prenos poruka." "Nekako. I mora da se isto tako nekako pogađaju sa narodom prelivnih planina.
Kladim se da za to ne koriste rišatru." "Nije im potrebno mnogo. Viđamo svetlucanje sa svega šačice prelivnih planina. Nekoliko hiljada stanica za poruke na površini bilo bi dovoljno da se poveže celo njihovo carstvo." "Šta je sa - šta je ono, baloni?" Poslednji je opet zapištao. Zumiranje je prestalo; planine počeše da klize u stranu. Izvestan broj obojenih tačaka bio je nasukan na snegu, na razdaljini od milje do milje i po u visinu. Luis ih je još video u širokim prostranstvima između planina. "Baloni sa zagrejanim gasom, Luise. Viđamo ih kako promiču između prelivnih planina kuda god pogledamo." "Koliko varijacija..." Uđoše Harkabiparolin i Kavaresksenjajok, noseći tanjire, i ukopaše se u mestu. Poslednji zazdvižda. Obodni zid koji se naglo obrušavao i podnožja koja su poskakivala izbledeše i pretvoriše se u bronzane paučine. Pravo je čudo što graditelji gradova nisu sve ispustili i odjurili vrišteći, pomisli Luis. Međutim, Harkabiparolin je samo zurila, a Kavaresksenjajok ju je gledao i cerio se. Ja. Luis reče: "To sam i dalje ja. Prošao sam kroz neki medicinski tretman." Harkabiparolin se okrenula prema svom paru i progovorila. Luisov prevodilac reče: "Ti si znao!" "Zelz mi je rekao." "Osvetiću ti se za ovo, ti, mali nikogoviću!" Ali Harki se smejala, isto kao i Kava. Spustili su poslužavnike: gomilu smeđeg i žutog korenja i činiju ružičaste tečnosti. Harkabiparolin se smestila Luisu u krilo i stala da proučava njegovo lice sa inča udaljenosti. "Bili smo usamljeni", reče ona. Osećao se prirodno, kao da su ovo oduvek radili. Imao je utisak da se vratio kući. Reče: "Niste bili usamljeni kada sam vas napustio." "Rečeno nam je da dođemo." Klimnula je prema kuhinji. Poslušali su zaštitnika. I to mora da je izgledalo sasvim prirodno. Luis upita: "Šta vam je rečeno?" "'Otplovite udesno.'" Slegnula je ramenima. "S vremena na vreme on dođe i izmeni nam kurs, ili nam kaže za vazdušne ili vodene struje, ili kako da uhvatimo i skuvamo ribu ili toplokrvne životinje, ili kako da obdelavamo vrt. Kaže da ne jedemo dovoljno crvenog mesa." "To iz njega možda progovaraju preci." "Luise, izgledaš mlad kao i Kava. Možeš li...?" Odgovorio je lutkar. "Samo za narod sa Lopte i kzine sa Lopte. Da bih mogao da izlečim lokalne hominide ili lokalne kzine ili bilo koju vrstu, hiljadu pripadnika moje vrste moralo bi ceo životni vek da provede u proučavanju i testiranju." Harkabiparolin se namrštila.
Uđoše Kavaresksenjajok i Brem, noseći još poslužavnika. Doneli su šest velikih, neverovatno ružnih riba iz dubina. Dve su se još trzale. Ostale su bile pečene na žaru sa biljkama čudnog izgleda... povrće kzina. Činija sirovog povrća bila je takođe iz kzinskog parka za lov. Luis pogleda drugu činiju i upita: "Riblja krv?" Brem reče: "Kitova krv i pire od povrća. Neću od toga dugo biti sit. Tvoja kuhinja je predivno otkriće." Seli su. Kavaresksenjajok ode i vrati se sa dvogodišnjom ili trogodišnjom devojčicom. Imala je celu glavu prekrivenu narandžastoplavom kosom. Luis je ne bi svrstao u graditelje gradova. Stariji dečak nije bio na vidiku. Brem nije loše kuvao. Pomalo čudno. Brem mora da je kuvao po ukusu graditelja gradova, koristeći biljke iz parka za lov. Sigurno nedostaju glavni sastojci ili su na izmaku. Luis upita: "Koliko dugo će me ovo održavati u životu?" Brem reče: "Jedan falan pre nego što tvoje ponašanje počne da se kvari." Obilno je otpio. Šegrt je već sredio sirovu ribu. Luis ga upita: "Jesi li još gladan?" "Dovoljno je. Onaj ko udovoljava svojoj gladi, postaje debeo i trom." Devojčica je puzala prema ivici stola. Luis pokaza prstom prema njoj; Harki se okrenula; dete je stiglo do ivice, okliznulo se i uhvatilo prstima. Držala se poput kakvog majmunčeta ili pripadnika visećeg naroda. "Mislio si da će pasti? Ha!" Žena graditelja gradova se nasmejala. "Pogrešna vrsta." Onda je upitala zaštitnika: "Možemo li izvesno vreme ostati sa Luisom?" U trenutku pre nego što će odgovoriti, Brem je pogledom prešao preko svih lica, procenjujući, odlučujući. Reče: "Možete provesti zajedno sutra do podneva. Luise, trebalo bi ubrzo da se vratimo na Iglu. Ne možemo ništa više doznati dok ne postavimo sondu iznad oboda. Poslednji, da li si zbog toga pustio Luisa da se probudi?" "Svakako. Nisam imao mnogo prilike da ga uputim u stvar." Ponovo ih je Brem sve obuhvatio pogledom. Reče: "Moram da upoznam prelivne planine i obod. Zaštitnici na obodnom zidu ne smeju saznati za mene. Najvažnije pitanje vezano je za zaštitnike. Moram znati gde su, koliko ih je, od kojih su vrsta, koje su im namere, metodi i ciljevi. Saznao sam ono što sam mogao bez delanja, i izbegavao sam da skrenem pažnju na sebe kada god sam to mogao. Ukradena mrena sve je bliže obodnom zidu. Demoni sigurno nameravaju da nam nešto pokažu. Kavaresksenjajok, Harkabiparolin - pokazali ste mi aktivnost na prelivnoj planini daleko od mesta gde se radi. Vi od naroda sa Lopte doneli ste mi zapise napravljene u jednoj od svemirskih luka. Sada znam više o obodnom zidu nego što sam pretpostavljao da ima da se sazna. Uskoro ću morati da se pokažem. Posavetujte me." Javio se šegrt. "Ako ostali vide sondu, pomisliće da su međuzvezdani osvajači. Trebalo bi da se pripremiš za odbranu središta za popravke..."
"Da, ali sonda ukazuje na lutkara, ne na mene. Pripremio sam se. Poslednji?" Luis je razmišljao: otkačio je šegrta kao od šale. Zašto mače to trpi? Poslednji nije progovorio. Hmiijev sin je došao da uči od mene. Brem je imao suviše vremena da ostavi jak utisak na njega. Možda sam izgubio učenika. Da sam znao da želim da me mačence poštuje... Trkao sam se s njim i pobedio ga. Ha! Koji je moj naredni potez? Brem upita: "Harkabiparolin, šta ti znaš o zaštitnicima?" Bila je učitelj u biblioteci lebdećeg grada, koju je Kavaresksenjajok pohađao kao učenik. Ona reče: "Sećam se slika oklopa sakupljenih sa prostora u prečniku desetina hiljada dana hoda oko nas. Svi primerci izgledali su različito, odgovarali su različitim vrstama, ali su imali kacige sa krestama i nesrazmerno velike zglavke. Stara, čudnovata predanja govore o spasiocima i uništivačima od kojih te hvata strah kada ih vidiš, sa licima nalik na oklop, širokim ramenima, čvornovatim kolenima i laktovima. Ni muškarci ni žene ne mogu da se bore protiv njih, niti da ih izazovu. Breme, želiš li da čuješ stare priče?" "Kada znam ono što moram da čujem, mogu to i da naučim", odvrati Brem. "Kada upitam: 'Šta sam zaboravio?' - mogu samo da se nadam korisnom odgovoru. Luise?" Luis slegnu ramenima. "Ja sam i dalje dva falana u zaostatku za svima vama." Brem ih osmotri. Njegovo otvrdlo lice nije dozvoljavalo da se na njemu pojavi neki određeniji izraz. Poslednji i graditelji gradova su ga sa strahom gledali. Šegrt je delovao opušteno, možda mu je bilo dosadno. Brem dohvati stolicu i pomeri je... Do jedne kosturne strukture u nekorišćenom uglu. Cevi, metalne kupole i žice bile su pričvršćene za drvenu kičmu na način koji nije delovao ni naročito korisno, ali ni nasumično. Bilo je suviše distrakcija, ali sada, kada ju je bolje pogledao, Luis je o njoj počeo da misli kao o primerku nekog kratkotrajnog drevnog hira u vajarstvu. Posedovala je tu vrstu estetskog jedinstva. Međutim, Brem ju je upravo stavljao između kolena i počeo da prevlači po žicama... Poslednji upita: "Jesi li završio Mocartov Rekvijem?" "Videćemo. Snimaj." Lutkar odzvižda akorde za programiranje muzike, obrativši se četvrtoj mreni. Luis slegnu ramenima Harkabiparolin koja mu je sedela u krilu. Na ovu glupost je odlazilo vreme koje su mogli da provedu zajedno... ali žena graditelja gradova prošaputa: "Slušaj." Zaštitnikovi prsti su iznenada bili posvuda, i vazduh je eksplodirao od muzike. Šegrt se uputi prema vratima i iziđe. Muzika je bila čudna, bogata i odmerena. Lutkar je pevao kao pratnja, ali je ipak Brem držao okosnicu. Luis nije mogao da se seti da li je ikada čuo nešto slično. Bila je to ljudska muzika, za ljudske živce. Nikakav zvuk koji su oblikovali
tuđinci nije mogao to da učini njegovom centralnom nervnom sistemu. Osetio je nadolazeći optimizam... božanski mir... želju punu čežnje... Moć da osvoji svetove, ili da ih pomeri. Muzika koju je on poznavao oblikovana je u kompjuterima, nije stvarana uz pomoć noktiju koji nežno udaraju ili miluju razapete površine ili bronzanu ploču, noktiju koji povlače žice, bezusnim ustima koja duvaju u cevi sa rupama. Uzbudio se od toga kao tanj, a Harkabiparolin se napola istopila u njegovom krilu. Pomislio je: bila si u pravu, ali nije želeo da prekida čak ni da bi joj to šapnuo na uho. Umesto toga, zavalio se i pustio da vibracije poteku kroz njega. Kada je zvuk konačno zamro, ostao je ošamućeno da sedi. "Mislim da smo završili", zaključio je Brem. Odložio je orkestralnu skulpturu u stranu. "Poslednji, hvala ti. Luise, možeš li da opišeš efekte?" "Zapanjujuće. Ja, ah... Ne, žao mi je, Breme, to se ne da rečima opisati." "Može li se upotrebiti u diplomatiji?" Luis odmahnu glavom. "Tanj ako znam. Breme, da li ti je palo na pamet da postaviš mrenu na krater Božja Pesnica?" "Zašto? Ah, da je usmerim nadole." "Aha, nadole, napolje, da dobiješ pogled na ravan Luka. Božja Pesnica je šuplja kupa veličine meseca - baš velika, sa rupom na vrhu. Mogao bi da popneš poveću tvrđavu tamo unutra ako bi uspeo da je usidriš za podni materijal Prstena..." "Skrit." "Skrit, aha. Zapremine jedne desetine veličine središta za popravke i isto tako dobro skrivene." "Da branim ravan Luka iz Božje Pesnice?" Luis je oklevao. "Ubeđen sam da bi odande mogao da obavljaš uhođenje. Odbrana? Svakom neprijatelju će sigurno pasti na pamet da se sakrije u senci Prstena. Nisam siguran da možeš to da braniš. Ako se boriš sa obodnog zida, imaš isti problem. Odbrana od meteora ne može da puca kroz skrit, je li tako?" "Ne možemo da razdvojimo našu odbranu. Ja moram da komandujem obodnim zidom, kao i njegovim zaštitnicima", zaključio je Brem. "Sutra ćemo postaviti sondu za gorivo na mesto. Luise, kada ti je ta zamisao pala na pamet?" "Jednostavno mi se javila. Možda mi je muzika skrenula pažnju, ali je moj mozak nastavio da radi bez mene." "Da li ti je još nešto palo na pamet?" "Ne znam dovoljno o zaštitnicima", reče Luis. "U prostoriji za odbranu od meteora nalazio se kostur. Nisi mi dozvolio da mu priđem, ali to je bio zaštitnik, nije li tako?" "Pokazaću ti. Sutra, pošto postavimo sondu." Krstarica mašinskog naroda sada je predstavljala nekontrolisani tobogan, jurila je uz zeleno brdo, krivudajući. Paklena vožnja. Talasasti obod ploče omogućavao mu je da na trenutke vidi višu, udaljeniju prelivnu planinu. Luis je primetio treperavi sjaj iznad linije snega. I ovde se nalazilo carstvo noćnog naroda.
24. TE KOSTI Prebacili su se sa oblačne dnevne svetlosti u ružičastu veštačku rasvetu doka za lendere na Igli; potom u kabinu za posadu, a prizor obodnog zida koji je obezbeđivala mrena prozujao je pored njih u vakuumski jasnoj sunčevoj svetlosti. Brem je stigao poslednji. Spustio je svoju orkestralnu skulpturu tamo gde je Luis odbacio delove skafandera, i otišao pravo do kuhinjskog dispensera. "Pribavi nam najnovije podatke o sondi, Poslednji. Za koliko ćemo moći da pristanemo?" Poslednji je izgovorio orkestralne akorde. Jednačine su se ispisale kroz vazduh u simbolima intergovora. "Mogli bismo da počnemo sa usporenjem pri dva g i da pristanemo kroz petnaest i po časova." "Rekao si mi da sonda može da podnese deset g." "Volim da imam marginu za grešku." "Poslednji, pogon sonde je moćan, upadljiv izvor rendgenskih zraka. Daćemo neprijatelju najmanje moguće vreme za praćenje. Čekaj, onda pristupi usporenju pri deset g." "Pri visokom potisku fuzijski pogon postaje svetliji, upadljiviji." Brem ništa ne reče. "Čekati, u redu. Razumem. Usporenje od deset g sa početkom kroz šest časova. Pristajanje kroz tek nešto više od devet časova. Mogu li da se vratim u svoju kabinu da jedem, da se okupam, plešem i odspavam?" Zaštitnik je pijuckao iz kugle na stiskanje. Kzin nabra nozdrve, mada Luis nije ništa nanjušio. Brem reče: "Sve to možeš i ovde." "Breme, moraću da uđem u svoju kabinu kada dođe vreme da smanjim brzinu sonde. Pusti me da sada odem." "Pokaži mi svoju kabinu." Poslednji prodorno zazvižda. Obodni zid je izbledeo, i oni se zagledaše u kabinu Poslednjeg. Svetlost je bila žuta i prelazila je u narandžastu, ali je zato dekor bio u beskrajnim nijansama zelene kakve se mogu sresti u šumi po hladnom vremenu. Nije bilo uglova niti ivica. Pod i zid, površina stola i ostava, sve je bilo zaobljeno. Brem mu naredi: "Ostavi ovako. Okupaj se i odspavaj. Ako plešeš, pleši sam..." Poslednji frknu kao duvač u rog u nekoj oporoj deonici. "Ako ugledam hologram tamo gde bi trebalo da vidim Poslednjeg, moraću da reagujem. Želiš da se osećam bezbedno, nije li tako?" Brem se nagnu povijenih kolena nad granitni blok. Podiže ga, okrenu se se njim i spusti ga. Oh. Poslednji zakorači na mesto gde se nalazio granit i nađe se sa druge strane nepropustive pregrade. Obrisi kabine pomerali su se zajedno s njim. Iz poda se oblikovala činija i poprimila nijansu breskve. Lutkar je dostojanstveno zakoračio u nju. Rasla je poput cveta dok se nije gotovo zatvorila iznad njega: kada visokih bočnih strana veoma
nalik na one koje su koristili u lunarnim gradovima. Brem mora da je primetio Luisov napregnut pogled. "Šta te je snašlo, Luise?" Luisa je snašlo to što je shvatio da Poslednji neće biti od neke velike koristi Luisu Vuu. Brem je imao na raspolaganju suviše vremena da pripitomi lutkara. Umesto da mu to kaže, on primeti: "Nešto mi je sinulo. Kabina Poslednjeg, na šta ti liči?" "Možda na matericu." "Šta misliš o utrobi kakve životinje?" "Igramo li se mi to igre rečima?" "Postoji razlika. Mogla bi biti važna. Ženke lutkara nemaju matericu. Jedna... životinja-lovina evoluirala je u životinju koja živi u simbiozi toliko dugo da je smatraju ženkom lutkara, ali ona to nije. Nesus je imao ovipozitora. Breme, pogledaj u arhivu Poslednjeg i vidi ima li dajl o osama-kopačima." "Osama-kopačima, stet", odvrati Brem. "Imamo na raspolaganju nekih devet časova za igranje. Trebalo je da mi održiš predavanje na temu 'zaštitnici'." Luis upita: "Da odemo da pogledamo kosti?" "Predavanje", reče Brem. Luis se povinovao. "Naš predak bio je Pak rasplođivač. Paki su evoluirali na planeti u blizini galaktičkog jezgra, recimo nekih stotinu trideset hiljada falana odavde brzinom svetlosti." Preko trideset hiljada svetlosnih godina. "Neki od njih pokušali su da osnuju koloniju na mojoj planeti, Zemlji, veoma davno. Nije bilo dovoljno talijuma da se održi u životu virus koji raste u žutom korenju, a on je taj koji rasplođivača pretvara u zaštitnika. Zaštitnici su izumrli. Možda su prethodno raščistili neke grabljivice kako bi obezbedili rasplođivačima prostor za širenje. Nezreli Paki, rasplođivači, evoluirali su sami od sebe, isto kao i ovde. Raširili su se po Zemlji od mesta spuštanja u Africi i Aziji." "Nagađanja?" "Imamo kosti Paka rasplođivača iz klisure Olduvai i sa drugih mesta. U 'Smitsonijanu' postoji mumificirani Pak zaštitnik", reče Luis. "Iskopali su ga u pustinji na Marsu. Ja ga nikada nisam video. Čak ni sa mojim godinama ne možeš sve da postigneš. Ali proučavali smo hologram te stvari na kursu opšte biologije." "I kakav je zaključak?" "Došao je da spase staru koloniju. To je dokaz iz druge ruke, Breme, potiče od jednog žitelja Pojasa koji je jeo žuto korenje, ali Poslednji verovatno to ima u memoriji. Komponente broda, Brenanova priča, secirana mumija, hemijski..." "Nećemo uznemiravati Poslednjeg. Ali ti si proučavao tu mumiju?" "Da." "Hajde da pogledamo kosti." Luis je imao utisak da ga je oko zglavka stegla šaka puna kamenčića; čvornovati ga je povukao za sobom tako da nije mogao da mu se odupre. Šegrt ih je sledio bez
skafandera. Kzini nisu morali da se plaše mirisa drveta života. Luis je prisilno hitao prema kosturu koji se pomaljao pri pojačanoj svetlosti zvezda. Brem ih je suočio, povukao se unazad i rekao: "Reaguj." Šegrt je kružio oko kostura. "Pao je u bici", promrmljao je. Onjušio ga je, a zatim je krenuo za svojim nosem prema Hronosovim razbacanim alatkama i odeći. Luis pređe vrhovima prstiju preko erodiranih ivica na mestu gde je kost bila polomljena. Hoće li Brem naslutiti da je već bio ovde? Luis reče: "Čini se da je star hiljadama falana." "Blizu sedam hiljada", potvrdi Brem. "Na smrt prebijen. Ti?" "Ja i En." Šegrt se okrenu, uši mu se uspraviše. "Ispričaj nam priču. Ovde vas je izazvao?" "Ne, krili smo svoje postojanje." "Kako ste ga našli? Kako ste ga namamili?" "Morao je da dođe. Čekali smo." Kzin je čekao. Međutim, Brem nije nastavio, te tako Luis reče: "Ovo bi gotovo mogao biti deformisani Pak zaštitnik. Ipak, vilicama je mogao da lomi kosti. Na lobanji nema čeoni prevoj. Torzo, mislim da je suviše dugačak za jedan standardni primerak Paka. Breme, mislim da ovde imaš strvinara." Prišao je šegrt da vidi o čemu to Luis priča. Brem upita: "Na osnovu čega to tvrdiš?" "Vilica koja može da lomi kosti. Grabljivac bi imao zube da njima razdire velike arterije ili stomak. Dugački torzo omogućuje postojanje dovoljno velike utrobe koja je u stanju da se nosi sa teškim mesom. Čeoni prevoj koji nedostaje - ovaj, možda je izlazio jedino noću, ili je možda imao guste obrve umesto kapaka, ali..." Šegrt upita: "Da li je mogao biti zaštitnik koji je poticao iz noćnog naroda? Izobliči lobanju, proširi zglobove..." Luis odmahnu glavom. "Video sam dete demona u selu tkača. Video sam odrasle među neustrašivim ubicama vampira, i još odraslih na farmi gljiva ispod lebdećeg grada, nekada davno. Mogao bih da se zakunem da su svi pripadali istoj vrsti, a ovaj nije od njih. Obrati pažnju: demoni na farmi gljiva bili su moje visine ili nešto malo viši. On je četiri inča niži. Nema zube, razume se, ali pogledaj šake. Šake demona su veće, deblje, nema toga što one ne mogu da raskinu. Što je još važnije, šegrte, vrsta koja trenutno postoji istovetna je na prostoru od dve stotine miliona milja." Šegrt je gledao, ništa ne govoreći. Bila je prava retkost videti jednog kzina toliko mirnog. "Ali očigledno je", strpljivo reče Brem. "Ovaj je stari, od vrste od koje je postao noćni narod." Luis upita: "Hronos?" "Prabog Grka?"
Luis je bio zapanjen i pokazao je to. "Proučavao si." tanj, eto gde je naučio onu muziku! "Oni su radoznali, zar ne, ti lutkari? Poslednji ima literaturu stotine pokolenja ljudi, usmenu istoriju kzina, kdatlino sekvence dodirne skulpture, čak i neke osvetničke priče trinoka. Iz tvog devetnaestog i dvadesetog veka gledao sam zabave zasnovane na Drakuli Brema Stokera, uključujući dela Freda Saberhagena i En Rajs. Ali bolje da sačuvamo ime 'Hronos'. Ova spodoba ne može biti prva, Luise. Zar ti to nije jasno? Pre osamdeset hiljada falana postojao je mrtav Pak zaštitnik. Mogao je biti star već stotine falana. Koliko znamo, možda je pomogao da se izgradi Luk. Nazovi njega Hronos. Došli su drevni pripadnici noćnog naroda i pojeli njegovo telo. Ako im meso zaštitnika nije donelo promenu, onda su pronašli žuto korenje koje je zaštitnik nosio sa sobom. Postali su zaštitnici. Ako ih je i bilo mnogo, ubrzo je ostao jedan." Luis lupnu po ključnoj kosti mrtvog zaštitnika. Podigao se oblačić prašine. "Breme, ovo je najstariji zaštitnik o kome ćemo ikada išta saznati. Možda je bilo bogova pre Hronosa, za koje Grci nisu znali..." Brem klimnu. "Kako hoćeš. Hronos." "Stet. Hronosova vrsta možda je jela crkotine hiljadama godina posle nastanka Božje Pesnice..." "Moraš li naglas da izgovoriš svaku očiglednu istinu? Ah, imaš učenika. Šegrte, shvataš li šta Luis hoće da kaže?" "Istinu govoreći, shvatam ponešto", reče šegrt. "Brojevi su smešni osim ako je nešto vodilo demone u jednom pravcu preko velikih, stvarno velikih udaljenosti. Jedinstveno carstvo. Demoni mora da su isti na prostranstvu od dve stotine miliona milja. Možda na celom prstenu." "Da! Hronos je bio taj koji se odnosio prema svojoj vrsti poput pastira. Breme? Zar zaštitnik ne pokušava da sačuva svoje vlastito genetsko ustrojstvo?" Kzin na to skoči. "Da! Kako je Hronos mogao da vodi vlastite naslednike? Čak i dobra promena deluje pogrešno. Stani, šta ako je izabrao druge, slične strvinare? Ne, oni bi zavladali njegovim vlastitim porodom!" Šegrt je učio kako se rešavaju zagonetke. Brem reče: "Bio je demon. Čulo mirisa kod strvinara se tokom evolucije izmenilo. Čemu prići, šta dodirnuti, šta staviti u usta, svaka ta stvar ponaosob predstavlja svesni izbor. Jedan demon možda je slobodniji od ostalih zaštitnika. On bi mogao da povede svoju vrstu prema nečemu što on vidi kao savršenstvo." Pogledali su stari kostur. Morao je da dođe, kazao je Brem. Blizu sedam hiljada falana, rekao je. Hiljadu sedam stotina godina? I ako je ono što je Luis počeo da podozreva bilo zasnovano na bilo kakvim činjenicama, biće bolje da ne postavlja direktna pitanja. Pokušaj nešto izokola. "Tvoj par, da li je ona još ovde?" "En bi mogla biti mrtva. Kada smo postali svesni da je Luk nestabilan u svojoj