Terry Pratchett - Maskarada

18 TERI PRAČET MASKARADA Preveo Aleksandar Milajić Naslov originala Terry Pratchett Maskerade

Teri Pračet 1 Hvala onima koji su mi pokazali da je opera mnogo čudnija nego što sam mislio. Najbolje ću im se odužiti time što im ovde neću navesti imena.

Terry Pratchet 2 Maskarada etar je zavijao. Gromovi su praskali u planinama. Munje su džarale stenje kao starac koji bezuspešno pokušava da iščačka semenčicu kupine iz veštačke vilice. Žbunje štipavice šištalo je u vatri dok su plamenovi mahnito igrali pod naletima vetra. Začu se jeziv glas. „Kada ćemo se... ponovo... videti?" Prasak groma. Jedan mnogo običniji glas odgovori: „Šta se dereš bre? Ispade mi tost u vatru." Nana Og se vrati na stolicu. „Izvini, Esmi. Samo sam htela da... znaš... kao u stara dobra vremena... Ali nešto mi ne ide." „A baš je bio uhvatio lepu boju." „Izvini." „Svejedno nisi morala da vičeš." „Izvini." „Znaš, nisam gluva. Mogla si isto to da me pitaš i običnim glasom, a ja bih ti lepo odgovorila: 'U sredu."' „Izvini, Esmi." „Sad mi iseci novo parče hleba." Nana Og klimnu i osvrnu se. „Magrat, iseci Baki novo... oh. Nešto sam se bila zamislila. Evo sad ću." „Tjah!", reče Baka Vedervaks zureći u vatru. Neko vreme se nije čulo ništa osim rike vetra i Nane Og kako seče hleb, u čemu je bila uspešna otprilike koliko i neko ko pokušava da motornom testerom preseče slamaricu. „Mislila sam da bi ti prijalo malo društva", reče ona. „Stvarno." To nije bilo pitanje. „Možda bi mogle da izađemo negde...", nastavila je Nana, ne skidajući pogled s prijateljice. „Mm?", na to će Baka, još uvek zagledana u vatru. Eto ti belaja, pomislila je Nana. Nije trebalo ono da kažem. U stvari... pa, problem je bio u tome što se Nana Og zabrinula. I to ozbiljno. Uopšte više nije bila sigurna da njena prijateljica nije... pa... počela da se... kako bi to neko sročio... mada uslovno rečeno... pomračuje... Znala je da se to već dešavalo onim najjačima, a Baka Vedervaks je i te kako jaka. Verovatno je mnogo jača veštica čak i od čuvene Crne Alis, a svi znaju kako je ona završila. Ono dvoje dečurlije gurnulo ju je u rernu i svi su rekli da je to baš lepo, iako je posle trebalo nedelju dana da se oriba šporet. Ali Alis je sve do tog strašnog dana harala Ramtopima. Toliko se bila izveštila u magiji da u njenoj glavi više ni za šta drugo nije bilo mesta. V

Teri Pračet 3 Pričalo se da joj oružje ništa ne može. Mačevi su se odbijali o njenu kožu. Pričalo se i da se njen luđački smeh može čuti kilometrima unaokolo, ali iako je luđački smeh oduvek bio veštičja specijalnost, ovo je bio sumanut luđački smeh, i to najgore sorte. A onda je počela da ljude pretvara u dečačiće-kolačiće. Živela je u kući od žaba. Na kraju je bilo baš gadno. Uvek je tako kad veštica pošanoduši. Ponekad, naravno, ne odu u tu krajnost. Samo odu... negde. Bakinom je umu bila potrebna nekakva zanimacija. Zaista je loše podnosila dosadu. Umesto da noću spava ko sav normalan svet, ona se odavala pozajmljivanju i puštala je um da se useli u glavu nekom šumskom biću kako bi slušala njegovim ušima i gledala njegovim očima. To u opštem slučaju nije nimalo loše, ali ona se bila previše izveštila. Nana Og nikada nije čula da je neko to mogao da radi duže od nje. Jednog se dana, to je gotovo izvesno, neće ni vratiti, a baš je bilo ono gadno doba godine kad se gotovo svake noći čuje gakanje gusaka na nebu, a jesenji vazduh postane svež i primamljiv. Prosto da čoveka uhvati neki neizdrž. Nana Og je smatrala da zna šta je uzrok svemu tome. Nakašljala se. „Videh Magrat pre neki dan", poče, iskosa pogledavajući Baku. Ništa. „Fino izgleda. Kraljevanje joj baš prija." „Hmm?" Nana zaječa u sebi. Ako ne može da navede Baku na makar jednu zlobnu opasku, to znači da joj Magrat zaista nedostaje. Iako je Nana Og isprva zdušno u to sumnjala, Magrat je, onako kenjkava kô mokar sunđer, u jednom bila u pravu. Tri je prirodan broj za veštice. A one su izgubile jednu. Dobro, nisu je izgubile u pravom smislu reči, pošto je Magrat sad kraljica, a njih je ipak teško zaturiti, ali... to znači da ih sad nema tri nego dve. Kad ih ima tri, jedna uvek može da trčka unaokolo i smiruje zađevice, a Magrat je bila savršena za to. Bez nje su Nana Og i Baka Vedervaks počele jedna drugoj da idu na živce, dok su s njom sve tri mogle da do mile volje idu na živce celom svetu, što je, fakat, mnogo zabavnije. Ali Magrat nije tu... ili, tačnije rečeno, još nije tu. Naravno, osim što je tri pravi broj veštica, ne mogu to biti bilo koje tri. Moraju da se potrefe tri prave. Nana Og se zastide što čak i razmišlja o tome, a tek je to bilo neobično pošto je njoj stid bio urođen koliko i mački nesebičnost. Kao i svaka prava veštica, nije verovala ni u kakve okultne budalaštine, ali tamo negde duboko, u visini kamena temeljca duše, postojalo je nekoliko činjenica koje se ne mogu prenebregnuti, a jedna od njih je i ona o devici, majci i... onoj trećoj. Eto. Došla je i do toga. Naravno da je to samo staro sujeverje iz vremena zatucanosti, kada se jedna od reči „devica", „majka" i... ona treća... mogla prišiti svakom ženskom čeljadetu starijem od dvanaestak godina, osim možda tokom izvesnih devet meseci u životu. Tada je svaka devojka, dovoljno bistra da ume da broji i dovoljno razumna da prihvati Nanin savet, mogla lako da izvrda svrstavanje u jednu od ove tri kategorije. A opet... to je staro sujeverje, starije od knjiga, pa čak i od pisma, a takva su verovanja poput velikih tegova na razapetoj gumenoj opni i prosto uvlače ljude u svoju orbitu. Magrat je već tri meseca u braku. To znači da je ispala iz one prve kategorije, ili bar da bi - Nanine misli tu pređoše na drugi kolosek - tako trebalo da bude. Ma daj. Mladi Verens je nabavio onaj priručnik. Tamo mu je sve lepo nacrtano i svi delovi tela su obeleženi brojevima. Nana je to znala jer se jednom za vreme posete kraljevskom paru ušunjala u njihovu ložnicu i desetak se minuta ludo zabavljala docrtavajući brkove i naočare na slikama. Čak će i Magrat i Verens shvatiti da... Ne, ne, sigurno su sve shvatili, mada je Nana načula da se Verens raspituje

Terry Pratchet 4 gde bi mogao da nabavi par lažnih brkova. Iako i on i ona možda malčice sporije shvataju, Magrat će se sigurno uskoro kvalifikovati za drugu kategoriju. Baka Vedervaks je mnogo držala do svoje nezavisnosti i samopouzdanja, ali s takvim stvarima je neophodno imati u blizini nekog pred kime će se biti dostojanstveno nezavisan i samopouzdan. Ljudima kojima nisu potrebni ljudi potrebni su ljudi kojima će pokazati da su oni ljudi kojima nisu potrebni ljudi. Takvi su i pustinjaci. Zašto bi neko cvokotao na vrhu tamo neke planinčuge i prisno ćeretao s Večnošću ako mu s vremena na vreme ne naiđe pokoje naivno devojče da kaže: „Uje"? Potrebna im je treća i gotovo. Sve je mnogo uzbudljivije utroje. Tu onda ima i svađa i pustolovina i svega ostalog što ljuti Baku, jer ona je srećna jedino kad je ljuta. U stvari, pomislila je Nana, Baka Vedervaks je Baka Vedervaks samo kad je ljuta. Baš tako. Treba im treća. U suprotnom... Jal' lepet sivih krila u noći, jal' rerna... * * * Rukopis se raspao čim ga je gospodin Goutberger uzeo u ruke. Tekst čak nije bio ispisan ni na propisnom papiru nego na starim kesama za šećer, poleđinama koverti i otcepljenim listovima kalendara. Progunđao je i šakom zagrabio musave stranice da ih baci u vatru. A onda mu za oko zapade jedna reč. Pročitao ju je, a pogled mu se odmah potom odšeta sve do kraja rečenice. Dovršio je stranicu, i to nekoliko puta pošto prosto nije mogao da veruje očima. Okrenuo je list. A onda se vratio na prethodnu stranicu. Nastavio je da čita. U jednom je trenutku iz fioke izvadio lenjir i zamišljeno ga pogledao. Otvorio je vitrinu s pićima. Boca je veselo zveckala po rubu čaše dok je drhtavom rukom sebi nalivao rakijicu. Zagledao se kroz prozor, ka zgradi Opere, koja se uzdizala na drugoj strani ulice. Neko je meo stepenište. A onda reče: „Bogo moj." Na kraju ode do vrata, otvori ih, pa viknu: „Možete li da dođete, gospodine Kropere?" Njegov glavni štampar uđe noseći naramak papira. „Moraćemo da tražimo od gospodina Kripsloka da ponovo izgravira jedanaestu stranu", reče tužno. „Progutao je jedno slovo u reči 'glad'." „Pročitajte ovo", reče Goutberger. „Baš pošao na ručak..." „Pročitajte ovo." „U statutu esnafa lepo stoji da..." „Proći će vas glad kad pročitate ovo." Gospodin Kroper nadureno sede i poče da čita prvu stranu. Pa drugu. Posle nekog vremena uzeo je lenjir iz fioke i zagledao se u njega. „Stigli ste do Bananana supe iznenađenja?", upita Goutberger. „Da!" „Čekajte samo da vidite Pegavu budžu." „Pa, moja baka je spremala pegavu budžu..." „Ali ne po ovom receptu", potpuno je siguran bio Goutberger. Kroper okrenu nekoliko strana. „Nek sam proklet! Mislite li da ovo pali?" „Koga briga? Odmah trčite u esnaf i dovedite sve slobodne gravere, po mogućstvu one u godinama." „Ali još nismo završili predskazanja za gruni, juni, avgust i spuni za novi sanovnik..." „Batali to. Iskoristi neka stara." „Neko će da primeti."

Teri Pračet 5 „Neće, kad do sada nisu", na to će Goutberger. „Znaš već kako se to radi. Iznenadne kiše karija u Klaču, neverovatna smrt šerifa u Iju, najezda osa u Bestragamuglavi. Ovo je važnije." Ponovo se zagledao kroz prozor. „Mnogo važnije." A onda je usnio san svakog izdavača - da u džepovima ima toliko zlata da mora da zaposli dvojicu koji će mu držati, pantalone. * * * Agnes Nit je stigla pred ogromnu zgradu ankmorporške Opere, svu u stubovima s gargojlama na vrhu. Stala je. U stvari, stao je veći deo nje. Te devojke bilo je baš mnogo, te je njenim zabačenijim delovima trebalo još malo vremena da se zaustave. To je, dakle, to. Najzad. Može da uđe ili da ode. Bila je to, što se kaže, životna prekretnica. Prva na kojoj se ona zadesila. Na kraju je, posle toliko dugog premišljanja da je neki golub komotno mogao da se upusti o razmatranje mogućnosti gnežđenja na njenom velikom i prilično otromboljenom crnom šeširu, krenula uz stepenice. Jedan čovek ih je teorijski meo, mada je zapravo samo premeštao metlom đubre s jednog kraja na drugi ne bi li malo promenio opšti utisak a i stekao pokojeg novog poznanika. Na sebi je imao dugačak kaput, nekoliko brojeva manji, i crnu beretku nasađenu na crnu, ulepljenu kosu. „Izvinite", obrati mu se Agnes. Kao da ga je grom pogodio. Toliko se naglo okrenuo da su mu se noge zaplele, a onda se sapleo o metlu i pao. Agnes prvo rukom poklopi usta, pa se pribra i pomože mu da ustane. „Jao, izvinite!" Šaka mu je bila vlažna i lepljiva i prosto je budila čežnju za sapunom. Povukao se i sklonio umašćenu kosu s očiju, a onda joj uputio prepadnut osmeh. Imao je, što bi Nana Og rekla, nedopečeno lice - bledunjavo i testavo. „Sve je u redu, gospojice!" „Jeste li dobro?" Uskobeljao se na noge, ali uto mu se metla nekako zaplete među kolena i on opet drusnu svom težinom. „Ovaj... a da vam ja pridržim metlu?", upita Agnes dobronamerno pa je izvuče iz njegovih umršenih udova. Uspeo je da ustane tek posle nekoliko pokušaja. „Radite u Operi?", upita ona. „Da, gospojice!" „A možete li mi reći gde treba da se javim na audiciju?" On se živčano osvrnu oko sebe. „Pozornica!", reče. „Pođite za mnom." Reči su prosto kuljale iz njega, kao da prvo mora da ih nareda pa da ih onda izbaci napolje pre no što odlutaju. Maltene joj je oteo metlu, pa se sjurio niz stepenice i pošao ka uglu zgrade. Kretao se vrlo neobično, kao da mu nekakva sila vuče trup a stopala samo landaraju za njim i spuštaju se kako znaju i umeju. To sve nije toliko ličilo na hodanje koliko na beskonačno odložen pad. Stigao je do jednih vrata na boku zgrade i ušao. Agnes uđe za njim. Zatekla se u prostoriji nalik kakvoj šupi bez jednog zida. Bio je tu i pult, okrenut tako da onaj ko stoji za njim jasno vidi vrata. Osoba iza njega sigurno je bila čovek, pošto morževi ne nose kapute. Onaj neobični čistač nestao je u mraku. Agnes stade da se izgubljeno osvrće oko sebe. „Izvolite, gospođice?", progovori čovek-morž. Izgledalo je kao da su te neverovatne brčine iscrple i poslednju mrvu energije za rast ostalog rastinja svog vlasnika. „Znate... došla sam... na audiciju", reče Agnes. „Videla sam oglas, pa sam..."

Terry Pratchet 6 Bespomoćno mu se nasmešila. Vratarevo lice je više nego jasno govorilo da je ostao ravnodušan prema više bespomoćnih osmeha nego što je Agnes imala toplih večera. Izvadio je tablu za pisanje i patrljak olovke. „Upišite se ovde", reče. „A ko je bio onaj... čovek koji me je doveo ovamo?" Brci se pomeriše, nagoveštavajući da se negde duboko ispod njih krije zakopan osmeh. „Svako zna našeg Voltera Plindža." Ničim nije pokazivao da će u dogledno vreme dati i neko dodatno objašnjenje. Agnes uze olovčicu. A sada, najvažnije pitanje: koje ime sebi da odabere? Njeno kršteno bez sumnje ima mnogo vrlina, ali baš se i ne kotrlja s jezika. Otkida se s nepca i škljoca među zubima, ali nikako se ne kotrlja s jezika. Muka je, međutim, što ona ne može da se seti nijednog s odgovarajućim rotacionim kapacitetom. Možda Katarina. Ili... Perdita. Mogla bi ponovo da pokuša da se tako nazove. U Lenkru su je ismevali kad se tako predstavljala. A baš je to jedno tajanstveno ime s pomalo nagoveštaja tame i zagonetnosti, a slučajno i kao naručeno za nekoga vitkog. Čak je sebi osmislila i srednje slovo - X - koje je potpuno pristajalo devojci s „kul i uzbudljivim srednjim slovom". Ali badava. Lenkrani su izbezumljujuće imuni na kul. Postala je „ona Agnes što se predstavlja kao Perditaks". Nije se ni usudila da nekome prizna da bi volela da joj puno ime glasi Perdita X. San. Prosto je ne bi razumeli. Sigurno bi je neko pitao: ako već misliš da je to pravo ime za tebe, zašto onda još imaš dve police pune plišanih igračaka? E, ovo bi mogao da bude njen novi početak. Dobra je. Zna da je dobra. Međutim, teško da bi prošla kao San. Bolje bi joj bilo da se drži svog Nit. * * * Nana Og je obično rano odlazila na počinak. Ipak je ona jedna dama u godinama. Ponekad bi legla već u šest izjutra. Dah joj se pretvarao u paru dok je žurila kroz šumu. Lišće je krčkalo pod njenim čizmama. Vetar je prestao i nebo je bilo vedro i potpuno spremno za prvi mraz te godine, onaj koji gužva latice i mreška voćke i jasno vam stavlja do znanja zašto Prirodu nazivaju majkom... Treća veštica... Kad bi ih bilo tri, onda bi... onda bi se opterećenje preraspodelilo. Devica, majka i... babuskera. Eto. Muka je jedino što Baka Vedervaks u sebi sjedinjuje sve tri kategorije. Koliko Nana zna, ona je još devica, a u najboljim je godinama za babuskeru. Što se one treće tiče, pa... čik uvredite Baku Vedervaks kad ima loš dan, pa ćete proći kô pupoljak na mrazu. Sigurno ima odgovarajućih kandidatkinja za upražnjeno mesto. U Lenkru je bilo nekoliko devojaka starih taman koliko treba. Muka je u tome što to znaju i lenkrski momci. Nana je preko leta redovno obilazila okolne livade, a imala je oštro ali blagonaklono oko i kilometarski sluh. Violeta Frotidž je izlazila s mladim Svaštočinjom Karterom, ili su bar radili nešto u krugu od devedeset stepeni oko izlaženja. Boni Kvarni je u maju skupljala bobice s Vilijemom Glupim, ali bila je dovoljno promućurna da prihvati mali Nanin savet kako ne bi naglo propupela u februaru. Uskoro će i majka mlade Mildred Tinker nasamo porazgovarati s ocem mlade Mildred Tinker, a on će da porazgovara sa svojim prijateljem Tačerom, koji će pak da prozbori pokoju sa svojim sinom

Teri Pračet 7 Hobom, da bi usledilo venčanje, i to lepo i pristojno, s izuzetkom pokoje šljive na oku1 . Nema sumnje, pomislila je Nana Og, setno se nasmešivši, nevinost vrelog lenkrskog leta upravo je stanje u kome se nevinost gubi. Tad joj pred očima iskrsnu jedno ime. Pa da. Ona. Kako se nje nije setila? Doduše, nije ni čudo. Kad čovek razmišlja o mladini Lenkrankama, nje se sigurno neće setiti. A posle kaže: „Jao, pa da, i ona je tu. Pa da. Znate, ona je mnooogo dobra. A ima i lepu kosu." Ta mala je bistra i darovita. I to višestruko. Pre svega, tu je njen glas. Njena moć. Naravno, uz to je i mnooogo dobra, tako da je malo verovatno da će je neko... diskvalifikovati. Eto, i to je rešeno. Baka će dobiti još jednu vešticu pred kojom će sa zadovoljstvom moći da se bahati i pravi važna, a Agnes će Nani biti zahvalna dok je živa. Laknulo joj je. Nema podružnice bez treće veštice. Dve veštice - prazne zađevice. Ušla je u kuću i popela se u spavaću sobu. Njen mačak Gribo prosuo se po ćebetu kao bara sivog krzna. Nije se čak ni probudio kad ga je Nana, sada već u spavaćici, celog podigla kako bi se uvukla u krevet. Koliko da rastera ružne snove, potegla je gutljaj iz flaše iz koje se širio miris jabuka i kome u zemlji večnog proleća. Onda je išćuškala jastuk, pomislila: „Ona... da", i utonula u san. Uto se Gribo probudi i zevnu, pa tiho skoči na pod. Najpoganija i najlukavija krznena lopta vremena - ista ona koja je bila toliko pametna da se popne na hranilicu za ptice i stoji na njoj otvorenih usta, balansirajući kriškom tosta na nosu - iskoči kroz otvoreni prozor. Nekoliko minuta kasnije, petlić iz susednog dvorišta zabacio je glavu da pozdravi novi dan i krepao usred „kukuri..." * * * Agnes je istovremeno bila svesna duboke tame ispred sebe i zaslepljena jakim svetlom. Duž ivice pozornice ogromne ravne sveće plutale su u dugačkom koritu punom vode, odajući vrlo jaku, žutu svetlost, ni nalik uljanim lampama kod kuće. Iza njih je zjapila dvorana, slična gubici veoma velike i izuzetno gladne životinje. Odnekud se začu glas: „Kad god budete spremni, gospođice." Nije to bio nešto posebno neprijateljski nastrojen glas. Samo je hteo da ona već jednom otpeva to što hoće i da ide. „Odabrala sam jednu pesmu koja..." „Jeste li dali note gospođici Oholeti?" „Ovaj... nisam... znate, pratnja nije potrebna, pošto..." „A to je neka narodna pesma, jelte?" Začu se došaptavanje u mraku i neko se tiho zakikota. „Pa, izvolite... Perdita, zar ne?" Agnes zapeva Ježevu pesmu i nije stigla ni do sedme reči, a znala je da je pogrešila. To je kafanska pesma, koja se peva dok se ljudi podgurkuju i udaraju kriglama o sto. Ova zaslepljujuća praznina potpuno joj je ubila dušu, a njen glas je učinila nesigurnim i kreštavim. Posle treće strofe je ućutala. Osećala je kako počinje da crveni tamo negde oko kolena. Potrajaće dok to stigne do lica - ipak mnogo kože treba pokriti - ali kad se to desi, biće crvena kao jagoda. Ponovo se čuo šapat. Razaznala je samo „boja glasa", a nedugo potom - to je nije iznenadilo - i „impozantno građena". Znala je da je impozantno građena. Baš kao i zgrada Opere. I uopšte nije bila srećna zbog toga. Ponovo se javi onaj glas. „Nisi išla na časove pevanja, zar ne, dušo?" „Nisam." Suva istina. Jedini školovan glas u Lenkru pripadao je Nani Og, a njen stav prema melodiji bio je blago rečeno neprijateljski. Samo usmeri glas prema kraju strofe i ožeži. 1 Lenkrani veoma drže do braka i smatraju ga veoma ozbiljnim korakom u životu, pa ga zato mnogo uvežbavaju pre no što u njega stupe.

Terry Pratchet 8 Šapat. „Otpevaj nam nekoliko skala, dušo." Crvenilo joj je već stiglo do grudi i valjalo se preko nepreglednih prostranstava... „Skala? Da vam pevam merdevine?" Šapat. Prigušen smeh. „Do, re, mi? Znaš to, dušo? Počni nisko. La, la, laaa?" „A, da." Dok je vojska stida nadirala njenim vratom, Agnes poče da ispušta najdublji zvuk koji je mogla da proizvede. Bila se toliko usredsredila na note, neumoljivo se penjući od nivoa mora ka planinskim vrhovima, da nije ni primetila kad je stolica počela da skakuće po pozornici, kao ni kad je na samom kraju negde pukla čaša a nekoliko šišmiša pootpadalo s tavanice. Iz tame se nije čulo ništa osim pada još jednog šišmiša i tihog zveketa stakla negde gore. „Da li... Da li je to tvoj pun opseg, dušo?" Ljudi počeše da se okupljaju u uglovima pozornice i da zure u nju. „Nije. „Nije?" „Ako odem još više, ljudi počnu da se onesvešćuju", na to će Agnes, „a ako odem niže, svi kažu da se osećaju neprijatno." Šapat, šapat. Šapat, šapat, šapat. „A znaš li... ovaj... još neku...?" „Umem da sama sebi udaram tercu. Nana Og kaže da to ne može svako." „Šta?" „To vam je... do i mi istovremeno. Ovde i ovde." Šapat, šapat. „Pokaži nam to, mila." „♪Laaaaa♪!" Oni ljudi u ćoškovima počeše uzbuđeno da žamore. Šapat, šapat. Glas iz tame tad reče: „A sada da vidimo koliko možeš da dobaciš..." „E, to bar umem", prekide ga Agnes. Sad joj je već bilo dosta. „Gde biste da vam ga dobacim?" „Molim? Mislili smo na..." Agnes zaškrguta zubima. Dobra je i to će im i pokazati. „Ovde?" „Ili onde?" „Ili tamo?" I nije neka fora, pomislila je. Mnogo je zabavnije kad izgleda kao da to radi lutka, kao što umeju putujući zabavljači, ali bez mrdanja usnama ne bi mogla da dobaci do kraja dvorane. Dotle se već bila dovoljno navikla na tminu pa je mogla da razazna kako se ljudi u publici zaprepašćeno osvrću oko sebe. „Kako reče da se zoveš, dušo?" Isti onaj glas, koji je isprva zvučao onoliko snishodljivo, sada je bio potpuno slomljen. „Ag... Per... Perdita", reče Agnes. „Perdita Nit. Perdita X... Nit." „Možda ćemo morati nešto da učinimo s tim Nit, mila." * * * Vrata na kolibi Bake Vedervaks otvoriše se sama od sebe. Džardž Viver je oklevao. Pa dobro, ona ipak jeste veštica. Čuo je da su se ovakve stvari već dešavale. Nije mu se to dopalo. S druge strane, nisu mu se dopadala ni njegova leđa. Već je doguralo dotle da mu se činilo kako ga maltretira banda njegovih rođenih pršljenova.

Teri Pračet 9 Otisnuo se napred. Mrštio se pri svakom koraku, jedva održavajući ravnotežu pomoću dva štapa. Veštica je sedela u stolici za ljuljanje, leđima okrenuta vratima. Džardž zastade. „Uđi, uđi, Vivere", reče Baka Vedervaks. „Daću ti nešto za ta tvoja leđa." Od šoka je pokušao da se uspravi, ali to je izazvalo osećaj belog usijanja u visini krstâ. Baka Vedervaks prevrnu očima i uzdahnu. „Možeš li da sedneš?", reče. „Ne, gospođo, ali zato mogu da padnem preko stolice." Ona na to iz džepa kecelje izvadi crnu bočicu i snažno je promućka. Džardž razrogači oči. „Već ste to imali spremno?", upita. „Da", iskreno će Baka. Odavno se pomirila s činjenicom da ljudi od nje očekuju bočicu neke lepljive tečnosti čudne boje. Moglo bi se reći da tu posao ne obavlja lek nego kašika. „Ovo ti je mešavina retkog bilja i tome sličnog", reče. „Unutra ima čak i cukroze i akue." „Ma nemojte", zadivljeno će Džardž. „De, gucni." Poslušao ju je. Ukus ga je pomalo podsećao na klaker. „Svake večeri ćeš pre spavanja uzeti po jedan gutljaj", nastavila je Baka, „a onda tri puta obiđi oko kestenovog drveta." „...tri puta obiđi oko kestenovog drveta..." „I... i stavi borovu dasku ispod dušeka, ali pazi da bude s bora starog dvadeset i tri godine." „... dvadeset i tri godine...", ponavljao je Džardž. Prosto je osećao da mora i on nešto da doda. „Hoće li onda ovi čvorovi iz mojih leđa da se vrate u drvo?" Baka je bila zadivljena. Ovo je bio toliko bestidno genijalan primer narodne gluposti da je rešila da ga sačuva za neku zgodnu priliku. „Sve si shvatio", reče. „I to je sve?" „A šta bi ti?" „Ja... mislio sam da će biti bajanja i igranja." „To sam obavila pre nego što si došao", reče Baka. „Jelte? Eto. Nego... u vezi s plaćanjem..." „Ma ni slučajno", na to će Baka. „Ne valja se lek naplaćivati." „Aha. Pa dobro", ozari se Džardž. „Mada... ako tvoja žena slučajno ima neku staru odeću, nosim broj dvanaest... ili ako pravi sitne kolače, ali neke bez šljiva jerbo od njih dobijam vetrove... ili ako imaš koju bocu medovine... ili ako slučajno zakolješ svinjče kad stigneš kući, možda rebarca ili butkica, a i malo čvaraka... nešto sitno. Bez obaveze. Ne želim da ljudi osećaju obavezu prema meni zato što sam veštica. Kod kuće su svi dobro, zar ne? Blagosloveni dobrim zdravljem, nadam se?" Sačekala je da mu dopre do mozga ono što je rekla. „Ispratiću te do vrata", reče. Viver nikada nije uspeo sebi da razjasni šta se potom dogodilo. Iako uvek sigurna i stamena, Baka se na vratima saplela o jedan njegov štap i zateturala se unatrag. U padu ga je ščepala za ramena i nekako ga uvrnula, a koleno joj je poletelo uvis i zarilo mu se u krsta. Začuo se tihi prasak. „Jao, majčice!" „Izvini." „Moja leđa! Moja leđa!" Ipak je ona, razmišljao je kasnije Džardž, starica. Možda je pomalo trapava i luckasta, ali lekoviti napici su joj zaista dobri. A i brzo deluju. Kući je stigao noseći štapove ispod miške. Baka je odmahivala glavom dok ga je gledala kako odlazi.

Terry Pratchet 10 Ljudi su slepi kod očiju, razmišljala je. Draže im je da veruju u koještarije nego u staru dobru kiropraktiku. Naravno, daleko od toga da ona ima nešto protiv. Draže joj je da ih sluša kako ohću i ahću kad ih iznenadi time što zna ko ide, nego da shvate kako se s njenog prozora vidi donji deo druma, a što se tiče starog trika s kvakom i crnim koncem...2 A šta je ona uradila? Prevarila je izlapelog čiču. Izlazila je na kraj s čarobnjacima, čudovištima i vilenjacima, a sada je zadovoljna jer je prevarila Džardža Vivera, čoveka koji je dva puta odbijen za mesto seoske budale pošto je bio prekvalifikovan. Na klizavom je terenu. Uskoro će početi da bulazni, da se kikoće i da mami decu u rernu. A decu nikada nije volela. Godinama se nosila s izazovima koje je seosko veštičarenje moglo da joj ponudi, ali onda je morala da otputuje i videla je sveta. Zato su je u ovo doba godine - kad se guske sele a prvi mraz okiva nedužno lišće u senovitim dolinama - hvatali pundravci. Pogledala je po kuhinji. Zrela je za čišćenje. A i za ribanje. Zidovi vape za krečenjem. Baš se nakupilo posla, a ona nikako nije mogla da se natera da uradi nešto. Uto se s neba začu gakanje i jato gusaka u V formaciji prelete iznad Bakine kuće. Pošle su ka toplijim predelima za koje je Baka samo čula da postoje. Primamljivo. * * * Komisija se okupila oko stola u kancelariji gospodina Seldoma Bakita, novog vlasnika Opere. Bili su tu još i Salcela, umetnički direktor, i doktor Anderšaft, horovođa. „Pa", reče Bakit,„tu je... da vidim... da, Kristina... Izuzetan scenski nastup, zar ne? A i dobro je građena", dodade, pa namignu Anderšaftu. „Da. Lepa je", ravnodušno će ovaj. „Šteta što ne ume da peva." „Vi umetnički tipovi nikako da shvatite da je ovo vek voćnog šišmiša", reče Bakit. „Opera je predstava, a ne samo pevanje." „Ako vi tako kažete. Ali..." „Ideja da sopranistkinja treba da ima petnaest ari sisa i kacigu s rogovima pripada prošlosti." Salcela i Anderšaft se samo pogledaše. Znači, ovaj će biti takav vlasnik... „Nažalost", jetko će Salcela,„ideja da sopranistkinja treba da ima makar malo sluha još ne pripada prošlosti. Tačno je da je zgodna. Zaista ima... žišku. Ali ne ume da peva." „Pa zar ne možeš da je naučiš?", na to će Bakit. „Nekoliko godina u horu..." „Da, možda će za nekoliko godina, ukoliko ja izdržim, postati samo dosta loša", reče Anderšaft. „Gospodo", obrati im se Bakit. „Ahem. Neka vam bude. Spuštamo karte, važi? Ja sam vam, znate, jednostavan čovek. Ne volim da mlatim gloginje i da obilazim kao kiša oko Lenkra. Ja sam vam za ono: bobu bob, a..." „Slobodno nam recite šta mislite", prekide ga Salcela. Da, to je zaista jedan od takvih vlasnika, pomislio je. Svojim je dvema petokrakama stekao bogatstvo i ponosan je na to. Ne razlikuje otvorenost i iskrenost od neotesanosti. Kladim se u dolar da veruje kako može tačno da proceni nečiju ličnost samo na osnovu čvrstine stiska pri rukovanju i jednog pogleda pravo u oči. „Znate, prošao sam sito i rešeto", poče Bakit, „i sam sam od sebe stvorio ovo što sam danas..." Samonarastajuće testo? - pomisli Salcela. „...ali ne mogu da ne mislim na novčanu stranu problema. Kada mi je njen tatko, da tako kažem, uzajmio kamaru para da kupim ovo mesto, izrazio je duboko očinsko zanimanje za 2 Nije ona čekala na prozoru da neko naiđe. Sedela je i posmatrala vatru kad je slučajno primetila da Džardž dolazi. Ali to sad nema veze.

Teri Pračet 11 izglede svoje ćerke. Ako se dobro sećam, rekao mi je baš ovim rečima: 'Nemo' da ti lomim noge.' Ne očekujem od vas umetnika da to razumete. To je biznis. Moja vam je deviza: Ko sebe čuva, i bogovi ga čuvaju." Salcela nabi ruke u džepove prsluka, pa se zavali i stade tiho da zvižduće. „Shvatam", reče Anderšaft. „Pa, dešavalo se to i ranije. Doduše, obično se radilo o nekoj balerini." „A, ne, ovo uopšte nije to", požuri da objasni Bakit.„Prosto se svodi na to da nam mala Kristina donosi parice. Osim toga, ne možete poreći da je zaista zgodna." „Pa dobro", na to će Salcela. „Ipak je sad ovo vaša Opera. Nego... šta ćemo s Perditom?" Nasmešiše se jedan drugom. „Perdita!", reče Bakit, odahnuvši od olakšanja što su skinuli Kristinu s dnevnog reda pa opet može da bude otvoren i iskren. „Perdita X", ispravi ga Salcela. „Šta li će te devojke još da izmisle?" „Mislim da će nam se ona isplatiti", reče Anderšaft. „Hoće, ako budemo postavljali neku operu o slonovima." „Ali taj opseg... ona ima toliki opseg..." „Da, video sam kako buljite." „Mislio sam na opseg glasa, Salcela. S njom će hor dobiti na masivnosti." „Ona je sama po sebi hor. Komotno možemo da otpustimo sve ostale. Blagi bogovi, pa ona peva dvoglas sama sa sobom. Samo, vidite li vi nju u glavnoj ulozi?" „Ne, ni slučajno. Svi bi pocrkali od smeha." „Baš tako. Doduše, izgleda mi prilično... krotko." „Baš sam pomislio da je mnooogo dobra. A ima i lepu kosu." * * * Nije ni sanjala da će biti toliko lako... Kao opčinjena je slušala kako joj pričaju o plati (maloj), o vežbanju (do besvesti) i smeštaju (horisti žive u potkrovlju Opere). A onda je ostala manje-više sama. Stajala je i gledala kako nekoliko kandidatkinja za balerine uvežbava korake. „Imaš neverovatan glas", reče neko iza nje. Okrenula se. Nana Og je jednom rekla da je vrlo poučno gledati Agnes dok to radi. Bila je prilično pokretljiva, ali je njenim perifernim delovima zbog inercije trebalo još malo vremena da odrede na koju stranu treba da se okrenu. Devojka koja joj se obratila bila je vitka čak i po uobičajenim merilima, ali očigledno se bila stavila na muke ne bi li izgledala još vitkije. Imala je dugu plavu kosu i osmeh osobe koja je svesna da je vitka i da ima dugu plavu kosu. „Ja sam Kristina!", reče. „Baš je uzbudljivo, zar ne?!" Imala je savršen glas za postavljanje pitanja, kao da je u njega ušrafljen cijuk. „Ovaj, da", reče Agnes. „Godinama sam čekala ovaj dan!" Agnes ga je čekala otprilike dvadeset i četiri sata - otkako je videla oglas za audiciju, ali ne bi to priznala ni za živu glavu. „Kod koga si učila pevanje?!", reče Kristina. „Ja sam provela tri godine kod madam Venturi na kvirmskom konzervatorijumu!" „Hm. A ja sam...", poče Agnes, pa zastade da odmeri čitavu rečenicu. „Učila sam kod milostive Og. To baš i nije konzervatorijum, pošto je teško dopremiti toliko stakla u planinu." Kristina nije bila voljna da dalje razgovara o tome. Ono što ne razume za nju nije ni postojalo. „Horisti imaju male plate, zar ne?!", reče.

Terry Pratchet 12 „Da." Taj posao je bio slabije plaćen nego ribanje podova. Razlog tome leži u činjenici da se, kad objavite da imate prljav pod, sigurno neće pojaviti stotine kandidata. „Nema veze, oduvek sam želela to da radim! A i baš je hoh!" „Da, verujem da jeste." „Išla sam da vidim sobe! Baš su male! Koju si ti dobila?!" Agnes tupo pogleda ključ koji su joj dali zajedno s jasnim uputstvom da nema muškaraca, propraćenim neprijatnim kućepaziteljkinim izrazom lica u stilu „ne znam što li tebi to objašnjavam". „Ovaj... sedamnaest." Kristina pljesnu rukama.„Supiš!!" „Molim?" „Baš mi je milo!! Pa ti si odmah do mene!!" Agnes se nađe zatečena. U velikoj životnoj utakmici nju su uvek poslednju pozivali u tim. „Pa, eto... valjda...", reče. „Blago si ga tebi!! Imaš baš pravu kraljevsku figuru!! A i kosa ti fenomenalno izgleda kad je tako pokupiš!! I da znaš, crno ti odlično stoji!!" Kraljevska, pomisli Agnes. Njoj to nikada, ali ama baš nikada ne bi palo na pamet. A belo je ionako izbegavala, pošto je u belom izgledala kao čaršav koji se suši na vetru. Pošla je za Kristinom. Dok se iza nove drugarice polako klackala ka svojim novim odajama, pomislila je kako bi čovek koji provede duže vreme u istoj prostoriju s Kristinom morao da otvori prozor kako se ne bi udavio u znacima interpunkcije. Za to vreme, neko je stajao u dnu pozornice i gledao ih kako odlaze. * * * Nana Og je uglavnom bila rado viđen gost. Nekako je umela da čoveka navede da se u sopstvenoj kući oseća kao kod kuće. Međutim, ona je ipak bila veštica, pa je umela da navrati baš kad domaćica vadi kolač iz rerne ili tek što je ispržila kobasice. Uvek je mrežasti pleteni ceger naguran u dokolenicu, za slučaj da - kako je to ona objasnila - neko poželi da joj nešto pokloni. „Pa, gospa Nit", reče posle trećeg kolača i četvrte šolje čaja, „kako ti je ćera? Za Agnes te pitam." „O, pa zar niste čuli, gospođo Og? Otišla je u Ank-Morpork da postane pevačica." Nani Og se steže srce. „Baš lepo", reče. „Znam da ima lep glas. Naravno, i ja sam joj dala pokoji savet. Često sam je slušala kako peva u šumi." „Sve je to od ovdašnjeg vazduha", na to će gospođa Nit. „Oduvek je imala veliki kapacitet pluća." „Jašta je. Svi su je znali po tome. Pa... eto... znači, sad nije tu?" „Ma znate već našu Agnes. Ta ne priča mnogo. Mislim da joj je dosadilo ovde." „Dosadilo? U Lenkru?", zgranu se Nana Og. „Da, baš tako", reče gospođa Nit. „Oduvek sam tvrdila da su nam baš lepi zalasci sunca. A imamo i vašar svake godine o Utorku duševnog kolača." Nana Og je razmišljala o Agnes, a potrebne su vam zaista velike misli ukoliko želite da nju smestite u njih. Lenkranke su oduvek važile za snažne i sposobne žene. Ondašnjem je muškarcu trebala supruga koja može da keceljom prebije vuka na mrtvo ime i prezime kad pođe u šumu po drva. Iako je u početku ljubljenje mnogo zanimljivije od kulinarstva, svaki je đuvegija kad krene u potragu za izabranicom dobro pamtio očeva pouka da žar ljubavi brzo prođe, ali da se kulinarska veština s godinama razvija, pa je zato pažnju usmeravao na porodice kod kojih se jasno videla višegeneracijska sklonost dobroj hrani.

Teri Pračet 13 Agnes je, smatrala je Nana, privlačna u najširem mogućem smislu reči, što je slika i prilika prave lenkrske ženstvenosti. To bi otprilike značilo da je u njoj bilo materijala za dve žene iz nekog drugog podneblja. Osim toga, bila je i tiha i setna, kao da je time pokušavala da smanji deo sveta koji zauzima. Međutim, pokazivala je znake dara za njihov zanat. Doduše, tako nešto se i moglo očekivati. Za podsticanje veštičje žice nema ničeg boljeg od neuklapanja. Zato je Esmi toliko dobra. Kod Agnes se ovo ispoljavalo sklonošću ka starovremskim rukavicama od crne čipke i belom puderu. Na stranu to što ne samo da je sebe nazivala Perdita, nego je tome još dodala i srednje slovo s guzice abecede. Nana je pretpostavljala da će je to proći kad počne ozbiljno da se bavi veštičarenjem. Trebalo je da obrati pažnju na to s muzikom. Moć ne bira način da se ispolji... Muzika i magija su po mnogo čemu slične. Kao prvo, počinju i završavaju se istim slovom. Osim toga, ne možete se baviti i jednom i drugom. Prokletstvo. A baš je računala na tu malu. „Naručivala je nekakve pesme iz Ank-Morporka", reče gospođa Nit. „Evo, pogledajte." Pružila joj je nekoliko svežnjeva nota. Nana ih prelista. Pesmarice nisu bile ništa neobično u Ramtopima, a pevanje je zauzimalo visoko treće mesto na listi najboljih vidova zabave u dugim mračnim večerima. Međutim, Nana je odmah videla da je ovo neka druga muzika. Ova je bila previše zgusnuta. „Tako čuče sve", pročitala je. „Majstori puvači iz Skrota." „To je, znate, uvozno", ponosno će gospođa Nit. „Vidi se", reče Nana. Gospođa Nit je značajno pogleda. „Šta?", na to će Nana, ali odmah usledi i jedno: „Oh." Domaćica spusti pogled na šolju čaja koju je upravo iskapila. Nana Og s uzdahom odloži note u stranu. Povremeno je vrlo dobro shvatala šta Baka Vedervaks misli kad kaže da ljudi očekuju premalo od veštica. „Nego, daj da vidimo", reče, trudeći se da se osmehne, „šta li nam je to sudbina zapisala komadićima osušenog lišća." Složila je odgovarajuće mističan izraz lica i pogledala u šolju. U istu onu šolju koja je u narednom trenutku pala na pod i razbila se u paramparčad. * * * Bila je to zaista mala soba. U stvari, bila je to polovina male sobe. Mlađi horisti su se u Operi kotirali mnogo niže čak i od šegrta scenskih radnika. Unutra je bilo mesta samo za krevet, ormar, toaletni stočić i potpuno iznenađujuće ogromno ogledalo, veliko koliko i vrata. „Sjajno je, zar ne?!", reče Kristina. „Pokušali su da ga sklone, ali izgleda da je uzidano!! Sigurna sam da će mi koristiti!!" Agnes je ćutala. U njenoj polusobi - drugoj polovini ove - nije bilo ogledala, ali nije žalila za njim. Nikada joj nisu bila draga. Nije tu reč samo o mrskom liku koji su joj pokazivala. Ima nečeg... onespokojavajućeg... u njima... Oduvek je to osećala. Činilo joj se da je posmatraju. A Agnes je mrzela da je posmatraju. Kristina stade na ono malo slobodnog mesta na podu i zavrte se. Čovek prosto nije mogao da odlepi oka s nje. Ima žišku, pomisli Agnes. Nešto u njoj podsećalo je na treperenje šljokica. „Zar nije lepo?!", reče Kristina. Ne voleti tu devojku bilo bi isto kao da ne volite mladunče neke krznene životinje. A ona je bila baš kao neko mladunče. Možda mali zeka. Kako nije mogla da čitavu misao u cugu strpa u glavu, morala je prvo da je izgricka i sažvaće.

Terry Pratchet 14 Agnes ponovo pogleda ka ogledalu. Odraz joj uzvrati pogled. Možda je vreme da se malo posveti sebi. Svašta joj se izdešavalo. Od ovog je mesta podilaze žmarci. Sve bi bilo mnogo bolje kad bi mogla da se samo malo osami. Kristina prestade da se vrti. „Jesi li dobro?!" Agnes klimnu glavom. „Nego, pričaj mi o sebi!!" „Pa... ovako...", poče Agnes, ne bez zadovoljstva u glasu. „Potičem iz planinskog seoceta za koje verovatno nikad nisi čula..." Zaćutala je. U Kristininoj su se glavi pogasila sva svetla i Agnes shvati da joj devojka nije ono rekla zato što zaista želi da je upozna, već tek da nešto kaže. Stoga je nastavila: „...otac mi je klačanski car a majka tacna pudinga od malina." „Vrlo zanimljivo!!", reče Kristina, ogledajući se. „Šta misliš, jel mi ovako kosa dobro stoji?" * * * Ono što bi Agnes rekla da je Kristina bila u stanju da išta sluša duže od nekoliko sekundi bilo bi sledeće: Probudila se jednog jutra s užasnom spoznajom da je postala zarobljenik svoje dobrote. A, da, i lepe kose. Ne radi se tu o dobroti koliko o onom „ali", koje ljudi uvek moraju da dodaju na početku. Ali ona je mnooogo dobar čovek, govorili su. Grizao ju je taj očigledni manjak izbora. Niko je pre rođenja nije pitao želi li da bude mnooogo dobar čovek ili bi radije, na primer, bila skot ali s telom koje se uvlači u konfekcijski broj devet. Ne, njoj su svi govorili da je prava lepota unutra, kao da se iko ikada zaljubio u naočit par bubrega. Prosto je osećala budućnost kako se zlokobno nadnosi nad nju. Shvatila je da koristi reči „pih!" i „kaka!" kad hoće da opsuje i da piše na roze papiru. Važila je za smirenu osobu koja ne gubi glavu kad zagusti. Malo je nedostajalo pa da počne da peče patišpanj i pitu od jabuka kao njena majka, a onda za nju više ne bi bilo nade. Stoga je stvorila Perditu. Negde je čula kako u svakoj debeljuci čuči vitka lepojka koja pokušava da izađe3 , i zato je ona svojoj dala ime Perdita. Ona je postala skladište svih misli kojih se neko mnooogo dobar kao Agnes nikada ne bi ni setio. Perdita bi koristila crni papir za pisanje - kad bi smela - i bila bi prirodno beloputa, a ne crvena kao cvekla. Bila bi tajanstvena i koristila bi ruž boje šljive. Tek joj je s vremena na vreme padalo na pamet da Perdita zapravo nije ništa pametnija od nje. Zar bi veštičarenje bilo jedini izbor? Nejasno je osećala da je sve to nekako zanima. To je kao ono kad vam se čini da vas neko posmatra - što se u Agnesinom slučaju nekoliko puta ispostavilo kao potpuno tačno, jer ju je Nana Og sumnjičavo odmeravala kao što neko merka drugorazrednog konja. Znala je da poseduje izvestan dar. Ponekad joj se javljalo šta će se dogoditi, ali obično toliko zbrkano da bi sve shvatila tek pošto se nešto desi. A tu je i njen glas. Bila je duboko uverena da nije sasvim prirodan. Oduvek je volela da peva, a njen je glas nekako uspevao da radi sve što je ona želela. Međutim, videla je kako veštice žive. Dobro, Nana Og je u redu - fini jedan babac - ali sve ostale su bile uvrnute i uvek su morale da se okreću popreko vascelom svetu umesto da teku uporedo kao svi ostali, baš kao Babusija Dismas, koja je mogla jasno da vidi prošlost i budućnost, ali je zato bila potpuno slepa za sadašnjost, ili Mili Hopvud iz Slajsa, ona što je mucala i što su joj vazdan bile prljave uši, ili pak Baka Vedervaks... Nije nego. Najbolji zanat na svetu? Da bude zlurada baba bez kučeta i mačeta? Uvek su tragale za čudakinjama sličnim sebi. 3 Ili bar umire za čokoladicom.

Teri Pračet 15 Pa, za Agnes Nit sad mogu da tragaju do mile volje. Kad su joj se smučili i veštice i život u Lenkru, a više od svega to što je Agnes Nit, pokupila je pinkle i... pobegla. * * * Nana Og nije izgledala kao neko ko bi mogao brzo da trči, ali sada joj je suvo lišće prštalo pod čizmama. S neba se opet začu gakanje. Prolazilo je još jedno jato gusaka, toliko željnih lepog vremena da su prosto mahnito mahale krilima. Koliba Bake Vedervaks izgledala je nekako napušteno. Prosto je, činilo se Nani, odisala prazninom. Otrčala je do zadnjih vrata, grunula unutra i odmah jurnula uza stepenice. Znala je šta se desilo čim je videla koščatu priliku na krevetu. Odmah je dograbila bokal vode s mermernog umivaonika i jurnula... Jedna šaka sunu uvis i dočepa je za doručje. „Samo sam dremnula", reče Baka i otvori oči. „Gita, kunem ti se da sam osetila da dolaziš još dok si bila..." „Odmah moramo da skuvamo čaj!", izusti Nana, gotovo se skljokavši od olakšanja. Baka Vedervaks je bila dovoljno mudra da zna kad treba da ćuti. Međutim, ne možete požurivati čajnik. Nana Og se premeštala s noge na nogu dok se vatra nije konačno razgorela, dok Baka nije povadila žabice iz vedra, dok voda nije provrila i dok suvo lišće nije pustilo boju. „Ništa neću da kažem", reče Nana kad je napokon sela. „Samo nam sipaj čaj, pa ćemo da vidimo šta će biti." Ako niste znali, veštice preziru gledanje u šolju. Listići čaja uopšte nisu obdareni uvidom u ono što budućnost nosi. Oni su tu samo da imate u šta da zurite dok mozak obavlja svoj deo posla. Maltene bi bilo šta moglo da posluži. Skrama na bari, kajmak na mleku... bilo šta. Nana Og je umela da gata iz pivske pene na krigli. U njoj je nepogrešivo videla da će uskoro da uživa u pićencetu koje neće morati da plati. „Sećaš se one male Agnes Nit?", reče Nana dok je Baka Vedervaks pokušavala da pronađe mleko. Baka se zamisli. „Beše li to ona što se predstavljala kao Perditaks?" „Perdita X", ispravi je Nana. Ona bar poštuje svačije pravo da od sebe radi sve što hoće. Baka sleže ramenima. „Debela. Mnogo kose. Hoda raširenih stopala, kao patka. Peva u šumi. Dobar glas. Čita. Kaže 'pih!' umesto da čestito opsuje. Pocrveni čim je neko pogleda. Nosi crne čipkane rukavice s odsečenim prstima." „Sećaš li se da smo jednom pričale o tome kako bi ona možda bila... podobna?" „Da, ima u njoj štofa", složi se Baka, „ali tu je i ono nesrećno ime." „Otac joj se zvao Konačni", zamišljeno će Nana Og.„Bila su tri sina: Početni, Srednji i Konačni. Bojim se da je toj porodici uvek manjkalo obrazovanja." „Mislila sam na Agnes", reče Baka. „Od tog imena uvek pomislim na ućebani tepih." „Valjda se zato i predstavljala kao Perdita", reče Nana. „To je još gore." „Uspela si da je se jasno setiš?" „Da, rekla bih da jesam." „Dobro, a sad pogledaj u čaj." Baka pogleda u čaj. Nije bilo nikakve drame, osim možda u iščekivanju Nane Og, ali Baka na kraju ipak siktavo udahnu vazduh kroza zube. „Aha, tu smo. Vidim nešto", reče. „Vidiš? Stvarno vidiš?"

Terry Pratchet 16 „Jašta." „Nešto kao... lobanju?" „Jašta." „Sa sve očima? E, kad se nisam upiš... Baš su me iznenadile te oči, pravo da ti kažem." Baka polako spusti šolju. „Njena majka mi dade i pisma što i' je slala", reče Nana. „I nji' sam ponela. Nije dobro, Esmi. Ta mala srlja u nešto. Ona je Lenkranka. Jedna od nas. Ja uvek kažem: ko će kome ako neće svoj svome?" „Listići čaja ne predskazuju budućnost", tiho će Baka. „Svi to znaju." „Ne znaju listići čaja." „Dobro, a ko bi bio toliko glup da nešto kaže hrpici suvog lišća?" Nana Og pogleda Agnesina pisma majci. Bila su ispisana zaobljenim rukopisom, svojstvenim onima koji su kao deca učili da pišu precrtavajući slova s table, ali se kasnije time nisu bavili dovoljno da izgrade sopstveni stil. Osoba koja ih je pisala takođe je vrlo prilježno pre početka olovkom izvukla tanke linije. Draga mamice, ja sam dobro što i tebi želim. Stigla sam u Ank-Morpork i sve je u redu. Još me nisu silovali!! Živim u Ulici melase br. 4 i sve je u redu... Baka pređe na naredno pismo. Draga mama, nadam se da si zdravo i veselo. Sve je u redu, ali novac ovde prosto klizi kroz prste. I dalje pevam u krčmama, ali nema tu velike zarade pa sam otišla u Esnaf modiskinja da vidim mogu li da preko njih dobijem neki šnajderski poslić. Ponela sam i uzorke nekih bodova, koliko da vide šta znam, ali, mama, NE BI VEROVALA, šta sam tamo... Pa još jedno... Draga majko, konačno imam dobre vesti za tebe. Sledeće nedelje se održava audicija za Operu... „Šta je opera?", upita Baka Vedervaks. „To ti je kô pozorište, al' s pevanjem", objasni joj Nana Og. „Tjah. Pozorište", namrgođeno će Baka. „Naš Nevi mi je pričao o tome. Kaže da tamo svi pevaju na stranjskim jezicima i da reč jednu nije razumeo." Baka spusti pisma. „Da, ali tvoj Nevi štošta ne razume. A šta je on uopšte radio u tom operištu?" „Mažnjavao olovne table s krova", ponosno će Nana. Kad jedan Og to radi, onda se to ne zove krađa. „Iz ovih pisama se može zaključiti jedino da je počela da stiče obrazovanje", reče Baka, „ali daleko je do..." Uto neko bojažljivo zakuca na vrata. Bio je to Šon Og, Nanin najmlađi sin, a ujedno i celokupna javna služba Lenkra. Sada je imao poštarsku značku. Rad u lenkrskoj poštanskoj službi svodio se na skidanje vreće s pismima sa stuba na koji ju je kočijaš zakačio i raznošenje istih po okolnim imanjima. Sve to, naravno, pod uslovom da ima vremena, iako su mnogi građani imali naviku da uzmu vreću i prekopavaju je dok ne pronađu pisma koja im se dopadnu. Dotakao je kacigu u znak pozdrava Baki Vedervaks. „Stiglo je mnogo pisama, kevo", reče Nani Og. „Jašta. A sva su adresirana na... ovaj... bolje da sama pogledaš, kevo." Nana Og uze svežanj od njega.

Teri Pračet 17 „'Lenkrskoj veštici'", pročita naglas. „To je onda za mene", odlučno će Baka Vedervaks pa joj uze pisma. „Aha. Dobro. Pa, odoh ja polako...", reče Nana i polako pođe ka vratima. „Što li bi meni neko pisao?", reče Baka dok je otvarala prvi koverat. „A opet, vesti moraju nekako da se šire." Usredsredila se na slova. „'Draga veštice'", počela je, „'samo bih da ti zahvalim za recept za Čuvenu pitu od ostriga i šargarepe. Moj muž...'" Nana Og je već dobrano odmakla stazom kad joj čizme odjednom čudno otežaše. „Gita Og, iz ovih stopa da si se vratila!" * * * Agnes odluči da pokuša još jednom. Ipak ne poznaje nikoga u Ank-Morporku, a zaista je morala nekome da se ispovedi, pa makar je taj neko i ne slušao. „Doduše, mislim da sam odande otišla najviše zbog veštica." Kristina se na to okrete ka njoj, očiju širom otvorenih od oduševljenja. A i usta. Prosto je ličila na lepuškastu kuglu za kuglanje. „Veštice?!", izustila je. „Ma da", kao preko volje će Agnes. To! Ljude uvek privuku priče o vešticama. Nek' idu malo da žive s njima kad su im toliko zanimljive, pomislila je. „One što bacaju čini i jašu na metlama?!" „Baš te." „Nije ni čudo što si pobegla!!" „Molim? Oh... ne... nisu one takve. Znaš, nisu one loše. Ovo je bilo... nešto mnogo gore." „Gore od lošeg?" „One misle da najbolje znaju šta je za koga dobro." Kristinino čelo se namreška, kao i svaki put kad se nađe pred nedoumicom težom od odgovora na pitanje „Kako se zoveš?" „Meni to ne zvuči baš toliko lo..." „One... Zbunjuju ljude. I još misle da je to u redu samo zato što su uvek u pravu! A to što rade čak i nije prava magija. Varaju ljude pa se posle prave važne! Veruju da mogu da urade sve što im padne na pamet!" Silina njenih reči uspela je da dopre čak i do Kristine. „Jadnice moja!! Jesu li te terale da nešto radiš?!" „Htele su da nešto budem. A ja to neću!" Kristina se samo zabulji u nju, a onda po navici zaboravi sve što je čula. „Hajdemo u obilazak", reče. * * * Nana Og se klatila na stolici i razmotavala duguljasti paketić. Baka je stajala skrštenih ruku i ljutito ju je posmatrala. „Znaš", poče Nana da blebeće pod tim laserskim pogledom, „moj pokojni muž mi jedared reče, a baš je bilo posle večere kad mi reče: 'Nego, majka, šteta je bre da odneseš tol'ko znanje u grob. Što bre nešto ne metneš na 'artiju?' I, ondak ti ja uznem pa tako ponešto zapišem kad sam bila dokona, a ondak mi padne na pamet da to nekom dadnem da ga valjano uredi i ondak ti ja to sve lepo pošljem onima iz Almanaka u Ank-Morporku, a oni ti to urade skoro bam-badava i ondak mi onomad stiže ovo, a vidi što su ga lepo napravili, slova sva kô u špalir..." „Napisala si knjigu", reče Baka. „Ma to su ti samo recepti", skrušeno će Nana, kao da će time ublažiti optužbu. „A šta ti znaš o tome? Jedva da ponekad nešto skuvaš", reče Baka. „Spremam specijalitete", reče Nana. Baka pogleda mrsku knjigu.

Terry Pratchet 18 „'Rados keksa'", pročita naglas. „'Autor: Lenkrska Veštica'. Ha! Što se onda nisi potpisala, a? Svaka knjiga treba da ima na sebi ime onog ko ju je napisao, da se zna ko je kriv!" „To je moj ajlijas", objasni Nana. „Gosin Goutberger iz Almanak kaže da j' tako mističavnije." Baka se prodorno zapilji ka dnu šarene korice, gde je sićušnim slovima pisalo: „CXXii-to izdanje. Više od dvajes iljada prodati primerakaka! Pola dolara." „Jesi li im platila da ti ovo štampaju?", upita. „Ma samo neku siću", reče Nana. „Al' dobro su iskoristili svaku paru. Posle su mi sve vratili, al' su se negde prešli jerbo su mi poslali tri dolara viška." Baka Vedervaks je nerado čitala, ali je zato obožavala da računa. Smatrala je da je sve što se zapiše najverovatnije laž, a to se odnosilo i na brojeve. Brojeve pišu samo oni koji bi da vas nekako namagarče. Nemo je micala usnicama dok je razmišljala o brojkama. „Aha", reče tiho. „I to je bilo sve, zar ne? Nisi mu više pisala?" „Nisam, tebe mi. Ne zaboravi tri dolara. Nisam 'tela da i' posle traži nazad." „Shvatam", reče Baka, još uvek lepršajući u svetu brojeva. Zapitala se koliko li košta objavljivanje knjige. Sigurno ne mnogo, pošto imaju one štamparske mašine koje im odrade čitav posao... „Ipak s tri dolara svašta možeš da uradiš", reče Nana. „Pravo kažeš", reče Baka. „Da nemaš možda olovku pri ruci? Ipak si mi ti neka kobajagi književnica." „Imam pločicu", reče Nana. „Daj." „Nosim je za slučaj da se probudim noćom s idejom za kaki recept." „Dobro", odsutno će Baka. Pisaljka je škripala po sivoj tablici. Papir sigurno košta. A moraš i nekome da tutneš pokoji peni da bi to prodavao... Nizale su se kolone uglastih cifara. „Da ja pristavim još jedan čaj, a?", upita Nana, sva srećna što će se razgovor, reklo bi se, ipak lepo svršiti. „Hmm?", upita Baka. Zagledala se u rezultat i dvaput ga podvukla. „Ali uživala si, zar ne?", doviknu. „Mislim na pisanje." Nana Og progviri iz kuhinje. „O, nogekako. Nisam ja to zbog para", reče. „Nikada se nisi snalazila s brojevima, je l' tako, Gita?", upita Baka, pa zaokruži konačni iznos. „Ma znaš ti mene, Esmi", razdragano će Nana. „Ne bi' ti ja umela ni da oduzmem prdež od tanjira pasulja." „Baš lepo, pošto mi se sve čini da ti, ako ima pravde na ovom svetu, taj gosin Goutberger duguje više nego što sad imaš." „Nije sve u parama, Esmi. Znaš, samo nek je zdravlja..." „Sve mi se čini da bi to bilo negde oko četir'-pet 'iljada dolara." Iz kuhinje se začu tresak. „Dobro je što ti nije do para", nastavila je Baka Vedervaks, „inače bi ovo bila strašna nepravda. A ipak, toliki novac..." Iza vrata se promoli Nanino bledo lice. „Ma ne bi valjda..." „Možda i više", dodade Baka. „Ma nije valjda!" „Kad sve sabereš i oduzmeš, tako ispada." Nana Og je preneraženo zurila u svoje prste. „Ali to je..." Zaćutala je. Jedina reč koje je mogla da se seti bila je „bogatstvo", ali ona je bila neprimerena. Veštice ne rade s gotovinom. Uostalom, i čitavi su Ramtopi sasvim lepo živeli bez baktanja s kapitalom. Pedeset dolara je smatrano bogatstvom. Stotinu dolara je, to je, to je... dva bogatstva, eto koliko je to. „Mnogo je to para", reče tiho. „Šta bi' ja s tol'kim novcima?"

Teri Pračet 19 „Ne znam", reče Baka Vedervaks. „Šta bi s ona tri dolara?" „Metla bi' ih u onu konzervu u odžaku", reče Nana Og. Baka zadovoljno klimnu. Oduvek joj se dopadala takva fiskalna politika. „Ubij me ako znam što bi ljudi manitali za običnom kuvaricom", reče. „Ipak to nije nešto što..." U sobi je zavladao muk. Nana Og stade da drlja čizmom po podu. Tad Baka progovori glasom teškim od sumnje, kojem je bilo još gore jer još nije znao u šta da sumnja. „To jeste kuvarica, zar ne?" „Jeste, jeste", brže-bolje će Nana, trudeći se da izbegne Bakin pogled. „Jašta. Recepti i tako to. Aha." Baka se zapilji u nju. „Samo recepti?" „Da. O, da. Aha. I neke... angedote iz kujne. Da." Baka nastavi da pilji u nju. Nana se predala. „Dobro... pogledaj recept za Čuvenu pitu od ostriga i šargarepe", reče. „Dvajes' peta strana." Baka otvori pomenutu stranu i stade da čita mrdajući usnama. Onda reče: „Vidim. Još nešto?" „Ovaj... Štanglice od cimeta i belog sleza... sedamnajsta strana..." Baka pogleda i to. „I?" „Ja... Iznenađenje od celera... deseta strana." Baka i to pogleda. „Mene nije iznenadilo", reče. „I...?" „Pa... dobro, manje-više sve iz poglavlja Pudinzi i šaljivi ukrasi za kolače. To ti je šesto poglavlje. Sama sam ga ilustrovala." Baka pronađe šesto poglavlje. Nekoliko je puta morala da okrene knjigu na ovu ili onu stranu. „Koji sad gledaš?", upita Nana, kao i svaki autor željan komentara. „Klimavka od jagoda", reče Baka. „Aha. On svima izmami osmeh." Ali ne i Baki. Polako je zatvorila knjigu. „Gita", reče. „Da te ja nešto priupitam. Ima li u ovoj knjizi makar jedna stranica, jedan jedini recept koji ni na koji način nije vezan za... ovo-ono?" Nana Og je, lica crvenog kao i njene jabuke, dugo razmišljala o tome. „Kaša", reče na kraju. „Stvarno?" „Da. U stvari, ne. Slagala sam. Tu. je dodat moj posebni preliv od meda." Baka okrete stranicu. „A ovo? Ove Deveruše?" „Paaaaaa, zaista počinju kao Deveruše", reče Baka, ne praštajući da drmusa stopalom, „ali na kraju završe kao Faćkalice." Baka ponovo pogleda naslovnu stranu. Rados keksa. „Pa ti si u stvari mislila na..." „To je slučajno ispalo tako, časna reč." Baka Vedervaks možda nije bila prvotimac u ljubavisanju, ali je kao vispren posmatrač dobro znala pravila igre. Pa naravno da se knjiga prodavala kao vruć keks kad je pola recepata u njoj bilo upravo za tu poslasticu! Pravo je čudo što se stranice ne puše. A autor je ni pet ni sedam nego „Lenkrska Veštica". Baka Vedervaks je morala skromno da prizna da svak živi zna ko je lenkrska veštica - ona, lično. „Gita Og", reče. „Da, Esmi?"

Terry Pratchet 20 „Gita Og, gledaj me u oči." „Izvini, Esmi." „Ovde piše da je knjigu napisala "Lenkrska Veštica'." „Nisam htela, Esmi." „E, sad ćeš lepo da odeš kod tog tvog gosin Goutbergera i da staviš tačku na ovo. Jasno? Ne bih da se ljudi, kad me vide, prvo sete Bananana supe iznenađenja. Ja čak ne verujem ni da to postoji. A pogotovu neću da svaki put kad izađem na ulicu slušam glupe šale o banananama." „Da, Esmi." „Poći ću s tobom da bih bila sigurna da će tako i biti." „Da, Esmi." „I razgovaraćemo s tim čovekom o parama." „Da, Esmi." „A mogle bismo i da svratimo do male Agnes, koliko da se uverimo da je sve u redu." „Da, Esmi." „Ali uradićemo to diplomatski. Ne bih da ljudi pomisle kako se pačamo u tuđa posla." „Da, Esmi." „Niko za mene ne može da kaže da se trpam tamo gde me ne žele. Mene niko ne naziva zadušnom babom, zar ne?" „Da, Esmi." „Da li je to značilo 'Da, Esmi, tebe niko ne naziva zadušnom babom'?" „O, da, Esmi." „Sigurno?" „Da, Esmi." „Dobro." Baka pogleda ka olovnosivom nebu i suvom lišću i oseti kako joj krv jače struji. Pre samo jednog dana budućnost je izgledala čemerno i samotno, a sada je odjednom bila puna iznenađenja, užasa i raznih strahota koje se dešavaju ljudima... Kao da se nje to tiče. Nana Og se u kuhinji cerila od uva do uva. * * * Agnes je znala ponešto o pozorištu, pošto je u Lenkr povremeno navraćala putujuća trupa. Pozornica im je bila velika kao dvoja vrata, a „zakulisni prostor" svodio se na jutano platno iza kojeg je jedan glumac pokušavao da istovremeno presvuče pantalone i zameni periku dok je drugi, u kostimu kralja, kradomice pušio. Opera je bila velika gotovo koliko i Patricijeva palata, ali mnogo palatastija. Prostirala se na površini od jednog i po hektara. U podrumu se nalazio štalski prostor s dvadeset konja i dva slona. Agnes se malo zadržala tamo pošto su slonovi bili tako utešno veći od nje. Neke od odaja iza pozornice bile su toliko velike da su u njih mogle da stanu čitave scenografije. Negde u zgradi nalazila se i cela jedna baletska škola. Stigle su na pozornicu baš dok je nekoliko polaznica u ružnim džemperima uvežbavalo korake. Unutrašnjost Opere - ili bar onog dela iza pozornice - podsetila je Agnes na budilnik koji je njen brat rasturio kad je hteo da pronađe tik. To uopšte nije bila zgrada, već pre nekakva mašina. Iz mraka su visile kulise, zavese i konopci, nalik strašnim stvarima iz neke jezive tamnice. Pozornica je zauzimala samo majušni deo prostora i bila je tek četvorouglić svetlosti u ogromnom, zamršenom mraku prepunom kojekakvih zbivanja... Trun prašine dolete iz tame iznad njih, a Agnes je otre rukom. „Učinilo mi se da sam čula nekoga tamo gore", reče. „Pa to je sigurno Duh!!", reče Kristina. „Znaš, mi ovde i to imamo!! O, rekla sam mi!! Zar to nije uzbudljivo?!" „Čovek s belom maskom", reče Agnes. „O?! Znači, i ti si čula za njega?!"

Teri Pračet 21 „Šta? Za koga?" „Pa za Duha!!" Eto ti ga na, pomisli Agnes. Nikada neće prestati. A mislila je da je sve to iza nje. Dešavalo joj se da prosto zna nešto, ali ne i odakle to zna. To je plašilo ljude. A plašilo je i nju. „Eto, pa...ja... sigurno sam nešto načula u prolazu", promumlala je. „Kažu da se neprestano šunja Operom!! U jednom je trenutku na najvišoj galeriji, a u narednom negde iza pozornice!! Niko ne zna kako mu to polazi za rukom!!" „Stvarno?" „I još kažu da gleda svaku predstavu!! Zar nisi znala da se zato za ložu broj osam nikada ne prodaju karte?!" „Loža broj osam?", ponovi Agnes. „Šta je loža? Tamo gde se loži?" „Ama, loža! Ma, znaš bre. To je ono gde sedi fini svet!! Dođi da ti pokažem!!" Kristina je odvede do ruba pozornice i širokim pokretom pokaza ka praznoj sali. „Lože!", reče. „To ti je ono tamo! A ono gore su galerije za stajanje!" Glas joj se odbio od dna sale. „A zar fini svet ne stoji u galeriji? Mislila sam da..." „Ma ne! Fini svet ti je uvek u ložama! Ili u parteru!" Agnes pokaza naniže. „A ko sedi ovde dole? Sigurno imaju odličan pogled..." „Budalice!! To je rupa za orkestar!! Tu su muzičari!!" „Pa, i nisu za bolje. A koja je loža broj osam?" „Ne znam! Čula sam da će se, prodaju li karte za tu ložu, dogoditi strašna nesreća!! Zar to nije romantično?!" Agnesin praktični pogled odluta ka ogromnom lusteru koji je visio iznad sale, sličan nekom neverovatnom morskom čudovištu. Bio je obešen o debelo uže čiji se kraj gubio u tami pod tavanicom. Staklene cevčice zazvečaše. Tad je preplavi još jedan nalet moći koju je toliko zdušno pokušavala da potisne i pred očima joj se stvori strašna slika. „Ako mene pitaš, ovo izgleda kao nesreća koja samo čeka da se dogodi", promumlala je. „Sigurna sam da je savršeno bezbedno!!", procvrkutala je Kristina. „Sigurna sam da ne bi dopustili da..." Čitava se pozornica zatresla od gromoglasnog zvuka. Luster ponovo zazveča i još malo prašine dolete odozgo. „Šta to bi?", zapita Agnes. „Orgulje!! Toliko su velike da moraju da ih drže iza pozornice!! Hajde da ih pogledamo!!" Tamo se već beše sjatilo mnogo osoblja. Na podu je, nedaleko od orgulja, stajala prevrnuta kanta zelene farbe. Jedan stolar se progura kraj Agnes i uze koverat koji je stajao na sedištu. „Za gazdu", reče. „Meni poštar samo pokuca", reče neka balerina i zakikota se. Agnes podiže pogled. Užad su se lagano klatila u tami. Na trenutak joj se učinilo da se nešto zabelasalo, ali ubrzo više nije bilo ničega. Osim nekakvog tamnog obličja, tek jedva vidljivog, uvezanog u užad. Nešto mokro i lepljivo kanu na klavijaturu. Svi počeše da vrište, ali Agnes se progura napred i umoči prst u baricu koja se polako povećavala, pa ga omirisa. „To je krv!", reče onaj stolar. „Pa zar nije krv?", javi se i neki muzičar. „Krv!!", vrisnu Kristina. „ Krv!!"

Terry Pratchet 22 Zlehuda je sudbina namenila Agnes da uvek bude ta koja ne gubi glavu kad zagusti. Još jednom je omirisala prst. „Terpentin", reče. „Eto. Izvinite. Da li je to nešto loše?" Onaj među užadima tiho zaječa. „A da ga spustimo?", predloži neko. * * * Sekoje Sekvoje bio je skromni drvoseča. Ali nije on bio skroman zato što je drvoseča. Bio bi taj prilično skroman i kad bi imao pet pilana. Čovek je prosto rođen skroman. Baš je jednoga dana skromno slagao oblice na mestu gde se put za Lenkr uključuje u glavni drum, kad vide taljige kako se zaustavljaju i dve postarije žene u crnom koje silaze s njih. Svaka je u jednoj ruci nosila metlu a u drugoj vreću. Raspravljale su se. Nije to bila oštra svađa, već pre jednolična prepirka koja je očigledno trajala već neko vreme a zvučala je kao da se neće završiti pre kraja tekuće decenije. „Razumem ja tebe, ali to su moja tri dolara i zaista ne vidim zašto ih ne bih potrošila onako kako ja hoću." „Volim da letim." „A ja ti jopet kažem da u ovo doba godine mnogo furi na metli, Esmi. Vetar ti se zavuče u mesta koja ni u snu ne bih imenovala." „Stvarno? Ma živo me zanima koja li bi to mesta mogla da budu." „O, Esmi!" „Nemoj ti meni 'O, Esmi'! Nisam ja izmišljala Zabavne kolačiće za prvu bračnu noć i Sunđeraste štanglice." „Osim toga, letenje ne prija Gribu. Ima osetljiv stomak." Sekoje tek tad primeti da se njena vreća lenjo migolji. „Gita, gledala sam kad je pojeo pola tvora i zato mi ne pričaj o njegovom osetljivom stomaku", reče Baka, koja iz principa nije volela mačke. „Kad smo već kod njega... opet je uradio ono." Nana Og bespomoćno podiže ruke. „Oh, on to radi samo kad je baš u škripcu", reče. „Uradio je to prošle nedelje u kokošinjcu gospođe Group. Ušla je da vidi kakva je to galama i on je to uradio pred njom. Morala je da prilegne da dođe k sebi." „Verovatno je on bio uplašeniji nego ona", pokušala je Nana da ga opravda. „Eto šta se desi kad nekome svašta padne na pamet u inostranstvu", reče Baka. „Sad imaš mačku koja... Da? Šta je bilo?" Sekoje im skrušeno priđe, sve vreme se držeći u polupognutom stavu, baš kao čovek koji se trudi da ga primete a da pri tome ne prekida ničiji razgovor. „Čekate li vi, gospođe, kočiju?" „Da", odgovori viša. „Pa, bojim se da ona više ne staje ovde, nego tek kod Krilskog izvora." Ljubazno su ga odgledale. „Hvala", reče viša, pa se okrete ka saputnici. „Samo da znaš da se baš gadno bila potresla. Prosto me je strah da pomislim šta će taj mačak ovog puta da nauči." „Strašno pati kad me nema. Ni od koga drugog neće da uzme hranu." „Da, ali samo zato što bi ga svi najradije otrovali i uopšte ih ne krivim zbog toga." Sekoje tužno odmahnu glavom i vrati se svojim oblicama. Kočija se pojavila nakon pet minuta. Izletela je iz krivine u punoj brzini. Stigla je do dveju žena... ...i stala. U stvari, konji su pokušali da se zaustave u mestu, a točkovi su upravo to i uradili.

Teri Pračet 23 To što se desilo pre bi se moglo nazvati kotrljanjem nego zanošenjern. Kočija se na kraju zaustavila pedesetak metara niz drum, a kočijaš na drvetu. Žene žustro pođoše ka njoj ne prestajući da se prepiru. Jedna uperi metlu u kočijaša. „Dve karte do Ank-Morporka, molim." On drusnu na drum. „Kakve bre karte do Ank-Morporka? Kočija ne staje ovde!" „Meni se čini da je stala." „Šta ste uradile?" „Ko? Mi?" „Slušaj, tetka, čak i da ti stanem ovde, karta ti je četres' dolara po glavi!" „Oho." „Šta će vam te metle?", dreknu kočijaš. „Da možda niste veštice, a?" „Jesmo. Imate li možda posebne zakonske odredbe za veštice?" „Aha, zovemo ih 'radoznale, dosadne babuskere'!" Sekoje pomisli da mu je promakao deo razgovora, pošto je sledeće što je čuo bilo: „Šta reče, mladiću?" „Dve počasne karte do Ank-Morporka, gospoja. Molim lepo." „I nađi nam sedišta unutra. Ne volim da putujem na krovu." „Svakako, gospoja. Sačekajte da kleknem u blato da možete lakše da uniđete u kočiju, gospoja." Sekoje zadovoljno klimnu glavom dok je gledao za kočijom. Baš je lepo videti da još ima fino vaspitanog sveta. * * * Uz mnogo muka i još više vike i razvezivanja umršene užadi, onog odozgo su spustili na pozornicu. Bio je sav natopljen farbom i terpentinom. Ubrzo se oko njega tiskala sva sila dokonog osoblja i zabušanata koji su šmugnuli s proba. Agnes kleknu i otkopča mu kragnu, pa stade da razvezuje uže koje mu je bilo obmotano oko ruku i vrata. „Poznaje li ga neko?", upitala je. „To je Tomi Krips", reče neki muzičar. „Zadužen je za farbanje kulisa." Tomi zaječa i otvori oči. „Video sam ga!", promrmljao je. „Bilo je strašno!" „Koga si video?", upita Agnes. Obuzeo ju je osećaj da je upala usred nečijeg razgovora pošto svi stadoše da blebeću. „Žizela mi je rekla da ga je videla prošle nedelje!" „Tu je!" „Ponovo je počelo!" „Jesmo li svi propali?!", cičala je Kristina. Tomi Krips stisnu Agnes za ruku. „Beo je kô smrt!" „Ama ko?" „Ama Duh!" „Ama koji d...?" „Izgleda kao lobanja. Nema nos!" Dve-tri balerine se na to onesvestiše, ali pažljivo, da se Slučajno ne isprljaju. „Ali kako onda miriš..." „I ja sam ga video!" Svi se osvrnuše složno kao jedan. Preko pozornice im je prilazio jedan postariji čovek s još starijim šeširom. Nosio je vreću prebačenu preko ramena, a slobodnom je rukom potpuno nepotrebno mlatarao po vazduhu, baš

Terry Pratchet 24 kao neko ko ima poražavajuće vesti i prosto jedva čeka da svima sledi krv u žilama. U vreći je bilo nešto živo i prilično živahno. „I ja sam ga video! Ooooo, i te kako sam ga video! I to u onom njegovom crnom plaštu i belog lica s rupama umesto očiju! Ooooo! I..." „Nosio je masku?", prekide ga Agnes. Starac zastade da joj uputi besan pogled, kakav dobijaju svi koji uporno podižu glas razuma baš kad je sve postalo potpuno jezovito. „I nema nos!", nastavio je, uopšte ne obraćajući pažnju na nju. „Baš sam im to i ja rekao", nervozno promrmlja Tomi Krips. „Rekao sam im. To već znaju." „Ali ako nema nos, kako onda miriš...", opet pokuša da zapita Agnes, ali nju niko nije slušao. „Jesi li im rekao za oči?", upita starac. „Baš sam dotle stigao", prasnu Tomi. „Da, oči su mu kao..." „Pričate li vi to o nekakvoj masci?", upita Agnes. E, sad su joj svi uputili pogled kakav UFO-lozi dobiju kad iznenada kažu: „Hej, ako zaklonite oči od sunca, videćete da je to ipak samo jato gusaka." Onaj s vrećom se nakašlja i pregrupisa se. „Kao dve ogromne rupe, pa još...", počeo je, ali bilo je jasno da je sve propalo. „Velike rupe", jetko je završio. „Eto, to sam video. I, da, nije imao nos, ako smem da primetim. Hvala lepo." „Duh se vratio!", reče jedan scenski radnik. „Iskočio je iza orgulja", reče Tomi Krips. „Dok sam se ja opasuljio, već me je uvezao i obesio naglavce." Svi se okrenuše ka starcu s vrećom, da vide hoće li uzvratiti adutom. „Velike, velike, crne rupe", ponavljao je ono što zna. „Dobro, šta se to ovde dešava?" Jedan krupan čovek dođe s boka pozornice. Talasasta crna kosa bila mu je pažljivo očetkana da se dobije nehajno rašćarlijan izgled, ali ispod nje se nalazilo lice rođenog organizatora. Klimnuo je starcu s vrećom. „Šta ste zinuli, gospodine Šinteru?", reče. Starac obori pogled. „Znam šta sam video, gosin Salcela", reče. „A video sam štošta." „Uopšte ne sumnjam da se kroz dno flaše svašta vidi, manijače matori. Šta se desilo Tomiju?" „Bio je to Duh!", reče Tomi, oduševljen što je ponovo sam na sceni. „Napao me je, gospodine Salcela! Mislim da mi je slomio nogu", brzo je dodao, iznenada se setivši da je ovo savršena prilika da iskamči bolovanje. Agnes je očekivala da pridošlica kaže nešto kao: „Duhovi? To ne postoji." Prosto je imao lice čoveka koji bi rekao tako nešto. Međutim, on samo kaza: „Vratio se, a? Kuda je otišao?" „Ne znam, gospodine Salcela. Prosto je nestao." „Neka neko pomogne Toniju da ode do menze", reče gospodin Salcela. „I neka neko pozove lekara da..." „Ali noga mu nije slomljena", reče Agnes. „Samo mu je uže gadno odralo vrat i uvo mu je puno farbe." „A šta ti znaš o tome?", upita Tomi. Uvo puno farbe teško bi moglo da prođe kao simptom teškog preloma noge. „Ja... ovaj... prošla sam obuku", reče Agnes, pa brzo dodade: „Ali oderotina je baš gadna i sigurna sam da može doći do zakasnelog šoka." „Za to je najbolja rakija, zar ne?", upita Toni. „Pokušaj da mi malo uspeš u usta." „Hvala, Perdita", reče Salcela. „Ostali, vratite se na svoje radne zadatke." „Velike mračne rupe", ponovio je gospodin Šinter. „I to velike."

Teri Pračet 25 „Da, da, hvala, gospodine Šinteru. Budite ljubazni pa pomozite Ronu oko gospodina Kripsa. Perdita, dođi. I ti, Kristina." Devojke stadoše pred umetničkog direktora. „Jeste li vi nešto videle?", upita Salcela. „Videla sam velikog stvora kako maše ogromnim krilima a umesto očiju je imao veeelike rupe!!", reče Kristina. „Bojim se da sam samo nakratko videla nešto belo tamo gore", reče Agnes. „Žao mi je." Pocrvenela je, svesna sopstvene beskorisnosti. Perdita bi videla tajanstvenog neznanca uvijenog u plašt ili nešto... nešto zanimljivije... Salcela joj se nasmeši. „Drugim rečima, vidiš samo ono što zaista postoji", reče. „Vidi se da nisi dugo u operi, dušo. Drago mi je što konačno pri ruci imam nekog staloženog..." „O, ne!", kriknu neko. „To je Duh!!", zapišta Kristina. „Ne. To je mlađi muškarac iza orgulja", reče Agnes. „Izvinite." „Vidim da imaš i dobru moć zapažanja", reče Salcela. „A ti ćeš se, Kristina, brzo ovde uklopiti. Šta je bilo, Andre?" Plavokosi mladić izgviri iza cevi orgulja. „Neko je sve porazbijao, gospodine Salcela", reče ojađeno. „I pedale, i ručice registara, i sve ostalo. Sve je uništeno. Siguran sam da ni ton neću moći iz njih da izvučem. Neprocenjiva šteta." Salcela uzdahnu. „Dobro. Preneću gospodinu Bakitu", reče. „Hvala vam svima." Turobno je klimnuo Agnes i otišao. * * * „Ne bi smela to da radiš ljudima", neodređeno reče Nana dok je kočija hvatala brzinu. Osvrnula se oko sebe i široko se nasmešila prilično raščupanim saputnicima. „Brojutro", reče, pa stade da prekopava po vreći. „Ja sam Gita Og i imam petnaestoro dece, a ovo je moja drugarica Esmi Vedervaks i pošle smo u Ank-Morpork. Da li je neko za sendvič s jajima? Mačak je lečka dremnô na njima, al' ne sikirajte se, lepo se savijaju na sve strane - vidite? Nećete? Nemoj se ženirate. Da vidimo šta još tu imamo... aha, ima li neko otvarač za pivske flaše?" Čovek u ćošku poče da daje znake kao da pri sebi ima nešto takvo. „Lepo", reče Nana Og. „A ima li neko nešto iz čega ćemo da pijemo pivo?" Drugi zaklima glavom, pun nade. „Dobro", na to će Nana Og. „Nego, ima li neko tu flašu piva?" Pošto konačno više nije bila u središtu pažnje jer su sve isprepadane oči bile prikovane za Nanu i njenu vreću, Baka se prepustila proučavanju saputnika. Ekspresna kočija spuštala se niz Ramtope i prolazila je kroz čitav mozaik državica u podnožju. Ako je karta samo od Lenkra koštala četrdeset dolara, onda su je svi ti ljudi platili mnogo više. Kakav je to svet koji spiska dobar deo dvomesečne nadnice samo da bi putovao brzo i neudobno? Zaključila je da je dugajlija koji grli torbu verovatno špijun. Debeljko koji je ponudio čaše sigurno je trgovački putnik pošto ima nezdravu boju čoveka koji je pogodio mnogo boca, ali je zato promašio mnogo obroka. Tiskali su se jedan uz drugog pošto je ostatak sedišta bio zauzeo muškarac gotovo čarobnjačkih razmera. Nije se probudio kad se kočija zaustavila. Lice mu beše pokriveno maramicom. Hrkao je s pravilnošću gejzira i izgledao kao da su jedine njegove brige pod kapom nebeskom tendencija manjih predmeta da gravitiraju ka njemu i povremeni plimski talasi. Nana Og je nastavila da prčka po vreći, a usta joj se, kao i uvek kad je nečim zaposlena, bez ikakve pomoći mozga zakovrnuše sve do očiju. Bila je navikla na metlu i duga putovanja po zemlji predstavljala su joj novinu. Stoga se dobro pripremila.

Terry Pratchet 26 „...da vidimo... zagonetke za duga putovanja... jastuče... talk za noge... zamka za komarce... knjiga fraza... kesa za povraćanje... kuku meni!" Publika, koja je uprkos svim zakonima verovatnoće uspela da se tokom ovog nabrajanja još više stisne ne bi li se udaljila od Nane, s užasnutim je zanimanjem čekala objašnjenje. „Šta je?", reče Baka. „Šta misliš, kol'ko često staje ova kočija?" „Šta je bilo?" „Trebalo je da obavim to pre nego što smo pošle. Izvini. To mi je od drmanja. Zna li neko gde je klozet u ovo vozilo?", dodade veselo. „Ovaj...", javi se verovatni špijun, „obično čekamo do prve stanice, ali zato imate..." Zaćutao je. Očigledno je hteo da kaže kako je tu i prozor, što je muško rešenje sasvim pogodno za džombaste seoske drumove, ali zaustavio se kad je s užasom pomislio da bi ova grozna starica mogla ozbiljno da razmisli o takvom predlogu. „Uskoro stižemo u Ohulan", reče Baka, koja je pokušavala da dremne. „Stisni se." „Ova kočija ne staje u Ohulanu", usrdno je obavesti špijun. Baka Vedervaks ga pogleda. „A možda i staje", ispravi se špijun. * * * Gospodin Bakit je sedeo u svojoj kancelariji i pokušavao da pronađe smisao u poslovnim knjigama Opere. Međutim, smisla nije bilo. Smatrao je da je sposoban kao i bilo ko drugi da pročita konačni bilans, ali ono što je pronašao bilo je u odnosu na računovodstvo isto što i pesak prema satnom mehanizmu. Seldom Bakit je oduvek voleo operu. Nije je razumeo, fakat, ali nije razumeo ni okean, što ga ipak nije sprečavalo da ga voli. U ovaj se poduhvat upustio da ubije vreme, pošto ga je u penziji imao na pretek. A i šteta bi bilo propustiti onakvu ponudu. U velikoprodaji mleka i mlečnih proizvoda već je postalo prilično čupavo i baš se radovao radu s finim umetničkim svetom. Prethodni vlasnici su postavili nekoliko dobrih opera, ali prava je šteta što njihova genijalnost nije sezala i do računovodstva. Skidali su novac s računa kada je i kako kome padalo na pamet. Sistem vođenja knjiga svodio se uglavnom na ceduljice s porukama tipa: „Uzeo 30$ da platim Q. Vidimo se u ponedeljak. R." Ko je R? Ko je Q? Šta je plaćeno? To u svetu sira ne bi moglo. Uto začu da se otvaraju vrata i podiže pogled. „Ah, Salcela", reče. „Hvala što si navratio. Da možda ne znaš koje Q?" „Ne, gospodine Bakite." „A ko je R?" „Bojim se da ne znam", reče Salcela i privuče stolicu. „Trebalo mi je čitavo jutro, ali na kraju sam shvatio da plaćamo više od hiljadu i po dolara za baletske patike", reče Bakit i stade da maše nekakvim papirićem. Salcela klimnu glavom. „Da, vrlo brzo im progledaju prsti." „Ma ajde, molim te! Ja još nosim čizme koje sam nasledio od tatka mi!" „Ali, gospodine, baletske patike su vam nešto kao rukavica za stopalo", objasni mu Salcela. „Ma nemoj! Koštaju sedam dolara par, a puknu dok si reko 'keks'! Izdrže samo nekoliko predstava! Siguran sam da tu možemo nekako da prištedimo...?" Salcela svom poslodavcu uputi dug, hladan pogled. „Možda možemo da zamolimo devojke da više vremena provode u vazduhu", reče. „Da ubace još nekoliko grands jetés?" Bakit ga zbunjeno pogleda. „Misliš da bi upalilo?", reče sumnjičavo. „Pa, onda im stopala ne bi toliko dugo bila na tlu, zar ne?", reče Salcela tonom čoveka koji je potpuno svestan da je mnogo inteligentniji od svih ostalih u prostoriji.

Teri Pračet 27 „Vrlo dobro. Odlično. De, vidi to s onom njihovom kolovođom." „Naravno. Siguran sam da će joj se veoma dopasti taj predlog. Možda ste jednim potezom uspeli da prepolovite troškove." Bakit se ozari. „To je odlično", nastavi Salcela, „pošto sarn došao kod vas drugim poslom..." „Da?" „Tiče se orgulja koje smo imali." „Imali? Kako to misliš imali?", reče Bakit, pa dodade: „Reći ćeš mi nešto skupo, zar ne? A šta sad imamo?" „Mnogo cevi i dirke", reče Salcela. „Sve ostalo je smrskano." „Smrskano? A ko je to uradio?" Salcela se zavali. Njega je teško bilo zabaviti, ali shvatio je da prilično uživa u ovom razgovoru. „Da vas pitam nešto", reče. „Kada su vam gospodin Pnigeus i gospodin Kaval prodali Operu, jesu li vam pominjali nešto... natprirodno?" Bakit se počeša po temenu. „Pa... jesu. Ali tek kad sam potpisao i platio. Bila je to neka šala. Rekli su: 'A, da, uzgred da vam kažemo, priča se da neki čovek u večernjoj haljini noću pohodi zgradu, hahaha, kakva glupost, ti ljudi s dasaka su vam kao deca, hahaha, ali biće im mnogo drago ako na premijerama nikada ne prodajete karte za ložu broj osam, hahaha.' To sam dobro upamtio. Kad daš nekom trideset 'iljada dolara, to ti i te kako izoštri pamćenje. A onda su otišli. I to, kad malo bolje razmislim, vrlo brzom kočijom." „Aha", reče Salcela, a brk mu zaigra. „Pa, pošto se mastilo osušilo, mislim da bih mogao da vas malo uputim u dešavanja..." * * * Ptice su cvrkutale. Suve mahune cveća čangrljale su na vetru. Baka Vedervaks je štapom džarala po žbunju da vidi ima li kakvog zanimljivog bilja. Jedan orao mišar kružio je nebom i kričao. Kočija je stajala kraj puta, uprkos činjenici da bi u tom trenutku trebalo da uveliko juri bar dvadeset milja odatle. Kad je Baki na kraju dosadilo, prišla je cestaru štipavice. „Kako ide, Gita?" „Fino, fino", odgovori prigušeni glas.. „Čini mi se da se kočijaš malo unervozio." „Ne možeš požurivati Prirodu", odgovori Nana Og. „Nisam ti ja kriva. Ti si rekla da na metlama mnogo furi." „Deder, budi korisna, Esmi Vedervaks", na to će onaj glas iz žbunja, „pa mi, ne bilo ti zapoveđeno, naberi malo divljeg zelja ili već tako nečeg, živ ti ja." „Zelje? Šta si sad naumila?" „Naumila sam da kažem: 'E, baš su mi trebali ovoliko veliki listovi."' * * * Nedaleko od mesta na kome se Nana Og družila s Prirodom nalazilo se mirno i tiho jezerce. Među trskom je umirao jedan labud. Ili se bar to od njega očekivalo. Smrt sede na obalu. SLUŠAJ TI, reče. ZNAM JA DOBRO KAKO TO IDE. LABUD PEVA SAMO JEDNOM, I TO PREDIVNO, PRED SMRT. ZATO SE I KAŽE „LABUDOVA PESMA". BAŠ DIRLJIVO. A SADA POKUŠAJ PONOVO... Iz mračnih nabora svoje odore izvukao je zvučnu viljušku i udario njome po držalji kose. EVO TI INTONACIJA... „A-a", reče labud i odmahnu glavom. ZAŠTO MI OTEŽAVAŠ?

Terry Pratchet 28 „Sviđa mi se ovde", reče labud. TO S OVIM NEMA NIKAVE VEZE. „Znaš li ti da ja zamahom krila mogu čoveku ruku da polomim?" A DA JA POČNEM? ZNAŠ LI „NA MORSKOME PLAVOM ŽALU"? „To je najobičniji šlager! Znaš, ja sam labud!" A „ĐIRI, ĐIRI"? Smrt se nakašlja. NANA-NANA-NANA-NANA-NA-NANA-O-O-O-ĐIRI,ĐIRI... „To pesma?" Labud besno zašišta i prebaci se s noge na nogu. „Ne znam ko si, gospodine si ga moj, ali tamo odakle ja dolazim, narod ima mnogo bolji ukus za muziku." STVARNO? HAJDE DAJ NEKI PRIMER. „A-a." TJAH. „Mene si našao da muntaš, a?", reče labud. „Mislio si da ćeš da me prevariš, a? Mislio si da ću da nasednem pa da ti otpevam nekoliko taktova Hora cigana iz Loenšaaka?" NIKAD TO NISAM čuo. Labud duboko i ozbiljno udahnu. „To ti je ona što počinje sa: 'Schneide meinen eigenen Hals... 4 '" ŠTO NE KAŽEŠ, reče Smrt. Kosa polete. „Huljo!" U narednom trenutku labud iskorači iz svog tela i protrese novo, mada pomalo providno perje. „I šta sad?", upita. TO ZAVISI SAMO OD TEBE. UVEK ZAVISI SAMO OD TEBE. * * * Gospodin Bakit je sedeo zavaljen u kožnoj, škripavoj fotelji i nije otvorio oči sve dok umetnički direktor nije završio. „Dakle", reče potom, „da vidimo jesam li sve dobro razumeo. Tu je taj Duh. Kad god neko u ovoj zgradi izgubi čekić, to znači da ga je ukrao Duh. Čim neko omaši notu, kriv je Duh. Ali isto tako, kad neko nađe nešto što je izgubio, opet je to Duh, a kad neko ima dobar nastup, i to je zbog Duha. Njega vlasnik dobije sa zgradom, kao i pacove. S vremena na vreme ga poneko vidi, ali nikada jasno, jer se on pojavljuje i nestaje kao... pa, kao Duh. Puštamo ga da džabe koristi ložu broj osam za svaku premijeru. I još kažeš da ga ljudi vole?" „Nije to prava reč", na to će Salcela. „Tačnije bi bilo reći... paaa, naravno da je to najobičnije sujeverje, ali svi veruju da on donosi sreću. Ili su bar tako verovali." A ti ama baš ništa ne razumeš, zar ne, neotesani sirinjavkoviću, dodade u sebi. Sir je sir. Pustiš mleko da se pokvari i gotovo. I još ne moraš to da radiš tako što ćeš nekoliko stotina ljudi dovesti do ruba živaca... „Sreću", ravnodušno ponovi Bakit. „Sreća je veoma važna", reče Salcela glasom u kome je umorna trpeljivost plutala poput kockica leda. „Pretpostavljam da temperament nije bitan faktor u proizvodnji sira. „Mi se oslanjamo na sirište", reče Bakit. Salcela uzdahnu. „Bilo kako bilo, ovde svi veruju da Duh donosi... sreću. Ponekad je ljudima slao ohrabrujuća pisamca. Sopranistkinje su posle dobrih predstava nalazile bombonjere u svojim garderobama i tome slično. A ponekad i suvo cveće." „Suvo cveće?" „U stvari, ne cveće u pravom smislu reči, nego samo buket stabljika, bez ruža. To mu je bio zaštitni znak. A dobar znak za onog ko ga dobije." „Suve stabljike su dobar znak?" „Možda. Sveže cveće je jamačno znak loše sreće na sceni. Neki pevači ga ne podnose čak ni u garderobi. Tako da... možete reći da suvo cveće uliva sigurnost. Čudno je, ali je dobar znak. 4 Nem.: Zakolji me. (Prim. prev.)

Teri Pračet 29 Niko se zbog toga ne sekira, sve dok je Duh na njegovoj strani. Ili je bar tako bilo do pre šest meseci." Gospodin Bakit ponovo sklopi oči. „Da čujem", reče. „Onda su počele da se dešavaju... nezgode." „Kakve nezgode?" „Nezgode kakve se obično nazivaju... nezgodama." Gospodin Bakit ne otvori oči na to. „Eto, primera radi, Reg Plenti i Fred Čizvel su jednom kasno noću pretakali burad za sirenje i ispostavilo se da se Reg viđao s Fredovom ženom i nekako se" - Bakit tu proguta knedlu - „sapleo, kako reče Fred, i pao..." „Ne poznajem dotičnu gospodu, ali... shvatam na koji tip nezgoda mislite. Da." Bakit uzdahnu. „Nikad bolji kačkavalj nismo imali." „Hoćete da vam ispričam o našim nezgodama?" „Ne sumnjam da ćeš to učiniti." „Jedna krojačica je samu sebe prišila za zid. Zamenik reditelja pronađen je izboden bodežom iz rekvizite. Ah, sigurno ne želite da vam kažem šta se dogodilo čoveku koji je rukovao vratancima u podu pozornice. A i nestale su sve olovne ploče s krova, mada ne verujem da je i to Duhovo maslo." „I svi... to... smatraju nesrećama?" „Pa, i vama je bilo stalo da prodate sir, zar ne? Ne znam šta bi gore utuklo zaposlene nego vest da mrtvaci iskaču na sve strane." Tad izvadi onaj koverat iz džepa i položi ga na sto. „Duh voli da ostavlja poruke", reče. „Ovu je ostavio kraj orgulja. Jedan scenski radnik ga je video i... umalo doživeo nesreću." Bakit omirisa koverat. Smrdeo je na terpentin. Izvadio je pismo napisano na službenom papiru Opere. Urednim, gotovo graverskim rukopisom pisalo je: Ahahahaha! Ahahahaha! Ahahahaha! Čuvajte se!!!!! S poštovanjem, Duh iz Opere „Kakav je to čovek", sažaljivo će Salcela, „kad je seo i zapisao manijački smeh? Vidite li koliko je tu uzvičnika? Pet! Siguran znak da taj oblači gaće preko glave. Hajde makar da pretražimo zgradu. Podrumi se protežu do u nedogled. Trebaće mi čamac da..." „Čamac? U podrumu?" „Oh. Nisu vam rekli za donji nivo podruma?" Bakit mu uputi srdačan, histeričan osmeh čoveka koji je i sam na ivici da počne da koristi dvostruke uzvičnike. „Ne", reče. „Nisu mi rekli za donji nivo podruma. Bili su prezauzeti prećutkivanjem podatka da neko švrlja unaokolo i ubija osoblje. Ne sećam se da je iko rekao: 'Nego, znate, ovde se baš mnogo umire, a slučajno imamo i malčice vlage...'" „Poplavljen je." „O, dobro je!", na to će Bakit. „A čime? Kofama krvi?" „Išli ste dole?" „Rekli su mi da je u podrumu sve u redu!" „I vi ste im poverovali?" „Pa, popili smo dosta šampanjca..." Salcela uzdahnu.

Terry Pratchet 30 Bakit se nađe uvređen tim uzdahom. „Slučajno sam odličan poznavalac ljudske prirode", reče. „Dovoljno mi je da pogledam nekoga pravo u oči i stisnem mu ruku i odmah znam sve o njemu." „Aha, kako da ne", reče Salcela. „Jao, kuku meni... Prekosutra stiže senjor Enriko Bazilika. Misliš li da bi njemu moglo nešto da se desi?" „O, ne, ništa strašno. Možda ga samo zakolju." „Šta? Stvarno to misliš?" „Ama otkud znam." „Pa šta onda hoćeš od mene? Da zatvorim Operu? Ionako ne donosi nikakvu zaradu, koliko sam uspeo da primetim! Zašto niko nije obavestio Stražu?" „Onda bi bilo još gore", reče Salcela. „Ogromni trolovi u zarđalim verižnjačama povazdan bi trupkali unaokolo, prepadali bi ljude i postavljali im glupa pitanja. Možda bi nas čak i zatvorili." Bakit proguta knedlu. „O, to ne možemo da dopustimo", reče. „Ne smeju da... dovode pošten svet na rub živaca." Salcela se ponovo zavali. Opustio se malčice. „Na rub živaca? Gospodine Bakite", reče, „ovo je opera. Ovde su svi uvek na rubu živaca. Jeste li ikada čuli za krivulju nesreća, gospodine Bakite?" Seldom Bakit je zaista pokušao da dâ sve od sebe. „Pa, znam jednu opasnu krivinu..." „Krivulja nesreća je, gospodine Bakite, ono što održava operu. Opera postoji samo zato što se veliki broj događaja nekim čudom nije loše svršio, gospodine Bakite. Postoji zbog mržnje, ljubavi i nerviranja. I to bez prestanka. Ovo nije sir. Ovo je Opera. Ako ste želeli miran penzionerski život, gospodine Bakite, nije trebalo da kupujete Operu. Trebalo je da se posvetite nečem mirnijem, kao što je krokodilska stomatologija." * * * Nani Og lako postane dosadno. S druge strane, lako ju je i zabaviti. „Ovo je baš zanimljiv način putovanja", reče. „Svašta vidiš." „Da", složi se Baka. „I to svakih pet milja." „Prosto ne znam šta me je spopalo." „Čini mi se da konji celog jutra nisu ni prišli kasu." Ostale su same s orijašem koji je hrkao. Ona dvojica su se pridružila putnicima na krovu. Glavni uzrok tome bio je Gribo. S mačje nepogrešivim njuhom za ljude koji mrze mačke, skočio im je u krilo i pružio im tretman „mlado gazda vrati kući na svoja plantaža". Potom im je objasnio čija majka crnu vunu prede, a onda se smirio i zaspao, prethodno im zarivši kandže u meso, ali ne toliko da im pusti krv, već samo koliko da budu potpuno sigurni da će se to desiti budu li se samo pomerili ili disali. A onda, kada je postao siguran da su se pomirili sa sudbinom, počeo je da smrdi. Niko nije znao odakle potiče taj vonj. Nije se mogao povezati ni sa jednom znanom telesnom dupljom. Pet minuta nakon što bi Gribo zaspao, oko njega je počinjao da se širi prodoran zadah buđavih tepiha. Sada je isto to pokušavao na onom krupajliji. Džaba. Gribo je konačno naleteo na prevelik zalogaj. Osim toga, već mu je bilo muka od toliko kretanja gore-dole. Kočija se orila od njihovog hrkanja. „Ne bih volela da se zadesim između njega i njegovog pudinga", primeti Nana Og. Baka je zurila kroz prozor. U stvari, lice joj je bilo okrenuto na tu stranu, ali pogled joj beše usredsređen na beskraj. „Gita?" „Da, Esmi?" „Mogu li nešto da te pitam?" „Obično ne tražiš dozvolu za to", reče Nana.

Teri Pračet 31 „Zar se nikada ne naljutiš što ljudi ne umeju valjano da razmišljaju?" O-o, pomisli Nana. Biće da sam je izvukla u poslednjern trenutku. Hvala bogovima što izmisliše književnost. „Kako to misliš?", upita. „Mislim na to što se zavaravaju." „Zaista nikada nisam mnogo razmišljala o tome, Esmi." „To ti je... Zamisli da ti kažem: 'Gita Og, gori ti kuća.' Šta bi prvo pokušala da spaseš?" Nana se ugrize za usnu. „Je l' ti ovo neki od onih testova ličnosti?", upita. „Jeste." „Ono kad na osnovu onog što kažem pokušavaš da otkriješ kakva sam?" „Gita Og, poznajem te čitavog svog života i znam kakva si. Ne moram to da otkrivam. Ali ipak mi reci." „Valjda bi' uzela Griba." Baka klimnu glavom. „To pokazuje da imam toplu i uviđajnu prirodu", nastavi Nana. „Ne, to pokazuje da si osoba koja pokušava da prokljuvi koji je odgovor najispravniji", reče Baka. „Lažljiva si. Ista si ko i svaka veštica. Neiskrena." Nana se ponosno isprsi. Hrkanje se promeni u brboćkanje, a maramica stade da podrhtava. „...puding od melase i mnogo žutog krema..." „Ej, progovorio je", reče Nana. „Priča u snu", reče Baka Vedervaks. „Nije mu prvi put." „Kako ja to nisam čula?" „Nisi bila u kočiji." „O" „Na poslednjoj stanici pominjao je palačinke s limunom", reče Baka, „kao i pire s buterom." „Ogladnim i kad samo slušam o hrani", reče Nana. „Tu negde imam pitu od svinjetine..." Hrkanje naglo prestade. Ruka se podiže i skloni maramicu. Ispod nje se ukazalo bradato, dobroćudno i maleno lice. Uputilo je vešticama stidljiv osmeh, koji se odmah potom prilepi za pitu. „Jesi li za parče, gospodine?", upita ga Nana. „Imam i senfa." „Ooo, zaista, mila gospo?", reče onaj piskavim glasom. „Pa ne pamtim kad sam poslednji put jeo pitu od svinjetine... O, kuku meni..." Napravio je lice kao da je rekao nešto pogrešno, ali odmah se opusti. „Imam i flajku piva, ako će da gucneš", reče Nana. Bila je od onih žena koje uživaju da gledaju druge dok jedu gotovo koliko i da same jedu. „Pivo?", ponovi onaj čovek. „Pivo? Znate, ne daju mi da pijem pivo. Valjda sam bio u pogrešnom okruženju. Sve bih dao za kriglu piva..." „Jedno 'hvala biće više nego dovoljno", reče Nana i dodade mu flašu. „A ko su 'ti' što vam to brane?", upita Baka. „Sâm sam kriv", reče debeljko, zasuvši je komadićima svinjetine. „Uvalio sam se..." Spolja počeše da dopiru drugačiji zvuci. Svetla grada stadoše da promiču oko njih i kočija poče da usporava. Debeljko nagura poslednje parče pite u usta i zali ga ostatkom piva. „Ooo, divote", reče, pa se zavali i vrati maramicu na lice. Onda podiže rub. „Ne pričajte nikome da smo razgovarali", reče, „ali upravo ste postale prijateljice Henrija Golaća." „A čime se ti baviš, Henri?", oprezno upita Baka. „Ja... nastupam." „Na koga stupaš?", upita Nana Og. „Ne, hteo sam da kažem da..."

Terry Pratchet 32 Kočija se zaustavila. Začu se štropot šljunka kad putnici počeše da silaze s krova. Vrata se širom otvoriše. Baka tad ugleda gomilu ljudi kako se propinju i radoznalo vire unutra i ruke joj nagonski poleteše da poprave šešir. Međutim, nekoliko ruku sunu ka Henriju, na šta on ustade, nervozno se osmehnu i dopusti im da mu pomognu da siđe. Nekolicina ih izviknu neko ime, ali ono nije glasilo Henri Golać. „Ko je Enriko Bazilika?", upita Nana Og. „Ne znam", reče Baka. „Možda je to taj od kog se Henri plaši." Svratište je bilo oronulo, sa samo dve sobe za goste. Veštice su, kao bespomoćne slabašne starice, dobile jednu. U suprotnom bi se verovatno otvorile dveri pakla. * * * Gospodin Bakit pogleda ojađeno. „Možda sam ja za tebe samo običan siradžija", reče. „Možda smatraš i da sam tvrdoglavi biznismen koji kulturu ne bi prepoznao ni da je nađe u šolji čaja, ali ja sam već godinama ljubitelj opere. Umem da odzviždim gotovo celu..." „Siguran sam da ste videli dosta opera", reče Salcela. „Ali koliko znate o pripremama?" „Bio sam iza scene u mnogim pozorištima..." „Oh, pozorište", na to će Salcela. „To nije ni blizu. Znate, opera nije pozorište s igranjem i pevanjem. Opera je opera. Možda vam se čini da Loenšaak vrca od strasti, ali to je dečja igra spram onog što se dešava iza scene. Pevači se gnušaju jedni drugih, horisti preziru pevače, zajedno mrze orkestar a svi se plaše dirigenta. Scenski radnici s leve strane ne razgovaraju s onima desno, balerine su neprestano na rubu živaca od gladi, a sve je to tek početak, pošto..." Začu se kucanje. Bilo je bolno nepravilno, kao da se neko iz petnih žila trudi da se usredsredi na to što radi. „Uđi, Voltere", reče Salcela. Volter Plindž ušepesa u kancelariju noseći dve kofe. „Došao je da vam napuni korpu za ugalj, gospodine Bakite." Ovaj neodređeno mahnu rukom i ponovo se okrete ka umetničkom direktoru. „Šta ste ono pričali?" Salcela je zamišljeno posmatrao kako Volter brižljivo slaže jedan po jedan grumen uglja u korpu. „Salcela?" „Molim? Oh. Izvinite... gde sam ono stao?" „Rekoste da je to tek početak." „Čega? A, da. Da. Znate, glumcima je lako. Ima mnogo uloga za starce. Glumom se možete baviti čitavog života. Čak ste vremenom sve bolji. Ali ako ste nadareni za pevanje ili balet... Vreme vam se prikrada sve..." - zastao je da potraži bolju reč, ali na kraju je ipak odustao - „...vreme. Vreme je otrov. Provedite jedno veče iza scene i videćete da se balerine ogledaju u svakom ogledalu na koje naiđu ne bi li pronašle prvi nagoveštaj nesavršenosti. Gledajte i pevače. Svi su napeti, svi znaju da bi im to mogao biti poslednji dobar nastup i da ih sutra čeka početak kraja. Eto, zato svi oni toliko veruju u sreću. Sećate se da sam rekao kako sveže cveće donosi nesreću? E, pa, donosi je i zelena boja. I pravi dragulji na sceni. I prava ogledala. I zviždanje na sceni. I gvirkanje kroz zavesu. I korišćenje nove šminke na premijeri. I pletenje na sceni, čak i na probama. Žuti klarinet u orkestru je veoma loš znak, ne pitajte me zašto. A najgore od svega je prekinuti predstavu pre kraja. To bi vam bilo kao da sednete pod merdevine i počnete da razbijate ogledala." Iza Salcelinih leđa, Volter je pažljivo stavio poslednji grumen uglja na gomilu u korpi i brižno sklonio trun prašine s njega. „Budibogsnama", progovori Bakit. „A ja mislio da je sa sirom teško."

Teri Pračet 33 Mahnuo je rukom ka gomili papira i onog što bi se možda i moglo nazvati računima. „Dao sam trijes iljada za ovo mesto", reče. „U centru grada. Neviđena lokacija. I još sam mislio da je cena povoljna." „Verovatno bi pristali i na dvadeset pet." „Nego, deder mi ponovo objasni to o loži broj osam. Puštate tog Duha da je koristi?" „Da, on je smatra svojom kad su premijere." „Kako ulazi?" „Niko ne zna. Sve smo pretražili ne bismo li našli kakav tajni prolaz..." „I ne plaća?" „Ne." „Ali ta loža košta pedeset dolara za noć!" „Neće se dobro završiti prodate li te karte", reče Salcela. „Pobogu, Salcela, pa bar si ti obrazovat čovek! Kako možeš tako mirno da sediš i miriš se s tim glupostima? Neko čudo s maskom jurca unaokolo, gnezdi se u najboljoj loži i ubija ljude, a ti tu sediš i mirno mi kažeš kako se to neće dobro završiti!" „Lepo sam vam objasnio. Predstava mora da se nastavi." „Zašto? Što ne kažemo sir mora da se nastavi'? Šta je to toliko posebno u vezi s predstavom kad ona mora da se nastavi?" Salcela se nasmeši. „Kako ja to vidim", reče, „radi se o snazi predstave, o duši predstave, u svem uloženom trudu... Nazovite to kako vam drago, ali to prosto šiklja iz svake pore i zato svi kažu 'predstava mora da se nastavi'. Ona mora da se nastavi. Doduše, ovde verovatno niko ne bi mogao da shvati zašto bi iko potezao to pitanje." Bakit se zagleda u onu gomilu ceduljica koja se zvala finansijski izveštaj Opere. „A vidim da ne shvataju ni knjigovodstvo! Ko je zadužen za knjige?" „Istini za volju, svi mi", odgovori Salcela. „Svi vi?" „Novac dolazi i odlazi...", neodređeno će Salcela. „Zar je to važno?" Bakit zinu.„Zar je to važno?" „Znate", mirno će Salcela, „opera ne donosi novac, Niko se od nje nije ovajdio." „Pobogu, čoveče! Zar je to važno? Pa da li bih žutu banku stekao, lepo da te pitam, da sam govorio kako pare nisu važne?" Salcela se blagonaklono nasmeši. „Mnogi koji su upravo na sceni", reče, „verovatno bi rekli da biste u tom slučaju pravili mnogo bolje sireve." Uzdahnuo je i nagnuo se preko stola. „Znate", dodade, „sir donosi pare, a opera ne. Opera guta pare." „Ali... šta onda imate od toga?" „Operu. Lepo uložite novac i dobijete operu", umorno objasni Salcela. „Bez profita?" „Profit... profit...", mrmljao je umetnički direktor češući se po čelu. „Ne, ne bih rekao da mi je ta reč poznata." „Pa kako onda opstajemo?" „Teško." Bakit zari glavu u šake. „Eto", promrmlja, više za sebe, „znao sam da ovo mesto ne zarađuje mnogo, ali mislio sam da je to zbog loše uprave. Imamo mnogo publike! Karte se prodaju ko alva! A sad čujem da nekakav Duh jurca unaokolo i ubija ljude i da nemamo prebijene pare!" Salcela se ozareno osmehnu. „Ah, opera", reče. * * * Gribo se popeo na krov svratišta. Većina mačaka je mrzovoljna i oseća se nelagodno kad promeni sredinu. Valjda se zato u knjigama preporučuje da im se šape namažu buterom - kako bi se toliko klizali po zidovima da im to potpuno odvuče pažnju s mesta na kome se zidovi nalaze.

Terry Pratchet 34 Međutim, Gribo je odlično podnosio putovanja, i to zahvaljujući činjenici da je podrazumevao da je ceo svet njegova kutija s peskom. Sručio se na susedni krov i odšunjao se do odškrinutog prozorčeta. On je takođe imao i mačje poimanje svojine, koje se svodilo na to da sve što je jestivo nema prava da pripada bilo kom drugom. Kroz prozorče su dopirali svakojaki miomirisi, a među njima i miris pite s prasetinom i mleka. Provukao se kroz prozorče i obreo se na polici u nečijem špajzu. Naravno, ponekad se dešavalo i da ga uhvate. Ili bar da ga vide... Tamo je zaista stajao tanjir mleka. Spustio se do njega. Bio je na pola puta ka dnu, kad se vrata otvoriše. Uši mu se priljubiše uz glavu. Odmah je počeo da onim zdravim okom traži izlaz. Prozor je bio previsoko, a osoba na vratima imala je na sebi dugu haljinu, što je isključivalo mogućnost primene stare dobre tehnike „kroz noge", i... i... ispada da izlaza nema. Zagrebao je po podu. O, ne... sad će... Nešto se u morfogenetskom polju njegovog tela otelo kontroli. Pojavio se problem s kojim mačka kao takva ne može da izađe na kraj. Ako ne može mačka, ima ko može... Grnčarija poče da pršti svud oko njega. Police su pucale dok je njegova glava neumoljivo išla uvis. Vreće brašna se raspukoše da naprave mesta za njegova široka pleća. Kuvarica je samo stajala i buljila. Onda pogleda dole. Pa gore. A onda joj se pogled, kao da je prikačen za čekrk, ponovo vrati dole. Zavrištalaje. Zavrištao je i Gribo. Očajnički je dograbio tanjir ne bi li pokrio deo koji kao mačak uopšte ne bi morao da krije. Onda je vrisnuo još jednom, ali sada zato što se polio toplom močom od svinjskog pečenja. Onda je dograbio bakarnu modlu za puding. Pokrio je njome predeo oko prepona i izjurio iz špajza, pa iz kuhinje, pa i iz trpezarije i svratišta i otrčao u noć. Špijun, koji je upravo večerao s trgovačkim putnikom, spusti nož. „Ovo se ne viđa često", reče. „Šta to?", upita trgovac, kome se sve to dešavalo iza leđa. „One starinske bakrene modle za puding. Danas su prilično vredne. Moja tetka ima jednu baš dobru." Unezverenoj kuvarici dali su duplu ljutu, a nekoliko zaposlenih izađe u noć da vidi ima li koga. Pronašli su samo odbačenu modlu u dvorištu. * * * Baka Vedervaks je kod kuće spavala kraj otvorenog prozora i otključanih vrata, potpuno svesna da bi svako ramtopsko noćno živinče radije pojelo sopstvene uši nego da upadne kod nje. U opasno civilizovanim je zemljama, međutim, imala sasvim drugačiji pristup. „Zaista mislim da nema potrebe da nabijamo krevet uz vrata, Esmi", prodahtala je Nana Og sa svog kraja. „Nikad se ne zna", reče Baka. „Zamisli da neki muškarac naiđe usred noći i počne da drmusa kvaku." „Teško, u ovim godinama", setno će Nana. „Gita Og, ti si jedna najobičnija..." Prekinuo ju je žubor vode. Začuo se iz susedne prostorije i potrajao izvesno vreme. Žuborenje prestade, pa se uskoro ponovo nastavi, ali je sada mlaz bio mnogo slabiji. Nana poče da se kliberi. „Neko puni kadu?", reče Baka.

Teri Pračet 35 „...a možda i neko puni kadu", pomirljivo će Nana. Uto se začu i zvuk pražnjenja trećeg bokala. Koraci izađoše iz sobe i odoše niz hodnik. Nekoliko sekundi kasnije, susedna vrata se otvoriše i uđe neko mnogo teži. Posle kraće pauze čulo se tiho pljuskanje praćeno zadovoljnim mrmljanjem. „Da, to neki čovek ulazi u kadu", reče Baka. „Šta to radiš, Gita?" „Tražim neku rupu od čvora", odgovori Nana. „Aha, tu si, tico." „Odmah da si došla ovamo!" „Izvini, Esmi." A onda neko zapeva. Bio je to veoma prijatan tenor, kome je jeka kade dodavala posebnu boju. „Resi čiča da se ženi..." „Neki baš umeju da uživaju", reče Nana. Tad se začu kucanje na vratima kupatila i pevač istog trena promeni jezik: „...per via di terra, mare o schiuma..." Veštice se zgledaše. Neki prigušeni glas reče: „Doneo sam vam termofor, gospodine." „Blagodarrrim", odgovori kupač s teškim, preteškim naglaskom. Koraci se udaljiše hodnikom. „...Indicame la strada... didu-lidu-di." Pljus-pljas. „Dobraaa vam noooć, prijateeeljiii..." „Gle, gle", promrmlja Baka sebi u bradu. „Izgleda da je naš gospodin Golać prikriveni poliglota." „Ma šta kažeš? A nisi čak ni zvirnula kroz rupu", reče Nana. „Gita, postoji li išta pod kapom nebeskom što ti ne bi mogla da izvrneš u neki prostakluk?" „Jok da ja znam, Esmi", ponosno će Nana. „Htela sam da kažem da kad mrmlja u snu ili peva u kupatilu, on to radi po naški, ali kad misli da ga neko sluša, sav se pretvori u inostranca." „Verovatno time pokušava da zavara trag onom Baziliki", reče Nana. „Oh, pre bih rekla da su gospodin Bazilika i Henri Golać vrlo bliski", reče Baka. „Štaviše, mislim da je to isti..." Neko tiho zakuca na vrata. „Ko je?", oštro zapita Baka. „Ja sam, gospoja. Gosin Slot. Gazda na krčmu mi." Veštice odguraše krevet u stranu i Baka odškrinu vrata, „Da?", reče sumnjičavo. „Ovaj... kočijaš reče da ste vi... veštice?" „Da?" „Ako biste mogle... da nam pomognete?" „Šta je bilo?" „Moj mali..." Ona još malo otvori vrata i vide da kraj Slota stoji i jedna žena. Jedan pogled na njeno lice bio joj je sasvim dovoljan. U naručju je držala smotuljak. Baka se skloni s vrata. „Unesi ga da ga pogledam." Uzela je bebu od one žene, pa sela na jedinu stolicu u sobi i razgrnula ćebe. Nana Og joj gvirnu preko ramena. „Hmm", uskoro reče Baka. Pogledala je Nanu, a ova gotovo neprimetno odmahnu glavom. „Neko mi je bacio urok na kuću, eto šta je", reče Slot. „Još mi se razbolela i najbolja muzara." „Molim? Imaš štalu?", reče Baka. „To ti je odlično mesto za negu bolesnika. Toplo je taman koliko treba. Gde je?" „Hoćete da nosite dečaka tamo?"

Terry Pratchet 36 „Iz ovih stopa." Krčmar pogleda ženu pa sleže ramenima. „Pa, neću da vam se pačam u posô", reče. „Ovuda." Poveo je veštice niz stepenice, pa preko dvorišta, u slatkasto-smrdljivu unutrašnjost štale. Jedna krava ležala je na slami. Pogledala ih je iskolačenim okom i pokušala da mukne. Baka sve dobro osmotri i zamisli se. „Poslužiće", reče potom. „Treba li vam šta?", upita Slot. „Samo mir i tišina." Krčmar se počeša po glavi. „Mislio sam da ćete da bajete ili da smešate nekakav napitak ili već tako nešto", reče. „Ponekad i to radimo." „Znate, ako vam slučajno zatreba žaba krastača, znam gde..." „Trebaće mi samo jedna sveća", reče Baka. „I to nova, ako može." „I to je sve?" „Da." Gospodin Slot se nađe malo zatečen. Uprkos zbunjenosti, nešto u njegovom držanju nagoveštavalo je da Baka Vedervaks možda baš i nije neka veštica kad joj ne treba žaba krastača. „I nekoliko šibica", reče ona, primetivši to. „A možda mi zatreba i špil karata." „A meni treba tri komada hladne jagnjeće krtine i tačno dve krigle piva", dodade Nana Og. Krčmar klimnu glavom. Ovo nije zvučalo previše žabasto, ali bolje išta nego ništa. „Što si to tražila?", prosikta Baka čim je ovaj otišao. „Šta li će ti to? Osim toga, najela si se za večeru." „Pa, ja sam ti uvek voljna da malo čalabrcnem. Tražićeš da te ostavim samu, a meni će da bude dosadno." „Jesam li rekla da me ostaviš samu?" „Pa... čak i ja vidim da je taj mali u komi, a krava, ako se ne varam, ima crvenbube. Ni to nije dobro. Sve mi se čini da ćeš da preduzmeš... direktan pristup." Baka slegnu ramenima. „Veštica u takvim trenucima treba da bude sama", reče Nana. „Samo te molim da paziš šta radiš, Esmi Vedervaks." Žena donese dete umotano u ćebe i pruži joj ga. Za njom je išao krčmar s velikim poslužavnikom u rukama. „Gospođa Og će u svojoj sobi da obavi poslužavnički ritual", nadmeno će Baka. „Ja noćas ostajem ovde. I nemoj da bi mi neko prigvirio. Jasno? Ni za živu glavu." Majka joj se zabrinuto nakloni. „Ali mislila sam samo da navratim oko pono..." „Niko. A sad, tutanj." Kad su ih nežno ali nepopustljivo izgurale napolje, Nana Og se vrati pa proturi glavu kroz vrata. „Šta si tačno naumila, Esmi?" „Dovoljno si puta sedela kraj samrtničke postelje, Gita." „A, da...", reče Nana, a onda se sneveseli. „O, Esmi... nećeš valjda da..." „Samo ti čalabrckaj, Gita." Baka zatvori vrata. Počela je da premešta burad i sanduke i na kraju je napravila nešto nalik stolu s dve kace za sedenje. Vazduh je bio topao i vonjao je na goveđi prdež. S vremena na vreme bi proverila kako su joj oba pacijenta, mada baš i nije imala šta da proverava. Žamor iz krčme postepeno je jenjavao. Poslednje što se čulo bilo je kada je gazda zaključao vrata. Baka ga ču kako polazi prema štali i zastaje. Onda se okrenuo i popeo se uz stepenice. Sačekala je još malo, pa upalila sveću. Razigrani plamen uneo je malo topline u štalu.

Teri Pračet 37 Položila je špil karata na sklepani sto i pokušala da reda pasijans. Nikada nije ovladala tom igrom. Sveća je gorela. Baka odloži karte i nastavi da sedi i zuri u plamen. Posle bezmerno malog delića vremena, plamičak zatreperi. To ne bi primetio niko ko nije zurio u njega dovoljno dugo. Duboko je udahnula i... „Dobro jutro", reče Baka Vedervaks. DOBRO JUTRO, odgovori neko. * * * Nana Og je odavno već slistila i pečenje i pivo, ali nije joj se išlo na spavanje. Ležala je obučena na krevetu, ruku zabačenih iza glave i zurila u tamnu tavanicu. Uskoro se začu grebuckanje na prozoru. Ona ustade i otvori jedno krilo. Nešto veliko uskoči u sobu. Mesečina je na trenutak obasjala znojavi torzo i grivu crne kose. Stvorenje se stušti pod krevet. „Eee, muko moja", reče Nana. Sačekala je malo, a onda uzela jagnjeću kost s poslužavnika. Na njoj je bilo ostalo malo mesa. Spustila ju je do poda. Jedna ruka sunu ispod kreveta i istrže joj je. Nana odskoči. „Siromašak", reče. Nanin inače zdrav dodir sa stvarnošću potpuno se vitoperio kada je Gribo u pitanju. Ona ga je videla kao tek malčice uvećanu verziju pufnastog mačenceta kakvo je nekada bio. Svi ostali su ga smatrali nakaznom loptom dovitljive poganštine. Sada je, međutim, morao da se nosi s mukom kakva retko zadesi mačji rod. Veštice su ga godinu dana ranije, iz razloga koji su u to vreme izgledali savršeno opravdani, pretvorile u čoveka. To je iziskivalo mnogo truda i njegovo se morfogenetsko polje posle nekoliko sati vratilo u prvobitno stanje, i to na sveopšte olakšanje. Ali, magija nije baš toliko jednostavna kao što ljudi misle. Ona se pokorava izvesnim opštim pravilima. Jedno od njih glasi da kad se nešto jednom uradi, ma koliko teško bilo, sledeći put će biti mnogo lakše i stoga će se često ponavljati. Snagatori će možda tek posle mnogo vekova uzaludnih pokušaja uspeti da se popnu na neku visoku planinu, ali već nekoliko decenija nakon toga bakice će se okupljati na vrhu da piju čaj, a još će se posle i vraćati jer su zaboravile naočare. U skladu s ovim pravilom, Gribova je duša uočila kako se otvorila nova mogućnost bekstva iz bezizlaznih situacija (osim poznatih mačjih taktika: beži, grebi, seri ili sve tri đuture), a to je: postani čovek. Promena bi obično potrajala izvesno vreme, koje je on uglavnom trošio na potragu za pantalonama. Ispod kreveta se začu hrkanje. Postepeno se, na Nanino olakšanje, pretvorilo u predenje. A onda se ukočila. Bila je podaleko od štale, ali... „Došao je", reče. * * * Baka polako izdahnu vazduh. „Dođi i sedni tako da te vidim, kao sav pristojan svet. I odmah da ti kažem da te se ič ne plašim." Visoka prilika u crnom ogrtaču obiđe sto, pa sede na kacu s druge strane i nasloni kosu na zid. A onda smaknu kapuljaču. Baka skrsti ruke na grudima i mirno pogleda pridošlicu pravo u duplje. ZADIVLJEN SAM. „Verujem."

Terry Pratchet 38 ZAISTA? A u KOG BOGA? „Mislim na veru uopšte." Smrt se povi ka njoj. Senke mu zaigraše po lobanji. LAKO JE BITI HRABAR KAD IMA SVETLA. TVOJA VERA JE, REKAO BIH, U PLAMENU. Smrt se iskezi. Baka se povi ka njemu i ugasi sveću. Potom je ponovo skrstila ruke i prodorno se zagledala preda se. Posle izvesnog vremena, začu se: DOBRO, DOBRO, UBEDILA SI ME. Baka upali šibicu. Blesak obasja lobanju, koja se nije pomerila ni makac. „Pošteno", reče, pa upali sveću. „Nećemo da ovde presedimo celu noć, zar ne? Po koliko si ih došao?" PO JEDNO. „Krava?" Smrt odmahnu glavom. „Mogla bi biti i krava." NE. TO BI ZNAČILO MENJANJE ISTORIJE. „Pa istorija se i sastoji od promena." NE. Baka se zavali. „Onda te izazivam. Takav je običaj. To je dozvoljeno." Smrt se zamisli. JESTE. „Dobro." DOZVOLJENO JE IZAZVATI ME NA IGRU. „Da." MEĐUTIM... ZNAŠ LI DA SE IGRA U VELIKE ULOGE? „Sve ili ništa? Da, znam." ALI TO NEĆE BITI ŠAH. „Ne mogu da ga smislim." A NI AJNC. NIKAKO DA POHVATAM PRAVILA. „Neka ti bude. A poker? Jedna ruka. Po pet karata, bez zamene. Pa kom opanci tom obojci." Smrt dobro razmisli o tome. POZNAJEŠ OVE LJUDE? „Ne." ZAŠTO ONDA OVO RADIŠ? „Hoćemo li da čantramo ili da igramo?" PA, DOBRO. Baka uze špil i poče da bez gledanja meša karte. Sve vreme se smešila Smrti. Podelila im je po pet i pošla rukom ka svojima... Koščati prsti je uhvatiše za ruku. PRVO ĆEMO, GAZDARICE VEDERVAKS, DA ZAMENIMO KARTE. Podigao je dve hrpice i zamenio im mesta, a onda klimnuo Baki. GOSPOĐO? Ona pogleda svoje karte i spusti ih na sto. ČETIRI DAME. TO JE JAKO. Onda i Smrt pogleda svoje karte, pa Baku, koja je prodorno piljila u njega svojim plavim očima. Nijedno se nije pomeralo. A onda Smrt položi karte na sto. IZGUBIO SAM, reče. IMAM SAMO ČETIRI JEDINICE.

Teri Pračet 39 Pogledao je Baku pravo u oči. U dubinama njegovih duplji videla su se dva plavičasta svetlašca. Možda, ali samo možda, i to u najmanjem deliću sekunde i jedva vidljivo čak i najpažljivijem posmatraču, jedno od njih namignu. Baka klimnu i pruži mu ruku. Oduvek je bila ponosna na svoju sposobnost da proceni čoveka na osnovu pogleda i stiska ruke, koja je u ovom slučaju bila hladna i koštunjava. „Vodi kravu", reče. VREDNA JE TO ŽIVOTINJA. „Ko zna šta će dečak postati kad odraste?" Smrt ustade i posegnu za kosom. JOJ. „A, da", reče Baka dok je napetost polako popuštala, „primetila sam da slabije koristiš tu ruku." MA TO MI JE OD PONAVLJANJA ISTOG POKRETA... „To ume da postane ozbiljno ako ga zapustiš." KOLIKO OZBILJNO? „Da pogledam?" HOĆEŠ? BAŠ ME ŽIGA NA PROMENU VREMENA. Baka ustade i pruži ruku, ali zagrabi samo vazduh. „Znaš, moraćeš da se malo više otelotvoriš ako hoćeš da ti pomognem..." A IMAŠ LI KOJU BOČICU CUKROZE I AKUE? „Hoćeš šećernu vodicu? Mislila sam da bar ti znaš da je to šarena laža. Hajde, zavrni rukav. Šta si se stis'o? Neće creva da ti ispadnu." Bakini prsti dotakoše glatku kost. Znala je i za gore. Ovde bar nije bilo ostataka mesa. Pipala je, premišljala, stiskala, uvrtala... Začu se tihi škljocaj. JAO. „Podigni je iznad ramena." DA VIDIMO. HMM. REKAO BIH DA JE SAD MNOGO BOLJE. DA, JAMAČNO. TAKO MI SVEGA, JESTE. HVALA DO NEBA. „Ako te opet zaboli, znaš gde da me nađeš." HVALA. ZAISTA SAM TI ZAHVALAN. „Uostalom, ti znaš gde da svakog nađeš. Utorkom ujutru sam obično kod kuće." UPAMTIĆU TO. HVALA TI. „Ali prvo se najavi. Ništa lično." HVALA. Smrt ode. Trenutak kasnije, krava tiho uzdahnu. Taj zvuk i laki trzaj pod kožom bili su jedini znaci da je životinja postala meso. Baka uze bebu i opipa joj čelo. „Groznica je prestala", reče. GAZDARICE VEDERVAKS?, pozva je Smrt s vrata. „Da?" MORAM NEŠTO DA TE PITAM. ŠTA BI BILO DA NISAM... IZGUBIO? „Misliš na kartanje?" DA. ŠTA BI ONDA URADILA? Baka pažljivo spusti bebu na slamu i osmehnu se. „Pa", reče, „za početak bih... more slomila bih ti tu prokletu ruku."

Terry Pratchet 40 * * * Agnes je zbog tolikih zbivanja do kasno ostala budna. U Lenkru se, što se kaže, leže s kokoškama a ustaje s kravama5 . Odgledala je celu predstavu, a onda je gledala sklanjanje kulisa, pa kako se učesnici razilaze, što je za mlađe članove hora značilo povlačanje u ćumeščiće u čudnim zapećcima zgrade. Na kraju su ostali samo Volter Plindž i njegova majka da sve pometu. Pošla je ka stepeništu. Nigde u blizini ne beše nijedne sveće, a one s pozornice uspevale su tek da tamu prošaraju svetlijim nijansama. Stepenište se protezalo čitavom visinom zadnjeg zida pozornice i od ponora ga je delio samo rasklimatani rukohvat. Osim što je vodilo do tavana i ostava na gornjim spratovima, njime se stizalo i do svih onih nevidljivih platformi s kojih ljudi u sivim kombinezonima i sa spljoštenim kapama na glavi stvaraju pozorišnu magiju pomoću sistema koturova i... Neko je stajao na jednom od mostova iznad pozornice. Agnes ga je primetila tek kad se pomerio. Klečao je i nešto posmatrao. U mraku. Ustuknula je. Stepenik zaškripa. Neznanac se osvrnu. Žuti pravougaonik blesnu u mraku i prikova je snopom svetlosti za zid od cigala. „Ko je to?", upitala je i šakom zaklonila oči. „A ko je to?", upita onaj, pa odmah potom dodade: „A to si ti... Perdita, zar ne?" Snop svetlosti poče da podrhtava kad je neznanac krenuo ka njoj. „Andre?", reče ona. Poželela je da još malo ustukne, ali cigle nisu imale razumevanja za njene želje. Iznenada se obreo na stepeništu, sasvim običan i bez ikakvih senki, s ogromnom svetiljkom u rukama. „Šta radiš tu?", zapita je orguljaš. „Ja... pošla sam na spavanje." „O, pa naravno", opusti se on. „Vi, devojke, imate sobe tamo gore. Uprava je smatrala da je to bezbednije nego da se kasno noću same vraćate kući." „A šta si ti radio tamo?", upita ona, odjednom vrlo svesna da tu nema više nikog osim njih dvoje. „Ja sam... hteo da vidim mesto odakle je Duh pokušao da obesi gospodina Kripsa", odgovori Andre. „A zašto?" „Pa da se uverim da je sada sve u redu, naravno." „Zar to ne rade scenski radnici?" „Ma, znaš već kakvi su oni. Samo sam hteo da se lično uverim." Agnes pogleda u onu svetiljku. „Nikad nisam videla nešto slično. Kako si uspeo toliko brzo da je upališ?" „Hm. To je crni fenjer. On ima ova vratanca, vidiš" - pokazao joj ih je - „tako da u trenutku možeš da ga ugasiš i upališ." „Sigurno je veoma koristan za traženje crnih papirića." „Ne budi bezobrazna. Samo ne bih voleo da se opet desi nešto. Videćeš kako je to kad i sama počneš da se trzaš na svaki..." „Laku noć, Andre." „Laku noć i tebi." Žurno se popela do vrha stepeništa i šmugnula u svoj sobičak. Niko je nije pratio. Kada se malo primirila - što je potrajalo izvesno vreme - navukla je crvenu flanelsku spavaćicu, sličniju šatoru registrovanom za četiri osobe, pa se uvukla u krevet i uspela da odoli želji da se pokrije preko glave. Ležala je i zurila u tavanicu. 5 Hm. To znači da ljudi na počinak odlaze u isto vreme kad i kokoške, a da ustaju u isto vreme kad i krave. Nedorečene poslovice ponekad mogu da izazovu ozbiljne nesporazume.

Teri Pračet 41 „Nemoguće je", zaključila je uskoro. „Jutros je bio na pozornici. Niko ne bi mogao toliko brzo da..." Nije znala da li je i koliko spavala ili je možda tek bio počeo da je hvata prvi san, kad joj iznenada neko vrlo tiho zakuca na vrata. „Perdita?!" Samo jedna osoba može da viče šapatom. Agnes ustade i priđe vratima. Prvo ih je za svaki slučaj samo odškrinula, a Kristina joj maltene upade u sobu. „Šta je bilo?" „Strah me je!!" „Čega?" „Ogledala!! Obratilo mi se!! Mogu li da prespavam kod tebe?!" Agnes se osvrnu. I s njih dve u stojećem stavu bilo je dovoljno zakrčeno. „Ogledalo ti se obratilo?" „Da!!" „Jesi li sigurna?" Kristina šmugnu u njen krevet i pokri se preko glave. „Jesam!!", začu se ispod ćebeta. Agnes ostade da stoji u mraku. Od nje su oduvek očekivali da bude preduzimljiva, kao da odlučnost ide s masom, kao gravitacija. Verovatno ne bi imalo svrhe da oštro kaže: „Gluposti! Ogledala ne pričaju", tim pre što je drugi sagovornik bio zakopan negde ispod ćebeta. U mraku je napipala put do susedne sobe. Krevet je pronašla tako što je natukla palac o njega. Tu negde sigurno postoji kakva sveća. Počela je da pipa po noćnom stočiću, nadajući se da će začuti čangrljanje kutije šibica. Kroz prozor je dopirao slabašni sjaj svetlosti velegrada. Ogledalo kao da je svetlucalo. Sela je na krevet, na šta ovaj zlokobno zaškripa. Pa, dobro... krevet je krevet... Već je htela da legne kad se iz mraka iznenada začu jedno: ...ping. Zvučna viljuška. I jedan glas reče: „Kristina... obrati pažnju, molim te." Sela je i zabuljila se u mrak. A onda joj svanu. Rekli su bez muškaraca. Naređenje je bilo toliko izričito kao da je opera nekakva religija. To u Agnesinom slučaju nije predstavljalo nikakav problem, ali za nekog kao što je Kristina... Kažu da ljubav uvek pronađe put, baš kao i još nekoliko srodnih aktivnosti. Budibogsnama. Osetila je kako je obliva crvenilo. I to u mraku! Pa kakva je to reakcija? Život stade da joj se odvija pred očima. Nije tu bilo mnogo trenutaka za pamćenje, ali je zato imala kamaru godina staloženosti i dobrote. Čokolada je gotovo sigurno zauzimala mnogo više mesta nego seks, i mada Agnes nije bila u položaju da napravi direktno poređenje, i uprkos činjenici da se štangla čokolade može razvući na čitav dan, to baš i nije bilo najpoštenije. Ponovo je obuze isto ono osećanje kao kod kuće. Svako u životu ponekad dosegne onu očajničku tačku kada je najbolje učiniti ono najgore. Nema veze za koji ćete se put opredeliti. Ponekad je najvažnije krenuti. Prigrlila je ćebe i u misli prizvala glas svoje nove drugarice. Mora da govori zvonko i kao bez daha, kao oni čije su misli povazdan zaigrane s vilama. Isprobala je to jednom u sebi, da bi onda uključila i glasne žice. „Da?! Ko je to?!" „Prijatelj." Još je čvršće prigrlila ćebe. „Zar u ovo doba noći?!" „Meni to ne smeta. Ja sam noćni soj. Mogu da ti pomognem." Bio je to prijatan glas. Izgledalo je kao da dopire iz ogledala. „Kako da mi pomogneš?!"

Terry Pratchet 42 „Zar ne želiš da postaneš najbolja pevačica u operi?" „O, ali Perdita je mnogo bolja od mene!!" Na trenutak je zavladao muk, a onda onaj glas reče: „Da, ali nju ne mogu da naučim da izgleda i kreće se kao ti, a tebe mogu da naučim da pevaš kao ona." Agnes je blenula u tamu, pušeći se od zaprepašćenja i poniženja. „Sutra ćeš pevati ulogu Jodine, a ja ću te naučiti kako da to uradiš savršeno..." * * * Veštice su narednog jutra imale gotovo celu unutrašnjost kočije samo za sebe. Vest o Gribu se pronela okolinom. Bili su tu još samo Henri Golać, ako mu je to uopšte pravo ime, i neki gizdavi čovečuljak. „Pa, eto nas ponovo", reče Nana Og. Henri se nervozno osmehnu. „A što je noćas neko lepo pevao...", nastavi Nana. Henri složi dobroćudnu grimasu, ali mu je u očima užas mahao belom zastavicom. „Bojim se da senjor Bazilika ne zna ankmorporški, gospođo", reče čovečuljak. „Ako želite, biću vam prevodilac." „Molim?", na to će Nana. „Ali kako je onda... Joj!" „Izvini", reče Baka Vedervaks. „Polete mi lakat." Nana Og se uhvati za rebra. „Ama htela sam da pitam", reče, „kako je onda... Jao!" „Ju, opet mi se omače", reče Baka. „Ovaj gospodin nam upravo reče da njegov prijatelj ne govori po naški, Gita." „A? Ali... Šta? Oh. Ali... Ah. Stvarno? Oh. Dobro", reče Nana. „A, da. Ali to mu ne smeta da jede naše pitice... Jao!" „Oprosti, prijatelju, stigle su je godine pa svašta priča", reče Baka. „Čule smo ga kroz zid. Zaista smo uživale." „Onda znajte da ste prave srećnice", izveštačeno će čovečuljak. „Neki čekaju godinama da čuju senjora Baziliku kako peva..." „...sigurno čekaju da završi večeru...", mrmljao je neko. „...štaviše, prošle nedelje je uspeo da u čuvenoj genujskoj Srali rasplače deset hiljada ljudi." „...tjah, to mogu i ja i zaista ne vidim što je to nešto posebno..." Baka je netremice gledala Henrija „senjor Baziliku" Golaća pravo u oči. Sada je imao izraz lica čoveka čije je iskreno olakšanje nemilosrdno sasečeno strahom da sve to neće potrajati. „Slava senjora Bazilike širi se na sve strane", nadmeno je nastavio menadžer. „...baš kao i senior Bazilika", mrmljala je Nana. „A najviše po tuđim pitama. Pa da, on je sada previše hoh za nas, pošto je jedini čovek kog možeš da nađeš u atlasu... Jao!" „Ma ko bi to rekao", reče Baka, pa mu uputi osmeh za koji bi svi osim Nane Og pomislili da je nedužan. „Baš je lepo i toplo u Genui. Verujem da senjoru Baziliki kuća veoma nedostaje. A čime se ti baviš, mladiću?" „Ja sam njegov menadžer i prevodilac... Ovaj... Na usluzi sam vam, gospođo." „Svakako da jesi", odgovori Baka i klimnu glavom. „I u našem kraju ima odličnih pevača", drsko će Nana Og. „Zaista?", reče menadžer. „A odakle vi, dame, dolazite?" „Iz Lenkra." Čovečuljak je ljubazno pokušao da u sebi pronađe Lenkr na karti velikih muzičkih centara. „Imate li vi tamo neki konzervatorijum?" „Nogekako", smelo će Nana, pa, koliko da to naglasi, dodade: „Treba da vidiš kol'ki su mi kornišonci." Baka prevrnu očima. „Gita", reče, „ti nemaš konzervatorijum. Imaš samo kacu za kupus i prozorski sims." „Da, celog dana je na suncu i... Jao!"

Teri Pračet 43 „Pretpostavljam da je senjor Bazilika pošao u Ank-Morpork", reče Baka. „Dopustili smo tamošnjoj Operi", nadmeno će menadžer, „da nas angažuje do kraja sezone..." Ućutao je i zabuljio se u Naninu vreću. „Šta je to?" Baka pogleda uvis. „Ah, to je Gribo", reče. „I gosin Bazilika neće da ga pojede", reče Nana. „Ali šta je to?" „On je mačak." „Kao da mi se ceri." Menadžer se promeškolji od nelagode. „Ovde kao da nešto smrdi", dodade. „Baš čudno", reče Nana. „Ja ništa ne osećam." Uto se zvuk potkovica promeni i kočija se zaljulja i zaustavi. „Ah", bojažljivo će menadžer, „ja... ovaj... mislim da smo stali da zamenimo konje. Baš je lep dan. Mislim da ću... pogledaću ima li mesta na krovu." Izašao je. Kada su posle nekoliko minuta nastavili put, njega nije bilo. „Vidi, vidi, Gita", reče Baka dok su se ponovo truckali, „ponovo smo ostale samo ti i ja, i senjor Bazilika koji ne govori po naški. Je l' tako, gosin Golać?" Henri Golać izvadi maramicu i obrisa čelo. „Gospe! Mile gospe! Preklinjem vas, za ime..." „Jesi li bio nevaljao, gosin Golać?", zapita Nana. „Jesi li iskoristio neko devojče koje nije volelo da ga iskorišćavaju? Jesi li ukrao nešto? (Tu ne mislim na olovne ploče na krovovima i ostale gluposti koje nikom ne trebaju.) Da možda nisi ubio nekog protiv njegove volje?" „Ne!" „Je l' ovo istina, Esmi?" Henri poče da se meškolji od Bakinog pogleda. „Da." „E, pa onda je sve u redu", reče Nana. „Svatam. Ja sam oslobođena poreza, ali sve znam o onima koji to izvrdavaju." „Ma nije ni to, verujte mi", reče Henri. „Imam ljude koji to rade umesto mene." „Dobar štos", reče Nana. „Gosin Golać ima jedan drugi štos", reče Baka, „a čini mi se i da znam kakav. To ti je kao šećerna vodica." Henri ojađeno zamlatara rukama. „Znate, ako saznaju da..." „Sve je bolje ako je izdaleka. U tome je cela tajna", reče Baka. „To je... da, to je tačno", reče Henri. „Pa ko bi hteo da sluša Golaća?" „A odakle si, Henri?", upita Nana. „Ali izistinski", dodade Baka. „Odrastao sam u Siromahali u Šejdsu. To je u Ank-Morporku", reče Henri. „Strašno jedno mesto. Odande se može otići samo na tri načina. Pevanjem ili pesnicama." „A treći način?", zapita Nana. „O, pa možete da krenete onom uličicom što izbija na Ulicu Šamleger, pa da presečete ka Ulici Melase", reče Henri, „ali niko od onih koji su odabrali taj put nije daleko dogurao." Uzdahnuo je. „Zarađivao sam za život pevanjem po krčmama, ali kad god bih pokušao da nađem neki bolji posao, neko bi me pitao za ime a ja bih rekao: 'Henri Golać' i svi su mi se smejali. Prvo sam hteo da promenim ime, ali u Ank-Morporku su me svi već znali, a niko ne bi hteo da sluša jednog običnog Golaća." Nana klimnu glavom. „To ti je kao s mađioničarima", reče. „Nijedan se ne zove Fred Kakoseonozvaše, nego je to uvek nešto kao Veliki Astundo, Pravo Sa Dvora Klačanskog Kralja, I Njegova Pomoćnica Ruska." „I onda svi obrate pažnju", reče Baka, „ali strogo vode računa da se ne zapitaju zašto bi neko s dvora klačanskog kralja zapucao u Slajs da pred sedam gledalaca izvodi trikove s kartama."

Terry Pratchet 44 „Štos je u tome da gde god došao uvek budeš neko izdaleka", reče Henri. „I onda sam se proslavio, ali..." „Ali si ostao Enriko", reče Baka. On klimnu glavom. „Samo sam hteo da zaradim malo para i vratim se da se oženim mojom malom Andželinom..." „A ko je ona?", upita Baka. „Oh, ma jedna devojka s kojom sam odrastao", neodređeno će Henri. „Delili ste straćaru u nekom ankmorporškom sokačetu i tako to?", upita Nana puna razumevanja. „Straćaru? Tada je za straćaru prvo trebalo provesti pet godina na listi čekanja", reče Henri. „One u straćarama smo smatrali finim svetom. Delili smo slivnik. S još dve porodice. I s jednim čovekom koji je žonglirao jeguljama." Uzdahnuo je. „I tako sam otišao od kuće i vazdan sam na putu. Prosto su me obožavali u Brindiziju... i... i..." Izduvao je nos u maramicu, a onda ju je uredno složio i iz džepa izvadio novu. „Nemam ja ništa protiv makarona i lignji", reče, „ali i to dosadi. Tamo čovek nigde ne može da popije pristojno pivo, maslinovo ulje sipaju u ama baš sve, a od paradajza se sav ospem. Osim toga, u čitavoj zemlji nigde nema pristojnog kačkavalja." Maramicom je obrisao znoj s lica. „A ljudi su svuda zaista divni prema meni", nastavio je. „Nadao sam se da ću bar na putovanjima da jedem šnicle, ali kud god da odem, oni samo zbog mene spreme makarone. I to u sosu od paradajza! Ponekad ih čak i isprže. A ono što rade s lignjama..." Stresao se. „I onda se svi cere i gledaju me. Misle da uživam! Ne znam šta bih dao za tanjir jagnjetine s valjušcima..." „Pa što ne tražiš?", upita Nana. On sleže ramenima. „Enriko Bazilika voli makarone", reče. „Ja tu ne mogu ništa." Zavalio se. „Volite li muziku, gospođo Og?" Nana ponosno klimnu glavom. „Mogu da ti sviram na čemu god 'oćeš, samo mi daj pet minuta da malo razmislim", reče. „Naš Džejson sviri u ćemane, a naš Kev duva u trombonu. Sva su mi deca pevljiva, a Šon ume da ti otprdi svaku pesmu koju 'oćeš." „Baš nadarena neka familija", reče Enriko. Počeo je da pretražuje džepove i uskoro izvadio dva duguljasta komada kartona. „Mile gospe, molim vas da prihvatite ovaj mali znak zahvalnosti od čoveka koji jede tuđe pite. Neka to ostane naša mala tajna. Važi?" Očajnički je namignuo Nani. „Ovo su propusnice za operu." „O, pa to je potpuno neverovatno", reče Nana. „A mi baš pošle da... Jao!" „Blagodarimo", reče Baka i uze propusnice. „Vrlo ljubazno od tebe. Sigurno ćemo da navratimo." „A sad vam se izvinjavam", reče Enriko, „ali morao bih da uhvatim malo sna." „Ništa ne brini", na to će Nana. „Nije mogao daleko da odmakne." Pevač se zavali i pokri lice maramicom. Posle nekoliko minuta je hrkao srećno kao čovek kome je pao kamen sa srca i koji, uz malo sreće, neće morati da ikada više vidi te strašne babuskere. „Uhvatio ga je", reče Nana posle nekog vremena, pa se zagleda u karte u Bakinoj ruci. „Hoćeš da idemo u operu?", upita. Baka je zurila u prazno. „Rekoh, hoćeš li da idemo u operu?" Baka pogleda karte. „Izgleda da nije važno šta ja hoću", reče. Nana Og klimnu. Baka Vedervaks je bila veliki protivnik izmišljotina. Život je dovoljno težak i bez kojekakvih gluposti koje samo zbunjuju ljude. Pozorište je mrzela više od svega jer je ono predstavljalo otelotvorenje izmišljotina. Tako stižemo i do ključne reci, a to je mržnja. Mržnja ima istu snagu kao privlačnost. Mržnja je ljubav s leđa.

Teri Pračet 45 Nije ona prezirala pozorište, jer da jeste, u potpunosti bi ga izbegavala. Baka je koristila svaku priliku da pogleda predstave putujućih trupa koje su navraćale u Lenkr. Uvek je sedela u prvom redu, prava kao strela, i neumoljivo piljila. Čak ju je i jedan nesrećni lutkar zatekao kako čuči među decom i dobacuje „Nije nego!" i „Pa na šta to liči?" Zbog nje je Lenkr postao čuven u čitavom Stou kao zaista tvrd orah za zabavljače. Ali nije važno šta ona hoće. Htele to ili ne, veštice uvek završe na samoj ivici stvari - na samoj granici dva stanja. Privlače ih vrata, ograde, granice, kapije, ogledala, maske... ...i pozornice. * * * Kako glumci nemaju reputaciju ranoranilaca, doručak se u menzi Opere služio tek u pola deset izjutra. Agnes se taman bila ustremila na jaja sa slaninom, ali se zaustavila u poslednjem trenutku. „Dobro jutro!!" Kristina sede i spusti poslužavnik na kome je - Agnes se nije nimalo iznenadila što to vidi - bio tanjir s jednim strukom celera, jednim zrnom suvog grožđa i otprilike jednom supenom kašikom mleka. Povila se ka Agnes a licem joj u deliću trenutka prelete izvesna količina zabrinutosti. „Jesi li dobro?! Izgledaš mi nekako iznureno!!" Agnes samo što nije počela da hrče. „Dobro sam", reče. „Samo sam malo umorna..." „O, supiš!!" Pošto je toliko razgovora zamorilo više funkcije njenog mozga, Kristina se prebaci na automatsko upravljanje. „Šta kažeš za moju novu haljinu?!", objavi. „Zar nije čudesna?!" Agnes je odmeri. „Da", reče. „Vrlo je... bela. I vrlo čipkasta. I vrlo pripijena." „A znaš šta?!" „Ne. Šta?" „Već imam tajnog obožavaoca!! Zar to nije čudesno?! Znaš, svaka velika pevačica mora to da ima!!" „Tajni obožavalac..." „Da!! Ova haljina!! Samo što su mi je doneli!! Zar to nije uzbudljivo?!" „Neverovatno", neveselo će Agnes. „A nisi čak ni zapevala. Hm. Od koga je?" „Pa naravno da ne znam!! To mora da bude tajni obožavalac!! Sigurno će želeti da mi poklanja cveće i da pije šampanjac iz moje cipele!!" „Stvarno?", gadljivo će Agnes. „Ljudi i to rade?" „To je običaj!!" Kristina je prosto kipela od radosti. Prosto je morala s nekim da razgovara... „Zaista izgledaš iznureno!", reče. A onda joj ruka polete ka ustima. „Oh!! Pa mi smo zamenile sobe, zar ne?! Baš sam prava budalica!! Znaš", dodala je, zaista se potrudivši da izgleda lukavo, „mogla bih se zakleti da sam noćas čula nekog kako peva... kako vežba skale i tome slično!!" Agnes je bila na ivici da joj sve prizna. Znala je da bi sad trebalo da joj kaže: „Izvini, greškom sam ti se malo uselila u život. Izgleda da je došlo do zabune..." Međutim, pomislila je, vaspitavana je tako da radi šta joj se kaže, da se ne nameće, da poštuje starije i da ne koristi nijednu psovku težu od „pih". Zašto ne bi pozajmila malo zanimljivije budućnosti? Samo na noć ili dve. Uvek može da odustane. „Baš zanimljivo", reče, „pošto sam ja bila u susednoj sobi a ništa nisam čula." „Stvarno?! Pa, onda je sve u redu!!" Agnes se zagleda u obročić na Kristininom tanjiru. „Samo to ćeš da doručkuješ?" „O, da! Strašno se lako gojim, sestro slatka!! Blago tebi, ti možeš da jedeš šta god poželiš!! Ne zaboravi da čas počinje za pola sata!"

Terry Pratchet 46 To reče pa uteče. Glava joj je puna vazduha, pomisli Agnes. Sigurna sam da nije htela da bude zlobna. Međutim, negde duboko u njoj, Perdita X San pomislila je jednu ružnu reč. * * * Gospođa Plindž uze metlu iz ostave i okrete se. „Voltere!" Glas joj odjeknu praznom pozornicom. „Voltere?" Počela je oprezno da lupka drškom metle. Volter je uvek tačan. Godine je utrošila dok ga nije tome naučila. Nije ličilo na njega da ne bude na pravom mestu u pravo vreme. Odmahnula je glavom i počela da mete. Znala je da je posle čeka i ribanje. Proći će čitava večnost dok miris terpentina potpuno iščili. Neko joj se približavao preko pozornice. Zviždao je. Gospođa Plindž se zaprepasti. „Gosin Šinteru!" Službeni pacolovac Opere stade i spusti svoju živahnu vreću. Gospodin Šinter je nosio stari šešir iz neke predstave kako bi pokazao da je ipak zeru iznad običnog istrebljivača gamadi. Čitav obod bio mu je prekriven voskom i patrljcima sveća, koje je koristio da osvetli sebi put kroz mračne podrume. Toliko se dugo bavio pacovima da je već i sam počeo da liči na njih. Lice mu je izgledalo kao zadnji kraj nosa, brkovi mu behu nakostrešeni, a prednji zubi istureni. Neretko se dešavalo da neko nehotično počne pogledom da mu traži rep. „Šta je bilo, gospoja Plindž?" „Znate da ne smete da zviždite na sceni! To je strašan baksuz!" „Eh, a ja to od sreće, gospoja Plindž! O, da. Da vi znate ono što ja znam, bili biste srećan čovek. Naravno, u vašem biste slučaju bili srećna žena, shodno činjenici da ste žena. Ah! Da samo znate šta sam video, gospoja Plindž!" „Našli ste zlato u podrumu, gosin Šinteru?" Gospođa Plindž oprezno kleknu na pod da zgrebe mrljicu farbe. Gospodin Šinter uze vreću i nastavi svojim putem. „Možda je i zlato, gospoja Plindž. Heh. Možda mi se zaista pozlati..." Gospođi Plindž je trebalo nešto vremena da ubedi svoja artritična kolena da je puste da ustane i okrene se. „Šta ono rekoste, gosin Šinteru?", reče. Negde u pozadini začu se tihi tup udarac i svežanj vreća s peskom gotovo bešumno se spusti na daske. Na pozornici ne beše nikoga i ničega osim vreće u kojoj se nešto očajnički borilo za život. Gospođa Plindž se oprezno osvrnu oko sebe. „Gosin Šinteru? Jeste li tu?" Pozornica joj se odjednom učini još veća, pustija i praznija nego malopre. „Gosin Šinteru? Juuu-huuu?" Poče da izvija glavu i osvrće se na sve strane. „Uja? Gosin Šinteru?" Nešto doleluja odozgo i spusti se tačno pred nju. Bio je to ofucani crni šešir s patrljcima sveća na obodu. Pogledala je uvis. „Gosin Šinteru?", reče.

Teri Pračet 47 * * * Gospodin Šinter je bio navikao na mrak. Uopšte ga se nije plašio. Osim toga, uvek se hvalio da vidi kao mačka. Mogao je da iskoristi svaku česticu svetlosti, pa čak i fosforescentni sjaj plesni. Onaj šešir sa svećama bio je samo deo predstave. Šešir sa svećama... Čudno. Mislio je da ga je izgubio, ali shvatio je da mu je ipak tu, na glavi. Da, baš čudno. Zamišljeno se počešao po grlu. Znao je da treba da se seti nečeg važnog... Bilo je strašno mračno. CIJU? Podigao je pogled. U vazduhu je, baš u visini očiju, stajalo nekakvo stvorenjce u plaštu, visoko jedva petnaest centimetara. Iz kapuljače je štrčao koštani nos s obešenim sivim brkovima. Sićušni koštani prsti držali su majušnu kosu. Gospodin Šinter se zamisli. Kad se uzdignete do članstva u višim krugovima Esnafa pacolovaca, imate priliku da čujete svakojake priče. Pričalo se da pacovi imaju sopstvenu Smrt, kraljeve, vlade i narode. Međutim, nikada je nijedan čovek nije video. Sve dosad. Osetio se počastvovano. Osvojio je Zlatni malj jer je pet sezona zaredom svake godine hvatao više pacova nego prethodne, ali ipak ih je poštovao kao što vojnik poštuje veštog i hrabrog protivnika. „Hm... ja sam... mrtav, zar ne?" CIJU? Duša gospodina Šintera tad pogleda svoje ruke. Izgledalo je kao da se izdužuju i postaju dlakavije. Shvatio je da mu uši rastu, i imao prilično neprijatan osećaj rastenja u dnu kičme. Više od pola života proveo je baveći se svojim poslom na mračnim mestima, ali ipak... „Ali ja ne verujem u reinkarnaciju!", ljutnuo se. CIJU? A ovo poslednjeje - gospodin Šinter je sad već vrlo lepo razumeo pacovski jezik - značilo: reinkarnacija veruje u tebe. * * * Gospodin Bakit je vrlo oprezno pregledao prispelu poštu i odahnuo od olakšanja kad gomila pisama nije iznedrila novi koverat sa zaglavljem Opere. Zavalio se i otvorio fioku da uzme olovku. Unutra ga je čekalo pismo. Zagledao se u njega, a onda polako uzeo nož za papir. Sssssssk.... ...šuš, šuš,šuš... Biću Vam veoma zahvalan ako Kristina bude pevala Ulogu Jodine večeras u „Trivijati". Vreme je i dalje lepo. Ja sam dobro, što i Vama želim. Srdačno Vaš, Duh iz Opere „Gospodine Salcela! Gospodine Salcela!" Bakit odgurnu stolicu, pa jurnu ka vratima, otvori ih i umalo se sudari s jednom balerinom, koja na to poče da vrišti. Kako je bio na rubu živaca, poče i on da vrišti na nju. Ovo je imalo učinak kakav se obično pripisuje mokroj krpi ili šamaru. Prestala je da vrišti i prezrivo ga je pogledala. „Ponovo je napao, zar ne?", zaječa Bakit. „Vratio se! Duh je tu!", reče devojka, rešena da kaže ono što je naumila, iako je to sad bilo potpuno suvišno.

Terry Pratchet 48 Zaustavio se na pola hodnika i okrenuo se. Balerina ustuknu kad joj je zapretio prstom. „Bar bi mogla da stojiš na prstima!", dreknu on. „Ovaj tvoj špancir sigurno me je koštao ceo dolar!" Na pozornici se već bila okupila gomila radoznalaca. U sredini je ona nova devojka, ona debela, klečala i pokušavala da umiri neku ženu. Bakit ju je znao iz viđenja. Bila je među osobljem koje ide uz Operu zajedno s pacovima i gargojlama koje su se naselile na krovu. Žena je držala nešto u rukama. „Jadan njegov šešir!", reče. „Doleteo je s gornjih platformi." Bakit podiže pogled. Kad su mu se oči privikle na mrak, uspeo je da razazna nešto što visi i sporo se obrće... „E, kuku meni", reče. „A ja se ponadao da posle onako ljubaznog pisma..." „Ma nemojte. Pročitajte onda ovo", reče Salcela iza njega. „Moram li?" „Vama je upućeno." Bakit rasklopi list papira. Hahahaha! Ahahahaha! Vaš Duh iz Opere P.S. Ahahahaha!!!!! Skrušeno je pogledao Salcelu. „Ko je onaj jadničak gore?" „Gospodin Šinter. Pacolovac. Uže mu se omotalo oko vrata. Drugi kraj bio je vezan za vreće s peskom, tako da je on... odleteo." „Ne razumem! Zar je taj čovek lud?" Salcela ga zagrli preko ramena i izvede ga iz gužve. „Slušajte", reče najljubaznije što je mogao. „To je čovek koji uvek nosi večernje odelo, vreba u senci i tu i tamo ubije ponekog. Vidim da je ponovo stavio pet uzvičnika. Ne možemo da se ne zapitamo: da li je on normalan?" „Ali zašto to radi?", zavapi Bakit. „To je samo drugačije formulisano pitanje da li je on pri sebi", mirno će Salcela. „Možda mu male žute vile govore šta da radi." „Pri sebi? Ama kako taj može da bude pri sebi?", reče Bakit. „Znaš, bio si u pravu. Ovdašnja atmosfera bi svakog izludela. Verovatno sam ovde jedino ja obema nogama na zemlji!" Osvrnuo se. Pobesneo je kad je video grupicu balerina kako se sašaptavaju. „Devojke! Nemojte samo da stojite! Đipajte malo!", prasnu. „Noge uvis!" Ponovo se okrenu ka Salceli. „Gde sam ono stao?" „Rekli ste",podseti ga ovaj, „da ste obema nogama na zemlji. Za razliku od corps de ballet. I od gospodina Šintera." „Rekao bih da je ova opaska bila prilično neukusna", hladno će Bakit na ovo. „Ja mislim", nastavi umetnički direktor, „da bi trebalo da zatvorimo Operu, okupimo sve zdrave i prave muškarce i damo im baklje, pa da onda pretražimo sve od podruma do tavana, isteramo ga napolje i jurimo ga po gradu dok ga ne uhvatimo, a onda da ga prebijemo kô mačku i da ono što od njega ostane bacimo u reku. Samo ćemo tako biti sigurni da smo ga se rešili." „Dobro znaš da ne možemo sebi priuštiti zatvaranje Opere", reče Bakit. „Zarađujemo hiljade dolara nedeljno, ali i trošimo hiljade dolara nedeljno. Uopšte mi nije jasno kud odoše tolike pare. Mislio sam da se vođenje Opere svodi na smeštanje nečije guzice na stolicu, a ispalo je da kad god podignem pogled, vidim nečiju guzicu kako se klati u vazduhu. Šta li je sledeće..." Uto se samo zgledaše pa se, kao pod prinudom nekakvog životinjskog nagona, okrenuše ka ogromnom lusteru iznad sale. „O, ne...", zaječa Bakit. „Pa ne bi valjda. E, to bi nas nateralo da zamandalimo vrata."

Teri Pračet 49 Salcela uzdahnu. „Kontrategovi su teški više od jedne tone", reče, „a uže je deblje od vaše ruke. Čekrk zaključan katancem. Bezbedno je." Ponovo se zgledaše. „Postaviću nekog da stoji tamo tokom čitave predstave", reče Salcela. „Ako hoćete, sam ću stražariti tamo." „On hoće da Kristina večeras peva Jodinu! A devojka ima glas kao pištaljka!" Salcela izvi obrve. „Pa bar to nije problem, zar ne?" „Kako da nije? Pa to je glavna uloga!" Salcela ga ponovo zagrli preko ramena. „Mislim da je vreme da vam pokažem nekoliko malo poznatih zapećaka čudesnog sveta opere", reče. * * * Kočija se zaustavi na Trgu Šator u Ank-Morporku. Tamo ih je nestrpljivo čekao predstavnik putničke agencije. „Kasniš petnaest sati, gospodine Riveru!", dreknuo je. Kočijaš ravnodušno klimnu glavom. Odložio je dizgine, skočio na zemlju i pregledao konje. Pokreti mu behu nekako čudno ukočeni. Putnici su uzeli svoj prtljag i žurno otišli. „Pa?", reče agent. „Išli smo na izlet", reče kočijaš, sav siv u licu. „Išli ste na izlet?" „A i pevali smo", dodade kočijaš, vadeći zobnice ispod svog sedišta. „Hoćeš da kažeš da si zaustavio poštansku kočiju da biste išli na izlet i pevali pesmice?" „Aha, a i mačka se popela na drvo pa nije znala da siđe." Prineo je ruku ustima i agent tek tada vide da je ona uvezana maramicom. Kočijašev pogled se zamagli. „A onda smo pričali priče", dodade. „Kakve priče?" „Ona mala debela rekla je da svako mora da ispriča priču kako bismo prekratili vreme." „Dobro? I? Ne vidim kako te je to usporilo!" „Trebalo je da čuješ njenu priču. O visokom čoveku i klaviru. Toliko me je bilo stid da sam pao s kočije. Takve reči ne bih koristio ni pred svojom staramajkom!" „Pa da", na to će agent, koji je bio veoma ponosan na svoj ironičan pristup, „ali ti zato reči kao red vožnje nisu čak ni pale na pamet, zar ne?" Vozač se okrete ka njemu i tek ga tad prvi put pogleda pravo u oči. Agent ustuknu. Pred njim je bio čovek koji se upravo vratio iz pakla. „To im ti reci", odgovori mu kočijaš i ode. Agent ga isprati pogledom, a onda pođe ka vratima kočije. Čovečuljak unezverenog pogleda upravo je izvlačio jednog debeljka napolje i laprdao nešto na nekom stranom jeziku. A onda se putnici razbežaše i ostadoše samo on, kočija i zaprega. Otvorio je vrata i progvirio unutra. „Brojutro, gospodine", reče Nana Og. Zbunjeno ju je pogledao, a onda i Baku Vedervaks, „Da li je sve u radu, dame?" „Baš lepo putovanjce", reče Nana Og, prihvativši ponuđenu ruku. „Jopet ćemo s vami, čim bude upriličeno." „Ako sam dobro razumeo kočijaša, bilo je nekakvih problema..." „Problema?", na to će Baka. „Ja nisam primetila nikakve probleme, a ti, Gita?" „Možda je mogao malo brže da nađe one merdevine", reče Nana dok je silazila s kočije, „a i zaklela bih se da je mrmljao nešto kad smo ga zaustavili da se divimo pogledu. No, spremna sam da mu oprostim." „Stali ste da se divite pogledu?", reče agent. „Kada?"