Terry Pratchet 150 Međutim, nešto je bilo preče. To će joj otežati sve ostale poslove, ali tu nema pomoći. Gvožđe se ne može zamađijati. Niko ne može uhvatiti sečivo mača a da se ne poseče. Kad to ne bi bilo tako, svet bi se rasuo na sve strane. Skuvala je čaj, pa ponovo pristavila čajnik. Zagrabila je punu šaku bilja iz kutije na kredencu i bacila ga u činiju ključale vode. Iz fioke je izvadila čist zavoj i stavila ga kraj činije na stolu. Udenula je konac u vrlo oštru iglu, koju je onda stavila pored zavoja. Prstom je zahvatila zelenkasti melem iz jedne teglice i namazala ga na parče vate. To bi bilo to. Sela je i položila ruku na sto, dlana okrenutog naviše. „Pa", reče, ne obraćajući se nikome određenom, „čini mi se da sad imam dovoljno vremena." * * * Klozet mora da se seli. Taj je posao Baka najradije obavljala sama. Ima nekog neverovatnog zadovoljstva u kopanju baš baš duboke rupe. Tu nema komplikacija. S rupom uvek znate na čemu ste. Zemlja ne dobija kojekakve ideje i ne veruje da su ljudi iskreni samo zato što imaju čvrst stisak i postojan pogled. Ona samo stoji tu gde stoji i čeka da je pomerite negde. A kada završite, možete da uživate u činjenici da će proteći meseci i meseci pre no što to budete morali ponovo da radite. Već je izvesno vreme bila u rupi kad joj nečija senka zakloni svetlost. „Bardan, Perdita", reče ne osvrnuvši se. Podigla je punu lopatu do visine glave i ispraznila ju je preko ivice rupe. „Malo si navratila kući, a?", reče. Ponovo je zarila lopatu u zemlju, žmirnula, pa ju je nogom nabila u dno rupe. „Verujem da ti fino ide u operi", nastavila je. „Naravno, nisam ti ja neki stručnjak. Uvek mi je drago kad mlad čovek ode u veliki grad da potraži sreću." Podigla je pogled i srdačno se nasmešila devojci. „A i smršala si, vidim." Nedužnost joj se cedila iz reči poput konaca karamela. „Počela sam da... vežbam", reče Agnes. „Vežbanje je sjajna stvar", reče Baka, pa se ponovo posveti kopanju, „mada neki kažu da ne treba preterivati. Koliko ostaješ?" „Ja... nisam još odlučila." „Paaa... ne treba previše planirati. Oduvek sam govorila da ničemu ne treba dopustiti da te sputava. Jesi li se smestila kod mame?" „Jesam", odgovori Agnes. „Je l'? Samo da ti kažem da je Magratina stara koliba i dalje prazna. Svima bi učinila uslugu kad bi je malo izvetrila. Znaš, kad si već tu..." Agnes je ćutala. Nije znala šta bi rekla. „Čudo jedno", reče Baka, pokušavajući da preseče neku žilu. „Nikome to ne bih priznala, ali pre neki dan sam nešto razmišljala pa sam se setila da sam kada sam bila mlada sebi nadenula ime Endemonidija..." „Stvarno? Kada?" Baka se počeša zavijenom šakom po čelu. Ostala joj je crvenkasta fleka od gline. „O, trajalo je to jedno tri-četiri sata", reče. „Neka imena jednostavno nisu postojana. Nikada ne uzimaj ime kojim ne možeš da oribaš patos." Ponovo je ispraznila lopatu preko ruba rupe. „Pomozi mi da izađem." Agnes joj pomože. Baka otrese zemlju i lišće s kecelje pa poče da trupka ne bi li otresla blato s čizama. „Vreme je za čaj", reče. „Vidi, vidi, pa ti baš dobro izgledaš. To ti je od svežeg vazduha. Meni je u onoj Operi bilo previše zagušljivo." Agnes je uzaludno pokušavala da u Bakinim očima pronađe još nešto osim iskrene srdačnosti.
Teri Pračet 151 „Da, i ja sam to primetila", reče. „A vi ste... posekli ste se?" „Zarašće. Skoro sve zaraste." Prebacila je lopatu preko ramena i pošla ka kolibi da bi negde na pola puta zastala i osvrnula se. „Pitaću te nešto, ali, znaš, onako kao komšika komšiku, ne bih bila čovek kad te to ne bih pitala..." Agnes uzdahnu. „Da?" „Imaš li ovih dana mnogo posla uveče?" U Agnes je ostalo dovoljno buntovnog duha da joj omogući da ulije malo sarkazma u glas. „A, to li je? Da možda niste voljni da me nečemu naučite?" „Da te naučim? Ma jok", odgovori Baka. „Nemam ti ja strpljenja za to, ali mogla bih te pustiti da učiš." * * * „Kad ćemo se nas tri ponovo okupiti?" „Pa još se nismo ni prvi put sastale." „O, pa naravno da jesmo. Ti i ja smo se prvi put sastale još kad smo..." „Htela sam da kažem da se nas Tri nismo Okupile. Znaš... zvanično..." „Dobro... Kad ćemo se nas tri okupiti?" „Pa već smo tu." „Važi. Kad ćemo..." „Umukni i donesi kestenje. Agnes, dodaj Nani kestenje." „Da, Bako." „Pazi da ti moje ne pregori." Baka se zavali. Bila je vedra noć, iako su oblaci koji su se navlačili oko ose nagoveštavali skori sneg. Nekoliko varnica polete ka zvezdama. Zadovoljno se osvrnula oko sebe. „Baš je lepo", reče. - KRAJ -