Terry Pratchett - Maskarada

Terry Pratchet 100 Ali ona, naravno, nije veštica. Zato je duboko udahnula i vratila se u onu salu. Njeni odrazi razvukoše se na sve strane. Napravila je nekoliko koraka, a zatim se okrenula i ponovo zaždila ka vratima. Balerine su je zbunjeno gledale. Sve je to zbog nespavanja, reče u sebi. I od previše uzbuđenja. Osim toga, ionako više nema potrebe da ulazi u tu prostoriju, pošto sad zna ko je Duh. A bilo je baš očigledno. Duhu ne trebaju nikakve nepostojeće tajne pećine kad može lepo da se sakrije tamo gde svi mogu da ga vide. * * * Gospodin Bakit zakuca na vrata Salceline kancelarije. Prigušeni glas reče: „Napred," Unutra ne beše nikoga, ali su se zato videla zatvorena vrata na drugom kraju prostorije. Bakit prvo pokuca, a onda prodrma kvaku. „U kadi sam", reče Salcela. „Jesi li pristojan?" „Obučen sam, ako ste na to mislili. Vidite li tu negde kofu leda?" „A ti si je, znači, naručio?", bojažljivo će Bakit. „Da!" „Znaš... ja sam... odneo sam je u svoju kancelariju i gurao noge u nju..." „Noge?" „Da. Ovaj... Malo sam sprintovao po gradu, ne znam zašto. Tako mi došlo..." „Pa?" „Čizme su mi se zapalile tokom drugog kruga." Začu se pljuskanje i gunđanje sotto voce, a onda se vrata širom otvoriše i Salcela izađe u ljubičastoj kućnoj haljini. „Da li je senjor Bazilika privezan?", reče cedeći se po podu. „Otišao je da jednom pređe celu partituru s gospodinom Trubelmakerom." „A da li je...dobro?" „Tražio je da mu iz kuhinje pošalju užinu." Salcela odmahnu glavom. „Neverovatno." „Prevodioca su sklonili u kredenac. Nikako nisu mogli da ga razmotaju." Bakit oprezno sede. Na nogama je imao krpene papuče. „A...", zausti Salcela. „A šta?" „Šta je s onom strašnom ženom?" „Gospođa Og joj pokazuje Operu. Šta sam drugo mogao da uradim? Ej, dve hiljade dolara!" „Trudim se da zaboravim", reče Salcela. „Obećavam da više nikada ni reč neću progovoriti o tom ručku ukoliko vi to prvi ne učinite." „O kom ručku?", nedužno će Bakit. „Izvrsno." „A opet je vrlo upečatljiva osoba, zar ne..." „Ne znam o kome pričate." „Nije teško videti kako je zaradila onoliki novac..." „Pobogu, čoveče, pa lice joj je kao sekira!" „Kažu da je kraljica Ezerijela od Klača bila razroka, ali to joj nije smetalo da ima četrnaest muževa, a to je samo zvanični podatak. Osim toga, zaista je prodorna..." „Mislio sam da je umrla pre dvesta godina!" „Pričam o ledi Esmeraldi." „I ja." „Makar se potrudi da budeš pristojan prema njoj na soareu pre večerašnje predstave." „Hoću."

Teri Pračet 101 „Te dve hiljade su možda tek početak. Kad god otvorim fioku, u njoj me sačekaju novi računi! Ispada da smo svima dužni!" „Opera je skupo zadovoljstvo." „Meni kažeš? Čim pokušam da izađem na kraj s knjigama, nekoga ubiju. Šta misliš, hoću li imati bar nekoliko sati mira?" „U operi?" * * * Iz razmontiranih orgulja se začu prigušen glas. „Dobro. Daj mi srednje C." Dlakavi prst pritisnu dirku. Začu se tup udarac i nešto unutar mehanizma napravi doing. „Cvrc. Opet se otkačilo... samo malo... pokušaj ponovo..." Začu se jasan i čist zvuk. „Dooo-bro", reče onaj u utrobi orgulja. „Sačekaj da zategnem čiviju..." Agnes priđe bliže. Ogromno stvorenje koje je sedelo na mestu orguljaša osvrnu se i uputi joj topao osmeh, koji je mnogo širi od običnog osmeha. Autor istog bio je prekriven crvenim krznom i mada su malo zakinuli na nožnom odeljenju, očigledno je bio prvi u redu kad su se delile ruke. A dobio je i besplatan specijalni program usana. „Andre?", procijuka Agnes. Orguljaš se izvuče iz mehanizma. U rukama je imao čudnu drvenu daščicu s oprugama. „Ej, zdravo", reče. „Ovaj... ko je ovo?", upita Agnes, odmičući se od orguljaša primatskog porekla. „O, to je Bibliotekar. Mislim da nema ime. On je bibliotekar na Nevidljivom univerzitetu, a što je još važnije, radi i kao orguljaš. Ispostavilo se da je naše orgulje pravio Džonson9 , baš kao i njihove, pa nam je dao nekoliko rezervnih delova..." „Uuk." „Izvinjavam se, pozajmio nekoliko delova." „On svira orgulje?" „Da, i neverovatno je nadaren." Laknulo joj je. To stvorenje je ipak neće napasti. „Oh", reče, „pa valjda je to i prirodno. Znaš, nama je u selo često dolazio orguljaš i uvek je vodio jedno slatko maj..." Prolomio se akord. Orangutan podiže drugu ruku i ljubazno mahnu prstom ispred Agnesinog nosa. „Ne voli da ga zovu majmunom", reče Andre. „A i dopadaš mu se." „Otkud znaš?" „Obično ne upozorava." Odmakla se i uhvatila mladića za ruku. „Možemo li da porazgovaramo?", reče. „Ostalo je još samo nekoliko sati a zaista bih voleo da..." „Važno je." Pošao je za njom. Bibliotekar, ostavši sam, pritisnu nekoliko dirki polupopravljenih orgulja pa se zavuče u mehanizam. „Znam ko je Duh", prošaputa Agnes. Andre je samo pogleda, pa je uhvati za ruku i povuče dublje u senku. „Duh nije niko", reče. „Ne budi smešna. Zato i jeste Duh." „Hoću da kažem da on kad skine masku postane neko drugi." 9 Bergolt Statli Džonson, poznatiji kao Budalina Džonson, bio je najslavniji ili bar najpoznatiji ankmorporški pronalazač. Bio je čuven po tome što nije dopustio da ga slepilo za brojeve, nedostatak bilo kakvog dara i potpuna nesposobnost da sagleda suštinu bilo kog problema ometu u stremljenju da postane pravi kontrarenesansni čovek. Nedugo po izgradnji čuvene Urušene kule u Kvirmu, njegovu je pažnju zaokupio svet muzike, a posebno velike orgulje i mehanički orkestri. Primerci njegovih rukotvorina još uvek se često pojavljuju na rasprodajama a još češće na đubrištima.

Terry Pratchet 102 „Ko?" „Da kažem gospodinu Bakitu i gospodinu Salceli?" „Šta da im kažeš? Ko je to?" „Volter Plindž." On se ponovo zagleda u nju. „Nasmeješ li se samo, ima da te... šutnem", reče Agnes. „Ali Volter čak ne može ni da..." „Ni sama nisam mogla da poverujem, ali rekao je da je video Duha u baletskoj školi a tamo je sve u ogledalima a on bi bio prilično visok kad bi lepo stajao i stalno baza po podrumima..." „Ma daj..." „Mislim da sam ga pre neko veče čula kako peva na pozornici kad su se svi razišli." „Jesi li ga videla?" „Bio je mrak." „U tom slučaju...", sumnjičavo će Andre. „Ali sigurna sam da sam posle toga čula njega kako razgovara s mačkom. Znaš, normalno razgovara. Znaš, kao normalna osoba. Znaš. A moraš priznati da je... čudan. Zar ti ne liči baš na nekoga ko bi se najradije krio iza maske?" Klonula je. „Vidim da ne želiš da me slušaš..." „Ne! Ne, ja samo... ovaj..." „Mislila sam da će mi biti lakše ako se nekom poverim." Andre joj se nasmeši u pomrčini. „Ne bih nikome to pričao da sam na tvom mestu." Agnes obori pogled. „Znam da zvuči pomalo uvrnuto..." On je uhvati za mišicu. Perdita oseti kako Agnes uzmiče. „Da li ti je sada lakše?", reče on. „Ja... ne znam... znaš... ne znam... znaš, ne mogu ni da zamislim da on nekoga može da povredi... osećam se kao budala..." „Svi smo napeti. Ne sekiraj se." „Ja... sad sigurno misliš da sam budala..." „Ako hoćeš, držaču Voltera na oku." Smešio joj se. „Samo, prvo moram ovo da završim", dodade, pa joj uputi još jedan osmeh, brz i silovit poput letnjeg pljuska. „Hval..." Ali on se već bio vratio svojim orguljama. * * * A u ovoj su se prodavnici prodavala muška odela. „Nije za mene", reče Nana Og, „nego za jednog prijatelja. Visok jedno metar osamdeset, plećat." „Postavljene nogavice?" „Kod njega je sve postavljeno kako treba." Osvrnula se oko sebe. Kad je bal nek je bal. To su ionako njene pare. „I crni kaput, crne hulahopke, cipele sa sjajnim kopčama, jedan onaj sulundar-šemšir, dugačak plašt s crvenom postavom, kravatu, jedan onaj hohovski crn štap s finom srebrnom kvakom na vrhu i... i... povez za oko." „Povez za oko?" „Da. Može neki sa šljokicama, pošto je to za operu." Krojač se zablenu u nju. „Ovo je malo neuobičajeno", reče. „Zašto gospodin nije lično došao?" „Zato što još nije gospodin." „Ali, gospođo, moramo da imamo tačne mere." Nana Og se osvrnu oko sebe. „Slušaj bre", reče. „Samo ti meni pošalji ono što sam ti tražila, a mi ćemo već da ga napravimo da pasuje. Moment, molim..."

Teri Pračet 103 Ponosito se okrenula... ... tvingtvangtvong... ...pa se ponovo okrenula ka njemu i poravnala haljinu. U ruci joj beše kožna vrećica. „Koliko bi to bilo?", reče. Krojač se zablenu u vrećicu. „Bojim se da vaša porudžbina neće moći da bude gotova pre sledeće srede", reče. Nana uzdahnu. Sve je bolje shvatala jedan od najosnovnijih zakona fizike. Vreme je novac. Stoga je i novac vreme. „Nadala sam se da će to moći malo brže", reče zveckajući vrećicom. Krojač je pogleda s visine. „Mi smo majstori zanata, gospođo. Za kad bi vam to trebalo?" „Može li za deset minuta?" Dvanaest minuta kasnije, izašla je iz prodavnice noseći veliki paket ispod jedne ruke, kutiju za šešir ispod druge, a štap od abonosa u zubima. Baka ju je čekala ispred vrata. „Sve u redu?" „Ešte." „Da ti ja ponesem povez?" „Zaista bi trebalo da nađemo treću vešticu", reče Nana, pokušavajući da preraspodeli pakete. „Mala Agnes ima baš zdrave, jake ruke." „Dobro znaš da će, odvučemo li je odavde za uši, bežati od nas kô od dušmana", reče Baka. „Postaće veštica kada sama to bude htela." Stigle su do službenog ulaza u Operu. „Bardan, Lese", srdačno reče Nana kad su ušle. „Je l' više ne svrbi?" „Onaj melem što ste mi ga dali pravo je čudo, gospođo Og", reče vratar, a brci mu se izviše u nešto što bi mogao biti osmeh. „Gospođa Les je takođe dobro? Kako joj je sestrina noga?" „Obe su dobro, gospođo Og, hvala na pitanju." „Ovo je samo Esmi Vedervaks koja mi pomaže oko bagaža", reče Nana. Vratar klimnu glavom. Bilo je očigledno da je svaki prijatelj gospođe Og i njegov prijatelj. „Nema problema, gospođo Og." Dok su jezdile prašnjavim lavirintom hodnika, Baka je pomislila - i to ne prvi put - da Gita Og zaista ima neku svoju magiju. Nana je svuda uspevala da uđe, mada bi se to pre moglo nazvati uvlačenjem. Nesvesno je koristila svoj dar za druželjubivost i razvila ga je do nivoa okultne nauke. Baka Vedervaks uopšte nije ni sumnjala da njena drugarica već zna puna imena, porodične istorije bolesti, rođendane i omiljene teme za razgovor bar polovine zaposlenih, kao i njihove najveće ventile koji jedva čekaju da ih neko otvori. Nebitno je jesu li to razgovori o deci, o melemima za čukljeve ili Nanine najbezobraznije pričice, ona uspeva svuda da se uvuče i u roku od dvadeset i četiri sata svima se čini kao da je oduvek znaju. A onda počnu da joj se poveravaju. I to svojevoljno. Nana Og ume s ljudima. Ta bi i kip naterala da joj se isplače na ramenu i prizna joj šta zaista misli o golubovima. Ko zna - zna. Baka nikada nije imala strpljenja da se time bavi. Tek bi se s vremena na vreme zapitala ne bi li bilo zgodno da i sama to nauči. „Zavesa se diže za sat i po", reče Nana. „Obećala sam Žizeli da ću da joj pomognem oko..." „Ko je Žizela?" „Šminkerka." „Ali ti ne znaš ništa o šminkanju!" „Lane sam sama omalala ceo klozet temperama, zar ne?", reče Nana. „A i svakog Utorka zadušnog kolača crtam lica na jajcima za dečicu." „Baš nemaš pametnija posla, a?", jetko će Baka. „Čudo nisi prihvatila da dižeš zavesu ili da uskočiš umesto neke balerine koja je umrla od gladi."

Terry Pratchet 104 „Pristala sam da pomažem oko pića na saurou", reče Nana, pustivši da ironija sklizne s nje kao kap vode s usijane ringle. „Mnogo osoblja je pobeglo zbog Duha. Saurou počinje u velikom faojeu za pola sata. Budi i ti tamo i dobrotvaraj." „Šta ti je taj sauro?", podozrivo će Baka. „To ti je hoh pijanka pre opere." „I šta ja treba da radim?" „Pij šeri i ljubazno se razgovaraj s ljudima", reče Nana. „Ili se samo razgovaraj. Videla sam i meze. Imaju čak i one kockice sira na čačkalicama zabodenim u grejfurt, a finije od toga biti ne može, ja da ti kažem." „Gita Og, da nisi slučajno... pripremila neko od onih tvojih jela?" „Nisam, Esmi", krotko će Nana. „To bi baš ličilo na tebe." „Nisam imala vremena", priznala je Nana. Baka klimnu. „Hajde onda da potražimo Griba", reče. „Jesi li sigurna da je ovo pametno, Esmi?", zapita Nana. „Večeras nas čeka dosta posla", reče Baka. „Neće nam škoditi još jedan par ruku." „Šapa." „Da, zasad su još šape." * * * To je sigurno Volter i ona to zna. Doduše, nije to bila spoznaja njenog uma, već nešto mnogo dublje. Osećala je to kao što drvo oseća sunce. Sve se uklapalo. On može da ide kud god hoće i niko neće obraćati pažnju na njega pošto je ionako uvek tu. Da ste kao Volter Plindž, zar ne biste čeznuli da budete neko smeo i neodoljiv kao što je Duh? A da ste kao Agnes Nit, zar ne biste čeznuli da budete neko mračan i tajanstven kao što je Perdita X San? Ta izdajnička misao zaskočila ju je pre nego što je stigla da je potisne. Zato je brže-bolje dodala: Da, ali ja nikada nikoga nisam ubila. Jer to je nešto s čime moram da se suočim, zar ne? Ako je on Duh, onda je i ubica. A opet... zaista čudno izgleda... govori kao da reči beže od njega... Neko je dotače po ramenu i ona se okrete. „To sam samo ja!", reče Kristina. „Oh." „Zar ne misliš da je ovo božanstvena haljina?!" „Šta?" „Moja haljina, budalice!!" Agnes je odmeri od glave do pete. „O, da. Da. Baš je lepa", reče glasom po kome je nezainteresovanost pljuštala kao ponoćna kiša po pločniku. „Ne zvučiš mi oduševljeno!! Dakle, stvarno, Perdita!! Nema potrebe da budeš ljubomorna!!" „Nisam ljubomorna, samo sam se nešto zamislila..." Videla je Duha samo na trenutak, ali ipak se nije kretao kao Volter, koji hoda kao da ga neko vuče za glavu. Svejedno, njeno je uverenje sad već bilo čvrsto kao mermer. „I dalje mi se čini da uopšte nisi oduševljena!!" „Pitam se da li je Volter Plindž duh", reče Agnes i istog trenutka opsova u sebi, ili bar pomisli „pih!" Kao da je Andreova reakcija nije već dovoljno postidela. Kristina razrogači oči. „Ali on je klovn!!" „Govori i hoda čudno", reče Agnes, „ali kad bi se uspravio..." Kristina se nasmeja. Agnes oseti kako je obuzima bes. „Maltene mi je sâm to priznao!" „A ti si mu poverovala, zar ne?!", reče Kristina pa zacokta. Agnes je to smatrala vrlo uvredljivim. „Dakle, šta sve vi devojke niste u stanju da poverujete!!"

Teri Pračet 105 „Kako to misliš mi devojke?" „Ma znaš već!! Balerine stalno pričaju kako su videle Duha ovde ili onde..." „Pa na šta ti ja ličim? Na nekakvu tuku? Razmisli makar minut pre nego što odgovoriš!" „Naravno da ne, ali ipak..." „Uh!" Agnes zaždi ka krilu pozornice, razmišljajući više o utisku nego o pravcu. Žamor se utišao čim je ušla u ostavu za kulise. Jedini izlaz odatle bila su velika dvostruka vrata koja su vodila u spoljni svet. Na sve strane su ležali navrat - nanos naslagani delovi zamkova, balkona i romantičnih zatvorskih ćelija. Kristina dotrča za njom. „Stvarno nisam htela da... Agnes, to nije Volter... on je samo smušeni potrčko!" „On svašta zna da radi! Niko nikad ne zna gde je on, ali svi podrazumevaju da je tu negde!" „Dobro, ali ne moraš toliko da se nerviraš..." Iza njih se začu tihi šum. Osvrnuše se. Duh se duboko nakloni. * * * „Ko je Nanin dobri dečko? Nanica ima činiju kavijara za svog dobrog dečka", mrmljala je Nana dok je virila ispod kuhinjskog kredenca. „Kavijar?", hladno će Baka. „Pozajmila sam ga s onog stola gde su metli meze za sauro", reče Nana. „Pozajmila?" „Nogekako. Ajde, Gribiću, da vidimo ko je Nanin dobri dečko!" „Pozajmila. Hoćeš da kažeš... vratićeš ono što ostane posle mačke?" „To se samo tako kaže, Esmi", uvređeno će Nana. „Nije to krađa, ako ne razmišljaš na taj način. Hajde, dečko, evo imam kavijara, pomiriši samo..." Gribo se povuče još dublje u mrak. * * * Kristina muklo ciknu i sruči se u nesvest, uspevši usput - Agnes je to primetila - da padne tako da se ne povredi i da se uz to njena haljina pokaže u punom sjaju. Tek tad poče da joj sviće da je ta devojka vrlo promućurna u izvesnim sferama interesovanja. Ponovo je pogledala čoveka s maskom. „U redu je", reče, a čak joj je i samoj sopstveni glas zvučao kao krkljanje. „Znam ko si. Časna reč." Belo lice nije moglo da promeni izraz, ali zato oči zasjaše. Agnes proguta knedlu. Perditin deo njenog uma želeo je da utekne glavom bez obzira, pošto bi to bilo mnogo uzbudljivije, ali ona se nije pomerila ni makac. „Hteo si da budeš neko drugi, ali od sebe ne možeš pobeći", rekla mu je. „Bar ja znam kako je to. Lako je tebi. Dovoljno ti je da navučeš masku. Makar si dobro građen. Ali zašto ubijaš? Zašto? Gospodin Šinter nikako nije mogao da ti naudi! Mada... vrzmao se po čudnim mestima, zar ne? Da možda nije... nabasao na nešto?" Duh klimnu glavom pa ispruži svoj abonosni štap. Uhvatio ga je obema rukama i povukao i ukaza se dugačko tanko sečivo. „Znam ko si!", dreknu Agnes, kad je zakoračio ka njoj. „Ja... možda mogu da ti pomognem! Možda nisi ti kriv što si takav!" Počela je da uzmiče. „Ja ti nikad nisam učinila ništa nažao! Mene ne moraš da se plašiš!" Hodala je unatraške, a on prema njoj. Oči u mračnim dupljama svetlucale su kao mali dragulji. „Zar ne vidiš da sam ti ja prijatelj? Molim te, Voltere! Voltere!"

Terry Pratchet 106 Izdaleka se začu zvuk, koji joj se učinio glasnim kao grmljavina, a u datim je okolostima bio nemoguć koliko i džezva od čokolade. Bio je to zveket kofe. „Šta je bilo gospojice Perdita Nit!" Duh zastade. Začu se bat koraka. Bat šepesavih koraka. Duh na to spusti mač, pa otvori vrata na kulisi koja je predstavljala zid zamka, posprdno se nakloni i pobeže. Volter dotrča iza ugla. Izgledao je kao karikatura viteza lutalice. Na sebi je imao večernje odelo, očigledno šiveno za nekoga potpuno drugačije građe, a preko njega kecelju. Na glavi je nosio beretku, a u rukama kofu i portfiš. Međutim, nikada nijedan hrabri vitez nije radosnije dogalopirao preko pokretnog mosta. Volter je maltene bio okružen zlaćanim sjajem. „...Voltere?" „Šta se desilo gospojici Kristini?" „Ona je... hm... onesvestila se", reče Agnes. „Da. Verovatno... da, verovatno od uzbuđenja. Zbog opere. Večeras. Da. Verovatno. Uzbuđenje. Zbog večerašnje opere." Volter je zabrinuto pogleda. „Da", reče, pa usrdno dodade: „Znam gde je koferče za prvu pomoć da li da ga donesem?" Kristina zaječa a trepavice joj zaigraše. „Gde sam?" Perdita zaškrguta Agnesinim zubima. Gde sam? Niko to ne kaže kad se probudi iz nesvesti, osim onih koji su negde čuli da svak to kaže kad se osvesti. „Onesvestila si se", reče joj, pa se netremice zagleda u Voltera. „Otkud ti ovde, Voltere?" „Došao da oribam klozet scenskih radnika gospojice Nit. Mesecima već pokušavam da izađem s njim na kraj!" „Zar u večernjem odelu!" „Da jerbo posle moram da kelnerišem jer smo ostali bez ljudi a niko neće da kelneriše dok oni tamo piju i jedu kobasice na štapiću pre opere." Niko ne bi mogao da se kreće toliko brzo. Činjenica je da Volter i Duh nisu bili tu u isto vreme, ali lepo je čula njegov glas. Nikako nije mogao da šmugne među kulise i za nekoliko se sekundi pojavi na drugom kraju ostave osim ako nije nekakav čarobnjak. Doduše, neke devojke su tvrdile da ponekad izgleda kao da je Duh na dva mesta u isto vreme. Možda u zgradi ima još skrivenih stepeništa i tajnih prolaza. Možda je on... Zaustavila se. Volter Plindž nije Duh i tačka. Nema svrhe da sad traži nekakva uzbudljiva objašnjenja kako bi dokazala suprotno. Već je bila rekla Kristini šta misli, ali ova ju je sad pomalo zbunjeno posmatrala dok joj je Volter pomagao da ustane. Rekla je i Andreu, ali ni on joj nije poverovao, tako da je ipak sve u redu. To znači da je Duh... ...neko drugi. A baš je bila sigurna. * * * „Uživaćeš, majko. Videćeš da ćeš uživati." „Nije ti to za 'vake kao što smo mi, Henri. Bolje bi bilo da ti je gosin Morkomb dao karte za nastup Neli Stamp u kabareu. E, to je prava muzika. Čak i reči razumeš!" „Ali, majko, pesme kao što je 'Ona čuči u kupusu i šora' nisu baš najpristojnije." Dve prilike probijale su se kroz svetinu pred Operom. Ovako je tekao njihov razgovor. „Ali bar su smešne. A i ne moraš da iznajmljuješ odelo. Baš je glupo kad moraš posebno da se napirlitaš da bi slušao muziku." „To pojačava doživljaj", reče mlađahni Henri, koji je to negde pročitao. „Kao da muziku boli uvo šta si obukao", na to će majka. „Elem, Neli Stamp je..."

Teri Pračet 107 „Požuri, majko." Već tad je znao da će to biti jedna od onih večeri. Henri Lauzi je zaista davao sve od sebe, a to, kad se sve sabere i oduzme, uopšte nije bilo malo. Radio je kao pripravnik kod Morkomba, Dronjka i Medenice, u nekoj vrsti starovremske ortačke advokatske kancelarije. Jedan od razloga za neprihvatanje savremenog načina poslovanja bila je činjenica da su gospoda Morkomb i Medenica vampiri, a gospodin Dronjak zombi. Drugim rečima, sva trojica partnera bili su tehnički mrtvi, što ih nije sprečavalo da se bave ovim časnim poslom. Doduše, Morkomb i Medenica su silom prilika morali da rade jedino u noćnoj smeni. Henriju je takvo radno vreme odgovaralo a ni posao mu nije teško padao. Međutim, brinuli su ga izgledi za unapređenje, jer kako da onom drugom svane ako se prvi budi tek kad smrkne? Na kraju je zaključio da će napredovati jedino ako poradi na sebi i to metodom „Unapredite svoj um", koju je upražnjavao kad god je mogao. Najbolji opis Henrijevog načina razmišljanja glasio bi otprilike ovako: kad biste mu dali knjigu „Kako da za pet minuta unapredite sopstveni um", on bi je čitao sa štopericom u ruci. Njegovo probijanje kroz život bilo je užasno sputano svešću o sopstvenom neznanju, što je falinka koja pogađa veoma mali broj ljudi. Gospodin Morkomb dao mu je dve karte za operu kao nagradu što je uspešno okončao jednu veoma tešku građansku parnicu, a on je poveo majku, pošto je ona predstavljala jedini deo ženskog roda koji on poznaje. Drugi su se uvek bojažljivo rukovali s njim, kao da se boje da će mu otpasti ruka. Kupio je knjigu o operi i pažljivo ju je iščitao jer je čuo da je apsolutno nečuveno otići tamo a ne znati o čemu se radi, pošto je verovatnoća da ćete usput pohvatati konce radnje zaista zanemarljiva. Čak je i sada u džepu osećao smirujuću težinu udžbenika. Jedino nije mogao da veče upotpuni dostojanstvenijom roditeljkom. „Možemo li da kupimo kikiriki pre nego što uđemo?", upitala ga je majka. „Mama, u operi nema kikirikija." „Nema kikirikija? Pa šta onda rade kad im se ne sviđa pesma?" * * * Gribove sumnjičave oči sijale su kao dve žiške u mraku. „Ćušni ga metlom", predloži Baka. „Ne", reče Nana. „S nekim kao što je moj Gribo moraš mnogo nežnije." Baka samo zažmuri i gurnu ruku. Ispod kredenca se prvo začu urlik, a za njim i divljačko grebanje. Uskoro se pojavio i Gribo, koji nije prestajao da se koprca i kandžama ore patos dok su ga nemilice izvlačili, i to za rep. „Doduše, čvrsta ruka je čvrsta ruka", pomirljivo će Nana. „Nikada nisi bila mačkoljubac, zar ne, Esmi?" Gribo bi možda i počeo da frkće na Baku, ali čak je i njegov mačji mozak bio dovoljno promućuran da zna kako to ne bi bio najpametniji potez. „Daj mu taj kavijar", reče ona. „Svejedno hoće li ga pojesti sad ili posle." Gribo osmotri činijicu. O, pa onda je sve u redu. Samo su htele da mu daju hranu. Baka klimnu Nani i onda obe ispružiše ruke s dlanovima okrenutim naviše. Gribo je bio na pola kavijara kad oseti da se to ponovo dešava. „Vrrrrooovvvlllll...", zakreštao je, a onda glas poče da mu se produbljuje jer prsa stadoše da se šire. Uspravio se na zadnje noge, koje se izdužiše. Uši mu se prilepiše uz glavu pa stadoše da se spuštaju niz slepoočnice. „...lllluuuaaaa..." „Sako ima obim grudi od sto i deset centimetara", reče Nana a Baka klimnu glavom. „...aaaaoooo..."

Terry Pratchet 108 Lice mu se spljoštilo, brkovi se okrenuše prema napred a nos poče da živi sopstveni život. „...ooooss... sranje!" „Mnogo bolje mu ide nego pre", primeti Nana. „Hajde, mladiću, oblači se", reče Baka, koja je u međuvremenu čvrsto zažmurila. No, morala je da prizna da ni tada nije bilo mnogo bolje. Čak i obučen, Gribo je prosto odisao golotinjom. Neposlušni brkovi, dugi zulufi i razbarušena crna kosa u kombinaciji s lepo razvijenim mišićima odavali su utisak prefinjenog pirata ili romantičnog pesnika koji se skinuo s opijuma i otkrio meso. Imao je ožiljak preko celog lica i povez preko oka. Kada se smešio, prosto je odisao neprerađenom, neodoljivo opasnom pohotom. Taj bi se šepurio i dok spava. U stvari, Gribo bi mogao da bude odgovoran za seksualno uznemiravanje čak i ako bi mirno sedeo u susednoj sobi. Međutim, veštice ga nisu tako videle. Za Baku je mačka uvek prokleta mačketina, ma u kom obliku bila, dok je za Nanu bio i ostao njen mac-macan-koprcan. Popravila mu je kravatu i odmakla se da ga osmotri. „Šta kažeš?", reče. „Liči na plaćenog ubicu, ali poslužiće svrsi", reče Baka. Gribo je znatiželjno pokretao ruke na sve strane i igrao se štapom. Trebalo mu je malo vremena da se navikne na prste, ali mačke brzo uče. Nana mu vragolasto mahnu prstom ispred nosa a on joj nežno ćušnu ruku. „A sad budi dobar dečko i idi s Bakom i radi onako kako ti ona kaže", reče Nana. „Da-a-a, Nan-no", skrušeno odgovori on. Uspeo je da uhvati štap kako treba. „I nemoj da se tučeš." „N-n-neću, Nan-no." „I ne ostavljaj ogriske ljudima na pragu." „N-n-neću, Nan-no." „Nećemo da pravimo gužvu kao s onim provalnicima prošlog meseca." „N-n-nećemo, Nan-no." Bio je potpuno utučen. Ljudi baš ne znaju da se zabavljaju. Iskomplikuju čak i najosnovnije životne potrebe. „I nemoj da se pretvoriš u mačka dok ti mi to ne kažemo." „N-n-neću, Nan-no." „Uradi sve kako valja pa ćeš lepo da omastiš brk kad ovo prođe." „Dobr-r-ro, Nan-no." „Kako da ga nazovemo?", upita Baka. „Ne može da bude samo Gribo. Lepo sam ti govorila da je to glupo ime za mačku." „Vidi ga, izgleda kao pravi plemić...", zausti Nana. „Izgleda kao prelepi maloumni siledžija", ispravi je Baka. „Plemić", ponovi Nana. „Dođe mu isto." „Svejedno, ne možemo ga zvati Gribo." „Smislićemo nešto." * * * Salcela se neraspoloženo nasloni na mermernu ogradu stepeništa u foajeu i turobno se zagleda u svoje piće. Oduvek je smatrao da najveća mana opere nije niko drugi do publika. Nedostojna bagra. Od onih koji nemaju ama baš nikakvog pojma o muzici, čije se poimanje dobrog opažanja svodi na: „Dopalo mi se ono pred kraj, kad je glas počeo da joj drhti", jedino su gori oni koji misle da nešto znaju... „Jeste li za piće gospodine Salcela? Ne brinite ima ga baš mnogo!" Volter Plindž doleluja do njega. U onom je odelu ličio na prvoklasno strašilo.

Teri Pračet 109 „Plindže, dovoljno je da kažeš: 'Piće, gospodine?'", reče umetnički direktor. „I molim te da skineš du glupu beretku." „Moja mama ju je sašila!" „Ne sumnjam da jeste, ali ipak..." Uto se Bakit došunja do njih. „Rekoh li ti ja da držiš senjora Baziliku podalje od kanapea?", prosikta. „Izvinite, ali nisam uspeo da nađem dovoljno debelu ćuskiju", reče Salcela i rukom otera Voltera i njegovu beretku. „Uostalom, zašto se on ne druži sa svojom muzom u garderobi? Zavesa se diže za dvadeset minuta!" „Kaže da bolje peva punog stomaka." „Onda nas večeras čeka neviđen nastup." Bakit se osvrnu i osmotri prisutne. „Zasad sve dobro ide", primeti. „I meni se čini." „Znaš, i Straža je tu. U potaji. Druže se s gostima." „Aha... pustite me da pogađam..." Salcela osmotri foaje. Uskoro je ugledao veoma niskog čoveka u odelu krojenom za nekog mnogo, mnogo višeg. To se najbolje videlo po plaštu koji mu se vukao po podu, odajući utisak superheroja koji se previše vrzmao oko Kriptonita. Na glavi je imao ulubljenu šubaru i uporno je pokušavao da kradomice povuče pokoji dim cigarete. „Mislite li na onog čovečuljka sa svetlećom reklamom 'Prerušeni stražar' iznad glave?" „Gde je? Nisam to video!" Salcela uzdahnu. „To je kaplar Nobi Nobs", reče umorno. „Jedina osoba kojoj je potrebna legitimacija da dokaže kojoj vrsti pripada. Video sam ga kako se druži s tri dupla šerija." „Ali nije on jedini", reče gospodin Bakit. „Zaista su ozbiljno shvatili ovaj zadatak." „O, da", na to će Salcela. „Eto, ako pogledate onamo, videćete narednika Detritusa, koji je trol, i koji je za ovu priliku obukao začuđujuće solidno odelo. Prava je šteta, rekao bih, što je propustio da skine kacigu. A njih je, ne zaboravite to, Straža odabrala zato što umeju dobro da se umešaju u masu." „Pa dobro, biće nam od koristi ako Duh ponovo udari", ojađeno će Bakit. „Duh bi morao da..." Salcela zaćuta. A onda trepnu. „Budibogsnama", prošaputa. „Gde je onog našla?" Bakit se osvrnu. „To je ledi Esmeralda sa... oh." Gribo ju je pratio s izrazom lica od kojeg se žene duboko zamisle a muškarcima pobele prsti. Žamor je na trenutak utihnuo, a onda se ponovo razvio, s tim što je sada bio mnogo piskaviji. „Svaka čast", reče Salcela. „Pa, zasigurno ne izgleda kao gospodin", reče Bakit. „Pogledaj mu samo boju oka!" Navukao je na lice nešto za šta je verovao da je osmeh i naklonio se. „Ledi Esmeralda!", reče. „Zadovoljstvo je videti vas ponovo! Hoćete li nas upoznati sa svojim... gostom?" „Ovo je lord Gribo", reče Baka. „Gospodin Bakit, vlasnik Opere, i gospodin Salcela, koji, rekla bih, vodi posao." „Haha", reče Salcela. Gribo se iskezi i Bakit ugleda sekutiće kakve nikada nije video van zoološkog vrta. A i to zelenkastožućkasto oko... Baš čudna ženica... „Ahaha...", reče. „Šta biste popili?" „On će mleko", odlučno reče Baka. „Sigurno mora da čuva snagu", primeti Salcela. Baka se osvrnu. Izraz njenog lica prosekao bi čelik. „Da li je neko za pićence?", reče Nana Og pojavivši se niotkuda s poslužavnikom. Iskusno je stala među njih kao vrlo mala mirotvoračka jedinica. „Evo, ovde ima svega..." „A tu je, vidim, čak i čaša mleka", primeti Bakit.

Terry Pratchet 110 Salcela pogleda jednu vešticu pa drugu. „Izgleda da vas ništa ne može da iznenadi", reče. „Pa, nikad se ne zna", reče Nana. Gribo uze čašu mleka obema rukama i poče da ga lapće jezikom. A onda pogleda Salcelu. „Ššta zverrraššš? Nnnikad nissi viideo da nneko pije mmleuko?" „Ne... ne na taj način." Nana namignu Baki i okrete se da ode. Baka je ščepa za mišicu. „Ne zaboravi", prošaputa, „kad uđemo u ložu, ne skidaj oka s gospođe Plindž. Ona nešto zna. Ne znam šta će da se desi, ali nešto sigurno hoće." „Važi", reče Nana, pa stade da se gura kroz gužvu, gunđajući sebi u bradu: „Kako da ne... uradi ovo, uradi ono..." „Jedno piće, molim." Nana pogleda dole. „Bogo moj", reče. „A šta si ti?" Stvorenje sa šubarom joj namignu. „Ja sam grof De Nobs", reče, „a ovo ovde", dodade odmah, pokazavši ka pokretnom zidu, „jeste grof De Tritus." Nana odmeri trola. „Još jedan grof? Izgleda da ovde ima grofova kô gov... kô mušica. Šta pije Straža?" „Straža? Zar mi?", reče grof De Nobs. „Odakle vam ideja da smo mi iz Straže?" „Ovaj ima kacigu", reče Nana, „a i značku na fraku." „Rekao sam ti da je skloniš", prosikta Nobi, pa pogleda Nanu i skrušeno se osmehnu. „To je, znate, modni detalj. Mi smo vam, znate, imućni ljudi i nemamo ama baš nikakve veze s gradskom Stražom." „Dobro, gospodo, jeste li za čašu vina?" „Hvala, ne pijemo na dužnosti", reče trol. „O, da, hvala lepo, grofe De Trituse", jetko će Nobi. „O, da, gospodine si ga maskirani moj! Što lepo ne mahneš pendrekom da te bolje vide?" „Pa, ako misliš da tako treba..." „Sklanjaj bre to!" Obrve grofa De Tritusa spojiše se od napornog razmišljanja. „A to je neka ironija, a? Zar tako višem oficiru, a?" „Sad nisi viši oficir jer nismo Stražari. Komandir Vajms ti je tri puta lepo objasnio..." Nana Og se obzirno udalji. Ta dvojica i bez nje sasvim lepo prave budale od sebe. Sve joj je izgledalo naopako. U njenom su svetu muškarci nosili šarenu odeću, a žene crnu. Tako bar ujutru nikad nisu morale da smišljaju šta da obuku. Međutim, u Operi su pravila oblačenja bila izvrnuta naglavce, baš kao i zakoni zdravog razuma. Ovde se žene oblače kao zamrznuti paunovi, a muškarci liče na pingvine. A sad je tu i panduracija. Nana je, kad god nije imala razloga da krši zakon, u principu bila osoba koja iskreno štuje pravila, pa je kao takva imala i odgovarajući stav prema čuvarima reda, što će reći da je prema njima gajila duboko i trajno nepoverenje. Pogledajte, na primer, kako oni vide krađu. Nana je to posmatrala kao veštica, što je mnogo složenije od stanovišta koje su zauzeli vlast i - ako već dođe do toga - ljudi koji su imali nešto vredno krađe. Oni pokušavaju da koriste tupu sekiru zakona u okolnostima koje zahtevaju prefinjeni skalpel zdravog razuma. Ne, pomislila je Nana. Tim trapavim policajcima ovde nikako nije mesto. Stoga bi bilo pametno podmetnuti ekserčić pod trapavo stopalo Pravde. Sklonila se iza pozlaćenog kipa i počela da petlja po naborima svoje odeće, dok su se oni koji su stajali u blizini zbunjeno osvrtali ne bi li utvrdili odakle potiče zvuk okidanja lastiša. Znala je da je tu negde... ponela ju je za slučaj nužde... Začu se zveket bočice. Ah, tu je. Trenutak kasnije, Nana Og se vratila noseći poslužavnik s dve čašice i uputila se pravo prema Stražarima.

Teri Pračet 111 „Voćni sok, drugovi organi?", reče. „Ju mene grdne, što li njih pomenuh, ne pomenuli me. Jeste li za domaći sok, gospodo?" Detritus sumnjičavo omirisa čašicu i oseti kako mu se otčepljuju sinusi. „Š'a ima unutra?", reče. „Jabuke", spremno odgovori Nana. „U stvari... uglavnom jabuke." Nisu primetili kada je nekoliko prosutih kapi progrizlo metalni poslužavnik i palo na tepih, koji odmah poče da se dimi. * * * Dok je publika zamorila žamorom ljubitelja opere koji zauzimaju svoja mesta, gospođa Lauzi je pokušavala da pronađe cipele. „Zaista nije trebalo da se izuvaš, majko." „Ubiše me stopala." „Jesi li ponela pletivo?" „Biće da sam ga zaboravila u taoletu." „Oh, majko." Henri Lauzi zabeleži u knjizi gde je stao i podiže suzne oči ka nebesima. Žmirnuo je. Tačno iznad njega, tamo negde visoko, stajao je krug iskričave svetlosti. Njegova majka takođe podiže pogled. „A koji je ono andrak?" „Mislim da je to luster, majko." „Baš je velik. A šta ga drži?" „Siguran sam da imaju neke posebne konopce ili nešto slično, majko." „Meni to izgleda opasno, ja da ti kažem." „Siguran sam da smo savršeno bezbedni, majko." „A ti se, kao, razumeš u lustere?" „Siguran sam da ljudi ne bi dolazili u Operu kad bi postojala opasnost da im se luster sruši na glavu, majko", reče Henri, pokušavajući da nastavi s čitanjem. Trokator, poznat i kao Majstor prerušavanja. Trokator (ten.) je tajanstveni plemić koji skandalizuje čitav grad tako što obljubljuje dame visokog roda maskirajući se u njihove muževe. Međutim, Laura (sop.), tek udata za Kapricija (bar.), ne popušta njegovom laskanju... Henri udenu obeleživač stranica u knjigu, pa iz džepa izvadi novu, manju, i u njoj potraži reč „laskanje". Obreo se u svetu u kome se uopšte ne oseća sigurno. Na svakom koraku može da se obruka i baš zato neće dopustiti da ga dokusuri neka tamo reč. Henri je proživljavao svoj život u neprestanom smrtnom strahu od Kasnijih Pitanja. ...pa on uz pomoć svog sluge Vingija (ten.) pribegava smicalici... Daj rečnik. ...koja kulminira... I opet. ...scenom bala pod maskama u vojvodinoj palati. Međutim, Trokator ne zna da je tu i njegov stari takmac, grof od... „Takmac...", uzdahnu Henri pa ponovo gurnu ruku u džep.

Terry Pratchet 112 * * * Pet minuta do dizanja zavese... Salcela je vršio smotru svoje vojske, koju su činili nosači, moleri i svi ostali koji nisu bili neophodni za odvijanje predstave. Na kraju vrste je otprilike pedeset procenata Voltera Plindža uspevalo da stoji u stavu mirno. „Dobro, svi znate svoja zaduženja", reče Salcela. „Ako primetite nešto, bilo šta, istog časa me obavestite o tome. Jasno?" „Gosin Salcela!" „Reci,Voltere." „Ne smemo da prekidamo operu gospodine Salcela!" Umetnički direktor odmahnu glavom. „Siguran sam da će publika imati razumevanja..." „Predstava ne sme da se prekida gospodine Salcela!" „Voltere, radi ono što ti se kaže!" Neko se javi za reč. „Ali on je u pravu, gospodine..." Salcela prevrnu očima. „Samo vi uhvatite Duha", reče. „Uspemo li to da izvedemo bez mnogo halabuke, baš lepo. Naravno da mi se ne mili da prekidam predstavu." Primetio je da im je laknulo kad su to čuli. Uto se zaori neki dubok zvuk. „Šta je sad ovo?" Salcela otrča iza scene i umalo se ne sudari s Andreom. „Šta se dešava?" „Popravili smo ih, gospodine Salcela! Ali... u stvari... on sad neće da ustane..." Bibliotekar klimnu umetničkom direktoru u znak pozdrava. Salcela je poznavao orangutana i znao je da kad Bibliotekar poželi da sedi negde, onda tu i sedne. S druge strane, niko ne poriče da je on orguljaš bez premca. Njegovi recitali tokom svečanih ručkova u Velikoj sali Nevidljivog univerziteta bili su izuzetno omiljeni, tim pre što su univerzitetske orgulje imale svaki bogovetni zvučni efekat kojeg je poremećeni um Budaline Džonsona mogao da se seti. Dok taj majmun nije uzeo stvar u svoje ruke, niko ni pomislio ne bi da nešto kao što je Dojnovljev romantični Preludijum u g-molu može da se preinači za prdeće jastuke ili zgnječene zeke. „Prvo ima uvertiru", reče Andre. „A posle scenu bala..." „Makar mu nađi nekakvu kravatu", reče Salcela. „Niko ga neće videti, gospodine Salcela", reče Andre. „Osim toga, nema baš mnogo vrata..." „Mi ipak imamo nekakve standarde, Andre." „Da, gospodine Salcela." „A pošto si očigledno dobio zamenu za večeras, mogao bi da nam se pridružiš u lovu na Duha." „Svakako, gospodine Salcela." „Nađi mu kravatu, a onda mi se javi." Malo kasnije, kada je konačno ostao sam, Bibliotekar otvori note i pažljivo ih postavi na stalak. Posegao je rukom pod stolicu i izvukao veliku smeđu kesu punu kikirikija. Nije mu bilo baš najjasnije zašto je Andre, kada je već uspeo da ga nagovori da te večeri svira orgulje umesto njega, rekao onom čoveku da je on, Bibliotekar, to tražio. Istini za volju, treba da uradi neku zanimljivu katalogizaciju i jedva čeka da prione na posao, ali izgleda da će veče ipak provesti u Operi. Doduše, velika kesa oljuštenog kikirikija je po majmunskim merilima vrlo lepa plata. Ljudski je um velika i mračna misterija i Bibliotekaru je zaista bilo drago što ga više nema. Pogledao je kravatu. Baš kao što je Andre i predvideo, nije to za nekoga ko je očigledno bio iza vrata kad su delili vratove.

Teri Pračet 113 * * * Baka Vedervaks stade ispred lože broj osam i osvrnu se oko sebe. Ni traga ni glasa od gospođe Plindž. Izvadila je verovatno najskuplje plaćeni ključ na svetu i otključala vrata. „I da se lepo ponašaš", reče. „Hoouću, Baako", zaječa Gribo. „Nema pišanja u ćoškovima." „Doobrrro, Baako." Baka oštro pogleda svog pratioca. Uprkos kravati i navoštenim brkovima, to je i dalje bio mačak. Njima se jedino može verovati da će doći na vreme za jelo. Čitava je loža bila obložena debelim crvenim plišom sa zlatnim ukrasima. Bila je kao ušuškani lični kutak. S obe strane su se nalazili debeli stubovi koji su nosili galeriju. Pogledala je preko ograde i procenila koliko ima do partera. Naravno, neko bi verovatno mogao da uskoči iz susednih loža, ali to bi bilo naočigled svih prisutnih i sigurno bi se pričalo o tome. Zavirila je pod sedišta, a zatim se popela i prepipala plafon ukrašen pozlaćenim zvezdicama. Onda je pažljivo pretražila i tepih. Osmehnula se. Smela je da se opkladi da zna kako Duh ulazi u ložu, a sada je to samo potvrdila. Gribo pijunu na dlan i bezuspešno pokuša da zagladi kosu. „Sedi tu i jedi kavijar", reče Baka. „Hoouću, Baako." „I gledaj operu, to je zdravo za tebe." „Hoouću, Baako." * * * „Broveče, gospođo Plindž!", veselo reče Nana. „Zar nije uzbudljivo? Žamor publike, vazduh pun iščekivanja, svirci koji traže mesto da sakriju flaše i pokušavaju da se sete šta treba da sviraju... i sve to ushićenje i drama operacijskog iskustva koja samo čeka da se razvije..." „O, dobro veče, gospođo Og", reče gospođa Plindž. Čistila je čaše iza svog minijaturnog šanka. „Baš je krcato", reče Nana, pa iskosa pogleda staricu.10 Čujem da su sve karte rasprodate." Očekivana reakcija je izostala. „Da vam pomognem da očistite ložu broj osam?", nastavila je. „O, čistila sam je prošle nedelje", reče gospođa Plindž i podiže čašu ka svetlu. „Da, ali čula sam da je njeno gospodstvo veoma zahtevno", reče Nana. „Kažu da je baš sitničava." „Kakvo gospodstvo?" „Znate, gosin Bakit je prodao karte za ložu broj osam", reče Nana. Začu se tihi zveket stakla. Aha. Gospođa Plindž se pojavi na vratima kabinice. „Ali... kako sme?" „Ipak je ovo njegova Opera", reče Nana, ne skidajući oka sa starice. „Verovatno on smatra da sme." „Ali to je Duhova loža!" Ljubitelji opere nagrnuše u hodnik. „Ma to je samo večeras", reče Nana Og. „Predstava ne sme da se prekida, zar ne? Jeste li dobro, gospođo Plindž?" „Mislim da bi najbolje bilo da odem i...", poče ona. 10 Nana Og nikada sebe nije posmatrala kao staricu, ali se zato nimalo nije ustezala da neštedimice iskorišćava to što je drugi vide kao takvu.

Terry Pratchet 114 „Ne, vi ćete sad lepo da sednete i da'nete dušom", reče Nana i nežno ali snažno je ugura nazad. „Ali moram da odem i..." „I šta, gospođo Plindž?", zapita Nana. Starica je prebledela. Baka Vedervaks ume da bude opaka, ali njena je opakost uvek očigledna i svesni ste da svakog časa može da se ispolji. Oštrinu Nane Og, međutim, doživljavate kao ujed vernog psa, koji je mnogo strašniji utoliko što je neočekivan. „Sve mi se čini da ste hteli da idete i da s nekim popričate, gospođo Plindž", tiho će Nana. „Da nije to neko ko će se silno iznenaditi kad vidi da je njegova loža zauzeta? A čini mi se i da znam ko bi taj neko mogao da bude, gospođo Plindž. E, pa, ako sad lepo..." Starica podiže bocu šampanjca i porinu prekookeanski brod Gita Og u vode nesvesti. Boca se odbi. Gospođa Plindž izjuri iz niše. Crne su joj lakovane čizmice svetlucale dok je bežala hodnikom. Nana Og se uhvati za dovratak i zaljulja se. Pred očima su joj praštale plave i ljubičaste petarde. Međutim, Ogovi su među svojim precima imali i jednog patuljka, tako da joj se glava mirne duše mogla koristiti umesto pijuka. Tupo se zagledala u bocu. „Godina uvređenog boga", promrmlja. „Dobra berba." A onda svest lupi šakom o sto. Smejuljila se dok je galopirala za odbeglom staricom. I ona bi, da je bila na mestu gospođe Plindž, sigurno učinila isto to, ali mnogo jače. * * * Agnes je zajedno s ostalima čekala dizanje zavese. Bila je deo pedesetočlane svetine koja će slušati kako Enriko Bazilika peva o svojoj veštini prerušavanja, pri čemu je od suštastvene važnosti da - iako ne samo da su ga čuli kako objašnjava zaplet nego su čak i pevali s njim - odmah potom dožive trenutni gubitak pamćenja i posle se silno iznenade kad maske padnu. Iz ko zna kog razloga većina horista je, kao po nekom prećutnom sporazumu, pribavila sebi šešire s vrlo širokim obodima. Oni kojima to nije pošlo za rukom koristili su svaku priliku da pogledaju uvis. Her Trubelmaker je dao znak za početak uvertire. Enriko, koji je dotle glodao batak, brižljivo spusti kost na tanjir i klimnu glavom. Potrčko otrča. Opera je počela. * * * Gospoda Plindž strča niz stepenište i zadihano se uhvati za ogradu. Opera je počela. Nigde nikoga. Ne čuju se ni zvuci potere. Uspravila se i pokušala da povrati dah. „U-ja, gospođo Plindž!" Nana Og je, mlatarajući bocom šampanjca kao da je batina, punom brzinom doklizala do prve krivine na rukohvatu, a onda se izvila kao pravi profesionalac i zadržala ravnotežu, da bi se stuštila ka sledećem skretanju... ...posle kojeg ju je čekala još samo pozlaćena statua na dnu stepeništa. Sudbina je svih gelendera dobrih za šuljanje da se na njihovom kraju nalazi nešto gadno. Međutim, Nana Og je bila na visini zadatka. Podigla je nogu i počela da koči petom, ostavljajući potkovanom čizmom brazdu na mermeru. Zaustavila se tik ispred starice. Podigla je gospođu Plindž i odnela je u senku iza statue. „Meni ne možete pobeći, gospođo Plindž", prošaputa Nana i čvrsto joj poklopi usta šakom. „Sad ćemo vi i ja da ovde u tišini čekamo. I ne zavaravajte se da sam fina. Fina sam jedino u poređenju s Esmi, ali ko nije?" „Mmf!"

Teri Pračet 115 Držeći jednom rukom gospođu Plindž čvrsto za mišicu a drugom joj i dalje poklapajući usta, Nana izgviri iza statue. Iz daljine se čulo pevanje. Ništa se nije dešavalo. Uskoro je počela da se sekira. Možda se uplašio. Možda je gospođa Plindž nekako uspela da mu da znak. Možda je zaključio da je svet postao preopasno mesto za Duhove, mada je Nana iskreno sumnjala da bi mu nešto slično palo na pamet... Prvi čin se završava za otprilike... Negde se otvoriše neka vrata. Vitki muškarac u crnom odelu i s nedotupavnom beretkom na glavi pretrča foaje i krenu uza stepenice. Gledale su ga kako zamiče ka ložama. „Znate", reče Nana, pokušavajući da se razmrda, „Esmi vam je zdravo glupa..." „Mmf?" „...pa misli da je najočigledniji način na koji Duh, jelte, ulazi u ložu broj osam i izlazi iz nje, ni pet ni sedam nego na vrata. Ako ne možete da nađete tajni prolaz, veli ona, to je zato što ga nema. Najbolji tajni prolaz je onaj kojeg nema, jer ondak niko ne može da ga nađe. Vi ovdašnji previše operski razmišljate. Zatvorili ste se ovde i povazdan gledate neke priče koje vezu s vezom nemaju i na kraju vam je to udarilo u glavu. Čim neko ne može da pronađe vrata on kaže: 'O, bogo moj, ala su to neka tajna vrata!' Za razliku od vas, normalni ljudi - kao što smo Esmi i ja - kažu: 'A možda ih i nema!' Duh će najlakše da neopaženo lunja naokolo upravo ako se ne krije. A pogotovu ako ima ključeve. Voltera niko ne primećuje. Svi skrenu pogled kad on prolazi." Popustila je stisak. „Ne krivim ja vas, gospođo Plindž, jerbo i ja isto radim za onog mog, ali trebalo je da verujete Esmi. Ona hoće da vam pomogne ako ikako može." Nana tad pusti gospođu Plindž, ali ipak za svaki slučaj čvršće stisnu bocu. „A ako ne može?", ogorčeno će starica. „Mislite da je Volter počinio ona ubistva?" „On je dobar dečko!" „Sigurna sam da je to značilo 'ne', zar ne?" „Strpaće ga u zatvor!" „Ako je zaista počinio sva ona ubistva, Esmi neće hteti ni da čuje za to." Nešto uspe da zatalasa mrtvo more svesti gospođe Plindž. „Kako to mislite da neće hteti ni da čuje?" „Hoću da kažem", objasni Nana, „da ako se u tom slučaju njoj obratite za pomoć i niste za bolje nego da vas odbije." „O, gospođo Og!" „Ništa se vi ne brinite", reče Nana, mada malčice prekasno u datim okolnostima. Shvatila je da bi bliska budućnost svima bila mnogo lakša kad bi gospođa Plindž malo počinula. Zavukla je ruku u odeću i izvadila bočicu do pola punu mutne narandžaste tečnosti. „Daću vam da srknete nešto za živce..." „Šta je to?" „To je neka vrsta tonika", reče Nana, pa palcem izbaci zapušač. Kreč na plafonu poče da se nabire. „Pravi se od jabuka. Dobro... uglavnom od jabuka." * * * Volter Plindž zastade ispred lože broj osam i osvrnu se oko sebe. Onda skide beretku i navuče masku. Kapicu je stavio u džep. Uspravio se i odjednom je izgledalo kao da je ta maska Volteru Plindžu dodala nekoliko centimetra visine. Izvadio je ključ iz džepa i otključao vrata. Čovek koji je ušao u ložu uopšte se nije kretao kao Volter Plindž, već okretno i odlučno, kao sportista u punoj snazi. Zvuci opere ispunjavali su ložu. Zidovi behu obloženi plišom a zavese navučene. Fotelje s visokim naslonima bile su dobro tapacirane. Duh sede u jednu i udobno se smesti. Uto se iz susedne fotelje neko nagnu ka njemu i profrkta: „Ne daum to mmoj kauvijarrr!"

Terry Pratchet 116 Duh skoči. Začu kako se vrata zaključavaju. Baka izađe iza zavese. „Gle, gle, koga ja to ponovo vidim", reče. On se povuče ka ogradi lože. „Ne bih skakala da sam na tvom mestu", reče ona. „Visoko je." Uputila je beloj masci svoj najbolji pogled. „A sada, gosin Duše..." On tad skoči na ogradu, pa uputi Baki kitnjast pozdrav rukom i skoči uvis. Ona samo trepnu. Taj Pogled nikad još nije omanuo... „Previše je mračno", procedi ona. „Gribo!" Činijica s kavijarom polete iz nervoznih prstiju i završi u parteru. „Daa, Baako!" „Drž' ga! A posle ćeš da omrsiš brk!" Gribo poče da prede od zadovoljstva. Ovo je već bolje. Opera mu je dosadila čim je shvatio da niko neće da pevače polije kofom hladne vode. Jurnjava za nečim zvuči mnogo bolje. Osim toga, oduvek je voleo da se poigra sa svojim malim drugarima... * * * Agnes krajičkom oka uhvati neki pokret. Neko je iskočio iz jedne lože i sad se verao ka balkonu. Neko drugi ga je pratio u stopu, pentrajući se preko pozlaćenih heruvima. Pevačima zadrhta glas. Nije bilo sumnje ko je onaj prvi. Bio je to Duh. * * * Bibliotekar shvati da je orkestar prestao da svira. Tamo negde iza zavese, utihnuli su i pevači. Čuo se jedino uzbuđeni žamor i jedan ili dva vriska. Svaka dlaka na telu poče da ga pecka. Čula koja su njegovu vrstu štitila u dubinama prašume lepo su se prilagodila uslovima u velegradu, gde je mnogo suvlje i ima više mesoždera. Podigao je kravatu s poda i vezao je preko čela, tako da je sad izgledao kao pravi kamikaza. Onda je zavrljačio partituru i tupo se zagledao preda se. Nagonski je znao kad situacija zahteva muzičku pratnju. Orgulje nisu imale neke od - po njegovom mišljenju - osnovnih delova, kao što su pedala za gromove, cev I-28 za zemljotrese i celokupna klavijatura sa životinjskim glasovima, ali bio je siguran da će moći nešto da izvuče iz bas-registra. Ispružio je ruke i ispuckao zglobove. To je potrajalo izvesno vreme. A onda je zasvirao. * * * Šeširi i operski dvogledi poleteše na sve strane kad je Duh potrčao po ogradi balkona. Publika ga je prvo preneraženo posmatrala, a onda poče da pljeska. Nisu shvatali kako se to uklapa u radnju priče, ali ipak je to opera, zar ne? Stigao je do središnjeg dela balkona, pa sišao i popeo se nekoliko koraka prolazom između redova. Onda se okrenuo i sjurio se ka ogradi, odbacio se, vinuo se iznad partera... ...i sleteo na luster, koji zazveča i stade lagano da se ljulja. Publika ustade da ga nagradi aplauzom dok se između staklenih cevčica verao ka glavnom užetu. Uto se i onaj drugi uspentra na ogradu balkona i dade se u poteru za prvim. Ovaj je bio mišićaviji od onog s maskom, jednook, plećat a uskih bokova; izgledao je opako na neki privlačan način, kao kakav pirat-veseljak. Nije čak ni uzeo zalet nego se, čim je stigao do mesta na kome je balkon bio najbliži lusteru, samo bacio kroz vazduh. Svima je bilo jasno da neće uspeti. A onda nikome nije bilo jasno kako je uspeo.

Teri Pračet 117 Oni koji su ovo posmatrali kroz dvoglede kasnije su tvrdili kako je neznanac pružio ruku i dohvatio luster, a onda još uspeo i da se u letu izvije i okrene oko svoje ose. Neki su se čak i kleli da su mu u tom trenutku nokti porasli nekoliko centimetara. Staklena planina se opasno zaljulja. Kad je luster stigao do najviše tačke, Gribo se opruži kao umetnik na trapezu. Iz publike se začu zadivljeno „ooo". Ponovo se okrenuo oko svoje ose. Luster zastade u zenitu svog kretanja, a onda se stušti natrag. Dok je nad parterom sve škripalo i zveckalo, neznanac se zaljulja i odbaci se uvis, pa napravi salto i nađe se u središtu lustera. Svećice i kristalni štapići počeše da padaju po publici. A onda, dok su mu svi klicali i aplaudirali, on stade da se vere za Duhom. * * * Henri Lauzi je pokušao da pomeri ruku, ali jedan kristal mu je prikucao rukav kaputa za stolicu. Našao se u nedoumici. Bio je prilično uveren da ovo nije bilo predviđeno, ali nije bio siguran. Svud oko sebe čuo je kako ljudi sikću pitanja. „Je l' ovo deo priče?" „Sigurno jeste." „O, da. Kako da ne. Naravno da jeste", samouvereno reče neko. „Da, da. Čuvena scena potere. Jamačno. O, da. I u Kvirmu je bilo isto ovako." „A... da. Pa naravno. Čula sam nešto o tome..." „E, ovo je bilo do jaja", reče gospođa Lauzi. „Majko!" „Već je bilo krajnje vreme da se desi nešto zanimljivo. Trebalo je da mi kažeš, da stavim naočare." * * * Nana Og je trčala zadnjim stepeništem ka tehničkoj platformi. „Nešto je krenulo naopako", mrmljala je sebi u bradu dok je preskakala po dva stepenika. „Ona misli da je dovoljno da pilji u nekog dok se ovaj istopi ko karamela, a posle neko drugi mora da čisti fleke, a? Čik pogodi ko bi to..." Rastočena drvena vrata na vrhu stepeništa nisu pružala nikakav otpor Naninoj čizmi podržanoj ubrzanjem Naninog tela. Odškrinula ih je i ugledala veliku, polumračnu odaju. Spram svetlosti su promicali obrisi nogu. Čula se vika. Neko jurnu pravo ka njoj. Nana čučnu i zabi oba palca pod zapušač boce šampanjca koju je stiskala ispod miške. „Ovo je Magnum", reče, „i neću se ustezati da ga popijem." Onaj zastade. „O, to ste vi, gospođo Og..." Nanino nepogrešivo pamćenje detalja uzvrati adutom. „Ti beše Piter, zar ne?", reče ona, ne skrivajući olakšanje. „Onaj što mu smrde noge?" „Tako je, gospođo Og." „Pomaže li ti onaj prašak što sam ti dala?" „Mnogo je bolje, gospođo Og..." „Šta se to dešava?" „Gospodin Salcela je uhvatio Duha!" „Stvarno?" Kad su Nanine oči uspele da pronađu malo reda u tom metežu, ugledala je grupicu ljudi okupljenih oko lustera. Salcela je sedeo nedaleko od njih. Kragna mu beše pocepana i nedostajao mu je rukav, ali oči su mu blistale od zadovoljstva. Mahao je nečim. Bilo je belo i podsećalo je na deo lobanje.

Terry Pratchet 118 „Bio je to Plindž!", reče on. „Lepo vam kažem da je to bio Volter Plindž! Šta ste se ukipili? Drž'te ga!" „Volter?", sumnjičavo će neko. „Da, Volter!" Uto jedan radnik dotrča mlatarajući fenjerom. „Video sam Duha kako izlazi na krov! A neki jednooki đilkoš ga goni kô smrt babu!" Ne valja, pomisli Nana. Nešto ovde ne valja. „Svi na krov!", povika Salcela. „Zar ne treba prvo da uzmemo baklje?" „Baklje nisu obavezne!" „A kuke i motike?" „To je samo za vampire!" „A makar jedna baklja?" „More, tutanj bre! Jasno?" * * * Zavesa se spustila. Mlaki aplauz se jedva čuo od graje u publici. Horisti počeše da se zgledaju. „Jel ovo bilo predviđeno?" Uto ih zasu kiša prašine. Scenski radnici su trčali mostićima iznad pozornice. Uzvici su odjekivali između užadi i vreća s peskom. Jedan istrča na pozornicu. U rukama je imao baklju. „Hej, šta se dešava?", upita tenor. „Uhvatili su Duha! Pobegao je na krov! To je Volter Plindž!" „Šta? Volter?" „Naš Volter?" „Da!" Radnik otrča kao kometa, ostavivši kvasac glasine da učini svoje u već podmešenom testu hora. „Volter? Ma nije valjda?" „Paaa... Oduvek je bio malo čudan, zar ne...?" „A još jutros mi je rekao: 'Baš je lep dan gosin Sidnej!' Sam' tako. Izgledao je potpuno normalno. U stvari... normalno zaVoltera." „Ja da vam nešto kažem: oduvek su me plašile one njegove oči koje se kreću kao da ne razgovaraju jedno s drugim..." „A i vazdan se motao po zgradi!" „Pa mora kad je domar..." „Čudak je to. Čudak!" „Volter nije Duh", reče Agnes. Svi je pogledaše. „Pa sad rekoše da njega jure, dušice." „Neka oni jure koga god hoće, ali on nije Duh. Kako možete to čak i da pomislite?", razbesnela se Agnes. „Pa on ni mrava ne bi zgazio! Osim toga, videla sam..." „Meni je on uvek izgledao nekako ljigavo!" „A kažu i da se mnogo vrzma po podrumu. Baš me zanima zašto. Suočimo se s istinom. Što jes' - jes'. On je lud." „Ali uopšte se ne ponaša kao ludak!", branila ga je Agnes. „Da, ali moraš priznati da izgleda kao da će svakog trenutka početi. Odoh ja da vidim šta se dešava. Hoće li neko sa mnom?" Agnes odustade. Strašno je kad čovek to shvati, ali ima trenutaka kada je ljubav prema lovu mnogo jača od dokaza.

Teri Pračet 119 * * * Na krovu se otvori jedan kapak. Duh se uzvera na krov, pa se osvrnu za sobom i zalupi vratanca. Odozdo se začu bolan urlik. Lakim je korakom potrčao preko olovnih ploča i stigao do zidića na kome su čučale gargojle, crnosrebrnaste od mesečine. Plašt mu se vijorio na vetru dok je trčao samom ivicom krova. Samo što je stigao do drugog kapka, jedna gargojla se pretvori u ljudsko biće, koje poseže rukom i strže mu masku s lica. Izgledalo je kao da mu je neko presekao konce. „Dobro veče, Voltere", reče mu Baka kad se skljokao na kolena. „Broveče gospoja Vedervaks!" „Gazdarica", ispravi ga ona. „Ustani." Malo dalje se začu režanje ispod krova, a onda i tup udarac. Komadići kapka se razleteše put neba. „Lepo je ovde, zar ne?", reče Baka. „Svež vazduh i zvezde. Zapitala sam se hoćeš li poći gore ili dole. Ali dole su samo pacovi." U deliću sekunde je uhvatila Voltera za bradu i podigla mu lice prema sebi. Baš tada se i Gribo popeo na krov. Izgarao je od žudnje da nekog ubije. „A kako ti razmišljaš, Voltere Plindže? Ako ti kuću zahvati požar, šta ćeš prvo da spašavaš?" Gribo je režao dok im se približavao dugim koracima. Voleo je krovove i neka od najdražih sećanja bila su mu vezana za njih, ali malopre ga je neko odalamio kapkom u glavu i sad je jedino želeo da nečemu - bilo čemu - prospe creva. Prepoznao je obrise Voltera Plindža i setio se da mu je on davao hranu. Odmah do njega stajala je omražena Baka Vedervaks. Jednom ga je uhvatila kako joj prekopava baštu i tako ga je šutnula da je odleteo sve do leje s krastavcima. Volter je nešto rekao. Griba to nije zanimalo. Baka Vedervaks reče: „Vrlo dobro. To je pravi odgovor. Gribo!" Snažno je ćušnuo Voltera u leđa. „Hoooućuuu mleukooo! Odmaauh! Prrrrrr!" Baka mu tutnu masku u ruke. Začu se jurnjava i vika na stepeništu. „Stavi ovo na glavu! A ti, Voltere Plindže, čučni ovde i da nisi ni zucnuo. Pod maskom su svi isti. Gribo, kad pojure za tobom, trči koliko te noge nose. Uradi to valjano pa ćeš posle da omrsiš..." „Znauuum", utučeno reče Gribo i navuče masku. Ako je i za mrs, mnogo je. Neko promoli glavu kroz rastureni kapak. Svetlost obasja Gribovu masku i... čak je i Baka morala da prizna da bi on bio sasvim dobar Duh. Njegovo morfogenetsko polje je pokušavalo da se vrati u svoje uobičajeno stanje. Kandže više ni u kom slučaju ne bi mogle da se provuku kao nokti. Podrugljivo se nasmejao progoniocima, a onda se dramatično izvio preko same ivice krova i skočio. U letu je ispružio ruku i uhvatio se za sims donjeg sprata. Sručio se na glavu jednoj gargojli, koja na to prekorno reče: „O, hvaua uepo." Progonioci se načičkaše na ogradi krova. Neki su ipak uspeli da nađu baklje. Na kraju krajeva, zna se šta je red i ne može se mimo sveta. Gribo prkosno frknu i poče da skakuće - sa simsa na oluk, s oluka na balkon - svaki put zastajući da napravi novu dramatičnu pozu i da ponovo frkne na poteru. „Daj da ga savatamo, kaplare Nobse", reče jedan veliki u pozadini. „Hoćeš da kažeš da lepo i natenane siđemo niz stepenice i sačekamo ga s druge strane? Znaš, nešto što sam popio ne želi da ostane u meni. Još malo trčanja i ima da se izvrnem na naličje."

Terry Pratchet 120 I ostali učesnici potere zaključiše da nema svetle budućnosti u jurenju po uskim zidovima, pa se svi stuštiše niz stepenice. Kad su se razišli, ostala je samo Nana Og, koja je mlatarala bakljom u jednoj ruci i vilama u drugoj i mrmljala: „Rabarbara, rabarbara." Baka joj priđe i kucnu je po ramenu. „Gita, otišli su." „Raba...? O, ćao, Esmi", reče Nana i spusti sredstva za izvršenje pravde. „Prišljamčila sam im se da bih ih držala na oku. Je l' ono bio Gribo?" „Jeste." „Oooo, zlato malo", na to će Nana. „Baš su ga skopali. Nadam se da ga niko neće saterati u ćošak." „Gde ti je metla?", upita Baka. „U ostavi za metle, iza pozornice." „Pozajmiću je da bih mogla da pratim zbivanja", reče Baka. „Hej, ipak je on moj mačak i trebalo bi da se ja staram o njemu", ljutnu se Nana. Baka se pomeri u stranu i ukaza se zgrčeno obličje koje joj je dotle čučalo iza kolena. „Ti se postaraj za Voltera Plindža", reče. „U tome si mnogo bolja od mene." * * * „Dobro veče gospoja Og!", tužno će Volter. Nana na tren spusti pogled. „Znači, on je...?" „Jeste." „Hoćeš da kažeš da je on počinio sva ona ubi....?" „A šta ti misliš?" „Pa, kad me već pitaš, ja mislim da nije", reče Nana. „Mogu li nešto da ti šapnem, Esmi? Ne bih o tome pred mladim Volterom." Veštice prikloniše glave i stadoše da se domunđavaju. „Sve je lako kad znaš odgovor", reče Baka. „Odmah se vraćam." Nana je slušala kako joj potpetice kloparaju po stepenicama. Ponovo se osvrnula ka Volteru i pružila mu ruku. „Ustani, Voltere." „Da gospoja Og." „Mislim da bi bilo pametno da te sklonimo na sigurno." „Ja znam jedno sigurno mesto gospoja Og!" „Stvarno?" On se otetura do sledećeg kapka i ponosno joj ga pokaza. „To?", reče Nana. „Meni to ne izgleda baš skrovito." Volter je prvo zbunjeno pogleda, a onda se ozari kao naučnik kad reši neku neverovatno tešku jednačinu. „Najbezbednije je tamo gde vas svi vide gospoja Og!" Nana ga oštro pogleda, ali u njegovim je očima mogla da vidi samo priglupu iskrenost. Podigao je kapak i ljubazno pokazao dole. „Pođite prvo vi niz merdevine da vam ne bih gledao pod suknju!" „Vrlo... obzirno od tebe", reče Nana. Nikada joj ranije niko nije predložio nešto slično. Strpljivo je sačekao da ona siđe, a onda se i sam spustio za njom. „Ovo ovde je samo staro stepenište, zar ne?", upitala ga je, pokušavajući da bakljom razveje mrak. „Da! Vodi dole sve do dole! A dole više ne vodi dole pošto odande vodi gore!" „Ko još zna za njega?" „Duh gospoja Og!", reče Volter i poče da se spušta. „Aha", oprezno će Nana. „A gde je on sada, Voltere?" „Pobegao je!" Podigla je baklju. Na njegovom se licu i dalje ništa nije moglo pročitati. „A šta Duh ovde radi, Voltere?"

Teri Pračet 121 „Čuva Operu!" „To je baš lepo od njega." Nana poče da silazi. Senke su igrale oko nje. Uto Volter reče: „Gospoja Vedervaks mi je postavila baš smešno pitanje gospoja Og! Mnogo je lako pitanje i svaka budala zna na njega da odgovori!" „A, da", reče Nana, škiljeći oko sebe. „Ono o zapaljenoj kući, zar ne?" „Da! Pitala me je šta bih izneo iz kuće u plamenu!" „Verovatno si kao svaki dobar dečko rekao da bi izneo mamu", reče Nana. „Ne! Mama bi sama izašla!" Nana prevuče rukom po najbližem zidu. Mnoga vrata su zamandaljena kada su zazidavali to stepenište. Neko ko se vrzma ovuda, mogao bi, ako ima oštar sluh, svašta da čuje... „A šta bi onda izneo, Voltere?", upita ga. „Pa vatru!" Nana se tupo zagleda preda se, a onda joj se licem razvuče osmeh. „Potpuno si blesav, Voltere Plindže", reče. „Lud kô metla gospoja Og!", veselo će on. Ne, nisi ti lud, pomisli ona. Blesav jesi, ali uopšte nisi lud. Tako bi i Esmi rekla. A ima i gorih stvari od tog. * * * Gribo je odmicao Širokim drumom. Odjednom mu uopšte nije bilo dobro. Mišići počeše da mu se čudno trzaju. Peckanje u dnu kičme ukazivalo je na to da bi njegov rep opet da izraste, a uši su mu već bile ozbiljno namerile da se popnu navrh glave, što je vrlo neprijatno ako se desi u društvu. Društvo se u ovom slučaju nalazilo stotinak metara iza njega i bilo je čvrsto rešeno da mu uši premesti vrlo daleko od sadašnjeg prebivališta, bilo to njemu neprijatno ili ne. A i polako su ga sustizali. Gribu je brzina oduvek bila jača strana, ali ne i kad kolena svakih nekoliko sekundi pokušavaju da se okrenu na drugu stranu. U sličnim je situacijama običavao da skoči na bure za kišnicu iza Nanine kolibe i da kandžama prograbulja progonioca preko nosa čim istrči iza ugla. Pošto bi u ovom slučaju to podrazumevalo i nekih petsto milja beganije, morao je da traži drugi izlaz. Pred jednom je kućom stajala kočija. Dobauljao je do nje i uzverao se, pa je tek onda posvetio kočijašu malo pažnje. „Gubi ssssse." Zubi mu sinuše na mesečini. Kočijaš, veoma prisutan duhom i željan da što pre postane odsutan telom, napravi salto unazad i nestade u mraku. Konji se propeše i pokušaše da iz mirovanja odmah udare u galop. Životinje je mnogo teže zavarati nego ljude. Znali su da je iza njih velika mačka, a to što je dotična u ljudskom obličju njih se uopšte nije ticalo. Kočija polete. Gribo se osvrnu preko bolnog ramena i podrugljivo mahnu progoniocima. Učinak ovog pozdrava toliko mu se dopao da se popeo na krov kočije i nastavio da ih začikava. Potpuno je svojstveno mačkama da s bezbednog mesta prkose neprijatelju. Doduše, u datim bi okolnostima bilo mnogo bolje da je mačkama svojstveno i upravljanje kočijom. Točak udari u ogradu Mesinganog mosta i stade da je grebe, a varnice zaprštaše na sve strane. Trzaj zbaci Griba s krova i to baš kad je bio usred figure. Doskočio je na kolovoz, a unezvereni konji nastaviše da vuku kočiju, koja je opasno ševrdala po mostu. Progonioci stadoše. „Šta on to radi?" „Stoji." „Mnogo nas je, a on je sâm, zar ne? Lako ćemo da ga sredimo." „Pravo kažeš. Na tri ćemo svi na njega, važi? Jedan... dva... tri..." Pauza. „Niste potrčali." „Pa nisi ni ti."

Terry Pratchet 122 „Da, ali ja sam brojao." „Seti se šta je uradio gosin Šinteru!" „Dobro, da, ali taj starac mi se ionako nikada nije dopadao..." Gribo zareža. Po celom ga je telu spopalo nekakvo golicanje. Zabacio je glavu i urliknuo. „Čuj, u najgorem će slučaju da dokači jednog ili dvojicu..." „Blago nama." „Hej, zašto se onako izvija?" „Možda se povredio kad je pao s kočije..." „Drž'te ga!" Rulja nagrnu. Iako mu se telo opiralo žestokim promenama morfogenetskog polja, Gribo uspe da jednog napadača odalami pesnicom u lice a da drugome pocepa košulju nečim što je mnogo više ličilo na ogromnu šapu nego na šaku. „E, srrrraaaaaaa..." Ščepalo ga je dvadeset ruku. A onda, usred meteža i mraka, istih tih dvadeset ruku držalo je odeću i vazduh. Čizme šutnuše u prazno. Toljage koje su letele ka begunčevom licu zazviždaše kroz vazduh i vratiše se svojim vlasnicima preko ušiju. „...njnjnjnjnjaaauuu!" Potpuno neopažena u tolikoj gužvi, lopta sivog krzna iskotrlja se iz šume nogu. Šutiranje i udaranje prestalo je tek kad su svi shvatili da zapravo mlate jedni druge. Kako je IQ rulje jednak IQ-u njenog najglupljeg člana podeljenom s brojem učesnika, nikada nisu uspeli da razjasne šta se desilo. Znali su da su opkolili Duha i da nije mogao da utekne, a na kraju je od njega ostala samo maska i malo pocepane odeće. I tako je rulja zaključila da je Duh završio u reci. E, pa, neka je. Zadovoljni dobro obavljenim poslom, otišli su u najbližu krčmu. Na kraju su ostali samo grof De Tritus i grof De Nobi Nobs. Stajali su na sredini mosta i gledali ostatke odeće. „Komandir Vajms neće... neće... neće ovome da se obraduje", reče Detritus. „Znaš da voli žive zatvorenike." „Da, ali ovog bi ionako obesili", reče Nobi, koji je pokušavao da se uspravi. „Ovako je... demokratskije. Štedi se konopac, a da ne pominjem habanje katanca i ključeva." Detritus se počeša po glavi. „Ali zar ne bi trebalo da bude bar malo krvi?", zapita se glasno. Nobi ga prezrivo pogleda. „Nije imao gde da utekne", reče, „i zato ne postavljaj glupa pitanja." „Ali kad Ijuda malo jače udariš, on odmah procuri", reče Detritus. Nobi uzdahnu. Eto na šta je Straža spala. Ovi novi od svega prave nekakve misterije. Nekada, kada je postojala samo stara garda i nezvanična politika spore ali dostižne ruke pravde, oni bi ovim ljudima srdačno rekli: „Vrlo dobro, momci" i lepo bi se vratili u stanicu. Međutim, Vajms je, otkako je unapređen u komandira, počeo da regrutuje neke koji vazdan nešto zapitkuju. Sad je čak i Detritus počeo to da radi - on za kojeg ostali trolovi kažu da je glup kô tocilo. Detritus se saže i podiže povez za oko. „Pa, šta misliš?", podrugljivo će Nobi. „Da se nije možda pretvorio u šišmiša i odlepršao?" „Tjah! Ne mislim tako jer to nije konzi...onzi...zistentno sa savremenim policijskim metodama", odgovori Detritus. „A ja mislim", reče Nobi, „da ono što ostane kad isključiš nemoguće, ma koliko neverovatno bilo, nije vredno smrzavanja ovde kad možemo lepo negde na pićence. Hajdemo. Hoću da okusim nogu slona koji me je ujeo." „Opet ironija?" „Ne nego metafora." Detritus, nesiguran u ono što se tehnički nazivalo njegovim umom, ćušnu ostatke odeće.

Teri Pračet 123 Nešto mu se očeša o nogu. Bila je to mačka. Imala je iskrzane uši, samo jedno oko i lice nalik krznenoj pesnici. „Zdravo, maco", reče Detritus. Mačka se proteže i iskezi mu se. „Gurrrrrbi ssseee..." Detritus trepnu. Trolovske mačke ne postoje i on se prvi put s tim zverovima sreo kad je stigao u Ank-Morpork. Vrlo brzo je naučio da ih je veoma, veoma teško pojesti. Nikad ih još nije čuo da pričaju. Međutim, kako je bio i te kako svestan svoje reputacije najgluplje osobe u gradu, trudio se da ne obraća pažnju na mačku koja govori kako se posle ne bi ispostavilo da jedino on nije znao da one to i inače rade. Uto je u slivniku, nekoliko koraka odatle, ugledao nešto belo. Pažljivo ga je podigao. Izgledalo je kao Duhova maska. To mora da je Trag. Zamlatarao je njome kroz vazduh. „Hej, Nobi..." „Hvala lepo", reče nešto što se stuštilo s neba, istrglo mu masku iz ruke i vinulo se u noć. Kaplar Nobs se osvrnu. „Da?", reče. „Ovaj... koliko su velike ptice?" „Ubij me ako znam. Ima ih i malih i velikih. Što pitaš?" Detritus poče da sisa prst. „Onako", reče. „Dovoljno sam ja pametan da bih se potresao zbog običnih stvari." * * * Nešto šljapnu. „Baš je vlažno ovde, Voltere", reče Nana. Ustajali, teški vazduh kao da je gušio plamen baklje. „Nema još mnogo gospoja Og!" Začu se zveket ključeva i škripa vrata. „Tu smo gospoja Og! Duhova tajna pećina!" „Ni pet ni sedam nego tajna pećina, a?" „Morate da zažmurite! Morate da zažmurite!", usplahireno će Volter. Nana ga posluša, ali za svaki slučaj - ne bez stida - jače stisnu baklju, pa zapita: „Da li je Duh tu, Voltere?" „Nije!" Tad se začu čangrljanje šibica i neki šum, a onda... „Sad možete da pogledate gospoja Og!" Nana to i učini. Svetlosti i boje zaigraše joj pred očima, a onda se presložiše u sliku, prvo u njenim očima a onda i u mozgu. „Gle, gle", reče. „Gle, gle, gle..." Velike pljosnate sveće, iste kao one koje su koristili za osvetljavanje pozornice, plivale su u plitkim činijama. Odavale su blagu svetlost koja je poigravala prostorom kao sama duša vode, obasjavala kljun velikog labuda i svetlucala u oku ogromnog, izvijenog zmaja. Nana Og se polako osvrnu. Njeno iskustvo u operi nije bilo veliko, ali veštice brzo uče, tako da je odmah prepoznala kacigu s krilima koju Hildabrun nosi u Prstenu Nibelungingunga, crveno-beli štap iz Pseudopoliskog berberina, kao i veselog konjića sa šaljivim vratancima iz Čarobne pištaljke, pa čak i... ...celu operu na gomili. Tek kad je oko sagledalo sav taj šareniš, moglo je da uoči i oljuštenu boju, natruli karton i sveopšti dah raspadanja. Bila je to gomila starih rekvizita i iznošenih kostima koje više niko nije želeo. Međutim, očigledno je da ih ipak neko želi. Tek kada se oko pomiri s činjenicom da je to krš, počinje da primećuje i nove zakrpe, kao i sveže premaze boje. U jedinom uglu koji nije bio zakrčen starim rekvizitima Nana ugleda nešto nalik omanjem stolu, ali uskoro uoči i klavijaturu, hoklicu i uredno naslagane gomile papira. Volter ju je samo posmatrao i široko se smešio.

Terry Pratchet 124 Nana priđe čudnom predmetu. „Ovo je harmonijum, zar ne? Nešto kao male orgulje?" „Tako je gospođo Og!" Nana uze jedan od onih svežnjeva papira. Usnice su joj se mrdale dok je čitala naslov ispisan krasnopisom. „Opera o mačkama? E, da sam juče umrla..." A onda malo razmisli, pa u sebi dodade: A što pa da ne? Odlična ideja. Kad čovek malo bolje razmisli, mačji je život baš kao opera. Pregledala je i ostale svežnjeve. „Trolovi i devojke? Priča sa Uzvrtne strane? Tabure? Sedam patuljica za sedmoricu patuljaka? Šta je sve ovo, Voltere?" Sela je na hoklicu i pritisnula nekoliko ispucalih žućkastih dirki, koje se ulegoše uz škripu. Ispod harmonijuma su se videle i dve velike pedale. Pomoću njih se pune mehovi kako bi se pritiskom na šupljikave dirke dobilo nešto što je u odnosu na zvuk orgulja bilo isto što i „pih" prema poštenoj psovci. Znači, tu Vol... Duh boravi, pomisli Nana. Tu, ispod pozornice, okružen odbačenim rekvizitima iz starih predstava, duboko ispod ogromne odaje kojom su iz noći u noć muzika, pesme i uzburkana osećanja odzvanjali uzduž i popreko da nikada potpuno ne utihnu, on je stvarao, uma otvorenog poput zdenca i ispunjenog operom. Ona mu je ulazila na uši a izlazila u potpuno drugom obliku. Nana stade da pritiska pedale. Vazduh zašišta iz bušnih šavova. Isprobala je nekoliko dirki. Začu se prozukao zvuk. Ponekad je, pomislila je, ipak tačna stara laž da veličina nije bitna. Važan je učinak. Volter ju je znatiželjno posmatrao. Uzela je novi svežanj papira i zagledala se u naslovnu stranu, ali on priđe i istrže joj ga iz ruku. „Ta još nije završena gospoja Og!" * * * U Operi je još uvek vladao metež. Polovina publike se bila razišla, dok je druga polovina ostala da se vrzma unaokolo za slučaj da se desi nešto zanimljivo. Orkestar je većao u svojoj rupi i pripremao zahtev za specijalnu naknadu za pretrpljeni strah. Zavesa beše spuštena. Neki horisti su ostali na pozornici a neki su se pridružili poteri. U vazduhu je vladala ona naelektrisanost koja se javlja kad civilizovan život nakratko doživi kurcšlus. Agnes je mahnito pokušavala da pohvata sve glasine. Uhvatili su Duha i to jeste Volter Plindž. Duha je uhvatio Volter Plindž. Duha je uhvatio neko drugi. Duh je pobegao. Duh je mrtav. Sa svih strana praštale su prepirke. „Nikako da poverujem da je to bio Volter? Svi, svi, ali Volter?" „A predstava? Ne možemo tek tako da je prekinemo! Predstava ne sme da se prekine pa makar i neko umro!" „O, pa i pre smo prekidali ako neko umre..." „Da, ali samo dok ne iznesu telo s pozornice!" Agnes otide iza pozornice i nalete na nekog. „Izvinite", reče. „To je samo moja noga", odgovori Baka. „Pa, kako je u velegradu, Agnes Nit?" Devojka se okrete. „O... dobro veče, Bako...", promumlala je. „Ovde nisam Agnes, hvala na pitanju", dodade za mrvu prkosnije. „Voliš da nekome pozajmljuješ glas?" „Radim ono što hoću", odgovori Agnes i uspravi se do pune širine. „Ne možete me sprečiti u tome." „Ali ipak se ne uklapaš, zar ne?", razgovorljivo nastavi Baka. „Trudiš se, ali uvek završiš kao posmatrač, zar ne? Ni u šta iskreno ne veruješ, je l' tako? Ne razmišljaš kao ostali?" „Dosta!" „Pa da. Tako sam i mislila." „Nemam nameru da postanem veštica. Ne, hvala."

Teri Pračet 125 „Dobro, ali nemoj više da se gicaš, zato što znaš šta će se dogoditi. Veštica ćeš biti jer veštica jesi, a ako sad okreneš leđa Volteru Plindžu, ja ne znam šta će biti s njim." „Nije mrtav?" „Nije." Agnes se zbuni. „Znala sam da je on Duh", reče. „Ali posle sam shvatila da je to nemoguće." „Aha", na to će Baka. „Poverovala si sopstvenim očima. Pa zar na ovakvom mestu?" „Jedan scenski radnik reče mi da su ga jurili po krovu, pa po ulici i da su ga prebili namrtvo!" „Ma hajde, molim te", na to će Baka. „Nećeš daleko dogurati budeš li verovala svemu što čuješ. Reci mi šta znaš." „Kako to mislite - šta znam?" „Nemoj da mi sad tu pametuješ, gospođice." Agnes pogleda Bakin izraz lica. Znala je kad treba da popusti. „Znam da je on Duh", reče. „Dobro." „Ali videla sam da on to nije." „Da?" „A znam... prilično sam uverena da on nikome ne bi naudio." „Dobro. Zadovoljna sam. Volter možda ne razlikuje levo od desnog, ali zna šta je pravo a šta krivo." Baka protrlja dlanove. „Dakle, stigli smo kući i sad tražimo čist peškir, a?" „Molim? Pa ništa nismo razrešile." „Naravno da jesmo. Sad kad znamo da Volter nije počinio ona ubistva, ostalo je samo da otkrijemo ko jeste. Prosto kô pasulj." „A gde je Volter sada?" „Nana ga je sklonila." „Sama je?" „Rekoh ti da je i on s njom." „Znate... on je pomalo čudan." „Samo pred drugima." Agnes uzdahnu i zausti da kaže kako to nije njen problem, ali shvati da ne može ni da zucne. Jedna joj se spoznaja poput nezvanog gosta uvalila u mozak. Ma o čemu da je ovde reč, to jeste njen problem. „Dobro", reče. „Pomoći ću vam jer sam tu. Ali to je sve... i tačka! Onda ćete me ostaviti na miru. Obećavate?" „Svakako." „Pa... onda u redu...", započe Agnes, pa stade. „A, ne", reče. „Bilo je previše lako. Ne verujem vam." „Ne veruješ mi?", na to će Baka. „Hoćeš da kažeš da mi ne veruješ?" „Baš tako. Ne verujem vam. Naći ćete način da izvrdate." „Ja ne vrdam", reče Baka. „Nana Og je zapela da nađemo treću vešticu. Kao da nemam već dovoljno muka nego mi samo još treba neka devojčura da mi se vrzma unaokolo samo zato što misli da joj šiljati šešir lepo stoji." Zavladao je muk. A onda Agnes reče: „Ni to vam ne verujem. Sad ide onaj deo kad vi kažete da sam ja preglupa za vešticu a ja onda kažem da nisam i opet vi pobeđujete. Radije ću biti tuđi glas nego stara veštica bez prijatelja, koje se svi plaše i to samo zato što je malo pametnija od njih, iako zapravo tu nema nikakve magije..." Baka nagnu glavu u stranu, „Izgleda da si dovoljno oštra da možeš samu sebe da posečeš", reče. „Neka ti bude. Kad sve ovo prođe, možeš da ideš svojim putem. Neću te zadržavati. A sada me povedi u kancelariju gospodina Bakita."

Terry Pratchet 126 * * * Nana je izvela svoj čuveni osmeh „dobroćudna smežurana jabuka". „Hajde, daj mi te note, Voltere", reče. „Pa valjda ja smem da ih vidim? To sam ja - stara dobra Nana!" „Ne može dok ne bude gotovo!" „Dobro", reče Nana, prezrevši sebe što se sprema da baci atomsku bombu, „ali sigurna sam da ne bi voleo da neko tvojoj mami kaže da si bio nevaljao, zar ne?" Raznorazni se izrazi izmenjaše na njegovom testavom licu dok je pokušavao da se iznese s nekoliko ideja istovremeno. Na kraju joj je bez ijedne reči pružio partituru. Ruke su mu se tresle od napetosti. „E, to je Nanin dobar dečko", reče ona. Pregledala je prvih nekoliko strana a onda ih prinela svetlosti. „Hmm." Počela je da pumpa harmonijum i da levom rukom svira pojedine tonove. To je iziskivalo gotovo celo njeno umeće čitanja notnog zapisa. Melodija beše sasvim jednostavna i gotovo da bi se mogla svirati jednim prstom. „Hmm..." Micala je usnama dok je čitala zaplet. „Pa, Voltere", reče, „nije li ovo priča o duhu koji živi u jednoj operskoj kući?" Okrenula je stranu. „Šaramantan i fini neki momak. A ima i tajnu pećinu..." Odsvirala je još nekoliko nota. „Melodija se prosto lepi za uvo." Nastavila je da čita, povremeno ubacujući „Vidi, vidi" i „Fino". Svaki čas je zastajala da zadovoljno pogleda Voltera. „Živo me zanima zašto je Duh ovo napisao, Voltere", reče na kraju. „Ćutljiv je to momak, zar ne? Sve je rekao muzikom." Volter je zurio u pod. „Biće veliki belaj gospođo Og." „Oh, Baka i ja ćemo sve da sredimo", reče Nana. „Ne sme se lagati", na to će on. „Verovatno si u pravu", reče Nana, koja dotle uopšte nije razmišljala o tome. „Ne bi bilo lepo da mama ostane bez posla gospođo Og." „Fakat." Tek tad Nana nasluti da Volter pokušava da joj pošalje nekakvu poruku. „Ovaj... a na kakve si to laži mislio, Voltere?" On iskolači oči. „Laži... o onom što se videlo gospoja Og! Čak i kad zaista jeste!" Nana zaključi da je verovatno pravi trenutak da ga upozna s ogovskom tačkom gledišta na svet. „U redu je izgovarati laži ako ne smatraš da lažeš", reče mu. „Rekao je da će mama da ostane bez posla a da će mene da zatvore ako išta kažem gospoja Og!" „Ma nije valjda? A ko ti je to rekao?" „Pa Duh gospoja Og!" „Čini mi se da bi trebalo da te Baka malo pogleda, Voltere", reče Nana. „Zapetljao si se kô pile u kučinu." Nastavila je da zamišljeno pumpa harmonijum. „Da li je Duh napisao sve ove opere, Voltere?" „Ne treba lagati o sobi s vrećama gospoja Og!" Aha, posmisli Nana. „To je ovde negde, zar ne?" „Rekao mi je da nikom ne kažem!" „Ko?" „Pa Duh gospoja Og!" „Ali, ti si...", zausti Nana, pa odluči da oproba novi pristup. „Oh, ali ja nisam niko", reče. „Osim toga, ako ti pođeš u tu sobu s vrećama a ja za tobom, onda ne bi morao ništa da mi kažeš, zar ne? Nisi ti kriv što te je neka tamo baba pratila. Je l' tako?" Voltera je razdirala nedoumica, ali ma koliko smušene bile njegove misli, bio je malo dete u odnosu na Naninu bestidnu dvoličnost. Našao se pred umom koji istinu shvata kao smernicu a ne kao okov. Nana Og bi mogla da se provuče kroz vadičep zahvaćen tornadom a da ga i ne dotakne.

Teri Pračet 127 „Uostalom", dodala je za svaki slučaj, „u redu je ako sam to ja. Verovatno je hteo da kaže: 'Nikom osim gospođi Og', ali je zaboravio." Volter polako pruži ruku i uze sveću. Bez ijedne je reči izašao napolje i zaputio se vlažnim hodnikom. Nana Og pođe za njim. Čula je kako joj čizme šljapkaju u blatu. Nisu otišli daleko. Nani se činilo da više nisu ispod zgrade Opere, ali nije bila sigurna. Senke su poigravale oko njih dok su prolazili kroz druge prostorije, još mračnije i vlažnije od onih iz kojih su došli. Volter se zaustavi pred gomilom dasaka koje su sijale od buđi i izvuče ih nekoliko. Ukazale su se uredno složene vreće. Nana šutnu jednu i ona puče. Na treperavoj svetlosti sveće mogla je jedino da vidi iskričav mlaz kako curi na pod, ali je zato nepogrešivo prepoznala nežni, metalni zvuk gomilanja novčića. Mnogo novčića. Dovoljno novca da bude jasno da može pripadati jedino kakvom lopovu i izdavaču, a nigde na vidiku ne beše nikakve knjige. „Šta je ovo, Voltere?" „To je Duhov novac gospoja Og!" Na suprotnom kraju prostorije nalazila se pravougaona rupa. Pola pedlja od nivoa poda videlo se svetlucanje vode. Iza rupe je stajalo pet-šest kojekakvih posuda - starih konzervi od keksa, slomljenih činija i tome slično. Iz svake je štrčalo nešto nalik suvom granju ili žbunu. „A ono,Voltere? Šta je ono?" „Grmovi ruža gospoja Og!" „Ovde? Ali ovde ništa ne može da..." Zaćutala je. Prišla je žbunovima. Posude su bile pune štroke zgrebane s poda. Suve grančice su sijale od plesni. Naravno da tu ništa ne može da uspeva. Nema svetlosti. Svemu što raste potrebna je nekakva hrana, a... Približila je sveću jednom grmu i omirisala ga. Da. Miris jeste slabašan, ali je neporecivo tu. Ruže u tami. „Vidi, vidi, Voltere Plindže", reče. „Pa ti si pun iznenađenja." * * * Sto gospodina Bakita bio je prekriven gomilama knjiga. „Nije lepo to što radite, Bako Vedervaks", reče Agnes s vrata. Baka podiže pogled. „Kao što nije lepo mešati se u tuđe živote, zar ne?", reče. „Istini za volju, ima nešto gore čak i od toga, a to je prisvajati tuđe živote. Da li je to lepo?" Agnes je ćutala. Kako Baka Vedervaks to zna? Baka se ponovo posveti knjigama. „Osim toga, ovo samo izgleda kao nešto ružno, a izgled vara. Sad nastavi da paziš na hodnik, gospođice." Prelistavala je komadiće koverata i nažvrljane poruke, što je, izgleda, predstavljalo opersko viđenje knjigovodstva. Prava zbrka. U stvari, više od zbrke. Previše je to bilo zbrkano za pravu zbrku, pošto kroz pravu zbrku s vremena na vreme promakne i nešto smisleno, što bi se možda moglo nazvati nasumičnim redom. Ovde je, međutim, vladala haotična zbrka koja ukazuje na to da je neko hteo da to izgleda zbrkano. Eto, na primer, knjiga troškova. Bila je prepuna sićušnih redova i kolona, ali neko očigledno nije hteo da odreši kesu za svesku u linijama, a i rukopis mu je malo šetao. Tako je na levom kraju stranice počinjalo četrdeset redova, ali ih se na desnom završavalo svega trideset i šest, što je bilo teško uočiti zbog toga što su čitaocu neminovno počinjale da suze oči. „Šta to radite?", upita Agnes, odlepivši pogled od hodnika. „Neverovatno!", reče Baka. „Neki troškovi su uneseni dvaput! Na jednoj stranici je neko čak dodao mesec a oduzeo tačno vreme! „Mislila sam da ne volite knjige", reče Agnes.

Terry Pratchet 128 „Ра i ne volim ih", reče Baka i okrenu list. „One mogu da te slažu a da ne trepnu. Koliko je ćemanista među svircima?" „Mislim da u orkestru ima devet violinista." Ispravka je prošla potpuno neopaženo. „Pazi sad", reče Baka ne dižući glavu. „Ispada da dvanaestorica primaju platu, ali da za trojicu nije bilo mesta na ovoj stranici, tako da to lako može da prođe neopaženo." Podigla je pogled i protrljala dlanove. „Naravno, osim ukoliko imaš dobro pamćenje." Povukla je koščatim prstom duž jednog nažvrljanog reda. „Šta je leteći zupčanik?" „Ne znam." „Ovde piše: 'Opravka letećeg zupčanika, nove opruge za obrtni mehanizam, s ugradnjom, sto šezdeset dolara i šezdeset tri penija.' Nije nego!" Liznula je prst i okrenula još jedan list. „Čak ni Nana nije ovoliko loša u računu", reče. „Da bi neko bio ovoliko loš, mora da bude mnogo dobar. Nije ni čudo što ovde nije bilo nikakve zarade. To je kao da zahvataš vodu đevđirom." Uto se Agnes uvuče u kancelariju. „Neko ide!" Baka ustade i ugasi fenjer. „Sakrij se iza zavese", naredi devojci. „А šta ćete vi?" „Oh, ja... ja ću da postanem neupadljiva..." Agnes pritrča velikom prozoru i osvrnu se ka Baki, koja stade kraj kamina. Starica poče da bledi, ali nije nestala nego se stopila s pozadinom. Ruka joj postade deo kamina a nabori haljine stopiše se sa senkama. Lakat se pretvori u vrh naslona fotelje. Lice joj se sjedini s vazom punom uvelog cveća. Još je bila tu, nalik starici na onim čudnim slikama koje su ponekad objavljivali u Almanaku, na kojima se mogla videti devojka ili baba, ali nikada obe, pošto je svaka bila skrivena u senci one druge. Tako je i Baka Vedervaks stajala kraj kamina, ali mogao ju je videti samo onaj ko zna da je ona tu. Agnes trepnu. Sada je videla samo vatru, senke i fotelju. Vrata se otvoriše, a ona se zavuče iza zavese. Činilo joj se da je upadljiva kao jagoda u paprikašu i da će je odati lupanje sopstvenog srca. Vrata se zatvoriše, oprezno i s jedva čujnim škljocajem. Začuše se tihi koraci. Drvena škripa mogla bi poticati od pomeranja fotelje. Grebanje i šištanje predstavljali su zvuk paljenja šibice. Tihi zveket stakla kada je neko otvorio fenjer... A onda mrkli muk. Agnes je čučala i svaki joj je mišić vrištao od grča. Neznanac nije upalio fenjer, pošto bi se u tom slučaju videlo malo svetlosti kroz zavesu. Neko je stajao i nije se pomerao. Neko je iznenada postao vrlo sumnjičav. Pod zaškripa vrrrrlo ssspoooorrrooo, kao da neko prebacuje težinu s noge na nogu. Nije znala da li bi pre vrisnula ili se raspuknula od napora da to ne učini. Bravica na prozoru iza nje, koja ju je do malopre tek neznatno pritiskala, kao da je odjednom čvrsto rešila da postane deo njenog života. Usta su joj se toliko bila osušila da joj se činilo da će zaškripati bude li progutala knedlu. Taj sigurno nema prava da bude tu, inače bi bio glasniji. Bravica je sad već postala vrlo lična. Misli na nešto drugo... Zavesa se pomače. Neko je stajao tačno ispred nje. Možda bi čak i vrisnula da joj grlo nije bilo suvo kô barut. Osećala je nečije prisustvo. Taj neko će svakog trenutka da razmakne zavese. Skočila je, ukoliko se to moglo nazvati skokom, pošto je to pre bio iskorak s cimanjem zavese i sudar s nejakim telom, praćen zajedničkim padom na pod i zvukom cepanja pliša.

Teri Pračet 129 Počela je da grca ne bi li došla do vazduha i svom težinom pritisnula uskoprcano stvorenje pod sobom. „Vrištaću!", reče. „A ako se to desi, ima da ti bubne opne iscure na nos!" Koprcanje prestade. „Pevdifa?", začu se prigušeni glas. Uto se garnišna otkači na jednom kraju i mesingane alke stadoše da jedna po jedna padaju na pod. * * * Nana se ponovo posvetila onim vrećama. Svaka je bila nabrekla od tvrdih kolutića koji su pod pritiskom prsta tiho zveckali. „Mnogo je gospoja Og!" Prilično brzo je gubila predstavu o novcu. Nije da je on nije zanimao, ali sve preko određenog iznosa nalazilo se u domenu sna. Jedino što je mogla zasigurno da tvrdi jeste da bi od ovolikog novca nekome pale gaće. „Pretpostavljam", reče, „da ćeš, budem li te pitala odakle ove pare ovde, ti reći da ih je doneo Duh, baš kao i ruže." „Da gospoja Og!" Zabrinuto ga je pogledala. „Možeš li da ostaneš ovde dole?", upita ga. „I da budeš tih? Mislim da moram da porazgovaram s nekim ljudima." „Gde je moja mama gospoja Og?" „Spava, Voltere." Bio je zadovoljan ovim odgovorom. „Sad lepo idi u svoju... u onu sobu i budi miran. Važi?" „Da gospoja Og!" Još jednom je pogledala vreće. Pare su jedna velika glavobolja. * * * Agnes se svali u stranu. Andre se osloni na laktove i skloni zavesu s lica. „Šta kog đavola ovde radiš?", reče. „Samo sam... Kako to misliš šta ja ovde radim kad si ti taj koji se šunja naokolo!" „Ti si se krila iza zavese, a ne ja!", reče Andre, pa ustade i ponovo poče da petlja oko šibica. „Kad sledeći put ugasiš fenjer, seti se da će ostati vruć." „Tražile smo... nešto važno..." Fenjer zasja. Andre se osvrnu. „Vi?", reče. Agnes klimnu i pogleda ka Baki. Veštica se nije pomerala, tako da je bio potreban izvestan napor da je oko razazna. Andre uze fenjer i zakorači ka njoj. Senke se uskomešaše. „Pa?", reče on. Agnes pređe preko sobe i mahnu rukom kroz vazduh. Naslon fotelje je još bio tu, kao i vaza, i... i ništa više. „Ali bila je tu!" „Duhova žena, a?", posprdno će Andre. Agnes ustuknu. Svetlost fenjera ume da bude vrlo čudna kad ga neko drži ispod lica. Senke postanu pogrešne. Padaju na čudna mesta. Zubi kao da se izduže. Agnes tek tad shvati da je pod vrlo sumnjivim okolnostima ostala sama u sobi s čovekom čije je lice odjednom postalo mnogo neprivlačnije nego pre. „Pretpostavljam", reče on, „da ćeš sada natrag na pozornicu. To bi ti bilo najpametnije. I ne petljaj se u ono što te se ne tiče. Dovoljno si već uradila."

Terry Pratchet 130 Strah je posle ovih reči nije napustio ali je zato dobio dovoljno mesta da se preobrazi u bes. „Ti ćeš da mi kažeš? Što se mene tiče, možda si baš ti Duh!" „Ma nemoj? A neko mi reče da je Volter Plindž Duh", na to će Andre. „Kome si sve ispričala? Sad kad je mrtav..." „Nije mrtav!" Prosto joj je izletelo. Rekla je to da bi mu obrisala onaj podrugljivi osmeh s lica. A tako i bi. Međutim, izraz koji je onda usledio nije bio nimalo bolji. Uto zaškripa pod. Oboje se osvrnuše. U uglu je, odmah do police za knjige, stajao čiviluk. Na njemu je visilo nekoliko kaputa i šalova. Sigurno je to samo igra senke, ali s mesta na kome su stajali izgledao je kao starica, ili možda... „Prokleti podovi", reče Baka i izroni iz pozadine. Odlepila se od kaputa. Baš kao što je Agnes i pomislila: nije ona postajala nevidljiva nego se utapala u okolinu sve dok sama ne odluči da se ponovo pojavi. Bila je tu, ali i nije bila. Prosto je znala kako da se ne ističe i da postane neprimetnija od najboljeg batlera. „Kako ste ušli?", zapita Andre. „Pregledao sam celu sobu!" „Ljudi veruju u ono što vide", mirno će Nana. „Doduše, muka je u tome i što vide ono u šta veruju, a toga je ovde u poslednje vreme bilo previše. E, sad, pošto znam da nisi Duh, objasni ko si i zašto se smucaš gde ti nije mesto?" „To bih i ja vas mogao da pit..." „Ja? Ja sam veštica, i to prilično dobra." „Znaš, ona je iz Lenkra. Iz mog kraja", promumla Agnes, zureći u pod. „O? Nije valjda ona koja je napisala onu knjigu?", na to će Andre. „Svi pričaju o nekoj..." „Ne! Ja sam mnogo opasnija od te." „Jeste, jeste", promumla Agnes. Andre ju je dugo gledao, kao da odmerava svoje šanse. Na kraju je, izgleda, zaključio da skakuću po plafonu. „Ja... smucam se po mračnim mestima i tražim nevolje", reče. „Ma nemoj? Za takve kao ti postoji i jedno ružno ime", reče Baka. „Da", reče Andre. „Ja sam policajac." * * * Nana Og se vratila iz podruma. Zamišljeno se češkala po bradi. Muzičari i pevači su se još uvek vrzmali unaokolo ne znajući šta im je činiti. Duh je bio dovoljno uljudan da dozvoli da ga uhvate i ubiju tokom pauze između činova. To je značilo da teorijski nema nikakvog razloga da se ne održi i treći čin čim her Trubelmaker obiđe okolne birtije i ponovo sakupi orkestar. Predstava ipak ne sme da se prekida. Da, pomislila je, ne sme da se prekida. To je kao navlačenje oblaka pred oluju... ne... više je kao vođenje ljubavi. Da. To je već mnogo ogovskije poređenje. Uključite se telom i dušom i pre ili kasnije stignete do tačke kad više nema prekidanja jer tako nešto prosto ne možete ni da zamislite. Inspicijent će da ih oglobi s nekoliko dolara kazne i sve će se nastaviti po starom i svi to znaju. Predstava se neće prekidati. Došla je do stepenica i počela da se penje ka tehničkim platformama. Još nije bila sigurna u nešto i želela je da to istera na čistac. Platforma beše pusta. Oprezno je pošla mostićem i zaustavila se kad je stigla iznad gledališta. Odozdo je kroz tavanicu dopirao prigušeni žamor publike. Usmerila je svetlost ka debelom užetu lustera. Prišla je rupi kroz koju je prolazilo i gvirnula dole. Neverovatna vrućina joj je gotovo spržila kosu. Svega nekoliko metara od nje gorele su stotine sveća.

Teri Pračet 131 „Strašno bi bilo da to padne, zar ne?", reče sebi u bradu. „Zgrada bi buknula kô plast sena." Počela je da pogledom prelazi duž užeta, sve dok negde u visini struka nije pronašla mesto na kome je ono bilo dopola presečeno. To bi video samo onaj ko zna šta treba da traži. Ponovo je oborila pogled i počela da šetka preko prašnjavog poda sve dok nije uočila nešto poluskriveno u otpacima. Iza nje se jedna senka uspravi u mraku i potrča preko mostića. * * * „Znam ja ko su policajci", reče Baka. „Oni imaju velike šlemove i velika stopala i možeš izdaleka da ih primetiš. Dvojica se cele večeri vrzmaju po zgradi i svak živi vidi da su oni policajci. Ti mi ne izgledaš tako." Premetala je njegovu značku po rukama. „Ne sviđa mi se ta ideja tajne policije", reče. „Šta će nekom tajni policajac?" „Zato što ponekad imate posla s tajnim kriminalcima." Baka se gotovo nasmeši. „Fakat", reče, pa začkilji u sitna slova urezana na poleđini značke. „Ovde piše: Specijalna jedinica..." „Nema nas mnogo", reče Andre. „Tek smo počeli. Komandir Vajms je rekao da, kad već ne možemo da doakamo Lopovskom esnafu i Esnafu ubica, potražimo neke druge zločine. Prikrivene zločine. Za to su potrebni Stražari s posebnim... sposobnostima. Pošto ja prilično dobro sviram klavir..." „A kakve sposobnosti imaju trol i patuljak?", upita Baka. „Čini mi se da ta dvojica jedino umeju da stoje, budu upadljivi i glu... Ha! Pa da..." „Baš tako. Nije im trebalo mnogo vežbe", reče Andre. „Komandir Vajms kaže da su oni najočigledniji policajci na Disksvetu. Kaplar Nobs čak ima i papire koji dokazuju da je on ljudsko biće." „Da nisu falsifikovani?" „Ne bih rekao." Baka Vedervaks nagnu glavu u stranu. „Da ti se zapali kuća, šta bi prvo izneo?" „Bako...", zausti Agnes. „Hmm. A ko ju je zapalio?", upita Andre. „Pravi si policajac", reče Baka i vrati mu značku. „Došao si da uhapsiš jadnog Voltera?" „Znam da on nije ubio doktora Anderšafta. Pratio sam ga. Celog tog poslepodneva je pokušavao da otpuši klozet..." „Imam dokaz da Volter nije Duh", reče Agnes. „Bio sam gotovo siguran da je to Salcela", reče Andre. „Često se iskrada i odlazi u podrum i siguran sam da krade. Međutim, Duha su videli i kad je Salcela bio prisutan, tako da mislim da..." „Misliš? Ti misliš?", reče Baka. „Neko je ovde konačno počeo da razmišlja? A kako bi prepoznao Duha, gospodine policajče?" „Pa... ima masku..." „Ajde? Sad reci to ponovo ali slušaj samoga sebe. Svašta! Prepoznao bi ga po tome što ima masku? Prepoznao bi ga po tome što ne znaš ko je? Život nije toliko jednostavan! A i ko kaže da postoji samo jedan Duh?" * * * Plašt je lepršao za neznancem dok je ovaj žurio kroz mrak. Nana je i dalje klečala, obasjana svetlošću, i gledala dole. „Zdravo, gospodine Duše", rekla je ne dižući glavu. „Vratio si se po testeru, a?" Potom skoči i stade ispred neznanca. „Milioni ljudi znaju da sam ovde! Ne bi valjda naudio jednoj starici? O, kuku meni... moje jadno staro srce!" Zateturala se unatrag i tako drusnula na pod da se uže zaljuljalo.

Terry Pratchet 132 Neznanac prvo zastade, a onda iz džepa izvadi parče kanapa i oprezno priđe veštici. Kleknuo je kraj nje i počeo da joj vezuje ruke. Nanino koleno polete uvis. „Sad mi je mnogo bolje, gospodine", reče kad se onaj izvi unatrag. „Došao si da dovršiš posao, a?", nastavila je, mašući testerom kroz vazduh. „I to si hteo da natovariš jadnom Volteru na vrat! Ti bi bio najsrećniji da cela zgrada izgori, zar ne?" Neznanac stade da, vrlo čudno se krećući, uzmiče pred njom, a onda se iznenada okrete pa potrča preko zaljuljanog mostića i nestade u tmini. Nana se stušti za njim i vide kako se spušta niz merdevine. Osvrnula se oko sebe pa dograbila prvo uže i skočila. Odozgo se začu čangrljanje kotura. Podsuknje su joj lepršale na sve strane dok se spuštala. Negde na pola puta mimoišla se sa svežnjem vrećica peska koje su žurile naviše. Pogledala je dole, između svojih stopala, i ugledala kako neko pokušava da otvori kapak kroz koji se silazilo u podrum. Prizemljila se nekoliko koraka od njega. „Gospodine Salcela?", reče, ne ispuštajući uže. Nabila je dva prsta u usta i ispustila zvižduk od kojeg se topi ušni vosak. Pustila je uže. Salcela, koji tek što je uspeo da podigne kapak, pogleda prvo u nju, a onda u nešto što je padalo ka njemu. Stotinu kilograma peska sruči se na kapak i čvrsto ga zatvori. „Čuvaj!", srdačno će Nana. * * * Bakit je nervozno čekao kraj bočnog izlaza na pozornicu. Nervoza je, naravno, bila nepotrebna. Duh je mrtav. Nema razloga za brigu. Rekli su mu da su videli njegovu pogibiju, mada su, morao je to da prizna, bili malo smušeni kad ih je pitao za detalje. Nema razloga da brine. Ni jednog jedinog razloga. Nema razloga čak ni u najavi. Sve je na svom mestu. Prstom je raširio kragnu. Veleprodaja sira uopšte nije toliko loš posao. Tamo su mu se najveće glavobolje svodile na to hoće li u kačkavalju ostati neko dugme sirotog Rega Plentija i ono kad je mali Vivins samleo sopstveni palac u mešalici, s tim što je srećna okolnost bila da su baš tada pravili jogurt od jagoda... Neko ogromno obličje se pojavi kraj njega. Dočepao je zavesu da ne padne i osvrnuo se, a onda mu laknu kad ugleda veličanstveni i potpuno smirujući stomak Enrika Bazilike. Tenor je izgledao zaista upečatljivo u ogromnom kostimu petlića, sa sve velikim kljunom, obrazinama i krestom. „O, senjor", zablebeta Bakit. „Veoma zanimljivo izgledate, ako smem da primetim." „Si", odgovori mu prigušeni glas odnekud iza kljuna. Izvođači su se već vraćali na scenu. „Zaista mi je žao zbog sve ove gužve. Uveravam vas da se to ne dešava svake večeri, hahaha..." „Si?" „Malo ih je ponela atmosfera, hahaha..." Kljun se okrete ka njemu i Bazilika istog trena ustuknu, „...da... eto,drago mi je što imate razumevanja..." Temperamentan neki čova, pomislio je dok je tenor izlazio na pozornicu a uvertira trećeg čina polako se primicala kraju. Takvi su pravi umetnici. Živci su im napeti kô lastiš. Baš kao kad se čeka da sir sazri. Čovek malo poživčani dok ne sazna da li je dobio pola tone vrhunskog plavog sira ili kacu punu pomija. Verovatno je tako i dok se arija ne zalaufa... „Kuda je otišao? Kuda je otišao?"

Teri Pračet 133 „Molim? O... gospođo Og..." Starica mu mahnu testerom ispred nosa. To bi se u stanju velike nervne napetosti u kakvoj se nalazio teško moglo nazvati umirujućim potezom. Odjednom se oko njega sjatiše i ostali, jednako skloni višestrukim uzvičnicima. „Perdita? Zašto nisi na pozornici... o, ledi Esmeralda, nisam vas video, trebalo je da mi kažete da vas zanimaju zakulisne radnje..." „Gde je Salcela?", upita Andre. Bakit neodređeno odmahnu rukom. „Bio je tu pre nekoliko minuta... U stvari", dodade, pribravši se malo, „gospodin Salcela verovatno negde radi ono što mu je i posao, što se, mladiću, ne bi moglo reći i za t..." „Zahtevam da odmah prekinete predstavu", reče Andre. „Ma šta mi napriča. A s kojim to ovlašćenjem, moliću lepo?" „Pokušao je da preseče uže!", reče Nana. Andre izvadi značku. „S ovim!", reče. Bakit je pogleda izbliza. „'Ankmorporški Esnaf muzičara, član 1244'?" Andre besno pogleda prvo njega pa značku, a onda stade da prekopava džepove. „Ne! Sad mi je tu bila, bestraga mi glava... Slušajte, morate da ispraznite zgradu kako bismo je pretražili, što znači da..." „Ne prekidajte predstavu", reče Baka. „Neću da prekidam predstavu", reče Bakit. „Mislim da bi on to upravo hteo. Predstava ne sme da se prekida, a? Tako vi to kažete, zar ne? Da li je mogao da izađe iz zgrade?" „Poslao sam kaplara Nobsa na službeni ulaz, a narednik Detritus je u foajeu", reče Andre. „Oni su najbolji za stajanje na vratima." „Izvinite, ali šta se ovde dešava?", zapita Bakit. „Mogao bi da bude bilo gde!", reče Agnes. „Ovde ima na stotine skrovišta!" „Ama ko?", upita Bakit. „A šta je s tim podrumom o kome svi pričaju?", reče Baka. „Gde?" „Samo je jedan ulaz u podrum", kaza Andre. „Nije on toliko glup." „U podrum više ne može da uđe", reče Nana. „Pobegao je. Sigurno se krije u nekom ormaru!" „Ne, umešaće se u gomilu", reče Baka. „Ja bih tako uradila da sam na njegovom mestu." „Šta?", javi se i Bakit. „Da li je mogao odavde da ode do gledališta?", upita Nana. „Ama ko?", zapita Bakit. Baka pokaza palcem ka pozornici. „Kladim se da je tamo negde. Osećam ga." „Uhvatićemo ga kad se završi predstava!" „Da, naročito kad osamdeset ljudi istovremeno počne da silazi s pozornice?", reče Agnes. „Zar ne znate šta se dešava kad se spusti zavesa?" „A ne bismo da prekidamo predstavu", zamišljeno će Baka. „Ne, to ne dolazi u obzir", reče Bakit, očajnički se uhvativši za nešto poznato u okeanu besmisla. „Onda bismo morali da svima vratimo pare kako znamo i umemo. Nego, zna li neko o čemu mi to pričamo?" „Predstava ne sme da se prekida...", mrmljala je Baka Vedervaks, zamišljeno gledajući ka pozornici. „Sve mora da se završi kako dolikuje. Ovo je opera. To znači da sve treba da se okonča... operacijski." Nana Og poče da poskakuje od uzbuđenja. „Ooo, znam šta si smislila, Esmi!", zacičala je. „Ooo, da! Stvarno? Što na umu to na drumu? A? Možemo? Hajde! Idemo!"

Terry Pratchet 134 * * * Henri Lauzi je proučavao svoje beleške o operi. Naravno da nije baš sasvim razumeo događaje u prva dva čina, ali znao je da čovek treba da bude baš naivan pa da očekuje i smisao i dobre arije. Osim toga, sve će se razjasniti u poslednjem činu, koji se odigrava na balu pod maskama u vojvodinoj palati. Tada će se verovatno pokazati da je žena kojoj se jedan od gostiju besomučno udvara zapravo njegova supruga, ali toliko dobro prikrivena iza majušne maske da njen muž uopšte neće primetiti da ima istu frizuru i haljinu. Ispostaviće se i da je nečiji sluga zapravo nečija prerušena kći; neko će umreti od nečega što ga neće sprečiti da o tome peva nekoliko minuta; konačan rasplet će se odigrati kroz nekoliko slučajnosti koje bi u stvarnosti bile moguće koliko i malj od kartona. Ništa od svega ovoga on nije znao kao činjenicu. Samo je nagađao. U međuvremenu je treći čin počeo obaveznim baletom, s tim što su ovoga puta dvorske dame igrale splet narodnih igara. Henri začu prigušen smeh svud oko sebe. Razlog tome bio je što bi posmatrač koji pogledom prati glave balerina, dok su sve u šesnaest preplitale držeći se za ruke, u jednom trenutku stigao do praznog mesta. Međutim, da to baš i nije tako, shvatio bi ako spusti pogled jedno pola metra, sve do male debele balerine u ogromnoj zelenoj, prenapetoj haljinici, gaćama do kolena i... čizmama. Henri je tupo zurio u nju. Bile su to ogromne čizme, a kretale su se napred-nazad zapanjujućom brzinom. Satenske patičice ostalih igračica svetlucale su nežno dok su ove lepršale preko poda, ali ove su čizme šljaštale i tandrkale kao da ih nosi steper koji se boji da će upasti u slivnik. A i piruete su joj bile neobične. Dok su se ostale obrtale kao pahuljice, mala debela se vrtela kao čigra, a tako se i kretala preko pozornice. Izgledalo je kao da delovi njenog tela pokušavaju da uspostave sopstvene lokalne orbite. Posmatrači oko Henrija počeše da se sašaptavaju. „O, da", tvrdio je neko, „isto ovo su pokušali da urade i u Pseudopolisu..." Majka ga munu laktom. „Je l' ovo ovako treba da izgleda?" „Ja... ne bih rekao..." „Nema veze! Baš je do jaja! Ludilo!" Uto se debela balerina sudari s magarcem u večernjoj haljini, pa se zatetura i dograbi mu masku, koja spade i... Her Trubelmaker, dirigent, sledio se od užasa i zapanjenosti. Svi muzičari prestadoše da sviraju, osim onog tubiste... ...um-BA-um-BA-um-BA... ...koji je svoju partituru naučio još pre mnogo godina, tako da ga okolna dešavanja nisu previše zanimala. Pred Trubelmakerom se stvoriše dve prilike. Neko mu ote dirigentski štapić. „Izvinite, gospodine", reče Andre, „ali predstava ne sme da se prekida, zar ne?" Dodao je štapić onom drugom. „Uzmi ovo", reče, „i ne daj im da stanu." „Uuk!" Bibliotekar jednom rukom pažljivo skloni Trubelmakera u stranu, pa zamišljeno oliza štapić i oštro se zagleda u tubistu. ...um-BA-um-Baa...um...m... Tubista kucnu trombonistu po ramenu. „Hej, Frenk, na mestu matorog trubelmakera sada stoji majmun..." „ćutićutićutićutićutibre!" Orangutan zadovoljno podiže ruke. Orkestar pogleda uvis. Pa još malo više. Nijedan dirigent u istoriji, pa čak ni onaj koji je na cirnbalu ispržio pikolistinu džigericu i pojeo je samo zato što je ovaj pogrešio jednu notu, kao

Teri Pračet 135 ni onaj koji je nabio trojicu neposlušnih violinista na dirigentski štapić, a ni onaj koji je glasno dobacivao zaista neprijatne opaske, nije pobrao toliko nepodeljenu pažnju. Gore na pozornici, Nana Og je iskoristila trenutak zatišja da žabi iščupa glavu. „Gospođo!" „Ju, izvin'te, mislila sam da ste neko drugi..." Ručerde se obrušiše, a orkestar se u jednom otegnutom i zbrkanom akordu vrati u život. Balerine, posle kratkotrajne zbunjenosti, tokom koje je Nana obezglavila klovna i feniksa, pokušaše da nastave tačku. Hor je sve to zabezeknuto pratio. Kristina oseti kako je neko lupka po ramenu i osvrnu se. Bila je to Agnes. „Perdita! Pa gde si bila?!", prošištala je. „Uskoro će moj duet s Enrikom!" „Moraš da mi pomogneš!", prosikta Agnes, ali negde duboko u njenoj duši Perdita reče: Enriko, a? Za ostale je on senjor Bazilika... „Šta da ti pomognem?!", zapita Kristina. „Da svima skinemo maske!" Kristinino se čelo neodoljivo nabra. „Ali zar to ne bi trebalo da se uradi tek na kraju opere?" „Ovaj... došlo je do nekih promena!", usplahireno će Agnes. Okrenula se ka plemiću s maskom zebre i očajnički mu je strgla s lica, na šta je ovaj besno pogleda. „Izvinite!", prošaputa ona. „Mislila sam da ste neko drugi!" „Ali to ide tek na kraju!" „Promena plana!" „Jelte? Meni to niko nije rekao!" Kratkovrata žirafa do njega primače glave. „Šta se dešava?" „Izgleda da sad ide scena velikog skidanja maski!" „Meni to niko nije rekao!" „Znam, ali kad nas obaveštavaju o bilo čemu? Mi smo samo horisti... nego, zašto matori Trubelmaker nosi majmunski kostim...?" Nana Og prolete ispred njih i zakuca se u slona u večernjem odelu, pa ga uhvati za surlu i iščupa mu glavu. Prošaputala je: „Znate, tražimo Duha!" „Ali... Duh je mrtav, zar ne?" „Teško je ubiti te avetinje", reče Nana. Tu je već počeo da se širi šapat. Nema plodnijeg tla za glasine nego što je hor. Oni koji ne bi verovali prvosvešteniku kad kaže da je nebo plavo i još to dokumentuje potpisanim izjavama svoje stare sede majke i triju vestalskih devica, poverovali bi bilo šta potpunom neznancu u krčmi koji im to došapne zloslutnim glasom, skrivajući se rukom. Kakadu se osvrnu i strže masku ari... * * * Bakit je ridao. Ovaj mu je dan bio gori čak i od onog kad je pavlaka eksplodirala. Bilo je gore i od onog iznenadnog toplotnog talasa od kog se ukvarilo celo skladište Lenkrskog ekstra-masnog. Opera se pretvorila u pantomimu. Publika se smeje. Jedini je još uvek imao masku senjor Bazilika, koji je gledao pomahnitali hor s onoliko uzdržanog zanimanja koliko mu je sopstveni kostim dopuštao, a to - neverovatno ali istinito, uopšte nije bilo malo. „O, ne...", zaječa Bakit. „Ovo nam je kraj! Nikada se neće vratiti! Ima da pukne aber u operskim krugovima i više nam niko nikada neće doći!" „Hde niho nese doši?", promumla neko iza njega. Bakit se osvrnu. „O, senjor Bazilika", reče. „Nisam video da ste tu... Nešto sam razmišljao... Nadam se da ne mislite kako se ovo stalno dešava!"

Terry Pratchet 136 Senjor Bazilika je tupo zurio kroz njega i klatio se levo-desno. Košulja mu je bila pocepana. „Neho...", reče on. „Molim?" „Neho... neho me je zvehnuo u hlavu", reče tenor. „Dajte mi... šašu vode..." „Ali vi sad... treba da... pevate... zar ne?", reče Bakit. Dograbio je obeznanjenog tenora za kragnu ne bi li ga privukao k sebi, ali to se završilo tako što se sâm odigao s poda, tako da su mu na kraju cipele bile u visini Bazilikinih kolena. „Molim vas... recite mi... da ste sada... na sceni!!!" Čak i u stanju u kome se nalazio, Enriko Bazilika, poznat i kao Henri Golać, spoznao je ono što bi se moglo nazvati suštinskom dihotomijom ovog pitanja, pa je zato odlučio da se drži onog što zna. „Neho me he zvehnuo u hodnihu...", pokušao je da se požali. „Ono tamo niste vi?" Bazilika s naporom trepnu. „Ja nišam ja?" „Za koji trenutak treba da pevate čuveni duet!!!" I druga misao se zatetura Bazilikinom jadnom lobanjom. „Švarno?", reče. „Baš lepo... Jedva šekam. Nihad nisam slušao sebe kako peham..." Srećno je uzdahnuo i pao na leđa koliko je širok i širok. Bakit se nasloni na stub. Namrštio se i u najboljoj tradiciji zakasnele reakcije zagledao se u onesvešćenog tenora i na prste izbrojao do jedan. Potom se osvrnuo ka pozornici i nastavio da broji do dva. Osećao je da će ga svakog trenutka strefiti i četvrti uzvičnik. * * * Enriko Bazilika na sceni stade da se osvrće. Na desnom izlazu s pozornice video je Bakita kako se sašaptava s grupom scenskih radnika, a na levoj je stajao Andre, pijanista na tajnom zadatku, a iza njegovih se leđa pomaljao ogromni trol. Začu se uvod u duet i debela zajapurena pevačica priđe sredini pozornice. Publika se ponovo primirila. Horističko blesavljenje i kerebečenje jeste zabavno a možda je čak i deo zapleta, ali ipak su za ovo dali pare. Ovo je ono pravo. Agnes ga je netremice posmatrala dok je Kristina hodala ka njemu. Tek tada je videla da nešto tu ne valja. On jeste debeo kao da je nagurao jastuk pod kostim, ali nije se kretao kao Bazilika. Tenor je, kao što to često biva kod debelih ljudi, bio veoma okretan i odavao je utisak labavo vezanog balona. Pogledala je ka Nani, koja ga je i sama netremice posmatrala. Bake Vedervaks nije bilo na vidiku što znači da ni ona nije daleko. Iščekivanje se s publike prenelo na scenu. Uši se otvoriše poput pupoljaka. Četvrta strana pozornice - ona ogromna, sisajuća crna praznina - pretvorila se u bunar tišine koji treba napuniti. Kristina mu se potpuno opušteno približavala. Ta bi ušla aždaji u usta, samo kad bi iznad stajao natpis „Potpuno bezopasno, časna reč"... naravno, pod uslovom da su slova ispisana krupno i čitko. Kao da niko nije želeo da nešto preduzme. Ipak je to čuveni duet. Prelep. Bar Agnes to zna. Pevala ga je čitave prošle noći. Kristina uhvati lažnog Baziliku za ruku i sačeka da čuje uvodne taktove arije, a onda otvori usta i... „Dosta!" Agnes je jedva smogla snage za ovo. Luster zazveča. Orkestar utihnu uz nekoliko prozuklih zvižduka i cijuka žica. Jeka muzike utihnu. Predstava je prekinuta.

Teri Pračet 137 * * * Volter Plindž je sedeo u pomrčini, ruku skrštenih u krilu. Nije mu se često dešavalao da nema šta da radi, ali kad Volter Plindž nema šta da radi, on ne radi ništa. Voleo je da bude tu. Osećao se sigurno. Odatle je mogao da sluša operu. Zvuk je prigušen, ali nema veze. Znao je svaku reč, svaku notu i svaki korak svakog baleta. Njemu je izvođenje na sceni bilo potrebno samo koliko i satu treba onaj majušni zubac koji proizvodi kuckanje. Gospođa Plindž ga je pomoću starih programa naučila da čita. Zato je i znao da je deo svega toga. Doduše, znao bi to u svakom slučaju. Na kacigi s rogovima bili su tragovi njegovih prvih zubiča. Prvi krevet kojeg se seća bila je upravo ona trambulina na kojoj je velika Giljijeva doživela čuveni incident upamćen kao „Skakutava Gilji". Opera je bila njegov život. Disao je njene arije, bojio joj kulise, ribao joj podove i glancao cipele. Opera je ispunjavala ona mesta u Volteru Plindžu koja bi inače možda ostala prazna. A sada je predstava prekinuta. Međutim, sva nagomilana energija i sva ona potisnuta osećanja - svi vrisci, strahovi, nade i želje - obrušiše se na njega kao poplavni talas na porcelansku šoljicu. Silina udara ga je izbacila iz stolice i zavitlala ga u stare kulise. Skliznuo je na pod i skvrčio se u drhtavu gomilicu, pa rukama pokrio uši ne bi li se zaštitio od te iznenadne, neprirodne tišine. Neko izroni iz senke. Baka Vedervaks nikada nije čula za psihijatriju, a čak i da jeste, ne bi se time baktala. Neke su nauke previše mračne čak i za veštice. Ona je upražnjavala glavologiju i uopšte joj nije loše išlo. Iako bi se na prvi pogled možda reklo da postoje izvesne sličnosti između psihijatra i glavologa, suštinska je razlika zapravo ogromna. Psihijatar će, obrati li mu se za pomoć čovek koji se plaši velikog strašnog čudovišta koje ga prati u stopu, nastojati da pacijenta ubedi da čudovišta ne postoje. Za razliku od njega, Baka Vedervaks bi mu dala hoklicu i debelu toljagu. „Ustaj, Voltere Plindže", reče. Volter ustade i zabulji se pravo preda se. „Prestala je! Prekinuta! To donosi nesreću!", prokrkljao je. „Onda neko mora ponovo da je počne", na to će Baka. „Predstava ne sme da se prekida! To je predstava!" „Jeste. Zato je krajnje vreme da je neko nastavi, Voltere Plindže." Kao da je nije čuo. Odsutno je dograbio svežanj starih programa i počeo da ih prelistava. Ruka mu pade na klavijaturu harmonijuma i odsvira nekoliko neurotičnih nota. „Ne sme da prestane. Ne sme da se prekine..." „Gospodin Salcela pokušava da prekine predstavu, zar ne, Voltere?" Glava mu se trznu. Zurio je pravo preda se. „Ništa nisi video, Voltere Plindže!", rekao je glasom toliko sličnim Salcelinom da je Baka izvila obrvu. „A ako budeš lagao, staviću te pod ključ i postaraću se da tvoja majka debelo nadrlja!" Baka klimnu glavom. „Otkrio je Duhovu tajnu, zar ne?", reče. „Saznao je ko je taj Duh koji se pojavljuje kad stavi masku, zar ne, Voltere Plindže? A onda je pomislio: daj da to iskoristim. Kad dođe vreme da uhvate Duha, jedan Duh će biti tu. I svi će verovati u to. Možda im neće biti drago, ali verovaće u ono što rade. Čak ni Volter Plindž, onako smušen, neće biti siguran šta je istina." Duboko je udahnula. „Smušen si, ali nisi izopačen." Uzdah. „Pa, došlo je vreme da se sve istera na čistac. Nema nam druge." Skinula je šešir i zavukla ruku u špic. „Tebi ovo mogu da kažem, Voltere, pošto ionako ništa nećeš razumeti, a nećeš ni upamtiti. Bila jednom jedna stara veštica po imenu Crna Alis. Sejala je strah i trepet. Nikada nijedna nije bila toliko moćna i zla kao ona. Sve dosad. Sad bih

Terry Pratchet 138 mogla da joj pljunem u oko i ukradem joj veštačku vilicu. Kad više nije mogla da razlikuje Pogrešno od Ispravnog, potpuno se izopačila i tu joj je bio kraj. Znaš, stvar je u tome što kad znaš šta je Ispravno a šta Pogrešno, nikako ne možeš izabrati Pogrešno. Ne bi mogao da živiš s tim. Drugim rečima... da sam zla veštica, sad bih naterala Salceline mišiće da se okrenu protiv njegovih kostiju i smrskaju ih... da sam zla. Mogla bih da mu prčkam po glavi i da mu promenim svest o sebi, pa bi me na kraju na kolenima molio da ga pretvorim u žabu... da sam zla. Mogla bih da mu od mozga napravim kajganu pa da do kraja života sluša boje i čuje mirise... da sam zla. O, da." Još jedan uzdah, dublji i iskreniji od onog malopre. „Ali ja to ne mogu. Ne bi bilo Ispravno." Prezrivo se zakikotala. Da je Nana Og to čula, evo šta bi pomislila: ni čuveno luđačko smejanje Crne Alis, ni podmuklo cerekanje pomahnitalog vampira s odumrlim osećajem za meru, ni grohot najmaštovitijeg mučitelja ne idu čoveku toliko na živce kao razdragano kikotanje Bake Vedervaks kad se sprema da postupi ispravno. Iz šešira je izvadila masku tanku poput papira. Bila je vrlo jednostavna - glatko, belo lice. Otvori za oči bili su polukružnog oblika. Izraz ni srećan, ni tužan. Premetala ju je po rukama. Volteru kao da se oduze dah. „Jednostavno, zar ne?", reče Baka. „Prelepo izgleda, ali ipak je to samo maska, kao i svaka druga. Čarobnjaci bi je godinu dana ćuškali i bockali i na kraju bi zaključili kako u njoj nema ničeg magijskog. E, to ti samo kazuje koliko oni nemaju pojma, Voltere Plindže." Pružila mu je masku, a on je žudno prigrabi i navuče je na lice. Ustao je gipko kao baletan. „Ne znam šta si kad si iza maske", reče Baka, „ali reč 'duh' se odnosi i na stanje svesti, i ima isto značenje kao 'duša. Idi sad, Voltere Plindže." Čovek s maskom nije se pomerio. „Oh... htela sam da kažem: idi, Duše. Predstava ne sme da se prekida." Maska klimnu i otrča. Pljesak Bakinih dlanova odjeknuo je kao udarac sudijskog čekića o sto. „Dobro! A sad na posao!", reče vaseljeni. * * * Svi su zurili u nju. Bio je to onaj trenutak, ona tačkica između prošlosti i budućnosti, kada se sekunda razvuče do beskraja... Agnes oseti nadiranje crvenila. Jurilo je ka njoj kao bes vulkanskog boga. Kad bude stiglo do nje - znala je to - preplaviće je celu. Izvini im se, podrugljivo će Perdita. „Umukni!", dreknu Agnes. Odlučno je pošla napred pre nego što se odjek odbije o zadnji zid gledališta i strgla crvenu masku. Ceo hor se kao po komandi sjati iza nje. Ipak je to opera. Predstava možda jeste prekinuta, ali opera se nastavlja. „Salcela!" Dočepao je Agnes i stavio joj ruku preko usta. Drugom je potegao mač. Bilo je jasno da to nije deo rekvizite kad je sečivo zašištalo kroz vazduh. „Jao majko jao majko jao majko", reče. „Baš operski od mene, zar ne? Bojim se da ću sad morati da ovo siroto devojče uzmem za taoca. Tako se to radi, zar ne?" Slavodobitno se osvrnuo oko sebe. Publika je bila nema od oduševljenja. „Zar niko neće da kaže: 'Nećeš se izvući tako lako'?", upita on. „Nećeš se izvući tako lako", reče Andre. „Pretpostavljam i da ste opkolili čitavu zgradu?", razdragano će Salcela. „Da, opkolili smo čitavu zgradu." Kristina ciknu i pade u nesvest.

Teri Pračet 139 „E, to je prava cura iz opere!", reče Salcela. „Samo, ja ću se ipak izvući, i to zato što ne razmišljam operski. Ovo devojče i ja ćemo sada da siđemo u podrum, gde ću je možda i ostaviti živu i zdravu. Čisto sumnjam da ste opkolili i sve podrume. Čak ni ja ne znam kuda vode, a verujte mi da je moje znanje poveliko..." Zastao je. Agnes pokuša da mu se otrgne, ali stisak nije popuštao. „A sada bi", nastavi on, „trebalo da neko kaže: 'Ali zašto, Salcela?' Dobro, bre, ljudi, zar baš sve moram sâm?" Bakit shvati da mu se usta otvaraju. „Baš sam sad to hteo da pitam!", reče. „Onda je u redu. U tom slučaju, trebalo bi da odgovorim nešto kao: Zato što mi se tako htelo. Zato što, znate, volim pare. Ali više od svega toga" - zastao je da duboko udahne - „ja zaista mrzim operu. Ne bih da sad nepotrebno padam u vatru, ali bojim se da je opera nešto zaista potpuno užasno. A i sit sam je. Stoga, pošto već imam pozornicu samo za sebe, dopustite mi da vam kažem koliko je to bedan, samoljubiv, potpuno nerealan i bezvredan oblik umetnosti i koliko užasno traćenje dobre muzike, kao i..." U dnu pozornice začu se nekakvo zujanje. Suknje zalepršaše. Podiže se prašina. Andre se osvrnu. Mašina za vetar je radila punom parom. Ručica se obrtala sama od sebe. Salcela se okrete da vidi u šta to svi zure. Duh je lakim korakom izašao na scenu. Plašt mu se vijorio baš... operski. Naklonio se u znak pozdrava i potegao mač. „Ali ti si mrt...", zausti Salcela. „Ah, pa, da! Duh Duha! Potpuno neverovatno i bezočno uvredljivo za zdrav razum, ali zato u duhu najbolje operske tradicije! Ovo zaista nisam očekivao!" Odgurnuo je Agnes i zadovoljno klimnuo glavom. „Eto šta opera uradi čoveku", reče. „Za početak mu ugnjili mozak, mada čisto sumnjam da je ovde za to trebalo mnogo truda. Od nje ljudi polude. Polude - čujete li vi šta vam kažem - polude!! Ahem. Počnu da se ponašaju nesuvislo. Zar mislite da vas nisam godinama posmatrao? Ovo je bre rasadnik ludila!! Čujete li vi mene? Ludila!!" On i Duh počeše da kruže jedan oko drugog. „Verujte mi da ne znate kako je to biti jedini normalan čovek u ludnici!! Vi, bre, u sve verujete!! Radije biste prihvatili da duh može istovremeno da bude na dva mesta nego da se jednostavno radi o dve osobe!! A Šinter je još mislio da može da me ucenjuje!! Zabadao je nos gde nije smeo!! Naravno, morao sam da ga ubijem za njegovo dobro. Od ovog mesta čak i pacolovci polude!! A Anderšaft... pa, ko mu je kriv što nije zaboravio naočare kao što je stalno radio?" Napao je. Duh odbi napad. „A sada ću da se borim s vašim Duhom", nastavio je, silovito udarajući mačem, „i primetićete da on baš i ne ume da se brani... jer on, znate, poznaje samo scensku borbu... koja se svodi na zvižduk mača kroz vazduh i udaranje protivnikovog mača... i na dramatičnu pogibiju kad vam on pažljivo zavuče sečivo ispod pazuha..." Duh poče da se povlači pred kišom udaraca, ali onda se saplete o onesvešćenu Kristinu i pade. „Eto vidite!!!", reče Salcela. „Eto šta se dešava kad verujete u operu!!!" Sagnuo se i strgnuo masku s Volterovog lica. „Dakle, stvarno, Voltere!!! Ti si nevaljao dečak!!!" „Izvinite gospodine Salcela!" „Vidi kako svi bulje u tebe!!!!" „Izvinite gospodine Salcela!" Umetnički direktor zgužva masku i baci je na pod. A onda natera Voltera da ustane. „Vidite li vi to, družino? Ovo je vaša sreća!!! Ovo je vaš Duh!!! Bez maske je on samo idiot koji ni pertle ne ume da zaveže!!! Ahahaha!!!! Ahem. Za sve si ti kriv, Voltere Plindže..." „Da gospodine Salcela!" „Ne."

Terry Pratchet 140 Salcela se osvrnu. „Niko ne bi verovao Volteru Plindžu. Ni on sâm nije siguran u ono što vidi. Čak se i njegova majka plaši da je možda on pobio sve one ljude. Ljudi će sve poverovati kad je reč o Volteru Plindžu." Začu se postojano lupkanje. Iza Salcele se otvoriše vratanca u podu pozornice. Prvo se pojavi vrh špicastog šešira, a za njime je usledio i ostatak Bake Vedervaks. Stajala je skrštenih ruku i mrko gledala Salcelu. Začu se tihi škljocaj kad se mala platforma zaustavi u ravni poda. Baka prestade da lupka nogom. „Vidi, vidi", reče on. „Ledi Esmeralda, a?" „Više nisam ledi, gospodine Salcela." On pogleda njen šešir. „Aha, a sad si veštica, a?" „I te kako." „I to, ako se ne varam, zla?" „Najgora." „Ali ovo", reče Salcela, „ovo je mač. Svako zna da veštice ne mogu da zamađijaju ni čelik ni gvožđe. Sklanjaj mi se s puta!!!" Sečivo zazvižda kroz vazduh. Baka ispruži ruku. Na trenutak se sve zamaglilo od brzine a onda je... ...ona držala sečivo mača. „Da vam kažem nešto, gospodine Salcela", smireno će Baka. „Ipak bi trebalo da Volter ovo dovrši, zar ne? Ipak ste njemu najviše naudili, osim, naravno, onih koje ste pobili. A niste morali. Ali nosili ste masku, zar ne? Niste znali za magiju maske. Ona skriva jedno lice, ali razotkriva drugo. Ono koje se vidi samo u mraku. Kladim se da ste s maskom mogli da radite sve što poželite...?" Salcela trepnu. Snažno je cimnuo mač i pokušao da joj ga iščupa iz ruke. Nekoliko horista glasno zaječa. Baka se široko osmehnu. Prsti su joj pobeleli od siline stiska. Osvrnula se ka Volteru Plindžu. „Stavi masku, Voltere", reče. Svi pogledaše na zgužvani karton na podu. „Nema je više gazdarice Vedervaks." Tad i Baka spusti pogled. „Eto ti belaja", reče. „Pa, vidim da ćemo morati nešto da preduzmemo po tom pitanju. Pogledaj me, Voltere." On učini što mu je rekla. Bakini se kapci spustiše dopola. „Ti... veruješ Perditi, zar ne, Voltere?" „Da gazdarice Vedervaks!" „Odlično, pošto ona ima novu masku za tebe, Voltere Plindže, i to čarobnu. Ista je kao tvoja stara, ali ovu nosiš ispod kože i ne moraš nikada da je skidaš. I samo ti ćeš znati da je ona tu. Hajde, Perdita." „Ali ja...", zausti Agnes. „Hajde, Perdita!" „Oh... a, da. Evo je. Da. U ruci mi je." Neodređeno je mahnula praznom šakom. „Držiš je naopako, devojko!" „O, izvinite." „Pa? Hajde, daj mu je!" „Aha. Da." Agnes priđe Volteru. „Stavi je, Voltere", reče Baka, ne ispuštajući sečivo mača. On pruži ruke ka Agnes. Na trenutak se mogla zakleti da zaista nešto oseća pod prstima. „Pa? Stavi je!" On je nesigurno pogleda.

Teri Pračet 141 „Veruješ da je maska tu, zar ne, Voltere?", oštro zapita Baka. „Perdita je razumna i ona zna da prepozna nevidljivu masku kada je vidi." On polako klimnu i prinese ruke licu. Agnes je bila sigurna da se odigrala nekakva promena, ali to se ne bi moglo izmeriti nikakvim instrumentom, baš kao ni težina ideje ili cena jednog metra dobre sreće. Volter se uspravi. Na usnama mu je titrao osmejak. „Dobro", reče Baka, pa ponovo pogleda Salcelu. „Mislim da bi trebalo da se vas dvojica ponovo borite", reče, „ali ne želim da ispadnem nepoštena. Pretpostavljam da i vi tu negde imate masku Duha. Gospođa Og vas je videla kad ste mahali njome. Kako nije baš tolika lucprda kao što izgleda..." „Hvala", reče debela balerina. „...zapitala se: kako ljudi znaju da su videli Duha? Pa po masci, naravno. To znači da ima dve maske." Gledajući je pravo u oči, duboko uveren da bi mogao da joj se odupre kad bi to zaista hteo, Salcela poseže u džep i izvadi masku. „Stavite je", reče ona i pusti mač. „Neka se sada pravi vi bori s pravim njim." Dole, u orkestarskoj rupi, perkusionista je blenuo u svoje palice koje se uzdigoše i počeše da dobuju. „Je l' ovo ti radiš, Gita?", zapita Baka. „A ja mislila da si to ti." „Biće da je to opera. Predstava ne sme da se prekida." Volter Plindž podiže mač. Salcela pogleda njega, pa Baku, a onda jurnu. Mačevi se sudariše. Agnes primeti da je to scenska borba. Sečiva su praskala i zveckala dok su borci jurišali i povlačili se. Volter nije pokušavao da ubode Salcelu. Odbijao je svaki njegov napad, ali je i propuštao svaku priliku da uzvrati. Umetnički direktor poče da se nervira. „Ovo nije borba!", uzviknu Salcela i stade. „Ovo je..." Volterova ruka sunu napred. Salcela se zatetura i nalete na Nanu Og, pa poče da baulja postrance. Zatim pođe napred i pade na koleno, ali uspe da nekako ustane i dođe do sredine pozornice. „Šta god da se desi", prodahtao je i strgao masku, „ne može biti gore od još jedne operske sezone!!!! Ničemu se ne protivim, samo da više ne moram da gledam slonove u ulogama momčića i da ne moram da slušam beskrajne arije kojima se svi dive samo zato što ne razumeju nijednu jedinu reč!!!! Ah-ah-argh..." Sručio se na pod. „Ali Volter nije...", zausti Agnes. „Kuš bre", procedi Nana Og krajičkom usta. „Ali ona ga nije...", zausti i Bakit. „Uzgred budi rečeno, ima još nešto što ne podnosim kod opere", reče Salcela, pa ustade i poče postrance da tetura ka zavesi, „a to su priče. Potpune budalaštine!! Ali o tome se ne priča!!! A gluma? Ma koja crna gluma!! Svi samo stoje i gledaju onog koji peva. O, bogovi, kakvo je olakšanje ostaviti sve to iza... ah... argh..." Sručio se na pod. „I to je to?", upita Nana. „Ne bih rekla", reče Baka Vedervaks. „A što se tiče onih koji dolaze u operu", ponovo progovori Salcela, pa se uskobelja na noge i nastavi da se tetura postrance, „njih možda mrzim još i više!!! Kakve su to neznalice!!! Ne verujem da među njima ima makar jedan koji nešto zna o muzici!!! I posle mi još trućaju o nekakvom doživljaju!!! Čitavog se dana trude da budu razumna ljudska bića, a onda dođu ovamo i ostave pamet na čiviluku ispred..." „Zašto onda niste sve napustili?", prasnu Agnes. „Kad ste već lepo pokrali onolike pare, što ih lepo niste uzeli i pobegli kad već toliko mrzite sve ovo?"

Terry Pratchet 142 Salcela se zagleda u nju. Ljuljao se napred-nazad. Otvarao je i zatvarao usta kao da pokušava da izgovori novu reč. „Da napustim?", konačno je uspeo da izgovori. „Da napustim? Da napustim operu?.... Argh argh argh..." Još jednom se sručio na pod. Andre ga ćušnu nogom. „Da li je sada mrtav?" „Ama kako da bude mrtav?", reče Agnes. „Pa zar niko nije primetio da ga on uopšte nije..." „A znate li šta mi još strašno ide na živce?", reče Salcela i pridiže se na kolena. „To što u operi svima treba toliko!!!!... mnogo!!!!... vremena!!!!... da!!!!!... argh... argh... argh..." Srušio se. Svi su stajali i čekali. Publika je zadržala kolektivni dah. Nana Og ga ćušnu čizmom. „Da, to je bilo to. Izgleda da mu je konačno pala zavesa." „Ali Volter ga nije proburazio!", reče Agnes. „Zar me niko ne sluša? Pa pogledajte, nije ga čak ni ogrebao! Samo mu je zavukao mač ispod pazuha!" „Da", reče Nana. „Baš šteta što i on to nije primetio." Počešala se po ramenu. „A što golicaju ovi baletski aljinčići..." „Ali on je mrtav!" „Biće da se mnogo uzbudio", reče Nana petljajući oko bretele. „Uzbudio?" „Poma'nitao. Znaš već kakvi su umetnici. Naravno da znaš, sad kad si i ti jedna od njih." „Stvarno je mrtav?", javi se Bakit. „Izgleda da jeste", reče Baka. „Smela bih da se opkladim da je ovo bilo jedno od najboljih ikada viđenih operskih umiranja." „Pa to je strašno!!", ciknu Bakit pa dograbi pokojnog Salcelu za rever i podiže ga. „Gde su moje pare? Hajde, kazuj, hoću da znam šta si uradio s mojim parama!!! Ne čujem te!!!! Neće da mi kaže!!!" „Možda zato što je mrtav", reče Baka. „Preminuli gotovo nikada nisu pričljivi." „Pa, ti si veštica!!! Zar ne možeš da uradiš ono s kartama i čašama?" „O, naravno... mogli bismo da odigramo koju partiju pokera", reče Nana. „Odlična ideja." „Novac je u podrumu", reče Baka. „Volter će vam pokazati gde." Volter zvecnu potpeticama. „Svakako", reče. „Biće mi zadovoljstvo." Bakit zinu. Bio je to glas Voltera Plindža i dolazio je s lica Voltera Plindža, ali i jedno i drugo je bilo nekako drugačije. Glas je izgubio onaj nesigurni, preplašeni prizvuk. Lice mu više nije bilo potišteno. „Budibogsnama", promrmlja Bakit i pusti Salcelu. Začu se tup udarac. „A pošto će vam sad trebati novi umetnički direktor", nastavi Baka, „rekla bih da vam nema boljeg od Voltera." „Od Voltera?" „Taj vam zna sve što se može znati o operi", reče Baka, „a i o zgradi Opere." „A tek da vidite muziku koju piše...", javi se i Nana. „Volter? Umetnički direktor?", čudio se Bakit. „...pesme koje možete da pevušite..." „Da, verujem da ćete se iznenaditi", reče Baka. „...a u jednoj buljuk mornara igra i peva kako je teško bez žene..." „Ovo je isti onaj Volter, zar ne?" „...a tu je i jedan tužni Korgi i još tužnija Nes..." „O, da, ovo je Volter", potvrdi Baka. „Isti čovek." „...a ima i jedna - ta je mnogo dobra! - gde mačke povazdan skakuću i pevaju kako je to lepo", torokala je Nana, „i uopšte mi nije jasno kako se toga setio..." Bakit se počeša po bradi. Ionako je već bio dovoljno ošamućen.

Teri Pračet 143 „A i može mu se verovati", dodade Baka. „Pošten je. I, kao što rekoh, zna sve o ovoj zgradi. I... zna gde je šta..." Gospodinu Bakitu je to bilo dovoljno. „Hoćeš li da budeš umetnički direktor, Voltere?", reče. „Hvala, gospodine Bakite, veoma bih to voleo", reče Volter Plindž, „ali ko će onda da riba klozete?" „Molim?" „Neću valjda morati da se lišim toga? A taman sam ih otpušio." „Aha. Da. Stvarno?" Gospodin Bakit je uzrikio na trenutak. „Pa, dobro. Ako želiš, možeš čak i da pevaš dok to radiš", reče velikodušno. „Neću ti čak ni zakinuti na plati nego ću... nego ću... ću... Dobićeš povišicu! I to na šest... ne, sedam dolarčića!" Volter se zamišljeno počeša po licu. „Gospodine Bakite..." „Reci, Voltere." „Mislim da ste... gospodinu Salceli plaćali četrdeset dolarčića..." Bakit se okrete ka Baki. „A je l' on nekakvo čudovište?" „Zaista treba da čujete to što je pisao", nastavila je Nana. „Odlične pesme, a čak nisu ni na stranjskom. Deder, pogledajte ovo... izvin'te..." Okrenula je leđa publici... ...tvingtvangtvong... ...pa se ponovo zavrtela, ali ovog puta sa svežnjem notnih papira u rukama. „Znam ja da prepoznam dobru muziku kad je vidim", reče, pa pruži partiture Bakitu i stade da mu ih uzbuđeno pokazuje. „Je l' vidite da svud ima ove tufnice i ove zastavice?" „Ti si napisao sve ovo?", obrati se Bakit Volteru. „Svu ovu neobjašnjivo toplu muziku?" „Jesam, gospodine Bakite." „U radno vreme?" „Evo jedne ljupke pesmice", reče Nana. „'Ne plači za mnom, Genuo'. Strašno je tužna. Nego, to me podseti da trknem da vidim da li se gospoda Plindž povrat... probudila. Možda sam malo preterala sa smirivanjem." Otišla je s pozornice migoljeći se u kostimu. Usput je ćušnula laktom jednu zapanjenu balerinu. „Čovek se baš oznoji od ovog vašeg baletisanja, a?" „Izvinite, meni ovde nešto i dalje nije jasno", reče Andre, pa uze Salcelin mač i oprezno dotače sečivo. „Joj!", viknu. „Oštro je, zar ne?", upita Agnes. „Jeste!" Andre poče da sisa palac. „Ali ona ga je držala u ruci!" „Ona je veštica", objasni mu Agnes. „Ali ovo je čelik! Mislio sam da niko ne može da zamađija čelik! Svako to zna." „Ne bih se toliko iščuđavala da sam na tvom mestu", jetko će Agnes. „Sigurno je to bio neki trik..." Andre se okrete ka Baki. „Ali na dlanu nemate čak ni ogrebotinu! Kako ste... to..." Na trenutak se našao u okovima njenih safirnih očiju. Kad je uspeo da skrene pogled, izgledao je pomalo izgubljeno, kao čovek koji ne može da se seti gde je nešto spustio. „Nadam se da nije povredio Kristinu", promumlao je. „Zašto se niko nije pobrinuo za nju?" „Verovatno zato što se na vreme postarala da se izvrišti i onesvesti", reče Perdita kroz Agnes. Andre pođe ka devojci, a Agnes za njim. Nekoliko balerina je klečalo oko Kristine. „Bio bi to strašan gubitak ako bi joj se nešto desilo", reče Andre. „Ovaj... da." „Svi kažu da je mnogo obećavala..." Uto im priđe i Volter. „Da. Trebalo bi da je odnesemo odavde", reče. Glas mu je bio odsečan i tih.

Terry Pratchet 144 Agnes oseti kako dno njenog sveta počinje da popušta. „Da, ali... ti znaš da sam ja pevala." „O, da... da, naravno...", zbunjeno će Andre. „Ali... znaš... ipak je ovo opera... znaš..." Volter je uhvati za ruku. „Ali mene si podučavao!", očajno će Agnes. „Onda si izuzetno dobra", reče on. „Ne verujem da će te ona ikada dostići, čak i posle meseci rada sa mnom. Ali, Perdita, jesi li ikada čula za izraz 'rođena zvezda'?" „Da li je to isto što i dar?", brecnu se Agnes. „Ređe je." Zagledala se u njega. Lice mu je, sada, kada ga je kontrolisao, bilo veoma privlačno na svetlosti velikih sveća. Istrgla je ruku. „Više si mi se sviđao dok si bio Volter Plindž", reče. Okrenula mu je leđa. Osećala je pogled Bake Vedervaks. Bila je sigurna da je to podrugljiv pogled. „Ovaj... trebalo bi da odnesemo Kristinu u kancelariju gospodina Bakita", reče Andre. To kao da je razbilo nekakve čini. „Da, svakako!!!", reče Bakit. „A ne možemo ni da ostavimo Salcelin leš na pozornici. Vas dvojica, odnesite ga negde. A ostali... pa, ionako je bilo ostalo još malo do kraja... da... to je to. Opera... je završena." „Voltere Plindže!" Nana Og izvede gospođu Plindž na pozornicu. Starica je netremice gledala u svog sina. „Jesi li bio nevaljao dečak?" Gospodin Bakit joj priđe i zagrli je. „Mislim da bi bilo bolje da i vi dođete u moju kancelariju", reče. Pružio je one partiture Andreu, a ovaj nasumice otvori jednu. Prvo ju je ovlaš pogledao, a onda mu nešto privuče pažnju. „Hej... pa ovo je dobro", reče. „Stvarno?" Andre okrenu list. „O, bogovi!" „Šta! Šta!", reče Bakit. „Nikada nisam... čak i ja mogu da vidim... tam-ti TAM tam-tam... da... Gospodine Bakite, znate li da ovo nije opera? Ima tu muzike i... da... pevanja i igranja... ali to ipak nije opera. Nije ni nalik. Daleko je ovo od opere." „Koliko daleko? Ne misliš valjda..." Bakit tu zastade da se malo naslađuje idejom, „hoćeš da kažeš da tom muzikom mogu da se zarade pare?" Andre otpevuši nekoliko taktova. „Mislim da je to vrlo moguće, gospodine Bakite." Ovaj se ozari. Jednom rukom zagrli Andrea a drugom Voltera. „Dooobro!!!!!", reče. „To zahteva jedno ogrom... srednje veliko piće!!!!!" Jedno po jedno ili u grupicama, pevači i igrači počeše da napuštaju pozornicu. Na kraju ostadoše samo veštice i Agnes. „I to je sve?", reče Agnes. „Još nije", reče Baka. Neko se istetura na pozornicu. Neka milosrdna duša previla je glavu Enriku Baziliki, a neka druga mu je dala tanjir špageta. Izgledao je kao da je još uvek blago omamljen. Prvo je samo žmirkao ka vešticama, a potom je progovorio kao neko ko je izgubio korak s tekućim događajima pa se zato grčevito drži za one pređašnje. „Neho mi je dao špahete", reče. „Baš lepo", reče Nana. „Ha! Špaheti su dopri aho ih volite... ali joh ja! Ha! Da!" Osvrnuo se i začkiljio ka tami nad gledalištem. „Znate šta ću sad da uradim? Je l' znate vi šta ću ja sad da uradim? Sad ću da se oprostim od Enrika Bazilike! O, da! Taj je sažvakao svoj poslednji pipak! Iz ovih stopa ima da odem i da naručim osam krigli Turbotovog old bolda. Nego šta! A verovatno i kobasicu u zemički! A onda ću u vodvilj da gledam Neli Stamp kako peva 'Džaba namiguješ kad nemaš da platiš'. Ako ikada

Teri Pračet 145 ponovo zapevam ovde, to ću da uradim pod ponosnim imenom Henrija Golaća. Čujete li šta vam..." Iz publike se začu krik. „Henri Golać?" „Ja... da?" „Znala sam da si to ti! Pustio si bradu i nagurao stog sena pod pantalone, ali znala sam da se pod tom maskom krije moj Henri!" Henri Golać rukom zakloni oči. „...Andželina?" „O, ne!", reče Agnes. „Pa takve se stvari nikada ne događaju." „U pozorištu se događaju svaki čas", na to će Nana. „Nego šta nego se događaju", složi se Baka. „Sva sreća što nema i izgubljenog brata blizanca." U publici se začu nekakvo komešanje. Neko se probijao ka pozornici i vukao nekoga za sobom. „Majko!", začu se nečiji glas iz tame. „Šta to radiš?" „Polazi, mali moj Henri!" „Majko, ne možemo na pozornicu...!" Henri Golać zavrljači onaj tanjir špageta iza kulisa kao da je frizbi i sjuri se s pozornice, a onda - uz malu pomoć nekolicine violinista - i preko rupe za orkestar. Sreli su se ispred prvog reda sedišta. Agnes je mogla samo da im čuje glasove. „Zaista sam nameravao da se vratim i ti to dobro znaš!" „Htela sam da te sačekam, ali izdešavalo se i ovo i ono... a posebno ovo. Dođi, Henri..." „Majko, šta se dešava?" „Sine... znaš da sam ti rekla da je tvoj otac gospodin Lauzi koji je žonglirao jeguljama?" „Da, nar..." „Oboje vas molim da odmah pođete u moju garderobu! Moramo o mnogo čemu da razgovaramo." „O, da. O mnogo čemu..." Agnes je gledala za njima. Publika, koja je uživala u operi i kada niko ne peva, poče da pljeska. „Dobro", reče ona. „Da li je sada sve gotovo?" „Još samo malo", reče Baka. „Jeste li im vas dve svima prčkale po glavi?" „Nismo, mada sam ih zamalo nekoliko porazbijala', reče Nana. „Ali niko vam čak ni 'hvala' nije rekao!" „Ništa novo", reče Baka. „Prezauzeti su razmišljanjem o sledećoj predstavi", reče Nana, pa dodade: „Znaš, predstava ne sme da se prekida." „To je... to je suludo!" „To je opera. Rekla bih da je i gospodina Bakita to počelo da hvata", reče Nana. „A i mladi Andre se spasao od policijske karijere, ako mene pitaš." „A ja?" „Oh, oni koji dovedu do srećnog kraja najčešće ga sami ne dožive", reče Baka, pa obrisa nevidljivi trun prašine s ramena. „Vreme je da krenemo, Gita", reče i okrete leđa Agnes. „Sutra moramo da uranimo." Nana pođe napred, rukom zaklanjajući oči ne bi li nazrela šta se dešava u tamnom ždrelu gledališta. „Znaš, publika je još tu", reče. „Eno ih, sede." Baka joj priđe pa se i sama zagleda u pomrčinu. „Ne znam zašto", reče. „Pa lepo je čovek kazao da je opera završena..." Osvrnuše se i pogledaše ka Agnes, koja je stajala na sredini pozornice i smrknuto zurila u prazno.

Terry Pratchet 146 „Jesi li ljuta?", upita Nana. „Ne bih se iznenadila ako jesi." „Da!" „Čini ti se da drugi uvek bolje prođu nego ti?" „Da!" „Ali", na to će baka Vedervaks, „zašto ovako ne gledaš na to: čemu to Kristina može da se raduje? Postaće pevačica i gotovo. Ostaće zatočena u skučenom svetu. Oh, možda će biti dovoljno dobra da ugrabi i malo slave, ali jednog će dana ostati bez glasa i tu će joj biti kraj. Ti imaš izbor. Možeš ostati na pozornici i biti samo izvođač koji će doveka ponavljati jedno te isto... a možeš biti i iza nje i znati kako se odvija radnja, gde se nalaze kulise i gde su tajna vrata. Nije li to mnogo bolje?" „Nije!" Strašno ju je nerviralo kod Nane Og i Bake Vedervaks - razmišljala je Agnes kasnije - to što njih dve ponekad bez ijedne progovorene reči funkcionišu kao tandem. Naravno, bilo je tu još koječega - to što smatraju da pačanje nije pačanje kad se one pačaju, to što podrazumevaju da su tuđa posla automatski i njihova, to što pravolinijski jezde kroz život, to što bilo gde da se zadese odmah sve počnu da menjaju po svome. U poređenju sa svim tim, delanje po prećutnom dogovoru izaziva neznatnu nervozu, ali sada je upravo s tim morala da izađe na kraj. Prišle su joj i svaka joj položi ruku na rame. „Ljuta si?", upita Baka. „Da!" „Da sam na tvom mestu, ja bih to izbacila iz sebe", reče Nana. Agnes sklopi oči, stisnu pesnice, otvori usta i vrisnu. Počela je nisko. Gipsana prašina poče da pada s plafona. Začu se i tiho zveckanje cevčica na lusteru. Vrištala je sve višim tonom, brzo prešavši tajanstvenu granicu od četrnaest treptaja u sekundi, na kojoj se ljudima u stomaku javlja zebnja u vezi s kosmosom i našim mestom u njemu. Sitniji predmeti u zgradi počeše da skakuću po policama i padaju na pod. Ton je, čist poput zvonjave zvona, nastavio da se povišava. Na svim violinama u rupi žice popucaše jedna za drugom. Cevčice na lusteru stadoše da podrhtavaju a boce šampanjca u šanku počeše da ispaljuju plotune. Kockice leda su poskakivale i zveckale u kori. Niz čaša za vino pridruži se tom horu, ali ubrzo im se rubovi više nisu jasno razaznavali i uskoro se sve do jedne rasprsnuše kao zrele cvasti neke opasne vrste maslačka. Neki su tonovi i odjeci izazvali prilično neobične pojave. U garderobi br. 3 masna farba stade da se topi sa zidova. Ogledala popucaše i ispuniše baletsku školu milionima izlomljenih odraza. Prašina se dizala, insekti su padali. Komadići kvarca u kamenu od kojeg je Opera bila sazdana počeše da se meškolje... A onda zavlada tišina. Čuo se tek pokoji tup udar i tihi zveket. Nana se široko osmehnu. „E, sad je opera gotova", reče. * * * Salcela otvori oči. Pozornica je bila pusta i mračna, a opet bleštavo osvetljena nekakvom čudnom svetlošću, koja je dopirala iz nevidljivog izvora, ali nije bacala senku. Uostalom, u blizni nije bilo ničega što bi osvetljavala, osim samog Salcele. Iz daljine se začu bat koraka. Njihovom je vlasniku trebalo izvesno vreme da stigne, ali kada je stupio u tečni vazduh oko Salcele, izgledao je kao da gori. Sav je bio u crvenom: crveno odelo s crvenom čipkom, crveni plašt, crvene cipele s rubinskim kopčama, crveni šešir sa širokim obodom i velikim crvenim perom. Čak se i poštapao dugačkim crvenim štapom okićenim crvenim trakama. Međutim, za nekoga ko se toliko potrudio

Teri Pračet 147 oko kostima, dotični je bio prilično aljkav po pitanju maske. Predstavljala je lobanju, a mogla se kupiti u svakoj prodavnici pozorišne opreme. Salcela je čak video i konac kojim je bila privezana. „Kuda su svi otišli?", oštro upita neznanca. Neprijatna sećanja na nedavne događaje počeše da mu promiču pred očima. Nije mogao da sastavi celu priču, ali znao je da mu se ne dopada. Onaj ne reče ni reč. „Gde je orkestar? Šta se desilo s publikom?" Visoka prilika u crvenom tek jedva primetno slegnu ramenima. Salcela tek tada poče da uočava i druge pojedinosti. Ono za šta je mislio da je pozornica zapravo je bio sitan šljunak. Tavanica se nalazila negde daleko i visoko, možda čak toliko daleko da dalje biti ne može, i bila je isprskana hladnim tačkicama svetlosti. „Pitao sam te nešto!" AKO ĆEMO PRAVO, BILA SU TO TRI PITANJA. Te se reči pojaviše u Salcelinim ušima, iako ništa nije nagoveštavalo da su morale da putuju kako to običan zvuk već voli da radi. „Nisi mi odgovorio!" POSTOJE STVARI KOJE SAM MORAŠ DA DOKUČIŠ, A VERUJ MI DA JE OVO JEDNA OD NJIH. „Ma ko si ti? Ti nisi ovde zaposlen. Skidaj tu masku!" AKO TAKO ŽELIŠ. VOLIM DA SE UŽIVIM U PROBLEMATIKU. Skinuo je masku. „A sad skini i tu drugu!", reče Salcela, osećajući kako ledeni prsti straha počinju da ga stežu. Smrt pritisnu tajno dugme na štapu. Sečivo iskoči iz ležišta, toliko tanko da je bilo gotovo providno i toliko oštro da mu je brid plavičasto svetlucao od molekula vazduha koji su se u dodiru s njim delili na atome. AH, reče, pa zamahnu kosom, IZGLEDA DA SI ME PROVALIO. * * * U podrumu je bilo mračno kao u rogu, ali Nana Og je sama hodila čudnim podlenkrskim pećinama, a i išla je s Bakom Vedervaks u ponoćne šetnje šumom, tako da joj mrak nije ulivao nimalo straha. Zapalila je šibicu. „Gribo?" Ljudi su se već satima vrzmali tuda. Mrak više uopšte nije imao nimalo privatnosti. A bilo je potrebno zaista mnogo ljudi da se iznese onoliki novac. Dok je opera još trajala, bilo je u tom podrumu nečeg tajanstvenog, ali sada su od svega ostale samo... pa... vlažne sobe pod zemljom. Nogom je zakačila nekakav komad grnčarije. Zaječala je i spustila se na koleno. Na podu je ugledala krhotine saksije i prosuto blato. Tu i tamo su se mogle nazreti iščupane i polomljene sasušene grančice nekakvog žbuna. Samo bi budala posadila granje u blato u podrumu pa još i očekivala da se nešto desi. Nana uze jednu grančicu i oprezno je pomirisa. Mirisala je na blato i ni na šta drugo. Kopkalo ju je kako mu je to pošlo za rukom. Naravno, bilo je to samo profesionalno zanimanje. Znala je da nikada neće to saznati. Volter je sad imao preča posla tamo gore. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. „Svi mi nosimo ovakve ili onakve maske", reče ona vlažnom vazduhu. „Nema svrhe talasati sada kad je sve gotovo..." * * * Kočija je polazila tek u sedam časova ujutru, što je po lenkrskim merilima bilo gotovo podne. Veštice su već bile na stanici.

Terry Pratchet 148 „Nadala sam se da ću stići da kupim pokoji suvenir", reče Nana dok je od zime cupkala po hladnoj kaldrmi. „Za dečicu, znaš." „Nemamo vremena", reče Baka Vedervaks. „Isto mi se hvata i da ga imamo, pošto nemam više ni filera", nastavi Nana. „Nisam ti ja kriva što si spiskala sve pare", reče Baka. „Nešto se ne sećam da sam imala prilike za to." „Novac je koristan jedino kad s njim možeš nešto da uradiš." „Pa, jeste. Eto, ja sam mogla da kupim nove čizme." Nana još malo nastavi da šetka gore-dole i da zvižduće kroz zube. „Baš lepo od gospa Slađe što nam nije naplatila sobu", reče. „Jeste." „Naravno, ja sam im svirala klavir i pričala viceve." „I to za džabe", složi se Baka. „A spremila sam im i ono mezence sa Specijalnim prazničnim umokcem." „O, da", reče Baka, s licem prevejanog kartaroša. „Gospa Slađa mi jutros reče da se nosi mišlju da se dogodine povuče u penziju." Nana se još jednom zagleda niz ulicu. „Valjda će i mala Agnes svakog časa da pristigne", reče. „To već ne znam", oholo će Baka. „Ipak njoj ovde nije mesto." Baka šmrknu. „To mora ona sama da odluči." „Svi su ostali zabezeknuti kad si golom rukom uhvatila sečivo..." Baka uzdahnu. „Ha! Nego šta! A samo je trebalo da malo razmisle. Baš su ljudi lenji, zar ne? Niko ne pomisli: možda ona ima nešto u ruci, nekakav komad metala ili nešto slično. Ni na trenutak nisu pomislili da je to samo trik i da uvek postoji savršeno smisleno objašnjenje. Sigurno veruju da je to bila magija." „Da, ali... ti nisi imala ništa u ruci, zar ne?" „Nije u tome stvar. Mogla sam da imam." Baka se zagleda preko trga. „Osim toga, gvožđe ne možeš da zamađijaš." „Fakat. Ne možeš. Doduše, neko kao stara Crna Alis mogao bi da učini sopstvenu kožu čvršćom od gvožđa... ali to je ionako samo stara legenda..." „Zaista je to mogla", reče Baka. „Međutim, ne možeš tek tako da se petljaš u uzroke i posledice. Zato je na kraju i poludela. Mislila je da može da se izdigne iznad stvari kao što su uzrok i posledica. E, pa, to ne može. Ako uhvatiš mač za sečivo, moraš da se posečeš. Svet bi postao užasno mesto kad bi ljudi to zaboravili." „Ti se nisi posekla." „Nisam ja kriva. Samo nisam imala vremena." Nana dunu u šake. „Ako ništa drugo", reče, „dobro je što onaj luster ipak nije pao. To me je brinulo otkako sam ga videla prvi put. Pomislila sam da izgleda previše dramatično. Da sam ja neka lujka, prvo bih njega srušila." „Da." „Cele noći sam tražila Griba, ali nigde ga nema." „Dobro." „Nema veze, taj se uvek pojavi." „Nažalost." Začu se kloparanje i iza ugla se pojavila kočija. A onda se zaustavila. Kočijaš poteže dizgine, pa okrete kočiju i ode na drugu stranu. „Esmi?", reče Nana posle izvesnog vremena. „Da?" „Iza ugla izgviruju neki čovek i dva konja." Potom podiže glas. „Izađite, vidim vas! Sedam je sati.vreme je da kočija krene! Jesi li kupila karte, Esmi?"

Teri Pračet 149 „Ja?" „Ah", bojažljivo će Nana. „Nemamo osamdeset dolara za karte, zar ne?" „Šta imaš u gaćama?", upita Baka dok im se kočija oprezno približavala. „Bojim se da nemam ništa što bi se moglo smatrati legalnim sredstvom plaćanja." „U tom slučaju... ne, nemamo para za karte." Nana uzdahnu. „Pa, šta da se radi. Moraću da upotrebim šarm." „Biće to duga šetnja", primeti Baka. Kočija se zaustavi ispred njih. Nana podiže pogled ka kočijašu i uputi mu nedužan osmeh. „Dobro jutro, dobri moj gospodine!" On joj uzvrati pomalo preplašenim, ali uglavnom sumnjičavim pogledom. „Je l' jeste?" „Rade smo da putujemo do Lenkra, ali zadesi nas huda sreća da se nađemo u udesu u predelu gaća." „Stvarno?" „Ali mi smo veštice i voljne smo da ti put platimo tako što ćemo da ti izlečimo bilo koju stidnu boljku." Kočijaš se namršti. „Neću da vas vozim badava, babuskero nijedna. A i nemam nikakvu stidnu boljkicu!" Tad istupi Baka. „A koliko bi voleo da ih dobiješ?" * * * Nad ravnicom je lila kiša. Nije to bila veličanstvena ramtopska oluja već lenjo, beskrajno sipljenje, više nalik gustoj magli nego kiši. Pratila ih je čitavog dana. Veštice su bile same u kočiji. Nekolicina ljudi je otvorila vrata dok su čekale polazak, ali svi su iz ko zna kog razloga odlučili da baš i ne moraju tog dana da putuju kočijom. „Dobro napredujemo", reče Nana nakon što je razmakla zavese i pogledala kroz prozor. „Čini mi se da se kočijašu žuri." „Da, i ja bih rekla." „Ipak zatvori prozor. Upada kiša." „Važi." Nana uhvati uzicu, ali onda iznenada gurnu glavu napolje. „Stoj! Stoj! Ama stoj kad kažem!" Blato zapršta na sve strane i kočija stade. Nana širom otvori vrata. „Dakle, stvarno. Pešice se vraćati kući i to po ovakvom vremenu. Prehladićeš se!" Kiša i magla nagrnuše na vrata. Uskoro se preko praga prevali promrzlo obličje i zavuče se ispod sedišta. „Hteo bi da bude nezavisan", reče Nana. „Pametnica moja." Kočija nastavi put. Baka je zurila preko beskrajnih tamnih kukuruznih polja pod neumornom kišom. Najednom ugleda još nekoga kako klipše putem kojim se pre ili kasnije stiže u Lenkr. Kočija projuri kraj pešaka i zasu ga blatom. „Vala baš. Lepo je biti nezavisan", reče pa navuče zavese. * * * Drveće je već bilo ogolelo kad se Baka vratila u svoju kolibu. Vetar joj je ispod vrata nabacao grančice i semenje. Čađ je pootpadala iz dimnjaka. Njena kuća, iako oduvek pomalo organska, sada kao da se približila svojim glinovitim korenima. Čekalo ju je mnogo posla i zato nije gubila vreme. Trebalo je pomesti lišće i naslagati drva ispod strehe. Jesenje oluje su pocepale vetrokaz od stare čarape koji je stajao iza košnica. Trebalo je dovući seno za koze i podići jabuke na tavan. A i zidovima ne bi škodilo krečenje.