Terry Pratchett - Maskarada

Terry Pratchet 50 „O, nekoliko puta", na to će Nana. „Lepo kažu: ko žurio - vrat slomio. A ima i ona: preko preče, naokolo bliže. Nego, biste li nas uputili ka Ulici brestova? Imamo sobe kod gospa Slađe. Naš Nevi se vrlo povoljno odrazio o tom penzionu i reče da ga tamo niki nije tražio..." Agent ustuknu, baš kao i većina ljudi kad Nana uhvati ćaskaroški zamajac. „Ulica brestova?", promucao je. „Ali... poštovane gospođe ne bi trebalo da idu onamo..." Nana ga potapša po ramenu. „To je u redu", reče. „Tako nećemo da naletimo na nekog kog poznajemo." Konji pokušaše da se sakriju iza kočije dok je Baka prolazila kraj njih. * * * Bakit se ozareno smeškao. Lice mu se po krajevima orosilo graškama znoja. „Ah, Perdita", reče. „De, sedi, devojano. Heh. Je l' ti lepo ovde?" „Da, hvala na pitanju, gospodine Bakite", pristojno odgovori Agnes. „Lepo. Baš lepo. Zar to nije lepo, Salcela? Ali onako, baš lepo, Anderšafte?" Agnes pogleda tri zabrinuta lica. „Baš nam je milo em drago", nastavi Bakit, „a zato, ovaj, imamo jednu, kako bih rekao, odličnu ponudu za tebe i nadamo se da će ti to pomoći da ti ovde bude još, da tako kažem, lepše." Agnes ih pogleda. „Da?", oprezno reče. „Znamo da si s nama tek vrlo kratko, ali odlučili smo" - Bakit tu proguta knedlu i pogledom potraži moralnu podršku od one dvojice - „da ti dopustimo da pevaš ulogu Jodine u večerašnjem izvođenju Trivijate." „Da?" „Hm. To nije glavna uloga, ali zato je tu čuvena arija 'Rastanak'..." „Aha. Da?" „To je... da tako kažem... to je... kako da kažem..." Bakit se tu predao i molećivo pogledao umetničkog direktora. „Salcela?" Salcela se povi napred. „Ono što zapravo želimo od tebe... Perdita... jeste da tu ulogu otpevaš, ali ne i da je igraš." Agnes ih je saslušala. Treba da stoji u horu, odmah iza Kristine. Oni će Kristini reći da peva veoma tiho. Salcela joj je još objasnio kako to nije ništa novo i da se to radi mnogo češće nego što publika misli - kad neki od pevača promukne, ili kad potpuno izgubi glas, ili se ispostavi da je toliko pijan da jedva može i da stoji, ili kada - kao u onom čuvenom slučaju od pre mnogo godina - umre za vreme predstave, pa onda moraju da ga podupru metlom i otvaraju mu usta koncem. Nije to ništa nemoralno. Predstava ne sme da se prekida. Tri očajnički nasmešena lica netremice su je posmatrala. Mogla bih da se okrenem i odem, pomislila je. Da ostavim iza sebe i ta iskežena lica i Duha. Ne mogu da me spreče. Ali onda ne bi imala gde drugde da ode nego da se vrati kući. „Da... ovaj, da...", reče. „Veoma sam... da... ali zašto to uopšte radimo? Što ja lepo ne bih odigrala celu tu ulogu?" Ona trojica se prvo zgledaše, pa stadoše da govore uglas. „Da, ali znaš, Kristina je... ona ima više... iskustva..." „...izgrađenu tehniku glume..." „...scenski pokret..." „...neosporno lirsko umeće..." „...kostim je kao skrojen za nju..." Agnes obori pogled na svoje ručerde. Osećala je crvenilo kako nadire poput horde varvara i spaljuje sve na šta naiđe. „Drugim rečima", reče Bakit, „hteli bismo da ti budeš pevač iz senke... pevač-duh..." „Duh?", reče Agnes.

Teri Pračet 51 „To se tako kaže", objasni Salcela. „Aha. Dobro", reče ona. „Pa, dobro. Daću sve od sebe." „E, bravo ti ga", reče Bakit. „Nećemo ti ovo zaboraviti. Siguran sam da ćemo i tebi uskoro naći kakvu lepu ulogu. Javi se posle podne doktoru Anderšaftu da te upozna s ulogom." „Ovaj... ja je već znam, rekla bih...", bojažljivo će Agnes. „Zaista? Kako?" „Ja sam... imala časove." „E, alal vera, devojano", reče Bakit. „Tako treba. Zadivljeni smo. Ipak, navrati ti do Anderšafta, za svaki slučaj..." Agnes ustade i, ne dižući pogled, izađe. Anderšaft uzdahnu i odmahnu glavom. „Siroto dete", reče. „Prekasno se rodila. Nekada je za operu bio važan jedino glas. Znate, sećam se vremena velikih soprana. Velika Violeta Gilji, pa velika Klarisa Ekstendo... ponekad se zapitam šta je posle bilo s njima..." „Da nije došlo do nagle promene klime?", pakosno upita Salcela. „S takvom bismo figurom mogli ponovo da postavimo Prsten Nibelungigunga", nastavio je Anderšaft. „Kakva je to opera bila..." „Tri dana prepucavanja između bogova i dvadeset minuta pevljivih melodija?", na to će Salcela. „Neka, hvala." „Ali zamislite je samo kao Hildabrun, vrhovnu valkiru." „Da. O, da. Nažalost, isto tako mogu da je zamislim i kako priđe peva patuljka Noba, kao i Ija, vrhovnog boga." „E, to su bila vremena", tužno reče Anderšaft i odmahnu glavom. „Tad smo imali pravu operu. Sećam se kad je velika Veritazi nagurala muzičara u tubu jer ga je videla kako zeva..." „Da, da, ali ovo je vek voćnog šišmiša", reče Salcela i ustade. Ponovo se osvrnuo ka vratima i odmahnuo glavom. „Neverovatno", reče. „Šta mislite, zna li ona koliko je debela?" * * * Vrata diskretnog ugostiteljskog objekta gospa Slađe otvoriše se čim je Baka zakucala. Dočekala ih je jedna devojka. I to vrlo devojka. Ni na jednom je jeziku ili pismu ne bi mogli zameniti za mladića, a pogotovu ne u Brajevoj azbuci. Nana preko devojčinog napuderisanog ramena osmotri predsoblje, celo u crvenom plišu i pozlati, a onda ponovo pogleda Bakino ravnodušno lice, pa devojku. „Ima da uštavim našeg Nevija od batina kad se vratim kući", promrmljala je. „Hajmo, Esmi. Ne želiš tu da unilaziš. Objasniću ti..." „O, pa to je Baka Vedervaks!", obradova se devojka. „A ko je ovo?" Nana pogleda Baku, ali ovoj se izraz nije promenio ni zadlaku. „Nana Og", predstavi se. „Da, ja sam Nana Og. Mama na Nevita", dodade nabusito. „Da. Nogekako. Aha. A pride sam i" - reči „jedna poštena udovica" pokušale su da joj zatrepere na glasnim žicama, ali se skvrčiše od čiste bestidnosti te mrsne laži, pa se zadovoljiše prostim - „majka mu. Da. Ja sam majka na Nevita." „Zdravo, Kolet", reče Baka. „Lepe su ti minđuše. Da li je tu gospa Slađa?" „Uvek je tu za važne goste", odgovori Kolet. „Uđite. Svima će biti drago što vas ponovo vide." Začu se oduševljena cika čim je Baka kročila u crvenkastu pomrčinu. „Šta? Ti si već bila ovde?", reče Nana, odmeravajući ružičastu golotinju i belu čipku, koje su činile većinu okruženja. „O, da, gospa Slađa je moja stara prijateljica i takoreći veštica." „Ti... znaš li ti kakvo je ovo mesto, Esmi?", zapita Nana Og. Malčice se beše ljutnula. Sa zadovoljstvom se povlačila pred Bakinim stručnim sudom po pitanjima uma i magije, ali bila je

Terry Pratchet 52 čvrsto uverena da ima izvesnih usko specijalizovanih oblasti koje su nesumnjivo teritorija Ogovih i u kojima Vedervaksova nema šta da traži, a kamoli da zna šta su. „O, da", mirno će Baka. Nanu je tu izdalo strpljenje. „Znaš, ovo je kuća s lošom reputacijom!" „Naprotiv", reče Baka. „Uverena sam da se svi najpohvalnije izražavaju o ovom mestu." „Znala si? I nisi mi rekla?" Baka ironično podiže obrvu. „I to mi kaže žena koja je izmislila Klimavka od jagoda?" „Dobro, ali ja sam..." „Svi živimo kako znamo i umemo, Gita. Mnogi misle da su veštice zle." „Da, ali..." „Pre nego što počneš da sudiš o nekome, Gita, prepešači kilometar u njegovim cipelama", reče Baka s jedva primetnim osmehom. „U tim cipelama što ih ova nosi sigurno bih izvrnula nogu", procedi Nana kroza zube. „A i trebale bi mi merdevine da se popnem na njih." Prosto ju je izbezumljivalo kako Baka uvek uspe da je navede da čita i njenu polovinu dijaloga. A i da se suoči s najneverovatnijim delovima svog uma. „Osim toga, ovde smo dobrodošle, a i kreveti su meki", dodade Baka. „A i sigurno je dobro grejanje", predala se Nana. „I imaju lepe crvene fenjerčiće u prozorima." „Sačuvaj bože i sakloni, Gita Og. A ja sam oduvek mislila da je tebe nemoguće šokirati." „Pa i jeste", uzvrati Nana, „ali zato me je lako iznenaditi." * * * Doktor Anderšaft, horovođa, pogledao je Agnes preko ruba svojih polukružnih naočara. „Ta, kako da kažem, arija, poznata kao 'Rastanak'", reče, „pravo je malo remek-delo. Nije najviši domet operske umetnosti, ali je svakako značajna." Pogled mu odblude u daljinu. „'Questa maledetta', peva Jodina kad objašnjava Pekadilu koliko joj je teško da ga ostavi... 'Questa maledetta porta si bloccccca, Si blocca comunque diavolo lofacccc-cio...!'" Zastao je da od brisanja naočara maramicom napravi čitavu predstavu. „Kad je Giljijeva to pevala, u zgradi nije bilo nijednog suvog oka", mumlao je. „Bio sam tamo. Tad sam odlučio da ću... eh, to su bila vremena." Ponovo je stavio naočare i izduvao nos. „Otpevaću ti je jednom celu", reče, „koliko da čuješ kako to treba da zvuči. Idemo, Andre." Mladić, kojeg su dovukli da ih prati na klaviru, klimnu glavom i kradomice namignu Agnes. Ona se pravila da to nije primetila i s izrazom akutne ozbiljnosti odslušala je starčev prolazak kroz ariju. „A sada", reče kada je završio, „da vidirno kako ćeš se ti snaći." Pružio joj je note i klimnuo pijanisti. Agnes poče da peva, ali je ućutala već posle nekoliko taktova. Andre je prestao da svira i naslonio je čelo na klavir, pokušavajući da prikrije kikotanje. „Ahem", reče Anderšaft. „Nešto sam pogrešila?" „Pevala si tenorom", reče Anderšaft, streljajući Andrea pogledom. „Pevala je vašim glasom, gospodine!" „A možeš li da otpevaš to onako kako bi to otpevala... Kristina?" Ponovo su počeli. „Kwesta?! Maledetta!!..." Anderšaft podiže obe ruke. Andre se toliko trudio da ne prasne u smeh da su mu ramena poskakivala.

Teri Pračet 53 „Da, da. Izvrsna moć zapažanja. Moram priznati da si u pravu. A da pokušamo još jednom, ali ovog puta pevaj onako kako ti misliš da to treba da zvuči." Agnes klimnu glavom. Počeli su još jednom... ...i završili. Anderšaft sede i okrete se u stranu. Nije hteo ni da je pogleda. Agnes je stajala zbunjeno. „Ovaj... Da li je bilo dobro?", upita. Andre ustade i uhvati je za ruku. „Mislim da bi trebalo da ga ostavimo samog", reče tiho i povede je ka vratima. „Nije mu dobro?" „Ne... u pravom smislu reči." Anderšaft podiže glavu, ali se nije okrenuo ka njima. „Više vežbajte te r-ove, gospođice, i poradite malo na sigurnosti", reče promuklo. „Da. Hoću." Andre je izvede u hodnik, pa zatvori vrata i okrete se ka njoj. „Bilo je neverovatno", reče. „Jesi li ikada slušala veliku Giljijevu?" „Ja čak i ne znam ko je ta Giljijeva. Šta sam zapravo pevala?" „Zar ni to ne znaš?" „Ne, ne znam šta je to značilo." Andre pogleda partituru. „Pa, nisam neki znalac jezika, ali početak ide otprilike ovako: Prokleta se vrata zaglaviše, Prokleta se vrata zaglaviše. Ne daju se, mamicu im njinu, Piše 'vuci' al' ja džaba vučem, Možda treba da piše 'guraj'." Agnes trepnu. „I to je to?" „Aha." „Ali mislila sam da je to dirljiva i romantična arija!" „I jeste", reče Andre. „Bila je. Ovo ti nije pravi život, nego opera. Reči ovde ništa ne znače. Zar ti niko nije rekao...? Slušaj, ja ću do kraja dana biti na probama, ali možemo li da se vidimo sutra? Posle doručka?" O, ne, pomisli ona. Evo ga opet. Crvenilo je već počelo da se nezaustavljivo penje. Zapitala se hoće li joj jednog dana konačno stići do lica i nastaviti dalje, sve dok se ne pretvori u ružičasti oblak iznad njene glave. „Ovaj... da", reče. „To bi bilo... lepo." „Sad moram da idem." Stidljivo joj se nasmešio i dotakao ju je po ruci. „Znaš... stvarno mi je žao što to mora da bude ovako... Zaista si bila neverovatna." Krenuo je da ode, ali onda stade. „Uh... izvini ako sam te sinoć uplašio", reče. „Molim?" „Ono na stepeništu..." „A, to. Nisam se uplašila." „A ti... ovaj... nisi nikom rekla? Ne bih voleo da ljudi misle kako brinem ni oko čega." „Pravo da ti kažem, nisam ni razmišljala o tome. Znam da ti sigurno nisi Duh, ako te je to brinulo." „Ja? Duh? Hahaha!" „Hahaha", odgovori Agnes. „Pa... vidimo se sutra..." „Važi." Agnes se vrati u svoju sobu. Duboko se zamislila.

Terry Pratchet 54 Zatekla je Kristinu kako se odmerava u ogledalu. Zavrtela se kad je Agnes ušla. Ta devojka se čak i kreće s uzvičnicima. „O, Perdita!! Jesi li čula?! Večeras pevam Jodinu!! Zar to nije divno?!" Jurnula je preko sobe i pokušala da zagrli Agnes i podigne je, ali morala je da se zadovolji samo zagrljajem. „A Čula sam da su i tebe pustili da nastupiš s horom!?" „Jesu." „Baš je supiš!! Celog jutra sam vežbala s gospodinom Salcelom!! Kesta?! Mali deta!! Potrazi bloka!!" Radosno se zavrtela, a vazduh oko nje ispuni se sjajem nevidljivih šljokica. „Kad postanem slavna", reče, „neću zaboraviti svoju prijateljicu!! Sve ću da učinim da ti pomognem!! Sigurna sam da mi ti donosiš sreću!!" „Da, svakako", turobno će Agnes. „Znaš, tatica mi je rekao da će jednog dana da doleti jedna slatka mala vila i da će mi ona pomoći da ostvarim svoj veliki san!! Iskreno, mislim da si ti ta moja slatka mala vila!!" Agnes se neveselo osmehnu. Kad čovek dovoljno dugo poznaje Kristinu, počne da se bori s porivom da joj zaviri u uvo i proveri hoće li videti dnevnu svetlost kako se probija s druge strane. „Hm... Mislila sam da smo zamenile sobe..." „A, to!!", reče Kristina i nasmeši joj se. „Baš sam bila luckasta, zar ne?! Osim toga, sad kad sam primadona, treba mi veliko ogledalo!! Nemaš ništa protiv?!" „Molim? Oh. Ma kakvi. Hm. Ako si sigurna..." Agnes pogleda ogledalo, pa krevet, pa Kristinu. „Ne", reče, potpuno zaprepašćena idejom koja joj je sinula negde u dubini Perditine duše. „Nemam ništa protiv." * * * Doktor Anderšaft izduva nos i pokuša da se dovede u red. Niko ga nije tukao po ušima da pristane. Dobro, možda je ta devojka malo krupnija, ali Giljijeva je, primera radi, doslovno smrskala jednog tenora i niko joj to nije uzeo za zlo. Reći će gospodinu Bakitu šta misli o tome. Doktor Anderšaft je bio usko orijentisan čovek. Verovao je jedino u glas. Bilo mu je svejedno kako ko izgleda. Nikada nije otvorenih očiju gledao operu. Samo je muzika važna, ne gluma, a o izgledu pevača da i ne govorimo. Zar je važno kako je građena? Velika Tesitura je imala bradu o koju se mogla upaliti šibica i nos koji joj se razlivao preko pola lica, ali bila je jedan od najboljih basova koji može da palcem otvori pivsku flašu. Naravno, Salcela smatra da to što svi mogu da prihvate da debela pedesetogodišnjakinja glumi tanano devojče od sedamnaest leta ne znači da će to isto dozvoliti i debeloj sedamnaestogodišnjakinji. I još je rekao da će svako lako da proguta masnu laž, ali da će se zagrcnuti od malo vrdanja. To baš liči na Salcelu. Sve se izvrnulo naglavce u poslednje vreme. Čitava Opera je izgledala nekako... bolesno, ukoliko zgrada uopšte može da se razboli. Publika i dalje puni salu, ali para kao da je mnogo manje nego pre i odjednom je sve postalo preskupo... A sad im je gazda niko drugi nego jedan siradžija, budibogsnama, jedan neotesani nikogović koji sigurno veruje kako ima odlične ideje. Njima treba neko ko se razume u posao, neki činovnik koji ume da sabira i koji se ne meša ni u šta drugo. U tome je bila muka sa svim vlasnicima koje je upoznao - svaki u početku za sebe misli da se razume u posao, a onda odjednom poželi da operi pruži svoj umetnički doprinos. Doduše, možda je ovaj naučio da broji sireve. Sve se u svojoj kancelariji bavi knjigama i ne jurca unaokolo praveći se da je vlasnik čitave zgrade samo zato što je slučajno vlasnik čitave zgrade... Anderšaft se prenu iz misli. Ponovo je pošao pogrešnim putem. Ta zgrada je pravi lavirint. Zatekao se ispod pozornice, u rupi za orkestar. Sve je bilo puno instrumenata i stolica na rasklapanje. Nogom je zakačio praznu pivsku flašu.

Teri Pračet 55 Uto začu zvuk nalik okidanju žice i osvrnu se oko sebe. Pod je bio prekriven polomljenim instrumentima. Bilo je tu bar pola tuceta smrskanih violina. I nekoliko polomljenih oboa. Neko je iščupao trom iz trombona. Podigao je pogled. „Ali, zašto si...?" Polukružne naočare poleteše kroz vazduh i razbiše se o patos. Napadač spusti masku, belu i glatku poput anđeoske lobanje, i odlučno pođe napred... * * * Doktor Anderšaft trepnu. Bilo je mračno. Prilika u crnom ogrtaču podiže glavu i pogleda ga praznim dupljama. Anderšaftova su poslednja sećanja bila malčice zbrkana, ali neke su činjenice neporecive. „Aha", reče. „Imam te! Ti si Duh!" ZNAŠ, NEVEROVATNO SI OMANUO. Tad doktor Anderšaft vide kako još jedna prilika s ogrtačem podiže telo... doktora Anderšafta i odvlači ga u mrak. „Aha. Sad shvatam. Mrtav sam." Smrt klimnu. BIĆE DA SI U PRAVU. „Ali to je bilo ubistvo! Zna li neko šta se desilo?" UBICA. I TI, NARAVNO. „Ali, on? Kako može da...", zausti Anderšaft. MORAMO DA KRENEMO, reče Smrt. „Ali ubio me je! Zadavio me je golim rukama!" DA. SVAKOGA DANA NAUČIMO NEŠTO NOVO. „Hoćeš da kažeš da ja tu ne mogu ništa?" PREPUSTI TO ŽIVIMA. OBIČNO SE PRILIČNO ZBUNE KAD POKOJNIK PREUZME VODEĆU ULOGU U ISTRAZI UBISTVA. OD TOGA IM POPUSTI KONCENTRACIJA. „Znaš, ti bi bio odličan bas." HVALA. „A ima li tamo nekih... horova... ili već nečeg sličnog?" VOLEO BI TO? * * * Agnes se iskrade s pozornice i uskoro se obrete na ankmorporškim ulicama. Svetlost je zaslepi. Vazduh je bio svež, rezak i prilično hladan. Strašno je loše ono što je naumila da uradi. Strašno strašno loše. A čitavog je života postupala ispravno. Nastavi, reče Perdita. U stvari, najverovatnije neće to ni uraditi, ali nema razloga da ne pita gde je biljna apoteka. Pitala je. Nije bilo razloga ni da ne uđe u nju, pa je ušla. Svakako nije protivzakonito ni kupiti sve ono što je kupila. Uostalom, možda je kasnije uhvati glavobolja, ili pak nesanica. I zaista nikome neće nauditi ako sve lepo odnese u svoju sobu i tutne pod dušek. Baš tako, reče Perdita. U stvari, kad se nemoralnost onog što je nameravala osrednji svim tim bezazlenim poslićima koje je morala da obavi, ispada da sve to uopšte nije toliko loše... Vraćala se u Operu zabavljena tim utešnim mislima, a onda je skrenula iza ugla i maltene se sudarila s Nanom Og i Bakom Vedervaks. Pribila se uza zid i zaustavila dah. Nisu je videle, mada joj se ona pogana mačketina iscerila s Naninog ramena.

Terry Pratchet 56 Došle su da je vrate kući! Znala je da će doći po nju! Činjenice da je ona slobodni strelac i sama svoje sudbe gospodar i da joj niko ne može zabraniti da se preseli u Ank-Morpork nisu s tim imale ama baš nikakve veze. One uvek mogu da se umešaju. I ne samo da mogu, nego i hoće. Jurnula je u prvo sokače i brzo se vratila u Operu. Vratar je nije ni pogledao. * * * Baka i Nana su se bile uputile ka delu grada poznatom kao Ostrvo bogova. Nije se nalazio u Anku, a ni u Morporku, već na mestu gde je reka pravila toliku krivinu da je maltene odsecala ostrvo. Tu je grad držao sve ono što mu je povremeno trebalo, ali ne previše, kao što su sedište Straže, pozorišta, zatvor i izdavačke kuće. Bilo je to mesto za sve ono što bi iz čista mira moglo da eksplodira. Gribo se gegao za njima. Vazduh je bio pun novih mirisa i jedva je čekao da otkrije pripada li neki nečemu što se može pojesti, pretući ili unakaziti. Nana Og je bila ozbiljno zabrinuta. „Nije ovo za nas, Esmi", reče. „A šta jeste?" „Znaš, knjigu sam napisala iz zabave. Glupo je da se sad nekom zameramo." „Niko ne sme da zavrne vešticu, Gita." „Ali ja se ne osećam zavrnutom. Ništa mi nije falilo dok mi ti nisi rekla da su me zavrnuli", reče Nana, uperivši time prst na glavnu sociološku tačku. „Iskoristili su te", odlučno će Baka. „Nisu." „Jesu, jesu. Ti si ugnjetena radnička klasa." „Nisam, nisam." „Ukrali su ti životnu ušteđevinu", reče Baka. „Oba dolara?" „Pa, toliko si uštedela, zar ne?", na to će Baka. „Da, jerbo sam sve ostalo potrošila", potvrdi Nana. Za razliku od nekih koji ostavljaju crne pare za bele dane, ona je radije skladištila uspomene. „Isto ti se hvata." „Štedela sam za nove cevi za pecaru u šumi", reče Nana.6 „Znaš i sama kako ona moja mučenica nagriza metal..." „Štedela si crkavicu da ti se nađe za spokojnu starost", prevela je Baka. „More, nema spokoja od moje mučenice", radosno će Nana. „Može samo da te upokoji. Znaš, pravim je od najboljih jabuka", dodade. „Dobro, i još ponečega." Baka zastade pred jednim kitnjastim vratima i začkilji ka mesinganoj ploči. „To je ovde", reče. Osmotrile su vrata. „Nikad ti se ja nisam snalazila s glavnim ulazima", reče Nana, premeštajući se s noge na nogu. Baka klimnu glavom. Veštice prosto ne vole glavne ulaze i tačka. Uskoro su pronašle sokak kojim se stizalo do zadnjeg dela zgrade. Tamo ugledaše jedna mnogo veća vrata i to širom otvorena. Nekoliko patuljaka je utovarivalo zavežljaje knjiga na taljige. Iz zgrade se čulo ritmično dobovanje. Niko nije ni primetio veštice kad su ušle unutra. 6 Destilacija alkohola je protivzakonita u Lenkru. S druge strane, kralj Verens je još odavno digao ruke od pokušaja da spreči veštice u onome što naume, pa je zato dozvolio Nani da drži pecaru na nekom neupadljivom mestu. Ona je bila vatreni pristalica prohibicije, tim pre što je tako dobila tržište bez konkurencije za svoju rakiju, poznatu - po tome što ljudi od nje padaju naglavce u najbliži jarak - kao „strmeklija".

Teri Pračet 57 U Ank-Morporku se znalo za štamparsku mašinu, ali kad bi čarobnjaci otkrili gde se nalazi, premestili bi je tamo gde je niko nikada ne bi našao. Obično se nisu pačali u gradska posla, ali štamparska mašina je nešto drugo. Nikada to nisu objasnili, ali niko ih nije mnogo pritiskao zbog toga, pošto niko kome se dopada telo u kome se nalazi ne pritiska čarobnjake ni zbog čega. Svi su se jednostavno pravili blesavi i nastavili da sve graviraju i urezuju. Kako je to dugotrajan posao, Ank-Morpork je morao da se liši blagodeti novina, čime je stanovništvu ostajalo dovoljno vremena da pravi gluposti. Jedna presa je tiho bubnjala u uglu skladišta, a iza nje su patuljci i ljudi sedeli za dugačkim stolovima i prošivali knjige ili lepili korice. Nana uze knjigu s gomile. Rados keksa. „Mogu li nekako da vam pomognem, dame?", reče neko. Po njegovom je tonu bilo više nego jasno da mu nije ni nakraj pameti da im ma kako pomogne, osim možda da se brzom brzinom vrate odakle su došle. „Došle smo u vezi s ovom knjigom", reče Baka. „Ja sam gospoja Og", predstavi se Nana. Onaj je odmeri od glave do pete. „Jelte? Možete li to da dokažete?" „Nogekako. Pa ja sam ja." „Tjah. Pa, slučajno znam kako Gita Og izgleda i mogu vam reći, gospodo, da uopšte ne liči na vas." Nana Og zinu da mu odgovori, ali onda, glasom nekoga ko je radosno pošao da pređe drum a sada se seća jedino kočije u punoj brzini, reče samo: „Oh..." „A otkud vi znate kako izgleda Gita Og?", upita Baka. „Oh, zar je već toliko sati? Vreme je da krenemo...", reče Nana. „Zato što mi je poslala sliku", reče Goutberger i izvadi novčanik. „Sigurna sam da nas to uopšte ne zanima", brže-bolje će Nana, pa stade da vuče Baku za ruku. „Živo me zanima", reče Baka. Istrgla je presavijeni papirić iz Goutbergerovih prstiju i razvila ga. „Ha! Da... ovo je zaista Gita Og", reče. „Nego šta je. Sećam se kad je onog leta onaj mladi umetnik došao u Lenkr..." „Tad sam imala dužu kosu", promrmlja Nana. „Nego", nastavila je Baka, „nisam znala da imaš i kopije." „Ma znaš kako je kad je čovek mlad", zaneseno će Nana. „Sva sam bila 'šorom šajke'." A onda se prenula. „I imam u dlaku istu težinu kao i tad." „Samo što se sad preraspodelila", pakosno primeti Baka. Vratila je papirić Goutbergeru. „To na slici jeste ona", reče mu, „ali pre šezdeset godina i sedam slojeva odeće. Ovo ovde je Gita Og." „Hoćete da kažete da je ovo žena koja je izmislila Bananana supu iznenađenja?" „Probali ste je?" „Nisam, ali gospodin Kroper, naš glavni štampar, jeste." „I, je l' se iznenadio?" „Ni upola koliko gospođa Kroper." „Da, 'oće to ponekad", reče Nana. „Možda sam preterala s morskim oraščićem." Goutberger se zagleda u nju. U njemu se pobudila sumnja. Dovoljan je samo jedan pogled na Nanu Og pa da shvatite da bi ona zaista mogla da napiše knjigu kao što je Rados keksa. „Stvarno ste vi ovo napisali?", reče. „Sve iz glave", ponosno će ona. „A sada je došla po malo para", ubaci se Baka. Goutbergerovo se lice iskrivi kao da je upravo pojeo limun i zalio ga sirćetom. „Ali vratili smo joj sav novac", reče.

Terry Pratchet 58 „Eto vidiš", neveselo će Nana. „Lepo sam ti rekla, Esmi..." „Ona bi htela još", reče Baka. „Ne, ja ne bih..." „Ne, ona ne bi", složi se gospodin Goutberger. „More bi", reče Baka. „I to pokoju paricu od svakog prodatog primerka knjige." „Naravno, ne bih da me tretiraju kao kraljicu", reče Nana.7 „Kušuj", reče joj Baka. „Znam ja šta ti hoćeš. Došle smo po pare, gospodine Goutbergeru." „A šta ako vam ne dam?" Baka ga prostreli pogledom. „Onda ćemo da odemo i smislimo šta ćemo onda", reče. „To nije prazna pretnja", dobaci Nana. „Mnogi su zažalili kad je Esmi morala da razmišlja šta će onda." „Onda se vratite kad smislite!", prasnu Goutberger i odjuri. „Šta sam dočekao, da autor dođe po pare, sakloni me bože..." Nestao je među gomilama knjiga. „Ovaj... misliš li da smo mogle i bolje?", upita Nana. Baka se osvrnu ka stolu iza njih. Bio je prekriven tabacima papira. Ćušnula je patuljka koji je sa živim zanimanjem pratio njihov razgovor. „Šta je ovo?", upita ga. „To su probni primerci Almanaka", reče on, pa, videvši njen zbunjen pogled, objasni: „Štampamo ih da proverimo ima li slovnih grešaka." Baka uze jedan. „Idemo, Gita", reče. „Ne bih da se nikome zameram, Esmi", reče Nana Og dok je trčkarala za njom. „Ipak su to samo pare." „E, više nisu pare", reče Baka. „Ovo je sad pitanje časti." * * * Gospodin Bakit podiže jednu violinu. Bila je prelomljena nadvoje, a delovi su se držali zajedno jedino zahvaljujući žicama. Uto jedna puče. „Pa ko bi učinio ovako nešto?", reče. „Reci mi, Salcela... u čemu je razlika između opere i ludila?" Salcela je dotle bazao kroz krš. A onda stade i podiže koverat. „Da ga otvorim?", reče. „Naslovljeno je na vas." Bakit zažmuri. „Hajde", reče. „Ne zamaraj se sitnicama. Samo mi reci koliko uzvičnika ima." „Pet." „Oh." Salcela mu dodade list papira. Bakit ga pročita: Dragi Bakite, Omače mi se! Ahahahahahahahaha!!!!! Tvoj Duh iz Opere „Šta da radimo?", reče. „Čas piše ljubazna pisma, čas luduje po 'artiji!" 7 Htela je da kaže da ne želi da je proganjaju fotografi koji jedva čekaju da snime pošten svet bez grudnjaka.

Teri Pračet 59 „Her Trubelmaker je razaslao ljude na sve strane da pronađu nove instrumente", reče Salcela. „Jesu li violine mnogo skuplje od baletskih patika?" „Na svetu postoji samo pet stvari koje su skuplje od baletskih patika. Slučajno su i violine među njima." „Joj, novi troškovi!" „Da, i meni se čini." „Ali mislio sam da Duh voli muziku! Her Trubelmaker mi je rekao da se orgulje ne mogu popraviti!!!" Zaćutao je. Shvatio je da je počeo da podvriskuje mnogo više no što bi jedan razuman muškarac smeo sebi da dozvoli. „Svejedno", ojađeno nastavi Bakit. „Pretpostavljam da predstava ne sme da se prekida." „Da, jamačno", složi se Salcela. Bakit odmahnu glavom. „A šta ćemo večeras?" „Mislim da će sve proći kako treba. Izgleda da se Perdita odlično uklopila u ulogu." „A Kristina?" „Ona se odlično uklopila u haljinu. Zajedno čine savršenu primadonu." Ponosni vlasnik Opere polako ustade. „A sve je izgledalo prosto kô pasulj", zaječa. „Mislio sam: šta u operi može da bude teško? Jedni pevaju, drugi igraju, lepe kulise, mnogo publike koja sve to plaća. Mislio sam da je mnogo bolje nego u nemilosrdnom svetu jogurta. A sada, kud god se okrenem..." Uto mu nešto zaškripa pod cipelom. Sagnuo se i podigao par polukružnih naočara. „Zar ovo nije Anderšaftovo?", reče. „Otkud ovde?" Tad shvati da ga Salcela netremice posmatra. „O, ne", jeknu. Salcela se osvrnu i zagleda se ka velikoj kutiji za kontrabas koja je stajala naslonjena na zid. Izvio je obrve. „O, ne", ponovo će Bakit. „Hajde. Otvori. Meni su ruke znojave..." Salcela se probi do kutije i uhvati se za poklopac. „Spremni?" Bakit bojažljivo klimnu glavom. Umetnički direktor naglo otvori kutiju. „O, ne!" Salcela pogleda unutra. „O, da", reče. „Polomljen vrat, trup znatno oštećen. Popravka će koštati bar nekoliko dolara." „A sve žice počupane! Da li je opravka kontrabasa mnogo skuplja od violina?" „Bojim se da je opravka bilo kog muzičkog instrumenta izuzetno skupa, osim možda triangla", odgovori Salcela. „Doduše, moglo je biti i gore, zar ne?" „Kako?" „Pa, unutra je mogao da bude i doktor Anderšaft, zar ne?" Bakit zinu u njega, a onda zatvori usta. „O, da. Pa da. Naravno. Da, da. To bi bilo mnogo gore. Da. Sreća naša, zar ne? Da. Jašta." * * * „Znači, to je ta opera, a?", reče Baka. „Izgleda kao da je neko napravio veliku kutiju pa je posle oblepio arhitekturom." Nakašljala se, očigledno očekujući nešto. „Da pogledamo naokolo?", spremno će Nana, svesna da se Bakina znatiželja može meriti jedino s njenom željom da istu ne pokaže. „Pa, neće da škodi", reče Baka, kao da joj time čini veliku uslugu. „Ionako nemamo pametnija posla."

Terry Pratchet 60 Zgrada Opere je zaista predstavljala vrhunac multifunkcionalnosti u projektovanju. Bila je to kocka. Međutim, baš kao što je Baka i primetila, arhitekta je nešto kasnije tog dana shvatio da bi tu ipak trebalo da postoje nekakvi ukrasi, pa je nasumično nabacao svu silu frizova, stubova, koribanda i zavijutaka. Na višim delovima zgrade naselile su se gargojle. Zgrada je, kada se gleda spreda, odavala utisak zlostavljanog kamena. Naravno, odmah iza ugla videla se jednolična gomila prozora, cevi i vlažnih kamenih zidova. Jedno od pravila izvesnih pravaca u projektovanju javnih zgrada glasi da sve što se dešava treba da se desi spreda. Baka zastade pod jednim prozorom. „Neko peva", reče. „Slušaj," „La-la-la-la-la-LA", cvrkutao je neko.„Do-re-mi-fa-sol-la-si-do..." „To mora da je neka opera", reče Baka. „Reč jednu ne razumem." Nana je imala neobičan dar za jezike. Trebalo joj je svega sat ili dva slušanja pa da postane razumljivo neuračunljiva na novom jeziku. To što bi počela da priča bilo je tek korak od najobičnijeg lupetanja, ali bilo je to inostrano lupetanje. Osim toga, znala je da je Baka Vedervaks - ma koliko bila vešta na nekim drugim poljima - još veći duduk za jezike nego za muziku. „Heh. Možda", reče. „Zasigurno znam da je tu vazda neka strka. Naš Nevi kaže da svake noći imaju drugu operaciju." „A kako je on to saznao?", upita Baka. „Pa, bilo je zdravo mnogo olova gore, tako da je morô da se pomera. Najbolje je obožavao ono kad se deru. Tad je mogô lepo i da pevuši i da čuka po krovu." Veštice nastaviše. „Nego, vide li ti malu Agnes kad je maltene ugazila u nas?", zapita Baka. „Aha. Mogla sam samo da se pravim da je ne vidim", reče Nana. „Nije nam se baš obradovala. Maltene sam čula kako ne diše." „Meni je to sumnjivo, ja da ti kažem", reče Nana. „Znaš, kad neko vidi draga lica iz rodnog kraja, čovek bi očekivao da će da ih izgrli i izljubi..." „Ipak se mi znamo odavno. U stvari, znale smo joj babu i majku, ali to mu dođe isto." „Sećaš se onih očiju u šolji?", reče Nana. „Možda to nju na oku drži neka strašna okultna sila! Moraćemo da pripazimo. Ljudi umeju da se mnogo izbezobraze kad zapadnu pod uticaj strašnih okultnih sila. Sećaš li se gosin Skrupula iz Slajsa?" „To nije bila strašna okultna sila nego gorušica." „Da, ali isprva je izgledalo strašno okultno. Pogotovu kad se zatvore prozori." Tako stigoše i do vrata za osoblje Opere. Baka stade da pogleda niz plakata. „Trivijata", pročita glasno. „Prsten Nibelungigunga." „Pa, moglo bi se reći da ima dve vrste opere", reče Nana, koja je imala pravu veštičju sposobnost da bude veliki stručnjak na svakom polju bez ikakvog prethodnog znanja. „Imaš tešku operu, gde ljudi najčešće pevaju stranjski i to ti ide otprilike Vako: 'Oh oh oh, umirem, oh, umirem, oh, oh, oh, vid'te kako umirem', a imaš i laku operu, gde najčešće pevaju stranjski i to ti ide otrpilike Vako: 'Pivo! Pivo! Pivo! Pivo! Ala volem pivo!' mada ponekad umesto piva piju onaj šanpanjac. Eto, opera ti se svodi na to." „Na šta? Na umiranje i na pijenje piva?" „Pa da", reče Nana, izbegavši da doda kako se i čitav ljudski život kreće u tom opsegu. „I to je opera?" „Paaa... dobro, možda ima još ponečega, ali i to se svodi na pivkanu i prdekanu." Baka postade svesna nečijeg prisustva. Osvrnula se. Neko je stajao na vratima. U rukama je držao plakat, kanticu lepka i četku. Bio je čudan, nalik urednom strašilu u nekoliko brojeva manjoj odeći, ako je za takvo telo uopšte i postojala prava veličina. Izgledalo je kao da su mu doručja i gležnjevi beskonačno rastegljivi i da žive potpuno nezavisno od ostatka tela.

Teri Pračet 61 Stigao je do veštica koje su stajale i gledale tablu s plakatima, a onda se uljudno zaustavio. Jasno su videle kako mu se rečenice postrojavaju iza pomalo izgubljenih očiju. „Izvinite, dame! Predstava ne sme da se prekida!" Sve reči su bile na broju i u savršeno smislenom poretku, ali je rečenice ispaljivao kao plotune. Baka povuče Nanu u stranu. „Blagodarim!" Ćutke su gledale kako taj mladić brižljivo nanosi lepak na poleđinu plakata, a onda ga lepi na tablu i prilježno istiskuje svaki mehurić vazduha. „Kako se zoveš, mladiću?", upita Baka. „Volter!" „Baš ti je lepa beretka, Voltere." „Kupila mi ju je moja mama!" Volter izgura i poslednji mehurić do ivice plakata i odmače se. Potom, toliko predan poslu da se nije čak ni pozdravio s vešticama, pokupi kanticu s lepkom i vrati se u zgradu. Njih dve osmotriše novi plakat. „Znaš, baš bih volela da vidim jednu operaciju", reče Nana. „Senior Bazilika nam dade one karte..." „O, ma znaš ti mene", reče Baka. „Ič ti ja ne podnosim takve stvari." Nana je pogleda iskosa i nasmeši se u sebi. Bio je to čuveni početni udarac Vedervaksove. Drugim rečima: Naravno da bih volela, ali prvo moraš da me malo ubeđuješ. „Pa jeste, pravo kažeš", reče. „To ti je pre za one u finim kočijama, a ne za ovak'e kao što smo mi." Baka je pogleda nesigurno. „Ispalo bi da ne znamo 'de nam je mesto", nastavi Nana. „Sigurno bi nam još na vratima rekli: 'More tutanj, bre, babuskere nijedne...'" „O, zar bi nam stvarno to rekli?" „Sigurno ne vole da se prost svet kao što smo mi meša s tim napirlitanim fićfirićima", reče Nana. „Tako znači? A? More, dolazi ovamo!" Baka odjuri do prednjeg dela zgrade, gde su gosti već počeli da silaze iz kočija. Progurala se uza stepenice i prolaktala se do biletarnice. Povila se ka otvoru. Čovek iza rešetke odskoči unazad. „Babuskere nijedne, a?", obrecnu se ona na njega. „Izvinite...?" „Tek ćeš ti da mi se izvinjavaš! Vidi, imamo karte za..." Pogledala je one propusnice i privukla Nanu. „Ovde piše 'lože'. Zamisli ti tu drskost! Mi da im ložimo? Mi?" Onda se ponovo obratila biletaru. „Slušaj, nisam ja došla ovamo da ložim. Daj ti nama mesta u..." Pogledala je plan sale koji je stajao kraj prozorčeta, „...u galeriji. I to u ovoj najvišoj!" „Molim? Imate karte za ložu i želite da ih zamenite za mesta na gornjoj galeriji?" „Da. I nemoj da bi ti palo na pamet da tražiš da ti još i doplatimo!" „Nisam ni mislio da..." „Da se zna!", reče Baka, slavodobitno se smeškajući novim kartama. „Hajdemo, Gita." „Izvinite", obrati se biletar Nani Og kad su se okrenule, „ali šta vam je to na ramenima?" „To je... krznena kragna", reče Nana. „Izvinite, ali vaša kragna maše repom." „Da. Ja sam, znate, pristalica lepote bez nasilja," * * * Agnes je bila svesna da se nešto dešava. Svuda iza pozornice stajale su grupice ljudi i brzo se rasturale kad bi svi krenuli da obave neke tajanstvene zadatke.

Terry Pratchet 62 Orkestar se već štimovao u svojoj rupi. Horisti su izlazili na pozornicu da glume pijačnu vrevu u kojoj se niko od kojekakvih žonglera, cigana, gutača mačeva i seljaka u šarenoj odeći neće ni osvrnuti kad upadljivo pijani bariton istetura na scenu da tenoru u prolazu otpeva čitav zaplet. Videla je Bakita i Salcelu kako se žustro raspravljaju s inspicijentom. „Kako da pretražimo čitavu zgradu? Pa ovo je pravi lavirint!" „A da nije zalutao?" „Bez naočara je šlep kô šišmiš." „Ali nismo sigurni da mu se nešto desilo." „Ma nemojte. Niste tako pričali kad smo otvarali kutiju za kontrabas. Bili ste sigurni da je on u njoj. Priznajte." „Ja... nisam očekivao da ćemo unutra da pronađemo smrskani kontrabas. Strašno mi je laknulo." Gutač mačeva ćušnu Agnes laktom. „Šta je?" „Zavesa se diže za minut, dušo", reče on i nastavi da maže sečivo senfom. „Nešto se desilo doktoru Anderšaftu?" „Ne znam, dušo. Da možda nemaš slanik pri ruci?" * * * „Izvin'te. Oprostite. Izvin'te. Opros'te. Ovo je vaše stopalo? Ju, izvin'te..." Veštice su se probijale ka svojim mestima ostavljajući za sobom niz ljutitih i načepljenih posetilaca. Baka se sita izlaktala da bi potom, s pragom strpljenja na nivou četverogodišnjeg deteta, zapitala: „I šta sad?" Nanino oskudno poznavanje opere ovde nije bilo od pomoći. Stoga se obratila gospođi sa svoje druge strane. „Izvin'te, molim lepo, mogu li da pozajmim vaš program? Hvala. A izvin'te, molim lepo, mogu li da pozajmim i vaše naočare? Baš ste zlatna." Nekoliko trenutaka je provela u dubokom razmišljanju. „Ovo sad ti je uvertira", reče. „To mu dođe kô besplatan uzorak onog što će da bude. Vidi, tu je i prepričana priča. Trivijata." Usnice su joj se mrdale dok je čitala. S vremena na vreme bi se namrštila. „Pa, zapravo je vrlo prosto", reče na kraju. „Svi se ispozaljubljivali jedni u druge i onda su počeli da se maskiraju jedni u druge i nastao je sveopšti metež i tu je taj brezobrazni sluga a niko ne zna ko je taj i neki matori vojvoda skrene s pameću i neki cigani pevaju hor i tako to. To ti je tipična opera. Ispašće da je neko nečiji izgubljeni sin ili ćerka ili žena ili tako nešto." „Ššš!", opomenu je neko iza. „Šteta što nemamo nikakve grickalice", promrmlja Baka. „Mislim da imam neki pepermint u čarapi." „Ššš!" „Mogu li da dobijem svoje naočare?" „Izvol'te. Malo su slabe, zar ne?" Uto neko kucnu Nanu po ramenu. „Gospođo, vaše krzno jede moje čokoladice!" Neko drugi kucnu Baku Vedervaks takođe po ramenu. „Gospođo, budite ljubazni pa skinite šešir." Nana Og se zagrcnu pepermintom. Baka Vedervaks se osvrnu ka rumenom gospodinu koji je sedeo iza nje. „Vi sigurno znate šta je žena sa šiljatim šeširom, zar ne?", reče mu. „Znam, gospođo. To je ona koja upravo sedi ispred mene." Baka ga oštro pogleda, a onda, na Nanino zaprepašćenje, skide šešir. „Izvinite", reče. „Nisam htela da budem neprijatna. Molim vas da mi oprostite."

Teri Pračet 63 Ponovo se okrenula ka pozornici. Nana Og ponovo prodisa. „Jesi li dobro, Esmi?" „Nikad bolje." Baka Vedervaks je razgledala publiku, potpuno nesvesna zvukova oko sebe. „Gospođo, uveravam vas da vaše krzno jede moje čokoladice. Već je prešlo na drugi sloj bombonjere!" „O, kuku meni. Pokažite mu onu mapu s donje strane, ne bilo vam zapoveđeno. On zapravo traži trufle, a vi posle samo obrišite bale s drugih bombona." „Možete li malo tiše?" „Ja možem, ali to galame ovaj gospodin i njegove čokolade..." Velika soba, pomisli Baka. Velika soba bez prozora... Zasvrbeli su je tabani. A onda je ugledala luster. Bio je obešen o konopac čiji se drugi kraj gubio u udubljenju na tavanici. Prelazila je pogledom po ložama. Sve je bilo dupke puno. Na jednoj su, međutim, zavese bile navučene, kao da neko odande želi da gleda ali da ne bude viđen. Potom je prešla na parter. Publika je bila mahom ljudska. Tu i tamo se uzdizao pokoji trol, mada je njihov ekvivalent operi trajao nekoliko godina. Videlo se i nekoliko bleštavih patuljačkih kaciga, mada su oni slabo pokazivali zanimanje za bilo šta što nije o patuljcima. Bilo je mnogo perja i dragulja. Te se godine očigledno nose gola ramena. Izgledu se poklanja mnogo pažnje. Ti ljudi nisu došli da gledaju, nego da izgledaju. Sklopila je oči. Došlo je vreme za pravo veštičarenje, a to nije ni staračka glavologija, nije ni mućkanje lekova, ni izigravanje nadžak-babe, niti raspoznavanje bilja. To je kad otvorite um svetu i pažljivo osmotrite sve na šta naiđete. Potisnula je svest o zvuku tako da su se zvuci iz sale pretvorili u jednolično zujanje. Ili bolje reći u jednolično zujanje s povremenim upadicama Nane Og. „Ovde piše da je madam Timpani, koja peva ulogu Kvizele, diva", reče Nana. „Biće da joj onda ovo dođe kô drugo zanimanje. Možda voli da divani. To je mnogo lepo, samo ako možeš dovoljno dugo da izdržiš, a i dobra je vežba za pevanje." Baka klimnu ne otvorivši oči. Nije ih otvorila ni kada je opera počela. Nana je znala kad treba da ostavi prijateljicu na miru i zaista se trudila da ćuti, ali ipak nije mogla da se uzdrži od pokojeg komentara. A onda reče: „Eno je Agnes! Ej, bre, eno je Agnes!" „Prestani da mašeš i sedi", promrmlja Baka, trudeći se da ne ispadne iz stanja u kome je bila. Nana se nagnu preko ograde galerije. „Obučena je kao Ciganka", reče. „Evo, sad izlazi jedno devojče da peva" - bacila je pogled u ukradeni program - „čuvenu ariju 'Rastanak', kako piše ovde. E, ta mala baš ume da peva..." „To peva Agnes", reče Baka. „Ma jok, more. To peva ova Kristina." „Zažmuri, gluvoprđo matora, pa mi onda reci ko peva", na to će Baka. Nana Og poslušno sklopi oči na trenutak-dva, pa ih ponovo otvori. „Stvarno peva Agnes!" „Da." „Ali ono devojče sa širokim osmehom otvara usta!" „Da." Nana se počeša po glavi. „Nešto ovde ne valja, Esmi. Pa ne smedu oni tek tako da ukradu glas našoj maloj Agnes." Baka je i dalje žmurila. „Reci mi jesu li se pomerile zavese na onoj loži dole desno", reče. „Evo, ovog trenutka su se pomerile, Esmi."

Terry Pratchet 64 „Aha." Baka se ponovo opusti. Utonula je u sedišta i pustila da je arija potpuno preplavi. Otvorila se... Uglovi, zidovi, vrata... Čim je uspela da jednom obuhvati ceo prostor, on se pretvorio u zaseban univerzum. Mnogo šta je ostalo zatvoreno u njemu. Muzika joj je ulazila na jedno uvo i izlazila na drugo, ali sa sobom je nosila i niske događaja, odjeke starih vriskova... Uronila je još dublje, mnogo niže od svesnog, tamo negde u tamu iza odsjaja vatre. Otkrila je strah. Kao neka mračna životinja šunjao se tom zgradom. Uvukao se u kamen. Čučao je u senkama. Bio je to jedan od najdrevnijih užasa, onaj koji je čoveka, čim je počeo da hoda na dve noge, oborio na kolena. Bio je to strah od prolaznosti, od svesti da će se sve jednom završiti, da su lep glas i divno telo nešto čiji se dolazak ne može kontrolisati i čiji se odlazak ne može odlagati. Nije to bilo ono što je tražila, ali moglo bi se nazvati morem u kome je sada plivala. Zaronila je. A onda ga je pronašla kako se kao mračna, ledena struja valja mrakom duše tog mesta. Kada mu se malo približila, shvatila je da to nije jedno, već dvoje, izuvijano jedno oko drugog. Posegla je ka njima... Prevara. Laž. Obmana. Ubistvo. „Ne!" Prenula se. Svi su se bili okrenuli ka njoj. Nana poče da je vuče za haljinu. „Esmi, sedi!" Baka je zurila preda se. Luster je mirno visio iznad krcate sale. „Pretukli su ga namrtvo!" „Šta ti je, Esmi?" „I bacili su ga u reku!" „Esmi!" „Ššš!" „Gospođo, sednite već jednom!" „...a sada je počelo da mi jede bajadere!" Baka je dograbi za ruku i stade da se postrance probija ka kraju reda, gazeći nemilice svojim lenkrskim bakandžama po najfinijim primercima ankmorporške obuće. Nana se čežnjivo osvrtala. Dopala joj se ta pesma i želela je da pljeska, ali ispostavilo se da njen par ruku uopšte nije neophodan. Čim je poslednja nota utihnula, publikom se prolomio gromoglasan aplauz. Nana Og pogleda ka pozornici pa vide nešto i nasmeši se. „Sviđa ti se ovo, a?" „Gita!" Uzdahnula je. „Dolazim, Esmi. Oprostite. Izvin'te. Oprostite. Izvin'te..." Baka Vedervaks izjuri u hodnik obložen crvenim plišom i nasloni se čelom na zid. „Gadno je, Gita", promrmljala je. „Sve je isprepleteno i uopšte nisam sigurna da ovo mogu valjano da izvedeni do kraja. Taj jadnik..." Uspravila se. „Gita, budi ljubazna pa me pogledaj." Nana poslušno razrogači oči. Gotovo da nije ni trepnula kad joj se komadići Bakine svesti zavukoše iza očiju. Baka stavi šešir na glavu i ugura onaj večiti neposlušni sedi pramen ispod njega, pa uze igle i jednu po jednu ih, svih osam, zabode na mesto, s prilježnošću s kojom plaćeni ubica proverava svoje oružje. „Dobro", reče kad je završila. Nana Og se opusti. „Nije da se žalim, Esmi", reče, „ali zaista bi mogla da koristiš ogledalo."

Teri Pračet 65 „Bacanje para", reče Baka. Pošto se propisno naoružala, ona odlučno pođe hodnikom. „Drago mi je što nisi izgubila strpljenje s onim što se žalio na tvoj šešir", reče Nana, trčkarajući za njom. „Ne bi imalo svrhe. Sutra će umreti." „O, kuku meni. Od čega?" „Udariće ga kočija, ako se ne varam." „Što mu nisi rekla?" „Možda i grešim." Baka stiže do stepenica i sjuri se niz njih. „Kuda ćemo?" „Hoću da vidim ko se krije iza onih zavesa." Stepenište se orilo od gromoglasnog aplauza u sali. „Baš im se dopao Agnesin glas", reče Nana. „Da. Nadam se da nećemo zakasniti." „O, lebac ti poljubim!" „Šta je sad?" „Zaboravila sam Griba!" „Nema veze, on voli da upoznaje nove ljude. O, bogovi, ovo mesto je pravi lavirint." Baka zađe u lučni hodnik, malo plišaniji od onog iz kog su došle. S jedne strane nizala su se vrata. „Aha. Da vidimo..." Odbrojala je osam i uhvatila se za kvaku. „Mogu li da vam pomognem, dame?" Osvrnuše se. Ka njima je išla sićušna starica i nosila poslužavnik s pićima. Baka joj se nasmeši. Nana se nasmeši poslužavniku. „Baš smo se pitale", reče Baka, „ko to voli da sedi u loži s navučenim zavesama." Poslužavnik poče da podrhtava. „Da vam pridržim to?", ponudi se Nana. „Sve ćete da prospete ako ne pripazite." „Šta vi znate o loži broj osam?", upita ih staričica. „Da. Loža broj osam", reče Baka. „Baš nju tražimo. To je ova ovde, zar ne?" „Molim vas, nemojte..." Baka čvrsto uhvati kvaku. Vrata su bila zaključana. Staričica gurnu čitav poslužavnik Nani u ruke. „Pa, blagodarim", reče ona. „Nije meni teško..." Starica uhvati Baku za ruku. „Nemojte! Biće strašan belaj!" Baka joj se istrže. „Ključ na sunce, gospođo!" Nana je bila zauzeta proučavanjem čaše šampanjca. „Ne ljutite ga! Ionako je već dovoljno teško!" Starica je bila van sebe od straha. „Gvožđe", reče Baka, ne prestajući da drma kvaku. „Ne mogu magijom na gvožđe..." „Čuj", reče Nana, prišavši im pomalo nesigurno, „deder mi daj jednu iglu za šešir. Naš Nevi me je naučio jednu caku..." Baka poseže ka šeširu, ali onda vide izborano lice gospođe Plindž. Spustila je ruku. „Ne", reče. „Nećemo sad time da se bavimo..." „Ne znam šta se dešava...", zajeca gospoda Plindž. „Nikada nije bilo ovako..." „Ajde sad lepo useknite nos", reče Nana pružajući joj prljavu maramicu i nežno je potapša po leđima. „...nije ubijao ljude... samo je hteo da gleda operu... od toga mu je bilo lakše..." „O kome mi to razgovaramo?", upita Baka. Nana joj preko staričine glave uputi upozoravajući pogled. Neke stvari ipak treba prepustiti Giti Og.

Terry Pratchet 66 „...svakog petka je otključavao ložu na jedan sat da je očistim i uvek je ostavljao poruke u kojima se izvinjavao zbog omota od čokoladica ispod sedišta... i zaista ne znam šta tu ima loše..." „De dunite još jedared", reče Nana. „...i sad su ljudi počeli da padaju kao muve... priča se da on to radi, ali ja znam da nije takav..." „Narafski da nije", nežno će Nana. „...videla sam ih kako pogledavaju ka loži. Uvek bi im laknulo kad vide da je on tu... a onda je neko udavio gospodina Šintera. Osvrnula sam se, a onda je njegov šešir pao pred mene..." „Strašno je to", reče Nana. „A ko ste vi, dušice?" „Gospođa Plindž", prošmrca gospođa Plindž. „Pao je tačno ispred mene. Svugde bih ga prepoznala..." „Mislim da bi bilo najpametnije da vas otpratimo kući, gospođo Plindž", reče Baka. „Jao, zlo i naopako! Moram da se pobrinem za sve one dame i gospodu! A i opasno je da se ovako kasno vraćam kući... Obično me Volter otprati, ali večeras ostaje do kasno... o, kuku meni..." „De ponovo dunite", na to će Nana. „Nađite neko suvo ćoše." Uto se začu niz reskih prasaka. Baka je preplela prste i ispružila ruke, tako da su joj popucketali zglobovi. „Opasno, a?", reče. „Previše ste uznemireni. Ja ću vas lepo otpratiti kući, a gospođa Og će se postarati za sve ostalo." „...ali moram da obiđem sve lože... treba da poslužim onolika pića... ama zaklela bih se da su sad tu bila..." „Gospođa Og zna sve o piću", reče Baka, prostrelivši prijateljicu pogledom. „Nema šta ne znam o piću", složi se Nana i bez trunke stida iskapi i poslednju čašu. „A posebno o ovom." „...a šta ću s Volterom? Brinuće bez potrebe..." „Volter je vaš sin?", upita Baka. „Onaj s beretkom?" Starica klimnu glavom. „Znate, uvek se vratim po njega kad radi do kasno...", reče. „Vi se vratite po njega... a on vas prati kući?", zapita Baka. „To je... on je... on je...", zamucala je gospođa Plindž. „On je dobar dečko", reče prkosno. „Ne sumnjam da jeste, gospođo Plindž", reče Baka. Nežno je skinula belu kapicu sa staričine glave i dodala je Nani Og, koja je odmah stavi, a za njom i kecelju. Eto, zato je zgodno biti u crnom. Tako možete biti bezmalo bilo ko. Majka igumanija ili Madam - razlika je samo u stilu. Sve se svodi na detalje. Začu se škljocaj. Neko je u loži broj osam navukao rezu. Usledilo je tiho grebanje i zvuk podupiranja kvake stolicom. Baka se osmehnu i uhvati gospođu Plindž ispod ruke. „Brzo ću", reče. Nana klimnu i isprati ih pogledom. Na kraju hodnika nalazio se mali šank u vidu kabine, a iza njega visoka stolica, pletivo gospođe Plindž i mali ali dobro opremljen bar. Bila je tu i tabla od lakiranog mahagonija s mnogim zvoncima na oprugama. Nekoliko ih je ljutito poskakivalo. Nana nasu sebi džin sa džinom sa samo kapljicom džina, pa se prepusti razgledanju pića. Još jedno se zvonce oglasilo. Bila je tu i velika tegla s punjenim maslinkama. Baka zagrabi punu šaku i oduva prašinu s boce portoa. Ono zvonce otpade s opruge. Neka vrata u hodniku se otvoriše i neko povika: „Ama gde su ta pića, ženo božja?" Nana gucnu porto.

Teri Pračet 67 Nije joj to bilo prvi put da radi u uslužnim delatnostima. Kao mlada, bila je služavka na dvoru lenkrskog kralja, koji je uvek morao da istera svoje, a i da utera ako mu se posreći. Mlada Gita Og je već bila izgubila nevinost8 i imala je jasne stavove o isterivanju i uterivanju, tako da je, kad ju je jednom prilikom zaskočio u kuhinji, obema rukama dograbila jagnjeću butku, zamahnula i počinila veleizdaju. To je stavilo tačku na njen život na dvoru, ali i na njegovo jurcanje za služavkama. To kratko službovanje ostavilo joj je izvesna uverenja, koja nisu bila toliko tvrda kao politička, već pre čvrsto ogovska. Gospođa Plindž joj je izgledala prilično neuhranjeno, a i neispavano. Ruke su joj bile tanke i crvene. Nana je imala razumevanja za sve gospođe Plindž na svetu. Ide li porto sa šerijem? Pa dobro, može da proba... Sada su sva zvona zvonila. Sigurno je počela pauza. Odvrnula je poklopac s tegle koktelskih lučica i počela odsutno da ih gricka. A onda, kad su svi već počeli da izgviruju iz loža i bune se, ona ode do police sa šampanjcem i uze dve boce Magnuma. Prvo ih je dobro prodrmala, a onda ih stavila pod miške s palčevima pod čepovima, pa pošla kroz hodnik. Nanina životna filozofija glasila je da treba raditi ono što u datom trenutku izgleda ispravno i da to treba raditi iz sve snage. I nikada nije omanula. * * * Zavesa se spustila. Publika je i dalje stajala i pljeskala. „Šta sad?", upita Agnes susednog ciganina. Ovaj strže maramu s glave. „Pa, dušo, mi obično skoknemo do... O, ne, moraćemo opet da se klanjamo!" Zavesa se ponovo diže. Snop svetlosti obasja Kristinu, koja poče da se klanja, da maše i svetluca. Onaj kolega-ciganin munu Agnes. „Pogledaj samo Timpanijevu", reče. „Ala je obesila nos." Agnes pogleda ka primadoni. „Ali smeši se", reče. „Smeše se i tigrovi, dušo." Zavesa ponovo pade, ali ovoga puta s odlučnošću koja je jasno kazivala da je inspicijent rešio da skloni kulise i da će se izdrati na onoga ko se makar usudi da ponovo takne konopce... Agnes otrča za ostalima. U sledećem činu nije imala šta radi. Pokušala je da zapamti radnju, iako su ostali horisti dali sve od sebe da je odgovore od toga, pozivajući se na činjenicu da se opera može pevati ili pratiti, ali nikako oboje. Ona je ipak odlučila da pokuša. „...i tako se Pekadilo (ten.), sin vojvode Taljatele (bas), prerušio u svinjara kako bi se udvarao Kvizeli, ne znajući da je doktor Bufola (bar.) prodao napitak slugi Ludiju, nesvestan da je to zapravo prerušena Jodina (sop.) u muškom odelu, pošto grof Artoa (bar.) veruje da..." Zamenik inspicijenta je gurnu da prođe i domahnu nekom iza bine. „Spuštaj selo, Rone." Usledio je niz zvižduka, kojima je ubrzo odgovorilo nekoliko zvižduka odozgo. Pozadina poče da se diže, a iz mraka počeše da se spuštaju vreće peska. „...a onda Artoa objavljuje da, ovaj, Zibelina mora da se uda za Fidelija, u stvari za Fjabea, ne znajući da, uh, porodično blago..." Vreće se spustiše na pod. U stvari, to se desilo samo na jednom kraju pozornice. Agnes je morala da batali svoj nemogući zadatak kako bi zavrištala kad je ugledala kako se s druge strane spušta telo pokojnog doktora Anderšafta, naglavce obešeno i u prilično lošem stanju. 8 I to bez žaljenja, pošto ionako nije znala šta bi s njom.

Terry Pratchet 68 * * * Nana prolete kroz najbliža vrata pa ih zalupi za sobom i nasloni se. Posle nekoliko trenutaka začu se bat mnogih stopala koja otrčaše hodnikom. E, to je bilo veselo. Skinula je čipkanu kapicu i kecelju i, onako poštena kakva je bila, ćušnula ih u džep da ih kasnije vrati gospođi Plindž. Potom izvadi nešto pljosnato, okruglo i crno, pa ga pljusnu dlanom, na šta iz sredine izlete špic. Uz malo podešavanja, njen je službeni šešir izgledao kao nov. Osvrnula se oko sebe. Po odsustvu svetlosti i tepiha s jedne strane, i izuzetnom prisustvu prašine s druge, bilo je jasno da taj deo zgrade nije namenjen očima publike. Cvrc. Bolje bi joj bilo da potraži neka druga vrata. Naravno, to bi značilo da će morati da ostavi Griba, ali pojaviće se taj već. Uvek se pojavi kad ogladni. Ugledala je stepenište koje se spuštalo na donji sprat. S išla je i obrela se u nešto osvetljenijem hodniku, pa se zaputi njime. A onda je bilo dovoljno da ide za vriskom. Izbila je među kulise i delove rekvizite. Niko nije obraćao pažnju na nju. Pojava prijazne bakice u tom trenutku nikome nije bila važna. Svi su nekud jurcali i vikali. Oni potreseniji samo su stajali i vrištali. Jedna ženetina se opružila preko dve fotelje i histerisala sve u šesnaest dok su unezvereni scenski radnici pokušavali da je ohlade partiturom. Nana Og nije bila sigurna da li se desilo nešto užasno ili je sve to samo svojevrstan nastavak opere. „Ja bih joj malo popustila taj korset da sam na tvom mestu", dobacila je u prolazu. „Pobogu, gospođo, pa ionako imamo dovoljno panike!" Prišla je zanimljivoj grupici cigana, plemića i scenskih radnika. Veštice su radoznale po definiciji i prirodno ljubopitljive. Umešala se među njih. „Pustite me da prođem, ja sam radoznalac", govorila je dok se laktala. Takav se pristup uvek pokaže kao delotvoran. Na podu je ležao mrtvac. Nana ih se za života sita nagledala i znala je da prepozna tragove davljenja kad ih vidi. To nikada ne izgleda lepo, mada se ne može poreći izvesna živopisnost boje. „C, c, c", reče. „Jadničak. Šta mu se desilo?" „Gospodin Bakit reče da se verovatno zapleo u...", poče neko da objašnjava. „Nije se on ni u šta zapleo! Ovo je Duhovo maslo!", reče neko drugi. „Sigurno je još tamo gore!" Svi pogledaše uvis. „Gospodin Salcela je poslao scenske radnike da ga isteraju na videlo." „Jesu li poneli baklje?", zapita Nana. Nekolicina ih se zagleda u nju, kao da su se tek tad zapitali ko je ona. „Šta?" „Ne ide se bez baklje u lov na strašno čudovište", objasni im ona. „Svak živi to zna." Trebalo im je nekoliko sekundi da to provare. „Pa jeste..." „Znaš, potpuno je u pravu." „Svak živi to zna, dušo." „Jesu li poneli baklje?" „Mislim da nisu. Samo obične fenjere." „A, ne ide to tako", reče Nana. „Fenjeri su za krijumčare. Za čudovišta vam trebaju..." „Momci, devojke, molim za malo pažnje!" Inspicijent se pope na neki sanduk. „Evo, ovako", reče, beo kô krpa. „Znam da vam je svima dobro poznata fraza 'Predstava ne sme da se prekida..." Horisti horski zaječaše.

Teri Pračet 69 „Teško je pevati vesele pesmice o jedenju ježeva kad čekate da vas zadesi neka nezgoda", doviknu vođa cigana. „Kad već pomenuste pesme o ježevima, znam i ja jednu...", započe Nana Og, ali niko nije obraćao pažnju na nju. „Ali ipak ne znamo tačno šta se desilo..." „Ma nemoj? Da pogađamo?", doviknu ciganin. „...ali poslali smo ljude gore na platforme..." „Jelte? Za slučaj da se desi još neka nezgoda?" „...a gospodin Bakit me je ovlastio da vam kažem da ćete večeras svi dobiti dva dolara nagrade zato što ste hrabro pristali da nastavite s predstavom..." „Pare? Posle ovakvog šoka? Pare? Zar on misli da će s nekoliko pišljivih dolara da nas potplati da ostanemo na onoj ukletoj pozornici?" „Bruka!" „Životinja!" „Nezamislivo!" „Mogao je da ponudi bar četiri dolara!" „Tako je! Tako je!" „Stidite se, dragi moji! Bunite se zbog dolar-dva, a ovde leži mrtav čovek... Zar nemate nimalo poštovanja prema njemu?" „Tako je! Dolar-dva je bruka! Pet ili ništa!" Nana Og klimnu glavom pa ode da potraži dovoljno veliki komad platna da pokrije pokojnog doktora Anderšafta. Sviđao joj se svet pozorišta. Imao je on neku svoju magiju. Verovatno ga zato Esmi i ne podnosi. Bila je to magija obmane, zavođenja i laganja, a Nani zaista ništa od toga nije smetalo, jer ipak se ne možete tri puta udavati a da bar malo ne slažete. Međutim, sve je to bilo taman toliko blisko Bakinoj vrsti magije da ovoj ne da mira. Zato i ne može da se odupre. To je kao češanje i svrab. Niko ne obraća previše pažnje na staričice koje izgledaju kao da im je tu mesto, a Nana se uklapala brže nego mrtvo pile u fabriku crva. Osim toga, imala je ona i još jedan dar, a to je um oštar poput cirkulara skriven iza lica nalik smežuranoj jabuci. Neko je plakao. Jedna neobična prilika klečala je kraj pokojnog horovođe. Podsetio ju je na marionetu iskidanih konaca. „Možeš li da mi pomogneš da ga pokrijem, mladiću?", upitala je tiho. On podiže glavu. Dva mutna, uplakana oka trepnuše ka Nani. „On se neće probuditi!" Nana u sebi promeni brzinu. „Tako je, mili", reče. „Ti si Volter, zar ne?" „On je uvek bio dobar prema mami i meni! Nikada me nije šutnuo!" Shvatila je da ipak ne može da mu pomogne. Klekla je i potrudila se da učini sve što može za pokojnika. „A kažu da je to bio Duh, gospoja! A to nije bio Duh, gospoja! On to nikad ne bi uradio! On je uvek bio dobar prema mami i meni!" Nana ponovo promeni brzinu. S Volterom Plindžom mora se zaista sporo. „Mama bi znala šta treba da se radi!" „Da... pa... morala je ranije da ode kući, Voltere." Njegovo testavo lice poče da se krivi u masku samrtnog straha. „Ona ne sme da ide kući ako Volter nije tu da je čuva!", viknuo je. „Sigurna sam da ona to zna", reče Nana. „Kladim se da nikad ne ide kući bez njenog Voltera. Sada bi verovatno želela da njen Volter nastavi da obavlja svoj posao kako bi bila ponosna na njega. Još nije prošlo ni pola predstave." „Mama ne sme sama!" Nana ga potapša po ruci i odsutno otre šaku o haljinu.

Terry Pratchet 70 „Ti si dobar dečko", reče. „Sad moram da..." „Duh nikome ne bi naudio!" „Znam, Voltere, ali ja sad moram da nađem nekog da ti pomogne, a ti skloni jadnog doktora Anderšafta na neko bezbedno mesto do kraja predstave. Jasno? Ja sam gospođa Og." Volter prvo zinu u nju, a onda žustro zaklima glavom. „Dobar si ti dečko." Nana ga ostavi da kleči nad telom i ode dalje. Jedan momak koji je tuda prolazio shvati da je stekao svog sopstvenog Oga. „Izvini, mladiću", reče Nana ne ispuštajući njegovu ruku, „ali znaš li nekoga ovde ko se zove Agnes? Agnes Nit?" „Ne bih rekao, gospođo. Šta ona radi?" Pokušao je da se ljubazno izvuče, ali njen je stisak bio nepopustljiv. „Pevuši. Povelika devojana. Ima glas s duplim zglobovima. Nosi crno." „Da ne mislite slučajno na Perditu?" „Perditu? A, da, biće da je to ta." „Mislim da je otišla kod Kristine. Sada su u kancelariji gospodina Salcele." „A Kristina je ona mršavica u belom?" „Jeste, gospođo." „Pretpostavljam da ćeš mi sad objasniti kako da stignem do kancelarije tog gospodina Salcele." „Ovaj, da, gospođo. Čim izađete s pozornice, prva vrata desno." „Baš si dobar dečko kad si se našao starici u nevolji", reče Nana, pa popusti stisak da mu ne zaustavi cirkulaciju. „Bilo bi lepo i kad bi pomogao mladom Volteru da se pobrine za jadnog pokojnika." „A gde je on?" Nana se osvrnu. Pokojni doktor Anderšaft je još bio tu, ali zato od Voltera nije bilo ni traga ni glasa. „Trebalo je da pretpostavim. Onda... budi ljubazan pa pronađi još jedno momče tako fino kao što si ti, pa ga odnesite negde. Važi?" „Ovaj... da." „Baš si ti dobar jedan dečko", reče Nana. * * * Veče je odmicalo. Baka i gospođa Plindž su se kroz gužvu probijale ka Šejdsu, delu grada u kome je vrvelo kao u kokošinjcu a smrdelo kao u svinjcu i obratno. „I tako", reče Baka dok su odmicale prljavim sokacima, „kažete da vas Volter obično prati kući, zar ne?" „Dobar je on dečko, gospoja Vedervaks", reče gospođa Plindž kao da se pravda. „Sigurna sam da vam je drago što imate na koga da se oslonite", reče Baka. Gospođa Plindž se osvrnu ka njoj. Gledati Baku u oči isto je kao gledati u ogledalo. Tamo čovek vidi jedino sebe, onakvog kakav je. „Ne daju mu mira", promumlala je. „Ćuškaju ga i sakrivaju mu metlu. Nisu to loši momci, ali ne daju mu mira." „On metlu nosi kući, zar ne?" „Vodi računa o svojim stvarima", reče gospođa Plindž. „Učila sam ga da vodi računa o svojim stvarima i da se kloni nevolja. Ali oni ga stalno ćuškaju, jadnička, i nadevaju mu imena..." Izbile su u jedno dvorištance okruženo visokim zgradama. Noćno nebo iznad njih bilo je ispresecano užadima za sušenje veša. „Ovde živim", reče gospođa Plindž. „Hvala vam." „A kako Volter dođe kući bez vas?", upita Baka. „O, u zgradi Opere ima dosta finih mesta za spavanje. On zna da kad ne dođem po njega to znači da treba da prespava tamo. Poslušan je on, gospoja Vedervaks. Nikoga on ne dira."

Teri Pračet 71 „Nisam ni tvrdila suprotno." Gospođa Plindž poče da prebira po tašnici, ne toliko da pronađe ključ koliko da izbegne Bakin pogled. „Pretpostavljam da vaš Volter zna gotovo sve što se dešava u Operi", reče Baka i uhvati staricu za ruku. „Živo me zanima šta je vaš Volter... video." Staričino srce poskoči baš kad poskakaše i lopovi. Senke se raskriliše i začu se šum metala. Tihi glas reče: „Vas je dve, a nas smo šestorica. Vrištanje vam sad ne pomaže." „C, c, c", reče Baka. Gospođa Plindž pade na kolena. „O, molim vas, ljubazna gospodo, nemojte da nas ubijete! Mi smo samo nedužne starice! Pa zar vas kod kuće ne čekaju stare majke?" Baka prevrnu očima. Grom i pakao i grom i pakao. Ona je dobra veštica. To joj je životna uloga. Teret koji mora da nosi. Dobro i Zlo su prilično suvišne kategorije za nekoga ko je podizan s jasno razvijenim osećajem za Ispravno i Pogrešno. Nadala se - o, da, i te kako se nadala - da su ovi, ma koliko mladi bili, neki okoreli kriminalci... „Ja sam imô kevu", reče najbliži, „ali sam je..." Aha. Odlikaši. Posegla je rukama ka šeširu da izvuče dve igle... Uto cigla pade sa zida i pljusnu u baru. Svi pogledaše uvis. Na trenutak se na mesečini video čovek s plaštom. U ruci je držao mač. A onda se bacio i meko doskočio tačno ispred zaprepašćenog pljačkaša. Mač siknu kroz vazduh. Prvi pljačkaš se okrete i zari nož u crni obris neznanca, ali ispostavilo se da je to bio njegov sadrug, koji se trže i sečivom zapara grudni koš trećega. Neznanac je poigravao između njih i vitlao mačem. Baka je tek kasnije shvatila da zapravo nikoga nije ni dotakao - a nije ni morao; u borbi u mraku, s odnosom snaga šest prema jedan, tim pre ako se tih šest nikada nije borilo s nekim brzim poput osice, a pogotovu ako su sve svoje znanje o borbi noževima sticali od istih takvih diletanata, verovatnoća da će se poubijati međusobno iznosi šest prema sedam, a otprilike jedan prema dvanaest da će sami sebi odseći uvo. Ona dvojica koji su posle deset sekundi ostali nepovređeni samo se pogledaše, pa se okrenuše i utekoše glavom bez obzira. I to je bio kraj. Neznanac s plaštom se duboko nakloni Baki. „Ah, Bella Donna!" Kroz crnilo plašta na trenutak se ukaza crvena svila, a onda nestade i on. Čuli su se jedino tihi koraci kako žurno odmiču kaldrmom. Bakina je ruka još bila na šeširu. „Dakle, stvarno!", reče. Spustila je pogled. Četiri tela su ječala na zemlji ili su ispuštala klokotave zvuke. „C, c, c", reče, pa se pribra. „Rekla bih da će nam trebati topla voda i malo zavoja, gospođo Plindž, a i jedna dobra, oštra igla", reče. „Ne možemo da pustimo ove jadnike da iskrvare ovde, iako su hteli da opljačkaju dve starice..." Gospođa Plindž je bila van sebe od straha. „Moramo da budemo samilosne, gospođo Plindž", nije odustajala Baka. „Odoh ja da raspalim vatru i pocepam čaršav", reče starica. „Ne znam imam li iglu..." „O, imam ja", reče Baka, pa izvadi jednu iz oboda šešira. Klekla je kraj ranjenog pljačkaša. „Prilično je zarđala i tupa", reče, „ali sad nije trenutak za izvoljevanje." Igla blesnu na mesečini. Pljačkaš izbezumljeno pogleda u nju, pa u Baku. Zakmečao je i pokušao da ramenima probuši kaldrmu. Možda je i dobro što niko drugi nije mogao da vidi Bakino lice.

Terry Pratchet 72 „Hajde da činimo dobra dela", rekla je. * * * Salcela je mlatarao rukama po vazduhu. „A šta ako napadne usred čina!", reče. „Dobro, dobro", reče Bakit. Sedeo je za njegovim stolom kao da se nada da će tako biti bezbedniji. „Slažem se. Posle predstave ćemo da pozovemo Stražu. Nema nam druge. Zamolićemo ih da budu diskretni." „Diskretni? Jeste li vi ikada upoznali nekog od njih?", upita Salcela. „Ionako ništa neće naći. Mogu da se kladim da će on dotle već da odskakuće preko krovova. Ko god da je. Siroma' doktor Anderšaft. Uvek je bio na visini zadatka." „Baš kao i večeras", primeti Salcela. „To je bilo nisko." Salcela se nagnu preko stola. „Nisko ili visoko, okruženi ste ljudima iz pozorišta. Oni su sujeverni. Dovoljna je jedna sitnica kao što je leš na pozornici i svi će se izbezumiti." „Nije ubijen na pozornici nego ispod nje. Osim toga, nismo sigurni da je to bilo ubistvo! U poslednje je vreme bio... veoma depresivan." Agnes je bila zaprepašćena, ali ne smrću doktora Anderšafta. Mnogo ju je više zapanjila sopstvena reakcija. Bilo je neprijatno videti onakav prizor, ali još se gore osećala kad je shvatila da je zapravo zanima sve što se dešava oko nje - šta ljudi rade, kako se kreću, šta govore. Činilo joj se kao da stoji izmeštena iz svog tela i sve posmatra sa strane. Kristina je pak bila potpuno skrhana. Baš kao i velika Timpani. Mnogo se više ljudi uzmuvalo oko Kristine nego oko primadone, iako se potonja upadljivo onesvestila nekoliko puta, a na kraju je čak morala i da doživi histerični napad. Niko ni na trenutak nije čak ni pomislio da bi Agnes mogla da izgubi glavu. Kristinu su preneli u Salcelinu kancelariju i položili je na kauč. Agnes je pribavila činiju hladne vode i krpu i sada je sedela kraj nje i vlažila joj čelo. Znate, nekima je suđeno da ih nosaju i polažu na meke kauče, a drugima samo da pribavljaju činije hladne vode. „Zavesa se ponovo diže za dva minuta", reče Salcela. „Odoh ja da okupim orkestar. Sigurno su svi preko puta, u krčmi Nož u leđa. Aplauz se još čestito ne završi a te svinje su već na pola krigle." „Hoće li biti u stanju da sviraju?" „Nikada nisu ni bili, tako da ne vidim zašto bi noćas počeli", reče Salcela. „To su muzičari, Bakite. Njih bi mrtvac uznemirio jedino ako im upadne u pivo, a svirali bi čak i za pare iz njegovog džepa." Bakit priđe obeućenoj Kristini. „Kako je?" „Još uvek pomalo bunca...", zausti Agnes. „Šolju čaja? Čaj? Jeste li za šolju čaja? Ništa bolje od šolje čaja, more lažem kô pas, ali vidim da je kauč zauzet pa se malo šalim, ništa lično, ali da nije neko za lepu šolju čaja?" Agnes se užasnuto osvrnu. „Pa, zaista bi mi prijala šolja čaja", izveštačeno se obradova Bakit. „A vi, gospojice?", upita Nana Agnes i namignu joj. „Ovaj... ja... ne, hvala... vi radite ovde?", reče Agnes. „Samo pomažem gospođi Plindž", reče Nana. „Pozlilo joj je, jadnici", dodade, pa ponovo namignu. „Ja sam gospođa Og. Ne obraćajte pažnju na meneka." Bakit je bio zadovoljan ovakvim objašnjenjem, tim pre što su raznosači čaja u tom trenutku zaista predstavljali najmanju opasnost po njegove živce. „Meni ovo večeras više liči na Grand Ginjola nego na operu", reče Nana, pa munu Bakita u rebra. „Tako se po stranjski kaže 'krv na sve strane'", objasni mu usrdno. „Jelte?" „Nogekako. To vam znači... Veliki Ginjol." Iz daljine se začu muzika.

Teri Pračet 73 „Ovo je uvertira za drugi čin", reče Bakit. „Pa, ako Kristini još nije dobro..." Bespomoćno je odmerio Agnes. Pa, teška su vremena i publika će imati razumevanja. Agnes je mislila da će joj se grudi raspući od ponosa. „Da, gospodine Bakite?" „Ako nađemo neku belu..." Uto Kristina, ne otvarajući oči, podiže nadlanicu do čela i zaječa. „O, šta se to dogodilo?" Bakit odmah pade na kolena. „Jesi li dobro? Gadno si se potresla! Hoćeš li moći ponovo da nastupiš, u ime umetnosti i ljudi koji ne traže pare nazad?" Ona se junački osmehnu. Junaštvo je tu potpuno suvišno, pomisli Agnes. „Ne smem da razočaram svoju dragu publiku!", reče. „Odličan pet!", obradova se Bakit. „Sad moram da idem. Perdita će ti pomoći da... Pomoći ćeš joj, Perdita?" „Da. Naravno." „Budi u horu za duet", reče Bakit. „I to blizu." Agnes uzdahnu. „Da, znam. Hajdemo, Kristina." „Draga Perdita...", reče Kristina. Nana ih isprati pogledom pa reče: „Ako ste završili s čajem, uzela bih šolju." „Oh. Da. Da. Baš je bio dobar", reče Bakit. „Ovaj... imala sam malu nezgodu u ložama", reče Nana. Bakit se uhvati za grudi. „Koliko mrtvih?" „Ma niko, niko. Samo su mokri jer sam prosula malo šanpanjca." Bakit odahnu od olakšanja. „Biće sve u redu, ne brinite." „Kad sam rekla da sam prosula malo... znate, to je trajalo izvesno vreme..." On odmahnu rukom. „Šampanjac se lako čisti sa tepiha", reče. „A s plafona?" „Gospođo..." „Og." „Izađite, molim vas." Nana klimnu glavom, pa pokupi šolje i izađe iz kancelarije. Ako niko ne obraća pažnju na staricu s poslužavnikom punim šoljica, sigurno je neće zagledati ni dok ih bude prala. Jedna tacna ne čini proleće, ali čisto posuđe i gvozdena vrata otvara. Doduše, kada je Nana Og u pitanju, pranje sudova je nešto što se dešava drugima, ali smatrala je da treba da se drži svoje uloge. Pronašla je nišu s pumpom za vodu i slivnikom, a onda zavrnula rukave i prionula na posao. Neko je kucnu po ramenu. „Ne bi trebalo to da radite", reče neko. „Prizivate nesreću." Ona se osvrnu i ugleda scenskog radnika. „Šta? Pranje sudova donosi sedam godina nesreće?", reče. „Zviždali ste." „Pa šta? Uvek zviždim dok razmišljam." „Ne bi trebalo da zviždite na pozornici." „To donosi nesreću?" „Moglo bi se reći. Mi se ovde sporazumevamo zviždanjem kad menjamo scenografiju. Moglo bi se smatrati lošom srećom da vam se na glavu sruči svežanj vreća peska." Nana podiže pogled. Isto učini i mladić. Plafon u niši bio je otprilike pola metra iznad njene glave. „Ipak je bolje da ne zviždite", promumla mladić. „Upamtiću to", reče Nana. „Nema zviždanja. Zanimljivo. Čovek se uči dok je živ." * * * Zavesa se podigla i počeo je drugi čin. Nana je sve posmatrala iz bočnog izlaza na pozornicu.

Terry Pratchet 74 Zanimljivo je koliko su ljudi vešti kad treba držati jednu ruku iznad glave, za slučaj da se, daleko bilo, opet desi nezgoda. Odjednom je bilo mnogo više mahanja i salutiranja, kao i dramatičnih pokreta kakvi se praštaju jedino u operi. Otpratila je duet Jodine i Bufole u kome su, verovatno prvi put u istoriji opere, i on i ona sve vreme gledali uvis. Nana je zaista uživala. Ako je muzika hrana ljubavi, ona nikad ne bi odbila sonatu s krompirićima. Međutim, bilo je jasno da je plam te večeri potpuno zgasnuo. Odmahnula je glavom. Nešto se pomače u senkama iza nje i poseže rukom. Osvrnula se i ugledala jezivo lice. „O, ćao, Esmi. Kako si ušla?" „Karte su ostale kod tebe pa sam morala malo da se ubeđujem s onim na vratima. Povratiće se za koji minut. Šta se ovde dešava?" „Pa... Vojvoda je nadugačko i naširoko pevao o tome kako mora da ide, Grof je pevao koliko voli proleće, a na pozornicu je pao i jedan leš." „To se često dešava u operi, zar ne?" „Ne bih rekla." „Aha. Pa, ako u pozorištu dovoljno dugo gledaš mrtvaca, videćeš da se ipak pomera." „E, ovaj se više neće mrdati. Zadavljen. Neko ubija ovaj operski živalj. Popričala sam malo s onim curicama iz baleta." „I?" „Svi pričaju o tom Duhu." „Hm. Da možda ne nosi crno večernje odelo i belu masku?" „Otkud ti to znaš?" Baka se lukavo osmehnu. „Znaš, ne znam ko bi 'teo da ubija ljude iz opere...", reče Nana, pa se seti izraza lica Timpanijeve. „Osim drugih ljudi iz opere. I muzičara. A i ponekog iz publike." „Ja u duhove ne verujem i gotovo!" „O, Esmi! Pa znaš da ih u mojoj kući ima nekoliko!" „Ama verujem ja u duhove", reče Baka. „To su ona čemerna stvorenja što bazaju naokolo i viču bau-bau-bau... ali ne verujem da oni ubijaju ljude ili da umeju da se mačuju." Odmakla se nekoliko koraka. „Ovde je ionako previše duhova." Nana je ćutala. To je najpametniji izbor kad Baka sluša ne koristeći uši. „Gita?" „Da, Esmi?" „Šta znači 'Bella Donna'?" „To ti je hoh ime za otrovnu kukutu, Esmi." „Tako sam i mislila. Tjah! Huncut nijedan!" „Međutim, u operi ti to znači lepa žena'." „Stvarno? Oh." Baka nesvesno dotače svoju punđu, čvršću od gvožđa. „Budalaština!" ...kretao se poput muzike, kao da igra uz ritam koji mu dobuje u glavi. A lice mu je na mesečini na trenutak izgledalo kao anđeoska lobanja... * * * Duet je dobio stojeće ovacije. Agnes se povuče u hor. Do kraja čina nije imala nikakva druga zaduženja osim da pleše, ili bar da se s ostalima kreće u taktu muzike na ciganskom vašaru, i da sluša Vojvodu kako peva o lepotama sela leti. Naravno, uradio je to s rukom dramatično podignutom iznad glave. Uporno se osvrtala ka krilima pozornice. Ako je Nana Og tu, onda ni ona druga nije daleko. Sad joj je bilo žao što je pisala ona pisma majci. Pa... neće moći da je odvuku natrag, ma koliko se upinjale...

Teri Pračet 75 * * * Ostatak opere protekao je bez novih pogibija, osim onih u scenariju. Jedino je došlo do manje pometnje kad je jedan scenski radnik na platformi slučajno šutnuo vreću s peskom i umalo ubio horistkinju. Na kraju je bio i veliki aplauz. Najveći njegov deo pripao je Kristini. A onda se zavesa spustila. Pa se još nekoliko puta dizala i spuštala dok se Kristina klanjala. Agnes je imala utisak da se ova poklonila bar jednom više no što je aplauz zaista iziskivao. Perdita je, gledajući kroz njene oči, rekla samo: A šta si ti očekivala? Zavesa se spustila poslednji put. Publika se razišla kućama. Scenski radnici stadoše da zvižde naređenja. Pejzaži se vinuše u mrak. Neko poče da gasi svetla. Luster krenu da se kao velika rođendanska torta diže ka svetlarniku kako bi se pogasile sveće. Potom se začuše koraci kako napuštaju svetlarnik... Dvadeset minuta od poslednjeg pljeska ruku, sala je bila potpuno prazna i mračna, s izuzetkom nekoliko lampi. Začu se metalna jeka kofe. Volter Plindž izađe na pozornicu, ukoliko se ta reč uopšte može primeniti na njegov način hoda. Kretao se kao lutka na koncima, tako da je izgledalo da mu stopala tek slučajno dotiču pod. Počeo je da vrlo sporo i vrlo predano pere pozornicu. Posle izvesnog vremena, iza zavese izađe neka senka i priđe mu. On spusti pogled. „Zdravo gosin Macane", reče Volter. Gribo stade da mu se trlja o noge. Mačke imaju šesto čulo za ljude dovoljno glupe da ih nahrane, a Volter je i te kako bio kvalifikovan za tu kategoriju. „Da odem i potražim malo mleka za tebe, gosin Macane?" Gribovo predenje je zvučalo kao grmljavina. Volter odleluja onim svojim čudnim hodom i nestade. Dve prilike u crnom sedele su na balkonu i sve to gledale. „Jadničak", reče Nana. „Ima dobar posao na toplom mestu i majku da ga drži na oku", reče Baka. „Mnogi nemaju toliko sreće." „Ne smeši mu se baš vesela budućnost", na to će Nana. „Razmisli malo." „Za večeru imaju nekoliko hladnih krompira i pola haringe", reče Baka. „Nameštaja gotovo da i nemaju." „Bruka." „Dobro, sad će bar da zaradi neku crkavicu", dodade Baka. „Valjda će dobro da proda one čizme i noževe." „Okrutan je ovo svet za starice", reče Nana, matrijarh neprebrojivog plemena i neprikosnoveni tiranin polovine Ramtopa. „Pogotovu za preplašene, kao što je gospoda Plindž", reče Baka. „I ja bih bila preplašena da sam u njenim godinama i da moram još i da brinem za Voltera." „Nisam na to mislila, Gita. Umem ja da prepoznam strah." „Vaistinu", reče Nana. „Većina ljudi koje sretneš prepuni su straha." „Gospođa Plindž živi u strahu", nastavi Baka, prečuvši ovu opasku. „Potpuno je otupela. Više ne može ni da razmišlja. Osetila sam kako je strah obavija kao izmaglica." „Čega se toliko plaši? Duha?" „Još ne znam. Ili bar ne sve. Ali otkriću." Nana poseže u nabore svoje haljine. „Jesi li za pićence?", reče. Uto se iz dubina njene kecelje začu prigušeno klink. „Imam šanpanjac, konjak i porto. A i neke grickalice i keks."

Terry Pratchet 76 „Gita Og, prava si lopuža", reče Baka. „Nisam!", odvrati Nana, pa, ponesena višim nivoom moralnosti svojstvenim vešticama, dodade: „To što tu i tamo ponešto maznem ne znači da sam lopov. Ja ne razmišljam kao lopov." „Hajdemo kod gospa Slađe." „Važi", reče Nana, „ali možemo li prvo da gricnemo nešto? Nisam od onih što izvoljevaju, ali tamo ti je hrana kao da je stalno doručak..." S pozornice se začu neki zvuk i one ustadoše. Volter se vratio, a za njim je došao i odebljali Gribo. Potpuno nesvestan da ga neko gleda, vratio se pranju pozornice. „Sutra ujutru", reče Baka, „prvo idemo kod onog gospodina Goutbergera iz Almanaka. Imala sam vremena da smislim sledeći korak. A onda ćemo da raščistimo ovo ovde." A onda se zagledala u nedužnog mladića koji je prao pozornicu, pa sebi u bradu procedila: „Šta ti to znaš, Voltere Plindže? Šta si to video?" * * * „Ma je li možno?!", reče Kristina i sede u krevetu. Spavaćica joj je, primeti Agnes, bila bela. I izuzetno čipkasta. „Kako da nije", reče. „Pet izlazaka!! Gospodin Bakit kaže da to niko nije doživeo još od velike Giljijeve!! Sigurna sam da od uzbuđenja neću moći da zaspim!!" „Zato lepo popij to božanstveno toplo mlekce što sam ti donela", reče Agnes. „Trebala mi je čitava večnost da se s vrelim lončetom popnem čak ovamo." „A tek cveće!!", nastavila je Kristina, i ne pogledavši šolju koju je Agnes spustila kraj nje. „Gospodin Bakit kaže da je počelo da pristiže odmah posle predstave!! I još je rekao..." Neko tiho zakuca na vrata. Kristina poravna spavaćicu. „Napred!!" Vrata se otvoriše i Volter Plindž ušepesa u sobu, noseći čitav naramak cveća. Posle nekoliko koraka sapleo se o sopstvena stopala, poleteo napred i sve ispustio. Potom je postiđeno pogledao dve devojke i bez ijedne reči se okrenuo i sudario se s vratima. Kristina se zakikota. „Izvinite, gospojice", reče Volter. „Hvala ti, Voltere", reče Agnes. Vrata se zatvoriše. „Nije li čudan?! Jesi li videla kako bulji u mene?! Možeš li da nađeš neke vaze za ovo cveće, Perdita?!" „Naravno, Kristina, samo da preživim svih sedam stepeništa." „A ja ću za nagradu da popijem ovaj divni napitak koji si mi spremila!! Jesi li ga začinila?!" „O, da. Baš sam ga začinila", reče Agnes. „Ovo sigurno nije neki od onih bućkuriša kakve spremaju one tvoje veštice?!" „Ma kakvi", reče Agnes. Na kraju krajeva, svi u Lenkru koriste sveže bilje. „Ovaj... ne bih rekla da će dole biti dovoljno vaza za ovoliko cveća. Čak i ako upotrebim tutu..." „Šta?" „Tutu... znaš... nošu... nokšir." „Jao, što si smešna!!" „...ionako ne bi stali svi buketi", dovrši Agnes rečenicu i pocrvene. Negde iza njenih očiju Perdita je upravo počinila ubistvo. „Onda se prvo pobrini za one od grofova i vitezova, a ja ću se sutra pobrinuti za ostale!", reče Kristina i uze šolju. Agnes uze lončić i pođe ka vratima. „Perdita, dušo?", reče Kristina, a šolja joj zastade na pola puta do usta. Agnes se osvrnu.

Teri Pračet 77 „Učinilo mi se da si pevala za dlaku preglasno, mila! Nekima je sigurno bilo teško da me dobro čuju." „Izvini, Kristina", reče Agnes. Počela je da silazi kroz polutamu. Te je noći na svakom drugom odmorištu gorela sveća. Bez njih bi na stepeništu vladao mrkli mrak, a ovako su senke gamizale i napadale sa svih strana. Stigla je do niše s pumpom nedaleko od direktorove kancelarije i napunila lonče. Uto neko zapeva na pozornici. Bila je to Pekadilova polovina dueta od pre tri sata, ali bez muzičke pratnje. Izvodio ju je tenor takve boje i čistoće glasa da je Agnes ispustila lonče i polila se hladnom vodom po nogama. Slušala ga je neko vreme, a onda shvati da u pola glasa peva sopransku deonicu. Pesma stiže do kraja. Čula je kako se koraci udaljavaju i nestaju. Pritrčala je vratima pozornice i zastala, a onda ih otvorila i izašla u beskrajnu pomrčinu. Onih nekoliko upaljenih sveća pružalo je svetlosti taman koliko i zvezde u vedroj noći. Nigde nikoga. Došla je do sredine pozornice i stala. Od iznenađenja joj se presekao dah. Mogla je da oseti gledalište ispred sebe. Ta ogromna praznina zvučala je onako kako bi somot hrkao da može. To nije bila tišina. Na pozornici nikada ne vlada potpuna tišina. Uvek se čuje mešavina miliona drugih zvukova koji nikada ne zamiru - grmljavine aplauza, odjeka uvertira i arija. Zasuli su je delići melodija, izgubljeni akordi i zalutali stihovi. Ustuknula je i nagazila nekoga. Okrenula se. „Andre, nikada više..." Neko se zgrči od straha. „Izvinite gospojice!" Agnes odahnu. „Voltere?" „Izvinite gospojice!" „Sve je u redu. Samo si me prepao." „Nisam vas video gospojice!" Držao je nešto. Na njeno zaprepašćenje, ispostavilo se da je taj obris, mračniji od mraka, zapravo mačka koja mu je zadovoljno prela u naručju. Osećala se kao da gleda nekog ko je gurnuo ruku u mašinicu za meso da vidi šta se zaglavilo. „To je Gribo, zar ne?" „To je srećni mačak! Pun je mleka!" „Voltere, šta tražiš nasred pozornice, po mraku, i to kad su svi već otišli kućama?" „A šta vi tražite gospojice?" Tada je prvi put čula Voltera da postavlja pitanje. Ipak je on ovde neka vrsta domara, reče ona u sebi, i može mu se da ide kud god hoće. „Ja... izgubila sam se", slaga ona i odmah se postide. „Ja... pošla sam u svoju sobu. Da. Jesi li čuo da neko peva?" „Stalno to slušam gospojice!" „Ma, ne. Sada." „Sada razgovaram s vama gospojice!" „Oh..." „Laku noć gospojice!" Pošla je toploj svetlosti koja se probijala kroz vrata pozornice, sve vreme se boreći s porivom da se osvrne. Uzela je svoje lonče i žurno pošla uz stepenice. Volter je pažljivo spustio Griba na pod, skinuo beretku i iz nje izvadio nešto belo i, reklo bi se, papirnato. „Šta ćemo da slušamo, gosin Macane? Znam, slušaćemo uvertiru iz Flederlije Dž. K. Bable. Diriguje Vuča Dojnov." Gribo mu uputi pogled debele mačketine koja bi na sve pristala u zamenu za hranu. Volter tad sede kraj njega i prepusti se muzici koja je dopirala iz zidova.

Terry Pratchet 78 * * * Kada je Agnes stigla u sobu, Kristina je već uveliko spavala i hrkala pozdrave iz biljnog raja. Šolja je ležala kraj kreveta. Ne radim ja ništa loše, pravdala se Agnes u sebi. Kristini je potreban san. Ona joj je zapravo učinila uslugu. Osvrnula se ka cveću. Bilo je najviše ruža i orhideja. Mnogi su buketi imali i kartice. Plemići očigledno cene dobro pevanje, ili bar cene dobro pevanje koje dopire s lica kao što je Kristinino. Aranžirala je cveće na lenkrski način, što je značilo da u jednu ruku uzme posudu a u drugu buket, pa ih milom ili silom spoji. Poslednji je buket bio najmanji i uvijen u crveni papir. U njemu nije bilo kartice. Štaviše, nije bilo ni cvetova. Neko je zamotao pola tuceta pocrnelih, trnovitih stabljika ruža i naprskao ih kolonjskom vodom. Miris je bio prilično prijatan, s mošusnom notom, ali je to svejedno bila gruba šala. Bacila je buket u korpu za otpatke pa ugasila sveću i sela da pričeka. Doduše, nije znala koga čeka. Ili šta. Posle minut-dva je shvatila da se u korpi za otpatke nešto sjaji. Bilo je to slabašno svetlucanje, kao od gripoznog svica, ali ipak vidljivo. Klekla je na pod i zavirila unutra. Na suvim peteljkama sada su se videli cvetovi, providni kao staklo i vidljivi jedino po svetlucanju na rubovima latica. Treperili su kao močvarna svetlašca. Agnes pažljivo uze buket i u mraku napipa praznu šolju. Nije baš prava vaza, ali poslužiće svrsi. Sedela je i gledala svetlucave cvetove sve dok se... ...neko nije nakašljao. Trznula se, svesna da je zadremala. „Gospođice?" „Gospodine?!" Glas mu beše melodičan, kao da će svakog časa zapevati. „Obratite pažnju. Sutra ćete pevati ulogu Laure u Trokatoru. Čeka nas mnogo posla. Teško je sve to uraditi za jednu noć. Za ariju iz prvog čina trebaće nam dosta vremena." Usledila je kratka melodija na violini. „Vaše pevanje noćas bilo je... dobro, ali moraćemo da poradimo na nekim stvarima. Obratite pažnju." „Jeste li vi poslali ruže?!" „Sviđaju vam se? Cvetaju samo u mraku." „Ko ste vi?! Jeste li ono vi malopre pevali?!" Zavladao je muk. „Da." A potom: „Pogledajmo sada ulogu Laure u Trokatoru. Taj 'Majstor prerušavanja' ili, kako ga često vulgarno zovu, 'Čovek s hiljadu lica'..." * * * Kada su veštice sutradan ujutru ušle u Goutbergerovu zgradu, na stepeništu su zatekle ogromnog trola kako sedi s toljagom u krilu. Podigao je šaketinu veličine lopate i naredio im da stanu. „Niko ne mož d'uniđe", reče. „Gosin Goutberger sastanči." „A koliko će još da sastanči?", zapita Baka. „Gosin Goutberger je vrsni sastandžija." Baka ga odmeri od glave do pete. „Dugo si u izdavaštvu?", upita. „Od jutros", ponosno će trol. „Goutberger te je zaposlio?"

Teri Pračet 79 „Jašta je. Došô u Kamenolomsku ulicu i uzô me za..." - čelo mu se nabralo dok je pokušavao da se seti svih novih reči - „...prespektivno radno mesto u čudesnom svetu izdavaštva." „A šta je tvoj posao?" „D'razbijam glave." „Izvinjavam se", reče Nana i stade pred njega. „Taj bih govor svugde prepoznala. Ti si sa Zmijske planine, zar ne?" „Jesam, pa šta?" „Pa i mi smo iz Lenkra." „Je l'?" „Znaš, ovo je Baka Vedervaks." Trol se isceri od neverice, a onda mu se čelo ponovo nabra. Zagledao se u Baku. Ona potvrdno klimnu glavom. „Ona koju vi momci zovete Aaugraha hoa", dodade Nana. „'Ona koju treba izbegavati'." Trol pogleda svoju toljagu kao da se pita ne bi li mu bilo najpametnije da sâm sebe prebije na mrtvo ime. Baka ga potapša po temenu obraslom u lišajeve. „Kako se zoveš, momčino?" „Karborundum, gospoja", promumlao je. Jedna noga poče da mu drhti. „Pa, sigurna sam da te u velikom gradu čeka uspešan život", reče Baka. „Da, zašto odmah ne pođeš da ga potražiš?", dodade Nana. Trol je zahvalno pogleda i uteče, ne stigavši čak ni da otvori vrata. „Stvarno me onako zovu?", upita Baka. „Ovaj... da", reče Nana. „To je znak poštovanja, naravno." „Aha." „I tako..." „Znaš da sam oduvek davala sve od sebe da im se približim." „O, da." „A šta je s patuljcima?", zapita Baka kao neko ko je upravo primetio novi čir i prosto ne može da prestane da ga čačka. „Imaju li i oni neko ime za mene?" „Ajdemo mi lepo kod gospodina Goutbergera", veselo će Nana. „Gita!" „Pa... ovako... Mislim da te zovu K'ez'rek d'b'duz", reče Nana. „A šta to znači?" „Ovaj...'Beži na drugi kraj planine'", objasni Nana. „Aha." Baka je bila neobično ćutljiva dok su se pele stepenicama. Nana se nije zamajavala kucanjem. Samo je otvorila vrata i rekla: „U-ja, gospodine Goutbergere! Evo nas kod vas, baš kô što smo se dogovorili. Oh, ja ne bih tako iskakala kroz prozor da sam na vašem mestu. Znate, na trećem ste spratu, a nije pametno verati se naokolo s tol'kim džakom para." Ovaj stade da mili duž zida, vodeći računa da veštice uvek budu s druge strane stola. „Zar vas na stepeništu nije dočekao trol?", reče. „Rešio je da se mane izdavaštva", reče Nana. Sela je i široko mu se nasmešila. „Sve mi se čini da imate neke parice za nas." Gospodin Goutberger shvati da je upao u zamku. Lice mu se krivilo dok je isprobavao različite izgovore. Na kraju se i on nasmešio široko i seo preko puta Nane. „Naravno, situacija je trenutno veoma teška", reče. „Štaviše, ne sećam se da je ikada bilo gore", dodade, mrtav-iskren. A onda je pogledao Baku. Osmeh mu ostade tamo gde je bio, ali ostatak lica stade da uzmiče. „Izgleda da ljudi uopšte ne kupuju knjige", reče. „A graviranje me košta kô Slepog Ija kajgana."

Terry Pratchet 80 „Svi koje ja znam kupuju Almanak", reče Baka. „Svak živi u Lenkru kupuje vaš Almanak. Svi u Ramtopima kupuju vaš Almanak, pa čak i patuljci. To je, znači, mnogo puta pola dolara. A rekla bih i da se Gitina knjiga lepo prodaje." „Pa naravno, drago mi je što je toliko čitana, ali distribucija, pa raznosači, pa režija..." „Uz malo pažnje, vaš Almanak jednom domaćinstvu potraje celu zimu", na to će Baka. „Naravno, pod uslovom da se niko ne obolesti i da je papir fin i tanak." „Moj sin Džejson kupuje dva komata", reče Nana, „ali on ima veliku porodicu. Njima vazdan neko čuči u klozetu." „Da, ali znate, stvar je u tome... Ja vama zapravo ne moram ništa da platim", reče gospodin Goutberger, trudeći se da ne obraća pažnju na ovo poslednje. Njegov osmeh je sad imao lice samo za sebe. „Vi ste meni platili da vam odštampam knjigu i ja sam vam taj novac vratio. Štaviše, čini mi se da je naše računovodstvo napravilo malu grešku u vašu korist, ali neću da..." Glas mu zamre. Baka Vedervaks je počela da razmotava tabak hartije. „Ova predskazanja za narednu godinu...", reče. „Odakle vam to?" „Pozajmila sam. Vratiću vam, ako vam treba..." „Dobro, šta s njima?" „Pogrešna su." „Kako to mislite - pogrešna? Pa to su predskazanja!" „Ja ne vidim nikakvu kišu karija u Klaču sledećeg maja. Kari ne stiže toliko rano." „Vićetemenedaučitepredskazanjima?", na to će Goutberger. „Vi? Mene? Pa već godinama pišem predskazanja." „Ja ne pametujem godinama unapred kao vi", priznala je Baka, „ali sam prilično sigurna da znam šta će se desiti u roku od trideset sekundi." „Ma nemojte. A šta će se to desiti za trideset sekundi?" Ona mu reče. Goutberger zaurla od smeha. „O, da, svaka čast! Treba da radite za nas!", reče. „E, budibogsnama. Ambicija je čudesna stvar. Pa ovo je bolje čak i od spontanog sagorevanja kvirmskog biskupa, a to se čak nije ni desilo! Za trideset sekundi, a?" „Ne." „Ne?" „Za dvadeset jednu sekundu", reče Baka. * * * Gospodin Bakit je sutradan ranije došao u Operu da vidi nije li ko već umro. Uspeo je čak i da stigne do svoje kancelarije a da nijedan leš nije iskočio iz budžaka. Uopšte nije ovo očekivao. Zaista je voleo operu. Sva mu je bila nekako umetnička. Gledao ih je na stotine i gotovo nikad niko nije umro - osim kada je jednom u Trivijati baletan malo preambiciozno bacio svoju partnerku pa je ova završila u krilu postarijeg gospodina u prvom redu partera. Balerina nije bila povređena, ali je zato starac umro srećan. Neko zakuca na vrata. Gospodin Bakit ih odškrinu dva prsta. „Ko je mrtav?", upita. „N-niko gosin Bakit! Ja sam vam doneo poštu!" „A, ti si, Voltere. Hvala ti." Uzeo je svežanj pisama i zatvorio vrata. Računi. Uvek računi. Rekli su mu da Opera maltene radi sama od sebe. Pa da, ali radi na pare. Počeo je da prelistava pis... Bio je tu i koverat sa zaglavljem Opere. Bakit ga je gledao kao što bi neko gledao strašno pogano pseto na strašno tankom povocu.

Teri Pračet 81 Pismo nije radilo ništa osim što je ležalo na stolu i izgledalo opasno koliko i svako drugo pismo. Na kraju je rasporio koverat nožem za papir i ponovo ga bacio na sto, kao da bi mogao da ga ujede. Kad ovaj ni ovog puta nije to učinio, Bakit oprezno pruži ruku i izvadi presavijeni list papira. Na njemu je pisalo: Dragi moj gospodine Bakite Zaista bih Vam bio zahvalan ako Kristina večeras bude pevala ulogu Laure. Uveravam Vas da je potpuno dorasla tom zadatku. Rekao bih da druga violina malčice kasni, a drugi čin je sinoć bio blago rečeno drven. To bi zaista moralo da se doradi. Zamolio bih Vas da u moje ime poželite dobrodošlicu senjor Baziliki. Čestitam Vam na njegovom angažmanu. S najboljim željama, Duh iz Opere. „Gospodine Salcela!" Na kraju su uspeli da pronađu Salcelu. Pročitao je pismo. „Nećete valjda da pristanete na ovo?", reče. „Ona je zaista sjajna pevačica, Salcela." „Mislite na Nitovu?" „Pa... da... znaš ti šta sam hteo da kažem." „Ali ovo je ucena!" „Zar? Pa ničime nije pretio." „Pustili ste je... njih dve, naravno... pustili ste ih da pevaju sinoć pa nešto ne vidim da je to pomoglo sirotom doktoru Anderšaftu." „Šta mi onda savetuješ?" Ponovo začu nespretno kucanje na vratima. „Uđi, Voltere", rekoše Bakit i Salcela uglas. Volter uleluja u kancelariju noseći kofu uglja. „Išao sam da porazgovaram s komandirom Vajmsom iz Straže", reče Salcela. „Rekao je da će večeras ovamo poslati svoje najbolje ljude, i to prerušene." „Ne reče li ti onomad da su to sve sami nesposobnjakovići?" Salcela slegnu ramenima. „Moramo da ovo obavimo valjano. Jeste li znali da je doktor Anderšaft prvo zadavljen pa tek onda okačen?" „Obešen", ispravi ga Bakit bez razmišljanja. „Ljudi se bese, a slike se kače." „Jelte?", na to će Salcela. „Hvala na informaciji. Pa, izgleda da je siroti Anderšaft ipak prvo zadavljen. A tek onda ostavljen da visi." „Dakle, stvarno, Salcela, tvoj bolesni smisao za..." „Ja završio gosin Bakit!" „Dobro, Voltere. Hvala. Slobodan si." „Da gosin Bakit!" Volter izađe i vrlo prilježno zatvori vrata za sobom. „Bojim se da samo to ovde i pomaže", reče Salcela. „Ako ne pronađete način da se iznesete sa... jeste li dobro, gospodine Bakite?"

Terry Pratchet 82 „Molim?" Bakit prestade da zuri u vrata i odmahnu glavom. „Oh. Da. Jesam. Volter..." „Šta s njim?" „On je... Dobro mu je, zar ne?" „O, ima on svojih... bubica. Potpuno je bezopasan, ako ste to hteli da pitate. Neki scenski radnici i muzičari su prilično grubi prema njemu... znate već, šalju ga da kupi kanticu nevidljive farbe ili kesu rupa za eksere ili već nešto slično. Veruje sve što mu se kaže. Zašto pitate?" „O... onako. Bezveze. Glupo." „Da, mislim da ga to najtačnije opisuje." „Ma ne, hteo sam da... Nema veze." * * * Baka Vedervaks i Nana Og izađoše iz zgrade gospodina Goutbergera i ponosito se zaputiše ulicom. U stvari, samo je Baka stupala ponosito. Nana se malo zanosila u stranu. Svakih trideset sekundi ponavljala je: „Koliko ono beše?" „Tri hiljade dve stotine i sedamdeset dolara i osamdeset sedam penija", reče Baka. Bila se duboko zamislila. „Baš lepo od njega što je gledao čak i u pepeljare da slučajno ne zaostane neki novčić", reče Nana. „Naravno, mislim na novčiće koje je mogao da dohvati. A koliko ono beše?" „Tri hiljade dve stotine i sedamdeset dolara i osamdeset sedam penija." „Nikada u životu nisam imala sedamdeset dolara", reče Nana. „Nisam rekla sedamdeset nego..." „Ama znam. Moram postepeno da se navikavam. Nego da ti ja tebi kažem nešto o parama. Mnogo žuljaju." „Zaista ne znam zašto držiš tašnu u gaćama", reče Baka. „To je poslednje mesto gde će neko da je traži", reče Nana pa uzdahnu. „Koliko ono beše?" „Tri hiljade dve stotine i sedamdeset dolara i osamdeset sedam penija." „Trebaće mi veća konzerva." „Trebaće ti veći dimnjak." „More, trebaće meni veće gaće", reče Nana, pa munu Baku. „Sad, kad sam bogata, moraš da budeš fina prema meni." „Da, svakako", zamišljeno će Baka. „Nemoj da misliš da sam to zaboravila." Zaustavila se, Nana nalete na nju. Začu se zveket donjeg veša. Pred njima se uzdizala fasada Opere. „Moramo opet tamo", reče Baka. „A moramo i u ložu broj osam." „Treba nam ćuskija", odlučno će Nana. „I to kukasta trojka." „Nismo mi tvoj Nevi", reče Baka. „Osim toga, neću da provaljujemo. Hoću da punopravno budemo tamo." „Čistačice", reče Nana. „Ako se obučemo kao čist... ne, sad zaista više ne mogu da budem čistačica." „Ne, to bi zaista bilo vrlo neprimereno." Baka tad vide kočiju kako se zaustavlja ispred Opere, pa iskosa pogleda Nanu. „Naravno", reče, a lukavost joj je kao karamel curila iz glasa, „ali zato možemo da zakupimo ložu broj osam." „Neće moći ove noći", reče Nana. Uto niza stepenice pojuriše neki ljudi koji su u hodu popravljali manžetne i ulizivački se smejuljili - slika i prilika odbora za doček. „Stra' ih je da je prodadu." „Ma hajte, molim te", na to će Baka. „Neko im ubija ljude, a oni ne prekidaju operaciju. To znači da bi neko ovde i rođenu babu prodao kad bi mogao da za nju dobije dovoljno para." „Ja bih sad koštala čitavo bogatstvo", reče Nana.

Teri Pračet 83 Tek tad je videla Bakin samozadovoljni izraz lica. „Ali, Esmi! Htela sam da čuvam te pare za starost!" A onda je razmislila. „Uostalom, ne bi nam upalilo. Pa pogledaj nas samo. Uopšte ne izgledamo kao taj soj..." Enriko Bazilika siđe iz kočije. „Ali zato poznajemo pravi soj", reče Baka. „O, Esmi!" * * * Zvonce na vratima prodavnice prefinjeno zvecnu, kao da se stidi da učini nešto neopevano vulgarno kao što je zvonjava. Sigurno bi bilo mnogo srećnije kad bi moglo da samo učtivo kašljucne. Bila je to najprestižnija ankmorporška prodavnica odeće, što se, ako ni po čemu drugom, moglo primetiti po potpunom odsustvu nečeg toliko neotesanog kao što je roba. Samo se mestimično mogao videti pokoji uzorak tkanine, tek koliko da se nagoveste mogućnosti koje se tu otvaraju. Nije to bila prodavnica u kojoj se kupuje, već pre salon u kome možete da kafenišete i ćaskate. Kao rezultat tog prigušenog razgovora, četiri-pet metara fine tkanine promenilo bi vlasnika na potpuno eteričan način, tako da se tu ni slučajno nije obavljalo nešto toliko prostačko kao što je prodaja. „Gazdarice!", dreknu Nana. Jedna gospođa izađe iza zavese i odmeri posetiteljke, ili ih, bolje reći, onjuši. „Jeste li sigurne da niste promašile vrata?", reče. Madam Zoru su učili da bude ljubazna prema posluzi i trgovcima, pa makar se radilo i o dvema odrpanim babuskerama. „Mojoj drugarici treba nova 'aljina", reče deblja. „Jedna onako finska, sa šleperom i našušurenom guzicom." „Crna", dodade ona druga. „I sa svim onim andrmoljima", ponovo će debeljuškasta. „Tašnica na kanapee, cvikeri na slamku i tako redom." „To bi moglo da izađe maaalo skuplje nego što možda očekujete", reče madam Zora. „Koliko je to maaalo?", upita debeljuškasta. „Znate, ovde se prodaju zaista fine haljine." „Zato smo i došle ovamo. Nećemo neko đubre. Ja sam Nana Og, a ovo ovde je... ledi Esmeralda Vedervaks." Madam Zora odmeri ledi Esmeraldu. Nema sumnje da ima dostojanstveno držanje, a pilji kô vojvotkinja. „Došla je iz Lenkra", nastavi Nana. „Mogla je da ima konzervatorijum da je 'tela, ali nije." „Nego..." Madam Zora odluči da nastavi igru. „Koji bi vas stil zanimao?" „Nešto hoh", reče Nana Og. „Ako biste mi samo maaalo pojasnili..." „Pokažite nam šta imate", reče ledi Esmeralda i sede. „Treba mi nešto za operu." „O, posećujete operu?" „Ledi Esmeralda posećuje sve i svja", drsko će Nana. Madam Zora se ponašala shodno svom vaspitanju i staleškoj pripadnosti. Odgajali su je tako da ima vrlo osoben pogled na svet. Ukoliko svet prestane da se ponaša shodno njenim očekivanjima, ona će se zaljuljati malo ali će se, baš kao žiroskop, ubrzo uspraviti i nastaviti da se vrti kao da se ništa nije desilo. Kada bi sve civilizacije iznenada potpuno propale i kada bi preživeli bili prinuđeni da jedu gamad, ona bi čak i tad koristila salvetu i prezrivo gledala one koji počinju da jedu bubašvabu s pogrešne strane. „Pokazaću vam neke uzorke", reče. „Odmah se vraćam."

Terry Pratchet 84 Žurno je otišla u dugačku radionicu iza salona, gde je bilo upadljivo manje pozlate, pa se naslonila na zid i pozvala glavnu krojačicu. „Mildred, došle su dve strašno čudne..." Zaćutala je. One su došle za njom! Bazale su između redova švalja, klimale glavom prisutnima i zagledale gotove haljine na lutkama. Otišla je do njih. „Sigurna sam da biste više voleli..." „Pošto je ova?", upita ledi Esmeralda, pokazujući prstom ka kreaciji za udovicu vojvode od Kvirma. „Bojim se da ta nije na prodaju..." „A pošto bi bila da je na prodaju?" „Oko tri stotine dolara", reče madam Zora. „Ja mislim da vredi petsto", reče ledi Esmeralda. „Stvarno?", reče Nana Og. „Stvarno? Izistinski?" Haljina je bila crna. Ili je bar teorijski bila takva. Bila je crna na isti način na koji je crno krilo čvorka. Od crne svile, s našivenim crnim perlama i crnim šljokicama. Praznično crna. „Izgleda mi kao da je moj broj. Uzećemo je. Gita, plati ženi." Žiroskop poče da poskakuje. „Uzimate je? Odmah? Petsto dolara? Plaćate? Plaćate odmah? Gotovinom?" „Gita, pobrini se za to." „O, nogekako!" Nana Og im stidljivo okrete leđa i zadiže suknju. Začu se šum tkanine i jeka lastiša, a onda se ona okrete s torbom u rukama. Izbrojala je pedeset prilično toplih novčanica od po deset dolara i položila ih na dlan madam Zore, kojoj to očigledno uopšte nije smetalo. „Sada ćemo natrag u radnju da osmotrimo ono ostalo", reče ledi Esmeralda. „Volim nojevo perje. A može i jedan onaj dugački damski ogrtač. I lepeza opervažena čipkom." „A što ne uzmeš i nekol'ko velikih dijamanata kad smo već tu?", brecnu se Nana Og. „Pravo kažeš." Madam Zora ih je slušala kako se peckaju dok su odlazile ka vratima. A onda je pogledala novac u svojoj ruci. Poznavala je novac starih bogataša, dostojanstven kao da je neka vrsta porodične svetinje, a dobro je poznavala i bahati novac novopečenih bogataša i skorojevića koji su poslednjih godina preplavili grad. Međutim, u njenim je napuderisanim grudima kucalo srce ankmorporške trgovkinje koja zna da je najbolji novac onaj koji drži u ruci ona, a ne neko drugi. Najbolji novac je moj, a ne tvoj. Osim toga, bila je preveliki snob da bi olako pomešala nevaspitanje i neposrednost. Baš kao što najveći bogataši nikada nisu ludi nego ekscentrični, tako nikada nisu ni neotesani, već samo otvoreni i neposredni. Požurila je za ledi Esmeraldom i njenom čudnom prijateljicom. Narodska duša, reče u sebi. Stigla je na vreme da čuje delić tajanstvenog razgovora. „Ti me to kažnjavaš, Esmi?" „Nemam predstavu o čemu pričaš, Gita." „I to samo zato što sam imala svojih pet minuta." „Zaista te ne razumem. Uostalom, sama si rekla da ti toliki novac neće pomutiti razum." „Da, al' ne bih se žalila da budem zdravorazumska na jednom udobnom automanu dok mi snagatori kupuju čokoladice, bištu me i tetoše." „Sreću ne možeš kupiti, Gita." „Ma znam, al' sam 'tela da je iznajmim na nedelju-dve."

Teri Pračet 85 * * * Agnes je ustala kasno, ušiju punih muzike i odevena u snove. Za svaki slučaj je ipak pokrila ogledalo čaršavom. U menzi je zatekla nekoliko balerina kako dele struk celera i kikoću se. Bio je tu i Andre. Odsutno je doručkovao zureći u neku partituru. S vremena na vreme bi zamišljeno mahnuo kašikom kroz vazduh, da bi je onda spustio i nešto zabeležio. Uto ugleda Agnes i široko joj se nasmeši. „Zdravo. Izgledaš umorno." „Ovaj... da." „Propustila si ono glavno." „Jesam li?" „Dolazila je Straža. Sa svima su razgovarali, postavljali su svakojaka pitanja i vrlo sporo su zapisivali svaku reč." „Kakva pitanja?" „Pa, znajući njih, verovatno je to bilo nešto kao: 'Jesi li ti to učinio?' Glupi su kô tocila." „Eto. Znači li to da se večerašnja predstava otkazuje?" Andre se nasmeja. Baš se lepo smejao. „Ne bih rekao da bi Bakit sad mogao to da učini!", reče. „Pa makar mu i leševi padali kao kiša." „A što ne bi?" „Ljudi čekaju u redu za karte." „A zašto?" On joj reče zašto. „Pa to je odvratno!", reče Agnes. „Hoćeš da kažeš da dolaze jer bi nešto moglo da se desi?" „Takva ti je ljudska priroda. Naravno, neki dolaze da čuju Enrika Baziliku. I... ovaj... Kristina je postala prilično omiljena..." Sažaljivo ju je pogledao. „Zaista mi to ne smeta", slaga Agnes. „Nego... koliko već radiš ovde, Andre?" „Ja... tek nekoliko meseci. Ranije sam predavao muzičko deci klačanskog Serifa." „A... šta misliš o Duhu?" On sleže ramenima. „Verovatno neki luđak." „A... znaš li da on peva? I to dobro." „Čuo sam da šalje kritike upravniku. Neke devojke tvrde da su čule nekoga kako peva noću, ali one ionako uvek nešto izmišljaju." „A... postoje li ovde tajni prolazi?" On je pogleda i nagnu glavu u stranu. „Ko ti je to rekao?" „Molim?" „Balerine kažu da postoje. Naravno, one kažu i da svaki čas sreću tog Duha, a ponekad i na dva mesta istovremeno." „A zašto ga one viđaju češće nego muškarci?" „Možda voli da gleda devojke. One vazdan vežbaju po nekakvim budžacima. Osim toga, ionako su stalno polulude od gladi." „Zar tebe ne zanima ko je taj Duh? Ipak je nekoliko ljudi mrtvo..." „Pa, priča se da je to bio doktor Anderšaft." „Ali i on je ubijen!" „Možda se sâm obesio. U poslednje je vreme baš bio utučen. Čudan čiča. Živčan. Biće nam teško bez njega. Evo, doneo sam ti stare programe. Možda će ti biti korisni, pošto si odnedavno u operi." Agnes je zurila kroz njega. Kad neko nestane, svi prvo pomisle kako će im biti teško bez njega. Predstava ne sme da se prekida. Svi to kažu. Stalno to ponavljaju. Često to izgovaraju s osmehom, ali su unutra jednako ozbiljni. Niko ne kaže zašto. Čak i juče, dok su se horisti bunili zbog para, svi su znali da će ipak nastupiti. Sve je to bila samo igra.

Terry Pratchet 86 I tako se predstava nastavljala. Naslušala se svakojakih priča. Pričali su joj kako je predstava tekla i dok je gorelo pola grada, i kad je zmaj sleteo na krov, i dok su besneli ulični nemiri. Srušile su se kulise? Nastavi predstavu. Umro je tenor? Pitaj ima li slučajno u publici nekog studenta muzike koji zna tu ulogu i pruži mu veliku šansu dok se telo njegovog prethodnika hladi u nekom ćošku. A zašto? Pa sve je to ionako samo predstava. Nešto potpuno nevažno. Ali ipak... predstava ne sme da se prekida. Svi su ovo već toliko prihvatili zdravo za gotovo da više i ne razmišljaju šta to znači - baš kao da su im glave pune magle. S druge strane... neko noću dolazi da je podučava. Tajanstveni pevač izvodi arije na pozornici kad se svi raziđu. Pokušala je da taj glas veže za nekoga ko ubija ljude. Ne ide. A možda je i ona zapatila malo one magle pa se pravi da ne vidi. Može li neko toliko muzikalan da bude i ubica? Odsutno je okretala stranice nekog starog programa kad joj jedno ime zapade za oko. Tad stade da žurno prelistava i ostale. Evo ga opet. Ne u svakoj predstavi i nikada u glavnoj ulozi, ali uvek tu negde. Obično kao krčmar ili sluga. „Volter Plindž?", izgovorila je naglas. „Volter? Ali... on ipak ne peva, zar ne?" Pružila je program Andreu i pokazala mu. „Šta? Ma ne!", nasmeja se on. „O, bogovi... to je samo... zgodno ime. Ponekad neko mora da peva sasvim sporednu ulogu... možda čak toliko malu da ne želi da se to zna... E, onda se u program upisuje ime Volter Plindž. Mnoge operske kuće koriste takva imena. Na primer: N. E. Znani. To je sasvim uobičajeno." „Ali ipak... Volter Plindž?" „Pa, verovatno je počelo kao šala. Reci i sama: možeš li Voltera da zamisliš na pozornici?" Andre se široko smešio. „I to sa sve onom beretkom?" „A šta on misli o tome?" „Ne bih rekao da mu smeta. Ko bi njega razumeo?" Iz kuhinje se začu tresak i to u krešendu, s početkom u vidu otegnutog zveketa koji se čuje kad visoka gomila tanjira počne da se naginje, nastavljajući se nečijim pokušajem da ih zaustavi, koji se razvija u očajničku kontratemu kada dotični shvati da ipak nema tri ruke i svršava se dugim roinroinroin tanjira koji je nekim čudom preživeo i ostao da se vrti na podu. Tad se začu besni ženski glas. „Voltere Plindže!" „Izvinjavamo se mnogo se izvinjavamo gospoja Klamp!" „Ovo čudo se drži za ivicu lonca! Ama puštaj, insektu nedotupavni..." Čulo se metenje razbijenih tanjira i nekakav gumasti zvuk koji bi se najtačnije mogao opisati kao spoing. „Kud se sad dede?" „Ne znam gospoja Klamp!" „Šta će ova mačka ovde?" Andre se ponovo okrete ka Agnes i tužno joj se nasmeši. „Okrutno je to", reče. „Jadničak nije baš sasvim svoj." „Nisam sigurna", na to će Agnes, „da sam ovde srela ikoga ko to jeste." On joj se ponovo široko osmehnu. „Znam", reče. „Ovde se svi ponašaju kao da je samo muzika važna! Radnja je potpuno besmislena! Pola zapleta počiva na tome što neko ne prepozna svog slugu ili ženu samo zato što ima nekakvu majušnu masku preko lica! Debele babe u ulogama jektičavih devojčica! Niko ne ume čak ni da glumi! Nije ni čudo što nije čudno da ja pevam umesto Kristine. To je maltene normalno u poređenju s operom. Potpuno operski pristup! Trebalo bi da na vrata obese natpis: 'Ovde ostavite svoj zdrav razum'! Da nije muzike, ovo bi bila najobičnija budalaština!" Tek tad je shvatila da je on posmatra s operskim izrazom lica. „Pa naravno da je to to, zar ne? Samo je predstava važna", nastavi ona. „Sve je to samo predstava."

Teri Pračet 87 „Ovde se niko i ne trudi da bude uverljiv", reče Andre. „Nije ovo pozorište. Niko ne kaže: 'Pretvaraj se da je ovo bojno polje, a da je onaj čova s krunom od kartona stvarno kralj.' Zaplet postoji samo da bi se popunilo vreme do sledeće arije." Nagnuo se ka njoj i uhvatio je za ruku. „Sigurno ti sve ovo teško pada", reče. Nijedan muškarac nikada nije dodirnuo Agnes, osim da bi je grunuo ili joj oteo bombone. Povukla je ruku. „Ja... odoh da vežbam", reče, osetivši kako crvenilo počinje da nadire. „Zaista si se odlično snašla u ulozi Jodine", reče Andre. „Ja sam... išla sam na privatne časove", reče Agnes. „Onda mogu samo da primetim da je tvoj učitelj veliki poznavalac opere." „Da... i meni se čini." * * * „Esmi?" „Da, Gita?" „Nije da se žalim..." „Da?" „...ali zašto ne mogu ja da budem bogata obožavateljka operacije?" „Zato što si seljančura, Gita." „A. Dobro." Nana je dobro razmotrila ovu tvrdnju i nije mogla u njoj da pronađe ništa što bi pred porotom okrenula u svoju korist. „I to što kažeš." „Znaš, ni ja ne uživam u ovome." „Želi li gospođa da joj obradim i stopala?", upita manikirka. Zurila je u Bakine čizme i pitala se da li da ode po čekić i dleto. „Moram da priznam da je frizura baš lepa", reče Nana. „Gospođa ima čudesnu kosu", primeti frizer. „U čemu je tajna?" „Samo morate da povedete računa da u vodi ne bude daždevnjaka", reče Baka, pa se osvrnu da odmeri svoj odraz u ogledalu i odmah skrenu pogled... ali morala je da pogleda još jednom. Napućila je usne. „Hmm", reče. Na njenom drugom kraju, manikirka je uspela da joj skine čizme i čarape. Nemalo se iznenadila kad je umesto žuljeva, čukljeva i ostalih grozota ugledala par savršenih stopala. Nije znala odakle da počne pošto nije znala ni šta bi počela, ali njen trud ipak košta dvadeset dolara, a za te pare će već naći neku zanimaciju. Nana je sedela kraj gomile paketa i pokušavala da stavi sve troškove na papir. Nije imala Bakin dar za brojeve. Kao da su se migoljili pod njenim pogledom i sami se od sebe pogrešno sabirali. „Esmi? Čini mi se da smo do sada potrošile... bar 'iljadu dolara, a tu nisam uračunala najam kočije i stanarinu kod gospa Slađe." „Sama si rekla da te ništa ne bi sprečilo da pomogneš jednoj Lenkranki", reče Baka. Da, ali pod tim „ništa" nisam podrazumevala gomilu para, pomisli Nana, pa se odmah prekori što tako razmišlja. Ako ništa drugo, bar je osećala veliko olakšanje u predelu gaća. Zanatlije na polju lepote jednoglasno se složiše da su učinili sve što su mogli. Baka se zavrte na stolici. „Šta kažeš?", reče. Nana Og se izbeči. Za života je videla mnoge čudne stvari, a neke čak i dvaput. Videla je vilenjake i kamenje koje hoda, a prisustvovala je i potkivanju jednoroga. Jednom joj je čak i cela kuća pala na glavu. Međutim, nikada, ali ama baš nikada nije videla Baku Vedervaks s ružem na usnama. Sve njene odobravajuće psovke za slučajeve zaprepašćenja i iznenađenja u trenu se raspršiše, tako da je poslednje pribežište pronašla u drevnoj bezobraznoj reči koju je naučila od svoje babe. „E, nek sam mogadoravana!", reče.

Terry Pratchet 88 „Gospođa ima izuzetno dobru kožu", reče kozmetičarka. „Znam", reče Baka. „Ništa joj ne mogu." „E, nek sam mogadoravana!", ponovo će Nana Og. „Puder i boje", reče Baka. „Tjah. Samo druga vrsta maske. No, dobro." Uputila je frizeru jeziv osmeh. „Koliko smo vam dužne?", reče. „Ovaj... trideset dolara?", reče frizer. „Znate..." „Daj že... čoveku trideset dolara i još dvadeset kao naknadu za muke", reče Baka, pipkajući se po glavi. „Pedeset dolara? Pa za te pare možeš celu radnju da..." „Gita!" „Dobro, dobro. Izvin'te me, moram do banke." Dostojanstveno im je okrenula leđa, zadigla suknju... ... tvangtvingtvongtvang... ...i okrenula se s rukama punim novčića. „Evo, dobra že... dobri čoveče", reče kiselo. Napolju ih je već čekala kočija, i to najbolja koju je Baka mogla da iznajmi za Nanine pare. Lakej je otvorio vrata, a Nana pomože prijateljici da se ukrca. „Idemo prvo do gospa Slađe da se presvučeni", reče Baka kad su pošli, „a onda pravac - Opera. Nemamo mnogo vremena." „Jesi li dobro?" „Nikad bolje", odgovori Baka, pa zagladi kosu. „Gita Og, ti ne bi bila veštica kad ne bi donosila preuranjene zaključke, zar ne?" Nana klimnu. „O, da." Nije to bila nikakva uvreda. Ponekad se nema vremena više ni za šta drugo nego za troskok naslepo. Tada se prosto zatrčite, odbacite se o iskustvo, predosećaj i zdrav razum i vinete se u daljinu. Nana je, recimo, vrlo često iz visokog starta postizala neverovatno dobre rezultate. „E, baš zato uopšte ne sumnjam da ti se po glavi vrzma nekakva ideja o tom Duhu..." „Da... tako nešto... ideja." „Možda čak i neko ime?" Nana se promeškolji, ali ne samo zbog svih onih vrećica s novcem u gaćama. „Moram da priznam da mi se javilo nešto. Nešto kao... osećaj. Znaš ono kad ne znaš zašto..." Baka klimnu glavom. „Da. Sve je to šminka, zar ne? Laž." „Sinoć si rekla da ti je puklo pred očima!" „Ali i to je bila laž. Nešto kao laž o maskama." „Kakva sad laž o maskama?" „Nešto u vezi s onim kako ljudi tvrde da kriju svoje pravo lice." „Ali oni zaista kriju svoje pravo lice", na to će Nana. „Da, ali samo ono spoljašnje." * * * Niko nije obraćao previše pažnje na Agnes. Kulise su već bile postavljene za novu predstavu. Orkestar je uveliko vežbao. Sve balerine su saterali u njihovu vežbaonicu. U raznim su se prostorijama razni ljudi natpevavali. Međutim, od nje kao da niko ništa nije očekivao. Ja sam lutajući glas, pomislila je. Popela se u svoju sobu i sela na krevet. Zavese su još uvek bile navučene i one čudne ruže su svetlucale u tami. Izvadila ih je iz korpe za otpatke jer su prelepe, ali sad je poželela da nisu tu. Tako bi bar mogla da se zavarava da je sve ono bilo plod njene mašte. Iz Kristinine se sobe nije čulo ništa. Opravdavši se time da je to zapravo njena soba, a da je Kristina samo privremeno koristi, Agnes uđe unutra. Unutra je vladao haos. Kristina je sigurno ustala, obukla se - ako to nije bio slučaj, onda je neki savestan lopov otvorio svaku ladicu do poslednje - i otišla. Buketi koje je Agnes

Teri Pračet 89 prethodne večeri nagurala gde je znala i umela još su stajali kako ih je ostavila, baš kao i oni za koje nije našla posude, s tim što su ti već bili počeli da venu. Uhvatila je sebe kako razmišlja gde da potraži kakvu teglu ili lonče za cveće, i mrzela je sebe zbog toga. Skoro da je rekla: „Pih!" To vam je isto kao da preko sebe ispišete DOBRO DOŠLI i legnete pred vrata univerzuma. Uopšte nije zabavno biti mnooogo dobar. A, da - i imati lepu kosu. A onda je ipak izašla i vratila se s posudama za cveće. Ogledalo je prosto dominiralo sobom. Kao da je bilo malo veće svaki put kad ga pogleda. Dobro. Ionako će pre ili kasnije to da uradi. Srce joj je bubnjalo dok je ispipavala okvir ogledala. Pronašla je jedan ispupčeni deo koji bi mogao da prođe kao ukras, ali kada ga je pritisnula, začuo se tihi škljocaj i ogledalo kao da se malo uvuklo u zid. Gurnula ga je, a ono se još malo pomerilo. Ispustila je dah. I ušla. * * * „Odvratno!", vikao je Salcela. „To je podilaženje najgorem mogućem ukusu!" Gospodin Bakit slegnu ramenima. „Pa dobro, nije baš kao da smo sve izlepili natpisima tipa 'Velika verovatnoća da će nekoga da zadave na sceni'", reče. „Pročulo se. Narod voli... dramu." „Hoćete da kažete da Straža nije htela da nas zatvori?" „Baš tako. Rekli su da postavimo svoje obezbeđenje kao sinoć, a da će oni preduzeti sve nužne korake." „Da, korake do najbližeg skrovišta." „Ni meni se to ne sviđa ništa više nego tebi, ali ovo je već otišlo predaleko. Sad nam treba Straža. Uostalom, izbiće neredi zatvorimo li Operu. Ank-Morpork je oduvek voleo... uzbuđenja. Sve je rasprodato. Predstava ne sme da se prekida." „Jelte?", pakosno će Salcela. „Ako hoćete, ja ću da presečem nekoliko grkljana u drugom činu. Koliko da niko ne ode kući razočaran." „Naravno da neću", odgovori Bakit. „Ne želimo da iko umre, ali..." To „ali" ostalo je da visi u vazduhu poput seni pokojnog doktora Anderšafta. Salcela podiže ruke u znak negodovanja. „Uostalom, verujem da smo pregurali najgore", reče gospodin Bakit. „Nadam se da jesmo", odvrati Salcela. „Gde je senjor Bazilika?", upita Bakit. „Gospođa Plindž mu pokazuje garderobu." „Nisu je ubili?" „Ne, danas još nije pronađen ničiji leš", reče Salcela. „Eto, to je dobra vest." „Da, a već je - oh! - dvanaest i deset", ironično će Salcela, ali Bakitu je to, naravno, promaklo. „Odoh ja po njega, pa možemo na ručak. Sigurno je prošlo pola sata otkako je poslednji put užinao." Bakit klimnu. Čim je umetnički direktor izašao, još jednom je kradomice pretražio sve fioke. Od pisma ni traga. Možda je zaista sve gotovo... Možda je tačno ono što se priča o pokojnom doktoru. Neko pokuca na vrata, i to četiri puta. Samo je jedna osoba mogla da kucne četiri puta a da u tome ne bude ni nagoveštaja nekakvog ritma. „Uđi.Voltere." Volter Plindž ulete u kancelariju. „Došla je jedna dama!", reče. „Došla je da razgovara s gospodinom Bakitom!" Uto Nana Og progviri iza vrata. „U-ja!", reče. „To sam samo ja." „To beše... gospođa Og, zar ne?", reče gospodin Bakit.

Terry Pratchet 90 Nešto ga je brinulo u vezi s tom ženom. Nije je bilo na spisku zaposlenih. S druge strane, očigledno je domaća, i to živa, a i pravi sasvim pristojan čaj, pa se stoga njega ni najmanje ne tiče ako za to ne prima platu. „Budibogsnama, nisam ja nikakva dama", reče Nana Og. „Ja sam provereno seljančura. A dama vas čeka dole u faojeu. Ja sam samo 'tela da trknem da ve upozorim." „Da me upozorite? Na šta da me upozorite? Pa ja za danas nemam zakazane nikakve sastanke. Ko je ta dama?" „Jeste li ikada čuli za ledi Esmeraldu Vedervaks?" „Nisam. A je l' trebalo?" „Čuvena ljubiteljka opere. Ima konzervatorijume na sve strane", reče Nana. „A i prebogata je." „Stvarno? Ali ja sad treba da..." Bakit pogleda kroz prozor. Podno stepenica stajala je kočija s četvoropregom. Na njoj je bilo toliko ukrasa u rokoko stilu da je prosto bilo čudo kako uopšte može da se kreće. „Pa, ja...", poče ponovo. „To je vrlo neob..." „Ta ne voli da čeka", reče Nana, mrtva-ozbiljna. A onda, setivši se koliko joj je Baka čitavog jutra išla na živce, kao i onog poniženja kad su tek bile stigle kod gospa Slađe - a i pošto je imala obešenjačku žicu debelu kao butina - ona dodade: „Priča se da je u mladosti bila čuvena kurtizana. Kažu da ni tad nije volela mnogo da čeka. Sada se, naravno, povukla. Ili bar tako kažu." „Znate, bio sam u svim većim operskim kućama, ali nikada nisam čuo za nju", zbunjeno će Bakit. „Ah, čula sam da ona voli da njene donacije ostanu tajna", reče Nana. Mentalni kompas gospodina Bakita još jednom se obrnu u pravcu Novca. „Onda je dovedite", reče. „Mogu da joj posvetim nekoliko minuta..." „Niko nikada nije ledi Esmeraldi posvetio manje od pola sata", reče Nana pa mu namignu. „Da trknem po nju?" Otrčala je i odvukla Voltera napolje. Gospodin Bakit ostade da gleda za njima. Razmišljao je nekoliko sekundi, a onda ode da u ogledalu nad kaminom proveri jesu li mu brkovi na mestu. Čuo je kako se otvaraju vrata i okrenuo se s najsrdačnijim osmehom na usnama... ...koji malo splasnu kad vide da to Salcela ugurava Bazilikino impozantno obličje u njegovu kancelariju. Patuljasti menadžer i prevodilac trčkarao je kraj njega kao remorker. „Ah, senjor Bazilika", reče Bakit. „Nadam se da vam je smeštaj po meri." Bazilika mu se zbunjeno smeškao dok mu je prevodilac šaputao nešto na brindizijskom, a onda odgovori. „Senjor Bazilika kaže da je smeštaj u redu, ali da je ostava premala", glasio je odgovor. „Haha", reče Bakit, ali zastade kad vide da se više niko ne smeje. „U stvari", reče žustro, „siguran sam da će senjoru Baziliki biti veoma drago kad čuje da je naša kuvarica samo za njega pripremila..." Uto se začu kucanje i on otrča da otvori. Na vratima je stajala Baka Vedervaks, ali ne zadugo, pošto ga je gurnula u stranu i uletela u kancelariju. Čulo se kako Enriko Bazilika pokušava da dođe do daha. „Ko je ovde Bakit?", oštro je zapitala. „Ovaj... ja..." Baka skide rukavicu i pruži mu ruku. „Izvinite", reče. „Nisam navikla da važni ljudi sami otvaraju svoja vrata. Ja sam Esmeralda Vedervaks." „Očaran sam. Mnogo sam slušao o vama", šlaga Bakit. „Dopustite mi da vam predstavim gospodu. Ne sumnjam da ste čuli za senjora Baziliku."

Teri Pračet 91 „O, naravno", reče Baka, gledajući Henrija Golaća pravo u oči. „Sigurna sam da se senjor Bazilika seća sjajnih trenutaka koje smo podelili u mnogim velikim operskim kućama čijih imena sad ne mogu da se setim." Henri odglumi osmeh i reče nešto prevodiocu. „Prosto neverovatno", reče ovaj. „Senjor Bazilika je upravo rekao da se s radošću seća vaših brojnih susreta u mnogim operskim kućama čijih imena trenutno ne može da se seti." Henri poljubi Baku u ruku i molećivo je pogleda. Vidi kako je samo gleda, pomisli Bakit. Živo me zanima jesu li ikada... „Hm. Da. A ovo je gospodin Salcela, naš umetnički direktor", reče. „Čast mi je", reče Salcela i muški se rukova s Bakom, gledajući je pravo u oči. Ona klimnu glavom. „Šta biste prvo izneli iz kuće u plamenu, gospodine Salcela?", upita ona. On se ljubazno osmehnu. „Šta biste vi želeli da iznesem, madam?" Ona zamišljeno klimnu glavom i pusti mu ruku. „Želite li nešto da popijete?", upita Bakit. „Malo šerija, molim", reče Baka. Salcela se prikrade Bakitu dok je ovaj sipao pića. „Ko je bre ova?" „Izgleda da se valja u parama", šapatom odgovori Bakit. „A i veliki je ljubitelj opere." „Nikad nisam čuo za nju." „Pa, senjor Bazilika jeste, a meni je to dovoljna preporuka. Zabavljaj ih dok ja trknem da vidim šta ćemo za ručak." Otvorio je vrata i sapleo se preko Nane Og. „Izvin'te!", reče Nana, pa ustade i srdačno mu se nasmeši. „Nema ništa grđe neko glanjcati ove kvake." „Ovaj... gospođo..." „Og." „Og. Molim vas da trknete u kujnu i poručite kuvarici da ćemo imati još jednog gosta na ručku." „O'ma ću." Nana odjuri hodnikom. Bakit zadovoljno klimnu glavom. Baš je fina ta bakica, pomisli. * * * Ispostavilo se da to baš i nije neka tajna. Kada su pregrađivali prvobitnu sobu, između zidova je ostao zazor. Na drugom kraju se nalazilo stepenište, i to potpuno obično, na koje je kroz prozor prekriven skorelom štrokom dopiralo čak i malo musave dnevne svetlosti. Agnes je bila pomalo razočarana. Očekivala je pravi tajni prolaz, možda čak s nekoliko baklji koje pritajeno gore u potajnim nosačima od kovanog gvožđa. Međutim, ovo je stepenište nekada davno zidom odeljeno od ostatka zgrade i uopšte nije bilo tajno nego zaboravljeno. U uglovima je bilo paučine. S tavanice su visile čaure s mrtvim muvama. Vazduh je vonjao na staru ptičju crkotinu. Međutim, u prašini se videlo nešto kao staza. Neko je koristio to stepenište. Zastala je da odluči hoće li poći naviše ili naniže, pa odabra ono prvo. Nije daleko stigla. Već na kraju prvog stepenišnog kraka čekao ju je kapak na tavanici. Nije čak ni bio zaključan. Gurnula ga je i žmirnula od iznenadnog bleska svetlosti. Kosa joj zaleprša na vetru. Jedan golub je pogleda i odlete. Vratanca su vodila na krov Opere i predstavljala su samo još jedan otvor u šumi svetlarnika i ventilacionih kanala. Vratila se i pošla dole. Začuše se neki glasovi... Staro stepenište nije bilo potpuno zaboravljeno. Neko ga je još uvek koristio za provetravanje. Glasovi su se sad čuli mnogo jasnije. Čule su se skale, tiha muzika, delići razgovora. Spuštajući se niz stepenice, prolazila je kroz slojeve zvukova, nalik nekakvoj audiotorti.

Terry Pratchet 92 * * * Gribo je sedeo na vrhu kuhinjskog kredenca i s neskrivenim zanimanjem posmatrao predstavu. „Ama uzmite varjaču!", reče scenski radnik. „Previsoko je! Voltere!" „Da gospoja Klamp?" „Daj metlu!" „Da gospoja Klamp!" Gribo pogleda ka visokoj tavanici i nečemu nalik na tanku desetokraku zvezdu. Iz sredine zvezde žmirkao je par veoma uplašenih očiju. „U kuvaru piše samo: 'Baci je u ključalu vodu'", reče gospođa Klamp. „Nigde ne stoji: 'Pazi da se ne uhvati za ivicu lonca i skoči na plafon..." Zamlatarala je drškom od metle. Lignja se skupi od straha. „A i testenina mi nije uspela", mrmljala je kuvarica. „Satima je već pečem, a još je tvrda kô nokat, prokleta bila." „U-ja, to sam samo ja", reče Nana Og kad je izgvirila iza vrata, toliko srdačno da su čak i oni koji je ne poznaju prosto morali da poveruju u to. „Belaj, a?" Osmotrila je situaciju, uključujući i plafon. U vazduhu se osećao smrad spaljenih makarona. „Aha", reče. „Biće da je ovo ručak u čast seniora Bazilike, jelte?" „Trebalo je da to bude", reče kuvarica, ne prestajući da maše onom metlom, „ali ova prokletinja neće da siđe." Na ogromnom šporetu se pušilo nekoliko lonaca. Nana pokaza glavom ka njima. „A šta jedu ostali?", zapita. „Jagnjetinu s valjušcima i pitu gužvaru", odgovori kuvarica. „Aha. Stara dobra jednostavna hrana", reče Nana, misleći na loj umotan u slaninu. „Ma htela sam ja da napravim i puding od pekmeza, ali tol'ko sam se zamajala s ovom prokletinjom da nisam čak ni počela!" Nana joj nežno uze metlu. „Slušaj, ćero", reče. „Deder ti spremi valjušaka i gužvare za još petoro, a ja ću da ti sprčkam neki slatkiš na brzaka. Važi?" „Pa, to je vrlo velikodušno od vas, gospođo..." „Og." „Pekmez vam je u onoj tegli kod..." „More batali pekmez, dete", reče Nana. Osmotrila je policu sa začinima, a onda se nacerila od uva do uva i smerno se povukla iza stola... ... tvingtvangtvongtvang... „Ima li čokolade?", upitala je, otvorivši nekakav knjižurak. „Imam ovde jedan recept koji će se svima dopasti..." Liznula je palac i okrenula stranicu 53. Čokoladno ushićenje sa specijalnim tajnim prelivom. Da, pomisli Nana, ovo će se svima dopasti. Kad neko ide naokolo i popuje nekome, onda taj ne sme da zaboravi da onaj zna ponešto i o ovome. * * * Delići razgovora slivali su se niza zidove dok se Agnes spuštala zaboravljenim stepeništem. Bilo je... uzbudljivo. Niko tu nije rekao ništa važno. Niko nikome nije odao nikakvu tajnu. Bili su to samo delići svakodnevnih razgovora. Ali oni nisu znali da ih ona sluša. Naravno, nije lepo prisluškivati. Dok je rasla utuvili su joj u glavu da štošta nije lepo. Nije lepo prisluškivati na vratima, gledati druge pravo u oči, upadati ljudima u reč, odgovarati, gurati se u prvi red...

Teri Pračet 93 Međutim, Agnes je iza tih zidova konačno mogla da bude ona Perdita koja je oduvek želela da bude. Perditu je baš briga za sve. Perdita se ne usteže. Perdita može da obuče sve što poželi. Perdita X Nit, gospodarica tame i stecište kula, može do mile volje da prisluškuje i nikada, ali ama baš nikada, neće morati da bude mnooogo dobra. Znala je da bi trebalo da se vrati u sobu. Šta god ležalo u tim sve mračnijim dubinama, sigurno nije njoj namenjeno. Perdita nastavi da silazi. Agnes pođe da joj pravi društvo. * * * Pićence pre ručka proteklo je baš fino, pomisli gospodin Bakit. Svi su ljubazno ćeretali, a pri tom još niko nije ubijen. Sa zadovoljstvom je primetio suze radosnice u očima senjora Bazilike kad su mu rekli da kuvarica samo za njega priprema poseban brindizijski specijalitet. Baš su ga ponela osećanja. Bilo mu je drago što ovaj poznaje ledi Esmeraldu. Nešto je u toj ženi strašno zbunjivalo gospodina Bakita. Nikako da zapodene razgovor s njom. Sve mu se nešto činilo da bi uobičajenom uvodu u stilu: „Zdravo, čuo sam da imate mnogo para, zašto mi ne date malo?", ipak nedostajalo malo prefinjenosti. „Pa, gospođo", odvažio se da počne, „šta vas, kako da kažem, dovodi u naš, da tako kažem, grad?" „Došla sam da potrošim malo para", reče Baka. „Znate, puna sam kô brod. Stalno moram da nalazim nove banke jer sam sve stare napunila parama." Negde u Bakitovom napaćenom mozgu, jedan delić njegovog uma poskoči pa zvecnu potpeticama i kliknu: „Jupi!" „Ako ikako mogu da vam pomognem...", promrmljao je. „Istini za volju, možete", reče Baka. „Htela sam da..." Uto se začu gong. „Ah", na to će gospodin Bakit. „Trpeza je postavljena." Odigao je lakat prema Baki, koja ga prvo zbunjeno pogleda, ali se onda priseti ko je pa ga uhvati ispod ruke. Odmah do njegove kancelarije nalazila se mala trpezarija za birane goste. Dočekali su ih sto postavljen za petoro i Nana Og, vrlo ljupka s čipkastom kapicom na glavi. Svakome je uputila kniks. Enriko Bazilika ispusti zvuk kao da se guši. „Izvin'te, moliću fino, ali imali smo manji problem", reče Nana. „Ko je mrtav?", odmah će Bakit. „Ma niko nije mrtav", reče Nana. „Znate, ručak je još živ i odbija da siđe s plafona, a makaroni su lečka zagoreli. Lepo ja rekoh gospođi Klamp: 'Gospođo Klamp, to možda jeste stranjsko jelo, al' nešto ne verujem da treba da je ovoliko reš.'" „Pa to je strašno! E, baš lepo dočekasmo ovako važnog gosta!", na to će Bakit, pa se osvrnu ka prevodiocu. „Molim vas da objasnite senjoru Baziliki da ćemo odmah poslati nekog po nove makarone. A šta ćemo mi da jedemo, gospođo Og?" „Pečenu jagnjetinu s valjušcima", reče Nana. Negde iza lica senjora Bazilike, iz grla Henrija Golaća začu se tiho režanje. „A ima i lepe pite gužvare s kuglom kajmaka", nastavi Nana. Bakit stade da se zbunjeno osvrće. „Ma je l' to neko uveo psa ovamo?" „Pravo da vam kažem, ja uopšte ne odobravam to podilaženje pevačima", reče Baka Vedervaks. „Fina jela? Nije nego! Gluposti! Neka lepo jede jagnjetinu kao i svi mi." „Ali, ledi Esmeralda, ne možemo tako da se ophodimo prema jednom...", započe Bakit. Enriko ćušnu prevodioca laktom. Bio je to ćuš čoveka kome je potpuno jasno da će valjušci otići u nepovrat ukoliko ne povede računa. Odbrundao je jednu vrlo bodljikavu rečenicu. „Senjor Bazilika kaže da će mu biti izuzetno drago da proba domaću ankmorporšku kuhinju", reče prevodilac.

Terry Pratchet 94 „Ne, zaista ne bismo mogli da...", ponovo je pokušao da kaže nešto gospodin Bakit. „Štaviše, senjor Bazilika insistira da proba domaću ankmorporšku hranu", dodao je prevodilac. „Aha. A si si", reče Bazilika. „Dobro", reče Baka. „Onda neka proba i naše pivo." Šaljivo je bocnula tenora u stomak a prst joj utonu do drugog zgloba. „Ko zna, možda se za koji dan pretvori u Ankmorporčanina!" * * * Drveni stepenici ustupiše mesto kamenima. Perdita reče: On sigurno živi u ogromnoj pećini ispod Opere. Dole sigurno ima na stotine sveća koje bacaju romantičnu svetlost prema... da, prema jezeru, a sigurno će tu negde biti i postavljen sto s kristalnom čašom i srebrnim escajgom, a on će da orgija na orguljama... Agnes pocrvene u mraku. ...a samo još da napomenem da će virtuozno da izvodi najpoznatije arije iz opera. Agnes reče: Biće vlage. Biće pacova. * * * „Još malo valjušaka, seniore?", upita Nana Og. „Mmfmmfmmf!" „Bolje da vam sipam dve kašike, kad sam već tu." Zaista je posebno iskustvo gledati Enrika Baziliku tokom obeda. On nije ždrao hranu, on ju je prosto neprekidno jeo, kao na fabričkoj traci, ali s belom maramicom uredno zadenutom za kragnu. Viljuškom je već nabadao novi komad dok je prilježno žvakao prethodni, tako da je vreme između dva zalogaja bilo svedeno na minimum. Čak se i Nana, čiji je metabolizam bio kao šumski požar, našla zadivljenom. Enriko Bazilika jeo je s apetitom čoveka koji se konačno oslobodio tiranije paradajza na stotinu načina. „Da naručim još jednu kantu sosa od nane?", upitala je. Gospodin Bakit se okrete ka Baki Vedervaks. „Rekoste da ste skloni da postanete dobrotvor naše Opere", promrmljao je. „O, da", odgovori ona. „Hoće li senjor Bazilika da peva večeras?" „Mmfmmf." „Nadam se da hoće", promrmlja Salcela. „Ako se pre toga ne raspukne." „Onda moram da budem tu", reče Baka. „Molim još malo jagnjetine, dobra ženo." „Da, gospođo", reče Nana pa joj se iskrevelji iza leđa. „Pa... sva mesta za večeras su...", započe Bakit. „Mogu ja i u ložu", reče Nana. „Nije mi teško." „Da, ali čak su i lože rasp..." „A loža broj osam? Čula sam da vam ona uvek zvrji prazna." Bakitov nož zaklopara po tanjiru. „Ah, loža broj osam, znate, nju nikad..." „Nosila sam se mišlju o manjoj donaciji", dodade Baka. „Ali, znate... loža broj osam... iako karte za nju tehnički nisu prodate..." „Jedno dve hiljade dolara", reče Baka. „Ju, ova vaša služavka prosu sve valjuške. Danas je zaista teško naći pouzdanu i ljubaznu poslugu, zar ne?" Salcela i Bakit su se gledali preko stola. A onda Bakit reče: „Izvinite, gospo, ali moram nešto da raspravim s umetničkim direktorom." Njih dvojica odjuriše na drugi kraj prostorije i počeše šapatom da se svađaju. „Dve 'iljade dolara!", prosiktala je Nana dok ih je posmatrala. „Možda to nije dosta", reče Baka. „Mnogo su mi se nešto zacrveneli." „Da, ali dve 'iljade dolara!" „To su samo pare." „Da, ali to su samo moje pare, a ne samo tvoje pare", podseti je Nana.

Teri Pračet 95 „Dobro znaš da je kod nas, veštica, sve zajedničko", reče Baka. „To stoji", reče Nana, pa ponovo udari u samu srž sociopolitičkih sukoba. „Lako je da je sve zajedničko kad niko nema ništa." „Dakle, stvarno, Gita Og", na to će Baka. „Mislila sam da prezireš bogataše!" „Nogekako. Zato sam i rešila da ih malo prezirem izbliza." „Znam ja tebe, Gita Og. Novac bi te pokvario." „Što mi onda nisi pružila priliku da ti dokažem da ne bi?" „Pssst. Vraćaju se..." Gospodin Bakit priđe stolu, skrušeno se smeškajući, i sede. „Ovaj... mora li to da bude baš loža broj osam?", reče. „Možda uspemo da ubedimo nekoga da odustane..." „Neću ni da čujem", reče Baka. „Rekli su mi da u loži broj osam niko nikada ne sedi." „Ovaj...haha... znam da je smešno, ali postoji jedna operska tradicija u vezi s tom ložom... naravno, to je potpuna glupost, ali..." Ostavio je ono „ali" da visi puno nade, ali smrzlo se pred Bakinim pogledom. „Znate, tu ložu pohodi Duh", promumla on. „Ju mene grdne", reče Nana, konačno se setivši svoje uloge. „Jeste li za još jedno parče gužvare, seniore Bazilika? A može li još jedna kriglica piva?" „Mmfmmf", potvrdno odgovori tenor, potrošivši trenutak dragocenog vremena za jelo kako bi viljuškom pokazao ka praznoj krigli. Baka je i dalje piljila. „Odmah se vraćamo", reče Bakit. On i Salcela ponovo se nabiše u ćošak. Jedino se s vremena na vreme čulo: „Ali dve hiljade dolara! To je mnogo baletskih patika!" Bakit se ponovo vrati za sto. Lice mu je bilo sivo. Bakin pogled ima takvo dejstvo na neke ljude. „Ovaj... zbog opasnosti koja, naravno, ne postoji, haha, mi... što će reći uprava... osećamo se dužnima da zahtevamo, to jest da vas ljubazno zamolimo da u loži broj osam boravite isključivo u pratnji... muškarca." Zgrčio se. „Muškarca?" „Zarad zaštite", tanušnim će glasom Bakit. „Doduše, ne znamo ko će njega da zaštiti", promrmlja Salcela sebi u bradu. „Mislili smo da bi neko od osoblja...", promumla Bakit. „Potpuno sam sposobna da sama sebi pronađem mušku pratnju ukoliko se za time ukaže potreba", ledenim će glasom Baka. Bakitu je ljubazni odgovor zamro u grlu kada je video kako se iza leđa ledi Esmeralde gospođa Og ceri kao pun mesec. „Da li je neko za puding?", reče ona. Na poslužavniku je nosila veliku činiju iz koje se nešto pušilo. „Gle, gle", reče Bakit, „ovo baš slasno izgleda!" Enriko Bazilika pogleda preko gomile hrane na svom tanjiru s izrazom čoveka kome je ukazana neverovatna čast da za života ode u raj. „Mmmfl" * * * Zaista je bilo vlažno. A u odsustvu gospodina Šintera, zaista je bilo i pacova. Kamenje je izgledalo staro. Svako kamenje je staro, pomisli Agnes, ali ovo je ostarilo tek posle obrade. Ank-Morpork postoji već hiljadama godina. Dok su drugi gradovi dizani na zemlji, steni ili ilovači, Ank-Morpork je podignut na Ank-Morporku. Ljudi su zidali nove kuće na ostacima starih. Probili bi tu i tamo pokoja vrata i očas posla su se nekadašnje ložnice pretvarale u podrume. Stepenište se završilo vlažnim kamenim podom u gotovo potpunom mraku.

Terry Pratchet 96 Perdita pomisli kako je to baš romantično i gotski. Agnes pomisli kako je mračno. Ako neko koristi to mesto, onda mu sigurno treba i nekakvo osvetljenje, zar ne? Počela je da pipa oko sebe i uskoro je dokazala da je bila u pravu. U niši u zidu pronašla je sveću i nekoliko šibica. To je i Agnes i Perditu nateralo da se prizovu pameti. Neko je tu ostavio kutiju šibica sa sličicom nasmešenog trola i savršeno običnu sveću. Perdita bi više volela baklju. Agnes nije znala šta bi više volela. Stvar je u tome što, ako tajanstveni neznanac dolazi tu da peva u mraku i šunja se zgradom kao duh, a verovatno priđe i ubija ljude... pa, čovek bi ipak očekivao nešto s malo više stila od kutije šibica sa sličicom nasmešenog trola. Pravi ubica bi svakako koristio nešto bolje. Upalila je sveću i nakon jednoglasne odluke njih dve se uputiše dalje u mrak. * * * Čokoladno ushićenje sa specijalnim tajnim prelivom predstavljalo je krunu obroka i činija je prosto letela iz ruke u ruku. „Još malo, gospodine Salcela?", upita Bakit. „Ovo je zaista prvoklasna poslastica, zar ne? Moraću da čestitam gospođi Klamp." „Moram da primetim da je vrlo pikantno", reče umetnički direktor. „A vi, senjor Bazilika?" „Mmmf." „Ledi Esmeralda?" „Prosto ne mogu da odbijem", reče Baka pružajući mu tanjir. „Siguran sam da osećam nagoveštaj cimeta", reče prevodilac, sav musav oko usta. „Da, s tek malo morskog oraščića", složi se gospodin Bakit. „I možda... kardamom?", reče Salcela. „Kremasto, a opet pikantno", reče Bakit. Pogled mu se malo zamagli. „I nekako... greje." Baka prestade da žvaće i sumnjičavo se zagleda u tanjir. A onda omirisa kašičicu. „Da li se... čini li se to meni, ili je ovde malo... pretoplo?", upita Bakit. Salcela je stiskao naslone za ruke na svojoj stolici. Čelo mu je sijalo od znoja. „Možemo li da malo otvorimo prozor?", reče. „Osećam se pomalo... čudno." „O, da, svakako", složi se Bakit. Salcela poče da ustaje, a onda se zamisli, pa iznenada ponovo sede. „Ne, ipak će mi biti bolje da malo mirujem", reče. „Kuku meni", javi se i prevodilac. Iz kragne mu se dizala para. Bazilika ga kucnu po ramenu i nešto mu ljubazno promrmlja, praveći pokret daj-to-vamo prema polupraznoj činiji čokoladnog pudinga. „Mmmf?", reče. „O, kuku meni", ponovi prevodilac. Gospodin Bakit stade da prstom širi kragnu. Znoj mu se slivao niz lice. Bazilika odustade od pokušaja da se sporazume s unezverenim kolegom, pa se naže napred i uvežbanim pokretom uspe da viljuškom zakači činiju s pudingom. „Ovaj... da", reče Bakit, pokušavajući da odlepi pogled od Bake. „Da... jamačno", reče Salcela glasom koji je dopirao iz velike daljine. „Ooo, kuku meni", reče prevodilac, a oči počeše da mu suze. „Aj! Meu Deus! Dio Mio! O Goden! D'zuk f't! Aagorahaa!" Senjor Bazilika je presuo ostatak Čokoladnog ushićenja sa specijalnim tajnim prelivom na svoj tanjir i kašikom brižljivo ogrebao činiju, okrenuvši je naopako kako bi dohvatio i poslednji komadić. „U poslednje je vreme bilo... baš hladno", procedi Bakit. „Štaviše, baš baš hladno."

Teri Pračet 97 Enriko podiže činiju ka svetlosti i pažljivo pogleda da u nekom uglu slučajno nije zaostala koja mrva. „Sneg, led, inje... i tako to", reče Salcela. „Da, jamačno! Hladnoća u svakom svom obliku." „Da! Da!", oduševljeno će Bakit. „U ovakvim je trenucima najvažnije setiti se imena svih, da tako kažem, dosadnih i nadasve hladnih stvari!" „Vetar, glečeri, ledenice..." „Ne ledenice!" „Oh", reče prevodilac i klonu na tanjir. Čelom je udario kašičicu, koja polete kroz vazduh i odbi se o Enrikovu glavu. Salcela stade da tiho zvižduće i da pesnici naslon za ruku. Bakit zatrepta. Pred njim je stajao bokal vode. Bokal hladne vode. Posegnuo je... „Oh, oh, oh, šta uradih, ne znam šta da kažem, sav sam se polio", reče kroz oblak pare. „Baš sam trapav. Pozvoniću gospođi Og da ga ponovo napuni." „Da, jamačno", reče Salcela. „Može li to malo brže? I ja sam nešto... trapav." Bazilika je, ne prestajući da žvaće, podigao glavu svog prevodioca i pažljivo presuo ostatak njegovog pudinga u svoj tanjir. „U stvari, u stvari, u stvar i", nastavio je Salcela, „mislim da ću... pod jedan hladan... izvinite, vraćam se za minut..." Odgurnuo je stolicu i izjurio napolje u polučučećem položaju. Gospodin Bakit se sav bio zajapurio. „Ja ću, ja ću, ja ću... odmah se vraćam", reče pa uteče. Zavladala je tišina koju je jedino remetilo grebanje Bazilikine kašičice po tanjiru i šištanje njegovog prevodioca. A onda tenor podrignu baritonom. „Ojha, izvinjavam se zbog svog klačanskog", reče. „Jao." Tek tad je primetio da se društvo osulo. Slegnuo je ramenima i zbunjeno se nasmešio Baki. „Šta mislite, ima li sira?" Uto se vrata otvoriše i u trpezariju utrča Nana Og noseći kofu vode. „Dobro, dobro, bilo je to...", započe, pa ućuta. Baka je salvetom izveštačeno tapkala rubove usana. „Izvolite, gospođo Og?", reče. Nana je buljila u praznu činiju pred Bazilikom. „Ili možda malo voća?", reče tenor. „Nekoliko oraha?" „Koliko je pojeo?", prošaputa Nana. „Skoro pola", odgovori Baka, „ali nešto mi se ne čini da ima dejstva na njega, s obzirom da još nije spustio ruke pod sto." Nana tad pogleda u Bakin tanjir. „A ti?", upita. „Dve kašike", reče. „S mnogo sosa. Gita Og, neka ti je prosto." U Naninim se očima ukaza nešto nalik divljenju. „A nisi se čak ni oznojila!", reče. Baka uze čašu vode i ispruži ruku. Voda je posle nekoliko sekundi proključala. „E, pa, moram da priznam da se dobro držiš", reče Nana. „Baš si tvrd orah, voćka čudnovata." „Čuvaj zube", reče Baka. „Izvini, Esmi." Kako nije mogao da se uključi u ovaj razgovor, senjor Bazilika sa žaljenjem zaključi da je ručak gotov. „Čudesno", reče. „Zaljubio sam se u vaš puding, gospođo Og." „Nisam ni sumnjala u tebe, Henri Golaću", reče Nana. Onda Henri pažljivo izvadi čistu maramicu iz džepa, stavi je preko lica i zavali se u stolici. Zahrkao je posle svega nekoliko sekundi.

Terry Pratchet 98 „Lak je za održavanje, zar ne?", reče Nana. „Jede, spava i peva. S njim si uvek načisto. A, da, pronašla sam Griba. Još uvek prati Voltera Plindža u stopu." Tad joj lice poprimi pomalo prkosan izraz. „Pričaj ti šta 'oćeš, ali meni je taj mali Volter sasvim u redu ako ga moj Gribo voli." Baka uzdahnu. „Gita, Gribo bi voleo i kvirmskog manijaka Norisa Okojeda kad bi ovaj umeo da mu napuni činiju hranom." * * * A sada se još i izgubila. Dala je sve od sebe da joj se to ne desi. Dok je prolazila kroz vlažne sobe, trudila se da uočava pojedinosti i da zapamti gde je skretala levo a gde desno. Ali ipak se izgubila. Mestimično je nailazila na stepeništa koja vode u niže slojeve podruma, ali nivo vode bio je toliko visok da je neretko već prvi stepenik bio potopljen. A i smrdelo je. Plamen sveće je povremeno dobijao plavičastozeleni preliv. Tu negde je, tvrdila je Perdita, tajna odaja. Ako nema ogromne, svetlucave skrivene pećine, čemu onda ovaj život? Mora da je tu negde. Tajna odaja puna... ogromnih sveća i divovskih stalagmita... Ali nema je, reče Agnes. Osećala se kao potpuna budala. Prošla je kroz ogledalo ne bi li pronašla... dobro, možda nije spremna da prizna sebi šta je zapravo tražila, ali to zasigurno nije bilo ovo što je našla. Trebalo bi da zove pomoć. Naravno, neko bi mogao da je čuje, ali to je rizik s kojim se morate pomiriti kad zovete pomoć. Nakašljala se. „Ovaj... zdravo?" Klokot vode. „Ja... upomoć? Ima li koga?" Pacov joj pretrča preko noge. Pa da, pomislila je jetko Perditinim delom mozga. Da je Kristina sišla ovamo, sigurno bi je dočekala izvrsna pećina i neka pikantna opasnost. Svet je čuvao pacove i smrdljive podrume za Agnes zato što je ona mnooogo dobra. „Hm... ima li koga?" Još nekoliko pacova pretrčalo joj je put. Iz bočnih prolaza čulo se tiho cijukanje. „Zdravo?" Izgubljena je u podrumu, a sveća je svake sekunde sve kraća. Vazduh je smrdljiv, kamenje klizavo, niko ne zna da je ona tu i mogla bi komotno i da umre a da niko nikada... Nečije oči zasjaše u tami. Jedno je bilo zelenkastožuto a drugo bisernobelo. Iza njih se pojavi i svetlost. Nešto je dolazilo hodnikom i bacalo dugu senku. Pacovi su uspaničeno jurili navrat-nanos ne bi li utekli... Agnes pokuša da se priljubi uz kameni zid. „Zdravo gospojice Perdita X Nit!" Odmah iza Griba iz mraka se izdrmusa i poznato obličje. Kao da je sav bio u zglobovima. Preko jednog ramena nosio je vreću, a u drugoj ruci fenjer. Nešto uteče u mrak. Vazduh je bio natopljen užasom... „Nije vam mesto gospojice Nit s ovolikim pacovima!" „Voltere!" „Moram da obavljam posao gospodina Šintera pošto je jadnik preminuo! Ja sam čovek za sve! Nema graška za pogane! A gosin Gribo ih samo pričvrlji šapom i oni odmah odu upacovski raj!" „Voltere!", ponovi Agnes od olakšanja.

Teri Pračet 99 „A vi došli da malo istražujete? Ovi stari tuneli vode čak do reke! Morate četvore oči da otvorite da se ne izgubite! Hoćete da se vratite sa mnom?" Nemoguće je plašiti se Voltera Plindža. On može da pobudi mnoga osećanja, ali strah zasigurno nije među njima. „Ja... hoću", reče Agnes. „Izgubila sam se. Izvini." Gribo sede i poče da se umiva, i to prilično oholo po Agnesinom mišljenju. Ako bi mačka mogla da se podrugljivo smeška, on bi se sad podrugljivo smeškao. „Ja sam evo napunio džak pa ću sad da ga nosim u radnju kod gosin Gimleta!", objavio je Volter kad se okrenuo i pošao na drugu stranu, čak i ne pogledavši sledi li ga ona. „Dobijamo pola penija po komadu a to nije mačji kašalj! Patuljci misle da je pacov strašno ukusan što samo kazuje da bi ovo bio mnogo čudan svet kad bismo svi bili isti!" Učinilo joj se da su besmisleno kratko hodali do podnožja nekog drugog stepeništa, koje je za razliku od onog očigledno bilo u upotrebi. „Voltere, jesi li ikada video Duha?", reče Agnes kad je momak zakoračio na prvi stepenik. Nije se osvrnuo. „Nije lepo lagati!" „Ovaj... da, i ja tako mislim. Pa... kada si poslednji put video Duha?" „Poslednji put sam video Duha u velikoj sali baletske škole!" „Stvarno? Šta je radio tamo?" Volter zastade na trenutak, a onda reči izjuriše iz njega. „On je pobegao!" Stupao je stepenicima na način koji je jasno ukazivao da je taj razgovor završen. Gribo ga je sledio u stopu i podrugljivo se cerio Agnes. Posle još jednog stepenišnog kraka izbili su na kapak u podu negde iza pozornice. Još su je samo jedna ili dvoja vrata delila od stvarnog sveta. Niko nije primetio kad se pojavila. Doduše, nju ionako niko nikad nije primećivao. Svi su podrazumevali da će biti tu kad zatreba. Volter Plindž je već nekud odlelujao. Agnes je oklevala. Verovatno niko ne bi ni primetio da je nema sve dok Kristina ne otvori usta... Nije morao ništa da joj kaže, ali Volter Plindž je vaspitavan da odgovori kad ga nešto pitaju, a stekla je utisak da taj momak ne ume da laže. Nije lepo lagati. Nikada nije videla tu baletsku školu. Iako smeštena nedaleko od pozornice, bila je svet za sebe. Svakog su dana balerine dolazile odande, slične izmršavelim i drhtavim ovcama pod budnim okom postarijih žena koje izgledaju kao da su doručkovale limetu iz turšije. Tek je posle nekoliko stidljivih pitanja od scenskih radnika saznala da su te devojke došle u baletsku školu svojevoljno. Već je imala prilike da vidi garderobu za balerine, u kojoj se tridesetak devojaka umivalo i presvlačilo na prostoru manjem od Bakitove kancelarije. To je s baletom imalo veze koliko i stajsko đubrivo s ružama. Još jednom se osvrnula oko sebe. I dalje niko nije obraćao pažnju na nju. Pošla je ka baletskoj školi. Popela se uz nekoliko stepenika i našla se u glibavom hodniku, svom u oglasnim tablama i vonju ustajale štroke. Nekoliko devojaka protrča mimo nje. Nikada se nije mogla videti samo jedna: kretale su se u grupama, kao mušice. Gurnula je vrata i ušla u školu. Odrazi odraza odraza... Svaki zid bio je prekriven ogledalima. Nekoliko devojaka, koje su dotle vežbale duž baletske šipke, osvrnu se ka njoj. Ogledala... Izašla je i naslonila se na zid da povrati dah. Nikada nije volela ogledala. Činilo joj se da joj se smeju. Ali zar se ne kaže da nijedna veštica ne voli da se nađe između dva ogledala? Ona isisavaju dušu ili već nešto slično. Veštica nikad neće kročiti između dva ogledala ako to može ikako da izbegne...