U tvoje ime - Harlan Coben

101 se grebu za ocjenu više. Ne sviđa mi se mnogo toga.« Zaustavi se i uhvati me za nadlakticu. »Ali znaš li što najviše ne volim?« Pogledam je. »Internetsko posramljivanje. To je najgori oblik osvetničkog dijeljenja pravde. Hank je samo najnoviji primjer. Prošle godine netko je tvitao sliku jednog malog i pisalo je >Ovaj propalica ukrao mi je iPhone, ali je zaboravio da se sve slike koje snimi nalaze na mom mrežnom oblaku, molim vas da ovo retvitate kako bih ga pronašao.< Navodni >propalica< je Evan Ober, učenik naše škole. Poznaješ li ga?« »Ime mi ne zvuči poznato.« »Ne bi ni trebalo. Evan je dobar dečko.« »Je li ukrao taj iPhone?« »Ne, naravno da nije. To ti i govorim. Počeo je hodati s Carrie Mills. Carrien bivši dečko, Danny Turner, bio je bijesan zbog toga.« »Znači, Turner je objavio tu sliku.« »Da, ali ne mogu to dokazati. To je ta usrana anonimnost internetskog posramljivanja. Jesi li vidio onu djevojku koja je upravo prošla pokraj nas?« »Ona koju si poslala u svoj ured?« »Da, to je Cathy Garrett. Ide u šesti razred. Šesti, Nape. Prije nekoliko tjedana slučajno je ostavila mobitel u toaletu. Pronašla ga je jedna djevojka. Uzela ga je, fotografirala svoje, ovaj, intimne dijelove, i onda tu sliku poslala svima u Cathynu imeniku: i njezinim roditeljima, bakama i djedovima, ma svima.« »To je bolesno«, zgrozim se. »Je l’ da? « Napravi grimasu i stavi obje ruke na križa. »Jesi li dobro?« »U osmom sam mjesecu trudnoće, sjećaš se?« »A, da.« »Osjećam se kao da mi je školski autobus parkiran na mjehuru.« »Jeste li uhvatili djevojku koja je to učinila?« »Ne. Imamo pet-šest osumnjičenih, sve su dvanaestogodišnjakinje, ali jedini način da budemo sigurni...« Podignem ruku. »Ne moraš dalje.« »Cathy je toliko istraumatizirana svim tim da mi gotovo svaki dan dolazi u ured. Razgovaramo, smiri se, vrati se na nastavu.« Keren se zaustavi i pogleda preko ramena. »Trebala bih otići do nje.« Krenemo natrag. www.balkandownload.org

102 »Ono što si govorila o anonimnosti internetskog posramljivanja«, kažem. »Je li to tvoj način da mi kažeš kako ne vjeruješ da se Hank pokazivao?« »Ne, upravo si umjesto mene rekao ono što sam ja htjela reći.« »A to je?« »Ne znam zato što ne mogu znati. To je uvijek problem s takvim insinuacijama. Želiš odmahnuti rukom na njih. No katkad ne možeš. Možda je Hank ekshibicionist, možda nije. Ne mogu to izbrisati kao da se nije dogodilo i, žao mi je, ali to nije u redu.« »Pogledala si tu snimku, zar ne?« »Jesam.« »Pada li ti na pamet tko je to mogao snimiti?« »Opet nemam dokaza.« »Ne trebaju mi dokazi.« »Ne želim bacati ljagu na nekog bez dokaza, Nape. To je ono što se radi internetskim posramljivanjem.« Dođemo do njezina ureda. Pogleda me. Ja pogledam nju. Onda duboko udahne i izdahne. »Ali mogu ti reći da imam jednu osmašicu, zove se Maria Hanson. Moja tajnica dat će ti njezinu adresu. Marijina majka Suzanne redovito mi je dolazila kako bi se žalila na Hanka. Kad bih joj rekla da pravno ništa ne mogu napraviti, osobito bi se uzrujala.« Ravnateljica Keren pogleda kroz staklo u Cathy. Oči joj zasuze. »Trebala bih otići do nje«, kaže. »Dobro.« »Kvragu.« Prstima obriše suze i pogleda me. »Suho?« »Aha.« »Osmi mjesec«, kaže. »Hormoni mi divljaju.« Kimnem. »Curica je?« »Kako si znao?« nasmiješi se. Odgega se. Gledam je kroz staklo kako grli Cathy i pušta je da joj jeca na ramenu. Onda odem potražiti Suzanne Hanson. www.balkandownload.org

103 15. POGLAVLJE Westbridgeu ne postoji siromašni dio grada. Možda siromašni ral zemlje. Između Fordova prodajnog centra i trgovine sportskom opremom, blizu središta grada, nalaze se tri starije obiteljske kuće. Maura i njezina mama doselile su ovamo u ljeto prije nego što smo krenuli u četvrti srednje. Od jedne vijetnamske obitelji uzele su u podnajam dvije sobe nakon što ih je Maurin tata opelješio pa pobjegao. Maurina mama radila je nekoliko poslova na pola radnog vremena i malo previše pila. Obitelj Hanson živi u prizemlju zgrade od, sad već istrošene, opeke. Kratke drvene stube škripe dok se uspinjem njima. Pozvonim i otvori mi krupan muškarac u mehaničarskoj radnoj odjeći. Na desnom džepu na prsima piše »Joe«. Ne čini se da je Joe sretan što me vidi. »Tko ste vi?« upita me. Pokažem mu značku. Žena, za koju pretpostavljam da je Suzanne Hanson, pojavi se iza njega. Kad je i ona vidjela značku, razrogačila je oči, vjerojatno roditeljski zabrinuta. Odmah sam ih umirio. »Sve je u redu«, kažem im. Joe je i dalje sumnjičav. Stane ispred supruge i pogleda me stisnutih očiju. »Što želite?« Spremim značku. »Nekoliko zabrinutih građana podnijelo je pritužbe na Hanka Strouda. Istražujem te pritužbe.« »Vidiš, Joe?« kaže žena za koju pretpostavljam da je Suzanne. Klizne pred supruga i otvori vrata. »Uđite, policajče.« Prođemo kroz predsoblje i odemo u kuhinju. Ponudi mi da sjednem za stol pa to i učinim. Na podu je laminat. Stol je okrugao i od umjetnog drva. Stolac je prljavobijeli Windsor. Iznad vrata nalazi se sat na kojemu su brojevi od crvenih kockica. Na vrhu sata piše ČAROBNI LAS VEGAS. Stol je posut mrvicama od prepečenca. Suzanne ih obriše jednom rukom i gurne preko ruba stola u ispruženi dlan druge ruke. Onda ih baci u sudoper i pusti vodu. U www.balkandownload.org

104 Izvadim bilježnicu i kemijsku kako bih se pretvarao da nešto zapisujem. »Znate li tko je Hank Stroud?« Suzanne sjedne nasuprot meni. Joe stoji iznad nje, s rukom na njezinu ramenu, i dalje zvjerajući u mene kao da sam ovamo došao nešto ukrasti ili spavati s njegovom ženom. »On je onaj grozni perverznjak koji visi oko škole«, kaže. »Pretpostavljam da ste ga vidjeli više puta«, kažem. »Gotovo svaki dan. Gleda cure, uključujući moju kći Mariu. Tek joj je četrnaest!« Kimnem pokušavajući se prijateljski nasmiješiti. »Osobno ste to vidjeli?« »O, da, naravno. Užasno je. I, usput budi rečeno, bilo je i vrijeme da se policija time pozabavi. Mukotrpno radiš, jedva skupiš dovoljno novaca da se preseliš u lijep grad kao što je Westbridge... Mislim, očekuješ da ti djeca budu zaštićena, zar ne?« »Svakako«, odvratim. »A što dobiješ? Da neka skitnica - govori li se još uvijek >skitnica<?« Nasmiješim se i raširim ruke. »Zašto ne?« »Dobro. Skitnica. Muva se oko djece. Preseliš se u ovakav grad i svaki dan moraš gledati tu ništariju - on je upravo to, znam da se ta riječ ne bi smjela koristiti - svaki dan gledati tu ništariju kako ti vreba djecu. On je kao neki golemi, užasni korov u prekrasnome cvjetnjaku, razumijete?« Kimnem. »Moramo iščupati taj korov.« »Točno tako!« Pravim se da nešto zapisujem. »Jeste li ikada vidjeli da gospodin Stroud radi išta drugo osim što gleda?« Gotovo je nešto izlanula, ali primijetim kako se ruka na njezinu ramenu nježno steže kako bi je ušutkala. Pogledam Joea. On pogleda mene. Zna zašto sam ovdje. Meni je jasno da zna, a njemu je jasno da ja znam da on zna. Kraće: igra je završila. Ili tek počinje. »Vi ste objavili videosnimku Hanka Strouda, zar ne, gospođo Hanson?« Oči joj plamte. Otrese Joevu ruku s ramena. »To ne znate.« »O, znam«, odvratim. »Već smo napravili glasovnu analizu. Osim toga, pronašli smo IP adresu s koje je snimka došla.« Nakratko zašutim da to što sam rekao dopre do nje. »Objema provjerama potvrđeno je da ste vi, gospođo Hanson, snimili i objavili tu snimku.« To je, naravno, laž. Nisam napravio nikakvu glasovnu analizu ni provjerio s koje je adrese snimka poslana. www.balkandownload.org

105 »Pa što ako je?« Joe upita. »Ne kažem da je ni da nije, ali ako je, ne postoji zakon protiv toga, zar ne?« »Meni je svejedno«, odvratim. »Došao sam saznati što se dogodilo, to je sve.« Pogledam je ravno u oči. Spusti pogled na trenutak pa me ponovno pogleda. »Vi ste snimili Hanka. Ako to nastavite nijekati, samo ćete me razbjesniti. Radije mi recite što ste vidjeli.« »Svukao... svukao je hlače«, kaže. »Kada?« »Kao, kojeg datuma?« »Za početak, svakako.« »Prije možda mjesec dana.« »Prije škole, poslije škole, kad?« »Prije škole. Tada ga viđam. Ostavim kćer u sedam i četrdeset pet. Onda ostanem i svaki dan gledam kako ulazi u zgradu jer, mislim, ne biste li i vi? Ostavite svoju četrnaestogodišnju kćer ispred ove lijepe škole, a neki jezivi perverznjak stoji joj nasuprot. Ne razumijem zašto policija nešto ne poduzme.« »Ispričajte mi točno što se dogodilo.« »Rekla sam vam. Spustio je hlače.« »Vaša kći je hodala. A on je spustio hlače.« »Da.« »Na snimci koju ste objavili hlače mu nisu spuštene.« »Ponovno ih je navukao.« »Shvaćam. Dakle, spustio je hlače, a onda ih je povukao.« »Da.« Pogleda ulijevo. Zaboravio sam znači li to da će sad uslijediti laž ili da priziva događaj iz sjećanja. Nije ni bitno, ionako ne vjerujem baš u te stvari. »Vidio je da petljam po mobitelu pa se uspaničio i ponovno ih navukao.« »Što biste rekli, koliko su mu dugo hlače bile spuštene?« »Ne znam. Kako bih to mogla znati?« »Mislite da je nosila štopericu ili nešto?« Joe doda. »Dovoljno dugo, to vam mogu reći.« »Nastavite«, pregrizem jezik da ne kažem očitu pošalicu. Suzanne se čini zbunjenom. »Kako to mislite, nastavite?« »Spustio je hlače, ponovno ih je navukao.« Izgledam vrlo neimpresionirano. »To je to?« Joeu se to nije svidjelo. »Što, to vam nije dovoljno?« »Kako znate da mu hlače nisu spale same od sebe?« upitam. www.balkandownload.org

106 Suzanne se ponovno zagleda u stol prije nego što je pogledala u mene. Znam da će uslijediti laž. I nije me razočarala. »Spustio je hlače«, ponovi. »Onda je povikao mojoj kćeri da pogleda njegovog... Mislim, počeo ga je natezati i sve.« Ah, ljudska priroda. Ponekad je tako predvidljiva. Često to viđam, Leo. Svjedok u nekom slučaju kaže ti nešto za što se nada da će te zaprepastiti. Onda se ja, istražitelj, pravim potpuno nezainteresiran. Osoba koja govori istinu prestaje s tim. No lažljivac počne još više preuveličavati kako bih i ja pobjesnio kao i oni. Koristim se riječju »preuveličavati« premda je zapravo u pitanju čisto laganje. Ti si ljudi ne mogu pomoći. Sada to znam i u ovoj situaciji ne želim gubiti još više vremena. Vrijeme je da prijeđem na stvar. Gledaj i uči, Leo. »Lažete«, kažem. Suzanne od zaprepaštenja otvori usta tako da su oblikovala savršeno O. Joe se zacrveni. »Jeste li vi to moju suprugu nazvali lažljivicom?« »Koji dio u riječi >lažete< vam nije bio dovoljno jasan, Joe?« Da Suzanne ima bisere na sebi, sada bi ih čvrsto stisnula. »Kako se usuđujete?!« Nasmiješim se. »Znam da je to laž«, kažem, »zato što sam upravo razgovarao s Mariom.« Još se više razbjesni. »Što ste učinili?« Suzanne poviče. »Malo je potrajalo dok vaša kći nije popustila,« kažem, »ali naposljetku mi je priznala da se to nije ni dogodilo.« Oboje su izvan sebe od bijesa. Trudim se ne uživati u ovome. »Niste to smjeli učiniti!« »Što?« »Ne možete razgovarati s našom kćeri bez našeg dopuštenja«, ona nastavi. »Potrudit ću se da ostanete bez značke.« Namrštim se. »Zašto svi to stalno govore?« »Što?« »Tu prijetnju. Da ću ostati bez značke. Vidjeli ste to na televiziji, je li?« Joe korakne prema meni. »Ne sviđa mi se kako se obraćate mojoj supruzi.« »A mene je za to baš briga. Sjedni, Joe.« Podrugljivo se naceri. »Frajerčina. Zato što imaš značku.« www.balkandownload.org

107 »Opet vi s tom značkom.« Uzdahnem, izvadim značku, gurnem je preko stola. »Evo, hoćeš je? Uzmi je.« Ustanem i stanem ravno pred Joea. »Jesi li sad spreman poći?« Joe ustukne. Ja zakoračim prema njemu. Pokušava me gledati u oči, ali ne ide mu. »Nije vrijedno«, promrsi. »Što si rekao?« Joe ne odgovori. Zaokruži oko stola i sjedne na stolac pokraj supruge. Ljutito pogledam Suzannu Hanson. »Ako mi ne kažete istinu, pokrenut ću službenu istragu i optužiti vas po dvjema točkama kršenja federalnog Zakona o internetu, odjeljak 418. Budete li osuđeni, možda ćete morati platiti sto tisuća dolara kazne i provesti do četiri godine u zatvoru.« To sam izmislio. Mislim da ne postoji federalni Zakon o internetu. Točno određeni broj odjeljka je baš lijep dodatak, zar ne? »Ta propalica ne bi trebala biti ovdje!« uporna je. »Vi iz policije niste ništa htjeli napraviti u vezi s tim!« »Pa ste to vi učinili«, kažem. »Ne bi smio biti tako blizu škole!« »On ima ime. Zove se Hank Stroud. I nestao je.« »Što?« »Nitko ga nije vidio otkad ste objavili video.« »To je dobro«, ona zaključi. »Kako to mislite?« »Možda se preplašio snimke.« »I vi se dobro osjećate zbog toga, zar ne?« Suzanne otvori usta pa ih ponovno zatvori. »Samo sam pokušavala zaštititi svoje dijete. Zaštititi svu djecu na školi, zapravo.« »Bolje bi vam bilo da mi sve ispričate.« To je i učinila. Priznala je da je »pretjerala« do te mjere da je sve izmislila. Hank se nije pokazivao. Umorna i frustrirana onim što je smatrala nepoduzimanjem nikakvih mjera školske uprave i policije, Suzanne Hanson učinila je ono što je smatrala najboljim. »Pitanje je trenutka kad bi učinio nešto grozno. Ja sam to samo pokušala spriječiti.« »Plemenito«, odvratim najprezrivije što sam mogao. www.balkandownload.org

108 Suzanne se »rješavala prljavštine« pokušavajući iskriviti stvarnost svojega grada u idilično utočište koje je vjerovala da bi taj grad trebao biti. Hank je bio tek otpadak koji je najbolje baciti uz rub ceste gdje će ga skupiti smetlari tako da ga se više ne vidi i da se ne osjeti njegov smrad. Održao bih prodiku Suzanne Hanson o nedostatku empatije, ali čemu? Sjećam se kako smo se jednom kad nam je bilo deset vozili kroz opasno naselje u Newarku. Roditelji uvijek kažu djeci da gledaju kroz prozor i budu zahvalni na onome što imaju. No naš tata drugačije se odnosio prema tome. Rekao je samo jednu rečenicu koja mi se zauvijek urezala u pamćenje: »Svatko ima svoje nade i snove.« Toga se pokušavam prisjetiti svaki put kada naiđem na neko ljudsko biće. Uključuje li to i govnare poput Treya? Naravno. I on ima nade i snove. I to je u redu. No kada tvoje nade i snovi gaze tuđe nade i snove... Ponovno racionaliziram. Nije me briga za Treyeve ovog svijeta. Jednostavnije ne može biti. Možda bi me trebalo biti briga. Ali nije. A možda je upravo suprotno točno. Što ti misliš, Leo? Kada sam napokon izišao iz njihove zagušljive kuće, kada je Joe zalupio vrata za mnom trudeći se nešto dokazati, barem samome sebi, duboko sam udahnuo. Bacim oko na mjesto gdje je Maura nekoć živjela. Nije me nikad dovela ovamo, a u kući sam bio samo jednom, i to otprilike dva tjedna nakon što ste ti i Diana poginuli. Okrenem se i ugledam stablo s druge strane ulice. Ondje sam čekao, skriven. Najprije sam vidio vijetnamsku obitelj kako izlazi. Petnaest minuta poslije isteturala je i Maurina mama u ljetnoj haljini koja joj nije baš pristajala. Uspjela je odvijugati niz ulicu prema autobusnoj postaji. Kad mi je nestala iz vidokruga, provalio sam u kuću. Odgovor na pitanje zašto vjerojatno je očit. Tražio sam tragove koji bi mi rekli kamo je Maura mogla nestati. Kada sam prije toga stjerao njezinu majku u kut, rekla mi je nešto o tome da ju je prebacila u privatnu školu. Pitao sam gdje. Nije mi htjela reći. »Gotovo je, Nape«, rekla mi je gospođa Wells, a dah joj je smrdio po alkoholu. »Maura je nastavila sa životom. Trebao bi i ti.« No nisam joj povjerovao pa sam provalio u kuću. Prekopao sam sve ladice i ormariće. Ušao u Maurinu sobu. Njezina odjeća i ruksak još su bili ondje. Je li išta spakirala? Nije se činilo da jest. Tražio sam i svoju školsku jaknu. Unatoč tomu što je kolutala očima zbog toga što sam sportaš i prezirala blesavu popularnost sportova u ovom gradu i, nimalo kul, kvaziseksističku ideju koja je stajala iza svega toga, Maura je uživala u tome da nosi moju www.balkandownload.org

109 školsku jaknu. Retro, možda. Ironično, ne znam. A možda to uopće i nije proturječno. Maura je bila jedna stara duša. I tako sam tražio svoju jaknu, zelenu s bijelim rukavima, prekriženim hokejskim štapovima na leđima te mojim imenom i riječju »Kapetan« ispisanom s prednje strane. No nisam je uspio pronaći. Je li je Maura ponijela sa sobom, uvijek sam se pitao. Zašto jakna nije bila u njezinoj sobi? Okrenem se od kuće i zagledam u daljinu. Imam nekoliko minuta. Znam kamo želim otići. Prijeđem cestu i pronađem prugu. Znam da se ne smije hodati pokraj pruge, ali danas živim na rubu. Pratim prugu do izlaza iz središta grada pa gore pokraj ulica Downing Road i Coddington Terrace, pokraj skladišta staroga industrijskog postrojenja koje je prenamijenjeno u prostor za partije i teretanu. Sad sam se udaljio od civilizacije, visoko sam na onom brdu između postaje za Westbridge i one za Kasselton. Zaobilazim razbijene boce piva i dođem do ruba. Spustim pogled i uočim zvonik prezbiterijanske crkve u Westbridgeu. Svjetla na njoj pale se u 19:00 pa pretpostavljam da ste ih vidjeli one noći. Ili ste bili previše urokani ili napušeni da ih primijetite? Znao sam da ti se malo previše svidjelo opijanje i drogiranje iz zabave. Sad kad razmišljam o tome, vjerojatno sam to trebao zaustaviti, ali u ono doba nisam to doživljavao kao nešto problematično. Svi su to radili: ti, Maura, većina naših prijatelja. Ja nisam sudjelovao u tome samo zbog treninga. Ponovno duboko udahnem. I kako se sve to odigralo, Leo? Zašto si bio ovdje, na drugoj strani Westbridgea, a nisi visio u šumama pokraj staroga Kontrolnog centra za protuzračne raketne sustave Nikei? Jeste li ti i Diana željeli biti sami? Jeste li pokušavali izbjeći svoje prijatelje iz Zavjereničkog kluba? Jeste li namjerno bili daleko od starog Kontrolnog centra? Zašto ste bili ovdje? Zašto ste bili na ovoj pruzi? Čekam da nešto kažeš. Ti šutiš. Čekam još malo zato što znam će uskoro doći. Glavna linija u ovo doba dana ide svakih sat vremena. Čekam dok ne začujem zviždaljku za vlak koji kreće s postaje u Westbridgeu. Nije daleko. Dio mene želi stati na prugu. Ne, ne želim da svemu dođe kraj. Nisam suicidalan. Ali želim znati kako si se ti osjećao. Želim rekonstruirati onu noć tako da znam točno što si doživio. Gledam kako vlak juri preko obzora. U jednom trenutku pruga počne tako podrhtavati da ne mogu vjerovati da se neće raspasti. Jesi li osjetio to podrhtavanje pod nogama? Je li ga Diana osjetila? Ili ste stajali sa strane kao www.balkandownload.org

110 ja? Jeste li oboje pogledali toranj, okrenuli se i onda odlučili skočiti na drugu stranu u posljednjem trenutku? Ugledam vlak. Gledam ga kako se približava. Jesi li ga ti vidio one noći? Čuo? Osjetio? Sigurno jesi. Juri po pruzi nezamislivom silinom. Napravim još jedan korak unatrag. Kad je projurio, bio sam punih deset metara udaljen od njega, a svejedno sam morao zatvoriti oči i podignuti ruku kako bih si zaštitio lice. Zapuh zraka gotovo me oborio s nogu. Sama snaga lokomotive, čista masa puta brzina, zadivljujuća je, razorna, nezaustavljiva. Um, kao i srce, ide kamo želi pa tako zamislim kako ta čvrsta metalna mreža na prednjemu dijelu vlaka gazi ljudsko meso. Zamišljam kako ti pomahnitali kotači melju kosti u prah. Otvorim oči i škiljim prema vlaku koji prolazi. Čini mi se da mu treba cijela vječnost, da je beskrajan dok gazi, mahnita i melje. Zurim ravno u njega, puštam ga da se zamuti, ne pokušavajući se usredotočiti. Oči mi se ispune suzama. Vidio sam užasne, krvave fotografije s mjesta nesreće koja se dogodila one noći, ali one me, začudo, nisu dirnule. Tijela su bila tako uništena, tako unakažena da ili nisam mogao povezati nakazne voštane dijelove tijela s tobom ili mi, što je vjerojatnije, mozak to nije dopustio. Kada je vlak napokon prošao, kada se ponovno polako vratila tišina, pogledom sam počeo obuhvaćati prizor pred sobom. Čak i sada, nakon svih tih godina, i dalje tražim tragove, dokaze, nešto što mi je tada možda promaknulo. Neobično se osjećam ovdje. Užas je očit, ali osjećam i nešto sveto, kao da je na neki način ispravno biti na mjestu gdje si posljednji put udahnuo. Krenem se spuštati s brda i provjerim poruke na mobitelu. Nema ničeg od naše stare kolegice Beth Fletcher rođene Lashley, liječnice. Ponovno nazovem njezin ured u Ann Arboru. Tajnica je bila prilično neodređena pa sam postao direktniji. Ubrzo mi se javila neka žena koja se predstavila kao Cassie, »voditeljica ordinacije«. »Doktorica Fletcher trenutačno se ne može javiti.« »Cassie, dosta mi je toga da me vozaju. Policajac sam. Moram razgovarati s njom.« »Ja joj mogu samo prenijeti tu poruku.« »Gdje je ona?« »Ne bih znala.« »Čekajte, ne znate gdje je?« »To se mene ne tiče. Zapisala sam vaše ime i broj mobitela. Želite li da joj prenesem neku dragu poruku?« www.balkandownload.org

111 Kad sam već započeo s ovim, trebam to i dovršiti. »Imate li kemijsku, Cassie?« »Imam.« »Recite doktorici Fletcher da je naš prijatelj Rex Canton ubijen. Recite joj da je Hank Stroud nestao. Recite joj da se Maura Wells nakratko pojavila pa ponovno nestala. Recite dobroj doktorici da sve to vodi do Zavjereničkoga kluba. Recite joj da me nazove.« Tišina. Potom: »Jeste li rekli Laura s L ili Maura s M?« Potpuno smirena. »Maura s M.« »Prenijet ću doktorici Fletcher vašu poruku.« Poklopi. Ne sviđa mi se ovo. Možda ću nazvati policijsku postaju u Ann Arboru i zatražiti da pošalju nekog od svojih ljudi do Bethine kuće i ureda. Nastavim hodati. Razmišljam o svim nitima ovog slučaja: tvojoj i Dianinoj »nesreći«, Rexovu ubojstvu i o tome kako se i Maura ondje zatekla, o Hanku i onoj videosnimci, o Zavjereničkom klubu. Pokušavam pronaći poveznice, spojiti jedno s drugim, pravim Vennove dijagrame tih događaja u glavi, ali ne vidim nikakvu poveznicu ni preklapanje. Možda ga ni nema. To bi mi Augie rekao. Vjerojatno je u pravu, ali, naravno, prihvaćanjem te moguće stvarnosti neću doći nikamo. Ugledam westbridgesku Memorijalnu knjižnicu u daljini i nešto mi padne na pamet. Prednja strana zgrade od one je vrste crvene školske opeke stare stotinu godina. Ostatak zgrade moderan je i njegovan. Još volim knjižnice. Njihovu svestranost, nove računalne odjele i knjige požutjele od starosti. Knjižnice su za mene uvijek odisale atmosferom sličnom onoj u katedralama; one su tiho svetište u kojemu se duboko poštuje učenje i u kojemu ljudi podižu knjige i obrazovanje na vjersku razinu. Kad smo bili djeca, tata nas je subotom ujutro dovodio ovamo. Ostavio bi nas na odjelu za djecu/mlade uz stroge upute da se pristojno ponašamo. Ja bih prelistao na desetke knjiga. Ti bi uzeo jednu, obično neku namijenjenu starijim čitačima, sjeo na vreću za sjedenje koja je stajala u kutu i cijelu je pročitao. Spustim se dva kata do mračnog i prljavog podruma. Ovdje je sve starinsko; redovi i redovi knjiga koje većinom više nisu zanimljive usputnom posjetitelju knjižnice odmaraju na aluminijskim policama. Poredano je i nekoliko minijaturnih stolova za one koji zaista temeljito pišu domaće zadaće. U kutu ugledam staru prostoriju. Na pločici pokraj vrata piše GRADSKA POVIJEST. Provirim unutra i kucnem po drvu. Doktor Jeff Kaufman pogleda prema meni i naočale za čitanje padnu mu s nosa. Vise mu na lančiću pa mu zato udare o prsa, Nosi debeli, pleteni kardigan zakopčan do vrata. Ćelav je www.balkandownload.org

112 na tjemenu, a sa strane mu strši nekoliko sijedih pramenova koji izgledaju kao da mu pokušavaju pobjeći s glave. »Zdravo, Nape.« »Zdravo, doktore Kaufman.« On se namršti. Doktor Kaufman bio je knjižničar i gradski povjesničar davno prije nego što smo se mi preselili u Westbridge, a kad kao dijete nekog tko ti je autoritet nazivaš »doktorom« ili čak samo »gospodinom«, teško ti je u odrasloj dobi prijeći na to da im se obraćaš imenom. Uđem u natrpanu sobu i upitam doktora Kaufmana što mi može reći o starom Kontrolnom centru za protuzračne raketne sustave Nike koji se nalazio pokraj Osnovne škole. Doktoru Kaufmanu zasvjetlucaju oči. Uzme si nekoliko trenutaka da sabere misli, a onda me pozove da sjednem za stol nasuprot njemu. Stol je zatrpan crno-bijelim fotografijama iz davnih vremena. Preletim pogledom preko njih nadajući se da ću vidjeti fotografiju starog Kontrolnog centra, ali ne vidim je. On pročisti grlo i počne; »Ti stari kontrolni centri za protuzračne raketne sustave Nike građeni su sredinom pedesetih po cijelom sjevernom New Jerseyju. To je bilo u jeku Hladnoga rata. Možeš li vjerovati da smo u to doba imali školske vježbe u kojima su djeca uvježbavala skrivanje ispod stolova u slučaju da dođe do nuklearnog napada? Kao da bi to pomoglo. Kontrolni centar ovdje u Westbridgeu izgrađen je 1954.« »Vojska je samo tako izgradila te Vojne baze usred predgrađa?« »Naravno, zašto ne? I usred obradive zemlje. U New Jerseyju je tada bilo mnogo farmi.« »A za što su se točno koristile te vojne baze?« upitam. »To su bili raketni sustavi zemlja-zrak. Jednostavnije rečeno, oni su bili protuzračna obrana zamišljena tako da se te rakete ispaljuju u napadačke sovjetske letjelice, posebno njihov strateški bombarder Tupoljev Tu-95 koji je mogao letjeti više od 9500 kilometara na jednom spremniku goriva. Raketne bitnice bile su raspoređene na desetak lokacija u sjevernom New Jerseyju. U Sandy Hooku još ima ostataka ako ih želiš običi. Ona u Livingstonu sada je, zamisli, umjetnička kolonija. Raketnih bitnica bilo je i u mjestima Franklin Lakes, East Hanover, Morristown.« Teško mi je u to povjerovati. »Kontrolni centri za protuzračne raketne sustave Nike postojali su u svim tim mjestima?« »Svakako. Počeli su s manjim raketnim sustavima Nike Ajax, ali i oni su bili dugački devet metara. Držali su ih u podzemnim lansirnim rampama i iznosili ih onako kako automehaničari dižu automobil u radionici.« »Ne razumijem«, odvratim. »Kako je Vlada uspijevala zatajiti nešto tako značajno?« www.balkandownload.org

113 »I nije«, odgovori Kaufman. »Bar ne isprva.« Zašuti, nasloni se na naslon stolca i sklopi ruke preko trbuha. »Dapače, te se kontrolne centre slavilo. Kad mi je bilo sedam godina, a to je bilo 1960., moj klub izviđača dobio je mogućnost obilaska tih postrojenja. Da ne povjeruješ. Od pomisli na to da te tvoj prijateljski, lokalni raketni kontrolni centar štiti od dalekometnih letjelica Sovjetskog Saveza trebao si mirnije spavati.« »Ali to se promijenilo?« upitam. »Da.« »Kad? « »Početkom šezdesetih.« Jeff Kaufman uzdahne i ustane. Otvori visoki ormar za spise iza sebe. »Vidiš, zamijenili su raketne sustave Nike Ajax većim raketnim sustavima Nike Hercules.« Izvuče dvije fotografije na kojima su bile dvije dugačke, zastrašujuće rakete na kojima je sa strane pisalo VOJSKA SADa. »Visoke 12,5 metara. Letjele su brzinom Mach 3- to je otprilike tristo sedamdeset kilometara na sat. Domet im je bio sto dvadeset kilometara.« Vrati se za stol i položi ruke na njega. »Ali velika promjena koja je došla s Nike Herculesom, razlog zašto su prestali govoriti o tom programu, imala je veze s nosivošću.« »Što to znači?« »Rakete su bile naoružane nuklearnim bojevim glavama W31.« Teško je to pojmiti. »Nuklearno oružje postojalo je...?« »Baš ovdje, da. Nuklearne bojeve glave. Bilo je i izvješća o nekoliko situacija koje su bile na rubu incidenta. Jedna raketa skliznula je s nosača dok su je prenosili uzbrdo. Pala je na beton i nuklearna bojeva glava je napuknula. Počeo je sukljati dim. Tada nitko nije znao za to, naravno. Sve se zataškavalo. Uglavnom, taj program Nikea trajao je do početka 1970-ih. Kontrolni centar u Westbridgeu među posljednjima se zatvorio. To je moralo biti 1974.« »I što se onda dogodilo?« upitam. »Mislim, što se dogodilo s tim zemljištem nakon što je Baza zatvorena?« »Sedamdesetih nije postojalo veliko zanimanje za vojne stvari. Rat u Vijetnamu privodio se kraju. Pa su rakete samo stajale ondje. Većina je oronula. Na kraju je većina prodana. Stambena zgrada izgrađena je iznad bitnice u East Hanoveru, primjerice. Jedna od ulica zove se Nikeov prilaz.« »Što se dogodilo s Bazom u Westbridgeu?« Jeff Kaufman se nasmiješi. »Ono što se dogodilo našoj Bazi«, odvrati, »malo je mutnije.« Čekam. www.balkandownload.org

114 Nagne se prema meni i upita me ono što sam se začudio da me nije prije pitao. »Smijem li te pitati zašto si odjedanput zainteresiran za sve to?« Htio sam nešto izmisliti ili mu reći da me ne smije pitati, ali zaključim da neće štetiti ako mu i kažem. »Povezano je sa slučajem na kojem radim.« »Kakvim slučajem, ako smijem pitati?« »Nečim za što ne postoji velika vjerojatnost da se riješi«, odvratim. »Nečem otprije mnogo godina.« Jeff Kaufman me pogleda. »Govoriš li o bratovoj smrti?« Bum. Šutim. Djelomično zato što sam naučio šutjeti i pustiti druge da prekinu tišinu, a dijelom zato što mislim da ne mogu govoriti. »Tvoj tata i ja bili smo prijatelji«, kaže. »To znaš, zar ne?« Uspijem kimnuti. »A Leo...« Kaufman odmahne glavom i nasloni se. Lice mu je malo bljeđe. »I on je želio sve znati o povijesti Baze.« »Leo je dolazio k vama?« upitam. »Da.« »Kad?« »Ne znam točno. Nekoliko puta, vjerojatno unutar godinu dana prije smrti. Leo je bio očaran tom Bazom. S njim su bili i neki njegovi prijatelji.« »Sjećate li se kako su se zvali?« »Ne, žao mi je.« »Što ste im rekli?« Slegne ramenima. »Isto što i tebi sad govorim.« Zuji mi u glavi. Ponovno se osjećam izgubljeno. »Na Leovoj misi zadušnici rukovao sam se s tobom. Sumnjam da se toga sjećaš. Ondje je bilo toliko ljudi, a ti si izgledao tako potreseno. Rekao sam tvom tati.« Lecnem se. »Što ste mu rekli?« »Da je Leo dolazio ovamo i raspitivao se o staroj Bazi.« »To ste rekli mom tati?« »Naravno.« »Što je on na to rekao?« »Činio se zahvalan. Leo je bio tako bistar i znatiželjan. Mislio sam da bi tvoj otac to želio čuti, to je sve. Nisam mislio da bi njegova smrt mogla biti povezana... Mislim, i dalje to ne mislim. Osim što si sada i ti ovdje, Nape. A ni ti nisi budala.« Pogleda me. »Reci mi. Postoji li neka poveznica?« www.balkandownload.org

115 Umjesto da odgovorim, kažem: »Moram znati ostatak priče.« »U redu.« »Što se dogodilo s Bazom u Westbridgeu nakon što je program Nike prekinut?« »Službeno? Preuzelo ju je Ministarstvo poljoprivrede.« »A neslužbeno?« »Jesi li u djetinjstvu ikada odlazio onamo?« »Jesam.« »I mi smo u mojim danima. Provukli bismo se kroz rupu u ogradi. Sjećam se da smo se jednom toliko razvalili da nas je jedan od vojnika odvezao kući u vojničkom džipu. Tata mi je zabranio izlaske na tri tjedna.« Te uspomene izmame mu mali osmijeh na lice. »Koliko blizu Baze si ti došao?« »Ne baš blizu.« »Točno tako.« »Ne razumijem vas.« »Osiguranje je bilo jače za Ministarstvo poljoprivrede nego za Kontrolni centar za protuzračne raketne sustave.« Kaufman nagne glavu. »Što misliš zašto?« Ne odgovorim. »Razmisli o tome. Imaš te prazne vojne baze. Osiguranje već postoji. Da si ti neka državna agencija koja želi djelovati neprimijećeno, potajno raditi na nečemu... Sjeti se nekih državnih agencija koje su se željele tako naočigled sakriti. Ne bi bio prvi put. O staroj zrakoplovnoj bazi u Montauku kruže svakakve glasine.« »Kakve glasine ?« »Nacistički znanstvenici, kontrola uma, eksperimenti s LSD-om, NLO-i, svakakve sulude ludorije.« »I vi u njih vjerujete? Vjerujete da je Vlada SAD-a skrivala naciste i izvanzemaljce u Westbridgeu?« »Zaboga, Nape, ovdje su skrivali nuklearno oružje!« Oči mu zasvjetlucaju. »Zar je baš tako nevjerojatno pomisliti da su skrivali nešto drugo?« Šutim. »Ne moraju to biti nacisti i izvanzemaljci. Mogli su testirati neku naprednu tehnologiju: Državna uprava za napredna obrambena istraživanja, laseri, dronovi, modifikacija vremenskih prilika, internetsko hakiranje. Ako se uzme u obzir to da je osiguranje oko te Baze bilo toliko jako, čini li ti se to zaista baš tako nemogućim?« Ne, ne čini. www.balkandownload.org

116 Jefif Kaufman ustane i počne koračati gore-dolje. »Ja sam vraški dobar istraživač«, kaže. »U ono doba prilično sam se unio u to. Čak sam otputovao u Washington, da bih proučio stare zapise i arhiv. Sve što sam uspio pronaći bilo je da se ondje obavljaju bezazlena istraživanja o usjevima kukuruza i stoci.« »Sve ste to rekli mom bratu?« »Njemu i njegovim prijateljima, da.« »Koliko njih?« »Što?« »Koliko ih je došlo s Leom?« »Pet, možda šest, ne sjećam se.« »Dečki, cure?« On razmisli o tome. »Mislim da su bile dvije cure, ali ne bih se mogao zakleti. Možda je bila samo jedna.« »Znate da Leo nije umro sam.« On kimne. »Naravno. Diana Styles bila je s njim. Zapovjednikova kći.« »Je li Diana bila jedna od djevojaka koje su vas posjetile zajedno s mojim bratom?« »Nije.« Ne znam kako da to protumačim i je li potrebno. »Možete li se sjetiti još nečega što bi mi moglo pomoći?« »Pomoći u vezi s čim, Nape?« »Recimo da ste u pravu. Recimo da su u toj Bazi radili nešto što je bilo strogo čuvana tajna. I recimo da su ti klinci nekako saznali za to. Što bi im se dogodilo?« Sada je došao red na njega da ne odgovori. Otvori usta od zaprepaštenja. »Što ste još saznali, doktore Kaufman?« »Samo još dvije stvari.« Pročisti grlo i ponovno sjedne. »Ime jednog od zapovjednika. Andy Reeves. On je navodno bio stručnjak za poljoprivredu iz Michigana, ali kad sam provjerio njegovu povijest, dovoljno je samo reći da je bila prilično mutna.« »CIA?« »Odgovara tom obrascu. I još uvijek živi na ovom području.« »Jeste li ikad razgovarali s njim o tome?« »Pokušao sam.« »I?« www.balkandownload.org

117 »Rekao je samo da su se u toj Bazi bavili dosadnim poljoprivrednim stvarima. Brojanjem krava i usjeva, tako je on to rekao.« »Koja je druga stvar koju ste saznali?« »Kad je Baza zatvorena.« »Aha, i kad je to bilo?« »Prije petnaest godina«, odvrati. »Tri mjeseca nakon što su tvoj brat i Augiena kći nađeni mrtvi.« Dok sam se vraćao prema automobilu, nazovem Augieja. »Upravo sam razgovarao s Jeffom Kaufmanom.« Učini mi se da sam začuo uzdah. »O, super.« »Rekao mi je par zanimljivih stvari o onoj staroj Bazi.« »Mogu misliti.« »Poznaješ li Andyja Reevesa?« »Poznavao sam ga.« Presjeći ću preko grada. »Kako?« »Zapovjednik sam ove policijske postaje gotovo trideset godina, sjećaš se? On je upravljao tom Bazom kad su se ondje provodila nekakva poljoprivredna istraživanja.« Prođem pokraj restorana u kojem prodaju samo pileća krilca pripremljena na razne načine. Od samog mirisa začepile su mi se krvne žile. »Jesi li povjerovao u to?« upitam. »U što?« »U to da su radili istraživanja o poljoprivredi.« »Vjerujem u to«, Augie reče, »mnogo više nego u one glasine o kontroli uma. Kao zapovjednik policije znao sam sve zapovjednike u toj Bazi. Moji prethodnici znali su sve zapovjednike koji su prethodili ovima.« »Kaufman kaže da se ta Baza nekoć koristila kao Kontrolni centar za protuzračne raketne sustave s mogućnošću nuklearnog djelovanja.« »To sam i ja čuo.« »A rekao je i da je Baza, nakon što je prešla u druge ruke, postala još zaštićenija i tajanstvenija.« »Neka se Kaufman ne uvrijedi, ali malo drami.« »Kako to misliš?« »Te baze Nike na početku nisu bile tajna. To ti je Kaufman rekao, je li tako?« »Da.« www.balkandownload.org

118 »Kad su se počeli baviti nuklearnim oružjem, bilo bi sumnjivo da su se odjedanput pritajili i počeli ponašati previše tajnovito. Osiguranje je bilo mnogo jače kad su se počeli baviti nuklearnim oružjem, ali mnogo neprimjetnije.« »A kada se Baza Nike zatvorila?« »Osiguranje je možda i bilo jače, ali to je bilo samo normalno ažuriranje i tehnologija. Dođe novi tim, postavi bolju ogradu.« Uđem u Ulicu hrastova, westbridgeovu ulicu restorana. Prođem, redom, pokraj sljedećih restorana: japanskog, tajlandskog, francuskog, talijanskog, dim sum i nečega što se naziva »kalifornijskom fuzijom«. Nakon toga slijedi niz banaka. Ne vidim smisao u tome. U bankama nikada nema klijenata, osim onih koji su došli na bankomat. »Htio bih razgovarati s tim Andyjem Reevesom«, kažem Augieju. »Možeš li mi to srediti?« Očekujem otpor, ali nema ga. »U redu, učinit ću to.« »Nećeš me pokušati zaustaviti?« »Ne«, Augie odvrati. »Čini se da ti je to potrebno.« Zatim poklopi. Dok sam hodao prema automobilu, zazvoni mi mobitel. Ellie. »Hej«, pozdravim je. »Trebamo te u skloništu.« Ne sviđa mi se njezin ton. »Što se dogodilo?« »Ništa se nije dogodilo. Samo dođi što prije. Dobro?« »Dobro.« Poklopi. Sjednem u automobil i zgrabim prijenosnu policijsku sirenu. Ne služim se njome gotovo nikada, ali sada mi se učini da je dobar trenutak. Zakvačim je za krov i brzo se odvezem. U sklonište sam stigao za dvanaest minuta. Užurbano uđem u zgradu, skrenem lijevo i napola protrčim kroz hodnik. Ellie me čeka pred svojim uredom. Prema izrazu na njezinu licu jasno mi je da se dogodilo nešto značajno. »Što je bilo?« upitam. Ona ne odgovori, nego pokaže prema svom uredu. Okrenem kvaku, otvorim vrata i pogledam unutra. U prostoriji su dvije žene. Onu slijeva ne prepoznajem. A ona druga... Treba mi samo trenutak da je prepoznam. Dobro je ostarjela, bolje nego što bih očekivao. Ovih petnaest godina prijateljski se ponijelo prema njoj. Zapitam se je li tih petnaest godina www.balkandownload.org

119 bilo u znaku trezvenosti i joge ili barem nečeg sličnog. U svakom slučaju, tako se čini. Pogledi nam se sretnu. Ništa ne govorim. Samo stojim. »Znala sam da ćeš se sjetiti«, kaže. Sjetim se kako sam stajao nasuprot redu kuća, sjetim se haljine koja joj nije pristajala, nesigurnog hoda dok se spuštala niz ulicu. To je Lynn Wells. Maurina majka. www.balkandownload.org

120 16. POGLAVLJE e gubim vrijeme. »Gdje je Maura?« »Zatvorite vrata«, kaže mi druga žena. Kosa joj je boje mrkve, a ruž za usne u istome tonu. Odjevena je u sivo odijelo skrojeno po mjeri i košulju na volane. Nisam poznavatelj mode, ali izgleda skupo. »A vi ste?« Okrenem se i uhvatim kvaku. Ellie kratko kimne dok sam zatvarao vrata. »Zovem se Bernadette Hamilton. Ja sam Lynnina prijateljica.« Imam osjećaj da su više od prijateljica premda mi je potpuno svejedno što su. Srce mi tako jako lupa da sam siguran da mi ga vide kroz majicu. Okrenem se prema gospođi Wells, spreman još nasilnije ponoviti pitanje, ali nešto me zaustavi. Uspori, kažem samome sebi. Želim joj postaviti milijun pitanja, naravno, ali svjestan sam da je za najbolja ispitivanja potrebno gotovo nadljudsko strpljenje. Gospođa Wells došla je k meni, ne ja k njoj. Ona je tražila mene. Čak je iskoristila Ellie kao posrednicu kako se ne bi morala pojaviti kod mene doma ili u uredu, ili ostaviti telefonski trag. Sve to zahtijevalo je truda. Očiti zaključak? Želi nešto od mene. Dakle, trebao bih je pustiti da govori. Trebao bih je pustiti da mi sama nešto ponudi, a da ja to ne moram ni zatražiti od nje. Šutjeti. To je moj uobičajeni modus operandi. Nema razloga da to sada mijenjam samo zato što je riječ o nečem osobnom. Stoga ostanem miran. Ne postavljam pitanja. Ne potičem je da govori, ne zahtijevam ništa. Ne još. Ne žuri. Planiraj. No znaj jedno, Leo: nema šanse da gospođa Wells ode iz ove sobe, a da mi ne kaže gdje je Maura. Ostanem stajati i čekam da ona napravi prvi korak. Naposljetku gospođa Wells progovori. »Policija mi je došla na vrata.« N www.balkandownload.org

121 Ja šutim. »Rekli su da postoji mogućnost da je Maura umiješana u ubojstvo policajca.« Kad ni na to nisam odgovorio, upita: »Je li to istina?« Kimnem. Njezina prijateljica Bernadette stavi ruku preko njezine. »Zaista vjeruješ da bi Maura mogla biti umiješana u ubojstvo?« upita Lynn Wells. »Vjerojatno bi, da«, odvratim. Oči joj se malo rašire. Primijetim kako joj je Bernadette čvršće stisnula ruku. »Maura ne bi nikoga ubila. Znaš to.« Suzdržim se od sarkastične primjedbe i ne kažem ništa. »Policajka koja me posjetila zove se detektivka Reynolds. Negdje iz Pennsylvanije je. Rekla je da joj pomažeš s istragom?« Gospođa Wells izgovorila je to kao pitanje. Ponovno ne zagrizem mamac. »Ne shvaćam, Nape. Zašto bi ti istraživao ubojstvo u drugoj državi?« »Je li vam detektivka Reynolds rekla ime žrtve?« »Mislim da nije. Rekla je samo da je policajac.« »Zove se Rex Canton.« Ne skidam pogled s njezina lica. Ništa. »Je li vam to ime poznato?« Ona se zamisli. »Ne, mislim da nije.« »Rex je bio naša generacija u srednjoj školi.« »U Westbridgeu?« »Da.« Ona problijedi. Kvragu i strpljenje. Ponekad ih lecneš pitanjem iz vedra neba: »Gdje je Maura?« »Ne znam«, odvrati Lynn Wells. Izvijem lijevu obrvu i pogledam je izrazom najveće nevjerice. »Ne znam. Zato sam i došla k tebi.« Pogleda me. »Nadala sam se da ćeš mi pomoći.« »Pomoći vam da pronađete Mauru?« »Da.« »Nisam je vidio od osamnaeste godine«, kažem glasom ispunjenim teškim osjećajima. Zazvoni telefon na stolu. Svi se pravimo da ga ne čujemo. Pogledam Bernadette, ali ona gleda samo Lynn Wells. www.balkandownload.org

122 »Ako želite da vam pomognem pronaći Mauru«, kažem trudeći se zvučati mirno, profesionalno, službeno dok mi cijelo to vrijeme srce kuca kao ludo, »morate mi reći što znate.« Šutnja. Lynn Wells pogleda Bernadette, koja odmahne glavom. »Ne može nam pomoći«, Bernadette kaže. Lynn Wells kimne. »Ovo je bila pogreška.« Obje ustanu. »Nismo trebale doći.« Obje krenu prema vratima ureda. »Kamo ste krenule?« upitam. »Mi sad idemo«, Lynn Wells odlučno kaže. »Ne idete«, odvratim. Bernadette se pravi da me ne čuje i zaokruži do vrata. Pomaknem se da joj prepriječim put. »Maknite se«, kaže. Pogledam Lynn Wells. »Maura je do grla u ovome.« »Ti ništa ne znaš.« Bernadette pokuša uhvatiti kvaku, ali ja se i dalje ne mičem. »Hoćete li nas silom zadržati ovdje?« »Da.« Ne blefiram. Cijeli svoj odrasli život proveo sam čekajući odgovore i sada kada ti odgovori stoje ispred mene, neću im dopustiti da odu iz prostorije. Nema šanse, a-a. Držat ću Lynn Wells ovdje dok ne saznam što zna. Pod svaku cijenu. Nije me briga ni za etiku ni za zakon. Lynn Wells neće otići iz ove sobe dok mi ne kaže sve što zna. Ne mičem se. Pokušam ih pogledati luđačkim pogledom, ali ne ide mi. U meni je potres i mislim da one to vide. »Ne možeš mu vjerovati«, kaže Bernadette. Pravim se da je ne čujem i usredotočim se na gospođu Wells. »Prije petnaest godina«, započnem, »vratio sam se kući s hokejske utakmice. Imao sam osamnaest godina. Bio sam maturant. Imao sam izvrsnog najboljeg prijatelja u svom bratu blizancu. I djevojku za koju sam mislio da je moja srodna duša. Sjedio sam za kuhinjskim stolom i čekao da mi se brat vrati kući...« Lynn Wells mi proučava lice. Vidim nešto što ne znam sasvim protumačiti. Oči joj se napune suzama. »Znam. Oboma su nam se životi zauvijek promijenili te noći.« www.balkandownload.org

123 »Lynn...« Odmahivanjem ruke ušutka Bernadette. »Što se dogodilo?« upitam. »Zašto je Maura pobjegla?« »A da vi to nama kažete?« Bernadette se obrecne na mene. Taj me odgovor zbuni, ali Lynn stavi ruku na Bernadettino rame. »Pričekaj me vani.« »Neću te ostaviti.« »Moram porazgovarati s Napom nasamo.« Bernadette se pobuni, ali ovu bitku neće dobiti. Vrlo malo se odmaknem od vrata. I dalje ne želim riskirati. Otvorim vrata točno onoliko koliko je potrebno da se Bernadette provuče kroz njih. Da, zaista sam dovoljno lud da ne skidam pogled s Maurine mame, kao da bi i ona mogla jurnuti kroz njih. No ne čini to. Bernadette se naposljetku provuče kroz vrata usput mi dobacivši prijeteći pogled. Maurina mama i ja sada smo sami. »Sjednimo«, kaže. »Znaš kakav je bio odnos između Maure i mene u ono doba.« Lynn Wells i ja okrenuli smo dva stolca ispred Elliena radnog stola jedan prema drugome. Primijetim da na lijevoj ruci ima vjenčani prsten. Neprestano ga okreće dok govori. Čeka da odgovorim pa kažem: »Da.« »Nije bilo dobro. Ja sam za to bila kriva. Bar za većinu toga. Previše sam pila. Zamjerala sam to što zbog toga što sam bila samohrani roditelj nisam mogla... Ne znam ni sama što. Više piti, valjda. A ni vrijeme nije bilo dobro; Maura je bila tinejdžerica i sve što ide s tim. Osim toga, bila je prirodno buntovna. Naravno, to i sam znaš. Dijelom te zbog toga i privlačila, zar ne? I onda sve to pomiješaš i...« Zatvori obje šake pa raširi prste želeći dočarati eksploziju. »Mučile smo se. Ja sam radila dva posla. Jedan u Kohl’su. Drugi kao konobarica u Bennigan'su. Maura je neko vrijeme radila na pola radnog vremena u trgovini opremom za kućne ljubimce. Sjećaš se toga, zar ne?« »Sjećam.« »Znaš li zašto je dala otkaz?« »Rekla je da je alergična na pse.« Ona se nasmiješi, ali u tom osmijehu nema radosti. »Mike Jenson ju je stalno hvatao za guzicu.« Čak i sada, nakon svih tih godina, tijelom mi prostruji bijes. »Šalite se?« www.balkandownload.org

124 No naravno da se ne šali. »Maura je rekla da si usijane glave. Bojala se da ćeš, ako ti kaže... Uglavnom, nije to sad bitno. Tada smo živjeli u Irvingtonu, ali kada je Maura radila u trgovini opremom za kućne ljubimce, okusile smo i malo Westbridgea. Jedna žena s kojom sam radila u Kohl’su dala mi je ideju. Rekla je da bih se trebala preseliti u najjeftiniju kuću u gradu s dobrim školama. >Kći će ti tako dobiti najbolje obrazovanje<, rekla je. To mi je imalo smisla. Što god da netko kaže o Mauri, bila je strašno pametna. U svakom slučaju, upravo smo to učinile. Vas dvoje ste se upoznali ubrzo nakon toga...« Lynn Wells odluta u mislima. »Odugovlačim«, kaže. »Pa preskočite onda na tu noć«, kažem joj. Ona kimne. »Maura se nije vratila kući.« Ne mičem se. »Nisam to odmah shvatila. Radila sam kasnu smjenu pa otišla van s prijateljima. Piti, naravno. Nisam se vratila kući do tri ujutro. Možda četiri, ni ne znam točno. Ne sjećam se. Mislim da nisam pogledala u njezinu sobu. Krasna mama, zar ne? A ne znam ni bi li to igralo ikakvu ulogu. Da sam vidjela da Maure nema, što bih bila učinila drugačije? Vjerojatno ništa. Pretpostavila bih da je ostala kod tebe. Ili otišla u grad. Često je posjećivala prijatelje na Manhattanu, premda ne toliko često nakon što ste vas dvoje prohodali. A kad sam se napokon probudila i vidjela da je nema, pa, bilo je već gotovo podne. Zaključila sam da je već otišla. To mi je imalo najviše smisla, zar ne? Pa nisam tomu pridavala pretjeranu pozornost. Onda sam otišla na posao. Radila sam dvostruku smjenu u restoranu. Bilo je već blizu zatvaranja kad mi je pipničar rekao da me netko zove. To je bilo neobično. Upravitelj me zbog toga prekorio. Uglavnom, zvala me Maura.« Osjetim kako mi mobitel vibrira u džepu, ali odlučim da se neću javiti. »Što je rekla?« »Zabrinula sam se, znaš. Jer, kao što sam rekla, nikad me nije zvala na posao. Pa sam se požurila javiti i pitala sam: >Dušo, jesi li dobro?<, a ona je rekla samo: >Mama, idem na neko vrijeme. Ako itko pita, previše me uzrujalo ono što se dogodilo pa sam odlučila promijeniti školu.< Onda mi je rekla: >Nemoj razgovarati s policijom.<« Duboko udahne. »A znaš što sam ja njoj rekla?« »Što?« Ponovno se tužno nasmiješi. »Pitala sam je je li napušena. To je prvo što sam pitala svoju kćer koja me nazvala tražeći pomoć. Rekla sam: >Jesi li ti napušena ili nešto?<« »Što je ona rekla?« www.balkandownload.org

125 »Ništa. Poklopila je. Nisam sigurna ni da me čula. A nisam znala ni na što misli kada mi je rekla da ju je uzrujalo ono što se dogodilo. Vidiš, ja nisam imala pojma, Nape. Nisam još znala ni za tvog brata i onu djevojku. Pa sam se jednostavno vratila konobarenju. Već su se dva stola žalila što me tako dugo nema. Onda sam uzimala narudžbu od stola nasuprot baru, znaš ono gdje su svi oni televizori?« Kimnem. »E, pa, obično se gledaju sportski programi, ali netko je prebacio na vijesti. Onda sam vidjela...« Odmahne glavom. »Bože, kako grozno. Nisu naveli imena pa nisam znala da je riječ o tvom bratu. Samo da je dvoje učenika iz Westbridgea pregazio vlak. Tada mi je Maurin poziv bio možda malo jasniji. Zaključila sam da ju je to uzrujalo, da nekoliko dana želi biti dalje od svega toga kako bi to nekako prihvatila. Nisam znala što učiniti, ali u životu sam naučila nekoliko stvari. Jedna je da ne reagiram prebrzo. Ja nisam najpametnija žena. Ponekad, kad možeš birati između dva puta, trebaš jednostavno ostati na mjestu dok ne saznaš kakav je teren na kojem se nalaziš. I tako sam smireno završila smjenu. Kao što sam rekla, sve je imalo smisla. Osim, doduše, onog dijela da ne razgovaram s policajcima. Što s tim? Taj dio me mučio, ali bila sam u prevelikoj gužvi da bih previše time razbijala glavu. Uglavnom, kad mi je smjena završila, otišla sam do automobila. Trebala sam se naći s nekim tipom s kojim sam počela izlaziti, ali više to nisam željela. Htjela sam samo doći kući i pritajiti se. Pa sam izišla na parkiralište. Tada je već bilo prilično ispražnjeno. I ondje su me čekali ti neki muškarci.« Okrene se i trepne. »Muškarci?« ponovim. »Njih četvorica.« »Mislite, policajci?« »Tako su rekli. Pokazali su mi značke.« »Što su htjeli?« »Htjeli su znati gdje je Maura.« Pokušam to zamisliti. Taj restoran zatvoren je prije mnogo godina, a zamijenio ga je jedan drugi lanac restorana, Macaroni Grill, ali znam to parkiralište. »Što ste im rekli?« »Rekla sam da ne znam.« »Dobro.« »Bili su vrlo pristojni. Glavni, onaj koji je razgovarao sa mnom, imao je blijedu kožu i šaputav glas. Ježila sam se od njega. Nokti su mu bili www.balkandownload.org

126 predugački. Ne volim takve nokte kod muškaraca. Rekao je da Maura nije u nevolji. Rekao je da će sve biti u redu ako se sad javi. Bio je vrlo uporan.« »No, vi niste znali.« »Tako je.« »I što se onda dogodilo?« »I onda...« Oči joj se napune suzama. Uhvati se rukom za grlo. »Uopće ne znam kako ispričati ovaj dio.« Stavim ruku na njezinu. »U redu je.« Nešto se promijenilo u sobi. Kao da je puna električnog naboja. »Što se onda dogodilo, gospođo Wells?« »Što se onda dogodilo...« Zašuti, slegne ramenima. »Prošlo je tjedan dana.« Neko vrijeme šutim. Onda kažem: »Ne razumijem.« »Ni ja. Sljedeće čega se sjećam je lupanje po vratima. Otvorim oči i vidim da sam u svom krevetu. Provirim kroz prozor da vidim tko to kuca.« Pogleda me. »Ti si kucao, Nape.« Sjećam se toga, naravno. Sjećam se da sam otišao do njezine kuće i lupao na vrata tražeći Mauru koja mi se nije javila nakon bratove smrti, osim što mi je rekla da je to što se njemu dogodilo prestrašno i da odlazi. Da je između nas svršeno. »Nisam ti otvorila«, kaže. »Znam.« »Ispričavam se zbog toga.« Odmahnem rukom. »Rekli ste nešto o tome da je prošlo tjedan dana.« »U tome i jest stvar. Vidiš, ja sam mislila da sam se probudila sljedeće jutro, ali prošao je cijeli tjedan. Nisam znala što učiniti. Pokušala sam shvatiti što se dogodilo. Najvjerojatnijim mi se činilo da sam se toliko napila da sam bila u produljenoj nesvijesti. Zaključila sam da mi je blijedi muškarac šaputava glasa zahvalio, rekao mi da im se javim ako se Maura javi meni i da su me ostavili. Onda sam sjela u auto i krenula lokati.« Nagne glavu. »Ne zvuči li ti to kao najvjerojatnije objašnjenje, Nape?« Učini mi se da je u sobi deset stupnjeva hladnije. »Ali ne mislim da je to ono što se dogodilo.« »A što mislite da se dogodilo?« upitam. »Mislim da mi je blijedi muškarac šaputava glasa nešto radio.« Čujem vlastito disanje kao školjke kada ih prisloniš na uho. »Što?« www.balkandownload.org

127 »Mislim da su me nekamo odveli i ponovno ispitivali o Mauri. Imala sam ta neka sjećanja kad sam se probudila. Loša sjećanja. No ona su nestala, kao poslije sna. Znaš o čemu govorim? Probudiš se i sjetiš noćne more i misliš da je nikada nećeš zaboraviti i onda te slike samo nestanu?« Čujem samoga sebe kako kažem: »Da.« »Tako je bilo. Znam da je bilo strašno. Kao najgori mogući san. Pokušavam se prisjetiti, ali to je kao da pokušavam uhvatiti dim.« Kimnem tek tako da bih nešto napravio, da bih se nekako nosio s udarcima. »I što ste učinili?« »Pa...« Lynn Wells slegne ramenima. »Samo sam se vratila na posao u Kohl’s. Mislila sam da ću biti u velikim problemima zbog toga što nisam dolazila na posao, ali rekli su da sam im javila da sam bolesna.« »A vi se toga ne sjećate.« »Ne. Isto se dogodilo kad sam otišla na posao u restoran. I oni su rekli da sam javila da sam bolesna.« Naslonim se na naslon stolca pokušavajući shvatiti sve to. »Osim toga... Osim toga, postala sam paranoična. Neprestano sam mislila da me netko slijedi. Vidjela bih nekog čovjeka kako čita novine i bila sigurna da me prati. I ti si se počeo muvati oko kuće, Nape. Sjećam se da sam se obrecnula na tebe i rekla ti da odeš, ali nisam mogla više tako. Znala sam da moram nešto poduzeti dok mi Maura ne kaže što se događa. Pa sam tako napravila ono što mi je i rekla. Slagala sam ti da je promijenila školu. Nazvala sam i vašu školu. Rekla sam im da se selimo i da ću im javiti kamo da pošalju Maurinu dokumentaciju. Oni nisu postavljali previše pitanja. Mislim da je mnogo vaših kolega bilo shrvano i prestalo ići u školu na neko vrijeme.« Lynn Wells uhvati se za vrat. »Treba mi malo vode.« Ustanem i zaokružim oko stola. Ellie ispod prozorske klupčice ima mali hladnjak. Pitam se je li gospođa Wells do mene došla preko Ellie, ali trenutačno imam prečih stvari. Otvorim hladnjak, ugledam preuredno posložene bočice vode i uzmem jednu. »Hvala ti«, kaže. Otvori bocu i potegne dobar gutljaj kao... Pa, kao alkoholičarka. »Prestali ste piti«, kažem. »Uvijek ostaneš alkoholičar«, kaže. »Ali, da, prošlo je trinaest godina otkad sam posljednji put pila.« Kimnem s odobravanjem premda njoj ne treba moje dopuštenje. »To trebam zahvaliti Bernadette. Ona je moja stijena. Baš kada sam bila na samom dnu, pronašla sam nju. Vjenčale smo se prije dvije godine.« Ne www.balkandownload.org

128 znam što da kažem na to, želim se vratiti na temu, pa kažem samo: »Dobro.« Onda dodam »Kad vam se Maura sljedeći put javila?« Otpije još jedan gutljaj pa stavi čep na bocu. »Prolazili su dani. Zatim tjedni. Poskočila bih svaki put kad je telefon zazvonio. Razmišljala sam o tome da nekome kažem, ali kome? Maura mi je rekla da ne idem na policiju, a poslije onog što sam doživjela s onim blijedim likom, pa, kao što sam rekla, ako nisi siguran koji put odabrati, samo ostani na mjestu. Ali bojala sam se. Sanjala užasne snove. Čula sam taj šaputavi glas kako me neprestano ispituje gdje je Maura. Nisam znala što učiniti. Cijeli je grad žalovao za tvojim bratom i Dianom. Dianin otac, zapovjednik policije, jednoga dana došao je do mene. I on se raspitivao o Mauri.« »Što ste mu rekli?« »Isto što i svima ostalima. Maura je bila prestravljena onim što se dogodilo. Rekla sam da je otišla kod mog rođaka u Milwaukee na neko vrijeme i da će se onda prebaciti u drugu školu.« »Je li postojao rođak u Milwaukeeju?« Ona kimne. »Rekao je da će lagati za mene.« »I kad vam se onda Maura ponovno javila?« Zagleda se u bocu vode jednom rukom držeći njezin donji dio, drugom položenom na bijeli čep. »Tri mjeseca poslije.« Samo sam sjedio trudeći se ne izgledati zapanjeno. »Znači, tri mjeseca...?« »Nisam pojma imala gdje je ona. Nisam imala nikakav kontakt s njom. Ništa.« Ne znam što bih rekao. Mobitel mi ponovno zavibrira. »Neprestano sam bila zabrinuta. Maura je bila pametna djevojka, snalažljiva, ali znaš što sam zaključila?« Odmahnem glavom. »Zaključila sam da je mrtva. Da ju je onaj čovjek pronašao i ubio. Trudila sam se ostati mirna, ali zapravo, što sam uopće mogla učiniti? Da sam otišla na policiju, što bih bila rekla? Tko bi mi uopće povjerovao u onaj jedan izgubljeni tjedan ili u bilo što od te cijele priče, zapravo? Tko god da su bili ti ljudi, ili su je ubili ili ću im ja pomoći da je ubiju budem li previše dizala prašinu. Shvaćaš li koji sam izbor imala? Odlazak na policiju ne bi joj pomogao. Maura ili uspijeva sama ili...« »Ili je mrtva«, dovršim. Lynn Wells kimne. »I gdje ste je napokon vidjeli?« »U Starbucksu u Ramseyju. Otišla sam na toalet i iznenada se stvorila iza mene.« »Čekajte, nije vas prvo nazvala?« www.balkandownload.org

129 »Ne.« »Samo se pojavila?« »Da.« Pokušam to shvatiti. »I što se dogodilo?« »Rekla je da je u opasnosti, ali da će biti dobro.« »I što još?« »Ništa.« »To je sve što je rekla?« »Da.« »A vi niste pitali...?« »Naravno da sam pitala.« Lynn Wells prvi put povisi glas. »Zgrabila sam je za nadlakticu i očajnički se objesila o nju. Preklinjala sam je da mi kaže više. Ispričala sam se zbog svih loših stvari koje sam napravila. Zagrlila me i zatim odgurnula. Izišla je iz toaleta i otišla kroz stražnji izlaz. Krenula sam za njom, ali... Ne shvaćaš ti to.« »Pa objasnite mi onda.« »Kad sam izišla iz toaleta... Oni ljudi ponovno su bih ondje.« Pričekam koju sekundu da se uvjerim kako sam je dobro čuo. »Isti ljudi?« »Ne doslovno isti, ali... Jedan od njih također je otišao kroz stražnji izlaz. Ja sam došla do svog automobila i...« »I što se onda dogodilo?« Kada me Lynn Wells pogledala, kada sam ugledao suze u njezinim očima i ruku koju je ponovno prinijela vratu, srce mi je palo u pete. »Neki bi rekli da sam se zbog pritiska od susreta s kćeri opet krenula opijati.« Ponovno je uhvatim za ruku. »Koliko dana ovaj put?« »Tri. Ali sada razumiješ, zar ne?« Kimnem. »Maura je znala.« »Da.« »Znala je da će vas ispitivati. Možda koristeći se drogama. Možda grubo. A ako ništa ne znate...« »Ne mogu im pomoći.« »I više od toga«, odvratim. »Kako to misliš?« »Maura vas je štitila«, kažem. »Od čega god da je bježala, znala je da biste i vi bili u opasnosti kad biste znali za to.« »O, Bože...« www.balkandownload.org

130 Pokušam se usredotočiti. »I što onda?« upitam. »Ne znam.« »Želite li reći da niste vidjeli Mauru od onog dana u Starbucksu?« »Ne. Vidjela sam je šest puta.« »U zadnjih petnaest godina?« Lynn Wells kimne. »Uvijek iznenadno. Uvijek kratki posjet da mi javi da je dobro. Neko vrijeme imale smo račun elektroničke pošte koji nam je napravila. Nikada ništa nismo slale preko te adrese. Obje smo poruke ostavljale u skicama. Obje smo znale lozinku. Napravila je račun preko VPNa da bude anoniman. No onda je počela smatrati da je to previše rizično. A i na neki način, začudo, nije mi imala što reći. Ja sam njoj pričala o svom životu. O tome da sam prestala piti i o Bernadette. Ali ona nikada nije govorila o svom životu. To mi je bila prava patnja.« Bocu s vodom drži malo previše čvrsto. »Nemam pojma gdje je ni što radi.« Mobitel mi ponovno zavibrira. Ovoga puta pogledam tko zove. Augie. Prislonim mobitel na uho. »Molim?« »Pronašli smo Hanka.« www.balkandownload.org

131 17. POGLAVLJE jećaš li se proslave Hankova desetog rođendana, Leo? Te godine bile su popularne zabave na kojima su se igrale laserske igre, vodili ratovi s oružjem koje puca pjenu i zabavljalo raznim sportovima. Eric Kuby organizirao je zabavu na kojoj se igrao nogomet u balonu. Alex Cohen rođendan je proslavila u trgovačkom centru; igrao se minigolf, a jelo se u restoranu Rain-forest Cafe. Na proslavi Michaela Stottera igrali smo videoigre i vozili se na virtualnome vrtuljku. Vezali su nas i zatresli sjedala, a mi smo gledali u ekran. Zaista se činilo kao da smo na pravom vrtuljku. Tebi je na toj zabavi pozlilo. Kao i Hank, i Hankova proslava bila je drugačija. Održala se u laboratoriju na Sveučilištu u Restonu. Neki tip s naočalama s debelim staklima i odjeven u bijeli laboratorijski ogrtač vodio nas je kroz niz eksperimenata. Napravili smo ljepljivu slinu od boraksa i školskog ljepila. Loptice od polimera koje su visoko odskakivale i goleme špekule od leda. Radili smo laboratorijske pokuse koji su uključivali kemijske reakcije, vatru i statički elektricitet. Zabava je bila bolja nego što sam mislio da će biti, raj za štrebere u kojem bi čak i sportaši uživali, ali ono čega se najviše sjećam izraz je na Hankovu licu dok je iz prvog reda gledao eksperimente; njegove raširene i sanjive oči, onaj blesavi osmijeh. Čak sam i tada, čak i kao desetogodišnjak, shvaćao koliko je Hank sretan, koliko je u svom elementu (ha-ha), kako se rijetko događalo da itko od nas doživi takav užitak. Čak je i tada, iako sumnjam da bih to tada mogao oblikovati u riječi, djelić mene želio zaustaviti vrijeme za njega, omogućiti mu da ostane u tom trenutku, u toj sobi, da njegovi prijatelji i strasti ostanu zajedno dulje od četrdeset pet minuta zabave i petnaest minuta uživanja u torti. Prisjećam se te zabave, čistoće tog trenutka za Hanka, smjera u kojem će naši životi krenuti, i vremeniku između tog trenutka i sadašnjosti, poveznice između toga sretnog dječaka blesava osmijeha i golog i unakaženog muškarca koji obješen visi sa stabla. No i sada, kad vidim to lice, podbuhlo, groteskno, u raspadanju, u njemu vidim i tog dječaka sa zabave. Neobično je kako imamo tu sposobnost kada je riječ o ljudima s kojima smo odrasli. Od smrada su svi ostali ustuknuli, ali S www.balkandownload.org

132 meni to, ne znam zašto, nije smetalo. Vidio sam mnogo trupala. Hankovo golo truplo izgleda kao da mu je netko iščupao kosti, kao marioneta na samo jednoj struni. Trup mu je pun posjeklina, vjerojatno nanesenih vrlo oštrim predmetom, ali pozornost najviše privlači ono je što je najočitije. Hank je kastriran. Pokraj mene je moje dvoje nadređenih. S jedne strane stoji Loren Muse, tužiteljica za okrug Essex. S druge Augie. Svi šutke zurimo. Loren Muse okrene se prema meni. »Mislila sam da si tražio nekoliko slobodnih dana.« »Više ne. Želim ovaj slučaj.« »Poznavao si žrtvu, zar ne?« »Davno.« »Svejedno. Ne može.« Loren Muse jedna je od onih sitnih žena za koje se čini da zrače velikom snagom. Pokaže na muškarca koji se spušta brdom. »Manning će preuzeti.« Augie još nije progovorio. I on je već vidio mnogo trupala, ali lice mu je pepeljastosivo. Okrug je nadležan za umorstva. Grad Westbridge, Augiejev odjel, da je samo podršku. Moj posao bit će da budem veza između tih dviju struktura. Loren Muse ponovno pogleda prema brdu. »Jesi li vidio sva ona televizijska vozila?« »Da.« »Znaš zašto ih se toliko pojavilo?« Znam. »Zbog one videosnimke.« Ona kimne. »Nekoga nazovu seksualnim grabežljivcem u videosnimci koja se proširila kao požar, a primjer je internetskog uzimanja zakona u svoje ruke. Ta snimka ima, koliko, tri ili četiri milijuna pregleda. Sada je taj čovjek pronađen u šumi, kako visi na stablu. Kad se pročuje da je kastriran...« Ne mora dovršiti rečenicu. Svima nam je jasno. Totalno sranje. Sada mi je gotovo drago što neću voditi slučaj. Alan Manning prođe pokraj nas kao da nismo ondje. Stane pokraj Hankovih lagano njišućih ostataka i pravi se da ga vrlo pomno proučava. Poznajem Manninga. Nije on loš detektiv. Ali nije ni dobar. Loren Muse napravi korak unatrag. Augie i ja napravimo isto. »Augie mi je rekao da si razgovarao s majkom koja je objavila snimku«, kaže mi Loren. »Suzanne Hanson.« »Što je rekla?« www.balkandownload.org

133 »Da je lagala. Da se Hank nije zaista pokazivao.« Loren Muse polako se okrene prema meni. »Molim?« »Gospođi Hanson samo se nije sviđalo da se netko nepoželjan muva oko škole.« »A sad je mrtav«, Loren Muse kaže odmahnuvši glavom. Ja šutim. »Neuka, glupa...« Ponovno odmahne glavom. »Provjerit ću možemo li je zbog nečega optužiti.« Meni to odgovara. »Misliš li da je možda gospođa Hanson umiješana u ovo?« upita me. Ne, pomislim u sebi. I želim biti iskren. Ne želim Manninga odvesti na krivi trag, ali istodobno želim ono što je najbolje za slučaj, a to bi moglo uključivati i malo odvođenja na krivi trag. I zato kažem: »Mislim da bi obitelj Hanson mogla biti dobra početna točka.« Ponovno se zagledamo u truplo. Manning kruži pod njim naborana lica. Tako dramatično to sve radi, čini se kao da oponaša nešto što je vidio na televiziji i djelomično očekujem da će odnekud izvući golemo povećalo u stilu Sherlocka Holmesa. Augie i dalje gleda u truplo. »Poznajem Hankova oca.« »Onda bi mu možda ti trebao javiti«, kaže Loren. »A s obzirom na to da su novinari već tu, što prije to učiniš, to bolje.« »Mogu li i ja ići s njim?« upitam. Slijeganjem ramena kaže mi da je joj je svejedno i da napravim kako hoću. Augie i ja krenemo. Franco Cadeddu, okružni mrtvozornik i dobar tip, upravo dolazi. Prođe pokraj nas ozbiljno nam kimnuvši. Franco se uvijek ponaša vrlo poslovno na mjestu događaja. I ja ozbiljno kimnem. Augie ne. Nastavimo hodati. Pokraj nas projure tehničari koji obavljaju očevid, odjeveni u ona svoja odijela, s rukavicama na rukama i kirurškim maskama preko nosa i usta. Augie ih ni ne pogleda. Lice mu je ukočeno dok s mukom hoda prema zadatku kojeg se grozi. »Nema smisla«, kažem. Potraje malo prije nego što Augie odgovori. »Kako to misliš?« »Hankovo lice.« »Što s njim?« »Nije ljubičasto. Nije čak ni malo drugačije boje od ostatka tijela.« Augie šuti. »Znači, nije umro od davljenja ili slomljenog vrata«, kažem. »Franco će to shvatiti.« www.balkandownload.org

134 »I još nešto: miris - nije to više samo miris truleži. Vidi se da se počinje raspadati.« Augie nastavi hodati. »Hank je nestao prije tri tjedna«, kažem. »Ja bih rekao da je jednako toliko mrtav.« »Kao što rekoh, pričekajmo Franca.« »Tko je pronašao tijelo?« »David Elefant«, Augie odvrati. »Šetao je psa i pustio ga s uzice. Pas je potrčao ovamo i počeo zavijati.« »Koliko često to Elefant čini?« »Čini što?« »Šeće ovdje psa. Ovaj usjek malo je izvan ruke, ali nije tako zabačen.« »Ne znam. Zašto?« »Recimo da sam u pravu. Recimo da je Hank mrtav tri tjedna.« »Dobro.« »Da Hankovo truplo ondje visi cijelo to vrijeme, ne misliš li da bi ga netko dosad već primijetio? Ili osjetio smrad? Nismo tako daleko od civilizacije, zar ne?« Augie šuti. »Augie ?« »Čujem te.« »Nešto ne valja.« Napokon se zaustavi i okrene prema mjestu događaja u daljini. »Čovjek je kastriran i obješen o stablo«, kaže. »Naravno da nešto ne valja.« »Mislim da ovo nema veze s onom snimkom«, odvratim. Augie ne odgovara. »Mislim da ima veze sa Zavjereničkim klubom i onom starom Vojnom bazom. Mislim da ima veze s Rexom, Leom i Dianom.« Vidim da se trznuo kad sam izgovorio ime njegove kćeri. »Augie?« Okrene se i ponovno počne hodati. »Poslije«, kaže. »Što?« »Poslije ćemo razgovarati o tome«, odvrati. »U ovom trenutku samo moram javiti Tomu da mu je mali mrtav.« Tom Stroud zuri u svoje ruke. Donja usna mu se trese. Nije progovorio otkad nam je otvorio vrata, nije rekao ni jednu jedinu riječ. Znao je. Odmah. Pogledao nas je i znao. Često znaju. Neki tvrde da je prvi korak u tugovanju www.balkandownload.org

135 poricanje. Budući da sam i sam mnogo puta donio vijesti od kojih se ljudima zauvijek promijene životi, mogu reći da sam utvrdio da je točno upravo suprotno: prvi korak je potpuno i trenutno shvaćanje. Čuješ te vijesti i istoga trenutka shvatiš koliko su u potpunosti poražavajuće i da nema odgađanja, da je smrt konačna i da se tvoj svijet raspao te da više nikada, baš nikada, nećeš biti isti. Shvatiš sve to u samo nekoliko sekundi, ne više od toga. Ta spoznaja poteče ti venama i preplavi te. Srce ti se slomi. Koljena zaklecaju. Svaki dio tebe želi popustiti, srušiti se i predati. Želiš se sklupčati u položaj fetusa. Želiš se stuštiti niz to rudarsko okno i više se nikada ne zaustaviti. Tada dolazi negiranje. Ono te spašava. Ono podiže zaštitnu ogradu. Ono te zgrabi prije nego što skočiš s tog ruba. Ruka ti je na vrućemu štednjaku. Poricanje ti je povuče s njega. Dok smo ulazili u dom Toma Strouda navrla su mi sjećanja na tu noć i dio mene počeo je čeznuti za tom zaštitnom ogradom. Mislio sam da je dobra ideja doći ovamo, ali svjedočiti tomu kako Augie donosi loše vijesti, najgore vijesti, baš kao i one noći kada si ti umro, pogađa me više nego što sam očekivao. Trepnem i nekako Tom Stroud postane tata. Kao i tata, i on gleda u stol. I on se trza kao da prima udarce. Augiejev glas - ta mješavina čvrstog, nježnog, sućutnog, udaljenog - vraća me u onaj trenutak više od bilo kojeg pogleda ili mirisa, déja vu je to iz noćne more dok još jednome ocu govori da mu je dijete mrtvo. Dvojica starijih muškaraca sjede u kuhinji. Ja stojim iza Augieja, udaljen od njega možda tri metra, spreman ustati s klupe, ali nadajući se da trener neće pozvati mene. Noge su mi kao puding. Pokušavam sve to povezati, ali cijela ta priča ima sve manje i manje smisla. Siguran sam da će se službena istraga, ona koju će voditi Manning i okružni ured, usredotočiti na videosnimku. Činit će im se jednostavnim: video se raširio poput požara, javnost je zgrožena, netko uzima stvari u svoje ruke. Sve je posloženo. Ima smisla. Možda je čak i točno. Druga teorija, naravno, ona je koju ću ja istraživati. Netko ubija stare članove Zavjereničkog kluba. Od šest mogućih članova, četvero je umrlo prije trideset petog rođendana. Koja je vjerojatnost da između tih smrti nema nikakve poveznice? Najprije Leo i Diana. Onda Rex. Sada Hank. Ne znam gdje je Beth. I, naravno, tu je Maura, koja je te noći vidjela nešto zbog čega je pobjegla zauvijek. Ali. Zašto sad? Recimo da su te noći svi oni nekako vidjeli nešto što nisu trebali. Ponavljam, to može zvučati kao paranoično razmišljanje, makar se www.balkandownload.org

136 njihova skupina i zvala Zavjerenički klub, ali moram pokušati zamisliti što se odigralo. Pretpostavimo da su svi oni nešto vidjeli te noći. Možda su pobjegli, a kriminalci su, što, uhvatili samo Lea i Dianu? U redu, ostani pri toj mogućnosti. I, ponovno, što onda? Odvukli su Lea i Dianu do željezničke pruge na drugoj strani grada i sredili to tako da izgleda kao da ih je pregazio vlak. U redu, dobro. Pretpostavimo da su drugi pobjegli. Mauru nisu uspjeli pronaći. To se sve slaže. No što je s Rexom, Hankom i Beth? Oni se nisu skrivali. Ostali su u srednjoj školi i maturirali s nama. Zašto ih zlikovci iz Baze nisu ubili? Zašto bi čekali petnaest godina? I pričajmo o slučajnosti - zašto bi zlikovci naposljetku ubili Hanka otprilike u isto vrijeme kada je objavljena ona snimka? Ima li to smisla? Ne. Pa kako je onda ta snimka povezana s ovim? Nešto mi promiče. Tom Stroud naposljetku zaplače. Brada mu se spusti na prsa. Ramena počnu drhtati. Augie položi ruku na Tomovu nadlakticu. To nije dovoljno. Augie se približi. Tom se nagne prema njemu i zajeca mu na ramenu. Vidim Augieja iz profila. Oči su mu zatvorene, na licu mu se ocrtava bol. Tomovi jecaji postaju sve glasniji. Vrijeme prolazi. Nitko se ne miče. Jecaji se prorijede. Naposljetku jenjaju. Tom Stroud odmakne se i pogleda Augieja. »Hvala ti što si mi osobno rekao«, Tom Stroud reče. Augie uspije kimnuti. Tom Stroud obriše lice rukavom i prisili se nekako osmjehnuti. »Sad imamo nešto zajedničko.« Augie ga upitno pogleda. »Mislim, nešto užasno«, Tom nastavi. »Obojica smo izgubili djecu. Sada razumijem tvoju bol. Osjećam se kao... Kao da smo članovi najgoreg mogućeg kluba.« Sada se Augie tržne kao da prima udarce. »Misliš li da ona grozna snimka ima neke veze s tim?« Tom upita. Čekam da Augie odgovori, ali on izgleda izgubljeno pa odgovorim umjesto njega. »Svakako će to istražiti«, odvratim. »Hank to nije zaslužio. Čak i ako se jest pokazivao...« »Nije.« Tom Stroud me pogleda. »To je bila laž. Jednoj majci nije se sviđalo što se Hank mota oko škole.« www.balkandownload.org

137 Tom Stroud razrogači oči. Ponovno pomislim na one korake žalovanja. Moguće da će se poricanje brzo povući pred bijesom. »Izmislila je to?« »Da.« Njegov izraz lica nije se promijenio, ali vidi se da postaje sve bjesniji. »Kako se zove?« »To vam ne možemo reći.« »Misliš li da je ona to napravila?« »Mislim li da je ubila Hanka?« »Da.« »Ne«, iskreno odgovorim. »Tko onda?« Objasnim mu da je istraga tek počela i izgovorim uobičajene klišeje o tome kako »činimo sve što možemo«. Upitam ga ima li ikoga koga bi mogao nazvati da dođe i bude s njim. Ima brata. Augie stoji pokraj vrata ljuljajući se naprijed-nazad, jedva progovorivši i riječ. Smjestim Toma najbolje što mogu, ali nisam ja dadilja. Augie i ja dovoljno smo dugo ovdje. »Hvala još jednom«, Tom Stroud zahvali ispraćajući nas. A da slučajno ne bi bilo da nisam izgovorio dosta otrcanih fraza, kažem: »Moja sućut.« Augie krene prvi. Moram požuriti kako bih ga sustigao. »Što je bilo?« »Ništa.« »Postao si strašno tih u nekom trenutku. Mislio sam da ti je netko nešto javio na mobitel.« »Nije.« Augie otvori vrata automobila. Obojica uđemo. »Što se onda dogodilo?« upitam. Augie kroz vjetrobran bijesno gleda kuću Toma Strouda. »Jesi li čuo što mi je rekao?« »Tko, Tom Stroud?« I dalje bijesno zuri u vrata. »On i ja sad imamo nešto zajedničko.« Lice mu se počne trzati. »On je sada upoznao istu bol.« Glas mu je pun prijezira. Osjećam kako sve teže i dublje diše. Ne znam što učiniti, kako se postaviti, pa samo čekam. »Ja sam izgubio lijepu, sedamnaestogodišnju kćer punu života, djevojku pred kojom je bilo sve. A ona je meni bila sve, Nape. Razumiješ? Bila je moj život.« www.balkandownload.org

138 Pogleda me istim onim bijesnim pogledom. Gledam ga i ne skrećem pogled. »Ujutro sam je budio kada je bilo vrijeme za školu. Svake srijede radio sam joj palačinke s čokoladom. Kad je bila djevojčica, svake subote vodio sam je u Armstrongovu zalogajnicu, išli smo samo ona i ja, a onda bismo otišli u trgovinu Silverman's i kupili joj tanke gumice za kosu ili one debele, kričave gumice obložene tkaninom ili pak kopče za kosu od kornjačevine. Skupljala je ukrase za kosu. Ja sam bio samo neuki tata, što sam ja o tome znao? Sve te stvari još su bile ondje kada sam joj krenuo čistiti sobu. Sve sam to pobacao. Kad je u sedmom razredu imala reumatsku groznicu, osam noći zaredom spavao sam na stolcu u bolnici. Sjedio sam i gledao je i molio Boga da joj nikada ništa nažao ne učini. Išao sam na svaku utakmicu hokeja na travi, svaki blagdanski koncert, svaki plesni nastup, svaku podjelu svjedodžbi, svaki Dan roditelja. Kada je prvi put išla na spoj, potajno sam ih pratio do kina zato što sam bio tako nervozan. Ostajao sam budan svaki put kada je išla na noćni izlazak zato što nisam mogao zaspati dok se ne bi vratila kući. Pomagao sam joj pisati prijamne eseje za koledž, koje na kraju nitko nije morao ni pročitati zato što je umrla prije nego što se mogla prijaviti na njih. Volio sam tu djevojku svom snagom, svakoga dana njezina života, a on«, Augie gotovo ispljune tu riječ prema kući Toma Strouda, »on misli kako sad imamo nešto zajedničko? Misli, što, da on, čovjek koji je napustio sina kada su stvari postale teške, poznaje istu bol kao ja?« Udari se u prsa dok je izgovarao riječ »ja«. Onda utihne. Zatvori oči. Mali dio mene želi reći nešto utješno, nešto u stilu da je Tom Stroud upravo izgubio sina i da trebamo biti malo popustljiviji prema njemu. Ali veći dio mene točno zna o čemu Augie govori i ne osjeća potrebu biti tako velikodušan. Kada je otvorio oči, Augie se ponovno zagledao u kuću. »Možda na to trebamo gledati iz novoga kuta«, izgovori. »Kako to misliš?« »Gdje je Tom Stroud bio svih ovih godina?« Šutim. »Tvrdi da je bio na zapadu,« Augie nastavi, »da je otvorio trgovinu ribolovnom opremom.« »Sa streljanom u stražnjem dijelu«, dodam. Sada obojica gledamo u kuću. »Tvrdi i da se povremeno vraćao. Pokušavao se zbližiti sa sinom koji ga je odbijao.« »Pa?« www.balkandownload.org

139 Augie neko vrijeme šuti. Onda ispusti dugačak izdah i kaže: »Pa možda se vratio prije petnaest godina.« »Zvuči malo nategnuto«, odvratim. »Zvuči«, Augie se složi. »No možda ne bi bilo loše provjeriti gdje je bio.« www.balkandownload.org

140 18. POGLAVLJE ad sam stigao kući, Walshevi su bili vani. Nasmiješim im se širokim prijateljskim osmijehom. Vidi kako je ovaj samac bezopasan. Oni odmahnu. Svi oni znaju tvoju tragičnu priču, naravno. Legendarna je to priča u ovim krajevima, kako kažu. Čudi me da nitko od tipova koji bi željeli biti novi Springsteen nije napisao Odu Leu i Diani. Međutim, svi oni misle da se njima to ne može dogoditi. Takvi su ljudi. Svi su oni željni detalja, ne samo zato što su krvožedni, premda je i to dio razloga, naravno, nego više zato što moraju znati da se takvo što njima nikako ne može dogoditi. Ti tinejdžeri previše piju. Drogiraju se. Bezumno riskiraju. Roditelji ih nisu dobro odgojili. Nisu ih dovoljno pazili. Što god. Nama se to ne može dogoditi. Poricanje nije rezervirano samo za one koji tuguju. Beth Lashley još mi se nije javila. To me muči. Nazovem policijsku postaju u Ann Arboru i dođem do detektiva koji se zove Carl Legg. Objasnim mu da tražim kardiologinju Beth Fletcher rođenu Lashley i da me njezini zaposlenici vozaju. »Tražite li je u vezi s nekim zločinom?« Legg upita. »Ne. Samo moram razgovarati s njom.« »Osobno ću otići do njezine ordinacije.« »Hvala.« »Nema problema. Nazvat ću vas kad budem znao više.« U kući je tiho, svi duhovi spavaju. Popnem se na prvi kat i povučem ručicu. Spuste se ljestve koje vode na tavan. Popnem se i pokušam se prisjetiti kada sam zadnji put bio ovdje. Pretpostavljam da sam pomogao tati da tvoje stvari prenesemo na tavan, ali ako jesam, to sjećanje je isparilo. Možda me tata poštedio toga i sam to odradio? Tvoja smrt bila je iznenadna. Tatina nije. On i ja imali smo vremena. On je svoju sudbinu prihvatio iako sam je ja poricao. Do trenutka kada ga je tijelo izdalo, on se već bio riješio svoje svjetovne imovine. Razdijelio je odjeću. Pospremio sobu. K www.balkandownload.org

141 Sve je posložio prije nego što je Kosac stigao kako ja to ne bih morao učiniti. Kao što je bilo za očekivati, na tavanu je zagušljivo i vruće. Teško je disati. Očekujem da ću ondje zateći hrpu kutija i starih drvenih kovčega, sve one stvari koje viđaš u filmovima, ali vrlo je malo toga. Tata je na pod stavio samo nekoliko drvenih dasaka tako da većinu poda čini ružičasta izolacija. Toga se najviše sjećam. Ti i ja dolazili smo ovamo kao djeca i igrali smo se toga da moramo ostati na daskama jer ako padnemo na ružičasto, propast ćemo kroz strop i pasti na prvi kat. Ne znam je li to istina, ali to nam je tata uvijek govorio. Sjećam se da sam se kao dijete toga bojao, kao da je taj materijal od kojeg je izolacija napravljena živi pijesak, a ja ću stati na njega, propasti kroz njega i nestati zauvijek. U stvarnom životu nikada ne nailaziš na živi pijesak, zar ne? Nešto toliko popularno na filmovima i televiziji, a nikad ne čuješ da je itko zaista upao u živi pijesak ili umro u njemu. Tako su mi misli vrludale kada sam uočio kutiju u kutu. To je to. Jedna kutija, Leo. Znaš da tata nije baš bio od materijalnih dobara. Tvoje odjeće nema. Tvojih igračaka nema. Čišćenje je bilo dio njegova procesa žalovanja. Ne znam koji bi to stupanj bio. Možda prihvaćanje, premda bi prihvaćanje trebalo biti posljednji korak, a tata je morao proći kroz još mnogo njih nakon čišćenja. Znamo da je tata bio emocionalan čovjek, ali njegovi jecaji cijelim tijelom, to kako su mu se prsa dizala, a ramena tresla, njegovi gromoglasni jecaji čiste patnje, plašilo me sve to. U nekim trenucima mislio sam da će se fizički raspoloviti, da će mu neprestana muka prepoloviti trup ili nešto slično tomu. I, ne, mama nam se nikad nije javila. Je li se tata javio njoj i rekao joj? Ne znam. Nisam ga pitao. On mi nije rekao. Otvorim kutiju da vidim što je tata sačuvao. Glavom mi prođe nešto što mi nije palo na pamet sve do ovog trenutka: tata je, naravno, znao da ti nikada nećeš otvoriti ovu kutiju. Znao je i da je on neće otvoriti. To znači da je ono što je u njoj, što god to bilo, što god da je odlučio sačuvati, vrijedno samo meni. Što god da je tata sačuvao, učinio je to s mišlju da ću ja to jednoga dana možda željeti. Kutija je oblijepljena samoljepljivom trakom. Teško ju je odlijepiti. Izvadim ključ iz džepa i njime prerežem traku po sredini. Onda rastvorim kartonska krila i virnem u kutiju. Ne znam što sam očekivao da ću ondje pronaći. Poznajem tebe. Poznajem tvoj život. Cijeli tvoj život dijelili smo sobu. Nema ničeg od velike važnosti za što ne bih znao gdje je. www.balkandownload.org

142 No kada sam ugledao fotografiju na vrhu, ponovno sam se osjetio izgubljeno. Na njoj smo nas četvero: ti i Diana, Maura i ja. Sjećam se te fotografije, naravno. Snimljena je u Dianinu dvorištu. Njezin sedamnaesti, i posljednji, rođendan. Bila je topla listopadska večer. Dan smo proveli u zabavnom parku Six Flags Great Adventure. Augie je imao nekog prijatelja, umirovljenog policajca koji je tada radio za jednog od najvećih sponzora toga parka i koji nam je uspio nabaviti narukvice koje su nam omogućivale neograničeni pristup redu bez čekanja. Vožnja vlakom smrti bez čekanja, Leo. Sjećaš se? Nemam puno uspomena na tebe ili Dianu od tog dana. Razdvojili smo se, ti i ona uglavnom ste bili na arkadnim igrama - sjećam se da si osvojio plišanog Pikachua i dao ga njoj - a Maura i ja otišli smo na najzloglasnije vlakove smrti. Maura je nosila top od kojeg su mi se usta osušila. Ti i Diana slikali ste se s jednim od likova iz Looney Tunesa. S kim ono? Kladim se da je... Da, na drugoj fotografiji je. Izvadim je iz kutije i pogledam. Ti i Diana stojite svatko s jedne Čičijeve strane, a iza vas je vodoskok iz kojega buja voda. Dva tjedna poslije oboje ćete biti mrtvi. Još malo proučavam fotografiju na kojoj smo svi četvero. Snimljena je kada je već pala noć. Drugi posjetitelji uhvaćeni su u prolazu pokraj nas. Svi smo umorni, dug dan, valjda. Maura mi sjedi na krilu, tijela su nam isprepletena onako kako to mogu biti samo tijela tinejdžera koji su u vezi. Ti sjediš pokraj Diane. Ona se ne smiješi. Ti izgledaš napušeno. Oči su ti staklene i mutne. Izgledaš i... kao da te nešto muči, možda. To tada nisam primijetio. Bio sam zabavljen svojim stvarima, zar ne? Maura, hokej i upis na jedan od boljih koledža. Bio sam siguran da će mi sudbina osigurati buduću sreću premda nisam imao pravi plan ni pojma što bih želio postati. Znao sam samo da ću biti silno uspješan. Oglasi se zvono na vratima. Spremim fotografiju gdje je bila i pokušam ustati, ali strop je tako nizak. Sagnutih leđa krenem prema otvoru. Dok sam se spuštao niz ljestve, netko ponovno pozvoni. Pa još jedanput. Nestrpljivo. »Dolazim!« viknem. Spuštam se niza stube i kroz prozor uočim da je to moj stari školski kolega David Rainiv. Njegovo otmjeno poslovno odijelo izgleda kao da ga je skrojila neka viša sila. Otvorim vrata. Lice mu je pepeljastosivo i zgužvano iako mu je Hermesova kravata savršeno zavezana. »Čuo sam za Hanka.« Ni ne pitam ga kako. Stara izreka da loše vijesti brzo putuju nikada nije bila točnija nego u doba Interneta. »Je li to istina?« www.balkandownload.org

143 »Ne smijem baš govoriti o tome.« »Kažu da je nađen obješen o stablo.« Lice mu je preplavljeno tugom. Sjećam se da je želio pomoći kad sam ga na košarkaškom igralištu pitao za Hanka. Nema smisla da budem tvrd. »Moja sućut.« »Je li se Hank objesio«, David upita, »ili je ubijen?« Namjeravam ponoviti da ne mogu razgovarati o tome, ali na njegovu licu uočim neobičan očaj. Zapitam se je li došao ovamo kako bi od mene dobio potvrdu ili je riječ o nečemu drugom. »Ubijen«, odvratim. On zatvori oči. »Znaš li nešto o tome?« upitam. Ne otvara oči. »Davide?« »Nisam siguran«, naposljetku kaže. »Ali mislim da možda znam.« www.balkandownload.org

144 19. POGLAVLJE bitelj Rainiv živi na kraju otmjene nove slijepe ulice, u jednoj od onih vila s unutarnjim bazenom, plesnom dvoranom, osamsto kupaonica i tristo tisuća kvadratnih metara uglavnom beskorisnog prostora. Sve na toj kući vrišti nouveau riche. Na ulazu u prilaz nalazi se previše kićen metalni kip djece koja puštaju zmaja. Prostor izgleda kao da se netko trudio da sve izgleda previše staro tako što će izgledati previše novo. Sve je u kiču, otrcano, previše su se trudili. Ali to je moj doživljaj. Dugo poznajem Davida. Uvijek je bio dobar tip. Velikodušan je prema dobrotvornim organizacijama. Daje svoje vrijeme i energiju gradu. Vidio sam ga s djecom. Nije jedan od onih očeva koji se pretvaraju, znaš onih koji strašno naglašeno paze na svoju djecu u trgovačkom centru ili parku pa pomisliš Ajme, kako je to jedan brižan otac, ali zapravo vidiš da je to samo gluma za javnost. David nije takav. A najviše od svega, sada gledam njegovo shrvano lice i prisjećam se kako mi je prepričao cijelu povijest svojega prijateljstva s Hankom. Takva odanost znak je pravog čovjeka. Pa što, ne sviđa mi se njegov ukus u kućama, ili možda ukus njegove supruge. Koga briga? Saberi se. Prestani osuđivati. Uđemo u garažu veliku otprilike kao fakultetska sportska dvorana - je li to osuđivanje? - i parkiramo. Prođemo kroz bočna vrata i uđemo u nešto što se u nekim domovima naziva podrumom, ali ovaj ima kinodvoranu i vinski podrum, pa moramo naći neki novi naziv. Možda donja razina? Uđe u malu sobu i pritisne prekidač. U stražnjem desnom kutu nalazi se sto dvadeset centimetara visok starinski sef s velikim brojčanikom. »Ti nisi policajac na ovom slučaju, je li tako?« Ovo je već treći put da mi je postavio to pitanje. »Nisam. Zašto je to tako bitno?« Sagne se i počne prtljati po brojčaniku. »Hank me zamolio da mu nešto pričuvam.« »Nedavno?« »Ne. Prije osam-devet godina. Rekao je da ako ga ikad ubiju, trebam pronaći načina da to dam nekome kome vjerujem. Upozorio me na to da to O www.balkandownload.org

145 ne dam nikom iz policije i nikom tko sudjeluje u istrazi.« David me pogleda. »Shvaćaš moju dilemu?« Kimnem. »Ja radim u policiji.« »Tako je. No kao što rekoh, to je bilo prije osam-devet godina. Hank tad već nije bio svoj. Zaključio sam da to nije ništa, samo lupetanje bolesnoga uma. No bio je prilično uporan. Pa sam mu obećao da ću, ako ga ikad ubiju, učiniti ono što je tražio. Nisam nikad zapravo razmišljao o tome što to znači jer, mislim, sve je to samo nepovezano trabunanje, zar ne? Osim što sad...« Posljednji put okrene brojčanik i začujem škljocaj. Uhvati ručku i dok to čini, okrene se prema meni i pogleda me. »Vjerujem ti, Nape. Radiš u policiji, ali nekako vjerujem da bi Hank smatrao da je u redu da ti ovo dam.« Otvori sef, posegne duboko u njega, iskopa ono što se nalazilo unutra - ne zabadam nos u njegove stvari pokušavajući vidjeti što se ondje nalazi - i izvuče videokasetu koja me svojom poznatošću udari posred lica i potpuno izbaci iz ritma. Leo, sjećam se da ti je u drugom srednje tata kupio Canonovu digitalnu videokameru PV1. Poludio si od sreće. Neko si vrijeme sve snimao. Htio si biti redatelj, Leo. Govorio si kako ćeš snimiti dokumentarac. Kad sam se toga prisjetio, ponovno me presjekla bol. Kaseta koju mi je David pružio nalazila se u crvenom plastičnom omotu na kojem je pisalo MAXELL, 6O MINUTA i bila ista kao one koje si ti koristio. Naravno, nisi bio jedini koji je u to doba snimao na Maxellovim kasetama. Bile su prilično česte. Ali kada sam vidio takvu kasetu nakon toliko godina... »Jesi li je pogledao?« upitam. »Rekao mi je da ne smijem.« »Pada li ti na pamet što bi se moglo nalaziti na toj snimci?« »Ne. Hank me zamolio da mu je pričuvam.« Samo zurim u kasetu još neko vrijeme. »To vjerojatno nema nikakve veze s onim što se dogodilo«, David kaže. »Mislim, čuo sam za onu videosnimku na kojoj se pokazuje.« »To je bila laž.« »Laž? Zašto bi to itko učinio, kvragu?« On je Hankov prijatelj. Nešto mu dugujem. Ukratko prepričam debilne motive Suzanne Hanson. David kimne, zatvori sef, okrene brojeve na brojčaniku. »Pretpostavljam da nemaš ništa na čemu bi se mogla pogledati ovakva kaseta«, kažem. »Mislim da nemam, ne.« »Pronađimo onda nekoga tko ima.« www.balkandownload.org

146 Ellie mi na mobitel kaže: »Bob je pronašao neku staru Canonovu kameru u podrumu. Misli da još radi, ali trebat će je napuniti.« Nisam iznenađen. Ellie i Bob ništa ne bacaju. A ono što još više uznemiruje jest činjenica da im je sve tako dobro posloženo da će čak i nešto što deset godina nije ugledalo svjetlo dana, kao stara videokamera, biti uredno označeno i pospremljeno zajedno s punjačem. »Mogu doći do vas kroz deset minuta.« »Hoćeš li ostati na večeri?« »Ovisi o tome što je na snimci«, odvratim. »Da, naravno, to ima smisla.« Ellie čuje nešto u mom glasu i predobro me poznaje. »Je li sve ostalo u redu?« »Razgovarat ćemo.« Prvi poklopim. David Rainiv vozi s rukama na upravljaču u položaju kazaljki na satu deset i dva. »Ne želim raditi veliku famu oko ovoga,« kaže, »ali ako nema nikog od najbliže rodbine, možete li poslati tijelo u Feenejevu mrtvačnicu kad završite s njim i reći im da meni pošalju račun?« »Otac mu se vratio u grad«, podsjetim ga. »A, da, tako je,« David kaže i namršti se, »zaboravi na to.« »Misliš da se on neće javiti?« David slegne ramenima. »Tip je cijeli život zakazivao u odnosu s Hankom. Iznevjerio ga je milijun puta. Ne znam zašto bismo trebali pretpostaviti da će se ovoga puta iskazati.« U pravu si. »Provjerit ću kakva je situacija.« »Ako se slažeš, ja bih to anonimno podmirio. Doveo dečke s košarke u mrtvačnicu. Da odaju počast. Hank to zaslužuje.« Ne znam što ljudi zaslužuju ili ne zaslužuju, ali svejedno mi je kako će biti. »Njemu bi to značilo«, David nastavi. »Hank je pobožno izražavao poštovanje prema mrtvima: svojoj mami«, glas mu postane mekši, »tvom bratu, Diani.« Ja ništa ne kažem na to. Još se malo vozimo. Kasetu držim u ruci. Onda dobro promislim o onome što je upravo rekao i upitam: »Što si mislio s time?« »Čime?« »O tome da Hank poštuje mrtve. O mom bratu i Diani.« »Šališ se?« Pogledam ga. www.balkandownload.org

147 »Hank je bio shrvan onim što se dogodilo Leu i Diani.« »To nije isto što i >izražavati poštovanje<.« »Stvarno ne znaš?« Pretpostavljam da je pitanje retoričko. »Hank je svaki dan išao u praktički istu šetnju. To znaš, je li?« »Da«, odvratim. »Kretao je od Staze, pokraj Osnovne škole.« »A znaš li gdje je završavao?« Odjedanput osjetim kao da mi se hladni prst spušta niz vrat. »Na pruzi«, David nastavi. »Hank je šetnju završavao točno na onom mjestu gdje... Pa, znaš.« Zuji mi u ušima. Čini mi se da moje riječi sada dolaze iz velike daljine. »Znači, Hank je svaki dan započinjao šetnju pokraj stare Vojne baze, a završavao ju je ondje gdje su Leo i Diana umrli?« »Mislio sam da to znaš.« Odmahnem glavom. »Katkad je mjerio koliko to traje«, David nastavi. »Nekoliko puta... To je bilo čudno.« »Što?« »Tražio je da ga vozim kako bi mogao mjeriti koliko bi dugo trajala vožnja.« »Vožnja automobilom od Vojne baze do pruge na drugom kraju grada?« »Da.« »Zašto?« »Nije mi rekao. Nešto je računao na papiru i mrmljao sebi u bradu.« »Što je računao?« »Ne znam.« »Ali bio je usredotočen na to koliko će mu trebati da dođe s jednog mjesta na drugo?« »Usredotočen?« David neko vrijeme šuti. Onda kaže: »Prije bih rekao da je bio opsjednut. Na pruzi sam ga vidio, ne znam, tri ili četiri puta, i to onda kada bih vlakom išao u grad, a vlak bi prošao pokraj njega. Uvijek je plakao. Bilo mu je stalo, Nape. Želio je odati počast mrtvima.« Pokušavam razumjeti sve to. Zamolim Davida da mi ispriča više pojedinosti, ali ne zna ništa. Pitam ga zna li išta drugo što bi moglo povezivati Hanka i Lea, Hanka sa Zavjereničkim klubom, Hanka s Rexom, Maurom i Beth, Hanka s bilo čim drugim vezanim uz prošlost. No ponovno ostanem praznih ruku. www.balkandownload.org

148 David Rainiv zaustavi se ispred Elliene i Bobove kuče. Zahvalim mu. Rukujemo se. Ponovno me podsjeti na to da je spreman pomoći ako išta treba učiniti kako bi Hank dobio sprovod kakav zaslužuje. Kimnem. Vidim da želi nešto pitati, ali ipak to nije učinio. »Ne moram znati što je na toj snimci«, kaže. Iziđem iz automobila i gledam za njim dok odlazi. Ellien i Bobov travnjak tako je uredno pokošen da izgleda kao da se pripremaju za profesionalni turnir u golfu. Gredice s cvijećem tako su simetrično posložene da se čini kao da je desna polovica kuće zrcalna preslika lijeve. Bob otvori vrata i pozdravi me velikim osmijehom i čvrstim stiskom ruke. Bob se bavi prodajom komercijalnih nekretnina premda ne razumijem sasvim što točno radi. On je izvrstan tip, i da je potrebno, za njega bih i metak popio. Nekoliko smo puta pokušali sami otići van, gledati sveučilišno košarkaško natjecanje ili hokejsko doigravanje - muški izlazak - ali činjenica je da je naš odnos prilično neuspješan kada nema Ellie. Nijednom od nas to ne smeta. Čuo sam da muškarci i žene ne mogu biti prijatelji, a da u tom odnosu ne bude i nečeg seksualnog, ali premda riskiram da zvučim strašno politički korektno, to je glupost. Ellie iziđe opreznije nego inače i poljubi me u obraz. Mislim da oboje znamo da je nakon sastanka s Lynn Wells među nama ostalo nešto što moramo riješiti, ali u ovom trenutku imam većih briga. »Kamera je u radionici«, kaže Bob. »Još se nije napunila, ali radit će dok god je uključena u struju.« »Hvala.« »Ujače Nap!« Njihove dvije djevojčice, devetogodišnja Leah i sedmogodišnja Kelsi, nahrupe iza ugla onako kako to samo dvije djevojčice mogu. Obje me zagrle, onako kako to samo dvije djevojčice mogu, i gotovo me sruše od siline osjećaja kojima su poletjele prema meni. Za njih dvije ne bih samo popio metak, nego bih ih mnogo i ispalio. Kao kum objema i čovjek koji zapravo nema drugu obitelj, obožavam Leahu i Kelsi i činim sve što mogu da ih razmazim, do te mjere da se Ellie i Bob moraju umiješati i prekoriti me. Brzo ih pitam kako im je u školi i one mi počnu oduševljeno prepričavati svoje dogodovštine. Nisam glup. Odrastaju i uskoro više neće tako brzo juriti prema meni, ali to mi ne smeta. Netko bi se mogao zapitati osjetim li ubod u prsima zbog toga što nemam vlastitu djecu ili zato što neću doživjeti da budem stric tvojoj djeci. Ti i ja bili bismo izvrsni stričevi svojoj djeci, Leo. www.balkandownload.org

149 Ellie počne tjerati djevojčice od mene. »U redu, cure, dosta sad. Ujak Nap mora nešto napraviti u radionici s tatom.« »Što?« upita Kelsi. »Nešto za posao«, odvrati Bob. Leah: »Kakav posao?« Kelsi: »Je li to policijski posao, ujače Nap?« Leah: »Hvataš li zlikovce?« »Ništa tako dramatično«, odvratim, a onda se zapitam znaju li što to znači pa zaključim da im ne želim to reći zato što je »ništa dramatično« možda laž pa dodam: »Samo moram pogledati ovu videokasetu.« »Ooooo, možemo li i mi gledati?« Leah upita. Ellie me izvuče iz toga. »Nikako. Idite postaviti stol.« Jedva da malo zastenju pa odu obaviti naporan zadatak koji su dobile. Bob i ja krenemo prema radionici u garaži. Na natpisu iznad vrata piše BOBOVA RADIONICA. Natpis je izrezbaren u drvu i svako je slovo druge boje. Kao što možeš i pretpostaviti, u Bobovoj radionici mogli bi se snimati videouratci iz rubrike Sam svoj majstor. Oruđe je obješeno prema veličini i postavljeno na istoj udaljenosti jedno od drugoga. Drvna građa i cijevi posloženi su u savršenim piramidama uza zid. Sa stropa vise fluorescentne instalacije. U pravilno označenim plastičnim kutijama nalaze se čavli, vijci, zatvarači, priključnici. Pod je gumen. Sve boje u prostoriji neutralne su i umirujuće. Nema prljavštine, ničega što bi pokvarilo relativnu mirnoću tog prostora. Ja ne znam ni čavao zabiti, ali jasno mi je zašto Bob voli biti ovdje. Kamera na radnom stolu ista je kao ona tvoja i pitam se je li to možda zaista ta kamera. Kao što sam rekao, tata je većinu tvojih stvari razdijelio. Možda je nekako ta kamera završila kod Ellie i Boba, tko zna? Kamera Canon PV1 stoji uspravno, s objektivom okrenutim uvis. Bob je okrene i pritisne tipku za izbacivanje kasete. Pruži ruku prema meni da mu dam kasetu koju držim. Ubaci je u kameru i zatvori kućište. »Spremna je«, Bob mi kaže. »Samo pritisni tipku za reprodukciju, ovdje«, pokaže mi gdje se nalazi, »i snimku možeš gledati ovdje.« Bob nešto povuče i s bočne strane izviri mali ekran. Sve ovo podsjeća me na tebe. I to ne ugodno. »Ako ti bude trebala pomoć, ja sam u kuhinji«, Bob reče. »Hvala.« On krene prema kući i zatvori vrata za sobom. Nema smisla da odugovlačim. Pritisnem tipku za reprodukciju. Započne sa šumom koji se zatim pretvori u tamu. Jedino što vidim je datum. Tjedan dana prije nego što ste ti i Diana poginuli. www.balkandownload.org

150 Slika se trese kao da onaj tko drži kameru hoda. Zatim se počne još više tresti, možda je onaj tko je hodao potrčao. Još ništa ne razabirem. Sve je crno. Učini mi se da sam nešto čuo, ali vrlo tiho. Pronađem kolut za pojačavanje zvuka i okrenem ga do kraja. Slika se prestala tresti, ali još je premračno da bi se išta vidjelo. Ne pomaže ni igranje s tipkom za podešavanje svjetline pa ugasim svjetlo u prostoriji kako bih dobio bolji kontrast. Garaža odjedanput postane sablasna, oruđe mnogo zloslutnije u sjeni. Pomno se zagledam u mali ekran. Onda začujem glas iz prošlosti koji zapita: »Hank, je li uključena?« Srce mi stane. Glas na snimci je tvoj. »Je, uključena je«, odvrati Hank. Onda se začuje drugi glas: »Usmjeri je u nebo, Hank.« Maura. Srce, koje mi je prestalo kucati, rasprsne se u grudima. Oslonim se rukama o radni stol kako bih se primirio. Maura zvuči uzbuđeno. Sjećam se tog tona vrlo dobro. Gledam kako se kamera podiže. Hank je objektiv bio uperio u tlo. Dok ga je podizao uvis, uočio sam svjetla iz Vojne baze. Ponovno ti, Leo: »Čujete li vi to još uvijek?« »Ja čujem. Ali slabo, doduše.« To zvuči kao Rex. Ti: »Dobro, budimo tihi.« Onda začujem Mauru: »Isuse, pogledajte! Baš kao prošli tjedan.« »O, Bože.« Ponovno ti. »Bila si u pravu, Maura.« Začuje se mnogo istodobnih uzdisaja i uzbuđenih glasova. Pokušam ih razabrati: tvoj čujem sigurno, Maurin, Rexov, Hankov... još jedan ženski glas. Diana? Beth? Morat ću to poslije nekako potvrditi i pomnije poslušati snimku. Škiljim u ekran nadajući se da ću vidjeti ono što ih je sve iznenadilo. A onda i ja to ugledam kako se izdiže u nebu, naizgled kao da je doplutalo u vidokrug. Glasno uzdahnem od iznenađenja kao i oni. Helikopter. Pokušam pojačati zvuk kako bih čuo propelere, ali zvuk je već postavljen na najglasnije. Kao da mi čita misli, Hank mi objasni pojedinosti. »Sikorsky Black Hawk«, kaže. »Radarski nevidljiv helikopter. Gotovo nečujan.« »Ne mogu vjerovati.« To zvuči kao Beth. www.balkandownload.org