Tono-Bangi - H. G. Wells

H. DŽ. VELS TONO-BANGI Preveo s engleskog: Slobodan Petković

NASLOV ORIGINALA TONO-BUNGAY by H. G. Wells

H.DŽ. VELS I NJEGOV ROMAN »TONO-BANGI« Herbert Džordž Vels rođen je 21 septembra 1866 u Bromliju i proveo detinjstvo i mladost neobično oskudno. Otac, Džozef, je sitan trgovac a mati, Sara, domoupraviteljica u Ap Parku, aristokratskom veleposedu, okruženom velikim parkom i područnim selima. Ovo imanje i život svoje majke, kao i svoje povremene posete i boravak u služinskim sobama dvorca, opisaće Vels dvadesetinu godina kasnije baš u prvim glavama romana Tono-Bangi, dajući dobru ime Bledsover, posmatrajući i kritikujući ceo engleski feudalni poredak iz perspektive sina jednog od članova posluge. Vels radi kao šegrt u trgovini tekstilom od svoje trinaeste godine i naporedo uči, da se tek u osamnaestoj, dobijanjem stipendije za Tehničku školu u Londonu, oslobodi fizičkog rada. Po završetku studija radi kao nastavnik, novinar, recenzent, pozorišni kritičar, a istovremeno uči zanat pisca. Tek godina 1895 — njemu je tada dvadeset devet godina — pretstavlja istinski početak njegove književne karijere, ugleda i kasnije slave. Te godine on objavljuje svoj VREMEPLOV, kratak roman iz oblasti naučne fantastike, koji nailazi na odličan prijem, a zatim, iz godine u godinu, punih pedeset godina, ređaju se u neprekidnom nizu romani, studije, zbirke priča i drugo. Kako je bio neobično plodan i napisao vrlo mnogo, to najveći deo vremena, a istovremeno i najvažniji, provodi apsorbovan književnim stvaralačkim radom. Zatim dolazi u kontakt s bezbroj ljudi iz svih društvenih krugova, mnogo putuje, bavi se nizom projekata za reformu društva u duhu njegovih ideja. Nekoliko godina uoči Prvog svetskog rata Vels je član Fabijevskog društva, teoriskog organa Laburističke partije, ali kad društvo odbija da kao program rada usvoji gledišta koja je Vels izneo u svojoj UTOPIJI, on istupa iz članstva da se već iduće godine u romanu TONO-BANGI uzgred potsmehne radu i slabostima ovog malobrojnog društva koje je u svojim

redovima imalo snažne teoretičare, ali je sporo dejstvovalo. Uoči Prvog svetskog rata i između dva rata, Vels je jedna od najistaknutijih figura engleskog javnog života. Intenzivno se bori da Društvo naroda usvoji njegov ideal jedinstvene Svetske države, a radeći na učvršćivanju svetskog mira putuje u Ameriku i Sovjetski Savez, o čemu kasnije piše knjige. Aktivno je sarađivao u međunarodnom udruženju književnika, PEN klubu, čiji je pretsednik bio nekoliko godina. Tokom Drugog svetskog rata, iako u poodmakloj starosti, putuje kroz Ameriku držeći predavanja u korist savezničke stvari. Umro je 1946 godine. Kao pisac bio je neobično plodan, jer je napisao preko stotinu obimnih knjiga. Celokupno njegovo književno delo može se uglavnom razvrstati u tri osnovne grupe: 1) romani iz oblasti naučne fantastike; 2) društveni romani ili romani s tezom i 3) studije, shvatajući ovo najšire, jer su njima obuhvaćena polemička i propagandna dela iz najrazličitijih oblasti: politike, sociologije, ekonomike, istorije, biologije itd. Iz prve grupe, najpoznatiji su romani: VREMEPLOV, sa temom putovanje u budućnost, ČUDESNA POSETA, fantazija o boravku anđela na zemlji, OSTRVO DR MOROA, pretvaranje životinja u ljude, PRVI IJUDI NA MESECU, NEVIDLJIVI ČOVEK, RAT SVETOVA i HRANA BOGOVA, gde opisuje natprirodni rast životinja i ljudi pod uticajem jedne droge. Većina ovih romana prevedena je i na naš jezik. Iz druge grupe, najznačajniji su: TONO-BANGI, o kome će kasnije biti opširnije reči, KIPS, koji po oceni kritičara spada u najlepša Velsova ostvarenja, s tim što je Kips tananiji, lirskiji, poetičniji, dok ga Tono-Bangi nadmašuje po širini i snazi slikanja društva. Zatim dolaze: TOČKOVI SREĆE, istorija raspusta na biciklu, LJUBAV I MISTER LEVIŠEM, gde je opisao svoju čednu studentsku ljubav, ANA VERONIKA, gde se zalaže za emancipaciju žena, ISTORIJA G. POLIJA, NOVI MAKIJAVELI, BRAK, VELIČANSTVENO TRAŽENJE, GOSPODIN BRITLING POSMATRA, gde iznosi svoje utiske iz Prvog svetskog rata, DŽOAN I PETER, gde na primeru dvoje dece iznosi svoja gledišta o

pedagoškim problemima, kao i niz drugih, manje značajnih dela. Iz treće grupe, najznačajniji su: ISTORIJA SVETA, delo po svome zahvatu neobično ambiciozno, jer je Vels, iako ne istoričar po struci, napisao istoriju celog sveta, zatim NAUKA ŽIVOTA, pisana u saradnji sa profesorom Hakslijem, koja pretstavlja neku vrstu priručnika iz oblasti bioloških nauka, a zatim RAD, bogatstvo i sreća čovečanstva, opširna studija, gotovo enciklopedija iz oblasti ekonomike. Svako od ovih dela moglo bi da pretstavlja životno delo naučnika specijalizovanog za tu oblast, mada velika plodnost dovodi i do rasplinjavanja, nepreciznosti, pa čak i netačnosti. Napisao je i veliki broj studija i knjiga o raznim drugim problemima, između ostalog i POKUŠAJ AUTOBIOGRAFIJE, u dve debele knjige. U pogledu romana Tono-Bangi, većina kritičara se slaže da on pretstavlja Velsov najviši domet u oblasti društvenog romana, a kao njegovu posebnu odliku treba pomenuti autobiografski karakter dela. Kako glavne ličnosti tako i tok radnje, negde doslovno a negde idealizirano, projektuju istorijat životnog puta samog pisca. Džordž Ponderevo, u romanu sin domoupraviteljice zamka Bledsover, koji se s mukom probija kroz život radeći kao šegrt, zatim studirajući na Tehničkoj školi u Kensingtonu, da bi pored strica Edvarda Ponderevo došao do ugleda i bogatstva, jeste sam Vels, a njegova životna istorija istovremeno je životna istorija samog pisca, praćena korak po korak verno. Razlika između fikcije i stvarnog života jedino je u tome što se u stvamom životu Vels vlastitim naporima i talentom probio ka uspehu. Slikajući samog sebe, Vels, kroz Džordža Pondereva koji piše autobiografiju, koristi priliku da potanko iznese svoja gledišta o engleskom društvu. Prirodno da je njegov dvojnik u romanu neobično pozitivna ličnost koja se povlači kad dođe do najprljavijih stričevih mahinacija, a i u onom ostalom učestvuje nekako preko volje. Inače, to je ličnost koja oseća veliku ljubav za nauku. Slikajući idealizirano samog sebe, Velsu nije bilo dovoljno što se njegova inkarnacija, Džordž Ponderevo, od šegrta uspeo do bogatstva, već mu pridaje i značaj jednog od pionira avijacije, koji postavlja aeronautičke zakone i praktično gradi prve letilice, dok ga završetak romana zatiče kao graditelja brodova. Njegov stric, Edvard Ponderevo, mali, punačak, nespretan čovečuljak, čijem poslovnom geniju mladi Džordž Ponderevo ima da zahvali svoj uspon u

životu i koji je, paralelno sa sinovcem, druga centralna ličnost romana, nije niko drugi do opet sam Vels. Fizički opis Edvarda Pondereva poklapa se s Velsovim, kao što su njegove karakteristične osobine: živost, preduzimljivost, težnja ka nečem novom, dinamičnost, brbljivost takođe Velsove. Slikajući njegov nagao materijaini uspon, probijanje od seoske apoteke do najviših plutokratskih i aristokratskih krugova, Vels slika svoj vlastiti životni put. Nesumnjivo da su dualizam vlastite ličnosti i njegovo prikazivanje u jednom umetničkom delu prilično retki a time istovremeno neobično zanimljivi, a nije ih teško objasniti. Svoje detinjstvo i mladost Vels je projicirao kroz sudbinu sinovca Džordža. Njegovo zrelo doba, obeleženo izuzetno velikim materijalnim uspehom i ugledom koji je za života postigao, Vels inkamira kroz životni put strica Edvarda, slikajući u njemu verno svoj fizički lik i karakterne osobine, sa izuzetkom što je stric bogatstvo postigao na šarlatanski način, prodajući bućkuriš po skupe pare, dok je Velsov slučaj drukčiji. Međutim, potrebno je bilo dati idealiziranog Velsa, čoveka pregaoca, naučnika, dobrotvora čovečanstva, te Vels kroz kasniji život Džordža, inženjera, graditelja aviona i razarača, iživljuje svoje neostvarene naučničke težnje. U ljubavi, dugotrajnom vereništvu i kratkom, nesrećnom braku, kasnijoj preljubi i razvodu, Vels slika svoja bračna iskustva, nazivajući Izabelu iz stvarnog života u romanu Marion. Prikaz braka koji Vels daje, kako u ovom romanu tako i u ostalim, uvek je jednostran, posmatran iz muškarčeve perspektive. Slikajući sebe i pravdajući svoje prilično olako napuštanje prve žene i kasnije, naporedo sa drugim brakom, javne vanbračne veze, Vels pretstavlja muškarca kao superiomu, liberalnu, dinamičnu jedinku, kojoj se žena, svojom statikom, skučenošću pojmova, sitnoburžoaskim mentalitetom i farisejskim moralom suprotstavlja i sprečava ga u njegovom razvoju, te je on, radi viših ideala stvaranja boljeg života, žrtvuje. Ličnosti stričeve žene Suzane, simpatično ocrtane, Vels pridaje mnoge karakteristične osobine govora i ponašanja svoje žene. Odatle se kroz roman oseća srodnost, bliskost, čak i diskretna simpatija između Džordža i njegove strine. Interesantno je da je u ličnosti kapetana, Vels dao lik poznatog engleskog pisca Džozefa Konrada, a prilikom slikanja smrti stričeve, poslužio se iskustvom koje je doživeo negujući na samrtnim časovima Džordža Gisinga,

pisca istoriskih i socijalnih romana. Vels to izričito nigde ne kaže, ali je dovoljno ako se u njegovoj AUTOBIOGRAFIJI pročita opis Džozefa Konrada, sa njegovim rđavim engleskim jezikom — Džozef Konrad bio je poreklom Poljak — strahom pri plovidbi i odnosom prema engleskim običajima i načinu mišljenja, koji su mu uvek ostali tuđi, kao i opis smrti Gisinga u seocu na padinama Pirineja, opis samrtničke sobe i psa koji se iz magle pojavljuje da opet bez glasa tajanstveno iščezne, pa videti koliko je to verno preneto u roman. Nabrajanjem ovih likova istovremeno su iscrpene glavne ličnosti romana. Sporednih ima malo i one su krajnje beznačajne, jer je Velsu bilo dovoljno, i čak mu je odgovaralo, da idealizirane likove sebe i svojih najbližih s malim varijantama projektuje u nizu svojih dela. Čudno je koliko Velsovim likovima u romanu još uvek mnogo nedostaje da bi bili potpuni, celoviti, naročito da bi živeli, iako je slikao sebe i svoje najbliže, ne štedeći prostor da njihove postupke i gledišta opširno iznese. Ni brižljivo citiranje reči i misli, ni njihov fizički opis ne pomaže nam da u njima sagledamo žive ljude, već više ostaju papirnate kreature, glasnogovornici koji saopštavaju piščeve misli, ali malo su od krvi i mesa. Dva su tome uzroka: prvo, emocionalna hladnoća samog pisca, koji nije osećajno zagrejan pa ne može da prenese na čitaoca nešto u čemu oskudeva; drugo, nedostatak izražajne snage u kreiranju likova, jer se prilikom oživljavanja ličnosti u umetnosti ne meri kvantitetom već kvalitetom, tako da ovlaš rađena karikatura u nekoliko poteza olovkom može da dočara življe lik nego minuciozno rađen portret, opterećen detaljima ali beživotan. Vels, kao pisac, donekle je i sam uviđao ovu svoju manu, pravdajući se, u razgovoru sa Somersetom Momom, da njega interesuje kolektiv ali pojedinci ne. Sadržinski posmatrano, Tono-Bangi je najsnažnije zamišljen i najkrepkije izveden od Velsovih romana s tezom. Tema je logično povezana, razvoj radnje dobro teče, delo je neobično motorično, te se prati s interesovanjem. Slaba strana ovog romana, kao, uostalom, i celokupnog Velsovog književnog stvaranja, je stil. Ako se pod stilom podrazumeva veština da se misao ili događaj iskažu na način koji će istovremeno biti i celishodan i lep, onda se može reći da je takav stil Velsu ostao nepoznat. On se brani na dva načina: da nije hteo da se pašti oko stila, jer uopšte nije hteo da bude umetnik, već samo žurnalist visoke klase koji se služi

književnošću kao sredstvom za propagiranje ideja, i drugo, da nije stizao, jer su ga uvek čekale nove ideje i teme koje je trebalo razraditi. Čak i kad bi i jedno i drugo bilo tačno, ipak ne bi moglo da posluži kao opravdanje. Ustvari, osnovni razlog bio je što Vels, ma koliko to paradoksalno zvučalo kad se kaže za jednog od najpoznatijih pisaca svoga doba, nije imao osećanja za lepo u umetnosti. Bio je utilitarist a ne estet, borio se za korisno, a prenebregavao kvalitet lepog, čime je, očigledno, umetničko delo lišavao jednog od njegovih ključnih sastojaka. Po svojoj osnovnoj koncepciji Tono-Bangi je neobično široko zamišljen. To je prostrana panorama celokupnog engleskog društva onog doba, tj. početkom ovog veka. Engleska, blagodareći industriskoj revoluciji koju je prva izvršila, snažnoj sirovinskoj bazi u zemlji i eksploataciji jevtine radne snage u kolonijama, bila je industriski prva u svetu. Viktorijansko doba, period vere u stabilnost kapitalističkog poretka, prosperitet građanskih klasa i trajan mir bližio se kraju. Prvi svetski rat bio je još daleko, ali su se predznaci krize naslućivali. Nastupalo je vreme novog, neslućenog razvoja tehnike uvođenjem u život automobila i avijacije — o čemu Vels opširno piše u ovom romanu — a dve velike sile, Nemačka i Amerika, grozničavo su radile na pokušaju prestizanja Engleske na planu industriske proizvodnje. Vels, kroz zamak Bledsover, slika staru Englesku, relikte feudalnog poretka, veliko zemljoposedničko plemstvo koje živi od rente. Istovremeno, kroz likove Edvarda i Džordža Pondereva on slika nove poslovne Ijude, nastale iz redova niže srednje klase, koja se brzo probija na putu uspona ka finansiskoj, a time i političkoj moći. Piščev stav je nesumnjivo progresivan. Iako to čini manje slikanjem života, a više objašnjavajući, tojest zamenjujući neposredan proces slikanja života već svarenim materijalom koji gotov servira čitaocu, Vels oštro kritikuje kapitalizam, pokazujući kroz razvitak kompanije Edvarda Pondereva štetnost i jalovost sistema slobodne konkurencije koji dovodi do obmanjivanja potrošača, poskupljenja proizvodnje, jer i bezvrednu robu prodaje džinovska reklama; on naročito kritikuje sistem monopola, udruživanje kompanija u krupne koncerne, žigoše finansiske špekulacije na bazi vrednosti akcija, te gomilanja ogromnih ličnih bogatstava na teret sitnih ušteda malog čoveka. Ne možemo reći da je Vels u svojoj kritici engleskog društvenog poretka

otišao do kraja i napao kapitalizam u njegovoj biti, temelju na kome počiva, tj. eksploataciju čoveka čovekom; on se zadržao na izobličavanju njegovih sekundarnih manifestacija, ali je, uzevši u obzir s jedne strane vreme nastajanja Tono-Bangija i piščev društveni status, a s druge strane njegovu oštru kritiku kapitalističkog sistema, Vels u srži nesumnjivo napredan. Danas, deset godina posle smrti H. Dž. Velsa i skoro pedeset godina od nastanka Tono-Bangija (pisanog 1909 godine), engleska književna kritika vrši revalorizaciju celokupnog obimnog Velsovog literarnog nasleđa. Jasno je da mnogi od njegovih mnogobrojnih literarnih potomaka neće mnogo nadživeti svog tvorca. Ali bilo sa kog stanovišta vršili selekcioniranje, i sadržinski i formalno, nesumnjivo je da će u prvom redu Tono-Bangi, zatim Kips i neki drugi društveni romani, kao i njegova naučna fantastika, ostati u riznici engleske književnosti. Velsova dela neprekidno, iznova, prolaze kroz štamparije i pune knjižarske izloge, i možemo reći da je Vels izvršio veliki zadatak, obavio posao po obimu dostojan džina, iako kvalitetom neujednačen, i sebi obezbedio trajno mesto u istoriji ne samo engleske književnosti već i celokupnog razvoja engleskog javnog, misaonog, društvenog i političkog života. SLOBODAN PETKOVIĆ

TONO-BANGI

PRVA KNJIGA DANI PRE NO ŠTO JE TONO-BANGI PRONAĐEN

GLAVA PRVA O ZAMKU BLEDSOVER I MOJOJ MAJCI, KAO I O USTROJSTVU DRUŠTVA 1 Većina ljudi na ovom svetu izgleda da se može razvrstati u određene tipove; rađaju se, žive i umiru, a ovo troje je u međusobnoj saglasnosti i odgovara pravilima koja važe za njihov tip. Za njih možete reći da pripadaju ovoj ili onoj vrsti ljudi. Oni igraju, kako bi pozorišni ljudi rekli, ni manje ni više no »karakterne uloge«. Pripadaju jednoj klasi, zauzimaju određeno mesto, znaju šta im priliči i šta im se duguje, a prikladna veličina nadgrobne ploče kazuje najzad koliko su uspešno odigrali svoju ulogu. Ali postoji i druga vrsta života, koja se ne sastoji toliko u življenju koliko u raznovrsnom okušavanju života. Takvog čoveka je gurnula neka neobična poprečna sila, izbačen je iz svoje sredine i ostatak života provodi prolazeći tuđim sredinama, u nizu, kao što će se videti, pokušaja. Takva sudbina bila je i meni dodeljena i to me je najzad nagnalo da napišem neku vrstu romana. Doživeo sam neobičan niz utisaka koje bih želeo što hitnije da iskažem. Posmatrao sam život u veoma raznovrsnim sredinama i u svim tim sredinama posmatrao ga izbliza i dobronamerno. Bio sam domorodac u raznim društvenimi slojevima. Bio sam nepoželjan gost kod radinog pekara, mog rođaka, koji je odonđa umro u bolnici u Četemu; gutao sam ilegalne zalogaje — nezaslužene darove lakeja — u smočnicama, a ćerka jednog službenika u fabrici gasa prezirala me (a kasnije se udala za mene i razvela) zbog mog nedostatka stila u društvenom ophođenju; a jednom — da odem u drugu

krajnost — bio sam — oh, slavnih li dana! — salonski lav na prijemu kod jedne kontese. Ona je bila, priznajem, kontesa novcem kupljenog plemstva, ali ipak, znate, kontesa. Posmatrao sam te ljude iz raznih uglova. Na svečanim večerima sretao sam ne samo obično plemstvo već zaista velikane. Jednom prilikom — ostala mi je u najvedrijoj uspomeni — prolio sam čašu šampanja na pantalone najvećeg državnika carstva — nebo mi zabranjuje da budem tako nepriličan i imenujem ga! — a sve u žaru obostranog divljenja. A jednom (mada je to najslučajnija stvar mog života) ubio sam čoveka ... Da, video sam čudnu raznovrsnost ljudi i načina zajedničkog življenja. Čudni su svi ti ljudi, veliki i mali, vrlo slični na dnu, a čudno različiti na površini. Želeo bih da sam i naviše i naniže krenuo još malo dalje, kada sam već tako daleko dospeo. Osobe kraljevske kuće vredi poznavati i to mora biti vrlo veselo. Ali, niti, su moji dodiri sa prinčevima prešli okvire javnih društvenih svečanosti, niti sam na drugom kraju društvenih lestvica imao ono što bih hazvao intimno poznavanje one prljave ali privlačne klase ljudi što drumovima teturaju nakresani, ali en famille (i tako iskupljuju svoje manje grehove), leti, sa dečjim kolicima, lavandulom koju prodaju, suncem opaljenom dečicom, smradom i tajanstvenim svežnjevima koji potpiruju maštu. Fizički radnici, poljoprivredni radnici, mornari i ložači, onakvi kakvi su sedeli u pivnicama iz 1834, spadaju društveno ispod mene i pretpostavljam da će tako morati ostati zauvek. Moji odnosi sa osobama vojvodskog ranga takođe se mogu zanemariti, iako sam, doduše, jednom u lovu sa nekim vojvodom, u nastupu onog što je nesumnjivo bila snobovština s moje strane, učinio sve što je do mene stajalo da ga pogodim u nogu. Ali poduhvat nije uspeo. Žalim što nisam uspeo da sve doživim, mada.... Pitaćete me kojom zaslugom sam postigao taj značajan društveni raspon, doživeo tako obiman presek britanskog društvenog organizma. Sve sam to stekao samom činjenicom rođenja. A tako je uvek u Engleskoj. Ustvari, ako smem da svoju napomenu kosmički uopštim, sve je tako. Ali o ovome uzgred. Ja sam bio sinovac svog strica, a moj stric nije bio niko drugi do Edvard Ponderevo, čije se kometsko prelaženje finansiskim nebesima dogodilo — gle, pa ima tome već deset godina! Sećate li se dana Pondereva, mislim onih velikih dana Pondereva? Možda ste i vi nešto malo učestvovali u tom svetski-potresnom poduhvatu! U tom slučaju znate ga i odviše dobro.

Čvrsto zajašivši na svoj Tono-Bangi, leteo je kao munja praznim nebesima — kao kometa — ili još bolje kao fantastična raketa! — a zadivljeni ulagači govorili su o njegovoj srećnoj zvezdi. Na svom zenitu rasprsnuo se u oblak najveličanstvenijih dimenzija. Kakva su to bila vremena! Napoleon domaćih potrepština! ... A ja sam bio njegov sinovac, njegov osobenjački i poverljiv sinovac. Celo to vreme držao sam se čvrsto pripijen za skute njegovog kaputa. Mućkao sam pilule zajedno s njim u maloj apoteci u Vimblherstu pre no što su poslovi krenuli. Bio sam, moglo bi se reći, drška sa koje je ispaljena njegova raketa; a posle našeg bučnog grmljenja nebom, pošto se on poigravao milionima kao zlatnom kišom, pošto sam iz ptičijeg leta sagledao savremeni svet, opet sam pao, doduše pomalo očerupan i osmuđen, dvadeset i dve godine stariji, iščezle mladosti, nagriženog muževnog doba, ali umnogome podučen, u brodograđilište na obali Temze, među usijanobele metale i štropot čekića, usred divne stvarnosti čelika — da u dokolici o svem preživljenom razmislim i nabacam beleške i nevezana razmišljanja koja čine ovu knjigu. Bilo je to, znate, ustvari više no grmljavina nebom u prenosnom smislu reči, jer je zenit ove karijere bio svakako naš let preko kanala Lamanša u Lordu Robertsu. . . Moram da vas upozorim da će ova knjiga biti ponešto nabacana i skalupljena. Želeo bih da svoj društveni uspon i pad (kao i stričev) ucrtam kao osnovnu liniju svoje priče, ali kako je ovo moj prvi roman, a skoro sasvim sigurno i poslednji, to bih želeo da u njega ubacim sve vrste stvari koje su me takle, stvari koje su me zanimale i utiske koje sam doživeo — pa čak i kad se one ne tiču neposredno toka mog pripovedanja. Želeo bih takođe da razložim moja čudna ljubavna iskustva, onakva kakva su stvarno bila, jer su me ogromno uznemiravala i razočaravali i zatalasavala, a izgleda mi da još uvek sadrže svakovrsne iracionalne sastojke podložne diskusiji, za koje se od mene traži bistra glava da bih ih mogao nabacati na hartiju. A možda ću čak zaplivati u opisivanje ljudi koji stvarno nisu ništa više no usputna viđenja, prosto jer me zanima da se potsetim šta su rekli i učinili, a naročito kako su se ponašali za vreme kratkočasnog ali blistavog sjaja Tono-Bangija i njegovog još blistavijeg potomstva. Tono-Bangi je zapalio mnoge od njih, verujte mi! Ustvari, u ovu knjigu želeo bih da utrpam svemoguće stvari. Moja shvatanja romana su skroz naskroz više obuhvatna na cepidlačka...

Tono-Bangi se još uvek kočoperi na oglasnim tablama, vojnički je postrojen u rafovima magazina apoteka, još uvek ublažava kašljanje čestitih starina, veseli staračko oko i dreši ostarele jezike, ali njegova društvena slava, njegov finansiski sjaj, izbledeli su u svetu za večita vremena. A ja, oprljeni, jedini koji je preživeo požar, sedim i pišem ovde u vazduhu koji se nikad ne smiruje od zveketa i tutnjave mašina, na stolu prekrivenom planovima, među delovima modela i zabeleškama o brzinama, vazdušnim strujama, vodenom pritisku, plovnosti brodova — sasvim druga vrsta stvari no Tono-Bangi. 2 Napisao sam dovde i pročitao otpočetka, pa se sada pitam da li je to, na kraju krajeva, verodostojna izjava o tome šta ja ovom knjigom pokušavam. Dao sam, i sam uviđam, utisak da bih jednostavno želeo da zbrda-zdola nabacam doživljene anegdote i iskustva sa stricem kao glavnim sastojkom ove alaske čorbe. Moram priznati ovde, pera već umočenog u mastilo, koliko uviđam kakva masa naučemh stvari u previranju, doživljenih osećanja i izgrađenih gledišta stoji preda mnom, i kako, u izvesnom smislu, mora da bude beznađežna moja knjiga još od samog početka. Čini mi se da ono što zaista želim da prenesem svojim čitaocima nije ni manje ni više ništa drugo do sam život — onako kako ga je jedan čovek doživeo. Želeo bih da ispričam o samom sebi i svojim utiscima o - životu kao celini, da kažem ono što sam počeo u dubini sebe čvrsto đa osećam o zakonima, tradicijama, običajima i idejama što nazivamo društvo i kako smo mi, jadni pojedinci, gonjeni i mamljeni i nasukivani među vetrovitim, zbunjujućim plićacima i kanalima. Dospeo sam, pretpostavljam, do životnog doba kad stvari počinju đa primaju izgled realnosti, te više nisu podloga za sanjarenje, već zanimljive same po sebi. Dosegao sam kritizersko doba, zrelo za pisanje romana, i tako evo me gde pišem ovaj jedini roman i nisam prinuđen da se bilo čega uzdržim i izostavim, što je inače osobina koju su svi profesionalni romanopisci stekli. Pročitao sam popriličan svežanj romančića i par puta okušavao pisanje pre ovog spisanija i našao da ograničenja i pravila koja umetnost nameće (onako kako ih ja shvatam) ne mogu da važe za mene. Volim da pišem, pisanje me iskreno zanima, ali sam tehnički slabo za to potkovan. Inženjer

sam po struci sa jednim-dva patenta i mnoštvom zgodnih ideja; većina umetničkog temperamenta u meni već je posvećena turbinama, brodogradnji i problematici letenja, pa ma koliko se trudio stvamo ne vidim kako ću uspeti da postanem nešto više no labavo, neobuzdano pričalo. Moraću da se potucam i kobeljam, tumačim i razglabam, ako zaista želim da iskažem stvar koja mi se vrzma po pameti. A preda mnom ne stoji neka iskonstruisana pripovest, već teško opipljiva stvarnost. Moja ljubavna istorija — a, ako sam, uspem da celim putem zadržim ovaj istinoljubiv duh isto onako snažnim kao što je sađa, čućete je celu — ne može uopšte da se uvrsti u neku određenu šemu. U nju su uključene tri različite ženske osobe. A sve je to pomešano sa drugim stvarima . . . Ali već sam dosta rekao, nadam se, kako bih sebe izvinio zbog metoda rada ili još bolje otsustva metoda u onome što sledi, pa mislim da je bolje da bez okolišenja pređem na svoje detinjstvo i moje rane utiske u senci zamka Bledsover. 3 Došlo je docnije i vreme kad sam uvideo da u zamku Bledsover nije zlato sve što sija, ali kad sam bio dečko najiskrenije sam verovao da je to mesto savršeni, pravi svet u malom. Verovao sam da je Bledsover sistem mali radni model — pa ne baš ni tako mali — celog sveta. Pokušaću da vam to podrobnije dočaram. Bledsover leži na jednoj uzvišici u Kentu, na nekih osam milja od Ešboroa, a njegov stari paviljon, mala drvena parodija Vestinog hrama na Tibru, na brežuljku iza kuće, bar teoriski pruža vidik na oba mora, — Lamanš na jugu i Temzu na severoistoku. Park je po veličini drugi u Kentu, divno pošumljen sa zgodno porazmeštanim bukvama, mnogim brestovima i po kojim slatkim kestenom, a obiluje zgodnim malim dolinama i uvalama obraslim paprati, sa izvorima, potočićem, tri lepa jezerca i mnoštvom jelenova. Kuća je sagrađena u osamnaestom veku, od bledocrvenih cigala u stilu francuskog chateau, i izuzev jedne čistine među krošnjama koja se otvara ka plavim đaljinama sa sićušnim, udaljenim sušnicama hmelja, farmerskim kućama, šikari, pšeničnim poljima i povremenim bleskom vode, njenih stosedamnaest prozora gledaju isključivo na njene prostrane i dične

posede. Polukružan zastor golemog bukovog drveća zaklanja crkvu i selo, što su se živopisno stisli duž druma na samoj ivici prostranog parka. Severno, u najudaljenijem uglu ovog izdvojenog imanja, počiva drugo potčinjeno selo, Roupdin, manje srećno zbog svoje veće udaljenosti a takođe i zbog svog župnika. Ovaj božji sluga bio je, uistinu, bogat, ali osvetnički škrt usled izvesnog smanjenja đesetka koji je primao, a to što je za Tajnu večeru upotrebio reč Euharist još više ga je udaljilo od velikih gospa Bledsovera. Stoga je Roupdin ostao u zasenku kroz celo moje mladićsko doba. I tako, neizbežan upečatak koji su davali ovaj prostrani park i ta ugledna, gospodska kuća, koji su vladali nad crkvom, selom i okolinom, bilo je da pretstavljaju stvar od vrhovne važnosti u svetu, a da sve druge stvari zrače samo njihovom pozajmljenom svetlošću. Park i zamak pretstavljali su plemstvo, vrlinu, pomoću kojih i za koje je ostali deo sveta, — farmeri i poljoprivredni radnici, trgovci Ešboroa, više i niže sluge i služinčad na imanju — disalo i živelo i sticalo opravdanje svog postojanja. A plemstvo je to činilo tako mirno i potpuno, veliki dom mešao se tako postojano i stvarno sa zemljom i nebom, kontrast njegovih prostranih predvorja, salona i galerija, zračne domoupraviteljičine odaje i mnoštva kancelarija sa mršavim dostojanstvom župnika i stisnutim i zagušljivim prostorijama čak i ljudi sa pošte i bakalnice, toliko je nametao takav zaključak da sam tek kao dečak od trinaest ili četrnaest godina, a usled čudne, urođene težnje ka neverici, otpočeo da sumnjam da li je župnik Bartlet zaista sigurno znao sve o bogu i da sam kao dalji i dublji korak u sumnjičavosti otpočeo da sumnjam i u konačnu pravičnost plemića, njihovu osnovnu potrebu u poretku stvari. A kad se takav skepticizam jednom probudio u meni, vodio me je daleko i brzo. Do četrnaeste već sam uspeo da ostvarim strahovita svetogrđa i zlodela; odlučio sam da se oženim kćeri jednog vikonta i zacrnio levo oko — čini mi se beše levo — njenog polubrata, u otvorenoj i najavljenoj pobuni. Ali o tom u svoje vreme. Velika kuća, crkva, selo, seljaci i sluge na svojim radnim mestima i stupnjevima izgledali su mi, kažem, kao potpun društveni sistem zatvoren u sebe. Oko nas bilo je drugih sela i velikih zemljoposeda, a od zamka do zamka, povezani. spojeni, kružili su, dolazili i odlazili plemići, olimpiski uzvišeni. Gradovi u unutrašnjosti izgledali su mi kao običan zbir trgovina, tržnica za farmere-zakupce, središta gde su primali ono malo potrebnog im

obrazovanja, isto tako zavisni od plemstva kao i sela, samo nešto manje neposredno. Verovao sam da je i London tek nešto veća provinciska varoš, gde plemstvo ima svoju gradsku rezidenciju i vrši velike nabavke pod veličanstvenom senkom najveće od finih plemića, kraljicom. Izgledalo mi je da je to božanski poredak. Da je ta celokupna fina fasada bila već podrovana, da su na delu već bile snage koje će možda ubrzo odneti dođavola taj razrađen društven sistem, u kome me je majka tako brižljivo podučavala da shvatim gde mi je »mesto«, tek je počelo da mi nejasno prosijava u svesti u doba kada je Tono-Bangi uveliko bio pušten u svet. Ima mnogo ljudi u Engleskoj kojima to ni danas još nije sinulo u glavi. Postoje trenuci kad sumnjam da li iko više osim beznačajne manjine engleskog naroda uviđa u kolikoj je meri taj nametljiv poredak već iščileo. Veliki zamkovi još uvek se kočopere u parkovima, kućice farmera još uvek se bojažljivo zbijaju njegovim ivicama, dodirujući svojim strejama puzavice u parkovima, a engleska pokrajina — možete krenuti kroz Kent od Bledsovera na sever i videti — tvrdoglavo se drži svog nekadašnjeg izgleda. To potseća na lep dan ranog oktobra. Ruka promene već počiva na njemu, neosećana, neviđena; počiva tako neko vreme, kao da napola okleva, pre nego što stegne i dokrajči stvar zanavek. Jedan nalet mraza i celokupan lik stvari biće ogoljen, veze će popucati, strpljenje iščileti, fino tkanje izveštačenih odnosa ležati u kaljuzi. Ali za to moramo još da pričekamo. Novi poredak je možda već poodmakao u formiranju, ali baš kao u jednoj vrsti slika poznatoj u selima kao »Čarobna lampa«, prizor koji je već završen ostaje u našem duhu, jasan i vidan, a nova slika izgleda još uvek zagonetno čak i dugo pošto su nove svetle i snažne linije smenile one pređašnje, tako je i nova Engleska dece naše dece još uvek zagonetka za mene. Ideje demokratije, jednakosti i iznad svega sveopšteg bratstva, svakako nikad nisu stvarno prodrle u engleski duh. Ali šta u njega prodire? Celokupna ova knjiga, nadam se, doprineće pomalo tome. Naš narod nikad ne kuje formule; reči su mu potrebne za šalu i ironiju. U međuvremenu stari oblici, stari stavovi ostaju, neprimetno promenjeni i menjani i dalje, skrivajući čuđne stanare. Zamak Bledsover iznajmljen je sada zajedno sa nameštajem ser Rubenu Lihtenštajnu, a tako je sve od smrti ledi Dru; doživeo sam čudno iskustvo da kuću u kojoj je moja mati bila domoupraviteljica posetim u doba kad je moj stric bio na vrhuncu Tono-

Bangija. Bilo je zanimljivo posmatrati sitne promene koje su nastupile na stvarima promenom gospodara. Da se poslužim slikom iz mojih mineraloških dana, ti Jevreji nisu toliko pretstavljali novo britansko plemstvo koliko su bili »pseudomorfni« po uzoru na plemstvo. Oni su vrlo bistar narod, ti Jevreji, ali ne toliko bistri da bi umeli da prikrivaju svoju bistrinu. Poželeo sam da mogu da siđem dole i promatram način ponašanja u kuhinji. Svakako da je znatno drukčiji nego što sam ga ja znao. Imanje Hoknest, u susedstvu, zapazio sam, takođe je dobilo svog pseudomorfa; neki vlasnik novina, tipa onih što užurbano preleću sa ukradenim idejama od jednog do drugog izvikanog špekulantskog poduhvata, otkupio je imanje sasvim; Redgreiv je u rukama vlasnika pivara. Ali ljudi u selima, koliko sam to mogao da primetim, ne zapažaju promene svog sveta. Dve male devojčice su napravile kniks, a jedan stari ratar grčevito prineo ruku šeširu kad sam prošao selom. On je još uvek živeo u ubeđenju da poznaje mesto koje pripada njemu — i meni. Nisam ga lično poznavao, ali sam osetio jaku želju da ga zapitam da li pamti moju majku, i da li su, bilo moj stric bilo stari Lihtenštajn, bili dovoljno ljudi da se odreknu tog odavanja poštovanja. U toj engleskoj provinciji mog detinjstva svako ljudsko biće imalo je svoje određeno »mesto«. Dobijali ste ga rođenjem isto kao i boju očiju i ono je bilo nerazdrešiv deo vaše sudbine. Iznad vas su bili oni bolji, ispod vas su bili potčinjeni, a bilo je čak i nekoliko neizvesnih, spornih osoba, toliko spornih slučajeva da ste mogli, u najmanju ruku radi najgrubljih potreba svakodnevnog ophođenja, da ih smatrate sebi ravnima. Glava i centar našeg sistema bila je ledi Dru, njena »milost«, smežurana, džangrizava, sa izvamednim pamćenjem za porodična stabla i vrlo, vrlo stara, a kraj nje i skoro isto toliko stara, gospođica Somervil, njena rođaka i družbenica. Ove dve prepodobne duše živele su kao sasušena jezgra u velikoj ljusci zamka Bledsover, ljusci koja je nekad bila vesela, puna kicoša, finih napuderisanih i nakićenih dama i uglađene gospode sa mačevima; a kad stare dame ne bi imale društva provodile bi čitave dane u salonu na uglu, baš iznad sobe domoupraviteljice, čitajući, dremuckajući i milujući svoja dva kučeta ljubimca. U detinjstvu uvek sam zamišljao ta dva sirota stara stvorenja kao neka viša bića, slična bogu, koja žive negde iznad naše tavanice. Ponekad bi gore nešto lupnulo ili čak čuli iznad naših glava razgovor, što im je davalo

ubedljiviji utisak stvamog bitisanja, ali niukoliko nije krnjilo njihovo vertikalno gospodstvo. Dešavalo se da čak vidim stare gospe. Naravno, ako bi ih sreo u parku ili malinjaku (gde mi nije bilo mesto), jai bih se sakrio ili pobegao u bogobojažljivoj zgranutosti, ali ponekad bih na izričit njihov zahtev bio priveden u njihovo milostivo prisustvo. Sećam se njene »milosti« kao zbrčkane osobe u crnoj svili i sa zlatnim lancem, sećam se njene drhtave staračke litanije da treba da budem dobar dečak, kao i vrlo zboranog, opuštenog lica i vrata i čvornovate ruke koja bi drhteći spustila pola krune u moju. Gospođica Somervil cupkala je iza nje, bleda osoba namirisana lavandulom, u crno-beloj haljini, iskolačenih očiju peščane boje. Imala je žutu kosu i rumene obraze, a kad bi zimskih noći sedeli u sobi domoupraviteljice grejući noge i srkućući staro vino, njena sobarica bi nam otkrila jednostavne tajne ovog zakasnelog rumenila. . . Posle svoje tuče sa mladim Garvelom bio sam naravno prognan, i nikad više nisam ugledao te sirote ostarele nafrakane boginje. Zatim bi došlo vreme kad su u sobe iznad naših glava đolazili i odlazili ugledni gosti, otmeno društvo; ljudi koje sam retko viđao, ali čije su podvige i način ponašanja njihove sobarice i sluge podražavali i ogovarali u sobi moje majke, kao i u sobi upravitelja imanja — tako da sam ih upoznao iz druge ruke. Shvatio sam da niko iz društva nije stvarno po rangu jednak ledi Dru, već su neki bili viši, a neki niži — baš kao i sve drugo na svetu. Sećam se da je jednom bio i jedan princ, sa svojim posebnim živim džentlmenom koji ga je dvorio, a to je bilo nešto malo iznad našeg uobičajenog nivoa, te smo se osetili uzbuđeni i možda nezasluženo ponadali. Posle toga Rebits , peharnik, siđe dole u sobu moje majke, rumen od gneva, suznih očiju. »Pogledajte samo ovo!« promuca Rebits. Moja majka od užasa nije mogla da dođe do reči. Ovo je bio novac soverenj, običan soverenj, napojnica koju bi vam dao najobičniji čovek! Kad bi otmeno društvo otišlo, sećam se, došli bi teški dani, jer bi sirote starice na spratu ostale iscrpene, natmurene i osvetnički raspoložene, u stanju telesne i osećajne rđave probave posle svojih društvenih napora ... Na najnižem stupnju ovih pravih Olimpljana bili su ljudi iz župničkog doma, a zatim su dolazila ona neodređena bića koja nisu ni gospoda ni podanici. Župnici su svakako imali svojevrsno mesto u tipično engleskom društvenom sistemu; ništa nije značajnije no napredak koji je crkva načinila

— mislim društveno — tokom poslednjih dve stotine gođina. Početkom osamnaestog veka župnik je pre dolazio ispod nego iznad upravitelja kuće, te se smatralo da po rangu prikladno odgovara nastojniku kuće ili svakome onom odbačenom iz društva koji nije suviše moralno ozloglašen. Književnost osamnaestog veka puna je njihovih žalbi što im se ne dozvoljava da ostanu za trpezom kad se iznesu kolači. Ali župnik se uzvisio iznad ovih neprilika usled obilja mlađih sinova. Kad prisustvujem danas većim skupovima savremenog sveštenstva, sklon sam da razmišljam o tim stvarima. Zanimljivo je zapaziti da danas onaj gaženi stvor koji svira u orgulje, seoski učitelj iz redova Engleske crkve, drži ono isto mesto koje je u sedamnaestom veku imao paroh. Lekar je u Bledsoveru po rangu dolazio ispod župnika, ali iznad veterinara; umetnici i letnji posetioci ubacivali bi se iznad ili ispod ovih tačaka, već prema svom izgledu i lakoći trošenja; a zatim bi na brižljivo raspoređenim društvenim lestvicama dolazili zakupci, kovač i vratar, seoski dućandžija, glavni čuvar divljači, kuvar, krčmar, pomoćnik čuvara divljači, mesar (čiji je društveni status bio komplikovan time što mu je kći radila kao poštarka — zaista je uspevala da od telegrama napravi izvrsno faširano meso!), najstariji sin seoskog dućandžije, prvi lakej, mlađi sinovi seoskog dućandžije, njegov prvi pomoćnik i tako dalje... Sve ove pojmove i primene sveopšte hijerarhije i mnogo čega drugog upio sam u Bledsoveru, dok sam slušao razgovore slugu, sobarica, Rebitsa peharnika i moje majke. Ovaj deo posluge, viši po rangu, skupljao se u sobi domoupraviteljice, belo okrečene odaje, pretrpane ormanima, osvežene šarenim kretonom, ili bi se lakeji, Rebits i razni ljudi sa imanja sastajali u smočnici nameštenoj vindzorskim stolicama i zelenom čojom — gde bi Rebits, za koga zakoni nisu važili, krčmio pivo bez dozvole i makakvih smetnji — ili bi se sobarice i devojke koje su radile u pecari sastajale u turobnoj odaji prekrivenoj asurama, ili bi kuvar i kuhinjsko osoblje sa slučajnim prijateljima zasedavali među blistavim bakrom i vrelim žarom kuhinje. Prirodno da je i rang i položaj posluge zavisio od ugleda njihovih gospodara, tako da se razgovor u odajama za služinčad uglavnom vrteo oko ranga i položaja Olimpljana. Zajedno sa knjigama o kuvanju nalazila su se stara rodoslovlja, zatim Krokford, Vitekerov almanah, Almanah starog Mura i rečnik iz osamnaestog veka. Sve je to stajalo na maloj komodi uguranoj međ

ormane u sobi moje majke; pored toga se još jedno rodoslovlje, istrgnutih korica, nalazilo u smočnici; jedno novo rodoslovlje bilo je u sobi za bilijar, a čini mi se da je bilo jedno i u onoj neobičnoj prostoriji gde su članovi više posluge držali svoje stvari i gde su, posle zajedničke večere, uživali u raskoši slatkiša. Ako biste zapitali bilo koga od te više posluge kakvim je srodničkim vezama tamo neki princ Batenberg povezan sa, recimo, gospodinom Kaningem Grahamom ili vojvodom od Argajla, dobili biste u dlaku tačan odgovor. Kao dečko slušao sam vrlo mnogo o tim stvarima, pa ako do današnjeg dana nisam sasvim prečistio pojmove o titulama i tačnom primenjivanju počasti, to će pre biti, mogu vas uveriti, zbog toga što mi je srce otvrdlo na ove stvari, no što proističe od neđovoljnosti prilika da ovladam ovim sočnim pojedinostima. Vladajuće mesto u svim ovim uspomenama zauzima lik moje majke — majke koja me nije volela jer sam svakim danom sve više ličio na oca — a koja je nepokolebljivom odlučnošću znala svoje mesto i mesto svakoga na svetu — izuzev mesta gde se skrivao moj otac — i donekle moje. Najosetljivija sporna pitanja iznošena su pređ nju. I sad mogu da je vidim i čujem kako kaže: »Ne, gospođice Faisn, perovi Engleske idu pre perova Ujedinjenog Kraljevstva, a on je samo per Ujedinjenog Kraljevstva.« Imala je velikog iskustva u razmeštanju posluge naših gostiju oko svog stola dok se pio čaj, gde je etiketa bila vrlo stroga. Pitam se ponekad da li je etiketa u sobama domoupravitelja i danas tako stroga i kako bi moja mati postupila sa jednim šoferom ... Načelno govoreći, radujem se što sam upoznao toliko mnogo od Bledsovera — ako ne iz drugog razloga ono stoga što sam u ono vreme potpuno naivno sve iskreno primao i shvatio, a tek kasnije dorastao da to analiziram, žto mi je omogućilo da razumem mnogo od onoga bez čega bi shvatanje strukture engleskog društva bilo potpuno nemogućno. Bledsover je, u to sam ubeđen, kljue za skoro sve ono što je izrazito britansko i što zbunjuje stranog istraživača u Engleskoj i među narodima koji govore engleski. Shvatite dobro da je Engleska pre dve stotine godina bila sva kao Bledsover; da je, doduše, od tog vremena bilo zakona o reformi i sličnih formula promene, ali ne i suštinske revolucije; da je sve ono što je savremeno i različito moralo, ili da se utisne između ili da se spolja prikalemi na ovu preovlađujuću formulu, i to bilo nametljivo ili sa izvinjavanjem, a tada ćete

odmah uvideti razumnost i nužnost one snobovštine koja je tipična odlika engleske misli. Svako ko nije stvarno u senci jednog Bledsovera izgleda kao da stalno traži izgubljen pravac. Mi nikad nismo prekršili svoje tradicije, nikad ih nismo čak ni simbolično razbili u parčiće, kao što su Francuzi učinili u groznom činu Terora. Ali sve one ideje koje čine suštinu ustrojstva su olabavile, stare uobičajene veze popustile ili sasvim iščezle. A Amerika je takođe, nekad, bila izdvojen, isturen deo tog velikoposeda koji se na čudan način proširio. Đorđ Vašington, eskvajer, bio je čovek plemstva a malo je trebalo da postane kralj. A ono što je sprečilo Đorđa Vašingtona da postane kralj, bio je, treba da znate, Plutarh a ne nešta urođeno američko. 4 Mrzeo sam ceremonijal pijenja čaja u sobi domoupraviteljice više no išta drugo u Bledsoveru. A naročito sam to mrzeo kad bi gospođe Mekriđ, Buč i Latud-Fernej bile u kući. Sve tri su bile penzionisani članovi posluge. Stari prijatelji ledi Dru nagradili su ih posle svoje smrti za dugotrajno staranje o njihovoj udobnosti, a gospođa Buč je usto bila staralac jednog omiljenog foksterijera. Svake godine ledi Dru bi ih pozivala — kao nagradu i potsticanje vrline, sa specijalnim obzirom na moju majku i gospođicu Faisn, sobaricu. Sedele bi u crnom, sjajnom, lepršavom odelu ukrašenom čipkama i perlama, jele ogromne količine kolača i nalivale se čajem na đostojanstven način uz gromke komentare. Te su mi žene ostale u sećanju kao ogromne. Nesumnjivo da su bile značajnih dimenzija, a ja tek neznatan mališa tako da su odonda u mom duhu zauzele košmarske proporcije. Uzdizale su se, nadimale, nametale. Gospođa Mekridž bila je debela i tamnoputa; na njenoj glavi imalo je šta da se vidi iako je bila ćelava. Nosila je dostojanstven šešir, a napred na čelu, iznad obrva, njena kosa bila je nacrtana. Otad nikad nisam video ništa slično. Bila je sobarica kod udove ser Roderika Blenderhaseta Impija, neke vrste guvemera ili sličnog drmatora u Istočnoj Indiji, a suđeći po tragovima ledi Impi — tragovima sadržanim u gospođi Mekridž — mora biti da je bila zaista kolosalno glupa i ubitačna osoba. Ledi Impi bila je tipa Junone, uzvišena, nedostižna, sklona potsmehu i zajedljivoj šali. Gospođa Mekridž nije imala smisla za šalu, ali je zajedljiv glas i pokrete nasledila zajedno sa starim

satenom i čipkama velike ledi. Kad bi vam rekla da je jutro lepo, izgledalo je da vam istovremeno saopštava da ste glupak, i to jadan glupak od glave do pete; kad biste je oslovili, imala je običaj da potvrdi da je čula vaše jadno treperavo mucanje jednim gromoglasnim, prezrivim »Huh!« te biste poželeli da je živu spalite. Kad bi rekla »Ma nemojte!« istovremeno bi čarobno zakovrnula očima. Gospođa Buč bila je omanja žena, smeđe kose, čudnih kovrdžica s obe strane lica, krupnih, plavih očiju i sa skromnim izborom stereotipnih primedaba što je sačinjavalo granicu njenog duhovnog dometa. Gospođa Latud-Femej. što je prilično čudno, nije ostavila traga u mom sećanju, izuzev svog imena i slike zelenosive svilene haljine posute zlatnim i plavim dugmetima. Čini mi se da je bila krupna plavuša. Bila je takođe i gospođica Faisn, sobarica koja je služila i ledi Dru i gospođicu Somervil, a na drugom kraju stola, nasuprot mojoj majci, sedeo je peharnik Rebits. Rebits, za jednog peharnika, nije bio uobražen, a za vreme čaja nije bio onako obučen kako su to obično peharnici. već u jutarnjem kaputu i crnoj mašni posutoj plavim pegama. Ipak, bio je krupan, sa zaliscima, iako je njegov pomno obrijan podbradak bio slab i mali. Sedeo sam među ovim svetom na jednoj visokoj, tvrdoj staroj džordžijevskoj stolici, pokušavajući da vegetiram, kao slaba semenčica među golemim stenjem, a moja mati je seđela držeći me stalno pod prismotrom, odlučna da suzbije makar i najslabije pokušaje moje vitalnosti. Bilo mi je vrlo teško, ali možda je bilo isto toliko teško i ovim nabokanim, pomatorim, uobraženim ljudima, koji su morali da podnose da se moja mladalačka nestalnost i buntovničko neverno oko s poverenjem trpe među njihovim dostojanstvima. Pijenje čaja trajalo bi skoro tri četvrti sata, i ja sam bio prinuđen da celo vreme otsedim, a dan za danom tekao bi u dlaku isti razgovor. — Sećera, gospođo Mekridž? — obično bi ponudila moja mati. — Šećera, gospođo Latud-Fernej? Reč »šećer« bi uzbudila duh gospođe Mekridž. — Kažu, — otpočela bi svoju proklamaciju — bar polovina njenih rečenica počinjala je sa »kažu« — da šećer strašno goji, prosto užasno. Mnogi iz najotmenijeg sveta ga uopšte ne uzimaju. — Ne uzimaju ga sa čajem, gospođo, — razumno nadometnu Rebits. — Ne uzimaju ga ni sa čim, — reče gospođa Mekridž, sa lzgledom kao

da je svog protivnika potpuno smrvila pa ispi. — Šta li će još reći? — zabrinu se gospodica Faisn. — Oni takve stvari govore! — reče gospođa Buč. — Kažu, nastavi gospođa Mekridž neumoljivo. — da ga lekari sada ne preporučuju. Moja mati: — Ne, gospođo? Gospođa Mekridž: — Ne, gospođo. Tada, obraćajući se ostalima za stolom: — Jadni ser Roderik, pre no što je umro, jeo je strašne količine šećera. Strašne. Ponekad mi izgleda da je to ubrzalo njegov kraj. Prva čarka se ovim završila. Svi se malo snuždiše i pnstojnim ćutanjem odadoše dužnu poštu svetoj uspomeni ser Roderika. Džordže, — reče moja mati, — ne ritaj stolicu. Zatim bi, možda, gospođa Buč izvela omiljenu tačku svog repertoara. — Sve se docnije smrkava, — rekla bi, ili ako bi leto 'bilo na izmaku, — Sve se ranije smrkava! — Neizbežno je morala da napravi ovu primedbu; ne znam šta bi se dogodilo s njom kad bi je propustila. Moja majka, koja je sedela leđima okrenuta prozoru, uvek bi smatrala da odavanje dužnog poštovanja gospođi Buč nalaže da se okrene i pogleda bilo skraćivanje ili produžavanje večera, već prema tome koja je faza bila na dnevnom redu. Nastupila bi živahna diskusija koliko nam još vremena pretstoji do najdužeg ili najkraćeg dana u godini, pa bi najzad od iscrpenosti zamrla. Tada bi možda opet gospođa Mekridž preuzela inicijativu. Imala je puno razumnih vrlina; između ostalih čitala je novine — »Morning post«. I druge dame bi s vremena na vreme uzele u ruke ovaj list, ali samo da pogledaju izveštaje o rađanjima, venčanjima i preminulim. Bio je to, naravno, stari »Morning post« koji je koštao tri penija, ne današnji otresit, svetlucav novajlija. — Kažu, — otpočela bi, — da lord Tvidams odlazi u Kanadu. — Gle, — reče Rebits, — zaista? — Nije li on, — reče moja mati, — rođak erla Slamgolda? — Znala je da jeste; ustvari to beše sasvim beznačajna i nepotrebna primedba, ali ipak, trebalo je nešto reći. — Dotični, gospođo, — reče gospođa Mekridž. — Kažu da je neobično

omiljen u Novom Južnom Velsu. Polažu velike nade u njega. Ja sam ga poznavala, gospođo, još kao mladića. Vrlo ljubak’ i prijatan mlad gospodin. Pauza puna poštovanja. — Njegov prethodnik, — reče Rebits, koji je po uzoru na neki sveštenički model govorio sa puno takta i smirenosti, ali počešće grešio u rodu, broju i padežu, — zapao je u gadne neprilike u Sidneju. — Huh! — reče gospođa Mekridž prezrivo, — znači da sam u zabludi. — Posetio je Templmorton pošto se vratio, a sećam se da su ga ogovarali kad je otišao. — Huh? — reče gospođa Mekridž, upitno. — Imao je slabost da se razbacuje stihovima, gospođo. Rekao je — ama šta je ono rekao? — »Ostavili su otadžbinu radi njenog đobra«, čime je na neki način hteo da ih potseti da su prvi naseljenici u Australiji bili prognani robijaši, iako posle preobraženi. Kogod ga je čuo, rekao je da je to netaktično od njega. — Ser Roderik je običavao da kaže, — reče gospođa Mekridž, — da je Prva stvar — ovde gospođa Mekridž zastade i preteći pogleđa u mene — i Druga stvar — opet uporan pogled upućen meni — i Treća stvar — tek sad bejah oslobođen — koja, je potrebna guverneru u kolonijama takt. — Njoj se opet učini da ja sumnjam u ovo, te nadmoćno dodade — Uvek me je ovo poražavalo kao ne-ve-ro-vat-no tač-na o-pas-ka. Rešio sam da ako ikad uvidim da polip takta pušta svoje pipke u mojoj duši, da ću ga iščupati iz korena, baciti i zgaziti nogama. — Vrlo čudan neki svet ... ti kolonijalci, — reče Rebits, — vrlo čudan. Kad sam bio u Tempelmortonu imao sam prilike da neke upoznam. Čudan svet, neki od njih. Vrlo uvaženi, naravno, puni para iako često štediše, ali ... Neki od njih, moram priznati, čine me ngrvoznim. Gledaju vas. Posmatraju vas dok ih služite. I to dopuste da primetite kako vas gledaju ... Za vreme ovog đela razgovora moja majka nije ništa rekla. Reč »kolonije« uvek bi je uznemirila. Plašila se, verujem, da ako svoju misao uputi u tom pravcu da će moj otac lutalica iznenada i neprilično iskrsnuti, besumnje otvoreno bigam i potpuno ofanzivan i revolucionaran. Ona nije želela da uopšte ponovo otkrije mog oca. Čudno je da sam kao dečak koji je slušao imao takvu pretstavku o našim kolonijama da sam se u sebi rugao kolonijalnom prestižu gospođe Mekridž.

Ti srčani, slobodni, suncem opaljeni Englezi otvorenih prostranstava, mislio sam, trpe te aristokratske došljake kao čudan anahronizam, ali da se time osećaju nešto polaskani.. .! Danas se više ne potsmevam. Nisam tako siguran. 5 Pomalo je teško objasniti zašto nisam došao do onog što bi biia najprirodnija stvar u datim okolnostima, a to je da svet primam onakav kakav je. Izvesna urođena sumnjičavost, mislim, da ovo objašnjava — a takođe izvesna nepodobnost za simpatično asimilovanje. Moj otac, verujem, bio je skeptik; moja majka je nesumnjivo bila tvrda žena. Bio sam jedinac, a sve do danas ne znam da li je moj otac živ ili mrtav. Pobegao je od vrlina moje majke još pre no što moje pamćenje dopire. U svom bekstvu nije ostavio nikakvih tragova, a ona je, ogorčena, uništila svaki spomen na njega. Nikad nisam video njegovu sliku niti parčence njegovog rukopisa, a jedino je, znam, usvojen kodeks vrline i diskrecije sprečio moju majku da uništi venčanicu i mene, i tako sasvim raščisti teren svoje bračne sramote. Pretpostavljam da sam mora biti nasledio nešto od moralne otupelosti koja joj je omogućila da stavi na lomaču sve sitne lične stvari koje je od njega dobila. Moralo je biti poklona koje joj je činio dok su vodili Ijubav — knjiga sa nežnim posvetama, pisama možda, neki presovan cvet, prsten, ili slična kakva zaloga. Ona je naravno zadržala burmu, ali je sve drugo uništila. Nikad mi nije rekla njegovo ime niti reč progovorila o njemu, mada bih se ponekad skoro usudio da je zapitam, pa i ono što znam o njemu — a to nije mnogo — saznao sam od njegovog brata, mog heroja, strica Ponderevo. Ona je nosila burmu, venčanicu je držala u zapečaćenom kovertu na dnu svog najvećeg kovčega, a mene je dala u privatnu školu u Kentskim brdima. Ne treba da mislite da sam uvek bio u Bledsoveru — čak ni za vreme raspusta. Ako bi u vreme kada bi trebalo da dođem kući ledi Dru bila iscrpljena od nedavnih prijema ili ako bi iz bilo kojih drugih razloga htela da moja mati tako postupi, tad ne bi povela računa o protivrazlozima moje majke, te bih ja i dalje ostao u školi. Ali takve prilike bile su retke, te računam da sam između svoje desete i četrnaeste godine provodio prosečno do pedeset dana godišnje u Bledsoveru.

Nemojte misliti da ne priznajem koliko je to mnogo značilo za mene. Bledsover, upijajući u sebe celu okolinu, imao je nečeg od istinske veličine. Bledsover sdstem je bar ;iednu dobru stvar učinio za Englesku, uklonio je seljački način mišljenja. Ukoliko mnogi od nas žive i odišu na smočnicu i nastojničinu sobu, ipak smo sasvim napustili san da živimo štedeći parazitski na kokošima i svinjama . . . Taj park je pružao nešto od liberalnog vaspitanja; bio je veliki prostor obrastao travom koji nije đubren i korišćen za gajenje hrane; bilo je misterije, bilo je podloge za maštanje. Bio je to još uvek park jelenova. Video sam ponešto od života tih pegavih bića, slušao rikanje mužjaka. nalazio u paprati mlade smdaće, a na usamljenim mestima kosti, lobanje i rogove. Bilo je kutova u tom parku koji su davali da se nasluti šta znači reč šuma, prizori nepokvarene prirodne raskoši. Bila je jedna padina obrasla zvončićima ispod novo ozelenelih bukava u zapadnoj šumi, obasjana suncem, koja se zadržala kao dragoceni safir u mojim uspomenama; bilo je to prvi put da sam svesno upoznao lepotu. A u kući je bilo knjiga. Burgije koje je stara ledi Dru ćitala nikad nisam ugledao; kako sam docnije saznao nju su očaravale koještarije tipa Marije Monk; 1 ali ranije, u prošlosti, bio je jedan član porodice Dru pun intelektualne preduzimljivosti, ser Katbert, sin ser Metjua koji je sagradio kuću; i tako su bile odbačene, zanemarene i prezrene, u jednoj staroj sobi na tavanu, njegove knjige i blaga, gde mi je mati dozvolila da preturam za vremo zimskog nevremena. Sedeći pod tavanskim prozorom na jednoj polici iznad ogromnih zaliha čaja i začina, upoznao sam mnoga Hogartova 2 dela u velikom folio izdanju, Rafaela — bila je velika knjiga gravura rađenih po Rafaelovim stancama u Vatikanu — i većinu prestonica Evrope, onako kako su izgledale oko 1780 godine, preko više velikih, gvožđem optočenih knjiga reprodukcija. Bio je takođe i jedan veliki atlas iz osamnaestog veka sa ogromnim mapama na rasklapanje, iz kojih sam vrlo mnogo naučio. Naslov svake mape bio je izvanredno ukrašen; Holanđija je pokazivala ribara sa njegovom barkom; Rusija kozaka; Japan, neobične ljude odevene u pagode — ja namerno kažem »pagode«. Onda su na svakom kontinentu bile i Terrae Incognitae, Poljska, Sarmatija, 3 zemlje koje su nekad postojale pa izgubljene; načinio sam mnoga putovanja tupom iglom po tom prostranom, netačnom i dostojanstvenom svetu. Knjige u ovoj tesnoj starinskoj sobici bile su

prognane iz salona, pretpostavljam — za vreme viktorijanske obnove dobrog ukusa i oslabljene pravovernosti, ali moja majka nije podozrevala u njihovu prirodu. I tako sam pročitao i razumeo dobar deo zdrave retorike u »Pravima čoveka« od Tom Pejna, kao i njegovog »Zdravog razuma«, izvrsne knjige, koju su nekad i biskupi hvalili, a zatim izdajnički lagali na njen račun. Bio je tu i Guliver u neprečišćenom izđanju, možda snažna hrana za dečaka, iako ne suviše snažna, držim — nikad nisam zažalio što sam u tim stvarima propustio da sagledam ljupkost. Satira Tralđragduba učinila je da mi krv uzavri kao što je i bilo namenjeno da učini, ali sam omrzao Svifta zbog opisa zemlje konja i nikad posle toga nisam stvarno voleo konje. Sećam se takođe i jednog prevoda Volterovog »Kandida«, kao i »Raselasa«; 4 takođe stvarno verujem da sam pročitao od korica do korica, naravno ne razumevajući sve, pa čak povremeno razgledajući radi dopune i atlas, ogromno Gibonovo delo u dvanaest knjiga. Ovo čitanje zagolicalo je moju rađoznalost, te sam poželeo i u ovu svrhu krišom izvršio prepad na ormane s knjigama u velikom salonu. Tako sam pročitao priličan broj knjiga pre nego što je Ana, stara glavna sobarica, otkrila moju svetogrdnu drskost. Sećam se da sam između ostalog tada pročitao i jedan prevod Platonove »Republike«, i našao da je neverovatno malo interesantna; bio sam premlad za nju; ali »Vatek«! 5 — »Vatek« je bio divna stvar. Kako uzbudljiva knjiga! Na svakog je morala da utiče! Pomisao na Vateka uvek đonosi sobom moje dečačke uspomene na veliki salon u Bledsoveru. Bila je to ogromna, dugačka soba koja je imala mnogo prozora sa izgleđom na park, a svaki prozor — bilo ih je tuce i više sežući od poda do tavanice — imao je svoje raskošne svilene ili satenske zavese, sa teškim kićankama, nebom (zove li se tako?) odgore, dok su se beli kapci sklapali u dubokim udubljenjima debelog zida. Na oba kraja ovog velikog, tihog mesta stajali su džinovski mramomi kamini; onaj, kraj ormana za knjige, pokazivao je vučicu sa Romulom i Remom, a na potpomim stubovima bili su izrezbareni Homer i Virgil; zaboravio sam koje su figure bile na drugom. Frederik, princ od Velsa, šepurio se nadmeno nad jednim od kamina, u dvostrukoj veličini od prirodne, ali ublažen time što se svetlost odbija od uljane površine; nad dmgim je bila isto tako kolosalna grupa preminulih Drua prikazanih kao

šumska božanstva, oskudno odevenih, pod burnim nebom. U središtu izrezbarene tavanice bila su tri lustera, od kojih je svaki nosio stotinama kristala, a preko beskonačnog tepiha — izgledao mi je isto toliko veliki kao Sarmatija u atlasu iz ostave — bila su ostrvca ili arhipelazi kretonom pokrivenih stolica i divana, stolovi, velike vaze iz Sevra na postoljima, 'zatim jedan konjanik sa konjem urađen u bronzi. Negde u toj divljini čovek bi natrapaO', sećam se, na veliku harfu pored pulta za note u obliku lire i veliki klavir ... Vršenje prepada na knjige zahtevalo je neobičnu smelost i donosilo strahovite opasnosti. Sišao bih niz glavne stepenice za poslugu — to je još bilo dozvoljeno, a prestupnički čin počinjao je tek na malom odmorištu gde bih se, veoma oprezno, prošunjao kroz vrata tapacirana crvenom čojom. Mali hodnik vodio je u hol, i tu bih dobro motrio da ne ugleđam Anu, staru glavnu sobaricu — mlađe sobarice su bile prijateljski raspoložene i nisu branile. Kad bih utvrdio da od Ane ne preti opasnost, prejurio bih kao strela preko brisanog prostora u podnožju velikog stepeništa, kojim se nikad nije na pravi dostojanstven način silazilo od kad su puderisane vlasulje izašle iz upotrebe, i stigao do salonskih vrata. Kinez od porcelana, rađen u prirodnoj veličini, ljuljao se, pravio grimase i škripao pri najtišim koracima. Ta vrata pretstavljala su glavnu opasnost; bila su dvostruka, razdvojena debljinom zida, tako da nisam mogao prethodno da oslušnem da li se na suprotnoj strani čuje šum pajalice i metle. Zar to čudno ne liči na pacovska posla, to smelo uletanje u zabranjena mesta u potrazi za napuštenim mrvicama misli? Sećam se da sam na tim policama našao i Langhornovog »Plutarha«. Sad mi izgleda čudno kad pomislim kako sam sticao ponos i samopoštovanje, ideju o državi i klicu javnog duha, na tako potajan način; takođe je bilo čudno da je trebalo da na miru razgovaram sa jednim starim Grkom, mrtvim već hiljadu i osam stotina godina, da bi me on to naučio. 6 Škola u koju sam išao bila je ona vrsta škole koju je Bledsover sistem dozvoljavao. Vladajuća klasa je zauzela javne škole koje su nastale u kratkom sjaju Renesanse; nije se smatralo da je nižim klasama školovanje potrebno. a naš srednji sloj išao je u škole koje su njemu dolikovale, privatne

škole, škole koje je slobodno osnivao ma koji neobrazovani nametljivac. Moju je držao neki čovek koji je pokazao dovoljno energije da stekne učiteljsku điplomu, a uzevši u obzir kako je jevtino naplaćivao svoje usluge, biću spreman da priznam da je mesto moglo biti još i gore. Zgrada je bila prljava kuća od žutih cigala izvan sela, a učionica nadograđena od letava i maltera. Ne sećam se da su dani provedeni u školi bili nesrećni — naprotiv, sećam se da smo dosta puta proterivali slavne šale — ali ne mogu da tvrdim, bez ozbiljnog rizika da me pogrešno ne razumete, da smo uopšte bili fini i dobri. Borili smo se mnogo, ne u sportskoj borbi po pravilima, već »mlatili« u okršajima iskrene i ubitačne vrste, gde smo se obilato služili čizmama — time smo bar ojačali — a više njih bili su sinovi londonskih krčmara, koji su umeli da se boksuju i po pravilima, ali su radije pribegavali ordinarnoj tučnjavi gde je najvažnije naneti bol, a, sem toga, imali smo prerano razvijen dar borbe jezicima. Naš teren za kriket bio je oskudno pokriven travom, delimično sasvim »ćelav« oko golova, a igrali smo bez stila i svađali se sa suđijom; nastava je bila uglavnom u rukama jednog bilmeza od devetnaest godina, koji je nosio odela kupljena u konfekciji i mizerno predavao. Upravitelj škole i vlasnik učio nas je lično aritmetiku, algebru i Euklidove principe, starijim dečacima pokazivao je čak i trigonometriju; imao je jakih sklonosti ka matematici, te mi se sada čini da se prema standardu britanskih javnih škola prilično dobro pokazao. Imali smo jedno neprocenjivo preimućstvo u toj školi, a to je slobodu duhovnog života. Ponašali smo se jedan prema drugom sa neminovnom prirodnošću jednostavnih dečaka, muvali se, gruvali i tukli; zamišljali da smo crvenokošci i kauboji i slične časne stvari, a ne mladi engleski džentlmeni; nikad nismo osećali stegu pesme »Napred, hrišćanski vojnici«, 6 niti nas je obuzimala makakva prerana pobožnost u hladnim hrastovim klupama za vreme nedeljne posete crkvi. Sve je to bilo dobro. Trošili smo naše retke penije čitajući sve od reda u pozajmnoj knjižnici koju je jedna gospođa držala u selu, kupujući »Dečake Engleske« i one čestite petparačke "romane — vrlo uzbudljive, koji su bili preteča Hagarda i Stivensona, rđavo štampane i šašavo ilustrovane, ali nama zaista dobrodošle. Kad ne bi imali nastave bila nam je dozvoljena neuobičajena sloboda da udvoje, utroje lutamo poljima,

razgovarajući o svačemu, bezumno sanjareći. Te šetnje su mnogo kazivale. Sve do današnjeg dana pejzaž kentskih šuma i proplanaka, sa niskim, širokim prostranstvima, baštama zasađenim hmeljom i zlatnim pojasevima pšenice, njegove sušare hmelja i četvrtasti crkveni tornjevi, njegova zaleđina nizije i šumovitih padina, znači za mene neodređeno osećanje avanture pored uživanja u njegovoj lepoti. Pušili smo ponekad ,ali nas niko nije nagovarao da vršimo prave »dečačke« podvige; naprimer, nikad nismo orobili voćnjak, mada je svud oko nas bilo voćnjaka, jer smo smatrali da je krađa greh; ponekad bi, doduše, digli poneku jabuku ili repu i jagode sa polja, ali na kriminalno neslavan način, a posle toga bi se stideli. Imali smo i dane avantura, ali to su bili prirodni događaji, to su bile naš« lične avanture. Bio je tako jedan sparan dan kad smo se nekolicina nas, šetajući se u pravcu Medstona, nagnani đavolom odlučili da prezremo lako belo pivo i da se nalijemo do guše jakim crnim pivom; bilo je i vreme kad su naši mladi duhovi bili po svaku cenu rešili da nabavimo pištolje, u stilu legendi sa Divljeg Zapada. Mladi Ruts ia Hajberija vratio se sa revolverom i mecima, te je naša mala četica od šest članova krenula jedno slobodno popodne da živi divljim životom. Ispalili smo svoj prvi metak duboko u starom kamenolomu kraj Čizelsteda, te su nam bubne opne skoro popucale; zatim smo opalili u šumici punoj jagorčevine kraj Pikthorn Grina, a ja sam dao lažan signal za uzbunu viknuvši »lugar«, te smo u neredu bežall čitavu milju. Zatim je Ruts iznenada pucao na jednog fazana na drumu za Čizelsted, a tada nas je mladi Barker nalagao o strogosti zakona protiv lovokradica, te se Ruts jezivo preplašio, pa smo pištolj sakrili u suvi jarak izvan školskog dvorišta. Dan dva docnije smo ga otkopali i ne vodeći računa da je pištolj malo ubrljan i zarđao, opalili sa daljine od tri stotine jardi na zeca. Tom prilikom je mladi Ruts razneo krtičnjak udaljen dvadeset koračaji u oblak prašine, izgoreo sebi prste i oprljio lice; kad smo tako uvideli da oružje poseduje čudnu osobinu da pali na svog gazdu, prestali smo da ga upotrebljavamo. Jedan od glavnih izvora razonode sastojao se u zadirkivanju ljudi u kolima i čezama na putu za Gudherst; a među ostalim uspomenama vrednim pomena još spadaju i ove, kako sam napravio od sebe jezivu belu prikazu upavši u krečanu izvan sela i kako sam navukao žuticu kad sam se kupao potpuno go zajedno sa druga tri Adamova potomka i starim Evartom, kao vođom, u jednom potočiću u Hiksonovim livadama. Ta slobodna popodneva

puna maštarija! Koliko su mnogo značila za nas! Koliko su nam mnogo koristila! Svi potočići su doticali iz tada neotkrivenih »Nilovih izvora«, svi šumarci bili su indiske džungle, a našu najbolju igru, moram reći s ponosom, ja sam izmislio. Pronašao sam je u salonu u Bledsoveru. Našli smo bili šumu gde je prolaz bio zabranjen, te smo izvodili »Povlačenje deset hiljada« 7 s kraja na kraj šume, hrabro probijajući put kroz mnoštvo neprijateljske koprive koja nam je prečila nastupanje, ne zaboravljajući da plačemo i klečimo kad bi najzad doprli do vidika našeg mora u obliku druma. I tako bi ponekad, jecajući i radujući se, naleteli na zapanjene putnike. Ja bih obično uzimao ulogu tog proslavljenog generala Ksenofona — čije sam ime izgovarao ponešto na svoj način, kršeći najbolja pravila grčke gramatike. Sva klasična imena sam zadržao tako prekrštena, pa izuzev kad me kakav učeni tip mrko pogleda, još i danas se služim tim dragim, starim otstupanjem od pravilnog izgovora. Ono malo latinskog nabačenog za vreme mojih apotekarskih dana nije nimalo ublažilo moju naviku. Pa, — ako sam sretao tu veliku gospodu iz prošlosti sa bezbrižno prilagođenim akcentima, sretao sam ih bar žive, kao sebi ravne i u govornom jeziku. U svakom slučaju moji školski dani mogli su da budu daleko gori nego što su bili, a između ostalih dobrih stvail škola mi je dala jednog prijatelja koji mi je to ostao za ceo život. Bio je to Evart, koji sada, posle mnogih zastranjivanja. pravi monumentalne skulpture u Vokingu. Dragi prijatelj, kako je onda kao strašilo virio iz svog odela! Bio je to krakat, mršav deran, smešno visok pored moje detinjske natučenosti, a izuzev što onda nije bilo crnih brčića ispod dugmeta od nosa, imao je ono isto okruglo, prćasto lice koje ima i danas, iste svetle i žive oči boje lešnika, isti ponekad ukočen pogled, trenutak razmišljanja, umesan odgovor. Svakako da nijedan dečak nije tako dobro igrao ulogu budale kako je to Bob Evart činio, niti je ijedan dečak bio spremniji da zapanji svet čudnovatošću. Običnost je iščezavala pred Evartom, pod njegovim otkrivačkim dodirom sve stvari su postajale značajne i retke. Od njega sam prvi put čuo o ljubavi, ali tek pošto su njene bodlje već ubole moje srce. Bio je, to sad znam, vanbračni sin onog velikog i brzopletog umetnika Rikmana Evarta; on je svetlost jednog klimavog sveta, koji bar u najmanju ruku nije okrenuo svoja leđa lepoti, uneo u rastuću fermentaciju

mog duha. Zadobio sam njegovo srce pričajući mu Vateka, a posle toga smo bili nerazdvojni prijatelji. Tako smo savršeno pretopili naš intelektualni fond u jedinstvenu celinu da se ponekad pitam kako se ja nisam pretvorio u Evarta, i kako Evart nije izveden i pretvoren od mene ... 7 A tada, kad sam skoro prevalio svoj četmaesti rodendan, došlo je moje tragično padanje u nemilost. Bilo je to za vreme letnjeg raspusta, a radi uvažene Beatrise Kormandi. A ona je, kako se to kaže, »ušla u moj život« pre no što sam navršio dvanaestu. Ona se neočekivano bila pojavila u jednom mirnom razdoblju koje je nastupilo posle redovnog godišnjeg boravka one Tri Velike Žene. Došla je u staru dečju sobu na spratu i svaki dan je sa nama pila čaj u sobi domaćice. Bilo joj je osam, godina, a došla je sa dadiljom po imenu Nani; upočetku je uopšte nisam mario. Nikome se nije sviđala ta upadica u prostorije u prizemlju; njih dve su »pravile neprilike« — i prosto pretstavljale uvredu; Nanino osećanje dužnosti prema svojoj štićenici navodilo ju je na zahteve i zakeranja koja su moju majku dovodila prosto van sebe. Jaja u neuobičajeno doba. ponovno podgrevanje mleka, odbacivanje izvrsnog pudinga sa mlekom — i to ne uviđavno ukazano, već kao s nekim pravom diktirano. Nani je bila tamna, koščata, ćutljiva žena u sivoj haljini; imala je potajnu nepopustljivost u ponašanju koja je najzad smetala, ubijala i zastrašivala. Izgledalo je kao da je nečim opsednuta — slično grčkim tragedijama. Bila je čudan proizvod starog doba, odana. poverljiva služavka; ona je, kako je to izgledalo, žrtvovala sav svoj ponos i volju za ljubav većih, silnijih ljudi koji su je najmili u zamenu za doživotnu sigurnost da će imati službu — a ova pogodba bila je ne manje stvarna iako nije izričito formulisana. Najzad će morati da je penzionišu i ona će umreti kao omrznuta dragocenost nekog pansiona. Izgradila je u samoj sebi ogromnu naviku poštovanja prema osobama na spratu, priklonila je svo nezadovoljno gunđanje svoje duše, pa i sami njeni instinkti su je ili izdali ili se izopačili. Bila je bez pola, njen lični ponos bio je iščezao, negovala je sa odanošću majke tuđe dete, i to sa onom krutom odanošću bez radosti koja je

bar bila potpuno saglasna sa njenim stoičkim odricanjem. Ona je sve nas smatrala bezvrednim, izuzev ukoliko se radilo o usluživanju i ugađanju njenoj štićenici. Ali uvažena Beatrisa mogla je da udostoji i niže od sebe. Čudni događaji docnijih godina stupili su izmedu mene i jasno odvojene uspomene na to dečje lice. Kad mislim na Beatrisu, mislim na nju onako kako sam je docnije upoznao, kad sam je najzad tako dobro upoznao da bih mogao da je naslikam i da pokažem stotinu sićušnih detalja koje inače ne biste zapazili dok je posmatrate. Ali i sad pamtim kako sam još onda zapažao beskrajnu nežnost njene detinje kože i finih obrva, finijih no najfinije perje koje možete osetiti na ptičjim grudima. Bila je jedna od onih vilinskih, prilično starmalih sićušnih devojčica, plahovita, tamne kose, prirodno kovrdžave mrke kose koja bi joj ponekad padala u oči, a te oči bile su nekad vragolaste tamne, a nekad čisto smeđe-žute. A od samog početka, posle nešto malo pažnje upućene Rebitsu, ona je odlučila da je jedina stvar od interesa za stolom moja malenkost. Odrasli su razgovarali na svoj uobičajeni dosadan način saopštavali su Nani otrcane stare stvari o parku i selu koje su svakome pričali, a Beatrisa me je posmatrala preko stola sa bespoštednom sitnom radoznalošću zbog koje sam se nelagodno osećao. — Nani, — reče ona, uprvši prstom, a Nani ostavi jedno pitanje moje majke bez odgovora kako bi se njoj posvetila; — da li je on sluga? — Š-š-š, — reče Nani. — To je mladi Ponderevo. — A da li je on sluga? — ponovi Beatrisa. — On je učenik, — reče moja mati. — Onda mogu da razgovaram s njim, Nani? Nani me osmotri sa svirepom nečovečnošću. — Ne smeš suviše mnogo da brbljaš, — reče svojoj štićenici i poče da joj seče kolač na kriške. — Ne, — dodade zatim odlučno, kad je Beatrisa zaustila da progovori. Beatrisa postade zlobna. Njene oči su me pretraživale neopravdanim neprijateljstvom. — Ima prljave ruke, — reče, mašajući se zabranjenog ploda. — A na njegovom okovratniku ima jedna zakrpa. Tad se posveti svom kolaču praveći se da me je potpuno zaboravila, a to me je ispunilo mržnjom i strasnom željom da je prinudim da mi se divi. .. A sutradan, pre čaja, prvi put u svom veku, slobodno, bez ikakvog naređenja ili prinude, oprao sam ruke.

Tako je počelo naše poznanstvo i ubrzo bilo produbljeno jednim njenim ćudljivim zahtevom. Bila je nazebla i nije smela da izlazi iz sobe, te je pred Nani iznenada postavila zahtev, da mene dovedu u dečju sobu da se s njom igram celo popodne, ili će biti beznadežno rđava, što bi u njenom slučaju značilo izdašnu količinu cičanja sasvim nepodobnog za uši jedne postarije, dotrajale, bogate stare tetke. Nani je sišla dole i brižljivo me pozajmila i tako sam bio isporučen malenom stvorenju kao da sam neka golema vrsta mačića. Nikad dotle nisam imao posla s malom devojčicom, te sam bio ubeđen da je ona divnija i lepša i slada no bilo šta drugo na svetu, a ona je u meni našla najpokomijeg od robova — mada istovremeno, kao što sam pustio da se pokaže, prilično snažnog. A Nani je sa zaprepašćenjem videla da je popodne brzo i veselo neosetno proteklo. Pohvalila je moje ponašanje kod ledi Dru i moje majke, koja je rekla da se raduje što čuje dobre vesti o meni, a posle toga sam se igrao sa Beatrisom nekoliko puta. Njene igračke ostale su mi u uspomeni još uvek kao velike sjajne stvari, gigantske u odnosu na sva moja ranija iskustva sa igračkama, pa smo čak otišli i do velike kuće lutaka, koja je stajala na stepeništu koje je vodilo u sobe za decu, da se otmeno igramo sa velikom kućom za lutke koju je princ regent poklonio prvorođenom čedu (docnije umrlom u petoj godini) ser Hari Drua, koja je sama po sebi pretstavljala prilično zgodan model samog Bledsovera, imala kao stanovnike osamdeset i pet lutaka i koštala nekoliko stotina funti. Igrao sam se pod uzvišeaim nadzorom sa tom slavnom igračkom. Vratio sam se u školu kad je raspust prošao, sanjareći o divnim stvarima, i naterao Evarta da mi priča o ljubavi; a ja sam ispreo veliku priču na osnovu kuće lutaka, priču koja je, kad je Evart nju preuzeo, brzo prerasla u čitavo ostrvo sa gradom lutaka isključivo naše svojine. Jedna od tih lutaka, rešio sam u sebi, ličila je na Beatrisu. Bio je još jedan raspust kad sam se s njom pomalo viđao — čudno je da me pamćenje u vezi tog drugog raspusta u kome je Beatrisa učestvovala skoro sasvim izdaje — a onda je došao prekid od godinu dana, a tada moj pad u nemilost. 8 Sad kad sam seo da zapišem svoju istoriju i po redu lspričam o svim

stvarima, prvi put uviđam koliko nedosledno i nerazumno naše pamćenje može da bude. Seća se izvesnih postupaka, a ne može da se seti motiva; seća se sasvim jasno trenutaka koji stoje izdvojeni i neobjašnjivi — usamljene stvari, nepovezane sa ostalim, koje nigde ne vode. Mora biti da sam video Beatrisu i njenog polubrata priličan broj puta za vreme mog poslednjeg raspusia u Bledsoveru, ali stvamo mogu vrlo malo da se setim o okolnostima tih susreta. Ta velika kriza mog dečaštva ističe se vrlo živo po svojim posledicama, kao neka vrsta presudne stvari za mene, ali kad tražim pojedinosti — naročito pojedinosti koje su dovele do krize — ne mogu uopšte da ih se setim u nekom razvojnom redu. Taj polubrat, Arči Garvel, bio je novi učesnik u aferi. Sećam ga se jasno kao plavokosog, nadmenog, kao trska tankog dečaka, mnogo višeg od mene, ali verujem samo nešto malo težeg i sećam se da smo se od samog početka uzajamno mrzeli nekom vrstom instinkta; pa ipak uopšte ne mogu da se setim svog prvog susreta s njim. Gledajući natrag u te protekle stvari — a to liči kao lutanje zabačenim tavanom koji je iskusio rovarenje nekog ćudljivog razbojnika — ne mogu čak ni da objasnim prisustvo te dece u Bledsoveru. Oni su spadali, to znam, u bezbrojne rođake ledi Dru i bili, prema teorijama sklapanim u prostorijama za poslugu, kandidati za nasleđivanje Bledsovera. Ukoliko su to bili, njihova kandidatura je propala. Ali to veliko mesto, sa svim svojim izbledelim sjajem, svojim divnim nameštajem, svojim dugim tradicijama bilo je potpuno u vlasti stare ledi, a sklon sam da poverujem da je tačno da je ona koristila tu činjeriicu kako bi maltretirala i vladala nad izvesnim brojem kandidata za nasleđe. Lord Osprej bio je među njima, a ona je ukazivala gostoprimstvo njegovom detetu, koje je ostalo bez majke, i posinku, delimično, nema sumnje, jer je bio siromašan, ali, sada uviđam, isto toliko, i u neodređenoj nadi da, nađe neki iskren ili zamišljen prisan dodir sa njima. Ovaj drugi put Nani je bila iščezla sa scene, a Beatrisa je bila pod nadzorom jedne izvanredno ljubazne i nespretne siromašne mlade žene iz vojničke porodice, čije ime nikad nisam saznao. Deca su bila, kako mi se čini, dva u znatnoj meri raspuštena i bandoglava stvorenja. Čini mi se da se takođe sećam kako se podrazumevalo da ja nisam pogodno društvo za njih, te su naši sastanci bili što je moguće manje upadljivi. Beatrisa je bila ta koja je zahtevala da se nalazimo. Siguran sam da sam znao prilično o ljubavi kad mi je bilo četrnaest

godina i da sam isto toliko bio zaljubljen u Beatrisu kao ma koji odrasli, a i da je Beatrisa, na svoj način, bila zaljubljena u mene. Kao deo pristojnih i korisnih izgovora našeg sveta smatra se da deca u doba u kome smo mi bili, ne misle ništa, ne osećaju ništa i ne znaju ništa o ljubavi. Čudesno je koliko je engleski narod podložan da se pridržava izgovora. Ali, stvarno, ja ne mogu da izbegnem da ne priznam da smo Beatrisa i ja govorili o ljubavi, ljubili se i grlili. Sećam se ponečeg od jednog razgovora ispod nadvijenih grana ružičnjaka — ja na strani zida gde je park, a ledi mojih snova pomalo neotmeno uzjašila na zid. Neotmeno kažem li? Trebalo je samo da vidite tog malog đavolka onarko kako ga ja pamtim. Baš taj njen položaj na zidu javlja se iznenada jasno preda mnom, a iza nje razne lake grane ružičnjaka koji moja noga nije smela da skrnavi, a daleko i visoko iza nje, nejasno i gospodski, uzdiže se naspram nabranog neba ukrašen zid velike fasade Bledsovera. Naš razgovor je morao biti ozbiljne i poslovne prirode, jer smo razgovarali o mom društvenom položaju. — Ne volim Arčija, — rekla je ona, bez ikakvog prethodnog povoda; a tada, šapatom, nagnuvši se tako da joj je kosa prekrila lice: — Tebe volim! Ali prilično se žurila da mi jasno kaže da ja ne mogu i ne smem da budem sluga. — Ti nikad nećeš biti sluga, nikad! Na ovo sam se vrlo spremno zakleo, jer je to bio zavet koji sam po prirodi hteo da održim. — Pa šta ćeš onda biti? — rekla je ona. Žurno sam u mislima razmišljao o raznim profesijama. — Hoćeš li da budeš vojnik? — zapitala je. — Pa da se čizmetine izdiru na mene? Taman posla! — rekao sam ja. — Prepusti to seljačkim sinovima. — Ali oficir? — Ne znam, — rekao sam, izvlačeći se iz sramne teškoće. — Radije bih otišao u momaricu. — Zar ne bi voleo da se boriš? — Voleo bih da se borim, — rekao sam. — Ali običan vojnik — to nije nikakva čast kad ti narede da se tučeš i drže te pod prismotrom dok to radiš, a opet kako mogu da budem oficir?

— Zar ne možeš da budeš? — reče ona, i pogleda me u neverici; ponori našeg društvenog uređenja zjapili su između nas. Tada, muški ne klonuvši duhom, preuzeh na sebe dužnost da se hvalisanjem i lažima izvučem iz ove neprilike. Rekao sam da sam ja siromašan i da siromašni ljudi odlaze u mornaricu; da znam matematiku, a to nijedan oficir ne zna; te sam pozvao Nelzona za primer i govorio vrlo visoko o svojim izgledima na plavoj pučini. — On je voleo ledi Hamilton, — rekao sam, — iako je ona bila ledi — a ja ću tako voleti tebe. Doprli smo otprilike dotle u razgovoru kad se začu glas prepodobne guvemante koja je dozivala: — Beeeeeatrisa! Beeeeeatrisa! — Prokleto njuškalo! — reče moja gospa i pokuša da nastavi razgovor, ali guvemanta je stvari onemogućavala. — Dođi! — reče iznenada moja gospa, pružajući prljavu ručicu; ja joj priđoh sasvim blizu a ona naže svoju glavicu sa zida dok crna magla njene kose ne zagolica moj obraz. — Ti si moj ponizni, verni ljubavnik? — pitala je šapatom, dok je vrelo zarumenjeno lice skoro dodirivale moje, a tamne oči usplamtelo sijale. — Ja sam tvoj ponizni, vemi ljubavnik, — prošaputao sam kao odgovor. Tada ona obvi mku oko moje glave i ispmži usne, te se poljubismo, a ja, tadašnji dečak, sav sam drhtao. Tako smo se prvi put poljubili. — Beeeeeatrisa! — dopre strahovito blizu. Moja gospa iščeze, jednim odlučnim trzajem nogu odevenih u crne čarape. Trenutak kasnije, čuo sam kako prima prekore svoje guvemante i objašnjava sa savršenom prisebnošću i spokojstvom zašto se nije odazvala. Osetio sam da bi bilo nepotrebno da me baš tada vide, te kao krivac iščezoh iza ugla u pravcu Vest Vuda, i tako sam sanjario o ljubavi i usamljen lutao u igri, šetajući krivudavim alejama pokrivenim papratom koje prosecaju park Bledsover. A tog dana i još mnogo drugih taj poljubac na mojim usnama bio je pečat, a noću izvor snova. Zatim se sećam jedne ekspedicije koju smo načinili — ona, ja i njen polubrat — u istu tu šumu — u vreme kad je trebalo da njih dvoje budu u ružičnjaku — i kako smo se igrali Indijanaca, načinili vigvam od gomila bukovih trupaca, šuljali se za jelenima, puzali se i posmatrali zečeve kako se hrane na proplanku i zamalo uhvatili vevericu. Bila je to igra protkana sa vrlo čestim svađama lzmeđu mene i mladog Garvela, jer smo obojica uporno

zahtevali da igramo vodeće uloge, te mi je samo moja veća načitanost — pročitao sam deset stvari spram njegove jedne — davala preimućstvo nad njim. Takođe sam imao i tu prednost nad njim što sam umeo da nađem orla među papratom. A jednom — ne sećam se ko je tom prilikom bio vođ — smo ja i Beatrisa, dve uspaljene i raščerupane gpodobe, zašli u visoku paprat i sakrdi se od njega. Veliko lišće dizalo se iznad nas pet stopa i više, a ja sam znao kako da pužem kroz to rastinje tako da se što manje lišća gore pokreće, te sam krčio put. Tlo ispod paprati je savršeno čisto i vrlo lepo miriše kad je vreme toplo; stabljike se uzdižu crne, a zatim zelene; ako potrbuške puzite izgleda kao tropska šuma u minijaturi. Ja sam krčio put a Beatrisa je puzala za mnom, a zatim, kad je zelenilo počelo da se rastvara kod idućeg proplanka, mi zastadosmo. Ona se dopuza do mene, toplog malog lišca tik uz moje, pa mi iznenada obujmi rukom vrat i privuče me na zemlju kraj sebe, te me je ljubila i ljubila. Ljubili smo se, grlili i ljubili, bez ijedne reči; tad smo prestali, pogledali se i oklevali — a tada iznenada posramljeni i pomalo zbunjeni sobom samima, ispuzasmo se napolje, da nas Arči ubrzo zatim nađe i uhvati, a mi vrlo krotko predamo. Sećam se ovog vrlo jasno, a zatim dolaze druge nejasne uspomene — znam za starog Hola i njegovu pušku, kojom je lovio čavke, što spada u naše zajedničke uspomene, ali se ne sećam kako je do toga došlo; a ta'da, najzad, izdvojeno, javlja se naša tuča u Vorenu. Voren je bio duga trnovita padina obrasla bukvama kroz koju je prolazila staza, a pretstavljao je sporedan put pored glavnog kolskog puta koji je nizbrdo vodio od Bledsovera do Roupdina. Ne sećam se kako smo nas troje tamo dospeli, ali mi se kao kroz san čini da je to bilo u vezi sa posetom koju je guvernanta učinila župnikovoj porodici u Roupdinu. Tada smo iznenada Arči i ja, razgovarajući o igri, zapali u svađu oko Beatrise. Ja sam mu učinio vrlo privlačnu ponudu: ja ću biti španski plemić, ona će biti moja žena, a on će biti pleme Indijanaca koji pokušavaju da nju preotmu. Izgledalo mi je savršeno privlačna ponuda za jednog dečaka da pretstavlja celo pleme Indijanaca i još sa izgledom na takav plen. Ali se Arči iznenada oseti uvređen. — Ne, — reče — to ne može da bude! — Šta ne može da bude? — Ti ne možeš da igraš ulogu gospodina, jer ti to nisi. Isto tako ne možemo se igrati da je Beatrisa tvoja žena. To je — to je nepristojno.

— Ali, — zaustih i pogledah u nju. Mora biti da je neka ranija uvreda od toga dana tinjala u Arčijevom mozgu. — Mi te puštamo da se igraš s nama, —Teče Arči, — ali ima stvari koje ne mogu biti. — Kakva glupost! — reče Beatrisa. — On može da bude ono što mu se švidi. Ali on je ostao uporan i uspeo. Pustio sam da bude po njegovom, a tek tri ili četiri minuta kasnije počeo sam zbog ovoga da se ljutim. Tada smo još uvek razgovarali šta ćemo da se igramo i planirali neku drugu igru. Izgleda da nam ništa nije odgovaralo. — Mi uopšte ne želimo da se ti sa nama igraš, — reče Arči. — Mi želimo, — reče Beatrisa. — On čak ne ume pravilno ni da govori, već se gađa padežima. — Nije tačno, — rekoh ja, i u žaru trenutka dodadoh, — baš nikad ne grešim u padeže. — Evo dobio si svoje, — viknu on. »Ne greši u padeže«, rekao je, »ne greši«. Upirao je prstom na mene. Pogodio me je u samu srž moje sramote. Odgovorio sam na jedini mogući način time što sam jurnuo na njega. — Hej! — uzviknu on, na moj razjaren napad. Zatim zauze borbeni stav koji je imao izvesnog stila u sebi, odvrati moj udarac i još mene udari pesnicom po obrazu, a zatim se sa iznenađenjem i olakšanjem nasmeja svom sopstvenom uspehu. Na ovo mene obuze ubilački bes. On je umeo da se boksuje isto toliko dobro ili bolje od mene — tek je imao da uvidi da ja uopšte ne znam kako se pravilno boksuje — ali ja sam se ranije već borio jednom ili dvaput do konačne pobede golim pesnicama, bio sam naviknut da nanosim i primam divljačke povrede, a sumnjam da se on ikad zaista borio. Nismo se tukli ni deset sekundi kad osetih tu mekoću u njemu, uvideh ono svojstvo savremene engleske više klase koja nikad ne ide do kraja, već se zaklanja pravilima i sitnim pitanjima časti koje u krajnjoj liniji uništavaju svaku čast, i koja traži da joj se oda priznanje za stvari koje je očigledno napola uradila. Izgleda da je on mislio da će njegov prvi udarac ili sledeća dvatri biti presudni, da ću ja morati da se predam jer je ubrzo moja usna prokrvarila i krv počela da kaplje po mom odelu. I tako, pre nego što smo se tukli minut, on prestade da napada izuzev u povremenim naletima, tako da sam ga mlatio kako sam hteo i tražio,

zadihano i gnevno, kako je bio običaj u našoj školi, da prizna da je dobio dovoljno, ne znajući da je po njegovom visokom moralnom kodeksu i nežnom odgoju, isto toliko nemogućno da se odbrani i potuče me koliko i da prizna poraz. Vrlo jasno se sećam kako je Beatrisa podigravala oko nas za vreme ove tučnjave vrlo nedamski zainteresovana, ali sam bio suviše zauzet da bih obraćao mnogo pažnje na to šta ona kaže. Ali svakako da nas je obojicu bodrila, a sada sam sklon pomisli — možda je to razočaranje mojih zrelijih godina — da je uvek bodrila onog ko je u tom času dobijao. A tada se mladi Garvel, popuštajući pred mojim udarcima, saplete i pade preko jednog velikog kamena, a ja, još uvek se držeći tradicije svoje klase i škole, brzo padoh na njega da ga dokusurim. Tako smo se čupali na zemlji kad uvidesmo da nas je strašna nesreća skolila. — Prestani, ludače! — reče Arči. — Oh, ledi Dru! — čuo sam kako Beatrisa plače. — Oni se tuku. Oni se tako strašno tuku. Osvrtoh se preko ramena. Arčijeva želja da ustane postade neodoljiva, a moja odučnost da nastavim sa tučom iščeze potpuno. Ugledah dve stare ledi, prilike u crnoj i purpumoj svili i krznu i sjajnim crnim ukrasima; išle su peške padinom Vorena, dok su kočije išle uzbrdo, i tako natrapale na nas. Beatrisa im je odmah pritrčala sa izgledom kao da traži utočište kod njih, te je ostala pored njih i nešto malo iza. Mi obojica posramljeno ustadosmo. Dve stare dame bile su očigledno strahovito zgranute, te su svojim slabašnim, staračkim očicama zurile u nas; nikad dotle nisam video da je lornjon ledi Dru tako drhtao. — Nikad se dosad niste tukli? — reče ledi Dru. — A sad ste se potukli. — To nije bila poštena borba, — odvali Arči, gledajući optužujući u mene. — To je Džordž gospođe Ponderevo! — reče gospođica Somervil, i tako na moje očigledno svetogrđe dodade i prekor zbog nezahvalnosti. — Kako je samo smeo da se usudi? — viknu ledi Dru, postajući grozno ljuta. — Nije se borio po pravilima, — reče Arči, jecajući da dođe do vazduha. — Ja sam se okliznuo, a on me je udarao dok sam ležao na zemlji. I klečao je na meni.

— Kako je samo smeo da se usudi? — ponovi ledi Dru. Ja izvukoh maramicu umotanu u loptu, naviknutu na ovakve stvari, i obrisah krv sa brade, ali nisam pružio nikakvo objašnjenje o tome kako sam smeo da se usudim. Među ostalim stvarima koje su me sprečavale da to učinim, bila je i nedostatak vazduha. — On se nije pošteno borio, — zaječa Arči ... Beatrisa, skrivena iza starih dama, pogleda me pažljivo i bez neprijateljstva. Sklon sam da poverujem da se interesovala za promenu na mom licu nastalu usled otekle usne. Kao kroz san u mojoj smućenoj svesti sinu da ne smem da priznam da se njih dvoje igralo sa mnom. To ne bi bilo u skladu sa pravilima njihove igre. Izvukao sam se iz ove teške situacije natmurenim ćutanjem i spremnošću da preuzmem bilo kakve posledice. 9 Sudske vlasti u Bledsoveru načinile su od mog slučaja izvanredno zamešateljstvo. Moram sa žaljenjem da priznam da me je uvažena Beatrisa Normandi, u svojoj đesetoj godini, izdala, napu-stila i najpodlije lagala na moj račun. Ona se bila, stvamo, prepala zbog mene, a istovremeno osećala grižu savesti; odrekla se i same pomisli da sam ja njen priznat ljubavnik i tako dalje i strepela od sećanja da smo se poljubili; bila je stvarno sasvim nečasna i čovečanska u svojoj izdaji. Ona i njen brat lagali su u savršenoj saglasnosti, a ja sam bio pretstavljen kao hotimičan napadač osoba društveno iznad mene. Oni su prolazili kroz Voren, kad sam ja naišao, oslovio ih itd. U celini sada uviđam da su odluke ledi Dru bile, u svetlosti dokaznog postupka, razumne i milostive. Te odluke prenela mi je majka, koja je, u to stvarno verujem, bila još više povređena grubošću mog društvenog nepotčinjavanja nego ledi Dru. Razglabala mi je o pažnji koju mi je njena milost ukazivala, o drskosti i sramotnosti mog postupka i tako, najzad, stigla do izricanja moje kazne. — Moraš da odeš kod mladog gospodina Garvela i moliš za izvinjenje. — Ne želim da ga molim za izvinjenje, — rekao sam, progovorivši prvi put. Moja mati zastade, u neverici.

Ja položih ruke na čaršav i izrekoh svoj grešan mali ultimatum. — Ne želim uopšte da ga molim za izvinjenje, — rekoh. — Jasno? — Onda ćeš morati da ideš kod svog ujaka Frapa u Četem. — Svejedno mi je kuda ću morati da idem i šta ću morati da radim, samo ne želim da ga molim za izvinjeje, — rekoh ja. I nisam molio. Posle ovoga bio sam jedan protiv celog sveta. Možda je u srcu moje majke tinjalo nešto sažaljenja prema meni. ali ona to nije pokazivala. Prešla je na stranu mladog džentlmena; pokušavala je uporno, vrlo uporno, da me natera da priznam da žalim što sam ga udario. Žalim! Nisam mogao da objasnim. I tako sam otišao u izgnanstvo na jednim čezama do Redvud stanice, sa Džuksom, kočijašem, koji je hladno ćutljiv vozio mene i celokupne moje lične stvari upakovane u jednom koferčetu od navoštenog platna. Osećao sam se vrlo ogorčen; od samog početka, prema standardu za koji sam ja znao, u ovoj igri nije bilo nimalo poštenja ... Ali ono što me je najviše ogorčilo bilo je to što me je uvažena Beatrisa Normandi sasvim odbacila i bežala od mene kao da sam kužan, pa čak nije iskoristila ni priliku da se oprosti sa mnom. Bar to je mogla da učini! Šta bi bilo da sam odao celu stvar! Ali sin sluge vredi isto toliko koliko i sluga. Ona je zaboravila i sada se setila ... Utešio sam se vanrednim snom o tome kako se vraćam u Bledsover, dostojanstven, moćan, nešto u stilu Koriolana. Ne sećam se pojedinosti, ali nema sumnje da sam pokazao izrazitu veličanstvenost u nastupu ... Pa, u svakom slučaju, nisam rekao da žalim što sam izbubetao mladog Garvela, i do današnjeg dana to nisam zažalio.

GLAVA DRUGA O MOM STUPANJU U SVET I POSLEDNJE ŠTO SAM VIDEO OD BLEDSOVERA 1 Kad sam tako bio prognan iz zamka Bledsover, kako se onda mislilo na večita vremena, moja majka me je u osvetničkom duhu poslala najpre svom rođaku Nikodimu Frapu, a zatim kao pravog šegrta pod ugovorom, mome stricu Ponderevu. U međuvremenu, utekao sam od staranja rođaka Nikodima i vratio se u zamak Bledsover. Moj rođak Nikodim Frap bio je pekar u jednoj sporednoj ulici — bolje reći u sirotinjskoj četvrti — u neposrednoj blizini onog bednog uzanog jadnog druma što spaja dva izvrsna bisera — Ročester i Četem. Rođak je značio za mene, moram priznati, razočaranje i bio sasvim u vlasti svoje mlade, trapave, plodne i bolešljive žene; bio je to poguren, trom, bezvoljan crnomanjast čovek, sa brašnom u kosi, trepavicama, borama na licu i naborima odela. Nikad mi se nije dala prilika da proverim svoje prve utiske o njemu, tako da još uvek ostaje skoro grozna uspomena, neka vrsta karikature neumešnog prostaka. Onakav kakvog ga ja pamtim, pretstavljao je savršeno, oličenje tradicije pokoravanja. Nije imao ličnog ponosa, lepo odelo i ukusno oblačenje nisu bili za ljude njegovog soja, tako da mu je žena, koja se u to uopšte nije razumevala, u nejednakim razmacima vremena sekla njegovu crnu kosu, a nokte je puštao dok nisu porasli neprijatno dugački za fino oko; nije se ponosio svojim poslom niti bio preduzimljiv, a njegove jedine vrline bile

su što je izvesne stvari izbegavao i durašno zapinjao na poslu. — Tvoj ujak, — rekla mi je mati — svi odrasli rođaci nazivani su u viktorijanskoj srednjoj klasi iz učtivosti ujacima — nije baš nešto na izgled ili za razgovor, ali je to čestito vredno božje stvorenje. — Bilo je neke vrste niske časnosti u naporu, makoliko nepotrebnom, u tom naopakom sistemu. Jedno 'drugo pitanje časti zahtevalo je da ustaje u zoru ili pre zore, a tada marljivo trupka unaokolo. Vrlo jasno mi je ostalo utisnuto u sećanju da je čestito vredno božje stvorenje smatralo suviše kicoškim da nosi maramicu. jadni stari Frap — prljav i smrvljen nuzproizvod Bledsoverove veličanstvenosti! Nije se borio protiv sveta uopšte, posrtao je pod sitnim dugovima koji uopšte nisu ni bili tako sitni dok ga konačno nisu slomili, a kadgod je trebalo nešto zapeti njegova žena je dobivala bolove i izgovarala se na svoje »stanje«, usto im je bog poslao mnogo dece, od kojih je većina umrla, i tako, svojim dolaskom i odlaskom, pružila dvostruku priliku da se vežbaju u vrlini pokoravanja sudbini. Podvrgavanje božjoj volji bilo je opšti izgovor tih ljudi kad se radilo o bilo kakvoj dužnosti i potrebi. U kući nije bilo knjiga, a sumnjam da je ijedno od njih dvoje moglo da neprekidno čita duže od minut-dva, i sa zgranutošću sam gledao kako dan da danom jedu obrok za obrokom, iznad i među ustajalim hlebom, među nečistoćom koja je stalno carovala na stolu u trpezariji. Čovek bi se zapitao da li ma ko od njih oseća neudobnost tog prašnjavag i mračnog bitisanja kad oni sami ne bi pokazivali da vidljivo traže utehu. Tražili su je i nalazili nedeljom, ne u jakim pićima i ludovanju, već u zamišljanom prolivanju potoka krvi. Sastajali su se sa dvadeset ili trideset drugih mračnih i prljavih ljudi, obučeni u tamna odela kako se prljavština ne bi videla, u maloj kapeli od cigala, koja je bila opremljena sa drečavim, progrkavljenim harmonijem, i tu olakšavali svoj duh pomišlju da sve ono što je lepo i slobodno u životu, sve što se borilo, sve što se zamišljalo i ostvarivalo, sav 'ponos i lepota i čast, sve divne stvari za uživanje, da je sve to neopozivo osuđeno na večite muke. Oni su bili samozvani poverenici božjeg ruganja nad svojim sopstvenim delom. Bar tako sam ih ja zadržao u sećanju. Manje određena, pa ipak jedva manje prijatna no ova kosmička šala, to uopšte izobličavanje i kažnjavanje srećnog, smelog i veselog, bila je njihova vlastita predodređenost za slavu

»Postoji izvor, napunjen krvlju Prolivenom iz Emanuelovih vena«, pevali su oni. Još i sad čujem brujanje i brektanje te himne. Mrzeo sam ih onim gorkim nemilosrdnim osuđivanjem dečaštva, a trag te mržnje i sad se oseća. Dok pišem ove reči, vraćaju se zvuci a zatim čitava scena, ti mračni, nedostojni ljudi, debela žena sa astmom, stari velšanski mlekadžija sa tumorom na ćelavoj glavi, koji je bio intelektualni vođ te sekte, grlati trgovac galanteriskom robom duge, crne brade, zatim belolika žena, u drugom stanju, ogromna stomaka, njegova supruga, pogureni poreznik sa naočarima ... Čujem razgovor o dušama, čudne otrcane stare fraze iskovane vekovima ranije u pristaništima suncem sasušenog Levanta, o utehi iz Gileade 8 i mani iz pustinje, o tikvama koje su davale hlad i vodu u žednoj zemlji; sećam se načina na koji je po završetku službe razgovor ostajao pobožan po obliku, ali postajao medicinski po sadržaju, i kako su žene šaputale o svojim ginekološkim tegobama. Nije smetalo što ja slušam, jer sam još bio dečak . . . Ako je Bledsover moj ključ za razumevanje Engleske, moje neodoljivo ubeđenje je da je u krugu ujaka Frapa položena klica mog razumevanja Rusije. Spavao sam u krevetu prljavih navlaka sa druga dva preživela potomka Frapove plodnosti i provodio dane preko nedelje pomažući u radnom neredu dućana i pekare, u povremenim isporukama hleba i slično, u izbegavanju ispitivanja mog ujaka o tačnom krvnom srodstvu i njegovom značaju i njegovim poverljivim objašnjenjima kako je deset šilinga na nedelju — koliko mu je moja mati plaćala — nedovoljno da pokrije troškove mog izdržavanja. Bio je vrlo zainteresovan da to zadrži, aii je isto tako želeo više. Nije bilo u toj kući ni knjiga ni sedišta niti bilo kakvog kutka gde bi čitanje bilo moguće, niti su dnevni listovi donosili odjek svetskih događaja u njenu blagoslovenu izdvojenost, a sve to me je svakodnevno ispunjavalo užasom, te sam, kad god bih mogao, bežao na ulicu i tumarao Četemom. Naročito su me privlačili izlozi prodavnica novina. Tamo su se mogli videti prljavi ilustrovani listovi, naročito »Policiske novosti«, u kojima su kukavno crtane

slike ukazivale i najtupavijim mozgovima na beskonačan niz jezivih zločinstava, žena ubijenih, sasečenih i zapakovanih u kutije, zakopanih ispod praga, staraca pretučenih tojagom u ponoć od razbojnika, ljudi iznenada izbačenih iz voza, srećnih ljubavnika koje su suparnici ubijali, posipali vitriolom i tome slično. O životu u mestima za provodnju stekao sam svoje prve utiske kroz odvratne crteže policiskih racija u raznim mestima. Pomešani sa ovim listovima bili su drugi u kojima je Sloper, neka vrsta gradskog Džon Bula, mlatarao bocom džina i ogromnim amrelom, ili ljubazna, prazna lica Kraljevske porodice koja su se pojavljivala i pojavljivala, posećujući ovo, otvarajući ono, ženeći se, dobivajući potomstvo, ležeći na odru, čineći sve i svašta, čudna dobronamerna, nedokučiva rasa za sebe ... Nikad više nisam posetio Četem; utisak koji je ostavio na mene je utisak zapuštene teskobe, koji zrak zrelijeg milosrđa nije olakšao. Svi utisci koje je Četem davao bili su u suprotnosti sa Bledsoverom. Oni su potvrđivali i pojačavali sve ono što je Bledsover nagoveštavao. Bledsover je sebe najavljivao kao zemlju, kao suštinsku Englesku; već sam govorio o njegovim vazdušnim prostranstvima, njegovom širokom dostojanstvu, koje je izgledalo da potiskuje selo, crkvu i župnika u ćošak, u drugostepenu i uslovljenu važnost. Ovde se dolazilo do krajnjeg zaključka o tome. Pošto je celokupna prostrana pokrajina Kent bila načinjena od povezanih Bledsovera i za plemstvo, višak stanovništva, svi oni koji nisu bili dovoljno dobri zakupci i zemljoradnici, Engleska crkva, potčinjeni i ponizni, bili su nužno nabačeni zajedno, izgurani sa vidika, da se raspadaju kao što su činili u ovom mestu koje je imalo boju pa čak i miris dobro nabijenog đubrišta. Trebalo je da budu zahvalni čak što su i to dobili; to je, osećalo se, sveopšte važeća teorija. A ja sam lutao tom divljinom pretrpane rugobe, gledao mladim, prijemčivim, širom razrogačenim očima i blagoslovom (ili prokletstvom) neke vile, moje kume, pitao se i pitao stalno: — Ali najzad čemu to? Prošao sam jednom kroz Ročester, i sagledao dolinu Stor iznad grada, groznu od fabrika cementa, dimnjaka koji su isparavali zagušljiv dim i redova radničkih kućica, sićušnih, ružnih, neudobnih i prljavih. Tad sam prvi put nazreo kako industrijalizam mora da živi u zemlji velikoposednika. Proveo sam takođe nekoliko sati i po ulicama koje vode na reku, privučen čarima mora. Ali barke i brodovi koje sam video bili su lišeni mađiskog čara i

uglavnom namenjeni cementu, ledu, drvetu i uglju. Mornari su mi izgledali grubi i tupavi ljudi, a brodovlje me je zapanjilo svojom nezgrapnošću, ružnoćom, starošću i prljavštinom. Otkrio sam da većina jedara ne odgovaraju brodovima koji su ih razapinjali i da jedan brod može isto tako da bude bedan i zapušten prizor sirotinje kao i čovek. Kad sam gledao brodove ugljarice gde istovaraju, posmatrao sam radnike kaku pune luckaste male džakčiće i povorku crnih, polugolih ljudi koji su trčali amo-tamo duž daske postavljene trideset stopa iznad kala i blata, te sam namah bio obuzet divljenjem prema njihovoj hrabrosti i otpornosti, a tada, »Ali najzad, čemu to?« i glupava ružnoća tog traćenja mišića i durašnosti postade mi očigledna. Među ostalim stvarima time se očigledno harčio i kvario ugalj ... A ja sam zamišljao da se na moru događaju velike stvari!... Pa, u svakom slučaju, bar se za neko vreme privlačnost mornarskog poziva za mene ugasila. Ali takvi su utisci navirali dok sam bio dokon, i od njih nisam mogao izbeći. Većinu svog vremena sam, pak, provodio danju radeći za ujka Frapa, a večeri i noći silom prilika u društvu dvojice najstarijih od mojih rođaka. Jedan je radio kao raznosač robe u trgovini i bio vatreno pobožan i njega sam malo viđao, izuzev uveče za vreme večere; drugi je koristio letnji raspust, ali bez većeg oduševljenja, čudno mršavo i bedno, zakržljalo stvorenje, čija se glavna živahnost sastojala u tome da izigrava majmuna, a za koga mi je sada jasno da mu je neka podmukla bolest crpila životnu snagu. Kad bih ga sad sreo, smatrao bih ga za bedno sitno stvorenje i iskreno žalio. Ali, tada sam osećao samo čudnu odvratnost. Strahovito je šištao i bio iscrpljen posle dvetri milje polagane šetnje, nikad ne bi započimao razgovor i izgledalo je da više voli da je sam nego samnom u društvu. Njegova mati, sirota žena, govorila je za njega da je mala mudrica. Do ozbiljnih neprilika došlo je iznenada tokom jednog razgovora vođenog noću u krevetu. Jedna naročito pobožna rečenica mog starijeg rođaka strahovito me je iznervirala, te sam otvoreno priznao da uopšte odbacujem celokupno versko učenje. O tim mojim sumnjama dotle nisam nikom zucnuo ni reč, izuzev Evartu, koji je prvi i došao na tu misao. Nikad nisam bio načisto sa svojim sumnjama sve do trenutka kad sam progovorio. Ali, tada " mi je jasno sinulo pred očima da je celokupan sistem spasavanja Frapovih duša stvar ne samo neizvesna, već i nemoguća. Sa najvećom spremnošću