Tono-Bangi - H. G. Wells

jezikom. Ubrzo sam se sasvim sprijateljio sa neobičnom, pokvarenom, prljavo-prijatnom egzotičnošću Sohoa. Uvideo sam da ove prenatrpane ulice znače veliko olakšanje posle sumorne sive spoljašnosti Bromptona, gde sam stanovao i živeo svojim dnevnim životom. U Sohou sam stvarno prvi put nazreo nešto o faktoru zamene koji je toliko važan i u engleskom i u američkom razvojnom procesu. Čak i u Vest Endu, Mejferu i trgovima oko Pel Mela, Evart me je ubrzo upozorio da je spoljni vid starog aristokratskog dostojanstva lepši no njegova suština, pokazao mi da tamo žive glumci i glumice, zelenaši i Židovi, da se probijaju smeli finansiski špekulanti, a ja sam dok mi je pokazivao na ovu ili onu kuću u Park Lejnu, mislio na iskrzani rub košulje mog strica. To je posed toga i toga koji je uspeo da stekne monopol nad boraksom, a ona palata pripada heroju savremenih pustolova, Barmentrudu. koji je po profesiji bio N. P. D. — to će reći nedozvoljeni preprodavac dijamanata. Grad Bledsovera, prestonica kraljevstva Bledsovera, svi u dobroj meri potreseni iz temelja a neki već u osipanju, nastanjeni parazitima, podmuklo zamenjeni stranim, neprijatnim i neodgovornim elementima; — a oni su, osim toga, vladali jednim slučajnim i raznorodnim carstvom na četvrtini ove mnogostruke zemljine kugle. Složeni zakoni, zapletene društvene potrebe, zbunjujuće nezasitne sugestije proisticali su iz ovoga. Takav je bio svet u koji sam došao, kome sam u izvesnom smislu poverio samog sebe i morao da se uključim sa svojim problemima, svojim iskušenjima, svoiim naporima, svojim patriotskim instinktom, svim svojim moralnim nagonima, svojim fizičkim apetitima, svoiim snovima i svojom taštinom. London! Došao sam k njemu, mlad i bez savetodavaca, prilicno uobražen, prilično opasno slobodouman ali otvorenih očiju za sve što me okružuje i sa nečim — verujem da je to zajedničko svojstvo kojim je obdarena omladina puna mašte, te bez crvenjenja to sebi pripisujem — finim u meni, finijim no što je svet ustvari, a što je trazilo fine odgovore. Ja nisam samo želeo tek jednostavno da živim ili prosto da živim srećno ili udobno, ja sam zeleo da poslužim zajednici i nešto stvorim i postignem — ali na izvestan plemenit način, On se nalazio sadržan u meni. A ta plemenitost je u polovini omladine sveta. 2

Došao sam u London kao učenik. Dobio sam Vinsent Bredlijevu stipendiju koju daje Farmaceutsko društvo, ali sam se odrekao kad sam saznao da su mi moji radovi iz oblasti matematike, fizike i hemije rađeni na tečaju Nauke i veština izradili jednu od manjih stipendija Odbora za tehniku koju je trebalo koristiti u Sjedinjenoj tehničkoj školi u Južnom Kensingtonu. Ova druga stipendija davala mi je mogućnost da biram između mehanike i metalurgije, te sam oklevao šta da izaberem. Stipendija Vinsent Bredlija iznosila je 70 funti godišnje i pružala najbolje uslove za stupanje u poslovni život što je hemičar apotekarske struke mogao da ima; stvar sa Južnim Kensingtonom je vredela nekih dvadesetdva šilinga nedeljno, a daljnje mogućnosti u praktičnom životu bile su neodređene. Ali ona je donosila daleko više naučnog rada no ona prva, a ja sam još uvek bio pod utiskom velike duhovne žeđi koja je sastavni deo mlndih ljudi moga kova Osrni toga. ova druga stipendija vodila je ka inženierskom pozivu, u kome sam zamišljao — a zamišljam i dandanji da leži moj životni poziv. Prihvatio sam njenu neizvesnost za budućnost kao rizik koji se isplati. Nastupio sam vrlo samouvereno, pouzdan da će me stvamo čvrsta i uporna vrednoća koja me je provela kroz Vimblherst pratiti i u novoj okolini. Samo od početka to nije bio slučaj ... Kad se sad osvrnem na svoje dane provedene u Vimblherstu, još uvek sam iznenađen količinom upornog, zagriženog učenja, napornog samosavlađivanja koje sam održao kroz celo vreme svog šegrtovanja. U mnogom pogledu ja sam ubeđen da je to vreme bilo najčasniji period mog života. Želeo bih da mogu da kažem sa izvesnom pouzdanošću da su i mbtivi koji su me nagonili na toliki rad bili u istoj tolikoj meri plemeniti i časni. Do izvesnog stepena oni su to i bili; postojala je izvesna iskrena i fina duhovna radoznalost, želja za posedovanjem sile i snage naučnog znanja i strast za intelektualnim radom, ali ipak ne verujem da bi ove snage same mogle da me zadrže vezanog nad knjigom tako uporno i usretsređeno da Vimbiherst nije bio tako dosadan, ograničen i tako motrio na svaki postupak pojedinaca. Čim sam stigao u London i osetio njegovu atmosferu punu slobode, osetio mogućnost neodgovornosti i snagu novih poriva, moja disciplinovanost otpala je s mene kao iznošena haljina. Vimblherst mladiću u mom položaju nije pružao nikakvih iskušenja vrednih pažnje, nikakvih interesa koji bi se

sukobljavali sa njegovim učenjem, nikakvih poroka — oni poroci koje je on pružao bili su grubo lišeni svakog sjaja mašte — tupo pijančenje, nespretno sramno čulno bludničenje, — nikakvog društvenog ophođenja makar samo zato da se utuca vreme, a s druge strane, on je u velikoj meri doprinosio samopoštovanju očigledno vrednih đaka. Takav bi učenik bio označen kao »bistar«, čovek bi se uživeo u tu ulogu, te bi se njegova mala dostignuća divno isticula u privatnom računanju naspram suncem obasjanog sitnog neznanja tog prijatnog mesta. Čovek bi namerno proiazio neobično užurbano zaposlenim hodom preko trga, bavio se sportom sa isto onako dramatičnim osećanjem planski uređenog dana u kome sve ide pod konac kao da u najmanju ruku studira u Oksfordu, a kasno unoć svetlost iz njegove sobe, u kojoj sagoreva nad naukom svestan da se to zapaža, dopirala bi do retkih, zakasnelih prolaznika koji bi to s puno poštovanja zapažali. Takav bi se učenik sa svojom godišnjom besprekornom žetvom uspešnih svedodžbi divno isticao u lokalnoj dnevnoj štampi. I tako ja nisam bio samo istinski bistar učenik, već istovremeno u ono vreme i pomalo uobraženko i pozer — a baš ova druga dva svojstva činila su da ono prvo ostane na snazi, kao što je London jasno pokazao. Osim toga, Vimblherst mi nije davao oduška ni u kom drugom pravcu. Ali ja to sve nisam uviđao kad sam došao u London, nisam shvatao kako je promena okoline odmah otpočela da izvitoperava i rastura moju energiju. Na prvom mestu Postao sam nevidljiv. Ako bih lenčario jedan dan, niko izuzev mojih školskih drugova (kojih se to očigledno nije mnogo ticalo) to ne bi primetio. Niko nije zapažao ako bih učio do kasno unoć, niko nije pokazivao na mene dok sam prelazio ulicu kao na zapanjujućeg intelektualnog fenomena. A zatim postao sam beznačajan. U Vimblherstu sam osećao da sam ja zatočnik nauke; niko nije posedovao toliko znanja kao ja, i to tako mnogo i solidno. U Londonu sam hodao nepoznat u mnogoljudnoj masi, a bilo je jasno da sam u poređenju sa svojim školskim drugovima iz Srednje i Severne Engleske rđavo pripremljen i nedovoljno obrazovan. Tek bi uz krajnje zalaganje uspeo da među njima igram drugostepenu ulogu. I najzad, na trećem mestu, mnogobrojni i obimni novi interesi su me rasejavali; London me je obuzeo, a nauka koja je nekad za mene značila ceo svet, otstupila je do dimenzija zamornih sićušnih formula sabitih u knjizi. Došao sam u London jednog poznog septembra i to je bio sasvim drukčiji London od

one velike sivim prekrite, dimom uprljane džungle kuća kakav mi se prvi put prikazao. Stigao sam na Viktorija stanicu, a ne u ulicu Kenon, i centar Londona sad se za mene preselio u Izložbenu ulicu. Grad je blistao bojom bledog ćilibara, plavosiv, nežno prostran i fini pod bistrim jesenjim nebom, London ogromnih divnih građevina, vidika i prostranstva, London vrtava i labirinta visokih muzeja, starog drveća, udaljenih palata i veštačkih voda. Stanovao sam u blizini u Zapadnom Bromptonu u kući na malom trgu. I tako me je London dočekao drugi put, čineći da za neko vreme sasvim zaboravim sivo, pokislo gradsko lice koje sam prvi put ugledao. Nastanio sam se i počeo da odlazim na predavanja i u laboratoriju; upočetku sam radio uporno i tek postepeno se pojavila radoznalost, koja je ubrzo preovladala, i gonila me da saznam što vise o ovoj džinovskoj gradskoj provinciji, želja da iznađem nešto više osim mehanizma kome bih mogao da sluzim, neki drugi vidik u životu no što je učenje. Sa ovim zajeano išlo je rastuće osećanje usamljenosti, želja za doživljajima i poznanstvima. Zatekao sam samog sebe kako večeri provodim nad mapom Londona koju sam kupio, umesto da prepisujem u svesku zabeleške sa predavanja a nedeljom bih istraživao, vozio se omnibusima u pravcu istoka i zapada i severa i juga, i tako bih širio i produbljivao osećanje velikih rojeva čovečanstva u predgrađu sa kojim nisam imao drugih dodira, o kome ništa nisam Celo beskonačno mesto obilovalo je nagovestajima neograničenih i ponekad nametljivih mogućnosti, skrivenog ali veličanstvenog značaja. Ja nisam samo primao prostrane utiske prostora i mnoštva i mogućnosti; potajne stvari su iznenada iskrsavale iz zanemarenih, velom prekrivenih, zamračenih kutova u živu svetlost pojimanja. Čim sam stupio u velike umetničke muzeje, naišao sam prvi put na lepotu nagosti, za koju sam dotle smatrao da je sramotna tajna, izloženu i slavljenu; postao sam svestan lepote ne samo dozvoljene već i poželjne i česte, kao i hiljadu drugih dotle neslućenih bogatih vidova života. Jedne noći sam istinski ushićen bio na okrugloj gornjoj galeriji Albert Hola i slusao prvi put veliku muziku, čini mi se da to bese koncertno izvođenje Betovenove Devete simfonije ... Moje pojimanje prostora i mesta bilo je ojačano ubizanim upoznavanjem ličnosti. Stalna bujica ljudi prolazi a je kraj mene, oči su sretale i izazivale moje, pa zatim prolazile — sve više i više sam želeo da zastanu pa, ako bih išao istočno u pravcu Pikadilija, žene koje su mome dečačkom neiskustvu

izgledale uzvišeno divne i zamamne, dobacivale bi mi u prolazu. Izvanredan život odvijao se preda mnom. Čak su i oglasne plakate čudno izazivale osećanja i radoznalost. Čovek bi kupovao pamflete i novine pune čudnih i smelih ideja koje su prevazilazile njegove najsmelije pojmove; u parkovima su se mogli čuti ljudi koji su poricali i samo postojanje boga, odricali pravo vlasništva, sporili stotinu stvari o kojima se u Vimblherstu ne bi smelo čak ni pomisliti. A posle redovnog prenatrpanog dana, posle sumornih prepodneva, dolazio bi sumrak, u Londonu bi se palila svetla te bi postajao stvar puna belih, i žutih, i crvenih dragulja svetlosti i čudesnih talasa zlatne iluminacije i čarobnih i nedokučivih sena — niskih i bednih lju.di više nije bilo — ostajao je samo veliki tajanstveni pokret bezbrojnih bića ... Uvek bih nailazio na najčudnije nove prizore. Kasno jedne noći u subotu zatekao sam se u velikoj masi koja se sporo kretala između osvetljenih izloga i treperavih kola ulice Harou, stupio sam u razgovor sa dve devojke drskih očiju, kupio im kutije čokolade, upoznao se sa ocem, majkom i raznom drugom mlađom braćom i sestrama, sedeo veselo u jednoj krčmi zajedno sa celom porodicom, čašćavao piće i bio čašćavan i zatim ih pred zoru ostavio pred kapijom njihovog doma da ih nikad više ne sretnem. A jednom mi je na sastanku koji je organizovala vojska spasa prišao neki mladić u cilindru, iskrena i otvorena ponašanja, koji se borio protiv skepticizma u meni, pozvao me kući na čaj gde sam upoznao čistu i vedru porodicu braća, sestara i prijatelja, i tu sam proveo veče pevajući himne uz pratnju harmonijuma (što me je potsetilo na upola zaboravljeni Četem) i zažalio što su sve sestre bile tako očigledno verene ... A tad sam na udaljenom visu ove bezgranične varoši sveta našao Evarta. 3 Kako se dobro sećam tog prvog jutra, vedrog nedeljnog jutra početkom oktobra, kad sam opet našao Evarta! Zatekao sam svog starog školskog druga u krevetu u sobi iznad jedne trgovine u pobočnoj ulici u podnožju Hajgert Hila. Njegova gazdarica, prijatna, prljava mlada žena mekih smeđih očiju, prenela mi je njegovu poruku da se popnem gore; to sam i učinio. Ispostavilo se da mu je soba prostrana i zanimljiva u pojedinostima i puna sasvim očiglednih znakova otrcanosti. Sagledao sam sure zidove — bili su oblepljeni

mrkim tapetima — dugačku policu duž jednog zida sobe sa prašnjavim gipsanim odlivima i malom jevtinom lutkom u obliku konja, sto i neki predmet od sivog voska delimično pokriven čaršavom i rasute crteže. U jednom uglu nalazila se gasna peć i nešto emaljiranog posuđa korišćenog za uzgredno kuvanje. Linoleum na podu bio je poprskan naročitom belom prašinom. Sam Evart u prvi trenutak nije bio vidljiv, već jedino četvorostruki paravan na kraju sobe iza koga dopreše uzvici: — Slobodno! — a tad se njegova kovrdžava crna kosa, neobično razbarušena i zapanjeno crvenosmeđe oko i malecni nos pomoliše iza paravana u visini od otprilike tri stope iznad poda. — To je stari Ponderevo! — uzviknu on. — Onaj ko rano rani! I to je svakako dve sreće ugrabio! Gospode, kako je jutros hladno! Provuci se ovamo i sedi na krevet. Obiđoh oko paravana, prodrmah mu ruku, dok smo se uzajamno posmatrali. On je ležao na malom drvenom krevetu za sklapanje, čiji su oskudni pokrivači bili dopunjeni kaputom i postarijim, ali još uvek veselim parom kockastih pantalona, dok je on sam bio u pidžami drečavo ružičaste i zelene boje. Vrat mu je izgledao duži i žilaviji no što je bio u školskim danima, a gornju usnu krasili su mu kovrdžavi crni brkovi. Ostatak njegove rumene, čvornovate spodobe, njegova razbarušena kosa i njegova uopšte kosmata mršavost nisu čak — koliko se meni činilo — porasli. — Gospode! — reče on, — pa ti sasvim uglađeno izgledaš, Ponderevo! A kako ti se ja činim? — Sasvim kako treba. Šta ovde radiš? — Umetnost, sinko, — vajarstvo! A uzgred ... — On zastade. — Bavim se pomalo i zanatom. Hoćeš li da mi dodaš tu lulu i pribor za pušenje? Tako! Da li umeš da spraviš kafu, a? Pa, okušaj svoju moć. Spusti onaj paravan ... ne tako.. . samo ga skloni pa ćemo time automatski preći u susednu sobu. A ja ću ipak ostati u krevetu. Treba založiti vatru u peći. Da. Ne kloparaj mnogo dok je pališ — jutros mi to ide na nerve. Hoćeš li da zapališ? ... Pa, baš se radujem što te opet vidim, Ponderevo. Reci mi šta radiš i kako se proturaš kroz život. Upućivao me je kako da budem od pomoći u njegovoj jednostavnoj gostoljubivosti, te sam se ubrzo vratio njegovoj postelji, seo i nasmešio se na

njega, dok je on udobno pušio ruku sklopljenih pod glavom i posmatrao me. — Kako ti se sviđa jutro života, Ponderevo? Sto mu gromova, mora biti da je prošlo čitavih šest godina od našeg posljednjeg viđenja! Brkovi su nam izrasli. Malo smo se potkožili, zar ne? A ti...? Osećao sam da bi jedna lula bila sasvim na svome mestu, te pošto sam zapalio pretstavih mu u povoljnom svetlu svoju karijeru. — Nauka! I zbog nje si toliko zapinjao! Dok sam ja tumarao naokolo obavljajući čudne poslove za kamenoresce i mušterije i pokušavao da se probijem do vajarstva. Imam neko osećanje da će dleto... Počeo sam sa slikarstvom, Ponderevo, i utvrdio da sam slep za boje, taman dovoljno slep za boje da obustavim slikanje. Vukao sam se okolo i razmišljao — naročito razmišljao. Sada sam tri dana u nedelji student umetnosti, a ostalo vreme — pa, imam neku vrst zanata koji me izdržava. A još uvek smo na početku stvari, mladi ljudi koji počinju. Sećaš li se starih vremena u Gudherstu, našeg posebnog sveta igračaka, Povlačenja deset hiljada, mladog Holmsa i zeca, a? Iznenađuje, kad se na sve to pomisli, da smo još uvek mladi Kako smo govorili šta ćemo postati u životu i kako smo razgovarali o ljubavi! Pretpostavljam da sada znaš sve o tome, Ponderevo? Pocrveneo sam i oklevao da izreknem neku bezveznu luckastu laž. — Ne, — rekoh, pomalo posramljen zbog istine. — A ti? Ja sam bio suviše zauzet. — Ja tek počinjem — baš onako kao što je nekad bilo. Događaju se stvari... Pućkao je na svoju lulu neko vreme i gledao gipsani model ruke koji je visio na zidu. — Činjenica je, Ponderevo, da počinjem uviđati koliko je život najčudnija smešna zbrka; ima stvari koje guraju u jednom pravcu, ima stvari koje to ne čine. Nagoni.. . To pitanje seksa. Prava mreža. Nema kraja u njoj, nema izlaza, nema smisla. Ima trenutaka kad me žene obuzmu,. kad moj duh sliči naslikanoj tavanici Hempton Korta, 10 preko koje se raširilo ponosito meso. Zašto? ... A tada opet kad sretnem neku ženu, obuzme me užas strahovite dosade — bežim, skrivam se, radim koješta. Možda ti to umeš na naučan način da objasniš; kakva je uloga prirode i sveta u svemu tome? — To je njen način, kako mi se čini, da obezbedi nastavak vrste. — Ali to ne postiže! — uzviknu Evart. — U tome i jeste stvar! Ne. Ja

sam joj se pokorio, raskalašnosti, baš tu u blizini. Pravac ulice Juston. Sve je bilo prokleto prljavo i nisko i mrzim što sam to učinio. A opstanak vrste... gospode!... I zašto je priroda stvorila čoveka tako pakleno spremnog da loče? Nikakvog smisla nema u svemu tome. — On se uspravi u krevetu, da bi svom pitanju pridao veću važnost. — I zašto mi je ona ulica ulila najžešću želju za vajarstvom i isto tako žestoku želju da prekinem posao istog trenutka kad sam ga i otpočeo, a? ... Popijmo još malo kafe. Izlažem ti one stvari, Ponderevo, koje me zbunjuju. One mi oduzimaju srčanost. One me drže u krevetu. Izgledao je kao da sve svoje teškoće već neko vreme prikuplja kako bi ih meni izložio. Sedeo je sa bradom skoro oslonjenom o koleno i pućkao na lulu. — Na to mislim, — nastavi on, — kad kažem da se život prema meni pokazao neverovatno čudno. Ne vidim kakvu ulogu ja tu treba da igram i zašto sam uopšte pozvan. Niti mogu da shvatim smisao sveta oko mene. Kako se tebi sve to čini? — London, — otpočeh ja. — On je tako... tako ogroman! — Zar nije! I sve to bez ikakvog smisla. Naći ćeš momke kako drže bakalnice ... zašto dođavola, Ponderevo, zašto da se bave bakalukom? I to svi obavljaju vrlo brižljivo, vrlo pouzdano, vrlo savesno. Naći ćeš ljude koji kruže okolo i vrše najčudnije stvari — naprimer rade u policiji ili se bave iopovlukom. I tim se poslovima bave sasvim ozbiljno i izistinski. Ja, nekako, ne mogu tako da se ophodim prema svom radu. Ima li uopšte ikakvog smisla u svemu tome? — Mora biti da ima nekakvog smisla, — rekoh ja. — Mi smo još mladi. — Mi smo mladi, tačno je. Ali čovek mora da istražuje. Pretpostavljam da je bakalin stoga bakalin što se oseća za to pozvanim.. . Ali mene brine što uopšte ne uviđam zašto sam ja pozvan. A ti? — Da li uviđam zašto si ti pozvan? — Ne, zašto si ti pozvan. — Još mi nije sasvim jasno, — rekoh. — Želeo bih da nešto dobro učinim u svetu ... nešto... nešto stvaralačko, pre nego što umrem. Nekako zamišljam da će moj naučan rad ... ne znam ni sam. — Da, — razmišljao je on. — I ja imam neku vrstu ideje da će moja skulptura, — ali kako će to da nastupi i zašto, — nemam pojma. — Držao je

neko vreme obgrljena svoja koleha. — To je ono što me zbunjuje, Ponderevo, što nema kraja. Oživeo je. — Ako budeš zavirio u taj orman, — reče, — naći ćeš staru dostojanstvenu kobasicu na tarijiru i negde neki nož i čanče sa puterom. Dodaj mi to pa ću ja doručkovati, a tada, ukoliko ti ne smeta da me gledaš kako se spremam, obući ću se. A tada ćemo izaći u šetnju i usput dalje razgovarati o tom životnom pitanju. Takođe i o umetnosti i književnosti i svemu drugom što nam padne na pamet ... Da, to je čanče. Šta kažeš, bubašvaba je upala unutra? Smesta je izbaci ... prokleti nametljivac ... Tako je u prvih pet minuta našeg razgovora, koliko se sada sećam, stari Evart dao osnovni ton koji se provlačio kroz ceo naš jutarnji razgovor ... Za mene je to pretstavljalo najznačajniji razgovor jer mi je otvarao sasvim nove misaone vidike. Ja sam više ćutao dok je Evart mnogo govorio i usput gestikulirao. Tog dana bio je pesimistički raspoložen i skeptik do u samu srž stvari: Učinio je da jasno osetim ono što dotle nisam osećao, a to je opšta nesigurnost života, naročito života u onom stupnju koji smo mi dostigli, a takođe i otsustvo određenih zadataka, bilo kakvih usklađenih ciljeva u životima koji su se odvijali okolo nas. On me je takođe naterao da uvidim koliko sam spreman da prihvatim najopštije tvrdnje. Baš onako isto kao što sam zamišljao da negde u društvenom poretku postoji svakako neki školski upravitelj koji bi se umešao ako bi neko u svojim postupcima zabrazdio, tako sam uvek nekako urođeno verovao da u našoj Engleskoj postoje negde neki ljudi koji razumeju gde mi kao celina, kao nacija, idemo. Ovo verovanje bilo je zahvaćeno oštricom njegove sumnjičavosti i uništeno. On je izneo, jasno otsečeno i izvesno, ogromni utisak besciljnosti u Londonu, utisak koji sam ja već nejasno osećao. Najzad smo se vraćali kroz groblje Hajgejt i Vaterlo park a Evart je govorio. — Pogledaj ovo ovde, — govorio je, zastavši i pokazujući na prostranu dolinu Londona kako se prostire široko i daleko. — Liči na more, a mi plivamo u njemu. Najzad u njemu potonemo, pa onda budemo izbačeni na površinu ... nasukani ovde. — On pokaza rukom na dugačke padine oko nas, grobove i nadgrobne spomenike u dubokoj perspektivi, u beskonačnim redovima. — Mi smo mladi, Ponderevo, ali pre ili kasnije naše izbledele uspomene biće isprane izbačene na neku od ovih obala, na neku ovakvu obalu. Džordž Ponderevo, član Kraljevskog učenog društva, Sidni Evart,

Počivaj u miru. Pogledaj čitave redove takvih! On zastade. — Vidiš li onu ruku? Mislim na onu ruku što pokazuje k nebu, na vrhu onog zarubljenog obeliska. Da. E pa to je ono što ja radim da bih živeo... kad ne razmišljam, i ne pijem, i ne lunjam naokolo, i ne vodim ljubav, i ne pravim se kao da pokušavam da budem vajar, a nemam ni moralne smelosti ni novaca da nabavim sebi model. Vidiš li? A ja takođe radim ona srca koja proždire plamen i one zamišljene anđele čuvare sa grančicama mira. Prokleto dobro ih radim i prokleto jevtino! Ja sam izrabljivana žrtva, Ponderevo ... Tako je to išlo, u svakom slučaju. Duboko sam potegao tog dana iz pehara razgovora, prešli smo i na teologiju, pa na filozofiju; tu sam stekao i prve pojmove o socijalizmu. Osećao sam se kao da sam bio nem i živeo u ćutanju za vreme dok nismo bili zajedno. Pri pomisli na socijalizam Evartovo raspoloženje se neko vreme promeni i postade energičnije. — Najzad, celokupna ta zbrkana neodređenost se može promeniti. Ako bi uspeli da skupimo ljude da sarađuju ... Bio je to dobar razgovor koji nas je proveo kroz ceo svemir. Verovao sam da na ovaj način osvežavam svoj duh, a, ustvari, ja sam ga razarao. Sve vrste ideja, čak i danas, vraćaju me ka svome izvorištu, a to je Vaterlo park i uskrsnuli Evart. Ispod nas se prostiru ka jugu duge padine obrasle vrtovima, beli nadgrobni spomenici i široko prostranstvo Londona, a negde u toj slici našao je mesta i jedan crven stari zid, ugrejan suncem, kao i veliki bokori Miholjdanskih krasuljaka pomešani sa poznim zlatnim suncokretima i vrtlogom pegavog, krvavocrvenog, opalog lišća. Bilo mi je tog dana kao da sam iznenada podigao glavu, i napustio tupe i neposredne stvari i tek sagledao život... Ali zato me je stajalo đavolskog truda dok sam zaostalu količinu pribeležaka prepisao čemu sam i posvetio drugu polovinu dana. Posle ovog sastanka Evart i ja smo se sastajali često i mnogo razgovarali, a u našim docnijim nalaženjima njegov monolog je bio prekinut, te sam i ja uzeo udela u pričanju. On me je bio toliko mnogo razdrmao da sam ja ležao budan noćima premišljajući o njemu, te bih se jutrom dok bih odlazio u koledž u sebi prepirao s njim i odgovarao mu. Ja sam po prirodi poslenik, a tek uzgredno kritičar; njegova filozofska tvrdnja o neprocenjivoj neodređenosti života koja je odgovarala njegovoj prirodnoj mlakosti pobudila je moju nervozniju i energičniju prirodu na aktivne proteste. — To je takođe

besciljno, — rekao sam, — jer su ljudi mlitavi, i stoga što se nalazimo u oseci jednog doba. Ali ti si socijalist. Pa, prebrodimo to! I postoji neki cilj. Evo, ti si tu! Evart mi je dao sve moje prve pojmove o socijalizmu; posle kratkog vremena ja sam bio oduševljeni socijalista a on se pasivno opirao sprovođenju u delo teorija kojima me je sam naučio. — Moramo se priključiti nekoj organizaciji, — navaljivao sam ja. — Moramo nešto učiniti... Da idemo i držimo besede na uličnim ugiovima. Ljudi ne znaju stvari. — Morate da me zamislite kao prilično neugledno odevenog mladića vrlo ozbiljnog ponašanja, kako stoji u njegovom oskudnom studiu i ovo govori, možda uz nešto gestikuliranja, a Evart, lica ubrljana ilovačom, obučen u flanelsku košulju i pantalone, sa lulom u ustima, šćućurio se filozofski za stolom i radi na nekom komadiću ilovače koji nikad neće izaći iz prvobitnog stadijuma. — Pitam se zašto to čovek ne bi uradio, — rekao je on. Trebalo je dosta vremena da tačno procenim Evartov pravi stav u sistemu stvari, da razumem koliko je namerno i potpuno bilo njegovo izdvajanje od moralnog osuđivanja i odgovornosti koji su igrali tako finu ulogu u njegovom govoru. On je, u suštini, imao prirodu umetničkog posmatrača; mogao je da se zainteresuje i nađe lepotu u beskonačnim vidovima stvari koje sam ja označavao kao zle ili u najmanju ruku kao neprikladne; a za nagon koji sam ja osećao u pravcu samopotcenjivanja, uzdržanog i doslednog samožrtvovanja, smućen i razdvojen i besciljan kakav je bio u to vreme, imao je samo neku vrstu divljenja, ali ne i simpatije. Kao mnoge usijane i blagoglagoljive pričalice on je u suštini bio uzdržan, te mi je kroz naše razgovore pružio čitave nizove malih šokova prilikom raznih otkrića. Prvi od ovih udara nastupio je kad sam uvideo da on uopšte ne misli da u svetu išta učini za ispravljanje ovih zala koje je izlagao ruglu na tako lak i vešt način. Idući udar nastupio je kad se iznenada pojavila osoba zvana »Mili« — zaboravio sam prezime — koju sam zatekao jedne večeri u njegovoj sobi, jednostavno ogrnutu plavim šalčetom — ostatak njenog odela nalazio se iza paravana — koja je pušila cigarete i delila s njim vrč izvanredno jevtinog i samouverenog vina iz bakalnice koje je Evart voleo, zvanog »Rajski zanos«. — Zdravo! — oslovi me Evart, kad sam ušao. — To je Mili, znaš. Ona je bila model, ona je stvarno i sada model ... (Smiri se, Ponderevo!) Hoćeš li

malo vinca? Mili je bila žena možda tridesetih godina, širokog, skoro lepog lica, dobroćudna, sa rđavim akcentom i očaravajućom plavom kosom koja se talasala oko njene glave sa nepresušnom raznovrsnošću čari; kad god bi Evart govorio ona bi oduševljeno zurila u njega. Evart je večito skicirao njenu kosu i upuštao se u izradu statueta od ilovače sa njenim likom, koje nikad ne bi završavao. Bila je, to sada znam, ulična žena, s kojom se Evart upoznao na najslučajniji način, i koja se zaljubila u njega, ali moje neiskustvo u to vreme bilo je toliko veliko da nisam bio u stanju da je tačno procenim, a Evart nije pružao nikakvih objašnjenja. Ona je dolazila k njemu, on je išao k njoj, pravili su zajedno izlete u prirodu, gdje je svakako ona pokrivala dobar deo troškova. Podozrevam da je čak uzimao i novaca od nje. Čudni stari Evart! Bila je to veza toliko strana mojim uobičajenim pojmovima o časti, po kojima sam mogao da procenjujem postupke svojih prijateija, da sam jedva uspevao da shvatim ono što se događalo pod mojim nosem. Ali sada to jasno vidim i mislim da razumem ... Pre no što sam potpuno shvatio okolišni način kojim je Evart izbegavao neposredno učešće u životu, mene su, kako rekoh, zahvatile široke konstruktivne ideje socijalizma, te sam pokušao da on sarađuje sa mnom na neki određeni način kao socijalista. — Treba da se priključimo ostalim socijalistima, — rekao sam. — Potrebno je da nešto preduzmemo. — Hajdemo i najpre pogledajmo kako je. Posle izvesnih napora otkrili smo kancelarije Fabijevskog društva zaturene u jednom podrumu u Klement Inu; otišli smo tamo i razgovarali sa prilično obeshrabljujuće delujućim sekretarom, koji je stajao raskrečen pred vatrom i strogo nas ispitivao i izgledao kao da sumnja iz dubine duše u iskrenost naših namera. Posavetovao nam je da prisustvujemo idućem otvorenom sastanku, u Kliford Inu i dao nam potrebne podatke. Obojica smo uspeli da odemo na skup te smo saslušali jedno obimno srčano predavanje o trustovima i prisustvovali najneodlučnijoj diskusiji koja se može zamisliti. Tri četvrtine govornika izgleda da su bili skloni šali, te su morali da se prave kao da su vrlo ozbiljni. Bila je to neka vrsta porodične šale a nama, kao strancima u odnosu na ovu porodicu, nije se svidela.. . Dok smo izlazili uzanim prolazom od Kliford Ina ka Strandu, Evart iznenada priđe jednom

sparušenom čovečuljku u naočarima u velikom filcanom šeširu i širokoj mašni boje pomorandže. — Koliko članova ima to vaše Fabijevsko društvo? — zapita. Čovečuljak iznenada zauze odbranben stav. — Oko sedam stotina, — reče; — možda i osam. — Kao . .. kao oni tamo? Mali čovečuljak se nasmeja nervoznim, samozadovoljnim smehom. — Pretpostavljam da bi mogli da odgovore tom uzorku, — reče. Pošto se čovečuljak udaljio, nas dvojica izbismo na Strand. Evart zamahnu rukom jednim čudnim rečitim pokretom i obuhvati sve visoke fasade banaka, poslovmh mesta, krovove i kule sudova koji su štrčali, oglase, svetlosne znake, celokupnu tu društvenu ogromnost, gigantski i nepobediv kapitalistički svet. — Ovi socijalisti nemaju osećanje srazmere, — zaključi. — Šta možeš od njih da očekuješ? 4 Evart, kao oličenje brbljivosti, bio je svakako odlučujući činilac u mome očiglednom neuspehu da nastavim sa studijama. Socijalna teorija u svom prvobitnom nerazrađenom obliku demokratskog socijalizma sve silnije je obuzimala moj um. Prepirao sam se u laboratorrji sa kolegom iz klupe sve dok se nismo posvađali i prestali da govorimo. A takođe sam se i zaljubio. Vrenje polnog života već je u mojim danima Vimblhersta prodiralo kroz moje biće kao spora plima, a potstrek Londona delovao je kao dizanje vetra na moru, vetra koji donosi sobom brze i visoke talase. Evart ]e lmao svog udela u tome. Sve oštrije i očiglednije se inoje opažanje lepote u obliku i zvuku, moja želja sa dozivljajima, moja želja za društvenim ophođenjem, stapala u to središno i zapovedničko osećanje života pojedinca. Morao sam da nađem sebi parnjaka. Otpočeo sam da se olako zaljubljujem u devojke koje sam sretao na ulici, u žene koje su sedele preko puta mene u vozu, u devojke koleginice sa studija, u dame koje su prolazile kočijama, u lake žene koje su švrljale i sačekivale na uglovima, u beloruke kelnerice i prodavacice, čak i u slike devojaka i žena. Prilikom svoph retkih poseta pozorištu uvek bih osetio

uzbuđenje i nalazio da su glumice, pa čak i žene iz publike oko mene, tajanstvene, privlačne, bića puna dubokog interesa i želje. Sve jače i jače sam osećao da među tim sjajnim, prolazećim mnoštvom postoji neko ko je meni namenjen. I uprkos svim suprotnim silama na svetu, bilo je nečeg u samoj srži moga bića što je nalagalo: — Stani! Pogledaj ovu! Razmisli o njoj! Zar ona nije prava? A to je važno ... važnije od svega ostalog! Stani! Zašto juriš dalje? Možda je to namenjena osoba ... više no sve ostale. Čudno je što ne mogu da se setim kad sam prvi put ugledao Marion, koja je postala moja žena — koju sam ja unesrećio i koja je mene unesrećila i koja će istrgnuti iz moje rane muževnosti tu finu uopštenu mogućnost ljubavi i pretvoriti je u lični sukob. Postao sam svestan nje kao jedne od brojnih zanimljivih privlačnih likova koji su se kretali mojim svetom, čiji je pogled uzvraćao moj pogled, koji su prolazili sa nekom vrstom prikrivene povezanosti. Sreo bih je u prolazu kroz Umefnički muzej, što je bio moj preči put da stignem do ulice Brompton, ili bih je zaticao gde sedi, i čita, kako sam ja mislio, u jednom od uglova Vaspitne knjižnice. Ali ona, kako sam kasnije saznao, nije nikad čitala. Dolazila je tu samo da pojede na miru pogačicu. Bila je u to vreme devojka neobično ljupkih pokreta, jednostavno odevena, tamne smeđe kose za koju pamtim da je bila začešljana u punđu nisko na zatiljku, što je očitovalo divnu zaokrugljenost njene glave i harmoniralo sa izvanredno lepim linijama ušiju i obraza, ozbiljnom vedrinom usta i obrva. Ona se vrlo razgovetno izdvajala od ostalih devojaka jer su se one više kinđurile od nje, stavljale na sebe drečave boje, zapanjivale novotarijama u šeširima, mašnicama i drugim delovima odeće. Uvek sam mrzeo šuštave haljine, mešavinu drečavih boja i krojački izveštačene uglove ženskih haljina. Njena jednostavna crna haljina davala joj je savršenstvo ... Sećam se kako sam jedno popodne uvideo osobitu privlačnost koju njeni oblici vrše na mene. Nikako nisam mogao da se skrasim na radu, te sam se najzad iskrao iz laboratorije i krenuo u Umetnički muzej da dokoličim među slikama. Zatekao sam je u jednom zabačenom uglu Šipšenks galerije gde nešto vrlo brižljivo kopira sa jedne visoko okačene slike. Malo pre toga bio sam u galeriji gipsanih odliva antičkih skulptura, moj duh je bio zagrejan novootkrivenim osećanjem linija, a ona je tu stajala lica okrenuta nagore, tela koje je više kukova tek nešto bilo istureno napred, neobično ljupko ženstvena.

Sećam se da sam posle ovog tražio da je ugledam, osećao jasno uzbuđenost u njenom prisustvu, počeo da maštam o njoj. Nisam više mislio na žene uopšte niti na ovu ili onu određenu osobu. Mislio sam na nju. Slučaj nas je zbližio. Jednog ponedeljka ujutro vozio sam se autobusom od stanice Viktorija ka zapadu — vraćao sam se posle nedelje provedene u Vimblherstu u odgovor na jedini znak gostoljubivosti od strane gospodina Mantela. Sem mene, ona je bila jedini putnik u kolima. A kad je došlo vreme da se plati vozna karta, pretvorila se u dokrajnosti usplahirenu, zbunjenu, unezverenu mladu ženu; bila je zaboravila novčanik kod kuće. Srećom imao sam nešto novaca. Pogledala me je zapanjenim, uznemirenim smeđim očima; dozvolila je sa izvesnom nespretnošću koja je izgledala sastavni deo njene stidljivosti da ponuđeni novac predam kondukteru, a zatim, kad je ustala da siđe, zahvalila mi se, očigledno se trudeći da taj postupak izgleda spontan. — Mnogo vam hvala, — rekla je prijatnim mekim glasom; a, zatim, manje ljupko, — Strašno ljubazno s vaše strane, znate. Zamišljam da sam nešto učtivo izlupetao. Ali baš tad nisam bio raspoložen kritičarski. Bio sam prepun osećanja njenog prisustva, njena ruka bila je ispružena nad mojom dok je prolazila, ljupka vitkost njenog tela bila je u blizini mog. Nije izgledalo da mnogo znače reči kojima smo se poslužili .U potsvesti sam zamišljao da izađem iz kola zajedno s njom — ali nisam. Taj susret, nema sumnje, strahovito me je uzbudio. Ležao sam budan te noći i u mislima ga ponavljao i pitao se kakav će biti sledeći korak u našim odnosima. Došao je u obliku vraćanja moja dva penija. Bio sam u Naučnoj biblioteci, čeprkajući nešto po Britanskoj enciklopediji, kad ona iskrsnu kraj mene i postavi na otvorenu stranu jedan^ očigledno unapred pripremljen koverat, čija je ispupčenost odavala novac sadržan unutra. — Bili ste tako ljubazni, — reče — pre neki dan. Ne znam šta bih radila da nije bilo vas, gospodine... Dometnuh svoje ime. — Znam, — rekoh, — i vi ovde studirate. — Ne studiram baš. Ja sam ... — Pa, nije važno, glavno znam da ovde često dolazite. A ja studiran na Sjedinjenoj tehničkoj školi. Upustih se u autobiografske ispovesti i raspitivanje i tako je uvukoh u razgovor koji je vrlo prisno delovao, jer smo iz pažnje prema drugim

čitaocima bili prinuđeni da govorimo šapatom. Ne sumnjam u to da je u suštini naš razgovor bio neobično banalan. Čak stvarno imam utisak da su svi naši prvi razgovori bili neverovatno banalni. Sastali smo se nekoliko puta upola slučajno, upola krišom, i to neobično nespretno. Duhovno nisam uspeo da zavladam njome. A tako je ostalo i do kraja. Njen govor, sad mi je to i suviše jasno, bio je plitak, nadmen, okolišan. Samo čak i danas — ne sećam se da je u ma kom pogledu bio prost. Ona je želela, to danas sasvim jasno uviđam, da prikrije svoj istinski društveni položaj ili da ga ulepša, pomalo je želela da izigrava studenta umetničke akademije i bila pomalo postiđena što to nije. Dolazila je u muzej da kopira stvari a to je, kako sam shvatio, ima'lo neke veze sa njenim načinom da sebi delimično obezbedi sredstva za izdržavanje, a o čemu nije trebalo da se raspitujem. Pričao sam joj stvari o sebi, sujetne stvari za koje sam osećao da bi mogle da je dimu, ali sam mnogo docnije saznao da me je ona radi njih držala za uobraženog. Govorili smo o knjigama, a ona je tu bila veoma na oprezu i uzdržana, dok se kod slika mnogo slobodnije ophodila. Volela je slike. Mislim da sam je otpočetka cenio i nisam joj ni za trenutak zamerao što je priprosta duha, jer je ona bila nesvestan čuvar nečeg što je zahvatilo moje najdublje nagone, ona je otelotvoravala nadu u jednu mogućnost, bila je bezbrižan posednik fizičkih svojstava koja su mi zavrteli glavu kao jako vino. Osećao sam da se moram držati našeg poznanstva, onako oskudnog kakvo je. Ubrzo ćemo proći kroz te nevažne spoljne stvari te ispod naići na stvarnost ljubavi. Viđao sam je u snovima oslobođene same sebe, lepe, zračne, dostojne obožavanja. Ponekad bi zajedno, u nedostatku teme za razgovor, ćutali neko vreme, a tad bi se moje oči napajale njome i ovo ćutanje ,bi izgledalo kao podizanje zavese — kao otkrivanje njenog suštinskog ja. Čudno, priznajem. Čudna je, naročito, bila ogromna privlačnost koju su izvesne stvari na njoj imale za mene, izvesna laka zaokrugljena mekoća kože, izvesna savršenost u oblikovanju njenih usana, njenih obrva, izvesna fina zaobljenost njenih ramena. Za mnoge ona uopšte nije bila lepa — te stvari se ne mogu objasniti. Imala je očiglednih nedostataka u obliku i izgledu, ali to uopšte nije smetalo. Imala je rđav ten, ali ne mislim da bi to smetalo čak i kad bi bio izrazito ružan. Imao sam izvanredno ograničene, izvanredno mučne želje. Čeznuo sam beskonačno da poljubim njene usne.

5 Cela ova stvar bila je strahovito važna i suštinska za mene. Ne sećam se da sam u tim ranim fazama ikada pomišljao da se povučem. Bilo mi je jasno da me ona gleda daleko strožijim okom no ja nju, da joj se moja đačka neurednost nije sviđala, da joj je smetao moj nedostatak čak i najobičnijeg stila u ophođenju. — Zašto nosiš takve okovratnike? — rekla bi i poslala me da tražim mašne dostojne džentlmena. Sećam se da kad me je jednom ponešto iznenadno pozvala da iduće nedelje dođem kod nje na čaj i da se upoznam sa ocem, majkom i tetkom, da sam odmah posumnjao da li će moje dotle neosporno najbolje odelo stvoriti onaj utisak koji je ona želela da ja izvršim na njenu okolinu. Stoga sam odložio susret za nedelju dana, kako bih se doterao. Dao sam da mi se sašije nov kaput i nabavio cilindar, a kao naknadu dobio prvi zadivljen pogled koji mi je pružila. Pitam se koliko je ljudi moga pola toliko luckasto. Ja sam, kao što vidite, napustio sva svoja verovanja — sva svoja ubeđenja, i to bez ikakvog traženja s njene strane. Zaboravljao sam se strahovito. A pri svem tome sam se svesno stideo. Nikad nisam ni reči o svemu tome što se odigravalo spomenuo Evartu — niti bilo kojoj živoj duši. Njen otac, majka i tetka porazili su me kao neobično bedne ličnosti, a njen dom u Valam Grinu bio je uglavnom značajan po svojim tapetima crne i ćilibar boje, tepisima. zavesama i čaršavima, kao i starosti i bedi knjiga, većinom knjiga sa izlizanom pozlatom na koricama. Prozori su bili obezbeđeni od radoznalih očiju jevtinim čipkanim zavesicama, dok je na nesigurnom osmougaonom stolu počivala vaza s ukrasnim cvećem. Nekoliko uramljenih crteža, koje je Marion radila u Umetničkoj školi, u duhu vladajućeg ukusa Južnog Kensingtona, ukrašavali su sobu, a tu se nalazio i crni, pozlaćeni klavir sa knjigom himni odgore. Nad kaminima su se nalazila ogledala obvijena draperijama, a iznad komode u trpezariji u kojoj smo seli da pijemo čaj visio je portret njenog oca, žalosno veran u duhu takvih radova. Nijedan trag njene lepote nisam mogao da otkrijem ni u jednom od roditelja, pa ipak je na neki način uspevala da liči na oboje. Ovi ljudi su nešto izigravali i time me potsetili na tri uzvišene gospe iz sobe moje majke, ali ovi nisu imali ni približno toliko društvenog znanja niti su približno uspevali u svome pretvaranju. Primetio sam, takođe, da su

jednim okom neprekidno motrili na Marion. Želeli su da mi se zahvale, rekli su, za ljubaznost koju sam pokazao prema njihovoj ćerci u pogledu vozne karte, tako da poziv koji sam dobio nije delovao neuobičajeno. Izdavali su se za jednostavne otmene ljude, pomalo neprijateljski raspoložene prema jurnjavi i kovitlacu Londona, koji radije traže izdvojeno i nepretenciozno spokojstvo. Dok je Marion vadila iz ormana beli čaršav da postavi za čaj, komad kartona sa natpisom »Sobe za izdavanje« pade na pod. Podigao sam ga i predao joj pre no što sam po njenom naglom crvenjenju shvatio da to nije trebalo da primetim; natpis je verovatno bio uklonjen iz prozora u čast mog dolaska. Njen otac je uzgred na neodređen okolišan način govorio o pritisku poslovnih obaveza, a tek mnogo docnije sam saznao da radi kao honorami knjigovođa u gasari Valam Grina a inače pomaže u kući. Bio je to plećat, opušten, debeljuškast čovek tupih smeđih očiju uveličanih naočarima; nosio je rđavo skrojen kaput i papirnu ogrlicu, a pokazao mi je, kao svoje najveće blago i predmet od interesa, veliku Bibliju koju je sam ukrasio umetnutim fotografijama i isečcima iz ilustracija. Takođe je njegovao i malu bašticu iza kuće, a u staklenim lejama gajio patlidžane. — Voleo bih kad bih imao paru da ih zagrevam, — rekao je. — Sa parom bi se moglo tako mnogo učiniti. Ali svakako da čovek na ovom svetu ne može sve da ima što bi želeo. I on i Marionina majka ponašali su se prema njoj sa strahopoštovanjem, što je meni izgledalo najprirodnija stvar na svetu. I njen način ophođenja se promenio, postao daleko više zapovednički i budan, njena plašljivost iščezla. Ona je ovde sprovodila stvari po svome, obvila ogledala draperijama, nabavila polovan klavir i naterala roditelje da se pokore. Njena mati mora biti da je nekad bila vrlo lepa; imala je pravilne crte i kosu kao Marion, samo bez njenog sjaja, ali je bila suvonjava i satrvena brigama. Tetka, gospođica Rambot, bila je krupna, preterano stidljiva osoba, neobično slična bratu a ne sećam se da je tom prilikom bilo šta progovorila. Upočetku je vladala neobično zategnuta atmosfera — Marion je bila strahovito nervozna a svi su bili pod pritiskom potrebe da se ponašaju na neki tajanstveno nestvaran način, sve dok ja nisam uzeo stvar u svoje ruke, postao pričljiv i tako ih zainteresovao i uneo osećanje olakšanja. Pričao sam im o školama, o tome gde sam stanovao, o Vimblherstu i svojim tamošnjim

šegrtskim danima. — Danas imamo toliko mnogo te nauke, — razmišljao je gospodin Rambot, — ali se ponekad pitam kakve to koristi donosi ljudima? Bio sam suviše mlad te sam se upustio u neku vrstu diskusije, koju je Marion presekla pre nego što su naši glasovi postali jači no što bi trebalo. — Ako smem da se umešam, — rekla je, — ali bojim se da razgovoru kraja nema. Sećam se da me je majka Marione zapitala koju crkvu pohađam, a ja sam zaobišao odgovor. Posle čaja bilo je muzike te smo pevali himne. Kad je ovaj predlog pao, ja sam izrazio sumnju u svoju sposobnost jer nemam sluha, ali je preko ove smetnje pređeno kao preko nevažne, te sam našao da sedeti u blizini pramena kose sa Marioninog čela pruža obilnu naknadu. Primetio sam da njena mati sedi u naslonjači od konjske dlake i posmatra nas razneženo. Zatim sam izašao sa Marion u šetnju u pravcu mosta Putni, a zatim smo opet pevali, te smo večerali hladnu slaninu i pitu, posle čega smo gospodin Rambot i ja pušili. Za vreme šetnje otkrila mi je, sećam se, smisao njenih skica i kopiranja u muzeju. Jedna rođaka njene prijateljice, neka Smiti, otvorila je svoju zanatsku radionicu gde pravi neku vrstu šalova nazvanih »Persiski ogrtač«, najobičniji komad tkanine sa živo izvezenim šarama, a kad je bilo dosta posla Marion je tamo odlazila i radila. U vreme kad nije bilo toliko posla išla je i pravila nacrte novih šara koristeći prilježno oči i notes u muzeju, a zatim bi odlazila kući i prenosila zarobljene oblike na osnovni materijal. — Ne zarađujem mnogo, — rekla je Marion, — ali je posao zanimljiv, a u jeku sezone radimo preko celog dana. Naravno da su radnice strahovito proste, ali ionako ne razgovaramo mnogo s njima. Uostalom, Smiti brblja za desetoro. Sasvim mi je bilo pojmljivo da su radnice strahovito proste. Kad se setim porodice u Valam Grinu i vrste tih ljudi, vidim da me niti oni niti svetlost koju su bacali na Marion nije ni u najmanjoj meri odvratila u ono vreme od čvrste rešenosti da je učinim mojom. Nisam ih voleo. Ali sam ih primao kao neizbežan deo celine. Ustvari, u celini uzev, mislim da se ona isticala od njih baš kao kontrast; ona je toliko očigledno vladala njima, bila tako upadljivo superiorna. Sve više i više svog vremena sam posvećivao toj strasti koja me je zaokupljala. Počeo sam uglavnom da mislim na to kako ću ugoditi Marion, o delima odanosti, o lukavstvima, o raskošnim poklonima za nju, o stvarima

koje će ona umeti da ceni. Ako bi se ponekad pokazala toliko očigledno glupa, ako bi njeno neznanje bilo neosporno, ja sam se tešio da su njeni jednostavni instinkti vredni celokupnog vaspitanja i mudrosti sveta. A sve do današnjeg dana mislim da u ovom pogledu nisam sasvim grešio. Bilo je nečeg, to i sad uviđam, finog u njoj, nečeg jednostavnog i uzvišenog, što je plamsalo i izbijalo iz njenog neznanja, običnosti i ograničenosti kao jezičak iz čeljusti zmije ... Jedne noći bila mi je ukazana čast da je sačekam i dopratim do kuće posle zabave u Birkbekovom institutu. Vraćali smo se podzemnom železnicom i putovali prvom klasom — bolje klase od prve nije postojalo. Bili smo sami u kolima, te sam se prvi put usudio da je zagrlim. — Ne bi trebalo, — prošaputa ona klonulo. — Volim te, — ispovedih se iznenada šapatom dok mi je srce divlje udaralo, privukoh je k sebi, celu njenu lepotu primakoh uz sebe i poljubih njena hladna usta koja nisu davala otpora. — Voliš me? — reče ona, boreći se da se otme iz naručja. — Nemoj! — a zatim, dok je voz ulazio u stanicu, — Za ovo ne smeš nikome da kažeš ... Ne znam ni sama . . . Nije trebalo to da uradiš ... Tada još dva putnika uđoše u vagon te se moje udvaranje za neko vreme prekide. Kad smo se opet našli sami, hodajući niz Batersi, odlučila je da se nađe uvređena. Otišao sam od nje bez oproštaja i strahovito nesrećan. Kad smo se idući put sreli, rekla mi je da »ono« ne smem nikad više da ponovim. Sanjao sam da će mi poljubac dat njenim usnama biti vrhunac blaženstva. Ali, on je ustvari bio samo početak želja. Rekao sam joj da je moja jedina želja da se oženim njome. — Ali, — usprotivi se ona, — ti još nisi sebi stekao položaj u svetu. Čemu onda prazni razgovori? Gledao sam je zapanjeno. — Ali ja to najozbiljnije mislim, — rekoh. — Ne možeš, — odgovori ona. — Proći će godine ... — Ali ja te volim, — bio sam uporan. Stajao sam manje od koraka udaljen od tih slatkih usana koje sam poljubio; stajao sam na daljinu ruke od te neoživljene lepote koju sam žudeo da rasplamsam, i video kako se među nama otvara ponor od godina, truda,

čekanja, razočaranja i strahovite neizvesnosti. — Volim te, — rekoh. — Zar me ti ne voliš? Gledala me je pravo u lice svojim, ozbiljnim očima u kojima nije bilo odazova. — Ne znam, — reče. — Naravno da si mi vrlo simpatičan ... Ali čovek mora biti razuman ... Još i sad pamtim svoje osećanje razočaranja na njen hladan odgovor. Trebalo je da još onda shvatim da moj žar ne nailazi na odgovarajući plamen. Ali kako sam to mogao da znam? Dopustio sam sebi da je poželim, moja mašta obdarila ju je beskonačnim mogućnostima. Želeo sam je i želeo, glupo i nagonski ... — Ali, — rekoh; ljubav ... Čovek mora biti razuman, — odgovori ona. — Prijatno mi je kad sam u tvome društvu, zar ti to nije dovoljno? 6 Pa, valjda ste već počeli da uviđate kakve je vrste bila moja propast. Već sam dovoljno vremena posvetio izvinjavanju. Moj rad bio je sve bezvoljniji, moje ponašanje se pokvarilo, moja tačnost popustila; bio sam sve više potiskivan jer su moji drugovi studenti blagodareći upornom radu odmicali napred. One zalihe moralne energije kojima sam još raspolagao sada su služile Marion, a ne nauči. Strahovito sam izostajao, sve više izbegavao i klonio se ostalih; pogureni mladići sa severa, bledi ljudi tanušnih, skvrčenih mozgova, prilježni, bubalački studenti, moji protivnici, prešli su najzad od zaoštrenog supamištva na moralno preziranje. Na jednoj od klasifikacionih lista čak me je pretekla i jedna devojka. Tada sam stvarno kao pitanje časti postavio da javno prezirom svih pravila pokažem da čak i ne pokušavam da se borim... I tako sam se jednog dana našao kako prilično zapanjeno sedim u parku Kensington i razmišljam o nedavnom burnom razgovoru održanom sa sekretarom škole, u kome sam pokazao više žaoke no razuma. Bio sam zapanjen, uglavnom, svojim glupavim napuštanjem svih svojih borbenih ideja o nepokolebljivom učenju koje sam doneo sobom iz Vimblhersta. Pokazao sam se, po rečima sekretara, »najobičniji mućak.« Moj neuspeh da dobijem

prelaznu ocenu na pismenom ispitu mogao se jedino meriti sa nedovoljnošću praktičnog rada u laboratoriji. — Pitam vas, — rekao mi je sekretar, — šta će biti s vama kad vam sadašnja stipendija istekne? Bilo je to svakako zanimljivo pitanje. Šta će onda stvarno biti sa mnom? Jasno sam uviđao da za mene neće biti zapošljenja u školi, kao što sam se nekad usuđivao da se nadam; izgledalo je, uistinu, da me u svetu jedva čeka nešto bolje od rđavo plaćenog učiteljskog mesta u nekoj provinciskoj stručnoj ili produžnoj školi. Znao sam da se u toj vrsti posla, bez diplome i bilo kakvih kvalifikacija, mora uporno zapeti za goli opstanak, a ostaje malo slobodnog vremena da se bori za bilo šta bolje. Kad bih imao makar pedeset funti godišnje, mogao bih da se održim u Londonu, da izguram do diplome i time mnogostruko poboljšam svoje izglede. Pri toj pomisli moja ogorčenost protiv strica se obnovi. Najzad, on je još imao nešto mog novca, ili bar trebalo da ima. Zašto ne bih postupio onako kako imam prava, zapretio »preduzimanjem odgovarajućih koraka.« Razmišljao sam o tome neko vreme, a onda se vratio u Naučnu biblioteku i napisao mu jedno vrlo uzdržano i tek povremeno zajedljivo pismo. To pismo stricu značilo je najnižu tačku mog padanja u životu. Njegove značajne pojedinosti će sasvim dokrajčiti moje studentske dane, o čemu ću pričati u idućoj glavi. Kažem »padanja u životu«. Pa ipak ima dana kad čak sumnjam u to da je taj period uopšte značio padanje, kad se odbranbeno kritički ophodim prema svim onim obaveznim predavanjima koje nisam pohađao, kad mislim na enciklopediski proces naučne iscrpljenosti od koga sam se spasao. Moj um nije ostajao umrtvljen, čak ni onda kada se hranio zabranjenim voćem. Nisam naučio ono što su moji profesori i demonstratori odlučili da treba da naučim, ali sam naučio mnogo drugo koječega. Moj duh se naučio da široko razvije krila i to da ih razvije samostalno. Na kraju krajeva, ti drugi studenti koji su na ispitima u koledžu požnjeli visoke ocene i koje su profesori smatrali uzor dečacima, nisu postigli toliko zapanjujuće mnogo u životu. Neki su i sami postali profesori, neki tehnički stručnjaci; nijedan se ne može meriti sa onim ostvarenjima koje sam ja, idući svojim vlastitim putem, postigao. Jer ja sam sagradio brodove koji su kao munje leteli morima, niko dotle nije ni sanjao o takvim brodovima, a ja sam

ih sagradio; ja sam u neočekivanim skrovištima prirode otkrio na letalu tri tajne koje znače više no obična tehnička otkrića. Više sam se približio letenju no bilo koji čovek pre mene. Da li bih mogao toliko da postignem da sam pokorno slušao one prilično osrednje profesore u koledžu koji su hteli da vežbaju moj um? Da sam bio školovan za istraživački rad — a već i po terminima se vidi da je smešno podučavati nekog za samostalan istraživački rad — zar bih učinio nešto više od običnog doprinošenja postojećim zalihama sitnih žvrljotina sa tupavim zaključcima, kojih već ionako ima previše? Ne vidim zašto bih po ovom pitanju trebalo da budem lažno skromam. Čak i prema standardu merenim uspehom u svetu ja nisam, u odnosu na svoje drugove sa studija, pretrpeo neuspeh. U svojoj trideset sedmoj godini postao sam član Kraljevskog naučnog društva, a iako nisam vrlo bogat, ipak je siromaštvo isto toliko daleko od mene kao i Španska inkvizicija. Pretpostavite da sam na samom početku udario pečat na moju lutajuću radoznalost, da sam zaključao svoju maštu u kutiju baš kad je ona želela da izraste, da sam radio po takvom i takvom odličnom metodu i takvim i takvim uputstvima, gde bih sad bio? ... Možda grešim u svemu ovom. Možda bih bio daleko efikasniji no što jesam da sam se odrekao sveg onog rasipničkog trošenja energije, zadovoljio svoju radoznalost o društvu nekom običajno prihvatljivom besmislicom, napustio Evarta, izbegavao Marion umesto da je proganjam, usretsredio se. Ali ne verujem u to! Pa ipak, svakako da sam u to savršeno verovao i bio ispunjen grižom savesti ono popodne dok sam odbačeno sedeo u parku Kensington i razmišljao, u svetlosti sekretarevog umesnog pitanja, o provedene prve dve godine u Londonu.

GLAVA DRUGA ZORA SVIĆE, A MOJ STRIC SE POJAVLJUJE U NOVOM CILINDRU 1 Celo vreme svojih studentskih dana nisam viđao strica. Uzdržavao sam se da ne odem u posetu usprkos povremenoj žalosti što se time istovremeno udaljujem i od strina Suzane, ali sam ipak prema njemu ostajao turobno neraspoložen. A sumnjam da sam jednom za sve to vreme pomislio na one njegove tajanstvene reči namenjene da ceo svet izmene nama u korist. Pa ipak ih nisam sasvim zaboravio. Sa izvesnom trunkom sećanja, nejasnom prozračnom zbunjenošću ako ništa više — jer zašto bi mi inače ta stvar izgledala u neku ruku lične prirode? — pročitao sam nov natpis na nekim oglasnim tablama: TAJNA SNAGE TONO-BANGI To beše sve. Bilo je jednostavno pa ipak na neki način svraćalo pažnju na sebe. Uhvatio sam samog sebe kako, pošto sam prošao, ponavljam ovu reč, koja budi pažnju kao odjek daleke topovske grmljavine. — Tono, — šta li mu je to? a zatim duboko, bogato, spokojno: — Ban-gi! A tad je došao zapanjujući telegram od strica, odgovor na moje neprijateljsko pismo: »Dolazi odmah potreban obezbeđenih tri stotine tonobangi«. — Sto mu gromova! — uzviknuh, — nego kako!

Znači ima nečeg... Neka lekarija! Pitam se samo šta li sam mu ja potreban? Na svoj napoleonovski način stric je zaboravio da stavi svoju adresu. Njegov telegram bio je predan u ulici Faringdon, te posle zamršenog razmišljanja odgovorih na adresu: Ponderevo, ulica Faringdon, računajući da će retkost našeg prezimena biti dovoljna da ga pronađu. — Gde si? — pitao sam. Njegov odgovor došao je odmah. — »Ulica Redžet, broj 192a«. Idućeg dana uzeo sam i bez dozvole raspust posle jutarnjih časova. Otkrio sam svog strica u vanrednom novom cilindru — oh, kako divan šešir! sa povrnutom ivicom koja se razlikovala od uobičajene mode. Bio je svakako prevelik za njega — to mu je bila jedina mana. Bio je zaturen na potiljku, a sam stric bio je u belom prsluku i zavrnutim rukavima od košulje. Pozdravio me je tako zaboravljajući moju ogorčenu satiru i moje neprijateljsko otsustvovanje da je to bilo skoro božanski. Kad me je ugledao, spadoše mu naočari. Njegove okrugle neizrazite oči zasjaše vedro. Pruži mi svoju trapavu, kratku ruku. — Na konju smo, Džordže! Šta sam ti rekao? Nije više potrebno da šapućeš, dečače. Vikni i to glasno! Rasturi po svetu! Objavi svima! Tono — Tono — TONO-BANGI! Ulica Redžet je, treba da znate, pobočna ulica u kojoj je neko rasturio velike količine glavica i lišća kupusa. Polazi od gornjeg kraja ulice Faringdon, a broj 192a bila je radnja sa staklom na izlogu boje čokolade, na kojoj je bilo izlepljeno nekoliko istih onih plakata koje sam zapazio na oglasnim tablama. Patos je bio pokriven uličnim blatom unetim prljavim cipelama, a tri otresita mladića, mangupskog izgleda, u vratnim maramama i kačketima, pakovali su u drvene sanduke, uz mnogo slame i uzbune, papirom obmotane boce. Tezga je bila preplavljena istim zamotanim bocama, oblika koji je tada bio nov a sada zapanjujuće poznat svetu, dok je na plavom papiru bio nacrtan blistav lik jednog detinjasto nagog džina i naštampana uputstva kako je u svim slučajevima koji se mogu zamisliti potrebno uzimati Tono-Bangi. Iza tezge bile su na jednoj strani stepenice niz koje se sećam da sam zapazio jednu devojku koja je silazila sa daljim sledovanjem boca, dok je zadnji deo prostorije bio pregrađen visokom pregradom, takođe obojenom

bojom čokolade, sa natpisom urađenim belim slovima »Privremena laboratorija«, dok je na jednim vratima ugrađenim u pregradu stajalo »Kancelarija«. Tu sam zakucao, ali me niko nije čuo usled čekića, te sam ušao bez odgovora da zateknem strica, obučenog onako kako sam opisao, jednom rukom držeći svežanj pisama, drugom se češući po glavi dok je diktirao jednoj od tri prilježne daktilografkinje. Iza njega nalazila se još jedna pregrada i vrata s natpisom: »Strogo privatno. Zabranjen ulaz«. Ta pregrada bila je od drveta, obojena sveopštom čokoladnom bojom, do visine od osam stopa od poda, a zatim od stakla. Kroz staklo sam nejasno razabrao zbrkanu gužvu čančića i staklenih retorti, i — sto mu gromova!— tako je! — dragu staru vazdušnu pumpu iz Vimblhersta još uvek u životu! Prilično me je dirljivo taknula — ta vazdušna pumpa! A pored nje nalazila se električna mašina — ali se nešto — neka ozbiljna nesreća — njoj dogodila. Sve to bilo je očigledno postavljeno na jednu policu kako bi se moglo spolja videti. — Uđi pravo u svetilište, — reče stric, pošto je završio sa nečim sličnim »primite izraze mog dubokog poštovanja«, te me ugura kroz vrata u sobu koja je na zapanjujući način odbijala da opravda obećanja koja je taj aparat davao. Bila je tapacirana prljavim tapetima, mestimično sljuštenim; imala je jedan kamin, naslonjaču s jastučetom, sto na kome su stajale dve-tri velike boce, nekoliko kutija s cigarama na kaminu, flašu viskija i nekoliko sifona sode. On brižljivo zatvori vrata za sobom. — Pa, evo nas u sedlu! — uzviknu. — Moćno guramo! Viski, Džordže? Ne! Pametan mladić! Neću ni ja! Vidiš li me u sedlu? U sedlu, čvrsto posađenog! — Ne razumem kako misliš? — Pročitaj, — i gurnu mi u ruku etiketu — onu etiketu koja je postala jedan od najpoznatijih predmeta u apotekama, zelenkastoplava prilično starinska šara, objašnjenje, ime otštampano masnim crnim slovima, vrlo jasno, i snažni čovek sav okružen rasplamsalim strelama postavljen na dvostrukim stupcima veštih laži otštampanih crvenim bojom — etiketa TonoBangija. — Otisnuli smo se, — reče on, dok sam ja u nedoumici zurio. — Stvar je zaplovila! I ja sa njome! — On iznenada otpoče da peva svojim grlenim tenorom: »Ja plovim, plovim, na iarkom talasu u daleka mesta,

Okean je moj dom, a barka mi nevesta. « — Silna pesma, a, Džordže? Doduše ne plovim barkom, ali ipak plovim! Evo nas na konju. Nego, nešto se setih. Sekund samo! Odmah se vraćam. — On izlete, ostavljajući me da na miru razgledam ovo poslovno jezgro, dok njegov glas napolju dobi diktatorski prizvuk. Odaja me je poražavala obimom svoje sive prljavštine, što je delovalo neočekivano i neobično. Boce su bile jednostavno obeležene slovima A, B, C i tako dalje, a dragi stari aparat na polici, posmatran s ove strane, bio je još očiglednije namenjen »za opseniti prostotu« no što je to bio slučaj u Vimblherstu. Ništa mi drugo nije preostajalo no da sednem u naslonjaču, i sačekam stričeva objašnjenja. Primetio sam kaput od fraka sa satenskim reverima koji je visio iza vrata; u jednom uglu stajao je dostojanstven amrel, a na stočiću su bili četka za odelo i četka za šešir. Stric se vrati posle pet minuta gledajući u svoj časovnik zlatan časovnik. — Vreme za ručak, Džordže, — reče. Najbolje bi bilo da pođeš sa mnom i zajedno ručamo. — Kako je strina Suzana? — zapitah. — Prosto zrači. Nikad je nisam video tako vedru. Ovo je imalo divne posledice — sve ovo. — Sve šta? — Tono-Bangi. — Pa šta je to Tono-Bangi? — zapitah. Stric je oklevao. — Reći ću ti posle ručka, Džordže, — reče. — A sad hajdemo! — i pošto je zaključaosvetilište za sobom, povede me uzanim prljavim pločnikom, oivičenim teretnim kolima, kojim bi povremeno kao lavina naleteli nosači noseći tovare u kola, ka ulici Faringdon. On veličanstvenim pokretom dozva fijaker, dok je vozar bio beskonačno pun poštovanja. — Šefers, — reče stric, te kretosmo sedeći naporedo u kolima — ja sve više i više zapanjen svim ovim stvarima — u Šefers hotel, jednu od dve velike građevine ogromnih prozora pokrivenih čipkanim zavesama, blizu mosta Blekfrajar. Moram priznati da sam osetio mađisku promenu u našim međusobnim odnosima kad su nam dva kolosalna vratara kod Šefersa odevena u bledoplave i crvene livreje otvorila unutrašnja vrata sa dubokim poklonima, koji su na neki način bili tako dati da su se isključivo odnosili na mog strica.

Iako sam četiri inča viši, ja sam se u najmanju ruku osećao istog rasta kao i on, samo u znatnoj meri mršaviji. Još uslužniji kelneri pomogoše mu da se oslobodi svog novog šešira i dostojanstvenog amrela i primiše njegove naredbe u pogledu ručka. Izrekao ih je finom samouverenošću. Nekolicini kelnera klimnuo je glavom. — Već me poznaju, Džordže, — reče. — Zapazili su me. Živo mesto! Vode računa o ljudima pred kojima je budućnost! Pitanje jela zadržalo je našu pažnju neko vreme, a tad se nagoh preko tanjira. — Dakle? — rekoh. — To je tajna snage. Zar nisi pročitao etiketu? — Jesam, ali ... — Prodaje se kao alva. — Ali šta je to? — bio sam uporan. — Pa, — reče stric, a tad se naže te je govorio tiho zaklonivši usta rukom, — to nije ni manje ni više no . . . (Ali evo gde se pojavljuje jedna nesretna predrasuda. Na kraju krajeva, Tono-Bangi je i danas roba na tržištu, te stiže u ruke potrošača, koji je kupuju — između ostalih prodavača — i od mene. Ne! Bojim se da neću moći da odam tajnu.) — Vidiš, — reče stric tihim poverljivim šapatom, širom iskolačenih očiju i naboravši čelo, — ovaj tonikum je sladak usled — (tu on spomenu jednu slatku materiju i vrstu alkohola koja služi za aromu), — deluje stimulirajuće usled — (ovde spomenu dva vrla jaka tonična sredstva, od kojih jedno izrazito škodi bubrezima). A (tuon spomenu dva druga sastojka) — čine ga vrlo opijajućim. Zato se od njega vrti u glavi. Sem toga, tu je — (ali ovde smo došli do suštinske tajne). — Eto, to je sve. Izvukao sam to iz jedne stare knjige recepata — sve izuzev (tu on spomenu najsnažniji sastojak, onaj što napada bubrege). — koji je moja zumisao. Savremena stvar! Eto, sad sve znaš! On se opet posveti staranju oko našeg ručka. Ubrzo me povede u salon — raskošno, neverovatno prostrano mesto u crvenoj maroken-koži sa žuto emaljiranom grnčarijom, ispunjeno foteljama, divanima i drugim stvarima, i tu se nađoh zajedno s njim u dvema bogato tapeciranim naslonjačama, a između nas je bio marokanski stočić od grnčarije pretrpan priborom za kafu i benediktin, te sam uživao u raskoši cigare od

deset penija. Stric je takođe pušio sličnu cigaru na uobičajeni način, te je izgledao pun snage i znanja, pun osećanja za luksuz i na vrlo neočekivan način nešto puniji. Možda je to samo otrcana dopuna našem hvalisanju, ali smo obojica bili ubeđeni da moramo pušiti blage cigare. On se bio ukoso nagnuo preko svoje prostrane velike naslonjače, kako bi se poverljivo prignuo uz moje uvo, sklupčao je svoje nožice, a ja, na svoj duži način, zauzeo sam odgovarajući obrnuti nagib. Osećao sam da nepristrasnom posmatraču moramo izgledati kao par vrlo dubokoumnih, lukavih, poslovno uspešnih i nepristupačnih ljudi. — Želeo bih da te u ovo ubacim, — puf — Džordže, reče stric preko vrška cigare. — Iz mnogih razloga. Glas mu postade tiši i prepredeniji. Pružao je objašnjenja koja mome neiskustvu nisu sve objasnila. Shvatio sam da se radi o nekom dugoročnom zajmu i udelu neke firme apotekara naveliko, zatim o kreditu i pretstojećem udelu nekog štampara razbojnika, kao i o trećem udelu nekog vodećeg časopisa i vlasnika novina. — Iskoristio sam jednog protiv drugog. — reče stric. Shvatio sam na što misli. Išao je redom od jednog do drugog i svakom rekao da su oni ostali pristali. — Rekao sam da ulažem četiri stotine funti. — reče stric, — sebe i sve što imam. A ti znaš... On postade otresito poverljiv. — Nisam imao ni pet stotina penija. Ali bar... Za trenutak se i on sam osećao pomalo zbunjenim. — Ja sam. — reče, — stvorio kapital. A sad, vidiš, preostaje ona stvar sa tvojim novcem poverenim na starateljstvo meni... to bi trebalo ... strogo pravnički. . . da najpre rešimo. Zzzzz... — Bio je to smeo poduhvat, — reče stnc, prelazeći sa pitanja časti na pitanje hrabrosti. A tad sa karakterističnim izlivom pobožnosti: — Hvala Bogu sto se sve srećno svršilo! — A sad, pretpostavljam da ćeš me pitati gde je tvoje mesto u svemu tome? Pa, činjenica je da sam uvek verovao u tebe, Džordže. Ti si prošao kroz neku vrstu kaljenja. Spremi svoju snagu, uspravi se i napredovaces! Osvojices sve ono što zaželiš da osvojiš. Ja se razumem malo u karaktere, Džordže — veruj mi. A ti imaš ... — On stegnu ruke pa ih naglo izbaci a

istovremeno rece sa eksplozivnom naglošću, — Huuuuuu! Da. Ti imas toga! Način na koji si smoždio onaj latinski u Vimblherstu; mkad to necu zaboraviti. Huuuuuuuuu! Tvoja nauka i sve ono ostalo! Huuuuuuu! Ja znam granice svojih mogućnosti. Ima stvari koje ja mogu da učinim, i — (tu on pređe na šapat, kao da se radilo o prvom nagoveštaju njegovog tajnog života) — stvari koje ne mogu. Ja sam suviše mnogostran, u mem stvari prosto ključaju, nemam smisla da zagrejem stolicu. A ti je greješ i greješ. Kao Papinov lonac. To si ti, uporan,staložen, oprezan,priknpljaš a tada Huuuuuuu Dođi nauči poslu one moje crnce. Nauci i njih Huuuuuuu. Eto za to si ti! A to je meni potrebno Ti! Svi drugi smatraju za tebe da si dečak. Dođi k meni i postani čovek A, Džordže? Pomisli samo kako je to slavna šala — stvar koja se ima obaviti — prava živa stvar! Napraviti veliko Huuuuuuu! Neka sve huči i struji! Huuuuuu. — On poče rukom da pravi po vazduhu zamamne sve šire krugove. — A? Njegov predlog, ponovo se spuštajući na poverljiv šapat, uze određeniji oblik. Trebalo je da celokupno svoje vreme i snagu posvetim razvoju i organizaciji poslova. — Nećeš imati da napišeš nijedan oglas niti bilo koga da ubeđuješ, — izjavi on. — Ja to sve mogu sam. — A telegram nije bio hvalisanje; trebalo je stvarno da imam tri stotine funti na godinu. Tri stotine na godinu. (— To još nije ništa, — reče stric, — to je samo za početak, a kad vreme dođe, tvoj je deseti deo u čistoj zaradi.) Tri stotine funti godišnje obezbeđenih, sigurno! Pretstavljaio je to ogroman dohodak za mene. Trenutno sam ostao potpuno zabezeknut. Zar je ceo taj posao mogao da donese toliko novaca? Osvrtoh se oko sebe i pogledah raskošan nameštaj hotela Šefers. Nesumnjivo da je bilo mnogo takvih dohodaka. U glavi mi se vrtelo od benediktina i burgundca na koje nisam bio navikao. — Dozvoli mi da se vratim s tobom i još jednom pogledam celu stvar. — rekoh. — Odvedi me gore na sprat i pokaži sve. Tako sam i učinio. — Šta misliš o svemu tome? — zapita me najzad stric. — Pa, kao jedna stvar, — rekoh ja, — zašto ne pustiš one devojke da rade u pristojno provetrenoj sobi? Ostavljajući na stranu sve druge obzire, radile bi dvaput bolje A zatim, mnogo je bolje najpre obmotati zapušače

hartijom, pa tek onda lepiti etiketu oko boce... — Zašto? — zapita stric. — Zato, jer ponekad prilikom baratanja sa zapušačem nešto zabrljaju, a onda je etiketa propala. — Dođi i promeni to, Džordže, — reče stric, sa iznenadnim žarom. — Dodi i pretvori to u savršenu mašinu. Ti možeš to. Učini da krene glatko, a zatim nek jurne kao raketa. Znam da to možeš. Oh! znam da možeš. 2 Čini mi se da pamtim kako je posle tog ručka došlo do vrlo brzih promena u mom duhu. Zbunjeno oduševljenje zbog nenaviknutih stimulanasa ustupilo je vrlo brzo mesto raspoloženju kristalno jasnog i nepristrasnog bistrog sagledavanja stvari, što je jedno od mojih uobičajenih duhovnih stanja. Ono nije stalno; ponekad me čitave nedelje ostavi, to znam, ali kad se najzad vrati pojavi se kao istražni sudija te sasluša sve moje utiske, sve moje zablude, sve moje grešne i strasne postupke. Sišli smo opet niz stepenice u njegovu povučenu sobu koju je on kroz visoka stakla svoje kancelarije izdavao za naučnulaboratoriju, a ustvari služila da namami mušterije. Stric mi tutnu cigaretu, a ja je primih te sam stajao pred praznim ognjištem dok je on ostavljao amrel u ćošak, spustao na sto novi cilindar pomalo preveliki za njega, obimno duvao i izvukao još jednu cigaru. Primetio sam da se dosta smanjio od dana u Vimblherstu, da mu je stomak daleko vidnije i bestidnije isturen no što je bio, koža manje sveža, a nos ispod naočara, koje još uvek nisu pristajale kako treba, znatno crveniji. Mišići su mu izgledali daleko mlitaviji i u pokretima nije bio onako spretno živahan. Međutim, on dok je tu sedeo, očigledno nije bio svestan ove degenerativne prirode tih promena na njemu, a u mojim očima je lzgiedao iznenada sasvim mali. — Pa, Džordže, — reče, srećom sasvim nesvestan moje neme kritike, — šta misliš o svemu ovom? — Znaš, — rekoh ja; — na prvom mestu ... radi se o prokletom švindleraju! — Gle, gle! — reče stric. — Isto je toliko pošteno kao ... Takva je trgovina!

— Utoliko gore po nju, — rekoh ja. — Svi tako rade. Najzad, nema ničeg škodljivog u celoj mešavini, a mogla bi i da koristi. Mogla bi zaista da pomogne, pruži svetu pouzdanje, naprimer, u slučaju epidemije. Jasno? Zašto ne? Ne shvatam odakle si tu primetio švindleraj. — Hm, — rekoh. — To je stvar shvatanja. Ili uviđaš ili ne. Voleo bih da znam koja vrsta trgovine nije na svoj način neki švindleraj. Svako ko prodaje uz pomoć jake reklame prodaje nešto obično tvrdeći da je neobićno. Pogledaj Čiksona, postao je baronet. Pogledaj lorda Redmora, koji se obogatio lažući da u sapunu ima alkalija. Moćne su bile njegove reklame! — Nećeš valjda da kažeš da je sipanje tog mutljaga u bočice uveravanje da je to srž snage i podvaljivanje jadnim grešnicima koji ga kao takvog kupuju, pošteno? — Zašto ne, Džordže? Otkud mi znamo da to, možda, ukoliko se o njima radi, nije zaista srž snage? — Oh! — rekoh ja i slegoh ramemma. — Postoji vera. A ti im tu veru daješ ... Dopuštam da su naše reklame pomalo naduvane. I savremena religija se služi reklamom, uzmi samo za primer Kriščen sajens. Ali nema nikakve svrhe govoriti ljudima protiv lekarija. A spomeni mi makar jednu trgovačku granu, danas, koja ne mora da bude, recimo naduvana. To je savremen način! Svako to razume i svako to odobrava. — Ali svet ne bi bio ništa gori, a možda i bolji, kad bi ti ceo taj svoj bućkuriš izručio kroz kanalizaciiu u Temzu. Ne uviđaš stvari, Džordže, uopšte ne uviđaš. Između ostalog, svi naši radnici bi ostali bez posla. Nezaposleni! Dopuštam ti da Tono-Bangi možda nije baš sasvim toliko koristan izum za svet kao peruvijanski balzam, ali je stvar u tome, Džordže, što se njime trguje! A svet živi od trgovine. Trgovina! Romantična razmena robe i vlasništva. Romantika. Mašta. Jasno? Moraš sve ove stvari slobodoumnije da posmatraš. Gledaj na šumu a zaboravi drveće! I, dođavola, Džordže! Mi moramo to da učinimo! Nema drugog izlaza osim da tako postupiš. Šta bi inače radio, čime bi se zaposlio? — Postoji način opstanka u životu, — rekoh, — bez krivotvorenja ili laganja. — Baš si namćor, Džordže. Nema nikakvog krivotvorstva u svemu tome,

mogu da se opkladim u štogod hoćeš! A šta ti predlažeš da se radi? Da odeš kao apotekar kod nekog ko ima radnju i da imaš platu, ali bez udela u dobiti koji ti ja nudim. Baš pametno! I tvoja plata proističe iz švindleraja — kako ti to nazivaš — isto tako. — Neki poslovi su ispravni i tihi, u svakom slučaju; daju zdrav artikal koji je stvarno potreban, a ne izvikuju ga reklame. — Ne, Džrdže. Ti kasniš za vremenom. Poslednji artikal te vrste prodan je još pre otprilike pet godina. — Pa dobro, postoji naučno istraživanje. — A ko za to plaća? Ko je stvorio one velike gradske laboratorije u Južnom Kensingtonu? Preduzimljivi poslovni ljudi! Oni zamišljaju da će time imati obezbeđen razvoj nauke, da će stalno imati spretnog stručnjaka pri ruci, a evo i tebe za taj posao! A šta ćeš ti dobiti za to istraživanje kad bude gotovo? Tek koliko ti je potrebno za opstanak i ništa više. Držaće te za to da vršiš otkrica, a možeš da zamisliš kako će oni da ih koriste. — Čovek može da ode u prosvetnu struku. — Ali koliko na godinu, Džordže? Kolika će ti biti godišnja plata? Pretpostavljam da mora biti ceniš Karlajla! Pa, uzmi njega za primer i njegovu platežnu moc. (Gospode, a kakva je to knjiga njegova »Francuska revolucija«!) Pogledaj koliko svet plaća učitelje i otknca, a koliko poslovne ljude! To će ti pokazati šta je svetu doista potrebno. Postoji izvesna pravda u svim tim velikim stvarima, Džordže, iznad i preko prividne nepravde. Kazem ti da je svetu potrebna trgovina. Trgovina čini da se svet obrće oko svoje osovine. Galije natovarene robom! Venecija! Carstvo! Stric iznenada skoči na noge. — Razmisli o tome, Džordže. Razmisli! I dođi u nedelju u naš novi stan, sada smo u ulici Gauer, i poseti strinu. Često se raspitivala o tebi, Džordže, stalno i prebacivala mi zbog ono malo tvoje imovine, mada sam ja uvek govorio i uvek ću reći da ću ti na svaku uzajmljenu funtu vratiti dvadesetpet šilinga i još odgore interes tačno u paru. Razmisli o svemu. Ne tražim da mene pomažeš. Ali pomogni samog sebe. Pomozi svoju strinu Suzanu. Pomozi celokupno preduzeće. To je trgovina tvoje zemlje. A ti si nam strahovito potreban. Otvoreno priznajem, ja znam svoja ograničenja. Možeš da prihvatiš ovo mesto, i možeš da ga razradiš. Vidim da gledaš pnlicno kiselo. Ali polet je reč koja se traži od tebe, Džordže.

On se nasmeja vrlo nežno. — Moram da izdiktiram jedno pismo, — reče, završivši osmeh, pa iščeze u spoljnoj sobi. 3 Nisam podlegao bez borbe stričevim zavodničkim predlozima. Ustvari, držao sam se nedelju dana i za to vreme razmišljao o svom životu i budućim izgledima. Bilo je to zamršeno i maglovito razmišljanje. Pohodilo me je čak i u snu. Moj razgovor sa sekretarom u školi, moj dogovor sa stricem, moje iznenadno otkriće koliko je beznadežna ništavost moje strasti prema Marion, sve to zajedno dovelo me je rieke vrste krize. Šta sam imao da učinim sa svojim životom? Sećam se izvesnih faza svoje neodlučnosti vrlo dobro. Sećam se povratka kući posle našeg razgovora. Išao sam niz Faringdon ulicu do obale Temze, jer sam mislio da će povratak kroz Holborn i ulicu Oksford biti suviše prenatrpan da bih mogao da razmišljam . .. Taj komad obale od Blekfrajara do Vestminstera još uvek me potseća na trenutke kolebanja. Treba da znate da sam od početka do kraja posmatrao ceo taj posao otvorenim očima, i da sam sasvim jasno video njegove etičke i moralne vrednosti. Ne sećam se da sam se i za trenutak pokolebao u svom uverenju da je prodaja Tono-Bangija jedan u osnovi nepošten postupak. Mešavina je, koliko sam shvatio, štetan bućkuriš, ponešto stimulirajuća, ukusna i privlačna, te lako može da pređe u rđavu naviku i privikne Ijude na redovno korišćenje jačih opojnih sredstava, a usto je potajno opasna za ljude obolele na bubrezima. Koštaće otprilike sedam penija da se spravi velika boca, uključujući i pakovanje, a mi ćemo je prodavati za pola krune, plus cena taksene marke. Jedna stvar koja me je, priznaću, ometala otpočetka daleko više no osećanje nepoštenja u ovoj stvari, bila je potpuna luckastost celokupnog poduhvata. Još uvek se držim. ideje da svet ljudi jeste ili treba da bude zdrava i pravična organizacija, a pomisao da ozbiljno, baš u divnom proleću svog života, treba da se upustim u čudovišno ulivanje u boce i pakovanje, spremanje bućkuriša za potrošnju luckastim, lakovernim i

potištenim ljudima, imalo je u sebi prizvuk besmisla. Moja ranija uverenja još uvek su me držala. Verovao sam da negde mora da postoji nekakva zamka ispod finih izgleda blagostanja i bogatstva pod ovakvim uslovima; da negde, pomalo već zarasla u korov, možda, ali još uvek dostupna otkriću, leži zanemarena, zapuštena staza kojom časno treba da krenem. Moja sklonost da odbijem celu stvar pre se pojačala no smanjila u prvim trenucima dok sam išao obalom. U prisustvu strica bila je neka vrsta opčinjenosti koja me je sprečila da glatko odbijem. Bila je to, delimično, obnova ljubavi prema njemu, koju sam osećao u njegovom prisustvu, a delimično urođeno osećanje da ga morarn^ uvažavati kao svog domaćina. Ali, daleko više bilo je to čudno ubeđenje koje je on uspeo da mi nametne — ubeđenje ne toliko u njegovu vrlinu i sposobnost koliko u odgovarajuću i popuštajuću ludost sveta. Osećalo se da je on luckast i raspustan, ali na neki način šašav i raspustan kao i ceo svet. Najzad, od nečega se mora živeti. Začudio sam i njega i sebe kad sam počeo da odlažem trenutak donošenja odluke. — Ne, — rekao sam, — o tome moram da promislim! I tako, dok sam išao duž obale, prvi utisak bio je sav protiv strica. Opao je — za ono vreme dok je opadao u perspektivi sve dok se nije pretvorio samo u vrlo malog, bednog čovečuljka u prljavoj pobočnoj ulici, koji je odašiljao svojih nekoliko stotina bočica bućkuriša luckastim kupcima. Velike građevine desno od mene, sudovi, zgrada Odbora za prosvetu, kako se onda nazivao, Somerset Haus, veliki hoteli, snažni mostovi, obrisi Vestminstera preda mnom, imali su efekat sive veličine koja je njega svela na majušnost zaposlene bubašvabe u pukotini patosa. A tad moje oko na južnoj strani zapazi oglase koji su reklamirali »Sorberove namirnice« i »Kreknelovo vilinsko vino«, vrlo vedri i dobrostojeći znaci, osvetljeni noću, te sam uvideo koliko zapanjujuće dobro oni ovde pristaju, koliko su oni očigledno deo celokupne stvari. Video sam jednog čoveka koji je izašao iz Parlamenta — policajac je u znak pozdrava prineo ruku šlemu sa šeširom i ponašanjem začuđujuće sličnim mome stricu. Najzad, zar nije i sam Kreknel član Parlamenta? Tono-Bangi mi doviknu sa jedne oglasne table u blizini Adelfi Terase, video sam ga u daljini opet kod ulice Karfaks, doviknuo mi je opet u Kensington Haj Stritu, te me je tako savršeno zamamno dozvao još šest ili

sedam puta pre nego što sam stigao do svog stana. Svakako da je izgledao nešto više no san ... Da, razmišljao sam o svemu tome, iz temelja ... Trgovina vlada svetom. Bogatstvo pre no trgovma! Stvar ]e bila tačna, a istina je bila i stričeva tvrdnja da je najbrži način da se obogatiš prodavati najjevtiniju moguću stvar u najskupljoj boci. Bio je strahovito u pravu u tom pogledu. — Novac ne smrdi, rekao je jedan rimski car. Možda moji veliki junaci iz Plutarha nisu bili ništa više no takvi Ijudi, sada fini samo stoga što ih posmatramo iz daljine; možda je na kraju krajeva taj socijalizam koji me je privlačio samo luckast san, još luckastiji stoga što su sva njegova obećanja bila uslovno tačna. Moris i oni ostali podigravali su se duhovito socijalizmom; davao im je žar, davao osećanje suštine njihovim estetskim zadovoljstvima. Nikad neće biti toliko dobronamernosti da se sve te stvari provedu u život. Oni su to znali; svako, izuzev nekolicine mladih zanesenjaka, znao je to. Dok sam prolazio kraj ugla Sent Džems parka udubljen u misli, otskočih u poslednji čas da izbegnem zapenušenom paru vranaca. Krupna žena, prostačkog izgleda, veličanstveno odevena, pogleda me iz kočija prezrivim pogledom. — Sumnje nema — pomislih, — žena nekog prodavca pilula ... Prožimajući sve ove moje misli, navirući kao refren, bio je majstorski udarac stričev, njegova izvanredna pohvala: — »Učini neka sve pođe glatko, a tad neka prasne kao raketa. Znam da to možeš! Oh! znam da to možeš!« 4 Evart kao moralni uticaj nije zadovoljio. Odlučio sam da sve iznesem pred njega, delimično da vidim kako će on to primiti, a delimično da čujem kako će to zvučati kad se izgovori. Pozvao sam ga da dođe i večeramo zajedno u italijanskom restoranu blizu ulice Panton, gde ste za osamnaest penija mogli da dobijete neobičnu, zanimljivu, hranljivu vrstu večere. Došao je sa modricom na oku koju nije hteo da objasni. — Nije to toliko modrica, — rekao je — koliko zaloga jednog zanosnog pomirenja ... A šta tebe muči? — Reći ću ti kad budemo pri salati, — odgovorio sam. Ali, ustvari, nisam mu rekao. Otkrio sam da sam u nedoumici da li da se bacim na trgovinu ili da se držim prosvetnog rada imajući u vidu moje sve

dublje socijalističke sklonosti; a on je, zagrejan neuobičajenom plemenitošću kijantija od šesnaest penija, izbegao odgovor ne zapitavši ni reč više o mojim teškoćama. Njegove reči su tekle divlje i raspušteno. — Životna stvarnost, moj dragi Ponderevo, — sećam se kako je vrlo ubedljivo govorio i udarao takt svojim reČima klještima za krcanje oraha, — je hromatičan sukob... i oblik. Zavladaj time, a pusti sve ostalo k vragu. Socijalist će ti reći da je jedna vrsta boje i oblika prava, a individualist da je to druga. A šta sve to znači? A šta to sve uopšte znači? Ništa! Nemam nikakvih saveta da bilo kome dajem, nikakvih, — izuzev da izbegava kasnije kajanje. Budi svoj, — traži one divne stvari koje tvoje sopstveno osećanje označava kao divne. Ne mari ništa ako te zato sutradan izjutra bude bolela glava ... Jer, najzad, šta je jutro, Ponderevo? Ne može se meriti sa zrelijim delom dana! On važno zastade. — Kakva besmislica! — uzviknuh ja, posle zbunjenog pokušaja da ga shvatim. — Zar ne? A to je još moja najdublja istina o celoj stvari. Prihvati je ili ostavi, dragi Džordže, prihvati ili ostavi... — On stavi klješta za krcanje oraha izvan mog dohvata i izvuče mastan notes iz džepa. — Ukrašću ovu posudu za slačicu, — reče. Počeh da se protivim. — Samo radi crteža. Moram da uradim grob za jednu staru životinju. Nekog bakalina na veliko. Staviću ovo na uglove, — četiri posude za slačicu. Mogu reći da će se radovati što ima slačicu da ga rashladi, siroti đavo, tamo gde sad leži. A na svaki način, — evo je nestaje! 5 Rano u zoru palo mi je na um da je stvarni moralni probni kamen za rešavanje ove velike duhovne nedoumice bila Marion. Ležao sam i zamišljao reči kojima ću izneti svoj problem, a zatim zamišljao kako je posvećujem u sve, a ona, slična boginji, divna, daje svoju finu, jednostavnim rečima izraženu odluku. — Vidiš li, to je baš kao da se predaješ u tabor kapitalističkog sistema,

— zamišljao sam samog sebe kako govorim dobrim socijalističkim rečnikom; — to je izdaja svojih verovanja. Mi ćemo možda uspeti, mi ćemo se možda obogatiti, ali da li će to značiti zadovoljenje za ono što žrtvujemo? Tad bi ona trebalo da rekne: — Ne! To ne bi bilo pošteno. — Ali, onda nam ništa drugo ne preostaje no da čekamo! A tad će se ona iznenada pretvoriti u boginju. Okrenuće se k meni iskreno i plemenito, usplamtelih očiju, ispruženih ruku. — Ne, — trebalo bi da ona kaže, — mi se volimo. Ništa podlo ne sme da nas dotakne. Mi se volimo. Zašto da čekamo kako bi to jedno drugome priznali, dragi? Šta mari što smo siroti i što ćemo možda ostati siroti? ... Ali stvarni razgovor se uopšte nije odvijao u tom pravcu. Po danu je sva moja noćna rečitost postala izveštačena, a sve moralne vrednosti izmenile se iz osnova. Sačekao sam je pred kapijom radionice za izradu persiskih haljina u Kensington Haj Stritu pa smo odande otišli zajedno njenoj kući. Sećam se kako se pojavila u toplom večemjem svetlu i da je nosila braon siamni šešir koji ju je učinio odjednom ne samo lepom već i dražesnom. — Sviđa mi se taj šešir, — rekao sam kao uvod; a ona se nasmešila svojim retkim zanosnim osmehom. — Sviđaš mi se i ti, — rekao sam šapatom, dok smo se lako dodirnuli na pločniku. Ona prekorno zavrte glavom, ali se još uvek smešila. A tada: — Budi razuman! Pločnik ulice Haj Strit je suviše uzan i prenatrpan masom sveta te smo neko vreme samo išli ka zapadu pre nego što smo opet progovorili. — Slušaj me, — rekao sam joj, — ja te želim, Marion. Zar to ne razumeš? Ja te želim. — Gle, molim te! — uzviknu ona upozoravajući. Ne znam da li će čitalac razumeti kako strasna ljubav, ogromno divljenje i želje, može biti udruženo sa bleskom stvarne mržnje. Takav blesak sevnuo je kroz mene na ono vedro, samouvereno »Gle, molim te.« Osećanje mržnje iščezlo je još skoro pre nego što sam ga osetio. Nisam shvatio da je to upozorenje na protivurečnosti koje tinjaju u nama. — Marion, — rekao sam, — to nije beznačajna stvar za mene. Ja te volim. Umro bih da budeš moja .. . Zar ti je to svejedno? — Ali čemu sve to?

— Tebi je svejedno! — uzviknuh. — Ti ni trunke ne mariš za mene! — Znaš da mi je stalo do tebe, — odgovori ona. — Kad to ne bi bio slučaj ... Kad ti ne bi meni bio tako drag, da li bih dopustila da dolaziš i da se sastajemo, zar bih izlazila s tobom? — Pa onda, — rekoh, — obećaj da ćeš se udati za mene! — Ako obećam, šta će se time promeniti? Razdvojiše nas dva čoveka koji iznenada upadoše među nas sa merdevinama. — Marion, — zavapio sam kad smo opet bili zajedno. — Kažem ti da želim da se udaš za mene. — To ne možemo. — Zašto? — Ne možemo se venčati — na ulici. — Možemo da iskoristimo drugu priliku! — Želela bih da prestaneš da tako govoriš. Čemu sve to služi? Ona se iznenada sneveseli. — Nema koristi od braka, — reče. — Čovek samo postaje nesrećan. Videla sam druge devojke. Kad je čovek sam i ima nešto novaca za džeparac, može ipak donekle da se provede. Ali zamisli samo na brak, novaca nema, a možda će naići deca, ne možeš biti siguran ... Ona izli svu ovu smišljenu filozofiju svoje klase i tipa u istrzanim, nedovršenim rečenicama, stisnutih veđa, nezadovoljnih očiju uprtih u pravcu zapada — zaboravljajući, kako je izgledalo, za trenutak čak i mene. — Ali gledaj, Marion, — rekoh naglo, — šta ti tražiš kao materijalni uslov da bi se udala? — Ali čemu sve to? — otpoče ona. — Da li bi se udala kad bi imala obezbeđen prihod od tri stotine funti godišnje? Gledala me je trenutak. — To je šest funti nedeljno, — reče. — Ovako bi se moglo živeti, lako. Smitijev brat ... Ne, on zarađuje samo dve stotine i pedeset. A oženio se jednom daktilografkinjom. — Da li bi se udala za mene kad bih zarađivao tri stotine funti godišnje? Ona me opet pogleda, sa čudnim sjajem nade. — Kad bi ! — reče. Ispružih ruku i pogledah je u oči. — Sečemo, — rekoh. Ona očeknu, pa za trenutak dodirnu moju ruku. — Baš je to luckasto, —

primeti dok je to činila. — To znači da smo mi stvamo... — ona zastade. — Da? — rekoh. — Vereni. Ali imaćeš da čekaš godinama. Kakve ćeš koristi imati od toga? — Ne baš mnogo godina, — odgovorih ja. Ona se za trenutak zamisli. Tad me ozari jednim osmehom, upola slatkim, upola lukavim, koji mi se za večita vremena urezao u pamćenje. — Volim te, — reče. — Volela bih da se verim za tebe. A, jedva na granici čujnog, uhvatih njeno s mukom izrečeno »dragi«! Čudno je da kad pišem ovo, moje pamćenje preskače preko svega usputnog te opet sve osećam, te sam još jednom Marionin dečački ljubavnik koji se beskrajno raduje takvim retkim i malim stvarima. 6 Najzad sam otišao na adresu u ulici Gauer, koju mi je stric dao, i tamo zatekao strina Suzanu gde čeka strica na čaj. Čim sam ušao u sobu, zapazio sam, skoro isto onako živo kao i kad sam spazio stričev nov šešir, promenu koju je Tono-Bangi ostvario. Nameštaj u sobi pao mi je u oči kao skoro gospodstven. Stolice i sofa bile su prekrivene kretonom koji je nejasno i udaljeno potsećao na Bledsover; kamin, konsole, gasno osvetljenje bili su veći i fmiji nego što sam navikao da vidim u Londonu. Pnmila me j nrava kućna pomoćnica sa mašnicama na kapi i veiikom količinom riđe kose. Bila je tu i moja strina, vedra i lepuškasta, u popodnevnoj haljini plave boje koja mise učinila kao vrhunac elegancije. Sedela je u naslonjaci kraj otvorenog prozora sa čitavom gomilom žuto ukoricemh kniiga na pomoćnom stočiću kraj sebe. Pred sirokim, dekorisanim kaminom stajao je stalak za kolače sa tri tanjira i na njemu raznovrsni kolači, a na širokom glavnom stolu bio je poslužavnik sa celokupnim priborom za čaj, izuzev čajnika. Tepih je bio debeo, a neka vrsta romantike bila mu je data sa nekoliko prostirki od obojenog jagnjećeg krzna. . — Zdravo, — oslovi me strina kad sam se pojavio. — Pa to je Džordž! — Da li sada da serviram čaj, gospođo? zapita prava kućna pomoćnica, posmatrajući hladno nase pozdravljanje.

— Tek kad gospodin dođe, Megi, — reče strina, te se izvanredno spretno i vatreno isplazi na služavku, kad joj je ova okrenula leđa. . — Megi, tako ona samu sebe naziva, — reče strina kad su se vrata zatvorila, i prepusti da iz ovog zaključim da joj baš nije simpatična. — Izgledaš neobično dobro raspolozena, strina, — rekoh. — Kako tebi izgleda celokupni ovaj stari posao koji je preduzeo? — zapita strina. — Izgleda da obećava, — rekoh. — Pretpostavljam da se tu negde knje nekakav posao? — Zar još nisi zapazila? — On se plaši da bih ja nešto prigovonla, Džordže. Zato me ne obaveštava. Sve je to došlo tako iznenada. Mozgao je nešto i pisao pisma i strahovito zvizdukao kao kesten kad treba da pukne. A tad se jednog dana vratio kući i ponavljao kao papagaj: Tono-Bangi, Tono-Bangi, dok nisam pomislila da je sasvim šenuo, i pevao je, sta ono beše? — »Plovim, plovim«, — nagađao sam. — Baš to. Znači, i ti si ga čuo. Govorio je da je naše bogatstvo obezbeđeno. Odveo me je u Holbom restoran, Džordže, na večeru, te smo pili šampanj, tečnost koja se penje uz nos i čini da se uspališ, a on je rekao da je najzad došao do stvari koje su mene vredne — i tako smo se iduće jutro ovde uselili. Kuća je vrlo lepa, Džordže. Staje nas tri funte nedeljno. A on kaže da poslovi to mogu da izdrže. Gledala me je s nevericom. — Ili će izdržati ili pasti, — rekoh dubokoumno. Razgovarali smo o ovom pitanju jedan trenutak nemo, samo očima. Moja strina lupnu rukom po gomili knjiga nabavljenih u Madijevoj knjižari. — Uhvatila me je prava strast za čitanjem, Džordže. Zar tebe nikad nije? — Šta ti misliš o tom poslu? — zapitah. — Pa, oni su ga pustili da zarađuje, — reče ona, a zatim se zamisli i podiže obrve. — Bilo je jedno vreme, — nastavi ona. — Vreme tapkanja! Ja sam sedela i ništa nisam radila, a on je krenuo kao raketa. Učinio je čuda. Ali, njemu si potreban ti, Džordže, potreban si mu. Ponekad je toliko pun nade — govori o tome kako ćemo imati svoja kola i biti primani u društva — pretstavlja to

tako prirodno i zbrkano, da se ja pitam da li moje stare pete nisu gore te ga slušaju, a moja stara glava na podu ... A tad postane potišten. Kaže da mu je potrebna uzdržljivost, da bi lako moglo da se dogodi da upropasti stvari, a ne može da se uzdrži. Kaže da ako ti ne dođeš, sve će se upropastiti ... Ali ti ćeš doći, zar ne? Ona zastade i pogleda me. — Ovaj ... — Nećeš valjda reći da odbijaš! — Ali vidiš li, strina, — rekoh, — zar tebi ovo nije sasvim jasno? ... Pa to nije nikakva medicina. Običan bućkuriš. — Ne postoji zakon protiv prodavanja bućkuriša o kome bih ja znala, — reče strina. Razmišljala je trenutak a onda postala neobično ozbiljna. — To je naša jedina prilika, Džordže, — reče. — Ako ona ne upali ... Tada se neka vrata zalupiše, te se začu kroz dvokrilna vrata iz donjeg sprata glasno pevanje. »Plavim vedrim nebom, jasno sunce sja, Oh, veruj mi, Suzana, da te ljubim ja.« Jedno krilo vrata se otvori i moj stric se pojavi. — Zdravo, Džordže! Najzad si došao? Kako bi bilo malo čaja i kolačića, Suzana? — Je si li se odlučio, Džordže? — zapita me naglo. — Jesam, — rekoh. — Dolaziš? Zastadoh još poslednji trenutak i klimnuh: — Da. — Ah! — uzviknu on. — Zar to nisi mogao da kažeš pre nedelju dana? — Imao sam pogrešne pojmove o svetu, — rekoh... — Oh! Ali to sad više uopšte nije važno! Da, dolazim. i probaću svoju sreću s vama, neću više oklevati. I nisam. Držao sam se ove odluke sedam dugih godina.

GLAVA TREĆA KAKO SMO UČINILI DA SE ZAORI SLAVA TONO-BANGIJA 1 Tako sam se pomirio sa stricem i dali se na veseo posao da prodajemo pomalo škodljiv bućkuriš po šiling i tri Pffija rnalu bocu i po dva šilinga i devet penija veliku, uključujući taksenu marku. Učinili smo da Tono-Bangi zveči! Doneo nam je bogatstvo, uticaj, poštovanje, poverenje bezbrojnih ljudi. Sve ono što mi je stric obećao obistinilo se, pa čak i više no što smo se nadali; Tono-Bangi me je odneo do slobode i snage koju nikakav život posvećen naučnom istraživanju i nikakva strasna služba čove— čanstvu ne bi nikad mogli da mi pruže Sve je to učinio genije mog strica. Nesumnjivo da sam mu ja bio potreban, — bio sam, priznaću, njegova neophodna desna ruka; ali on je bio stvaralački um. Svaki oglas koji je izašao on je napisao; negde je čak dao i crteže, Morate imati na umu da su to bili dani pre no što je »Tajms« krenuo sa preduzimljivim savremenim poslovanjem i pre grlatog torbarenja te zastarele »Enciklopedije«. Onaj zavodljiv, prisan, dopusti-da-ti-samoprišapnem-na-uvo-ono-što-bi-trebalo-da-znaš stil oglasa u novinama, sa povremenim grčevitim skokom u neku privlačnu frazu pisanu velikim slovima, bilo je tada još novost. »Mnogi Ijudi koji su UMERENO dobro misle da su SASVIM dobro«, bio je jedan od njegovih prvih pokušaja. Skok u velika slova donosio je i »DROGE I LEKARIJE NISU POTREBNE«, »DOVOLJAN JE SAMO PRAVI NAČIN ŽIVOTA DA VAS ODRŽI

ZDRAVIM«. Kupci su upozoravani protiv apotekara i drogerista koji »mnogo reklamirane šarlatanske lekove« guraju pod nos. Taj bućkuriš više šteti no koristi. Ono što vam je potrebno je pravi način života — i Tono-Bangi! Vrlo rano, takođe, pojavio se onaj vedri mali četvrti deo stupca, bar je to obično bila četvrtina stupca u večernjim novinama: »RAZDRAGANOST — TONO-BANGI. Sličan planinskom zraku u venama.« Zatim prodiran trio pitanja: »Da li vam vaš posao ide na nerve? Da li vam vaša večera ide na nerve? Da li vam vaša supruga ide na nerve?« — takođe pripada u dane provedene u Gauer ulici. Obe ove reklame smo koristili u našoj prvoj kampanji kad smo osvajali južni, središni i zapadni London; a tada je, takođe, došao i naš prvi plakat — ZDRAVLJE, LEPOTA I SNAGA. Nacrt za njega dao je stric; još uvek imam prvu skicu koju je načinio. Drugi plakat se pojavio otprilike godinu i po docnije, i pretstavljao klicu budućeg dobropoznatog »Fog« plakata; treći je bio namenjen za slučaj epidemije gripa, ali nikad nije bio izdat. Ove stvari su samo uzgred spadale u moj delokrug rada. Imao sam dužnost da ih doteram za umetnika i uredim poslove oko štampanja i raspodele, a pošto je stric imao žučnu i nepotrebnu svađu sa direktorom reklame »Dejli regulatora« zbog veličine prostora posvećene jednoj od njegovih srećnih zamisli, to sam ja preuzeo i vođenje pregovora kod objavljivanja oglasa u štampi. Razgovarali smo i planirali raspodelu robe zajednički — najpre u salonu u Gauer ulici, gde nam je strina ponekad vrlo lukavo pomagala, a zatim, dok se kvalitet cigara koje smo pušili poboljšao a viski postajao sve stariji i stariji u njegovoj maloj privatnoj sobi za rad u. njihovoj prvoj kući, onoj u Bekenhemu. Radili smo često do kasno u noć, ponekad do zore. Stvarno smo radili pakleno naporno i to, sećam se, vrlo oduševljeno, ne samo moj stric već i ja. Bila je to igra, besmislena igra ali besmisleno zabavna igra, a poeni koje bismo beležili u našu korist označavani su u prodanim sanducima boca. Ljudi misle da je srećna zamisao dovoljna da čoveka obogati, da se bogatstvo može steći bez truda. To je pusta sanjarija, kao što svaki milionar (izuzev dvojice-trojice srećnih berzanskih kockara) može da potvrdi; sumnjam da je i Dž. D. Rokfeler u ranim danima Standard Oil Kompanije radio napornije no što smo mi činili. Radili smo do kasno u noć — a radili smo takođe i preko celog dana. Uveli smo pravilo da uvek u

radionicu upadamo nenajavljeni, kako bi stvari išle u redu — jer upočetku nismo mogli sebi da dozvolimo držanje u punoj meri odgovornog potčinjenog osoblja — a posećivali smo i klijente u Londonu, praveći se kao da smo svoji sopstveni trgovački putnici i zaključivali sve moguće ugovore. Ali ništa od svega ovog nije bio moj poseban zadatak, te čim smo mogli da dozvolimo sebi da najmimo druge ijude za taj posao, ja sam sasvim izostavio putovanja, mada je stric to nalazio naročito zanimljivim te je nastavio godinama. — Prija mi, Džordže, da vidim momke za tezgom kao što sam i ja bio nekad, — objašnjavao je. Moja posebna i lična dužnost bila je da dajem Tono-Bangiju suštinu kao i spoljnju i vidljivu bocu, da prevodim velike zamisli mog strica u stvaranje sanduka za sandukom etiketiranih bočica sa besmislom u sebi i da ih tačno na minut odašiljem železnicom, drumovima i parobrodima ka njihovom krajnjem cilju u veliki stomak ljudi. Po svim savremenim standardima posao je bio, kako bi moj stric rekao, »savršeno bona fide.« Prodavali smo našu mešavinu i dobijali novac, a zatim smo taj novac časno trošili na laži i dreku kako bi prodali još više mešavine. Sirili smo se oblast po oblast kroz celo Britansko Ostrvlje; prvo smo obradili londonska predgrađa, gde živi srednja klasa, zatim spoljna predgrađa, onda obližnje grofovije, a zatim krenuli (sa novim plakatima i pobožnijim stilom reklame) u Vels, uvek važno područje za svaku vrstu novih patentiranih lekarija, a zatim u Lankašir. Moj stric je imao u svojoj ličnoj kancelariji veliku mapu Engleske, te kako bi lokalnom štampom zahvatali nova područja i porudžbine stizale iz novih oblasti, tako bi zastavice pokazivale gde oglašavamo, a crveno podvučena mesta govorila odakle dolaze porudžbine. Time je naše napredovanje bilo vidljivo prikazano. — Romantika savremene trgovine, Džordže! — rekao bi stric, trljajući ruke i uvlačeći vazduh kroz zube. — Romantika savremene trgovine, a? Osvajanje. Provincija za provincijom. Kao krstaši. Pokorili smo Englesku i Vels; prešli smo preko planinskog lanca Čeviot sa specijalno prilagođenim preparatom, koji je sadržavao jedanaest posto čistog alkohola; »Tono-Bangi. Bršljanov preparat!«. Osim toga, prilagodili smo jedan Fogov plakat time što smo ubacili Britanca u škotskoj suknjici usred maglovitog brdskog pejzaža. Pod senkom našeg velikog, vodećeg proizvoda ubrzo smo pustili u akciju pomoćne specijalitete; »Tono-Bangi losion za kosu« bila je naša prva

dopuna. Tada je došao »Koncentrisani Tono-Bangi» za oči. Ovaj nije išao, ali smo sa losionom za kosu imali znatnog uspeha. Reklamirali smo ovu stvar, koliko se sećam u malom katehizmu koji je počinjao: »Zašto kosa opada? Jer su kapilami sudovi zamoreni. Šta su kapilarni sudovi? ...« I tako je to išlo sve do vrhunca gde se tvrdilo da losion za kosu sadrži sve »osnovne principe najdelotvornijeg tonikuma, Tono-Bangija, zajedno sa ublažavajućim i hranljivim uljem, izvučenim od sirovog ulja spravljenog od goveđih papaka procesom rafiniranja, separiranja i deodoriziranja... Biće očigledno svakom onom ko ima iole naučnog smisla da se u ulju od goveđih papaka spravljenom od kopita i rogova životinja, mora nužno sadržati prirodno mazivo za kožu i kosu.« Takođe smo postigli izvanredne stvari sa idućim dopunskim proizvodima, »Tono-Bangi pastilama« i »Tono-Bangi čokoladom«. Navalili smo na publiku da ih kupuje zbog njihove izvanredno hranljive i obnavljajuće vrednosti u slučajevima iscrpljenosti i zamora. Pružili smo plakate i ilustrovane oglase koji su pokazivali alpiniste kako vise na čudesno vertikalnim stenama, biciklističke šampione na trkačkoj stazi, glasnike na konju gde prenose hitne vesti, vojnike koji leže u borbi pod usijanim suncem. »Možete da idete dvadeset i četiri sata, — tvrdili smo, — sa Tono-Bangi čokoladom«. Nismo rekli da li se na istoj ishrani može i vratiti. Pokazivali smo i jednog strahovito pravozastupničkog pravozastupnika, sa vlasuljom, bakenbartima, škrbavim zubima, grozan životno veran portre svih postojećih pravozastupnika, kako se naslonio na sto i drži govor, a ispod toga legenda: »Četvoročasovni govor sa Tono-Bangi pastilama, a svež kao u samom početku.« To nam je privuklo odrede učitelja, sveštenika, političara i slično. Stvarno verujem da je davao potstrek strihnin koji se nalazio u pastilama, naročito u onim spravljanim po našim prvobitnim formulama. Jer mi smo menjali naše formule — uvek smo ih ogromno slabili čim bi sa prodajom krenulo. Ubrzo — bar tako mi sada izgleda — koristili smo trgovačke putnike i osvajali Veliku Britaniju tempom od stotinu kvadratnih milja na dan. Moj stric je celokupnu organizaciju zamislio na sirov, zamršen, upola nadahnut način, a moj zadatak je bio da to razradim u ostvarivu šemu proizvodnje i rasturanja. Imali smo dosta teškoća dok smo izabrali trgovačke putnike; najzad su bar polovina bili irsko-američkog porekla, čarobno ukrštanje za prodavanje medicine. Imali smo još više teškoća dok smo izabrald poslovođu

radionice, jer smo morali da vodimo računa o tajnama unutrašnje sobe, te smo na kraju izabrali jednu neobično sposobnu ženu, gospođu Hampton Digs, koja je pre toga rukovodila velikom radionicom za izradu šešira, i u koju smo mogli da se pouzdamo da će sve držati u solidnom radnom poretku ne iznalažeći ništa više osim onog što je stavljeno neposredno pred njen odan i energičan nos. Ona je stekla visoko mišljenje o Tono-Bangiju i upotrebljavala ga u svim oblicima i velikim količinama sve vreme za koje sam je poznavao. Izgleda da joj nije ništa škodilo. A radnice je držala u izvanrednom radnom elanu. Posljednji dodatak koji je moj stric učinio grupi Tono-Bangi proizvoda bila je Tono-Bangi vodica za usta. Čitalac je svakako stotinu puta pročitao njegovo produhovljeno pitanje: »Vi ste još mladi, ali zar ste sigurni da vaši desni nisu ostarili?« Posle ovog preuzeli smo zastupstvo tri ili četiri dobra američka proizvoda, koji su dopunjavali naše, te smo ih mogli zajedno prodavati; »Teksaski melem« i »23 — za čišćenje sistema« bili su glavni ... « Izlažem samo gole činjenice. One su za mene povezane uz lik mog strica. U nekim od starih molitvenika u Bledsoveru iz sedamnaestog i početka osamnaestog veka nalaze se ilustracije koje u dugim rolnama izlaze iz usta figura rađenih u duborezu. Voleo bih kad bih ovu poslednju glavu mogao da ispišem na jednoj takvoj rolni koja izlazi iz glave mog strica, da bih pokazao kako se celo vreme odviia i izvire iz tog malog, debeljuškastog, kratkonogog čoveka krute kovrdžave kose, neposlušmh naočara na isturenom malom nosu, i prodirna, okrugla pogleda. Želeo bi da mogu da vam ga pokažem kako zadihano i pomalo kroz nos diše dok perom švrlja neku besmislenu zamisao za neki plakat ili ilustrovanu stranu i da mozete da čujete njegov glas, trudeći se da vrlo svečano zvuči, sličan glasu nekog kmečavog proroka, kako govori: — Džordže, slušaj. Imam ideju. Smislio sam nešto, Džordže. Trebalo bi da i samog sebe naslikam u lstoj slici. Najbolje mesto bilo bi, čini mi se, mala soba za rad u Bekenhemu jer smo tamo najupornije radili. Bila bi to lampom osvetljena soba početkom devedesetih godina prošlog veka a časovnik iznad kamina bi pokazivao ponoć ili kasnije. Mi bismo sedeli sa obe strane vatre, ja s lulom, stric sa cigarom ili cigaretom. Pored nas bi bile čaše na bakarnom poslužavniku. Naš izraz lica bio bi vrlo ozbiljan. Stric bi obično sedeo zavaljen u naslonjači; nožne palčeve bi uvek

izbacio upolje kad bi seo, te su mu noge uvek izgledale krive kao da u njima nema kostiju lli da su zglavkovi ispunjeni strugotinama. — Džordže, šta misliš o T-B. korišćenom kao lek protiv morske bolesti? — rekao bi on. — Ne vidim da bi se isplatilo. — Hm! Ništa ne škodi probati, Džordže. Možemo samo da probamo. Ja bih pućkao na lulu. — Teško je prodreti. Jedino ako budemo prodavali našu stvar na samim pristaništima. Možda bi upalilo u Kukovim prodavnicama ili kod kontinentalnog Bredšoa. — To bi im dalo pouzdanja, Džordže. On bi zatim proizvodio svoj zvuk Zzzzzz, dok bi se crveno užareno ugljevlje ogledalo u staklima njegovih naočara. — Nema koristi biti plašljiv, — napomenuo bi ... Nikad stvarno nisam bio načisto da li je stric smatrao Tono-Bangija za običnu prevaru, ili je uspeo da u njega poveruje jednostavnim ponavljanjem svojih vlastitm tvrdnji. Mislim da je njegovo uobičajeno gledište bilo stav blage, skoro očinske trpeljivosti. Sećam se da je jednom prilikom rekao: — Pa ne misliš li valjda da ta stvar nikad nijednom ljudskom biću nije ni najmanje pomogla? — i kako je njegovim licem prešao izraz protesta, oporosti i dogmatizma koji kori. — Ti si teška priroda, Džordže, — rekao mi je. — I odviše si spreman da stvar zbaciš u blato. A otkud čovek može da z n a? Otkud čovek sme da se usudi da zna? ... Verujem da bi me svaka stvaralačka, razvojna igra zanimala u onim godinama. U svakom slučaju, uneo sam lsto toliko marljivosti i žara u tu stvar sa Tono-Bangijem koliko bi svaki mladi poručnik učinio kad bi mu se iznenadno poverilo komandovanje brodom. Bilo je izvanredno zanimljivo proračunati koliko bi se preimućstvo dobilo skraćivanjem ovog ili onog proizvodnog procesa, a zatim videti koliko bi se ovom promenom ulagalo manje kapitala. Sagradio sam neku vrstu mašine za lepljenje etiketa i to patentirao; sve do današnjeg dana odatle mi pomalo kaplje na ime pronalazačke tantijeme. Na moj predlog je naša mešavina spravljena u koncentrisanom obliku, a boce su klizeći niz jednu ograđenu kosinu bivale skoro do vrha napunjene destilisanom vodom na jednoj slavini, a zatim bi na idućoj bili ubacivani naši mađiski sastojci. Time smo za naše unutrašnje

svetilište uštedeli ogromno prostora. Za punjenje boca bile su nam potrebne naročite slavine, a ja sam i ove izumeo i patentirao. Ostvarili smo neku vrstu beskonačnog priticanja boca koje su klizile niz ukošeno staklo učinjeno klizavim prilivanjem tekuće vode. Na jednom kraju bi jedna devojka dizala boce prema svetlosti, ostavljala na stranu one koje su bile neispravne a one druge stavljala na traku, gde je punjenje išlo automatski; na drugom kraju bi druga devojka stavila zapušač i jednim malim čekićem izbacila bocu napolje. Svaka posuda, i ona mala sa životvornim sastojcima i ona velika za destilisanu vodu, imala je pokazivač nivoa, a unutra se nalazila naprava koja je pomoću plovka zaustavljala kretanje bočica čim bi nivo jedne ili druge tečnosti pao suviše nisko. Još jedna devojka stajala je spremna kraj moje mašine za udaranje etiketa na začepljene boce i zatim ih predavala trojici pakerskih radnika, koji bi ih obvijali hartijom i zatim ubacivali, pošto bi između svakog para stavili talasastu hartiju, u malo udubljenje odakle su mogle lako da skliznu na svoje mesto u našem standardizovanom sanduku. Znam da će čudno zvučati, ali verujem da sam prvi čovek u gradu Londonu koji je počeo da pakuje flašice s lekovima kroz pobočnu stranu sanduka i koji je otkrio da je to mnogo bolji način no stavljati odgore. U praksi, naši sanduci pakovali su se sami; trebalo je samo staviti ih u pravi položaj na nekoj vrsti poslužavnika na točkovima i kad se napune gumuti ih do lifta koji ih je spuštao do radnika u prizemlju, koji bi popunili slobodan prostor i zakucali posljednju stranu. Naše devojke su, sem toga, pakovale sa talasastom hartijom i koristile šperploče za pregrade onda kad su svi drugi koristili skupe mlade ljude da pakuju sanduke odgore sa slamom, uz mnogo zabune, lomljenja i gubljenja vremena. 2 Kad se danas osvrnem, sve te radine godine izgledaju mi sažete u svega jednu godinu ili nešto slično; od dana našeg prvog pustolovnog početka u Faringdon ulici, kad je sve što smo imali vredelo jedva hiljadu funti uzetih na kredit — pa i to dobijeno nečim što je vrlo opasno ličilo na prevaru — do dana kad je moj stric izašao pred publiku da u ime sebe i mene (udeo desetog dela) i naših tajnih ortaka, prodavca lekarija naveliko, štampara i vlasnika one grupe časopisa i novina, sa časnom samouverenošću zatraži

150.000 funti. Ti tajni ortaci bili su, znam, zaista ožalošćeni što nisu uzeli većeg udela u kapitalu i što nam nisu dali duži kredit kad je upisivanje akcija počelo da teče. Stricu je preostala čista polovina da njome raspolaže (uključujući i deseti deo koji se podrazumevao da je moj). Stopedeset hiljada funti — pomislite samo! dali su dobronamerni ljudi za klupko laži i trgovinu pokvarenom vodom u bočicama! Zar ne uviđate kolika je ludost jednog sveta koji dozvoljava takvu stvar? Možda ne uviđate. Sva kako da bi ponekad navika i potreba zaslepili i mene. Da nije bilo Evarta, sumnjam da bih osetio i traga neobičnosti u ovakvom razvoju moje sreće; navikao bih se na nju, utopio se u njoj zajedno sa svim njenim obmanama isto onako potpuno kao što je moj stric odmah učinio. Bio je neizmerno ponosan na uspeh prilikom upisivanja akcija. Nikad za proteklih deset godina akcionari nisu za svoj novac dobili toliku vrednost — govorio je. Ali Evart, kosmatih, razmahanih ruku i koščatih čukljeva, bio je hor od jednog člana u celoj lakrdiji, kako sam je zapamtio, i on je za celo ovo zadivljujuće vreme jasno osvetljavao besmisao sadržan u korenu cele stvari. — Duvate u istu tikvu sa ostalima, — primetio je, — samo nešto jače. Nemojte uobražavati da ste nešto izuzetno. Jednog razgovora sećam se vrlo dobro. Bilo je to baš posle jedne tajanstvene Evartove ekspedicije u Pariz, gde je trebalo da pripomogne nekom nadobudnom američkom vajaru. Taj mladi čovek dobio je u rad alegoričnu figuru Istine (ogrnutu velom, naravno) za Kapitol njegove države, te mu je bila potrebna pomoć. Evart se vratio kose potšišane en brosse. odela potpuno preobraženog na francuski. Nosio je, sećam se, biciklističko odelo purpurnobraon boje, otrcano da se gore ne može zamisliti — jedino što mu se moglo oprostiti u svemu tome bilo je da očigledno nije bilo za njega krojeno — obimnu crnu mašnu, dekadentni meki filcani šešir i u razgovoru ubacivao nekoliko francuskih uzrečica mračnije prirode. — Luckasto odelo, zar ne? — reče kad je primetio moj zapanjen pogled. — Ne znam ni sam zašto sam ga nabavio. Tamo preko izgledalo je sasvim na svom mestu. — Došao je u našu Redžet ulicu da porazgovaramo o projektu jednog plakata koji sam hteo da naručim kod njega kako bih ga pomogao, te je svoj značajan govor izrekao nad glavama (nadam se da je bilo nad glavama) naših radnika koji su punili flaše.