Tono-Bangi - H. G. Wells

— Ono što mi se u svemu ovom sviđa. Ponderevo, to je poetičnost ... U tome smo mi odmakli od životinja. Nijedna životinja ne bi imala ovakvu radionicu. Pomisli samo! ... Seti se samo dabrova, naprimer. On bi možda vrlo verovatno mogao da puni flaše, ali da li bi udarao etiketu oko njih i prodavao? Dabar je dremljiva luda, ja to priznajem, i on i njegove brane, ali na kraju krajeva, one služe za neku vrstu zaštite, postoji neka vrsta blatnjave praktičnosti! Brane sprečavaju da napast dopre do njega. A ovaj posao nije samo tvoja poezija. To je i poezija kupca, isto tako. Pesnik koji odgovara pesniku — duša duši. Zdravlje, snaga i lepota — u bočici — čarobni napitak! Kao u bajci... — Pomisli samo na ljude kojima vaše bočice pune prevarancije idu! (Ja nazivam to prevarancijom, Ponderevo, a ti shvati to kao pohvalu, — dodade u zagradi.) — Pomisli na one sitne službenike i iscrpljene žene i zamorene ljude. Ljude premorene onim što bi želeli da postignu, ljude premorene onim što bi želeli da budu.. . Ljude stvarno premorene . . . Istinska nesreća života, Ponderevo, nije u tome što postojimo — to je gruba greška; istinska nesreća je u tome što mi stvarno ne postojimo, a želeli bismo. I zbog toga sve ovo vaše đubre najviše i postoji. Glad za tim da se makar i jednom stvarno živi, do vrhova prstiju! ... — Niko ne želi da radi i bude ono što stvairno radi i jeste — niko. Ti ne želiš da komanduješ nad svim ovim zapušačima, ja ne želim da nosim ovo glupavo odelo i da me ti potpomažeš, niko ne želi da i dalje lepi etikete na ove šašave bočice za toliko i toliko para tuce. To nije bitisanje! To je samo neka lažna zamena. Niko od nas ne želi da bude ono što je, niti da radi ono što radimo. Izuzev kao neku vrstu osnova života. Šta mi stvarno želimo? Ti znaš. Ja znam. Ali niko to ne priznaje. Ono što bismo mi svi želeli to je da budemo nešta večito mlado i lepo — kao mladi Zevsovi, da mladi Zevsovi, Ponderevo, — njegov glas postade snažan, opor i deklamatorski, — i da gonimo stidljive, upola pristajuće nimfe kroz večite šume ... Oko nas se osetilo kako se rad jedva primetno pritajio. — Hajdemo dole, — prekinuh ga, — tamo ćemo moći bolje da razgovaramo. — Ja mogu ovde bolje da razgovaram, — odgovori on. Baš je hteo da nastavi kad se, srećom, neumoljivo lice gospođe Hempton

Digs pojavi iza mašina za punjene flaša. — U redu, — reče on, — doći ću ... U malom svetilištu dole, stric se odmarao, prilično trom, i čekao da mu se ručak svari. Njegovo prisustvo vrati Evarta na temu o savremenoj trgovini, inspirisan odličnom cigarom koju mu je stric ponudio. Ponašao se sa uglađenim poštovanjem koje jedan nepoznat čovek duguje poslovnom magnatu. — Ono što sam govorio vašem sinovcu, gospodine, — reče Evart, nalaktivši se s obe ruke na sto, — bilo je o poeziji trgovine. Ali, znate li, meni se čini da to on uopšte ne uviđa. Moj stric ovo razdragano odobri. — I ja sam mu to govorio, — reče preko svoje cigare. — Vi ste umetnik. Vi i ja, gospodine, možemo da govorimo, ako mi dopustite, kao umetnik umetniku. A to su oglasi učinili. Oglasi su revolucionisali trgovinu i industriju; oni će revolucionisati ceo svet. Stari trgovac je prodavao robu; novi stvara vrednosti. On uzima nešto što ništa ne vredi — ili nešto što ništa naročito ne vredi, i od toga stvara novu vrednost. On uzima slačicu koja je ista takva kao i svačija druga slačica i govori, viče, peva, piše kredom po zidovima, upisuje u knjige ljudi, stavlja svuda: »Smitova slačica je najbolja.« I stvamo, ona i jeste najbolja! — Tačno, — reče stric, uverljivo i sa nekim sanjivim osećanjem misticizma; — tačno! On je baš kao i umetnik, koji uzima komad belog mermera na ivici krečane, lupa u njega i stvara — stvara spomenik samom sebi — i drugima — spomenik koji svet neće tako rado pustiti da umre. Kad već govorimo o slačici, gospodine, baš juče sam prošao kroz stanicu Klafemr gde su svi nasipi obrasli konjskom repicom koja je prešla iz neke bašte. Vi znate šta je to konjska repica — širi se kao šumski požar — širi — širi. Stajao sam na kraju perona, gledao na rastinje i razmišljao o tome. — Liči na slavu, — mislio sam, — bujna i divlja tamo gde nije poželjna. Zašto ne bi istinske dobre stvari u životu rasle kao konjska repica? — mislio sam. Moja misao na jedan čudan način odatle skoči na pomisao da slačica košta peni kutijica — kupio sam baš juče za šunku koju imam. Palo mi je na um da bi to bio savršeno dobar posao koristiti konjsku repicu za falsifikovanje slačice. Došla

mi je ideja da bih mogao da se upustim u taj posao, obogatim, a zatim opet vratim svojoj monumentalnoj umetnosti. A tada sam rekao sebi: — Ali zašto falsifikovati? Pomisao o falsifikovanju nije mi draga. — Oskudna ideja, — reče stric, klimajući glavom. — Najbolje je da se toga klonite! — A istovremeno i savršeno nepotrebna! Zašto ne stvorite neku mešavinu — tri četvrtine samlevene konjske repice i četvrtinu slačice — dati joj neko luckasto ime — i prodavati po dvostruko višoj ceni no što se prodaje slačica. Jasno? Već sam skoro na licu mesta hteo da otpočnem s poslom, kad se nešto dogodi te me spreči. Moj voz je naišao. — Baš zgodna ideja, — reče stric. Pogleda u mene. — To je stvarno ideja, Džordže, — reče. — A zatim uzmite svu onu patentiranu zrnastu hranu, što Amerikanci nazivaju cerealijama. Verujem da sam u pravu ako kažem, gospodine, da se radi o običnoj strugotini. — Ne! — reče moj stric, uklanjajući cigaru, — koliko je meni poznato radi se stvarno o žitaricama, ali pokvarenim žitaricama ... ovo sam proučio. — Da, eto tako stoje stvari! — reče Evart. — Kažete da su to pokvarene žitarice. To isto tako dobro potvrđuje moju teoriju. Vaša savremena trgovina nije više kupovina i prodaja nego što je to skulptura. Ona je sažaljenje, Ona je spasavanje. To je rad na spasavanju! Pribira razne vrste propale robe i vraća u život. Kazne nema u tome. Vi sipate vodu u Tono-Bangi. — Tono-Bangi je poštena roba, — reče stric, iznenadno ozbiljan. — Nismo govorili o Tono-Bangiju. — Vaš sinovac, gospodine, je uporan čovek; on želi da sve ode tamo gde je namenjeno; on je kalvinist trgovine. Ponudite mu đubrovnik put otpadaka; on će to nazvati đubretom i odgurnuti ustranu. Dok vi, gospodine, — vi ćete učiniti da i ugašen žar poštuje samog sebe. Moj stric ga za trenutak nepoverljivo pogleda. Ali u oku mu se čitao tračak priznanja. — Možda bih mogao da to pretvorim u neku vrstu sanitame cigle, — razmišljao je preko svoje cigare. — Ili u savršen biskvit. Zašto ne? Možete da oglašujete: »Zašto su ptice tako živahne? Zato što savršeno svaruju svoju hranu! Zašto one savršeno svaruju svoju hranu? Zato što imaju voljku! Zašto čovek nema voljku? Zato

što može da kupi Ponderevo Pepeljav Trošan Biskvit — Koji je Bolji.« On poslednje reči skoro viknu, mašući kosmatom rukom kroz vazduh ... — Prokleto bistro momče, — reče moj stric, pošto je otišao. — Poznajem čoveka čim ga vidim. Taj će uspeti. Malo nakresan, rekao bih. Ali to neke momke samo razgali. Ako želi da uradi taj plakat, može. Zzzz. Ta njegova ideja o konjskoj repici. Ima nečeg u tome, Džordže. Moraću još da razmislim. Mogu odmah reći da od moje zamisli plakata nije ništa ispalo, mada je Evart tom pitanju posvetio jednu zanimljivu nedelju. Dopustio je sebi da njegova nesrećna sklonost ka ironiji nadvlada. Stvorio je sliku dva dabra koji su suptilno ličili, kako je rekao, na mene i strica — sličnost sa stricom svakako nije bila neuspela — a oni su punili redove i redove flaša TonoBangija, sa natpisom »Savremena trgovina.« Taj plakat svakako ne bi prodao ni sanduk tečnosti, mada me je on jednog veselog večera ubeđivao da će to biti slučaj jer će plakat »pobuditi interesovanje«. Pored toga, on je načinio vrlo bezobrazan portre mog strica preterano i nepotrebno obnaženog, ali, koliko sam ja mogao da prosudim, neverovatno verno, kako izvodi podvige gargantuovske snage pred skupom pokvarenih i zgranutih dama. Ispod je stajalo, »Zdravlje, Lepota, Snaga« i to je davalo potrebnu poentu njegovoj parodiji. On je ovo okačio u svome studiu iznad bakalnice, a preko toga prebacio komadić mrkog papira u vidu zavese da istakne njegovu potsmešljivu uvredljivost.

GLAVA ČETVRTA MARION 1 Kad se osvrnem na one dane kad smo od ljudske nade i kredita za boce, kiriju i štampu gradili veliku Tono-Barigi imovinu, vidim svoj život jasno podeljen na dve uporedne staze nejednake širine, — jedna šira, više zbrkana, punija događaja i raznovrsnija, koja se stalno širila, a to je poslovna strana mog života, i jedna uža, tamna i sve tamnija, tek ponegde protkana svetlim zrakom sreće, moj domaći život sa Marion. Jer ja sam se naravno oženio s Marion. Do našeg braka stvarno je došlo tek kad je proteklo godinu dana otkako je Tono-Bangi čvrsto stao na noge, pa i tada tek posle sukoba i prepirki vrlo nategnute vrste. U to vreme bilo mi je dvadeset i četiri godine. Sada mi to izgleda skoro kao detinjstvo. Mi smo oboje bili u izvesnom pogledu neobično neznalice i jednostavni; po temperamentima bili smo suprotni i nismo imali — a ne verujem da smo i bili u stanju da imamo — nijednu zajedničku misao. Ona je bila mlada i izvanredno konvencionalna — izgledalo je da nikad nije imala nijednu svoju vlastitu ideju već uvek ideje svoje klase — a ja sam bio mlad i skeptičan, preduzimljiv i strastan; dve veze koje su nas držale na okupu bila je snažna privlačnost koju je njena telesna lepota vršila na mene i to što je ona cenila važnost koju ja njoj u mislima pridajem. Ne može biti sumnje u moju strast prema njoj. Ja sam u njoj otkrio ženu koju sam želeo. Probdenijao sam noći radi nje, pim čežnje, grizući pesnice u groznici strasti!...

Već sam ispričao kako sam nabavio cilindar i crni kaput da bih joj ugodio jedne nedelje — na potsmeh mojih kolega koji su me slučajno sreli — i kako smo se verili. Ali to je bio samo početak našim razmimoilaženja. Za nju je veridba značila samo početak prijatne male tajne, povremenu upotrebu nežnih reči, možda čak i poljubaca. Bilo je to nešto što je trebalo da traje do u beskonačnost, i što niukoliko nije smetalo časovima rada i ogovaranja kod Smiti. Za mene, to je značilo zavet da stupimo u najveću bliskost duše i tela čim budemo to mogli da ostvarimo... Ne znam da li će smetati čitaocu što sam se upustio da govorim o čudnim i glupavim ljubavnim odnosima i zbrci mog braka na preterano svečan načim Aii, meni se čini da time dostižem do dubljih i širih pitanja no što je samo naš mali lični sukob. Razmišljao sam o svom životu. Poslednjih nekoliko godina pokušavao sam da makar malo mudrih pouka izvučem iz njega. A naročito sam razmišljao o ovom delu mog života. Ja sam strahovito zapanjen neznalačkim, neupućenim načinom na koji smo se nas dvoje zbližili. Meni to izgleda najčudnija stvar u celoj toj mreži nesporazuma i nedorečenih stvari i raznih pretstava, kao i pogrešnih i uzdrmanih konvencija, koje čine naš društveni poredak onakav kako mu pojedinac pristupa, da smo mi morali da priđemo jedno drugome tako nasumce i slepo. Jer mi nismo bili ništa drugo do uzorci opšte sudbine. Ljubav nije samo osnovna činjenica u životu pojedinca, već i najvažnija briga zajednice; najzad, način na koji se mladi ljudi ove generacije udružuju određuje sudbinu nacije; sva ostala državna pitanja su ovome podređena. A mi prepuštamo zbunjenoj omladini pocrveneloj od stida da se saplete preko svog vlastitog značaja, a nema ničeg što bi je vodilo, osim uvređenih pogleda, sentimentalnog blebetanja, niskog šaputanja i porokom uprljanih primera. Pokušao sam u prošloj glavi da ukažem na nešto od mog seksualnog razvoja. Niko nije prema meni u ovom pogledu bio iskren i pristojan. niko, nijedna knjiga nije došla do mene da mi kaže: Svet je sačinjen tako i tako, a to i to je potrebno. Sve mi je došlo mračno, neodređeno, zbunjujuće; sve što sam saznao o zakonima i običajima u ovom pitanju bilo je u obliku pretnji i zabrana. Izuzev putem potajnog, sramnog razgovora sa svojim vršnjacima u Gudherstu i Vimblherstu, nisam bio upozoren čak ni na užasne opasnosti. Moje ideje nastale su delimično instinktivno, delimično kao plod romantične mašte, delimično izatkane zbrkanim odlomcima sugestija koje su slučajno

dospele do mene. Čitao sam obimno i zbrkano: »Vatek«, Seli, Tom Pejn, Plutarh, Karlajl, Hekel, Viljem Moris, Biblija, »Slobodni mislilac«, »Truba«, »Žena koja se usudila«, — da spomenem dela koja mi prva padnu na pamet. Svakovrsne ideje bile su zbrkane u meni, a nikad jedno razumno objašnjenje. Ali, bilo mi je jasno da je svet gledao Selija, naprimer, kao vrlo herojsku i lepu osobu; i da je kršenje društvenih pravila i veličanstveno podleganje strasti prava stvar koju treba uraditi da bi se dobilo poštovanje i stekla naklonost sveg pristojnog sveta. Marion je takođe u ovom pogledu bila podjednako nerazumno nastrojena. Njeno vaspitanje nije se sastojalo samo u prećutkivanju, već u potiskivanju čulnog života. Ogromna snaga sugestije na nju je tako uticala da je snažna prirodna gadljivost devojaštva prešla u potpunu izopačenost instinkta. Jer, sve ono što je bilo osnovno u toj suštinskoj strani života ona je krštavala jedmm nerazdvojnim epitetom — »grozno«. Bez ovakvog vaspitanja ona bi bila stidljiva ljubavnica, a ovako je postala nemoguća. Ostalo je primila, pretpostavljam, delimično od one vrste literature koju je uzimala iz pozajmne biblioteke a delimično iz razgovora vođenih u radionici kod Smiti. Što se tiče onog prvog izvora, stekla je pojam o ljubavi kao o nekoj vrsti obožavanja i služenja, ukoliko se radi o čoveku, i snishodljivog popuštanja, ukoliko se radi o zeni. Nije bilo ničeg »groznog« u toj vrsti literature koju je ona čitala. Muškarac je činio poklone, bio uslužan, trudio se na svaki način da razonodi ženu. Žena je, pak »izlazila« s njim, smeškala se na njega, dopustila ponekad da je poljubi u časnoj tajnosti, a ukoliko bi se on usudio da je uvredi, uskratila bi mu svoju naklonost i prisustvo. Obično ti ona nešto doprinela »za njegovo dobro«, naterala bi ga da posećuje crkvu, ili prestane s pušenjem ili kockanjem, ili bi uspela da polaže više pažnje na svoje odelo. Na završetku priče dolazilo bi do venčanja, a posle toga za čitaoce više uopšte nije bilo interesantno. To je bila srž literature koju je Marion čitala; ali ja mislim da je razgovor oko tezge kod Smiti doprineo da se ovo donekle izmeni. U radnji kod Smiti se priznavalo, verujem, da je muškarac-prijatelj stvar koju je poželjno posedovati; da je bolje biti veren za nekog čoveka nego ne biti; da je muškarce potrebno čuvati — oni mogu biti zavedeni na krivi put, čak mogu biti i ukradeni. Kod Smiti se baš dogodio jedan slučaj krađe, te je mnogo suza proliveno.

Smiti i ja smo se upoznali pre mog venčanja, a zatim je postala česti posetilac naše kuće u Ilirigu. Bila je to šiljata, svetlooka i ptičjeg kljuna devojka, nešto prevalila tridesetu, isturenih zuba i visokog, jakog glasa, sa naklonošću ka drečavoj eleganciji u odevanju. Njeni šeširi su bili raznovrsni i delovali upadljivo ali nepromenljivo zbunjujuće, a govorila je brzom, nervoznom bujicom reči koja je bila pre vesela nego duhovita i prekidana malim uzvicima kao »Oh, najdraža moja!« i »Ma šta kažeš?« Bila je to prva žena iz mog kruga poznanstva koja se parfimisala. Sirota stara Smiti! Kako je bezazlena, dobra duša ona uistinu bila, a kako sam je ja iz sveg srca mrzeo! Od zarade koju je imala na »persiskim haljinama« ona je izdržavala porodicu svoje sestre koja je brojala troje dece i pomagala jednog bezvrednog brata, pa je čak iz sveg srca priticala u pomoć i svojim radnicama, ali u mojoj ondašnjoj uskogrudoj mladosti to meni nije ništa značilo. Za mene je jednu od vrlo uticajnih manjih nerviranja mog bračnog života pretstavljalo to što je, izgleda, vrtoglavo čavrljanje Smiti imalo daleko više uticaja na Marion no bilo šta što bih ja rekao. Pre svih drugih stvari nisam je trpio zbog toga što je imala uticaja na inače nepristupačan Marionim duh. U radionici kod Smiti, kako sam saznao, uvek su o meni oprezno govorili kao o »Izvesnoj Osobi«. Saputalo se da sam ja užasno pametan, a sumnjalo se — ne sasvim bez opravdanja — u dobroćudnost mog temperamenta. 2 Pa, ova opšta objašnjenja će omogućiti čitaocu da razume nevoljne dane koje smo nas dvoje proveli kad sam ja ubrzo počeo da se osećam na ravnoj nozi sa Marion i da u razgovoru tragam za duhom i čudesnom strašću za koju sam ja, tvrdoglavo i glupo, smatrao da se mora kriti u njoj. Verujem da me je ona smatrala najluđim od pametnih ljudi; pametan, onako kako se kod Smiti tumačilo, u značenju mudar, dubokouman, nije bilo daleko od maloumnosti, bilo je to reč koja je ukazivala na nerazumljive i neprocenljive motive ... Ona je mogla da se uvredi zbog bilo čega, da sve pogrešno protumači, a njeno oružje bilo je natmureno ćutanje koje je grčilo njene obrve, kvarilo oblik njenih usana i lišavalo njeno lice lepote. — Pa lepo, ako ne možemo da se složimo, ne vidim zašto bismo nastavljali s razgovorom, — obično bi rekla. To bi me uvek neverovatno razbesnelo. Ili, — Bojim se da nisam

dovoljno mudra da to mogu da razumem. Luckasti mladi ljudi! Ja to sada sve uviđam, ali onda nisam bio stariji od nje i ništa drugo nisam mogao da vidim sem da Marion, iz nekih neobjašnjivih razloga, ne želi da se pomiri sa mnom. Nedeljom bi išli u šetnje pune podozrivosti i delimično provedene u ćutanju usled ljutine od uvreda koje ne bismo mogli da objasnimo. Sirota Marion! Stvari koje sam pokušavao da joj izlažem, moje previruće ideje o teologiji, o socijalizmu, o estetici — čak i same ove reči bi je prepale, osećala bi leden strah od približavanja nečem zabranjenom, prepadala bi se od svoje vrlo osetljive intelektualne nemoći. Tad bih jednim ogromnim naporom prinudio sebe da neko vreme govorim o onome što bi nju činilo srećnom, o Smitinom bratu, o novoj radnici koja je stupila u radionicu, o kući u kojoj ćemo uskoro živeti. Ali ovde smo se malo razilazili. Ja sam želeo da ona bude u blizini stanica sv. Pavla ili Kanon ulice, a ona se vrlo nepokolebljivo odlučila za Iling ... Ipak, ne treba shvatiti da smo se celo vreme samo svađali. (Ona je volela da ja igram ulogu nežnog ljubavnika; volela je što zajedno izlazimo — išli smo na ručkove, odlazili u Erl Kort, u Kju, u pozorišta i na koncerte, ali na koncerte ne tako često, jer, mada je Marion »volela« muziku, ona je nije »suviše volela«, u bioskop — a postojala je i neka vrsta besmislenog dečijeg tepanja koju sam ja negde pronašao — zaboravio sam gde — što je često vrlo ubedljivo uspevalo da zavede mir među nama. Najgore čime bi ona mogla da me povredi bili su povremeni izleti u Smitijev način odevanja, u stilu prostog Zapadnog Kensingtona. Ona uopšte nije imala osećanje svoje vlastite lepote. Nije ništa shvatala o lepoti tela, te bi mogla da svoje divne linije unakazi i rasturi neuspelim obodima šešira i kićankama. Hvala bogu što joj izvesna prirodna finoća, prirodna stidljivost i njeni izvanredno oskudni prihodi nisu dozvoljavali da se rascveta u istinskom Smitinom stilu! Sirota, jednostavna, lepa, duševna, ograničena Marion! Sad kad mi je četrdeset peta godina, mogu da se osvrnem na nju sa svim svojim starim divljenjem a bez imalo svoje stare gorčine, sa novom ljubavlju, ali bez i trunke strasti i da joj se pridružim protiv podjednako glupavog, napadno energičnog, čulnog, intelektualnog mladunca kakav sam nekad bio. Bio sam prava mlada životinja za koju je ona trebalo da se uda — mlada životinja. Po njoj moja dužnost je bila da je razumem i njome upravljam — a ja sam

zahtevao drugarstvo i strast ... Verili smo se, kao što sam već rekao; zatim smo rasturili veridbu i opet je obnovili. Prošli smo kroz niz takvih mena. Nismo imali pojma o tome šta nije u redu s nama. Ubrzo smo se i zvanično verili. Imao sam jedan čudesan razgovor sa njenim ocem u kome je on bio glupavo ozbiljan i pobrkao sve padeže, želeo da zna o mom poreklu i bjo trpeljiv (očajnički trpeljiv), jer je moja mati bila služavka, a zatim je njena majka došla da me poljubi a ja sam kupio prsten. Ali mutava tetka, koliko sam saznao, nije ovo odobravala — sumnjala je u moja verska osećanja. Kad bi se Marion i ja posvađali, ne bi se nekad danima viđali; a da iskreno priznam, svako takvo razdvajanje donosilo bi olakšanje. Tada bih se zaželeo nje; uznemirena čežnja bi zavladala mnome. Mislio bih o talasastoj liniji njenih ruku, o mekoj ljupkoj oblini njenog tela. Ležao bih budan ili sanjao o Marion preobraženoj u svetlost i vatru. Bila je to ustvari gospođa priroda koja me je gonila ka ženskom polu na svoj glupi, neumoljiv način; ali. ja sam bio ubeđen da je ono što me muči potreba za Marion. I tako bi se najzaa uvek vratio ka Marion i manje ili više popustio, progutao ili zaboravio na ono što nas je razdvajalo, i sve više i više je nagovarao da se uda za mene ... Vremenom ovo je postala za mene fiksna ideja. Sapela je moju volju i moj ponos, te sam rekao samom sebi da u ovom pogledu neću dozvoliti da budem potučen. Prema poslovima sam postao manje osetljiv. Ja mislim, i to su činjenice, da je moja stvama strast za Marion u ogromnoj meri iščezla još pre nego što smo se uzeli, da ju je ona smanjila samim tim što s njene strane nije bilo nikakvog odziva. Kad sam obezbedio prihod od tri stotine funti godišnje, ona je zahtevala odlaganje, odlaganje od godinu dana »da vidimo kako će se stvari razvijati.« Bilo je vremena kad je izgledala kao običan suparnik koji se uporno bori protiv nečeg što sam ja imao da rešim. Osim toga, počeo sam da bivam umnogome odvlačen interesom i uzbuđenjem zbog uspeha Tono-Bangija, promenom i kretanjem stvari, dolaženjem i odlaženjem. Zaboravljao bih je čitave dane, a tada bih je poželeo razdražljivo snažno. Najzad, jedne nedelje popodne, posle jednog jutra provedenog u razmišljanju, odlučio sam skoro divljačkom snagom da se ova odlaganja imaju dokrajčiti. Otišao sam do malog doma u Valam Grinu i pozvao Marion u šetnju do Patnija. Marion nije bila kod kuće kad sam stigao, te sam morao neko vreme da pričekam i razgovaram s njenim ocem, koji se baš vratio iz kancelarije,

kako mi je objasnio, i sada uživao na svoj način radeći u staklenoj bašti. — Zatražiću od vaše ćerke da se uda za mene, — rekao sam. — Smatram da smo dovoljno dugo čekali. — I ja ne odobravam suviše dugačke veridbe, — rekao je njen otac. — Ali, u svakom slučaju Marion će uraditi onako kako ona želi. Da li ste već videli ovaj novi preparat za đubrenje? Ušao sam u kuću da razgovaram s gospođom Rembot. — Biće joj potrebno vremena za pripremu, — rekla je gospođa Rembot ... Ja i Marion seli smo na jednu malu klupu ispod nekog drveća na vrhu brežuljka Patni, te sam naglo prešao na stvar. — Slušaj, Marion, — rekao sam, — hoćeš li ti da se udaš za mene, da ili ne? Ona se nasmešila. — Pa, — reče, — vereni smo, zar ne? — To ne može večito da traje. Hoćeš li da se udaš za mene iduće nedelje? Ona me pogleda u oči. — Ne možemo, — odgovori. — Obećala si da ćeš se udati za mene kad budem zarađivao tri stotine godišnje. Ćutala je neko vreme. — Zar ne može ovako da ostane još neko vreme? Mi bismo mogli da se uzmemo i sa tri stotine funti godišnje. Ali to znači da živimo u sasvim maloj kućici. Pogledaj Smitinog brata. Uspevaju da žive sa dve stotine i pedeset, ali to je vrlo malo. Ona kaže da imaju kuću stešnjenu između dve druge, skoro na samom drumu i tek neznatnu bašticu. A zid koji ih razdvaja od suseda je tako tanak da oni sve čuju. Kad im beba plače oni kucaju. Ljudi im se naslone pod prozore i razgovaraju. Zar ne možemo da pričekamo? Ti imaš toliko uspeha u poslu. Neka izvanredna gorčina me obuze kad sam video kako problem prljave nemaštine preovlađuje nad glupavo lepim ljubavnim pitanjima. Odgovorio sam trudeći se da ne planem. — Ako bi, — rekao sam, — mogli da imamo samostalnu, izdvojenu kuću, recimo u Ilingu, sa travnjakom pred kućom i baštom iza i ... i kupatilom u pločicama. — To bi koštalo najmanje šezdeset funti godišnje. — Što znači da treba imati prihod od pet stotina funti ... Pa dobro, vidiš li, rekao sam stricu da mi je toliko potrebno i on mi je toliko dao.

— Šta dao? — Pet stotina funti godišnje. — Pet stotina funti! Prsnuo sam u smeh koji je u sebi imao više primese gorčine. — Da, — rekoh, — stvarno sam dobio. Pa šta sad misliš? — Znaš, — reče ona, pomalo zarumenjena, — ipak treba biti razuman! Da li stvarno hoćeš da kažeš da si dobio povišicu, odjednom, u visini od dve stotine funti? — Pod uslovom da se oženim — da. Posmatrala me je neko vreme. — Iznenadio si me! — reče i nasmeja se na moj smeh. Zračila je od radosti, a to je i mene razgalilo. — Da, — rekao sam, — da, — i smejao se, ali ne više ogorčeno. Ona je sklopila ruke i gledala me pravo u oči. Bila je toliko zadovoljna da sam sasvim zaboravio svoju odvratnost od maločas. Zaboravio sam da je podigla svoju cenu za dve stotine funti i da sam je po toliko kupio. — Dođi! — rekao sam, ustajući; — krenimo u pravcu sunčevog smiraja, dušo, i razgovarajmo o svemu ovom. Znaš li, ovo je najdivniji svet, čudesno lep svet, a kad sunčevi zraci u zalasku padnu na tebe, izgledaš kao sjajno zlato. Ne, ne kao zlato — kao pozlaćen kristal. . . To je nešto bolje od zlata i od kristala ... I celo vreme ja sam joj se udvarao i starao se da je razveselim. Terala me je da ponavljam svoja uveravanja pa ipak je pomalo sumnjala. Namestili smo tu izdvojenu vilu nameštajem od tavana — odatle smo počeli — do podruma i stvorili vrt. — Da li znaš kako izgleda pampaska trava? — pitala je Marion. — Ja volim pampasku travu. .. ukoliko budemo imali mesta za nju. — Imaćeš pampasku travu, — izjavio sam. Bilo je trenutaka kad smo u mislima prolazili kroz celu tu kuću, kad je celo moje biće vikalo da je uzmem u naručje — sada. Ali sam se uzdržao. O toj strani života govorio sam neobično malo u našem razgovoru, neobično malo jer mi je već ranije bila očitana lekcija. Obećala mi je da ćemo se venčati u roku od dva meseca. Stidljivo, oklevajući, imenovala je jedan dan, a iduće popodne, u svađi i besu, opet smo raskinuli, ovog puta poslednji put. Razišli smo se po pitanju procedure.

Ja sam glatko odbio da imam normalno venčanje sa svadbenim kolačem, belom nevestinskom haljinom, kočijama i svim ostalim. Iznenadno mi je sinulo u razgovoru s njom i njenom majkom da se to samo po sebi podrazumevalo. Istresao sam svoje primedbe na licu mesta i tog puta nije bilo samo obično razilaženje u mišljenjima već prava »scena«. Ne sećam se ni četvrtine stvari koje smo jedno drugom skresali u oči za vreme te svađe. Sećam se samo da je njena majka ponavljala tonom blagog prebacivanja: — Ali dragi Džordže, moraš da imaš svadbeni kolač, red je. — Čini mi se da smo svi ponavljali stvari. Čini mi se da se .los uvek sećam svog refrena: — Za mene je brak suviše sveta stvar, suviše lična, intimna stvar, da bi se ovako lzlagala na tapet. — Njen otac je ušao i stajao iza mene naslonjen uz zid, dok se tetka pomolila kraj ormana i stalala skrštenih ruku, gledajući od govornika do govornika, kao ozbiljna, blagonaklona proročica. Tad mi uopšte nije bilo palo na pamet kako je Marion moralo biti mučno što su njeni rođaci prisustvavali prizoru moje pobune. — Džordže, rekao je njen otac, — kakvu vrstu venčanja ti želiš? Ne želiš valjda da se samo u nekoj od onih kancelarija registruješ? — To je tačno stvar koju ja želim. Brak je suviše lična stvar ... — Ja se tamo uopšte ne bih osećala venčanom, — reče gospođa Rembot. — Slušaj me, Marion, — rekoh; — venčaćemo se u opštini. Ja ne verujem u sve te cile-mile obrede i praznoverice i ne želim da im se podvrgnem. Dosad sam pristao na svemoguće ustupke samo da bih ti ugodio. — Na što je on to pristao? — bubnu njen otae iznenada. — Ja ne mogu da se venčam u opštini, — reče Marion, bleda kao krpa. — U redu, — rekoh ja. — Samo ja se neću venčati nigde drugde. — Ja ne mogu da se venčam u opštini. — U redu, — rekoh ja ustajući, bled i ustreptao, a ono što sam rekao zapanjilo je i samog mene, samo sam već bio izgubio glavu: — tad se uopšte nećemo venčati. Ona se nasloni na sto, gledajući tupo u prazninu. — Čini mi se da bi to najbolje i bilo, — prošaputa; — ukoliko i dalje ovako potraje. — Na tebi je da izabereš, — rekoh. Stajao sam jedan trenutak i posmatrao oblak turobne uvrede koji je zaklonio njenu lepotu. — Na tebi je da izabereš, — ponovio sam; a zatim, ne obzirući se na

ostale, prišao vratima, zalupio ih za sobom i tako napustio kuću. — Sve je svršeno, — rekao sam samom sebi kad sam se našao na ulici, i bio pun očajničkog osećanja olakšanja ... Ali ubrzo je njeno lice počelo da me proganja, onako kako je sedela za stolom, a takođe i njena ruka i duga oblina njenih ramena. 3 Idućeg dana učinio sam jednu dotle nezapamćenu stvar. Telegrafirao sam stricu, »Lične brige ne dolazim na posao«, te krenuh za Hajgejt da nađem Evarta. Zatekao sam ga na radu — vajao je bistu Mili 1 izgledao neobično radostan svakom prekidu. — Evarte, stara palikućo, — rekao sam mu, baci sve dođavola i hajde na jedan dan pričancije. Ubijen sam u pojam. A u tebi ima neke simpatične vrste sašavosti. Hajdemo do Stejnesa, a zatim odveslajmo do Vindzora. — Devojka u pitanju? — reče Evart, ostavljajući dleto. — Da. To je bilo sve što sam mu rekao o svojoj nevolji. — Ja sam potpuno švorc, — primeti on, kako bi otklonio svaku sumnju u to da je pozvan na moj račun. Nabavili smo u Stejnesu piva, nešto hrane i, na Evartov predlog, dva japanska suncobrana; u kući za iznamljivanje čamaca zatražili smo dva jastuka više te smo proveli strahovito smirujući dan u razgovoru i razmišljanju, do je naš čamac ležao ukotvljen kraj senovite obale s ove strane Vindzora. Čini mi se da i sad vidim Evarta sa jastukom u prednjem delu čamca, tako da su mu se samo videle pete, suncobran i nešto malo crne kose, čuo glas i ništa više, nasuprot sjajnom, blago valovitom ogledalu drveća i žbunja. — Nije vredno brige, — govorio je njegov glas. — Stoga bi bilo bolje, Ponderevo, da nađeš sebi jednu Mili pa se ne bi osećao tako poremećeno. — Ne, — rekoh odlučno, — ne želim tako da postupim. Traka dima uzdizala se neko vreme od Evarta, slična dimu sa oltara ... — Sve je zbrkano, a ti misliš da nije. Niko ne zna gde se stvarno nalazimo — stoga što se odistinski nigde 1 ne nalazimo. Da li žene spadaju u čovekov posed ili su životne saputnice? Ili neka vrsta posedničkih boginja?

One su očigledno životne saputnice. Ali da li veruješ u boginje? — Ne, — rekoh, — ne zamišljam ih tako. — Pa kako ih zamišljaš? — Dakle ... — Hm. — ubaci Evart, dok sam ja zastao. — Moja je zamisao, — rekoh, — da nađem osobu koja će mi pripadati — kojoj ću ja pripadati — i telom i dušom. Nikakvih polutanskih rešenja. Čekaću dok se takva osoba ne pojavi. Ukoliko se uopšte pojavi ... Mi se moramo sastati mladi i čisti. — Nema takve stvari kao što je čista ili nečista osoba ... Sve si otpočetka pomešao. To je bilo toliko očigledno istinito da me je sasvim ućutkalo. — Ako ti pripadaš njoj a ona tebi, Ponderevo, — ko će biti glava u tome paru? Nisam ništa odgovorio sem jednog nestrpljivog — Oh! Neko vreme smo pušili u tišini... — Da li sam ti pričao, Ponderevo, o jednom čudesnom otkriću koje sam načinio? — uskoro poče Evart. — Ne, — rekoh, — o čemu se radi? — Ne postoji gospođa Grundi. — Ne? — Ne! Praktično ne. Ja sam sve to samo izmislio. Ona je samo orude, Ponderevo. Na nju ima da pada sramota. Grundi je čovek. Grundi sa koga je skinuta maska. Prilično mršav i neugledan. Zašao u sredovečne godine. Čupavih crnih zalisaka i brižna oka. Dosad se dobro ponašao, a sad ga to nagriza! Raspoloženja!... Evo Grundija u stanju seksualne panike, naprimer: — »Za ime božje sakrite to! Idu zajedno — idu zajedno! To je suviše uzbudljivo! Najstrašnije stvari se događaju!« On juri okolo — duge ruke mlataraju kao vetrenjače. »Oni moraju biti držani razdvojeno!« — Zalaže se za apsolutno uništavanje svega — apsolutno razdvajanje. Jedna strana puta za muškarce, druga za žene, a između oglasne table samo bez oglasa. Svaki dečak i devojčica imaju da budu zašiveni u džak i zapečaćeni, tako da im samo glava, šake i stopala vire do dvadeset i prve godine. Muzika ukinuta, pamučna odelca za niže životinje! Vrapce ukinuti — ap-so-lut-no. Nasmejao sam se naglo.

— Da, to je gospodin Grundi u jednom raspoloženju — a to dovodi gospođu Grundi. . . Ona je neobično zlobna osoba, Ponderevo — bludnica u srcu — te je to dovodi u najmučnije stanje uzrujanosti — najmučnije. Ona je povodljiva osoba. Kad joj Grundi kaže da izvesne stvari šokiraju, ona je šokirana — rumena je i bez daha. Ona ide okolo i pokušava da sakrije svoje duboko osećanje krivice iza nadmenog izraza lica . .. — Grundi je u međuvremenu u stanju potpunog preobražavanja. Dugačke, mršave, koščate ruke mašu i pokazuju! »Oni još uvek misle na stvari — misle na stvari! A to je užasno! Sve su to saznali iz knjiga. Ne mogu prosto da shvatim odakle im sve to! Moram da motrim! Eno tamo nekih koji šapuću! Niko ne sme da šapuće! Ima nečeg čulnog i u samom šaputanju! A zatim slike! U muzejima — stvari suviše grozne da bi se mogle imenovati. Zašto ne bi mogli da imamo čistu umetnost — anatomija da bude sva iskrivljena i čista i ljupka — isto tako čistu književnost, čistu poeziju, umesto svih tih stvari sa aluzijama — aluzijama? ... Izvinite za trenutak! Ima nečeg iza onih zaključanih vrata. Ključaonica! U interesu javnog morala — da, gospodine, kao čist dobronameran čovek — ja insistiram — ja ću pogledati — to meni neće škoditi — insistiram na tome da pogledam — to je moja dužnost — hm, hm, hm, — ključaonica!« On se smešno praćaknu nogama, a ja se opet nasmejah. — To je Grundi u jednom raspoloženju, Ponderevo. To nije gospođa Grundi. To je jedna od laži koje govorimo o ženama. One su suviše jednostavne. Jednostavne! Žene i jesu jednostavne! One primaju zdravo za gotovo ono što im ljudi reknu ... Evart je neko vreme razmišljao. — Tačno ono što im se pruži, — reče, a zatim se opet vrati na raspoloženja gospodina Grundija. — A tad uzmi starog Grundija u drugom raspoloženju. Da li si ga ikad uhvatio u njuškanju, Ponderevo? Zaluđenog idejom tajnovitih, neznanih, pokvarenih, slatkih stvarčica. Stvarčica, koje ne zaslužuju poštovanje. Nikako! Stvari koje se ne smeju činiti! ... Svako ko se razume u te stvarčice zna da postoji isto toliko tajnovitosti i slatkoće u Grundijevim zabranjenim stvarčicama kao što ih ima u kljukanju šunkom. Baš je to divno, jutro je vedro, vi ste orni i gladni, pa doručkujete na otvorenom zraku. A sasvim neprivlačno ako ste mamurni. Ali Grundijeve stvarčice su sve pokrivene i skrivene pa ih obasipa prljavim senkama i prekriva sve dok ih ne zaboravi.

Zatim počinje u mislima da nagomilava prljavštine. Vodi strahovite borbe sa samim sobom zbog tih nečistih pomisli... Tad zatičete Grundija kako su mu se i uši zarumenele, — sa čudnim polušapatom. Grundi koji se otrgnuo s lanca, Grundi koji oporo šapuće, krišom gleda i grčevito se trza — čini da stvari postaju nepristojne. Stvara — u gustim oblacima pare — nepristojnost! — Grundi čini greh. Oh da, on je licemer. Sunja se oko ugla i na ružan način zapada u greh. Grundi i njegovi mračni uglovi čine porok, porok! Mi umetnici — mi nemamo poroka. A tad se izbezumljuje od kajanja. I želi da bude svirep prema palim ženama i pristojnim, bezazlenim vajarima koji vajamo običnu golotinju — kao što ja činim — i tako opet zapada u svoju paniku. — Gospođa Grundi, pretpostavljam, ne zna da on greši, — primetih ja. — Ne? Nisam baš toliko siguran ... Ali, blagosloveno neka je njeno srce! ona je žena ... Ona je žena. — A tad opet zatičeš Grundija sa širokim masnim osmejkom — kao da je upao u čanče s buterom — razvučenim preko celog lica, ovog puta slobodoumno nastrojenog — Grundi u svojim antipuritanskim trenucima »pokušavajući da u svemu tome ne vidi ničeg zlog«, — Grundi prijatelj nevinog zadovoljstva. On čini da vam se smuči sa onim zlom koje on pokušava da ne vidi... — Eto zašto je sve pogrešno, Ponderevo. Grundi, prokletnik, stoji na videlu, a mi mladi ne možemo da ga sagledamo. Njegova raspoloženja utiču na nas. Dohvataju nas njegovi nastupi panike, njegova bolest njuškanja, njegova masnoća. Ne znamo što smemo da mislimo, šta smemo da kažemo. On se besmisleno trudi do krajnjih granica da spreči da čitamo i vidimo jednu stvar, da vodimo jednu vrstu razgovora koju nalazimo — sasvim prirodno i pristojno — izvanredno zanimljivom. I tako mi ne dolazimo postupno u mladićsko doba; mi odjednom zapadamo u čulnost. Usudi se, usudi se samo da pogledaš — i to bi moglo da te uprlja za večita vremena! Devojke su prestrašenošću nagnane na ćutanje, preplašene od njegovih značajnih zalisaka, nečim pomućenim u njegovim očima. Evart se iznenada, slično čupoglavcu iz kutije, uspravi. — On je svuda, Ponderevo, — reče vrlo svečano. — Ponekad, ponekad mi se čini da je i u našoj krvi. U mojoj. On vrlo ozbiljno, sa lulom u uglu ustiju, pogledom zatraži moje mišljenje.

— Ti si najdalji srodnik koga je on ikad imao, — rekoh ja... Razmišljao sam. — Čuj me, Evarte, — zapitah, — a kako bi ti drukčije uredio stvari? On nabra svoje čudno lice, pogleda u vodu, te je neko vreme pućkao na lulu, duboko razmišljajući. — Postoje teškoće, moram priznati. Mi smo odrasli pod strahovladom Grundija i te nevine — ali pokorne i — svakako — strašne dame, njegove žene. Ne znam ukoliko te teškoće nisu prešle u bolest, u neku vrstu bledila izazvanog Grundijevom senkom... Moguće je da postoje stvari koje ja tek imam da naučim o ženama ... Muškarac je zagrizao u drvo saznanja. Njegova nevinost je iščezla. Nemožete i da pojedete i da zadržite svoj kolač. Mi smo se opredelili za saznanje; imajmo ga otvoreno i pošteno. Počeću, čini mi se, sa ukidanjem pojmova pristojnog i nepristojnog. .. — Grundija bi obuzeo nastup kad bi ovo čuo! — ubacih ja. — Grundi bi, Ponderevo, uzimao hladne tuševe — javno — kad taj prizor ne bi bio suviše mučan — tri puta na dan . . . Ali ja ne mislim, pazi dobro, da bih ja pustio polove da budu zajedno. Ne. Ono što se krije iza polova — to je pol. Ne vredi to prikrivati. On se svuda pomalja — čak i u najbolje pomešanom društvu. Vuče te za rukav. Muškarci idu okolo prseći se i svađajući — a i žene. Ili im je dosađno. Zamisli samo da su se naši pretci mužjaci borili za naše pretke ženke još dok smo oboje bili neka vrsta neuglednih, sićušnih gmizavaca. To ne možeš izmeniti za svega nekih hiljadu godina . .. Nikad ne bi trebalo da budeš u mešovitom društvu, nikad — izuzev kad postoji samo jedan čovek ili samo jedna žena. Kako ti se to čini? ... — Ili da budu samo dueti? ... — Ali kako to postići? Nekim pravilom etikecije, možda. — On postade dostojanstveno ozbiljan. Tad njegova duga ruka poče da se kreće u neobičnim pokretima. — Čini mi se da vidim — čini mi se da vidim — neku vrstu Grada Žena, Ponderevo. Da . .. Grad opasan zidom — dobrim kamenim zidom — gradskim zidom, visokim kao rimske zidine, koji opasuje baštu. Desetine kvadratnih milja vrtova — drveća — fontana — žbunja, — jezera. Livade na kojima bi se žene igrale, avenije u kojima bi ogovarale, vozile se čamcima ... Žene vole tu vrstu stvari. Svaka žena koja se školovala u nekoj dobroj

devojačkoj školi, gde je bilo dosta događaja živi do kraja života od te uspomene. To je jedna od tragičnih stvari kod žena — škola i koledž zadržavaju prevlast nad svim onim što kasnije nailazi. A taj grad-vrt namenjen ženama imao bi divna mesta za muziku, mesta za divna oblačenja, mesta za divan rad. Sve što jedna žena može da poželi. Dečje jasle. Obdaništa. Skole. A nijedan muškarac — izuzev možda za najgrublje poslove — nikad ne ulazi unutra. Muškarci žive u svetu gde mogu da love i grade, vrše izume, bave se rudarstvom, industrijom, jedre brodovima, dobro cevče, bave se umetnostima i bore ... — Da, — rekoh, — ali... On me jednim pokretom umin. — Sad baš na to nailazim. Domovi žena, Ponderevo, biće ugradeni u bedemu koji opasuje njihovu varoš; svaka žena će imati svoju kuću i ognjište, nameštenu po svojoj želji i ukusu — sa balkončetom na spoljnoj strani bedema. Dom ugraden u zid — i malo balkonče. Tu će ona izaći i gledati napolje, kad bude za to raspoložena, a svud oko grada biće širok drum i klupe i veliko senovito drveće. A ljudi će okolo tumarati i zastajkivati kad osete potrebu za ženskim društvom; kad, naprimer, žele da razgovaraju o svojim dušama ili svojim prirodama ili bilo kojim drugim stvarima koje samo žene mogu da shvate ... Žene će se nagnuti preko ograde balkona, nasmešiti se i razgovarati s njima do mile volje. A svaka žena će imati još i ovo: imaće male svilene lestvice koje može da spusti ako se na to odluči — ako želi da se intimnije porazgovara ... — Ali muškarci bi se i tada borili za prevlast. — Možda bi — svakako. Ali bi morali da se priklone odlukama žena. Ukazao sam još na jednu dve teškoće i neko vreme se zabavljali ovom zamisli. — Evarte, — rekoh, — to liči na ostrvo lutaka ... — Zamisli samo, — razmišljao sam, — da jedan čovek koji je pretrpeo neuspeh počne da opsađuje neki balkon i ne želi da pusti suparnika ni da mu se približi? — Biće uklonjen, — reče Evart, — posebnim propisom. Kao što se čini s nametljivim uličnim verglašima. Nema teškoće oko toga. A to možeš i zabraniti učiniti da bude protivno etikeciji. A život nije nikad zgodan bez etikecije ... Uostalom, ljudi se radije pokoravaju etikeciji no zakonima... — Hm, — rekoh ja, i bio sam zapanjen pomišlju koja je tako retka u

svetu mladića. — A šta sa decom? — zapitah, — u tome gradu? Sa devojčicama je u redu. Ali dečaci, naprimer, kad odrastu? — Ah! — reče Evart. — Da. Ja sam i zaboravio. Oni ne bi smeli da rastu unutra ... Čim dečaci navrše sedmu godinu, moraće da napuste grad. Otac mora da dođe sa malim ponijem, puščicom i muškim odelom i da odvede svog dečka. A taj može docnije da dolazi pod balkon svoje majke ... Mora biti fino imati majku. Otac i sin . .. — To je sve vrlo lepo na svoj način, — rekoh najzad, ali to je samo san. Vratimo se stvarnosti. Ono što bih ja zeleo da znam to je kako bi ti sada rešio stvari u Bromptonu, recimo, ili Valham Grinu, sada? — Oh! prokletstvo! — dobaci on, — Valham Grin! Kakav si ti čovek, Ponderevo! — te naglo prekide svoje pričanje. Nije čak uopšte hteo da se odazove neko vreme na moje pokušaje ... — Dok sam baš ovo pričao, — primeti malo zatim — pala im je na um jedna sasvim drukčija zamisao. — Šta to? — Za majstorsko delo. Čitav niz. Kao biste Cezara. Samo ne glave, znaš. Mi danas ne vidimo tako ljude s kojima dolazimo u dodir ... — Nego kako ćeš onda načiniti? — Ruke — niz ruku! Ruke dvadesetog veka. Ja ću to učiniti. Jednog dana neko će to otkriti — otići — videti šta sam učinio i šta sam time mislio da reknem. — Videti, ali gde? — Na grobovima. Zašto ne? Nepoznati majstor groblja Hajgejt! Sve te male, meke ženske ruke, nervozne, ružne muške, ruke prevaranata i ruke grabljivaca! I Grundijeve mršave, čvornovate ručerde — Grundija teroriste — mali čukljevi i grob! Samo što bi trebalo da njegove ruke u sebi drže sve ostale — u pomalo nametljivom stisku ... Kao Rodenova velika ruka — znaš tu stvar! 4 Zaboravio sam koliko je dana prošlo posle našeg poslednjeg raskida veridbe i Marionine predaje. Ali, pamtim dobro oštrinu uzbuđenja, suze i smeh u mom grlu dok sam čitao reči njenog neočekivanog pisma —

»Razmislila sam o svemu i bila sam sebična« ... Odjurio sam u Valham Grin te večeri da uzvratim sve što mi je ona pružila, da je sasvim potučem u velikodusnosti. Bila je izvanredno ljubazna i plemenita te večeri, sećam se, a kad sam najzad pošao, poljubila me je vrlo nežno. I tako smo se venčali. Venčali smo se sa svim uobičajenim burgijama. Ja sam popustio — možda posle izvesnog vremena i ne sasvim bez gunđanja — a ono čega sam se ja odricao, Marion je prihvatala sa očitim zadovoljstvom. Najzad, ja sam postao razuman. I tako smo se do crkve odvezli u tri najmljene kočije (u jednim kočijama bila su upregnuta dva belca) a kočijaši — sa improvizovanim sjajem i vrlo otrcanim cilindrima — sa belim kićankama zakačenim za bičeve, dok je moj stric raskošno potpomogao i naterao me da primim svadbenu zakusku nabavljenu u jednom lokalu u Hamersmitu. Na svadbenoj trpezi širile su se krizanteme u masama, a bilo je i pomorandžinog cveća na odgovarajućem mestu, kao i jedan izvanredan kolač. Kasnije smo komade tog kolača razaslali zajedno sa srebrno naštampanim posetnicama na kojima je Marionino devojačko prezime Rembot bilo jednom strelicom prebrisano u korist Pondereva. Imali smo malu grupu Marioninih rođaka, nekoliko prijatelja i prijatelja prijatelja Smiti, koji su se pojavili u crkvi i otpratili nas do sakristije. Ja sam prikazao strica i strinu — biranu grupu od dva člana. U trošnoj maloj kućici dejstvo zbijenih gostiju izazivalo je razveseljavajuću pretrpanost. Orman, u kojima su zaboravili čaršav i karton s natpisom »Sobe za izdavanje«, bio je iskorišćen za Lzlaganje darova, dok je u jednom uglu bio nagomilan neiskorišćen višak srebrno-otštampanih posetnica. Marion je nosila belu nevestinsku odeću, belu svilu i saten, koji joj nije dobro stajao, jer je u njemu izgledala šira i meni tuđa; nevestinska haljina kvarila je njene vitke oblike. Marion je prošla kroz ceo ovaj čudan ritual engleskog venčanja sa svetom ozbiljnošću, za koju sam ja bio suviše mlad i egoističan da bih je razumeo. Njoj je sve bilo izvanredno značajno i važno; bilo je to ništa više do ofanziva, složeno i zbunjujuće ulaženje u jedan svet koji sam ja već bio otpočeo vrlo ogorčeno da kritikujem. Čemu najzad ovolika uzbuna? Obično nepristojno oglašavanje da sam strasno zaljubljen u Marion! Mislim, ipak, da je Ma-rion tek jedva naslućivala o mome

pritajivanom očajanju što sam na kraju morao da se ponašam »kako treba« Ja sam se najzad toliko uživeo u glumu da sam se posebno i obukao; imao sam izvanredno skrojen frak, novi cilindar, pantalone najsvetlije boje koju sam smeo sebi da dopustim — uistinu još svetlije — beli prsluk, svetlu mašnu i svetle rukavice. Manon, videvši da sam pogružen, bila je neuobičajeno preduzimljiva da mi prišapne da divno izgledam, znao sam i suviše dobro da ne ličim na samog sebe. Izgledao sam kao specijalan prilog u boji u žurnalu »Muško odelo« ili »Krojač« — gala odelo za svečane prilike. Imao sam čak i neprijatno osećanje kragne na koju nisam navikao. Osećao sam se izgubljeno — u stranom telu, a ad bih pogledao niz samog sebe da povratim samopouzdanje, pravi beli stomak, tude noge potvrđivali su prvobitni utisak. Moj stric bio mi je dever, a izgledao kao bankar — sićušan bankar kome poslovi cvetaju. U rupici kaputa nosio je belu ružu. Nije bio, koliko se sećam, naročito brbljiv. U svakom slučaju malo sam ga zapamtio. — Džordže, — rekao je jednom ili dvaput, — ovo je za tebe velika prilika, vrlo velika prilika. Govorio je pomalo s nevericom. Vidite li, ništa mu nisam rekao za Marion sve do na jednu nedelju dana uoči venčanja; i on i strina bili su sasvim iznenađeni. Nisu prosto mogli, kako se to kaže, da dođu k sebi. Strina se bila vrlo mnogo zainteresovala, daleko više no stric; bilo je to, mislim, prvi put da sam ja primetio da je njoj stvarno stalo do mene. Našli smo se nasamo, sećam se, pošto sam izjavio svoju nameru. — Pa, Džordže, — rekla je, — ispričaj mi sve o njoj. Zašto ranije nisi o tome ništa govorio, bar meni? Iznenadio sam se kad sam video koliko je bilo teško da joj ispričam o Marion. Zbunio sam je. — Pa reci makar je li lepa? — zapita me najzad. — Ne znam šta ćeš ti misliti o njoj, — izbegao sam odgovor. — Meni se čini ... — Da? — Meni se čini da je ona možda najlepša osoba na svetu. — Pa zar nije? Bar tebi? — Naravno, — rekoh, klimnuvši glavom. — Da. Ona jeste ... I dok se ne sećam ničeg što je moj stric uradio ili rekao na venčanju, dotle vrlo jasno pamtim izvesne sitne stvari, ispitivački pogled, zabrinutost,

čudan redak blesak intimnosti u strininim očima. Sinulo mi je pred očima da ja od nje uopšte ništa nisam skrivao. Bila je vrlo elegantno odevena, nosila je veliki šešir s perjem koji je činio da joj vrat izgleda duži i vitkiji no ikad, a dok je išla kroz crkvu svojim talasavim hodom i sa očima uprtim samo u Marion, zbunjena u svojoj samozaboravnosti, to nekako nije bilo veselo. Ona je, verujem, više razmišljala o mom braku no što sam ja činio, i bila prekomerno zabrinuta zbog mog jarosnog besnila i Marionine zaslepljenosti, posmatrala je očima koje su znale šta znači voleti — voleti iz ljubavi. U sakristiji je bila okrenula glavu dok smo se potpisivali, te sam ubeđen da je plakala, iako do današnjeg dana ne umem da kažem zašto bi trebalo da plače, a bila je na ivici suza kad mi je stisla ruku na rastanku — nije mi rekla ni reči niti me je pogledala, samo mi je stisnula ruku... Da nisam bio tako turobnog raspoloženja, verujem da bih našao mnoge stvari na mojoj svadbi vrlo zanimljivim. Sećam se mnoštva smešnih pojedinosti koje još uvek odbijaju da u mom pamćenju budu zaista vesele. Sveštenik koji je služio imao je kijavicu, te je unjkao i mešao slova, a po pitanju doba starosti neveste učinio je prilikom potpisivanja registra najmehaničkiji mogući kompliment. Znalo se da je svaka mlada koju je on venčao dobila isti taj kompliment. Dve sredovečne usedelice, Marionine rođake i krojačice u Barkingu, su se isticale. Obukle su bile čudesno svetle i vedre bluze i tamne stare suknje i bile u strahopoštovanju od gospodina Rembota. One su bacale pirinač; donele su sobom čitavo džakče i delile šake pirinča nepoznatim dečacima na crkvenim vratima i tako stvorile čitavo liliputansko malo bombardiranje a neko se setio da baci i jednu papuču. Bila je to vrlo iznošena stara svilena papuča, znam, jer je u crkvi bila ispala iz jednog džepa — došlo je bilo do neke gurnjave — a ja sam je podigao i dao je. Ne mislim da ju je ona stvarno bacila, jer dok smo odlazili kolima od crkve, video sam je u groznom i, kako je izgledalo, beznadežnom naporu da je iz-vuče iz džepa; a posle toga je moje oko zapazilo granatu sreće, lli njenu parnjaku, kako leži, očigledno zabačena, iza stalka za amrele u holu ... Cela stvar bila je daleko besmislenija, daleko bezveznija, i daleko ljudskija no što sam mogao i pretpostaviti, a ja sam bio isuviše mlad i ozbiljan da uvidim da ovo poslednje svojstvo nadoknaduje sve druge nedostatke. Ja sam toliko udaljen od te faze svoje mladosti da mogu da se na nju osvrnem isto onako nepristrasno kao što čovek posmatra sliku neku vrstu

čudesne, savršene vrste slike koja je neiscrpna; ali u ono vreme te stvari su me punile neizrecivim ogorčenjem. Danas sam sve to prevazišao, te mogu da zalazim u pojedinosti i uopštavam pojedine vidove stvari. Zainteresovan sam, naprimer, kako se ustanova stupanja u brak uklapa u Bledsover teoriju britanskog društvenog uređenja. Pod pritiskom tradicije mi smo svi pokušavali da u vrijućem haosu Londona izvedemo svadbene ceremonije jednog zakupca sa imanja Bledsover ili nekog od bednije, sporednije vrste ljudi u nekom od zavismh provinciskih gradova. Tamo je brak javna funkcija sa javnim značajem. Tamo je crkva u velikom obimu mesto za okupljanje zajednice, a vaše stupanje u brak važna stvar za svakog ko prolazi putem. To je promena ruštvenog statusa koja sasvim opravdano interesuje celo susedstvo. Ali u Londonu ne postoje susedi, niko ne zna, se ne tiče. Jedan potpuni stranac u kancelariji je pribeležio najavu našeg braka, a pitanja da li postoje smetnje za naše stupanje u bračnu vezu proklamovana su usima koja ranije nikad nisu čula za naša imena. I sveštenik, čak, koji nas je venčao nikad nas pre toga nije video, a nije niukoliko pokazao da bi želeo da nas još jednom vidi. Susedi u Londonu! Rembotovi nisu znali imena ljudi koji su stanovali s njima kuća do kuće. Dok sam čekao na Marion pre no što smo krenuli da odbegnemo na svoje bračno putovanje, gospodin Rembot je, sećam se, došao, stajao kraj mene i zurio kroz prozor. — Tamo preko bila je neka pratnja juče, — rekao mi je, tek nešto da kaže i pokazao glavom na zgradu prekoputa. — Vrlo otmeno ... sa staklenim kovčegom ... A naša mala povorka od troje kočija sa konjima i kočijašima ukrašenim belim kićankama prošla je kroz sav taj ogromni, bučan, ravnodušan saobraćaj kao izgubljena slika kroz reku uglja koja se sliva u livnicu. Niko nam nije načinio put, niko nije mario za nas; vozač jednog omnibusa se iskezio; dugo vremena vukli smo se iza jednih neprijateljskih đubretarskih kola. Tuđi topot i galama dali su čudnu primesu ovom javnom okupljanju ljubavnika. Izgledalo je kao da se ovde bestidno namećemo. Gomila koja se bila skupila pred crkvom skupila bi se isto toliko rado i još sa većim oduševljenjem da se radilo o nekom uličnom sudaru ... Na Čaring Krosu — išli smo za Hastings — iskusno oko konduktera otkrilo je pravo značenje našeg neobičnog kostima i obezbedilo nam zaseban

kupe. — Pa, — rekoh, dok je voz kretao iz stanice, — i to smo prebrinuli! — A zatim se okrenuh ka Marion još uvek pomalo tuđinska lika u njenoj neobičnoj odeći i nasmejah. Ona me je gledala ozbiljno, plašljivo. — Ne ljutiš se? — zapita. — Ljutim! Zašto? — Što smo sve uradili kako treba. — Moja draga Marion! — rekoh ja i namesto odgovora uzeh i poljubih njenu ruku u beloj, kožnoj, namirisanoj rukavici... Ne sećam se drugih pojedinosti sa tog putovanja, trajalo je sat ili nešto više bez većih događaja — oboje smo bili zbunjeni i pomalo umorni, a Marion je imala malu glavobolju te nije želela nežnosti. Počeo sam da sanjarim o svojoj strini i uvideo, kao neko novo otkriće^ da mi je vrlo mnogo do nje stalo. Bilo mi je strahovito žao što joj ranije nisam saopštio o svom braku ... Vi nećete želeti da saslušate istorijat mog medenog meseca. Rekao sam sve što je bilo potrebno za moju sadašnju svrhu. Na takav i takav način volja koja postoji u stvarima uspela je da i mene savlada. Gonjen snagama koje nisam razumevao, sasvim odvučen od nauke, interesa i rada kome sam se ranije bio posvetio, krčio sam sebi put kroz džunglu tradicija, običaja, prepreka i besmislica, padao u jarost, stavljao samom sebi ograničenja, predavao se poslovima za koje sam najjasnije video da su nečasni i jalovi, i na kraju postigao krajnji cilj slepe prirode, neodložnu neposrednost njene želje, i držao, ne daleko od sreće, Marion, koja je jecala i drhtala plašljivo u mome naručju. 5 Ko može da ispriča istoriju polakog otuđivanja dva bračna druga, slabljenje najpre jedne pa druge veze tog složenog dodira? To najmanje može da uradi jedan od učesnika. Čak i danas, pošto je proteklo petnaestak godina, što bi trebalo da omogući jasno sagledavanje stvari, nalazim masu utisaka o Marion isto onako zbrkanih, nesaglasnih, nesistematskih, protivurečnih kao što je i sam život. Setim se jedne stvari i volim je, pomislim na drugu i mrzim

na stotinu vidova u kojima je sada mogu sagledati sa nepristrasnom simpatijom. Dok ovde sedim pokušavajući da pružim neku viziju ovog beskonačno zbunjujućeg procesa, sećam se trenutaka oporog i gorkog otuđivanja, trenutaka vedre intimnosti i sasvim zaboravljenih prelaznih oblika. Imali smo svoj zajednički jezik kojim bismo razgovarali kad smo bili u prijateljskim odnosima. Ja sam bio »Matni« a ona »Ming«, te smo do samog kraja prema spoljnem svetu zadržali takvo pretvaranje da je Smiti do poslednjeg trenutka smatrala naše domaćinstvo jednim od najsrećnijih na svetu. Ja ne mogu u potpunosti da objasnim kako me je Marion osujetila i kako nije uspela u onom životu prisnih emocija koji je srž ljubavi. Taj život prisnih emocija je sačinjen od sitnih stvari. Lepo lice razlikuje se od ružnog samo razlikom u površini i srazmerama, a ove razlike mogu nekad biti beskrajno male. Uhvatio sam samog sebe kako izlažem jednu malu stvar za drugom; sve one samo pokazuju suštinske nesuglasice temperamenta koje sam već ranije pokušao da objasnim. Neki čitaoci će razumeti — drugima ću izgledati samo neosetljiva životinja koja nije umela da popušta... Lako je popuštati sada; ali biti mlad i vatren i popuštati, videti svoj bračni život otvoren pred sobom, život koji je izgledao u svojoj zori kao slava, kao ružičnjak, kao mesto dubokih, slatkih tajni i jecaja srca i čarobnih ćutnji, a umesto njega sagledati prizor trpeljivosti i dečjeg ćućorenja! Kompromis. Najmanje efikasna stvar u celom životu. Svaka ljubavna romansa koju sam pročitao izgledalo je da se ruga našem dosadnom zajedničkom bitisanju, svaka poema, svaka lepa slika odražavala je bezdogađajni niz sivih časova koje smo mi zajedno provodili. Mislim da smo se mi stvarno razlikovali u pogledu estetske osećajnosti. Još uvek pamtim kao najgoru i najporazniju činjenicu iz celokupnog tog vremena njeno potpuno nemanje uviđavnosti za svoju sopstvenu lepotu. Znam da je to najsitnija stvar koju treba zabeležiti, ali ona je bila u stanju da nosi papilotne u mom prisustvu. Njena ideja bila je takođe da svoje stare i neuspele haljine »iznese« kod kuće kad je »niko ne gleda«, — a taj »niko« bio sam ja. Tako mi je dozvolila da nakupim mnoštvo neprijatnih i nezgrapnih uspomena ... Sva naša shvatanja o životu su se razlikovala. Sećam se koliko smo se razilazili po pitanju nameštaja. Proveli smo tri ili četiri dana u ulici Totenhem

Kort, a ona je birala stvari koje su joj se sviđale sa neumoljivom odlučnošću, — odbacujući moje predloge sa — Oh, t i želiš tako čudne stvari. — Ona je išla za jednim ograničemm, jasnim i isprobanim idealom koji je isključivao sve druge mogućnosti. Nad svakim kaminom nalazilo se ogledalo obvijeno draperijama, naš kredenac bio je čudesno dobar i sjajan od brušenog stakla, imali smo lampe na dug.m metalnim drškama, udobne ćoškove i biljke u zemljanim saksijama. Smiti je sve to odobravala. Nije bilo nijednog mestašca u celoj kući gde bi se moglo sedeti i čitati. Moje knjige bile su poređane na police u ostavi iza trpezarije. Imali smo i klavir, iako Marion sem dve-tri dečje pesmice nije umela ništa drugo da otsvira ... Znate, bila je to najsvirepija nesreća za Marion što sam ja, sa mojim nemirom, mojim skepticizmom, mojim idejama koje su se stalno razvijale, bio navalio da je uzmem za ženu. Ona nije bila sposobna da raste ili da se menja; bila je konačno formirana, stešnjena ograničemm idejama svoje društvene klase. Čuvala je svoja shvatanja o onome što se pristoji u trpezariskim stolicama, svadbenom ceremonijalu i svakom životnom trenutku sa jednostavnom i zračnom čestitošću i ubeđenjem, sa ogromnim otsustvom mašte i nepromenljivošću — slično kao što ptica gradi sebi gnezdo ili dabar svoju branu. Dozvolite mi da brže pređem preko ove istorije razočajjanja i razdvajanja. Mogao bih da govorim o bujanju i opadanju ljubavi između nas dvoje, ali u celini radilo se o opadanju. Ponekad bi mi ona ponešto učinila, načinila mi mašnu ili par papuča, a ja bih se osećao blagodaran iako su stvari bile nemoguće neukusne. Rukovodila je kućom i našom jedinom služavkom sa upornom, vedrpm efikasnošću. Bila je bezgranično ponosna na kuću i vrt. Uvek je, po njenom mišljenju, činila za mene sve ono što joj dužnost nalaže ... Domalo je brzi razvoj Tono-Bangija počeo da me odvlači na putovanja po unutrašnjosti, te bih ponekad čitavu nedelju otsustvovao. To joj se nije sviđalo; bilo joj je »dosadno«, govorila je, ali posle nekog vremena otpočela je opet da odlazi kod Smiti i da razvija svoju nezavisnost od mene. Kod Smiti ona je sad važila kao žena na položaju; imala je novaca za trošenje. Vodila je Smiti u pozorišta ili na ručkove i beskonačno razgovarale o poslovima, a Smiti je skoro redovno vikende provodila kod nas. Marion je takođe nabavila i jednog psa i počela da se bavi manjim umetničkim delima, da radi

duboreze, fotografiše i gaji jasmin. Jednom je otišla u posetu kod naše susetke. Njeni roditelji su napustili Valham Grin — njen otac je prekinuo poslovne veze sa gasarom — i došli da žive u jednoj kućici koju sam iznajmio nedaleko od nas, te smo često bili zajedno. Čudno je kako i sitne stvari mogu čoveka da razbesne, ako su osnovni životni izvori već zagadeni! Moj tast me je stalno zaticao u trenucima sumornog raspoloženja i navaljivao na mene da se počnem baviti baštovanlukom. — Suviše misliš, — rekao bi mi. — Kad bi se malo zabavio ašovom i lopatom, imao bi uskoro u toj vašoj bašti pravu viziju cveća. To je bolje no razmišljanje, Džordže. Ili očajničkim tonom, — Ne mogu da shvatim, Džordže, zašto ovde ne sagradiš sebi staklenu leju. U tom sunčanom uglu mogao bi čuda da počiniš sa staklenom lejom. Leti nikad ne bi propustio da u pretsoblju ne izvede neku vrstu hokuspokusa, te bi izvlačio krastavce i patlidžane iz neočekivanih delova svoje osobe. — I to sve sa mog malecnog parčenceta zemljišta, — govorio bi poučnim tonom. Ostavljao bi za sobom trag svojih biljnih proizvoda na najneočekivanijim mestima, po kaminima, kredencima, ramovima slika. Gospode! kako je mogao da me razbesni iznenadno nađeni paradajz na ramu slike! Mnogo je doprinelo našem otuđivanju to što Marion i moja strina nisu uspele da se sprijatelje, već su, nekom vrstom instinkta, postale protivnice. Strina je, za početak, dolazila prilično često, jer je stvarno želela da upozna Marion. Upočetku bi najpre uletala kao vihor i celu kuću ozaravala nekom vedrinom! Već se odevala sa onim vedrim, ekstravagantnim nemarom koji je označavao njeno uspinjanje ka bogatstvu, a za ove posete oblačila bi se najbolje. Želela je da se prema meni materinski ophodi, te bi pričala Marion o tome kako sam kao dete cepao cipele i kako mi nikad nije padalo napamet da oblačim vuneno rublje kad zahladni. Ali Marion je sve to primala sa odbranbenom sumnjičavošću stidljive osobe, plašeći se samo da ne dođe do kritike; a moja strina, uvidevši ovo, postala je nervozna i prelazila u šatrovački govor... — Ona govori tako čudne stvari, — rekla je Marion jednom kad smo razgovarali o strini. — Ali, pretpostavljam da je to duhovito.

— Da, — rekao sam, — i jeste duhovito. — Kad bih ja rekla stvari koje ona govori... Čudne stvari koje je strina rekla nisu bile ništa spram čudnih stvari koje je prećutala. Sećam je se jednog dana u salonu kako je iskolačila oči — to je jedini izraz — na palmu u zemljanom loncu od Dultona koju je Marion postavila na jednom kraju klavira. Već je bila zaustila nešto da kaže. Tad je iznenada spazila moj izraz lica, i skunjila se kao mačka kad je otkriju kako vreba mleko. Tad je neki obešenjački potstrek obuze. — Nisam nijednu staru reč izustila, Džordže, — ponavljala je uporno, gledajući me pravo u oči. Nasmejao sam se. — Pravo si srce, — rekao sam, — što nisi, — a u tom trenutku Marion uđe u sobu da joj poželi dobrodošlicu. Ali ja sam se osećao baš kao izdajnik — u odnosu na palmu, pretpostavljam — zbog sveg onog što nije bilo izrečeno. — Tvoja strina se poigrava sa ljudima, — bila je presuda koju je Marion izrekla i otvoreno dodala, — Pretpostavljam da je to sasvim u redu... bar ukoliko se nje tiče. Nekoliko puta smo išli u Bekenhem na ručak, a jednom ili dvaput na večeru. Strina je učinila sve od sebe da se njih dve sprijatelje, ali je Marion ostajala neumoljiva. Osećala se, to znam, strahovito neprijatno, te je kao svoj metod ponašanja u društvu usvojila iscrpljujuće ćutanje, odgovarajući kratko i ne pokušavajući da produži započet razgovor. Vremenski razmaci između strininih poseta postajali su sve veći i veći... Moj bračni život postao je najzad sličan uzanom, dubokom useku među širokim prostranstvom interesa u kojima sam živeo. Izlazio sam u društvo; upoznao sam se s velikim brojem različitih ličnosti; pročitao sam bezbroj knjiga dok sam odlazio i vraćao se vozovima. Razvio sam društvene veze u stričevoj kući u kojima Marion nije učestvovala. Seme novih ideja ulivalo se u mene i počinjalo da klija. Početak i sredina tridesetih godina čovekovog veka je, mislim, za čoveka vreme najpunijeg duhovnog razvoja. To su nemirne godine, pune neodređene preduzimljivosti. Svaki put kad bih se vraćao u Iling, tamošnji život bi mi se činio sve više tuđ, tesnogrud, neprivlačan — a Marion manje lepa, više ograničena i teška — sve dok, najzad, i poslednja čestica njenog nekadašnjeg čara nije iščezla.

Ona me je uvek sve hladnije dočekivala, mislim, dok najzad nije izgledala potpuno ravnodušna. Tada se nikad nisam pitao kakve je ona, možda, boli srca skrivala i u čemu se njeno nezadovoljstvo mogla sastojati. Dolazio bih kući ne nadajući se ničemu, ne očekujući ništa. To je bio moj sivi život, a ja sam ga sam izabrao. Postajao sam sve više osetljiv prema njenim nedostacima koje ranije uopšte nisam primećivao; njen bled ten počeo sam da združujem sa hladnoćom njenog temperamenta, a jače izražene linije njenih usta i nozdrva bili su znaci nezadovoljne prirode. Razilazili smo se; jaz između nas postajao je sve širi. Umorio sam se od dečjeg govora i oveštalih sitnih nežnosti i tepanja; umorio sam se od najnovijih mudrih zapažanja donetih iz čudesne radionice kod Smiti, i to sam suviše jasno pokazao; jedva smo poneku reč progovorili kad bi ostali nasamo. Ostajala je samo nezadovoljena fizička želja moje strasti na koju nije odgovoreno — a to nas je dovodilo u očajanje. Deca nisu došla da nas spasu. Marion je kod Smiti stekla ogavnost i strah od materinstva. Sve to bilo je plod i suština onih »groznih« elemenata u životu, gadna stvar, poslednja nedostojna stvar u koju su zapadale neoprezne žene. Sumnjam čak pomalo da bi nas i deca spasla; i suviše bi se fatalno sporili oko njihovog odgoja. Sve u svemu, sećam se svog života sa Marion kao dugog očajanja, sad oporog, sad nežnog. Tih dana sam prviput počeo kritički da se ophodim prema svom životu i da zameram sebi izvesne greške i neprikladnosti. Ležao bih noću budan i pitao samog sebe o svrsi stvari, razmišljao o svom nezadovoljavajućem, ružnom domaćem životu, svojim danima provedenim u varalačkim poduhvatima i prodavanju bućkuriša, i sve ono što sam bio i radio poredio sam sa svojim mladalačkim težnjama, svojim snovima iz Vimblhersta. Moje životne prilike su mi izgledale konačne, te sam se uzalud pitao zašto sam samog sebe primorao da u njih zapadnem. 6 Kraj ovoj našoj neizdrživoj situaciji došao je iznenadno i neočekivano, ali u neku ruku ja pretpostavljam da je bio skoro neizbežan. Moje neuzvraćene nežnosti krenule su drugim pravcem i ja sam izneverio Marion. Nemam namere da se pravim kao da pravdam svoje ponašanje. Bio sam

mlad i prilično snažan čovek; sva moja naklonost ka ljubavi bila je probuđena i izazvana, a ništa od svega toga nije bilo zadovoljeno mojom ljubavnom vezom i brakom. Ja sam išao za sjajem lepote ne gledajući ništa drugo, a taj sjaj mi se izmicao. A onda, kad sam očekivao da će najviše zablistati, on je potamneo. Bio sam razočaran i ogorčen životom. A stvari su se događale onako kako ih iznosim. Ne pokušavam da izvlačim iz ovoga nikakve moralne zaključke, a što se tiče lekova za društvena zla, prepuštam ih nekom društvenom preporoditelju. Došao sam do jednog stupnja u životu kad me interesuju samo teorije koje pretstavljaju uopštavanje životne stvarnosti. Da bi se ušlo u unutrašnju kancelariju u Redžet ulici, trebalo je proći kroz sobu gde su radile daktilografkinje. To su bile daktilografkinje koje su radile na korespondenciji; naše knjigovodstvo i računovodstvo već je odavno preplavilo i prelilo se u prostorije s obe strane našeg preduzeća, koje smo srećom mogli da iznajmimo. Bio sam, moram priznati, uvek na neki nejasno maglovitoosećajni način svestan te zbirke većinom okruglih ramena ženskog sveta, ali ubrzo se jedna od devojaka izdvojila od ostalih i stvarno privukla i zadržala moju pažnju. Zapazio sam je najpre kao prava mala leđa, lepša leđa no bilo koja druga; zatim kao nežno izvajan vrat sa nasmejanom ogrlicom od lažnog bisera; kestenjasta kosa bila je uredno začešljana — a, sem toga, bio je tu i pogled iskosa. Ubrzo zatim bilo je to lice koje se brzo okretalo da me pogleda. Moje oko bi je tražilo čim bih prolazio kroz kancelariju radi poslovnih stvari — diktirao sam joj nekoliko pisama i tako otkrio da ima lepe, nežne ruke sa ružičastim noktima. Jednom ili dvaput, srevši se slučajno, pogledali smo se, a bljesak razumevanja sevnuo bi za trenutak u našim očima. To je bilo sve. Ali to je bilo dovoljno u tajanstvenom slobodnom zidarstvu seksa da kaže bitne stvari. Postali smo saučesnici jedne tajne. Jednog dana došao sam u Redžet ulicu za vreme podnevne pauze, a ona je bila sama za svojim stolom. Pogledala me je dok sam ulazio, a tad postala neobično mirna, oborene glave i ruku stisnutih na stolu. Prošao sam pored nje, otišao do vrata unutrašnje prostorije, zaustavio se, vratio i stao iznad nje. Niko od nas nije progovorio prilično dugo. Ja sam strahovito drhtao. — Da li je to jedna od novih pisaćih mašina? — zapitao sam najzad, tek da nešto kažem.

Pogledala me je iskosa bez ijedne reči, dok joj se lice zarumenelo a oči zablistale , a ja sam se nagao i poljubio je u usta. Ona se izvila kako bi me jednom rukom obgrlila, zatim je privukla svoje lice mome i ljubila me i ljubila. Podigao sam je i držao u naručju. Prigušeno je kriknula kad je osetila da je tako držim. Nikad dotle nisam osetio šta znače strastveni poljupci ... Čulo se kako je neko ušao u radionicu. Razdvojili smo se zajapurenih lica i svetlih, gorućih očiju. — Ne možemo ovde da razgovaramo, — prošaputao sam u poverljivoj prisnosti. — Gde idete u pet? — Duž keja pa do Čaring Krosa, — odgovori ona isto tako prisno. — Nijedna od mojih drugarica ne ide tim putem ... — Onda oko pola šest? — Da, u pola šest... Vrata od radionice se otvoriše, a ona sede vrlo užurbano. — Baš mi je milo, — rekoh običnim glasom, — što su ove nove pisaće mašine dobrog kvaliteta. Ušao sam u unutrašnju kancelariju i prevmuo platni spisak da bih video kako se zove — Efi Rink. To popodne uopšte nisam radio. Vrteo sam se po prljavoj maloj prostoriji kao životinja u kavezu. Kad sam malo docnije izašao, Efi je radila sa izvanrednim prividnim mirom — za mene nije bilo nijednog pogleda ... Sastali smo se i razgovarali te večeri, razgovarali šapatom iako nije bilo nikog da prisluškuje; došli smo do sporazuma. Razlikovao se čudno od svakog romantičnog sna koji sam ikad imao. 7 Vratio sam se posle nedelju dana otsustvovanja opet kući — promenjen čovek. Iživeo sam svoj prvi nalet strasti prema Efi i došao dotle da razmislim o svom položaju. Odmerio sam Efino mesto u sklopu stvari i rastao se od nje za neko vreme. Ona se vratila na svoje mesto u Redžet ulici posle navodne kraće bolesti. Nisam se osećao niukoliko pokajnički niti postiđen, dobro pamtim, dok sam otvarao gvozdena vratanca koja su razdvajala Marioninu baštu pred kućom i pampasku travu od lutajućeg psa. Uistinu, ako je ma šta

bilo u pitanju, osećao sam kao da sam sebi izvojevao neko pravo koje mi je bilo osporeno. Vratio sam se ka Marion sasvim bez osećanja krivice — čak, štaviše, pun novog prijateljstva prema njoj. Ne znam kako bi čovek trebalo da se stvarno oseća u takvoj prilici; izneo sam kako sam se ja osećao. Zatekao sam je u našem salonu, gde stoji kraj visokog stalka za lampu koji je upola punio udubljenje kraj prozora, kao da se ovaj čas okrenula od prozora kroz koji me je posmatrala. Bilo je nečeg u njenom bledom licu što me je iznenadilo. Izgledalo je kao da noćas nije ni trenula. Nije mi pošla u susret. — Vratio si se, — reče. — Kao što sam te pismom obavestio. Stajala je vrlo mirno, tamni lik naspram svetlog prozora. — Gde si bio? — zapitala je. — Istočna obala, — odgovorih spremno. Ona zastade za trenutak. — Sve znam, — reče. Zagledao sam se u nju. Bio je to najneočekivaniji trenutak u mom životu. — Dođavola! — rekoh najzad, — svakako da znaš! — A zatim si došao kući k meni! Prišao sam do ćilima pred kaminom i tu sasvim tiho stajao, razmišljajući o novonastaloj situaciji. — Nisam sanjala, — otpoče ona. — Kako si mogao tako nešto da učiniš? Izgledalo je da je dugo vremena prošlo pre nego što je ma ko od nas progovorio iduću reč. — Ko zna za to? — zapitah najzad. — Smitin brat. Bili su u Kromeru. 11 — Prokleti Kromer! Da! — Kako si mogao da se toliko zaboraviš .. . Osetio sam grč svađalačke razdraženosti povodom ove neočekivane katastrofe. — Voleo bih da Smitinom bratu zavrnem šiju, — rekoh... Marion je govorila u suvim isprekidanim odlomcima rečenica. — Ti... Uvek sam nekako verovala da ti nećeš moći da me razočaraš ... Pretpostavljam da su svi muškarci grozni — kad se o tome radi. — Ne smatram da je to grozno. Meni to izgleda kao najprirodnija

posledica — kao prirodna stvar u svetu. Postao sam svestan da neko prolazi hodnikom, te sam otišao i zatvorio sobna vrata. Tad sam se vratio do ćilima i okrenuo. — Znam da je ovo grubo prema tebi, — rekoh. — Ali nisam pretpostavljao da ćeš ti saznati. A ti se nikad nisi brinula za mene. Provodio sam pasje dane. Zašto bi sad zamerala? Ona sede u naslonjaču prekrivenu navlakom. — Brinula sam se za tebe, — reče. Slegao sam ramenima. — Pretpostavljam, — reče, — da se ona brine za tebe? Nisam ništa odgovorio. — Gde je ona sada? — Oh! zar te je i za to briga? ... Slušaj, Marion! Ovo ... ovo nisam predviđao. Nisam mislio da te ova vest ovako tresne po glavi. Ali, znaš, nešto je moralo da se dogodi. Žalim, žalim iz dubine duše što su naši odnosi dovde došli. Ali stvarno, ja sam iznenađen. Ne znam ni gde sam, ne znam kako smo se ovde našli. Događaji su me iznenadili. Zatekao sam se jednog dana nasamo s njom. Poljubio sam je. Nastavio. Izgledalo je glupo povući se. A sem toga, zašto bih trebalo da se povučem? Zašto? Od početka do kraja, jedva sam pomislio da bi to moglo da te pozledi... Prokletstvo! Ona je ispitivala izraz mog lica i čupkala resice čarsava na stočiću kraj nje. — Kad pomislim na to, — reče, — ne mogu da poverujem... Nikad te neću moći više dodirnuti. Dugo smo ćutali. Tek sam bio počinjao da uviđam na najpovršniji način ogromnu katastrofu koja nas je zadesila. Dalekosežne posledice su navirale. Osećao sam se nepripremljen i nedozreo situaciji. Bio sam bezrazložno Ijut. Pao mi je na um čitav niz glupavih fraza, ali me je rastuće osećanje vrhunske važnosti ovog trenutka sačuvalo u poslednjem času da ih izreknem. Ponor ćutanja širio se dok nije zapretio da pređe u veliki trajan jaz, nastao iza jedne od hiljadu mogućih trivijalnosti govora koje bi naše odnose za večito ustalili. Naša mala služavka za sve zakuca na vrata — Marion je uvek volela da posluga najpre kucne na vrata — i proviri. — Čaj, gospođo, — izusti, pa iščeze, ostavljajući za sobom otvorena vrata.

— Otići ću gore, — rekoh i zastadoh. — Otići ću gore, — ponovih, — i preneću svoje stvari u gostinsku sobu. Ostali smo još nekoliko trenutaka nemi i bez pokreta. — Majka danas dolazi k nama na čaj, — najzad primeti Marion, ispusti raščupkani kraj resa i polako ustade ... I tako smo, sa ogromnom diskusijom o našim promenjenim odnosima koja je lebdela nad našim glavama, ubrzo seli da pijemo čaj sa neočekivanom gospođom Rembot i kerom. Gospođa Rembot je bila suviše dobro vaspitana za svoju ulogu da bi nešto otvoreno primetila na račun našeg sumornog držanja. Ona je održavala sićušan, tanak potočić razgovora i rekla nam, koliko se sećam, da je gospodin Rembot uznemiren zbog svojih kana. — Neće da niknu i neće da niknu. Odlazio je i objašnjavao se sa čovekom koji mu je prodao rasade, pa je vrlo uzrujan i zabrinut. Ker nas je teško gnjavio, jer je nasrtao i izvodio male trikove najpre s jednim pa onda s drugim od nas. A niko od nas dvoje nije ga zvao po imenu. Vidite li, zvali smo ga Migls, te je u našem dečjem razgovoru to činilo trio: Matni, Migls i Ming. sl Ubrzo smo nastavili sa našim čudovišnim, značajnim dijalogom. Ne mogu sada tačno da se setim koliko je taj dijalog potrajao. Znam da se razvukao u teškim odlomcima na preko tri ili četiri dana. Sećam se samog sebe u društvu sa Marion kako razgovaramo sedeći na krevetu u njenoj sobi, razgovaramo stojeći u trpezariji, govorimo ovo ili ono. Dvaput smo odlazili na duge šetnje. Imali smo i jedno dugo veče provedeno nasamo, iskidanih nerava i srca koja su se kolebala između tvrdokornog i sumornog priznavanja činjenica i, s moje strane, u najmanju ruku čudne neželjene nežnosti, jer je na neki čudesan način ova kriza razorila našu obostranu otupelost i učinila da opet postanemo osetljivi jedno za drugo. Bio je to dijalog koji je imao svoje iskidane delove, koji se raspadao na komade razgovora koji nisu pristajali uz ono što je pre toga bilo rečeno, razgovora koji se nastavljalo iz drugog ugla no gde je bio prekinut, koji je u pauzama uzimao nove vidove i tražio nova rešenja. Razmatrali smo činjenicu da nas dvoje više nismo zaljubljem jedno u drugo; pre toga nikad o tome nismo govorili. Izgleda čudno kad se napiše, ali kad se osvrnem unazad, vidim jasno da su tih nekoliko dana bili vreme kad smo Marion i ja bili najbliži jedno drugome, kad smo prvi i iposlednji put verno i iskreno

pogledali jedno drugome u dušu. Jer samo tih dana nije bilo pretvaranja, ja nisam činio ustupke njoj niti ona meni; ništa nismo sakrili, ništa preuveličali. Bilo je svršeno s pretvaranjima. Otvoreno i iskreno pristupili smo jedno drugome. Jedno raspoloženje sledovalo je drugom i nalazilo svoj najjači izražaj. Naravno da je bilo svađanja među nama, ogorčenog svađanja, i mi smo rekli jedno drugome stvari — dugo prigušivane, stvari koje su pekle, mrvile i izjedale. Ali nad svim tim ističe se u mom pamćenju utisak otvorenog razgovora, spontanog razumevanja, ističe se lik Marione, blede, tužne, uplakane, uvređene, neumoljive i dostojanstvene. — Da li je voliš? — zapitala me je jednom, i time ubacila sumnju u moju dušu. Borio sam se sa kovitlacem misli i osećania. — Ne znam šta je ljubav. Ona je raznorodna i složena — sačinjena od tuceta konopa svezanih na hiljadu raznih načina. — Ali da li je želiš? Da li je želiš baš sada — kad ponnsliš na nju? — Da — razmišljao sam. — Želim je — dovoljno. — A ja? Gde ja spadam? — Pretpostavljam da ti ovde spadaš. — Pa šta ćeš onda da uradiš? — Da uradim! — rekao sam sa očajanjem zbog ove situacije. — Šta bi želela da uradim? Kad sad pogledam unatrag na sve to vreme — preko provalije ispunjene sa petnaest radenih godina — nalazim da sve to sagledavam sa razumevanjem. Sada to vidim kao da se radilo o nekom drugom — stvarno o dva druga lica — koje sam blisko poznavao a ipak o njima sudio bez strasti. Sada vidim da je taj šok, ta iznenadna strahovita razočaranost, ustvari nadahnula Marion i razumom i duhm, prvi put ona se uzdigla iznad navika, plašljivosti, podražavanja, fraza i izvesne skučenosti u volji i postala ličnost. Mislim da je njen vladajući potsticaj upočetku bio uvređen i razbesneli ponos. Ona veza ima da prestane. Zatražila je bezuslovno da napustim Efi, a ja sam, pun svezih i blistavih uspomena, to odlučno odbijao. — Suviše je dockan, Marion, — rekao sam. — Ne mogu se tako rešavati stvari. — Tada ne možemo dalje živeti zajedno, — rekla je ona. — Zar

možemo? — U redu, — razmislio sam i zaključio, — ako po tebi mora tako da bude. — Dobro, zar možemo? — Zar ne možeš ti da ostaneš u ovoj kući? Mislim ako ja odem? — Ne znam... Ne mislim da bih mogla. — Onda ... šta želiš? Sporo smo se probijali od zaključka do zaključka, sve dok najzad reč »razvod« nije bila izgovorena. — Ako ne možemo da živimo zajedno, onda moramo biti slobodni, — rekla je Marion. — Ja se ništa ne razumem u razvode, — rekao sam, — ako na to misliš. Ne znam kako se to radi. Moraću da se raspitam kod nekoga, ili negde pročitam... Možda je, posle svega, to stvar koju treba učiniti. Možemo i tu mogućnost da razmotrimo. Počeli smo da u razgovoru razmatramo kakve bi naše razdvojene budućnosti mogle da budu. Vratio sam se tog dana uveče kući pošto sam na svoja pitanja dobio odgovore od jednog advokata — Mi ne možemo stvarno, — rekoh, — da se razvedemo onako kako sada stvari stoje. Očigledno, ukoliko se zakona tiče ti moraš da istrpiš ovakvo stanje. Besmisleno je — ali to je zakon. Ipak, lako je udesiti razvod. Pored preljube mora da postoji i napuštanje ili svirepost. Da bi se dokazala svirepost, potrebno bi bilo da te udarim, ili nešto slično, pred svedocima. To je nemoguće ali je jednostavno da te napustim — zakonski. Imam da odem od tebe i to je sve. Mogu nastaviti da ti šaljem novac — a ti ćeš podneti tužbu — kako li joj samo beše ime? — za obnovu supružanskih prava. Sud mi naređuje da se vratim. Ja odbijam da poslušam. A tada možeš da se razvedeš od mene. Dobijaš dekret o ništavosti, a sud još jednom pokušava da me vrati. Ukoliko ne možemo da se složimo u roku od šest meseci, a ti se ne ponašaš raspusno dekret dobija neopozivu snagu. To je kraj cele zbrke. Tako čovek postaje razveden. Lakše je, kao što vidiš, venčati se no razvesti. — A tada — kako ću ja živeti? Šta će biti sa mnom? — Imaćeš svoj prihod. Oni to zovu alimentacija. Od trećine do polovine mog sadašnjeg dohotka — i više ako hoćeš — ja ne marim — tri stotine funti na godinu, recimo. Ti imaš svoje starce da izdržavaš, te će ti biti potrebno.

— A tada — tada ćeš biti slobodan? — Oboje. — I sav ovaj život koji si mrzeo ... Pogledao sam na njeno izmučeno i nesrećno lice. Nisam ga mrzeo, — slagah, a zamalo što od bola nisam zajecao. — A ti? 8 Zbunjujuća stvar u životu je nedokučiva složenost stvarnosti, kako stvari tako i odnosa. Ništa nije jednostavno. Svako učinjeno zlo ima izvesnu pravdu u sebi a svako učinjeno dobro nosi sobom i primesu zla. Što se nas tiče, još uvek mladih, još uvek bez poznavanja samih sebe mi smo učinili da odjeknu stotinu neskladnih zvukova u surovom tresku tog sudara. Bili smo divljački besni jedno na drugo, nezm jedno prema drugome, tvrdokorno sebični, plemenito samopožrtvovani. Sećam se da je Marion rekla bezbrojne istrgane stvari koje nisu pristajale jedna uz drugu, koje su protivurečile jedna drugoj, a ipak, svaka na svom mestu, bile duboko istimte i lskrene. Vidim ih sada kao i toliko uzaludnih pokusaja u njenom naporu da shvati izobličenu zbrku naseg slozenog moralnog iskliznuća. Ponešto od toga me je bezmerno nerviralo. Odgovarao sam joj — ponekad zaista prostački. Naravno, — ponavljala bi ona iznova i iznova — moj život je promašen. — Opsedao sam te tri godine, — odgovorio bih ja, — i tražio da to ne bude. Učinila si onako kako si htela. Ako sam se najzad okrenuo od tebe ... Ili bi opet obnavljala sve svađe koje su prethodile nasem braku. — Kako mora biti da me ti mrziš! Učinila sam da čekas. Pa, sada — pretpostavljam da si postigao svoju osvetu. — Osvetu! — odvratio bih kao eho. Tad bi ona pokušala da razgovara o izgledima za naše nove razdvojene živote. “ Moraću sama da zarađujem za svoje izdržavanje, — bila je uporna. — Želim da budem sasvim nezavisna. Uvek sam mrzela London. Možda ću pokušati sa gajenjem pilića i pčelinjakom. Nemoj mi zameriti ako upočetku pretstavljam teret za tebe. A posle ... — To pitanje smo već rešili, — rekoh ja.

— Pretpostavljam da ćeš me u svakom slučaju mrzeti... A tada, kad bi planirali sve moguće vrste sloboda i provoda koji je privlače, bilo je trenutaka kada je izgledalo da ona posmatra naše razdvajanje sa savršenim spokojstvom i zadovoljstvom. — Izlaziću strašno mnogo sa Smiti, — rekla je. A jednom je rekla jednu ružnu stvar zbog koje sam je stvarno zamrzao, koju čak ni sada ne mogu potpuno da joj oprostim. — Tvoja strina će se radovati svemu ovome. Ona me nikad nije trpela ... U sećanje na te muke i trzavice nailazi i lik Smiti, savladane uzbuđenjem, toliko izgubljene u prisustvu groznog prostaka da prosto nije mogla ništa razgovetno da izusti. Ona je održavala duge suzne ispovesti sa Manon, to sam znao, gde bi je svesrdno tešila. Bilo je trenutaka kada iu je samo potpuna nemogućnost da progovori sprečavala da mi očita dobru lekciju — to sam joj iz očiju pročitao. Pogrešne stvari koje bi ona rekla! Sećam se takođe i sporog naslućivanja gospođe Rembot da se nešto krije u vazduhu, izraza zabrinutosti u njenom oku, koji je sve više rastao, dok ju je jedino dobro treniran strah od Marion sprečavao da progovori ... I najzad, kroz svu ovu zbrku, došao je za mene i Marion čas rastanka kao stvar sudbinski predodređena i skoro izvan doraašaja naše vlasti. Stegao sam srce, inače ne bih mogao da to ostvarim. jer naizad je i Marion shvatila da se rastaje od mene zauvek To je zasenilo sve druge stvari, i pretvorilo nas poslednji zajednički sat u patnju. Zaboravila je za trenutak i svoje pretstojeće preseljenje u novu kuću, zaboravila je i uvrede pričinjene njenom osećanju vlasništva i ponosu. Prvi put svoga veka ona je stvarno pokazala snažna osećanja u odnosu na mene, prvi put lh je, možda, tek stvamo i osetila. Otpočela je da plače sporim, oklevajućim suzama. Ušao sam u njenu sobu i zatekao je gde jeca ispružena preko kreveta. — Nisam znala, — uzviknu. — Oh! nisam razumevala! — Bila sam luda. Ceo moj život je upropašćen! Biću sama! ... Matni! Matni, ne ostavljaj me! Oh! Matni! Nisam razumevala. Morao sam zaista da stegnem srce, jer mi se na momente činilo da se u tim poslednjim časovima najzad prekasno željena stvar događa i Marion oživljuje. Novorođena glad za mnom svetlela je u njenim očima. — Ne ostavljaj me! — govorila je, — ne ostavljaj me! — Privila se uz mene; ljubila me je usnama slanim od suza ...

Bio sam zadao reč na drugoj strani i obećao, te sam još jednom stegao srce pred ovom nemogućom zorom. Ipak mi se čini da je bilo trenutaka kad je bio potreban samo jedan krik, samo jedna reč da nas opet sjedini za ceo život. Da li bismo mogli opet da se sjedinimo? Da li bi nas ovaj prelazni period opametio zauvek, ili bi za nedelju-dve dana opet pali u staru otuđenost, staro neslaganje temperamenata? O tome sad više ne vredi govoriti. Sama naša odluka nosila nas je predvidenim putem. Ponašali smo se sve više i više kao ljubavnici koji se razdvajaju, razdvajaju neumitno, sve pripreme koje smo predvideli radile su sada kao mašina, a mi nismo pokušali da ih zaustavimo. Moji sanduci i koferi su odneti na železničku stanicu. Zapakovao sam ručnu torbu dok je Marion stajala kraj mene. Bili smo slični deci koja su jedno drugo strahovito povredila iz čiste gluposti, a koja ne znaju kako da to poprave. Pripadali smo jedno drugome ogromno — ogromno. Kola su stala pred malu gvozdenu kapiju. — Zbogom! — rekoh. — Zbogom. Trenutak smo se držali u naručju i ljubili — bez imalo zlobe. Čuli smo našu malu služavku kako prolazi hodnikom da otvori vrata. Poslednji put smo stisli jedno drugo. Nismo više bili ni ljubavnici ni neprijatelji, već dve Ijudske duše iskreno združene bolom. Otrgoh se od nje. — Kreći, — rekao sam služavci, videći da me je Marion ispratila do dole. Osećao sam da stoji kraj mene dok sam se obraćao kočijašu. Ušao sam u kola s odlukom da se ne osvrnem, a kad su krenula, trgao sam se, uspravio, izvirio i pogledao kućnu kapiju. Bila je širom otvorena, ali nje više nije bilo. Pretpostavljam da je otrčala uz stepenice. 9 Tako sam napustio Marion do krajnosti uznemiren i ožalošćen i otišao, kao što sam obećao i uredio, kod Efi koja me je čekala u jednom stanu kraj Orpingtona. Pamtim je na staničnom peronu kao vedru, žustru pojavu koja me je tražila duž voza i naše šetnje poljima kroz sumrak. Očekivao sam ogromno

osećanje olakšanja kad se najzad tegobe rastanka prebrode, ali sad sam uvideo da sam preko mere ojađen i zbunjen, prepun najdubljeg ubeđenja o počinjenoj nepopravljivoj grešci. Potištena i sumorna Marion bila je toliko živa, izgledalo mi je da je njen jad svuda oko mene. Morao sam samog sebe da prisiljavam na izvođenje svojih planova, da se potsećam kako moram da održim obećanje dato Efi, Efi koja nije postavljala nikakvih uslova, nije tražila nikakvog obezbeđenja, već se bacila u moje naručje. Išli smo preko večernjih polja u tišini, prema nebu sve dubljeg zlata i purpura, a Efi je neprestano bila blizu mene, sasvim blizu, pogledajući s vremena na vreme u mene. Svakako da je znala da žalim za Marion i da ovaj naš susret nije veseo. Ali nije pokazala ni prebacivanja ni ljubomore. Čudno, ali se uopšte nije borila protiv Marion. Nikad za celo to vreme ona nije izustila nijednu neprijatnu reč za Marion. Ona se odmah založila da rastera senku koja se nadvila nada mnom sa istom onom urođenom spretnošću koju neke žene pokazuju prema bolesnom detetu. Pretvorila je sebe u veselu i divnu robinju i služavku; najzad me je prinudila da uživam u njoj. Ipak je u pozadini svega ovog ostajala Marion, priglupa, plačna i beskrajno ucveljena, tako da sam se radi nje osećao skoro nepodnošljivo nesrećan — zbog nje i moje umrle bračne ljubavi. Sve je to, kad sada pričam, meni neobjašnjivo. Vraćam se u te udaljene prostore, te retko posećivane visije i usamljena gorska jezera pamćenja, pa mi još uvek izgleda čudna zemlja. Verovao sam da ću moći da nađem neku vrstu čulnog raja sa Efi, ali želja, koja ispunjava svet pre svog zadovoljenja, iščezava potpuno — kao nestanak dnevnog svetla — čim se ostvari. Sve činjenice i svi oblici života ostaju mračni i hladni. Bila je to visoravan žalostivog ispitivanja, oblast iz koje sam ceo svet sagledao pod novim uglovima i novim vidovima; bio sam uklonio strast i romantiku. Dospeo sam u stanje strašne zbunjenosti. Prvi put svoga veka, bar tako mi sada izgleda kad stvari posmatram unatrag, sagledao sam svoj život u celini. Pošto on ništa nije vredeo, šta sam ja onda radio? Čemu sam uopšte služio? Jurio sam levo i desno radeći za Tono-Bangi — posao koji sam prihvatio kako bih zadobio Marion, a koji me je sada držao uprkos našem konačnom

raskidu — a krajem nedelje i ponekih noći bežao bih za Orpington, dok sam se sve vreme borio sa tim tvrdoglavim ispitkivanjem. Navikao sam se da premišljam u vozovima. Postao sam čak pomalo netačan i zaboravan u poslovnim stvarima. Najjasnije se sećam sebe kako zamišljen sedim pod večernjom sunčanom svetlosti na travom prekrivenoj brdskoj padini, okrenutoj naspram Sevenoksa, odakle je bio širok pogled na okolinu, i razmišljam o svojoj sudbini. Čini mi se da bih i sada mogao da zapišem misli onako kako su mi dolazile ono popodne. Efi, neumorni mali šatrovac, trčkarala je i muvala se kroz jednu živicu dole, skupljala cveće i otkrivala vrste koje nikad dotle nije videla. Imao sam, sećam se, jedno pismo od Marion u džepu. Čak sam bio učinio izvesne pokušaje da se vratim, da se pomirimo, nebo zna koliko mi je do toga bilo stalo, ali me je njeno hladno, preko volje napisano pismo odbilo od toga. Shvatio sam da nikad više neću moći da se podvrgnem toj staroj bezdogađajnoj tuposti života, tom postojanom razočaranju. To, u svakom slučaju, nije bilo mogućno. Pa šta je onda bilo mogućno? Nisam pred sobom uopšte mogao da sagledam neki častan put ili lep život. — Kako da postupim sa životom? — bilo je pitanje koje me je opsedalo. Pitao sam se da li je sav svet takav kao ja, da li je gonjen najpre jednom pobudom pa onda drugom, ljudi sreće, nagona i besmislenih tradicija. Da li je stvarno trebalo da ostanem kod onog što sam rekao, učinio i izabrao? Zar za mene nije bilo drugog časnog puta osim da izdržavam Efi, da se vratim pokajnički ka Marion i nastavim sa trgovanjem onim bućkurišem — ili nađem neki novi — i tako dirinčim do kraja svojih dana? Nisam ovo rešenje ni trenutka prihvatao. Ali šta drugo da uradim? Pitao sam se da li je moj slučaj bio slučaj mnogih muškaraca, da li su i ranijih vremena, takođe, ljudi bili tako bez vodiča, tako nasumce, slučajno lutali svojim životnim putovanjem. U Srednjem veku, u starim katoličkim danima, čovek bi otišao kod sveštenika i on bi rekao sa odlučnošću prirodnog prava da ovo ili ono moraš da učiniš. Pitao sam se da li bih čak i u Srednjem veku prihvatio ovakvu odluku bez pogovora... Sećam se takođe neobično jasno kako je Efi došla i sela kraj mene na jedno malo sanduče koje se nalazilo pred prozorom naše sobe. — Mudrice, — rekla mi je. Nasmešio sam se i ostao glave nalakćene na ruku, gledajući kroz prozor i

zaboravljajući na nju. — Zar toliko mnogo voliš svoju ženu? — prošaputala je blago. — Oh! — uzviknuh, trgnuvsi se; — ne znam. Ne razumem te stvari. Život je stvar koja pozleđuje, draga! On pozleđuje bez logike ili razurria. Ja sam sve pobrkao! Nisam razumevao. U svakom slučaju —• nema potrebe da i tebe povredim, zar ne? I ja se okretoh, privukoh je sebi i poljubih u uvo . . Da, proživljavao sam vrlo teške dane — još ih pamtim. Patio sam, pretpostavljam, od neke vrste ennui mašte. Našao sam se bez nekog objekta koji bi podržavao moju volju. Tražio sam. Čitao sam neumorno i najraznovrsmje knjige. Obratio sam se Evartu, ali on mi nije pomogao. Kad posmatram unatrag sve to vreme, izgleda mi kao da sam u tim danima razočaranja i napuštenih ideala otkrio samog sebe prvi put. Pre toga ja sam video samo svet i stvari u njemu, tražio sam ih zaboravljajući sasvim na sebe izuzev svojih impulsa. A sad sam našao samog sebe kao celinu, sa sistemom želja i zadovoljenja, mnogo rada koji treba uraditi — i, kako je izgledalo, nikakve želje, preostale u meni. Bilo je trenutaka kad sam pomišljao na samoubistvo. Povremeno bi se moj život pojavljivao preda mnom u sumornoj, nemilosrdnoj svetlosti, kao niz neznanja, sirovih pogrešaka, poniženja i svireposti. Bio sam, kako su to stari teolozi nazivali, »svestan greha«. Tražio sam spasenje — ne možda u formulama koje bi metodistički sveštenik preporučio — ali ipak spasenje. Čovek danas nalazi sebi spasenje na mnoge načine. Imena i oblici ne znače, mislim, mnogo, već je stvarno potrebno nešto za što možemo da se zakačimo i što će nas držati. Poznavao sam jednog čoveka koji je našao taj presudni činilac u izradi porcelanskih tanjira, i drugog koji je pisao istoriju zamkova. Sve dok nas to drži, nije važno šta je. Mnogi ljudi i žene danas prihvataju neki konkretan oblik socijalizma ili socijalne reforme. Ali socijalizam je za mene uvek bio pomalo suviše čovečanski, suviše preopterećen ličnostima i buladaštinama. To nije stvar za mene. Ne v.olim stvari koje su odviše čovečanske. Ne verujem da sam slep prema šali, iznenadenjima, zgodnim malim oporostima i nedovoljnostima života, za humor stvari, kako ljudi kažu, i da se upustim u avanture, ali tu za mene ne leži koren stvari. U mojoj krvi nema humora. Kod mene je i potka i tkanje ozbiljno. Ja se saplićem i koprcam, ali znam da se iznad svih tih šaljivih

neposrednih stvari nalaze druge stvari koje su stvarno velike i smirene, vrlo uzvišene, divne stvari — realnost. Ja ih nisam još dostigao, ali one ipak postoje. Ja sam duhovni besprizorni zaljubljen u nezamislive boginje. Nikad nisam sagledao te boginje niti ću ih videti, ali zbog njih iščezava sva moja veselost — a ponekad, plašim se, i sva dobrota. Ali ja govorim o stvarima za koje ne mogu očekivati da ih čitalac razume, jer ih ni ja sam upola ne razumem. Postoji nešto što izaziva odziv u meni, sunčev zalazak ili slično, neko duhovno raspoloženje , slobodna prostranstva, nešto što se krilo u oblikuJ i boji Marione, nešto što nalazim i gubim u Mantenjinim slikama, nešto u oblicima brodova koje gradim. (Treba da pogledate razarač X-2, moj poslednji i najbolji!) Ne mogu samog sebe da objasnim, to vidim. Možda se sve svodi na to da sam ja tvrd i moralno ograničen tip sa duhom koji prevazilazi moje zasluge. Prirodno da se opirem da ovo priznam kao potpuno rešenje. U svakom slučaju, imao sam osećanje neiscrpne potrebe, razočaranja i neuspeha, nepodnošljivo snažno, a za neko vreme aeronautički inženjerski radovi su to ublaživali.. . Na kraju ove određene krize o kojoj sam tako nespretno ispričao, počeo sam da idealiziram nauku. Odlučio sam da u snazi i znanju leži spas mog života, tajna koja će zadovoljiti moju potrebu; tim stvarima ja se moram predati. Izronio sam najzad kao čovek koji je ronio kroz tamu i najzad se grčevito privio uz novo rešenje koje je očajnički i dugo tražio. Ušao sam jednog dana iznenada u unutrašnju kancelariju — moralo je to biti baš nekako pre no što je Marion podnela tužbu za brakorazvodnu parnicu — i posadio se pred strica. — Slušaj me dobro, — rekao sam, — sve ovo mi je već preko glave. — Zdravo! — odgovori on, i ostavi nastranu neke hartije. — O čemu se radi, Džordže? — Sve ide nakrivo. — Ma šta to? — Moj život, — rekoh, — je promašen, strahovito promašen. — Ona se ponašala kao glupača, Džordže, — reče on — to delimično mogu da razumem. Ali sada si se praktično nje oslobodio, a oko tebe se praćaka koliko god hoćeš malih ripčića ... — Oh ne, ne radi se o tome, — uzviknuh. — To je samo vidljiv deo

mojih tegoba. Zgadilo mi se ... zgadilo mi se na sav ovaj prokleti lopovluk. — Šta? Šta? — zagrcnu se stric. — Kakav lopovluk? — Znaš ti kakav. Želeo bih da se dočepam nečeg realnog, čoveče. Nečeg čega bih mogao da se držim. Poludeću ako to ne postignem. Ja sam drukčija vrsta stoke od tebe. Ti odlično ploviš u celom ovom bućknrišu. A ja se osećam kao čovek koji lebdi u vasioni sapunskih mehura, gore-dolje, levodesno. Ne mogu to da izdržim. Moram da čvrsto kročim na nešto stvarno, inače ne znam šta će biti. Nasmejao sam se kad sam video njegov preneražen izraz lica. — To stvarno mislim, — rekoh. — Odavno o tome razmišljam. Odlučio sam se. Nema koristi preganjati se. Moram nešto da radim — stvarno radim. Ne! to nije rad; to je samo prilježno podvaladžisanje. Ali ja imam svoju zamisao! To je stara ideja, mislio sam na nju pre više godina, ali sad mi se vratila. Pazi! Zašto da se igram žmurke s tobom? Verujem da je došlo vreme kad letenje treba omogućiti. Stvarno letenje! — Letenje! — Gore u vazduh. Aeronautika! Mašine teže od vazduha. To se može ostvariti. A ja želim to da postignem. — A može li se tu nešto ćelepirnuti, Džordže? — Ne znam niti me se tiče! Ali to je ono čime ću se ja baviti. Držao sam se svoje odluke i to mi je pomoglo da prebrodim najgore vreme mog života. Moj stric, posle izvesnog malodušnog opiranja i jednog razgovora sa strinom, poneo se kao tatica razmaženog sina. Uredio je izvestan sporazum kojim mi je dao kapital za eksperimentisanje, oslobodio me od neprekidnog staranja za novi razvoj poslova — to bi bilo ono što bih ja nazvao kasniji Mogs period naših poduhvata — te sam se odmah sa turobnom odlučnošću bacio na posao ... Ali o svojim bučnim mašinama — letilicama pričaću kad o tome dođe vreme. Istorijat svog strica već sam ionako suviše zapostavio. Želeo sam samo da kažem kako sam se upustio u taj posao. Počeo sam sa eksperimentima pošto sam uzalud tražio nešto što je izgledalo da Marion na neki neodređeni način obećava. Upinjao sam se, dirinčio i zaboravljao samog sebe za neko vreme, i mnogo postigao. I nauka je bila u priličnoj meri ljubavnica koja ne uzvraća pruženo, mada sam joj bolje služio no Marioni. Ali, u to vreme je nauka, sa svojim redom, svojom neosetljivom udaljenošću,

svojim čeličnim izvesnostima, bila moj spasilac od očajanja. Pa, letenje mi još pretstoji; ali uzgred, izumeo sam najlakše mašine na svetu ... Pokušavam da ispričam sve stvari koje su mi se dogodile. Dovoljno je teško i poređati ih samo kako treba, makar u najpribližnijem poretku. Ali ovo je roman, ne rasprava. Ne zamišljajte da ću uskoro doći do bilo kakvog rešenja svojih teškoća. I sada, među crtežima i udarcima čekića, ja još uvek ispitujem nerazrešene probleme. Ceo moj život bio je, u osnovi, traženje, uvek nepoverljiv, uvek nezadovoljan stvarima viđenim i stvarima verovanim, uvek tražeći nešto kroz rad, kroz muku, kroz opasnost, nešto čije ime i prirodu nisam jasno razumevao, nešto divno, dostojno obožavanja, trajno, neki rudokop gde bi se duboko, iz temelja kopalo, kao i potpuno iskupljenje samog sebe; ne znam, — sve što mogu da kažem to je da je to nešto što nikad nisam uspeo da nađem. 10 Ali pre nego što sasvim završim sa ovom glavom i ovom knjigom, i pređem na velike avanture stričeve karijere, možda bi dobro bilo da kažem ono što još preostaje da se kaže o Marion i Efi, a tada da za neko vreme ostavim postrani svoj privatni život. Marion i ja smo se upočetku prilično redovno dopisivali, pišući prijateljska ali dosta šuplja pisma o beznačajnim poslovnim stvarima. Glomazan proces razvoda stigao je svome kraju. Ona je napustila kuću u Ilingu i otišla u unutrašnjost zajedno sa tetkom i roditeljima, i uzela jednu malu farmu blizu Levesa u Saseksu. Sagradila je staklenu baštu, uvela parno grejanje leja za svog oca, srećnik! i govorila o smokvama i breskvama. Tokom proleća i leta izgledalo je da cela stvar obećava, ali je zima u Saseksu, posle Londona, bila i previše za Rembotove. Zapali su u blato i dosadu; a zatim je gospodin Rembot rđavom ishranom ubio jednu kravu i to ih je sve obeshrabrilo. Kad je istekla godina dana poduhvat je bio u ćorsokaku. Morao sam da joj pomognem da se izvuče iz krize, pa su se vratili u London, a ona se uortačila sa Smiti u Strithemu, te su vodili posao koji je na pisaćoj hartiji firme bio označavan sa »Haljine«. Roditelji i tetka strpani su u neku kućicu. Posle toga su se pisma proredila. Ipak se sećam

jednog postskriptuma koji je pokazivao majušni trag naše stare intimnosti: »Siroti stari Migls je crkao.« Prošlo je skoro osam godina. Izrastao sam. Razvijao sam se iskustvom, sposobnošću, dok nisam u punom smislu postao čovek, zauzet mnogim novim interesima, živeći na bolji način i u jednom širem svetu no što sam mogao i da sanjam u danima provedenim s Marion. Njena pisma su postala retka i beznačajna. Najzad je došao period ćutanja, koji je izazvao kod mene radoznalost. Godinu i po ili nešto više nisam imao vesti od Marion, izuzev njenih tromesečnih potvrda o primljenom izdržavanju koje mi je dostavljala preko banke. Tada sam prokleo Smiti i na tu adresu napisao dopisnicu za Marion. — Draga Marion, — rekao sam, — kako ti je? Zapanjila me je strahovito kad mi je saopštila da se preudala — »za gospodina Večorna, viđenog trgovačkog agenta u trgovini pisaćeg pribora«. Ali, ona je i dalje nastavljala da piše na pisaćoj hartiji sa naznakom Ponderevo i Smit (Haljine), i davala adresu Ponderevo i Smit. A to je, izuzev malog neslaganja u mišljenjima oko nastavljanja plaćanja izdržavanja, što bi me povremeno razbesnilo, i korišćenja mog imena od strane firme, što mi je takođe išlo na nerve, kraj priče o Marion ukoliko se o meni radi, te ona iščezava iz ove istorije. Sada ne znam gde je i šta radi. Ne znam čak ni da li je živa ili umrla. Izgleda mi potpuno besmisleno da dve osobe koje su bile jedna drugoj toliko bliske kao ona i ja sada budu toliko razdvojene, ali slučaj je takav. Od Efi sam se takođe rastao, mada je povremeno viđam. Između nas dvoje nikad nije postojala namera da se uzmemo niti duševna bliskost. Ona je osetila iznenadnu vatrenu, žarku strast prema meni i ja prema njoj, ali ja nisam bio ni njen prvi ni njen poslednji ljubavnik. Ona je bila sušta suprotnost Marioni. Bila je neobično vesele prirode; ne sećam se da sam je uopšte video natmurenu ili neraspoloženu. Ona je bila — i to veličanstveno — vesela. To je mislim bila osnovna tajna njene prijatnosti, a, osim toga, ona je bila beskrajno dobroćudna. Pomogao sam joj da najzad ostvari plan o kome je odavno sanjarila, a ona me je iznenadila naglim otkrićem svojih poslovnih sposobnosti. Sada drži daktilografski biro u Rifl Inu, i njime rukovodi sa oštrom energičnošću i znatnim uspehom, iako ju je izvesna gojaznost pritisla. I još uvek voli svoje bližnje. Pre nekih godinu dana udala

se za mladića upola mlađeg od sebe — neki propali poeta, propali poeta usto naklonjen drogama, mršavko plave kose koja mu uvek leti u oči i krivih nogu. Učinila je to, rekla je, pošto je pesniku potrebna dadilja ... Ali dosta o mom propalom braku i mojim ranim ljubavnim avanturama; ispričao sam sve što je bilo potrebno za moju sliku da objasnim kako sam došao do eksperimenata sa aeroplanima i nauke o tehnici; a sad dopustite da se vratim osnovnoj priči, Tono-Bangiju i napredovanju mog strica kao i o viziji sveta koju su mi te stvari dale.

TREĆA KNJIGA VELIKI DANI TONO-BANGIJA

GLAVA PRVA HOTEL HARDINGEM, I KAKO SMO POSTALI ZNAČAJNE OSOBE 1 Sada, kad nastavljam sa osnovnom niti svog izlaganja, možda bi dobro bilo da opišem lični izgled mog strica onako kako ga pamtim tokom onih veličanstvenih godina koje su usledile njegovom prelazu sa trgovine na finansije. Mali čovečuljak se znatno ugojio za vreme stvaranja Tono-Bangi imovine, ali sa sve većim uzbuđivanjima koja su usledila za tim prvim poduhvatom došlo je rđavo varenje i izvesna mlitavost i opuštenost. Njegov stomak — ako mi čitalac dopusti da njegove delove tela opisujem po redosledu njihove važnosti — imao je najpre zgodnu punu oblinu, ali je kasnije izgubio čvrstinu, iako nije izgubio obim. Stric je uvek tako išao kao da se njime ponosi, te bi ga isturao koliko bi god mogao. Sve do kraja njegovi pokreti su ostali brzi i nagli, njegove kratke čvrste noge, kad bi išao, izgledale su više da trepere no da pokazuju kretanje slično makazama kao kod običnog čovečanstva, ,a nikad nije izgledao da ima kolena, već namesto toga rasutu pokretljivost udova. Čini mi se da se sećam, da je takođe došlo do svetovnog jačanja njegovih crta, njegov nos je stekao karakter, postao agresivan, sve više i više se isturao u svet; iskrivljenost njegovih ustiju kao da se pojačala. Sa lica koje mi se vraća u sećanje pomalja se duga cigara, koja se ponekad bezbrižno šepuri u gornjem uglu, a ponekad visi iz donjeg; bila je isto toliko rečita kao i pseći rep, a uklanjao bi je samo kad bi nešto vatrenije hteo da kaže. Na