Tono-Bangi - H. G. Wells

ispalio sam u pomrčini ovo svoje otkriće. Moje naglo odricanje svakako je strahovito zapanjilo moje rođake. Najpre nisu mogli tačno ni da shvate šta govorim, a kad su to najzad uspeli, čvrsto verujem da su očekivali neposredan odgovor u vidu grmljavine i plamenova. Odmah se udaljiše od mene u krevetu, a stariji sede i reče kako smatra da sam grozan. Bio sam se već pomalo uplašio svoje smelosti, ali kad je on odlučno zatražio da poreknem ono što sam izjavio, što sam drugo mogao no da potvrdim svoje otpadništvo? — Nema pakla, — rekao sam, — niti večne kazne. Nijedan bog ne bi bio lud da nešto tako uradi. Moj stariji bratić glasno zavapi od užasa, a mlađi je ležao preplašen, ali je slušao. — I tako ti misliš, — reče moj stariji bratić, kad je najzad uspeo da progovori od zaprepaštenja, — da može« da radiš baš onako kako ti se svidi? — Pod uslovom da si dovoljno prepreden, — rekoh ja. Naši tanki glasovi nastavili su beskonaćno razgovor, a jednog trenutka moj bratić ustade iz kreveta i natera svog brata da isto učini, te su klečali u noćnoj tami i molili se za moj spas. Osetio sam veliko iskušenje, ali sam hrabro odoleo. — Oprosti mu, — govorio je moj bratić, — jer on ne zna šta govori. — Možeš da se moliš do mile volje, — rekoh mu, — ali ako hoćeš mene da pleteš u svoje molitve, znaj da se od toga ograđujem. Fosljednje čega se sećam od te velike 'diskusije bilo je da moj bratić natplakuje nad činjenicom što je »ikad morao da spava u istoj postelji sa jednim nevernikom.« Sledećeg dana me je zapanjio jer je celu stvar ispričao ocu. To nije bilo u saglasnosti sa mojim nazorima o poštenju. Ujak Nikodim obori se na mene za vreme ručka. — Čudne stvari si rekao, Džordže, — reče iznenada. — Bolje bi bilo da paziš šta govoriš. — A šta je rekao, tata? — zapita gospođa Frap. — To ne mogu da ponovim, — reče on. — Šta ne možete da ponovite? — rekoh ja vatreno. — Pitaj njega, — reče moj ujak, pokazujući nožem na svog doušnika i time pokazujući kakva je priroda moje greške. Moja ujna pogleda na

svedoka. — Nije valjda ...? — Da, — reče ujak. — Svetogrđe. Ujna nije više mogla da okusi ni zalogaja. Savest me je već i dotle pomalo tištala zbog moje smelosti i sad sam počeo da uvidam crnu, ogromnu veličinu prokletstva koje sam sebi natovario na vrat. — Govorio sam samo ono što je razumno, — rekoh. Ubrzo sam doživeo još gori trenutak kad sam, malo zatim, sreo svog bratića iza bašte, u uličici popločenoj ciglama, koja je vodila do radnje gdje je služio. — Ti zmijo! — rekoh mu, i snažno ga udarih po licu. — Evo ti! On ustuknu, zapanjen i preplašen. Naši pogledi se sretoše i ja sagledah u njegovim očima iznenadan sjaj odluke. A tada mi okrete drugi obraz. — Udri, — reče, — udri i drugi. Ja ću ti oprostiti. Osećao sam da nikad nisam naišao na prezreniji način izvlačenja od tučnjave. Priterao sam ga uz zid i ostavio, dok mi je opraštao, pa se vratio u kuću. — Bolje bi bilo da se ne obraćaš tvojim bratićima, Džordže, — reče mi ujna, — sve dok se stanje tvog duha ne popravi. Otada sam postao izgnanik. Sumoma tišina za vreme obeda te večeri bila je prekinuta rečima moga bratića: »Udario me je zato što sam vam ono ispričao, a ja sam mu okrenuo drugi obraz, majko.« — Sad se jedan đavo nalazi iza njega i jaši na njegovim leđima, — reče moja ujna, na ozbiljnu nelagodnost najstarije devojčice, koja je sedela kraj mene. Posle večere me ujak, sa nekoliko nespretno izabrani reči, zamoli da se pokajem pre nego što pođem na spavanje. — Zamisli da ti se nešto dogodi u snu, Džordže, — reče — gde bi onda dospeo? Samo pomisli na to, dečko moj — U to vreme već sam se osećao strahovito bedno i preplašeno, a ovo ukazivanje me je grozno nerviralo ali sam se držao nepokolebljivo. — Probudio bi se u paklu, — reče ujak Nikodim blagim glasom. A ne bi zeleo da se probudiš u paklu, Džordže, da goriš i vrištiš za večita vremena, zar ne? Ne bi želeo da te to zadesi. Pokušavao je vrlo upomo da me nagovori da bacim »samo jedan pogled na pekarsku peć« pre nego sto legnem na spavanje. — Možda će te to

pobuditi, — rekao je. Te noći sam ja najduže ostao budan. Moji bratići su spavali snom pravednika kraj mene. Rešio sam se da prošapućem svoje molitve, ali sam na pola puta prestaojer sam se postideo, a možda i stoga sto sam zamisljao da boga nije tako lako prevariti. — Ne — rekao sam, sa iznenadnim samouverenjem. — neka budem proklet ako sam toliko kukavica ... Ali nisam... Ne! I ne smem da budem! Zatim sam snažnim muvanjem u rebra probudio svoje bratiće i pobedonosno im to saopštio, a potom vrlo spokojno zaspao ispunivši ovaj čin mog verovanja. Prespavao sam mirno ne samo tu noć već uopste sve noći od tog trenutka. Ukoliko se tiče straha od bozanske nepravde, ja spavam čvrsto i spavaću, znam, tako do kraja. Ta deklaracija označavala je epohu u mom duhovnom životu. 2 Ali ja nisam očekivao da se celokupni nedeljni skup okrene protiv mene. A to se desilo. Sećam se svega, te napete pažnje, čak se javlja i slab miris na kožu koji je tamo vladao i rapava površina haljine moje ujne u dodiru sa mojom rukom. Opet vidim starog velškog mlekadžiju kako se »rve« sa mnom — svi su se oni rvali sa mnom, bilo molitvom ili prinudom. A ja sam se kao mazga uporno držao, mada sam njihovim opštim ubeđenjem koje je zarazno delovalo uvideo da čineči tako svakako i beznadno zapadam u prokletstvo. Osećao sam da su oni u pravu, da bog verovatno liči na njih, ali u eelini za sve to me nije bilo briga. A da bih celokupnu stvar sasvim uprostio, izjavio sam da ja uopšte niušta ne verujem. Pobijali su me tekstovima iz Svetog Pisma, a sad tek uviđam koliko je to bio nedozvoljen način odgovaranja. Kad sam se vratio kući, još uvek nepokoren i večito izgubljen i potajno neobično usamljen, bedan i preplašen, ujak Nikodim mi je uskratio nedeljni puding. Jedna jedina osoba obratila mi se tog dana gneva kao ljudskom biću, a to je bio mlađi Frap. Došao je k meni popodne dok sam čamio kao sužanj u sobici na tavanu prepušten jednoj Bibliji i sopstvenim mislima. — Zdravo, — reče i poče da se neodlučno osvrće.

— Hoćeš li da kažeš da nema ... nema nikog, — reče, plašeći se da imenuje na koga misli. — Kog nikog? — Nikog ko te uvek posmatra. — A što bi trebalo da bude? — zapitah ja. — Ponekad moraš o tome misliti, — reče moj bratić, — u svakom slučaju ... Znaš ... — On prestade uplašen. — Mislim da ne bih smeo s tobom da razgovaram. On očeknu malo pa pobeže, pogledavši me iskosa sa izgledom krivca. Iduće nedelje život je postao sasvim nepodnošljiv za mene; ti ljudi su me najzad naterali u takav ateizam da sam se i sam prepao. Kad sam saznao da će se iduće nedelje borba protiv mene nastaviti, hrabrost me je sasvim izdala. Te subote primetio sam u izlogu jedne knjižare geografsku kartu Kenta i to me navede da smislim put spasenja. Pažljivo sam je proučavao možda nekih pola sata u subotu uveče, zapamtio sam dobro kroz koja sve sela treba da prođem i ustao i krenuo za Bledsover oko pet sati u nedelju izjutra dok su moja dva partnera iz kreveta čvrsto spavala. 3 Ponečeg se sećam, ali ne onoliko koliko bi trebalo, od mog dugog pešačenja do zamka Bledsover. Razdaljina od Četema je skoro tačno sedamnaest milja, a pešačio sam do oko jednog sata. Bilo je vrlo zanimljivo, i ne mislim da sam se preterano zamorio, mada me je jedna cipela dušmanski nažuljila. Jutro mora biti da je bilo veoma vedro, jer se sećam da sam se u blizini Ičinstov Hola okrenuo i video ušće Temze, reke koja je docnije odigrala tako veliku ulogu u mom životu. Ali u ono vreme ja nisam znao da je to Temza, već sam za to veliko prostranstvo blatnjave ravnice mislio da je more, koje dotle nikad nisam video izbliza. A na reci su počivali brodovi, jedrenjače i pokoji parobrod, neki su plovili uzvodno za London ili nizvodno u velika svetska mora. Stajao sam dugo i posmatrao lađe, misleći nije li bilo bolje na kraju krajeva, da sam odbegao na more. Što sam se više približavao Bledsoveru, sve sam više sumnjao u lepotu prijema i sve više žalio što sam tamo krenuo. Verovatno da me je prljava

trapavost brodova koje sam video izbliza odvratila od pomisli na mornaricu. Udario sam prečicom kroz Voren presekavši kroz ugao glavnog parka kako bih presreo ljude kad se vraćaju iz crkve. Želeo sam da izbegnem susret sa ostalim pre no što nađem majku i tako sam otišao do jednog mesta gde staza prolazi među nasipima i tamo, iako ne skrivajući se u punom smislu reči, stajao među džbunjem. To mesto, između ostalih preimućstava, omogućavalo mi je da izbegnem susret sa ledi Dru, koja će svojim kočijama ići zaobilaznim kolskim putem. Dok sam tako stajao skoro u zasedi, imao sam čudan osećaj kao da vršim neko razbojništvo, kao da sam neki nametljiv bandit koji krši uređeni poredak. To je prvi put, koliko se sećam, da sam imao određeno osećanje otpadništva, osećanje koje je igralo toliko značajnu ulogu u mom docnijem životu. Osećao sam da za mene nema mesta — da moram nasilu negde da se ućuškam. Ubrzo se pojavi posluga koja je išla nizbrdo, klatareći se polako po dvoje i troje, najpre neki od baštovana i s njima pehamikova žena, pa onda dve devojke iz perionice, čudne nerazdvojne nastrane prikaze, a tada prvi lakej koji je razgovarao sa pehamikovom ćerkicom, i najzad, ozbiljna, koračajući polako i tiho pored stare Ane i gospođice Faisn, crna spodoba moje majke. Moj dečački mozak nagovorio me je da usvojim šaljiv način prilaska. — Uja, mamice! — viknuo sam, pojavljujući se iznebuha, — uja! Moja majka pogleda, preblede kao krpa i prinese ruku srcu .. . Pretpostavljam da se oko mog dolaska podigla velika prašina. Naravno da uopšte nisam bio u stanju da objasnim svoje ponovno pojavljivanje. Ali sam u jednom bio uporan: — Neću natrag u Četem; radije ću se udaviti. — Sutradan me je majka odvezla kolima do Vimblhersta, predala me žestoko i napadno jednom stricu o kome nikad ranije nisam čuo, iako je njegovo mesto boravka bilo tako blizu. Nije mi ni reči rekla šta će se dogoditi, a ja sam bio toliko savladan njenim očiglednim gnevom i poniženjem zbog mog poslednjeg zlodela da nisam ništa smeo da pitam. Ni trenutka nisam mislio da je ledi Dru bila blaga prema meni. Konačnost mog progonstva bila je potvrđena, podvučena crta i udaren pečat. Zažalio sam tad vrlo mnogo što nisam odbegao na more uprkos ugljenoj prašini i prljavštini koji mi je Ročester pokazao. Možda čovek može preko mora da naiđe na drukčije zemlje. Ne pamtim mnogo od mog puta do Vimblhersta sa majkom, izuzev njene

slike kako sedi prava kao strela, prilično prezrivo osmatrajući vagon treće klase kojim smo putovali i da me nije gledala pravo u oći, već kroz prozor, dok je govorila o mom stricu. — Nisam videla tvog strica, — govorila je, — još otkad je bio dečak... — Zatim dodade gunđajući: — Tad su za njega govorili da je bistar. Ona je takvim svojstvima kao što je bistrina pridavala malo važnosti. — Oženio se pre tri godine i nastanio u Vimblherstu. Na osnovu toga zaključujem da je ona mora biti nešto donela u miraz. Razmdšljala je o scenama davno iščezlim iz njenog pamćenja. — Tedi, — najzad reče tonom čoveka koji je lutao po tami i najzad našao. — Zvali su ga Tedi ... bio je onda otprilike tvojih godina ... Znači da sad ima verovatno dvadeset šest ili sedam. U spoljnjem izgledu moj strica bilo je nečeg što je potsećalo na izvesnu labavost, mlakost. Teško je tačno opisati. Imao je živahnosti ali bez ljupkosti, i hitrine ali bez mudrosti. U trenutku kad smo nailazili baš je bio izjurio iz radnje na pločnik, omanja spodoba odevena u sivo, u sivim štofanim papučama; mlado bucmasto lice bilo je delimično skriveno pozlaćenim naočarima, kovrdžava kosa je otskakala i štrčala nad čelom, nepravilan nos pokazivao mestimieno orlovske tendencije, a telo odavalo opuštenost u blizini ekvatora, početak trbušate pupavosti. Izleteo je iz radnje, zastao napolju na pločniku, gledao nešto kroz izlog beskonačno pažljivo, počešao se po bradi i, isto tako naglo, porebarke uleteo kroz vrata, s takvim trzajem kao da ga je neka ruka ščepala za jaku. — To mora biti on, — reče moja mati zadihano. Prošli smo pored izloga čiji ću sadržaj ubrzo znati napamet, vrlo običnog apotekarskog izloga izuzev što je bila jedna električna mašina za masiranje, jedna vazdušna pumpa i dva ili tri tronošca i retorti umesto uobičajenih plavih, žutih i crvenih bočica. Bio je i jedan gipsani konj da pokaže kako se među tim kršom mogu naći i veterinarski lekovi, a na dnu izloga bili su paketići sa mirišljavim travama, prskalice, sunđeri, sifoni za soda-vodu i slične stvari. Samo se u sredini nalazio uokviren karton, vrlo uredno ispisan rukom, sa sledećim rečima:

Kupujte s a d a Sirup za kašalj marke Ponderevo. S A D A ! ZAŠTO? Dva penija jevtinije no zimi! Ostavljate jabuke za zimu! Zašto ne i medicinu koja će vam ustrebati? U tom ću pozivu ubrzo upoznati karakterističan način njegovog reklamiranja. Lice mog strica pojavilo se na staklenim vratima iznad jednog kartona na kome su bile pričvršćene dečje cucle. Zapazio sam da ima smeđe oči, a da mu naočari prave udubljenje na nosu. Bilo je očigledno da nas uopšte nije poznao. Posle jednog ispitivačkog pogleda, na licu mu se javi izraz poslovne ljubaznosti, te otvori vrata. — Zar me ne poznajete? — zadihano progovori moja mati. Moj stric ovo ne htede da prizna, ali je njegova radoznalost bila očigledna. Mati sede na jednu stoličicu pred tezgom na kojoj su se nalazili sapuni i patentirane medicine, a usne je samo otvarala i zatvarala. — Čašu vode, gospođo, — reče stric, mahnu rukom po vazduhu u obliku krivulje i izjuri. Moja majka popi vodu i progovori. — Taj dečko, — reče, — izmetnuo se na oca. Svakim danom sve više liči na njega . . . i zato sam ga dovela kod vas. — Na svog oca, gospođo? — Na Džordža. Apotekar je za trenutak stajao sasvim zbunjen. Nalazio se iza tezge i u ruci držao čašu koju mu je moja mati vratila. Tad mu sinu u glavi. — Sto mu muka! — reče. — Gospode! — uzviknu. Naočari mu spadoše. On iščeze iza jedne gomile zapakovanih bočica sa krvnom plazmom i tamo ih vrati na nos. — Jedanaest hiljada devica! — čuo sam kako uzvikuje. Čaša

tresnu o patos. — Milion mu muka! On izlete iz dućana kroz neka skrivena vrata. Čuo se njegov glas: — Suzana! Suzana! Tad se opet pojavi ispružene ruke. — Pa, kako ste? — reče. — Nikad se u svom veku nisam toliko iznenadio. Zamislite samo! ... Vi! On prodrma ravnodušnu ruku moje majke i zatim moju vrlo srdačno, držeći naočari levim kažiprstom. — Uđite unutra! — uzviknu, — samo uđite! Bolje ikad nego nikad! — i uvede nas u mali salon iza dućana. Posle Bledsovera ova prostorija učinila mi se zagušljiva i sićušna, ali je bila vrlo udobna u poređenju sa odajom u kojoj su Frapovi življeli. Osećao se slab, rasturen miris jela u njoj, a moj prvi utisak je bio značajna činjenica da je oko svačeg u sobi bilo nešto obvijeno, ili prekriveno zavesom ili postavljeno čojom. Oko gasnog lustera u sredini sobe bio je obvijen muslin vedrih boja, isto tako okolo ogledala iznad kamina; oko samog kamina i okvira ognjišta bio je obmotan štof sa tufnama i rojtama — tad sam prvi put video takve rojte — pa čak je i lampa na malom pisaćem stolu imala zastor sličan velikom muslinskom šeširu. Čaršav na stolu imaoi je takođe tufne i kićanke, isto tako i zavese na prozorima, tepih je pretstavljao pravu leju s ružama. Sa obe strane kamina bili su mali ormani, a u udubljenjima nespretno sklepane police prenatrpane knjigama i obogaćene ružičastim navoštanjenim platnom. Jedan rečnik ležao je na stolu naopako oboren, a otvoren pisaći sto bio je preplavljen otpacima hartije i tragovima nedavno završenog posla. Moje oko zapazi: »Ponderevo-patent stan, mašina u kojoj se može živeti«, napisano krupnim, čvrstim slovima. Mbj stric otvori mala vratašca slična vratancima na ormanu u jednom uglu sobe i otkri najuže, uvijene stepenice koje su moje oči ikad videle. — Suzana! — razvika se ponovo. — Potrebna si mi. Neko želi da te vidi. Iznenađenje. Odozgo dopre nerazgovetan odgovor i iznenadni tresak iznad naših glava kao da je neki objekt domaće upotrebe bezbrižno odbačen, i zatim se čuše obazrivi koraci nekog ko je silazio uvinutim stepenicama, a tad se moja strina pojavi na pragu sa rukom na dovratku. — Evo strine Ponderevo, — uzviknu stric. — A ovo je Džordžova žena ... dovela nam je i svog sina! — Očima je lutao kroz sobu. Tad gonjen nekim iznenadnim potstrekom jumu do pisaćeg stola i obrnu list sa patent stanom

naopako. Zatim mahnu naočarima u našem pravcu: — Znaš, Suzana, za mog starijeg brata Džordža. Pričao sam ti o njemu toliko puta. On požuri do ćilima pred kaminom, tu zauze položaj, vrati naočari na mesto i nakašlja se. Izgledalo je da moja štrina Suzana počinje da shvata o čemu se radi. Bila je to prilično lepuškasta vitka žena od dvadeset tri-četiri godine, pretpostavljam, a pamtim kako su me plavetnilo njenih očiju i čista svežina kože zapanjili. Imala je sitne crte, nos kao dugme, majušnu bradu i dug, vitak vrat koji je izvirao iz njene jutarnje pamučne haljine otvorenoplave boje. Na njenom licu vladao je izraz upola nameštene zbunjenosti, pomalo upitni nagib obrve koji je ukazivao na zabavan pokušaj da prati mentalne operacije mog strica, uzaludan pokušaj i izvesna beznadežnost koja joj je docnije postala uobičajena. Izgledalo je kao da kaže: — O, Gospode! Šta li će ovog puta da izmisli? — A kad sam je bolje upoznao, otkrio sam da je kao dopuna ovog napora za razumevanjem, kao dopuna pitalici »Šta li će ovog puta da izmisli« bilo — da pozajmim jedan izraz iz mog đačkog rečnika — Šta li će ovog puta da bubne? — Gledala je moju majku i mene, pa opet u muža. — Znaš, — reče on. — Džordž! — Pa, — obrati se ona mojoj majci, silazeći poslednja tri stepenika i pružajući ruku, — dobrodošli. Mada je to iznenađenje ... Ne mogu ničim da vas poslužim, jer se bojim da ničeg i nema u kući.. — Ona se nasmeši i pogleda potsmešljivo u svog muža. — Ukoliko on nešto ne smuti sa svojim starim hemikalijama, što je sasvim u stanju da učini. Moja majka joj kruto prodrma ruku i reče mi da poljubim strinu ... — Pa hajde sada sednimo, — reče stric, iznenada zviznuvši kroz stisnute zube i oštro trljajući ruke. On gurnu stolicu pred moju majku, podiže kapak na jednom prozorčetu i opet spusti, pa se vrati do svog ćilima. — Siguran sam, — reče, kao neko ko donosi odluku, — da se vrlo radujem što vas vidim. 5 Dok su oni razgovarali ja sam skoro isključivo posmatrao čiku. Detaljno sam ga posmatrao. Sećam se da mu je prsluk bio delimično nezakopčan, kao da je nešto naišlo i sprečilo ga prilikom zakopčavanja, i

imao je laku posekotinu na bradi. Sviđala mi se izvesna veselost u njegovim očima. Posmatrao sam takođe, sa opčaranošću koju takve stvari vrše na posmatrački raspoloženog dečka, igru njegovih usana — bile su pomalo kose i u njima je bilo nečeg »aljkavog«, ukoliko se ova reč može proširiti da ima takvo značenje, tako da je vrskao i tepao neprekidno — a u govoru bi mu na lice dolazio i odlazio neki čudan izraz, pobedonosan po izgledu. Naočari je prevrtao u rukama, jer izgleda da mu nisu pristajale na nosu, igrao se sa stvarima iz džepova od prsluka, ili bi zabacivao ruke za leđa, gledao bi preko naših glava pa bi se, čak, s vremena na vreme uspravio na prste a zatim opet spustio na pete. Imao je naviku da ponekad propusti vazduh kroz zube, tako da se u njegovom govoru čulo pištanje. Taj zvuk jedino mogu da prikažem kao meko Zzzzz. On je najviše govorio. Moja mati je ponovila ono što je već ranije rekla u dućanu: — Dovela sam Đordža da ga vama predam —, a tada je za neko vreme prestala da govori o istinskom poslu radi koga je došla.— Mislite li da je ovo udobna kuća? — zapitala je, a kad su joj to potvrdili rekla: — Izgleda vrlo ... vrlo pristojno ... Svakako nije prevelika da smeta, to ne. Sviđa vam se u Vimblherstu, pretpostavljam? Stric je uzvratiio sa nekoliko pitanja o uglednim stanovnicima Bledsovera, a moja mati je tako odgovarala kao da je neka vrsta intimne prijateljice ledi Dru. Razgovor zape za neko vreme, a zatim stric poče da drži pridiku o Vimblherstu. — Ovo mesto, — poče on, — nije naravno ono pravo mesto gde bih trebalo da budem. Moja mati klimnu glavom kao da je baš to i očekivala. — Ovde nemam nikakvih perspektiva, — produži on. — Živi smo pokopani. Ništa se ne događa. — On večito želi da se nešto događa, — reče strina Suzana. — Jednog dana će izazvati pravi vodoskok stvari, pa će onda biti premnogo za njega. — Neće, — reče čika bučno. — Da li poslovi slabo idu? — zapita majka. — Oh, gura se nekako. Ali nema razvoja, nema porasta. Dođu ovamo i kupuju pilule samo kad su im zaista potrebne, ponekad koji lek za konje ili tome slično. Da bi se neko pojavio sa receptom, potrebno je da se najpre razboli. Takvi su ti ljudi. Ne mogu vas potstaći da bacite nešto novo na

tržište, ne možete ih naterati da prihvate ništa novo. Naprimer, pokušavao sam nedavno da ih navedem da kupuju sebi lekove unapred i u većim količinama. Ali neće ni da čuju! Tad sam pokušao da lansiram jednu svoju idejicu, neku vrstu osiguranja za slučaj nazeba; plaćate izvesnu svoticu nedeljno, a kad obolite od nazeba dobijate po bocu Sirupa za kašalj sve dotle dok možete da dokažete čestito kijanje. Jasno? Ali, Gospode! oni uopšte nisu prijemčivi za ideje, ne shvataju ih; nema komešanja u ovom mestu, nema talasanja, nema života! Žive! — oni jedva životare, pa vam ništa drugo ne preostaje no da i vi životarite. . . Zzzzz. — Ah! — uzdahnu moja mati. — To mi nimalo ne odgovara, — reče stric. — Ja sam načinjen od neke vrste vodoskoka. — I Džordž je bio takav, — reče moja mati pošto je malo razmislila. Moja strina Suzana prihvati parabolu nežno pogledavši u supruga. — On uvek pokušava da njegovo staro poslovanje krene skokom, — reče ona. — Uvek stavlja nove oglasne plakate u izlog i nešto domišlja. Skoro neverovatno. Ponekad tako učini da čak i ja potskočim. — Ali nikakve koristi od svega toga, — reče stric. — Nikakve koristi, — odjeknu žena. — Nije našao pravu okolinu za sebe ... Ubrzo zatim nastade dugačak prekid u razgovoru. Od početka njihovog razgovora taj prekid se najavljivao i ja sam ćulio uši. Znao sam savršeno dobro šta mora nastupiti; govoriće o mom ocu. Moje uverenje se strahovito pojačalo kad sam primetio kako su oči moje majke ćutke i zamišljeno uprte u mene, a tada me pogledaše i stric i strina. Uzaludno sam se borio da svom licu dam izraz krotke tuposti. — Mislim, — reče stric, — da bi Džordžu bilo mnogo zanimljivije da se prošeta po trgu no da sedi ovde i razgovara s nama. Ima tamo nekoliko starih drveta, Džordže, vrlo interesantnih. Jako staro drveće. — Nije mi dosadno ovde, — rekoh ja. Stric ustade i na najprijateljskiji način izvede me iz radnje. Zastao je na pragu i ljubazno davao uputstva o mesnim znamenitostima. — Zar nije ovde pospano, Džordže, a? Eno kasapinovog psa tamo, čmava nasred druma . . . pola sata je prošlo podne! I kad bi truba Sudnjega dana zatrubela ne verujem da bi se probudio. Niko se ne bi probudio! Momci tamo

gore u groblju samo bi se okrenuli na drugu stranu i rekli: »Glete molim vas . . . da ne biste hteli da nas upe®ate, a? Drugi put?« ... E pa tako, ona stabla se nalaze dmah iza ugla. Pratio me je pogledom dok nisam iščezao s vidika. I tako nikad nisam saznao šta su rekli o mom ocu. 6 Kad sam se vratio, stric je na izvestan značajan način postao krupnija, središna ličnost. — Je si li ti, Džordže? — viknuo je, kad je zvono na dućanskim vratima zazvonilo. — Guraj pravo unutra; — i tako sam ga našao, kao i ranije, na pretsedničkom mestu ispred kamina čija je rešetka bila obvijena draperijom. Svi troje me pogledaše. — Razgovarali smo o tome da od tebe načinimo apotekara, Džordže, — reče stric. Moja mati me pogleda. — Nadala sam se, — reče, — da će ledi Dru nešto učiniti za njega ... — Ona stade. — Kako mislite? — zapita stric. — Možda bi mogla da za njega rekne koju dobru reč, da ga uvede u kakvu službu, možda... — Imala je neodoljivo ubeđenje posluge da sve dobre stvari dolaze od moćnog pokrovitelja. — Ali on nije ona vrsta dečka kojima se stvari olakšavaju, — dodade ona, odričući se snova. — On ne može da se prilagodi. Kad on misli da ledi Dru želi jednu stvar, tad - izgleda da je on sam ne želi. Nije pokazao poštovanja ni prema gospodinu Redgrevu ... isti je otac. — Ko je gospodin Redgrev? — Župnik. — Pomalo nezavistan? — reče moj stric žustro. — Neposlušan, — reče moja mati. — Nema tačne pretstave o mestu koje mu pripada. Misli da se može probiti u životu na taj način što će prezirati ljude i rugati im se. Nadam se da će se ipak naučiti razumu pre nego što bude prekasno. Stric protrlja svoj oštar podbradak i pogleda me. — Je si li učio pomalo latinski? — zapita naglo.

Rekao sam da nisam. — Moraće da nauči malo latinski, — objasni on mojoj majci, — kako bi stekao kvalifikacije. Hm. Mogao bi da ode kod učitelja ovde u produžnoj školi — baš su je nedavno opet otvorile neke milosrdne ustanove — i da uči. — Šta, ja da učim latinski! — uzviknuh uzbuđen. — Nešto malo, — reče on. — Ja sam uvek želeo, — promucah ja, — baš latinski! Odavno me je opsedala misao da je nepoznavanje latinskog prepreka u svetu, a Arči Garvel me je u ovo sasvim ozbiljno ubedio. Celokupna literatura koju sam čitao u Bledsoveru pokazivala je to isto. Latinski je za mene bio pojam tolikog oslobađanja i sticanja ugleda da mi je teško to i da objasnim. A odjednom, kad sam već zamišljao da je svršeno s mojim učenjem za večita vremena, da čujem to! — Neće ti, naravno, mnogo koristiti, — reče stric, — lznzev da pomoću njega položiš ispite, a baš to je potrebno! — Učićeš latinski zato što moraš da učiš latinski, — reče moja mati, — a ne stoga što ti to želiš. A zatim ćeš učiti raznorazne druge stvari. Pomisao da ću morati da učim, da će čitanje knjiga i ovladavanje njihovim sadržajem za mene i dalje biti opravdano kao dužnost, nadjačala je sve ostalo. Već nekoliko nedelja vrtela mi se u mozgu pomisao da bi takva mogućnost za mene mogla biti sasvim ugašena. Odjednom sam pov_eo da se živo interesujem za ovaj novi projekat. — Tada ću morati da živim ovde? — zapitah, — sa vama i da učim. .. kao i da radim u dućanu? ... — Baš tako, reče stric. Rastao sam se tog dana od majke kao u snu, tako je jznenadan i važan bio za mene ovaj preokret događaja. Uči latinski! Sada, pošto je poniženje zbog mog neuspeha u Bledsoveru bilo prošlo, sada, pošto je već pomalo prebolela onu prvobitnu izrazitu odvratnost što je morala da se obrati za pomoć mom stricu i uspela da ostvari nešto što je lzgledalo kao ostvarljivo obezbeđenje moje budućnosti, neznost koja prirodno ide uz rastanak, daleko značajniji no bilo koji od naših ranijih rastanaka, izbi u majčinom ophođenju. Sedela je u vozu pri povratku, sećam se, a ja sam stajao na otvorenim vratima njenog kupea, i niko od nas mje znao kako ćemo brzo za večita vremena prestati da jedan drugome činimo neprilike.

— Moraš da budeš dobar dečak, Džordže, — reče ona. — Moraš da učiš ... I ne smeš da se suprotstavljaš onima koji su iznad tebe i bolji od tebe ... Niti da im zavidiš. — Neću, majko, — rekoh. Obećavao sam bezbrižno. Njene oči su bile uprte u mene. Pitao sam se da li bih ikako mogao da još iste večeri otpočnem sa učenjem latinskog. Nešto je tada dirnulo njeno srce, neka misao, neka uspomena; možda neka slutnja ... Usamljeni vratar poče da zatvara vrata od kupea. — Džordže, — reče žurno, skoro postiđeno, — poljubi me! Kročio sam u njen kupe dok se ona nagla. Obgrlila me je skoro pohlepno, privila uz sebe — neobična stvar za nju. Primetio sam joj u očima čudnu svetlost, a tada se ta svetlost skliznu niz donje kapke i otkotrlja niz obraze. Prvi i poslednji put u životu video sam suze svoje majke. A tad je otišla i ostavila me nelagodnog i zbunjenog, zaboravljajući za neko vreme čak i da ću učiti latinski, misleći na svoju majku kao na novo i čudno biće. Na ovo sam često mislio iako sam pokušavao da izbegnem; zarilo se u moje pamćenje sve do onog dana kad sam stvari potpunije shvatio. Sirota ponosita, jednostavna, čvrsta, teskogruda duša! siroti težak i neshvaćen sin! bilo je to prvi put da mi je sinulo u glavi da bi i moja mati možda mogla nešto da oseća. 7 Moja mati je umrla iznenada i, po mišljenju ledi Dru, nesmotreno, idućeg proleća. Njena milost je smesta otputovala za Folkston sa gospođicama Somervil i Faisn i ostala dok pratnja nije prošla i njena naslednica bila uvedena u dužnost. Stric me je vodio na pogreb. Sećam se da je od smrti do sahrane vladala neprekidna kriza zbog mog odela. Čim je saznao za smrt on je poslao jedan par mojih kariranih pantalona u bojadžisku radnju Džadkins u London da mu ih prefarbaju u crne, a nisu stigle natrag na vreme. Trećeg dana on se vrlo uzbudio i odaslao nekoliko sve žešćih telegrama, ali bez ikakvog odgovora, te je idućeg jutra vrlo nerado i zlovoljno podlegao nagovoru moje strine Suzane da mi ustupi svoj frak. U mome sećanju, prilikom mog odlaska na majčin sprovod, njegove crne noge u izvanredno tankom i sjajnom crnom

štofu — očigledno da je njegov frak vodio poreklo iz mladalačkih i vitkijih dana — uzdizu se kao kolos sa Rodosa. Još gore, bio sam ometan i osećao se nelagodno zbog cilindra koji mi je kupio, mog prvog cilindra, vrlo oplemenjenog, kao što je i njegov bio, velikim crnim žalobnim florom. Sećam se, ali prilično neodređeno, domaćičke sobe moje majke obložene belim drvetom i prizvuka neobičnosti što nje tamo nema i raznih poznatih lica koja su u crnini izgledala tuđe, a čini mi se da se sećam i pojačanog osećanja svesti o samom sebi, što je nastupilo kao posledica njihove pažnje usretsređene na meni. Nema sumnje da je za vreme tog osećajnog haosa osećanje nelagodnosti zbog cilindra dolazilo i odlazilo i opet se vraćalo. A tada se nešto izdvaja jasno i žalosno, uzdiže se čisto i neobično iz sveg onog niskog i smušenog, i opet korača pre svih ostalih u pogrebnoj povorci, odmah iza kovčega, dok su je nosili grobljanskom stazom ka njenom grobu, dok je stari župnik tihim glasom žalobno i neubedljivo ponavljao iznad mene pobedonosne svečane stvari. — Ja sam vaskrsenje i život, reče Gospod; onaj ko veruje u mene, iako je mrtav, ipak će živeti; a onaj ko živi i veruje u metie neće nikad umreti. Nikad umreti! Dan je bio vedro i slavno prolećne jutro, sva drveta bila su napupila i rasipala se u zelenilu. Svuda je bilo pupoljaka i cvetova; kruške i trešnje u crkvenjakovom vrtu bili su kao suncem obasjan sneg, zelenkaste i prve lale su klimale glavicama u grobljanskim lejarna, takođe veliko mnoštvo krasuljka, a izgledalo je da odasvud dopire cvrkut ptica. A u sredini sveg toga nalazio se mrki kovčeg, ljuljao se na ramenima nosača i bio upola zaklonjen župnikovim oksfordskim šeširom. I tako smo došli do zjapećeg groba moje majke. . . Neko vreme sam sve vrlo pažljivo pratio, gledao kako spuštaju kovčeg, slušao reči obreda. Sve zajedno izgledalo je vrlo čudno. Iznenada, dok se služba bližila kraju, osetio sam da je trebalo reći nešto što je ostalo nedorečeno, uvideo sam da se majka nemo povukla, niti mi opraštajući niti primivši novosti o meni i tako otišla ne znajući o mom napretku. Odjednom sam uvideo da je nisam razumeo. Odjednom sam je video nežnu; nisam se toliko sećao njenih nežnih ili ljubaznih postupaka koliko njenih neostvarenih želja i načina na koji sam se ja suprotstavljao. Sa iznenađenjem sam uvideo da me je ona uprkos svoj njenoj čvrstini i strogosti volela, da sam ja bio jedino što je ona svog veka volela, a da ja nju sve do

tog trenutka na groblju nisam voleo. A sada je bila tu gluva i slepa za mene, žalosno poražena u planovima koje je za mene kovala, udaljena od mene tako da nikad neće saznati ... Zario sam nokte u dlanove, stisnuo zube, ali su me suze zaslepile, te bi me jecaji ugušili da se u tom trenutku zahtevalo od mene da govorim. Stari župnik je čitao i dalje, dobijao je neki prigušen odziv i tako redom do kraja. Ako sam i plakao činio sam to u sebi, a tek kad smo izašli iz groblja mogao sam opet mirno da mislim i govorim. Utisnuti preko ove uspomene ostale su male crne spodobe mog strica i Rebitsa, kako Evberiju, crkvenjaku i vlasniku pogrebnog preduzeća, govore da je »sve prošlo vrlo dobro ... zaista vrlo dobro«. 8 To je poslednje što imam da kažem o Bledsoveru. Poslednja scena u kojoj se on pojavljuje ovim se završava, tako da se više aktivno ne pojavljuje u ovom romanu. Doduše, jednom sam tamo bio navratio ponovo, ali u okolnostima koje nemaju nikakve veze i važnosti za moju pripovest. Ali u izvesnom smislu Bledsover me nikad nije napustio; on je, kao što sam rekao upočetku, jedan od onih vladajućih utisaka koji objašnjavaju i čine okvir mog duha. Bledsover objašnjava Englesku; on je oličenje sveg onog što je prostrano, dostojanstveno, pretenciozno i zaista konzervativno u engleskom životu. On je društvena osnovica odakle polazim. I stoga sam njemu ovde posvetio toliko mnogo mesta. Kad sam se najzad vratio u istinski Bledsover u jednu beznačajnu posetu, sve je bilo daleko manje no što sam zamišljao da je mogućno. Izgledalo je kao da se pod uticajem Lihtenštajna sve zboralo i zbrčkalo. Harfa je i dalje bila u salonu, ali je veliki klavir bio nov, imao je naslikan poklopac a kraj njega se nalazila i jedna mehanička pianola kao i ogromna količina umetničkih tričarija i besmislica rasutih okolo. Svuda se osećao uticaj izloga ulice Bond. 9 Nameštaj je još uvek bio pokriven kretonom, ali to nije bila ista vrsta kretona, mada je pokušavala da imitira, a kristalni svećnjaci su bili iščezli. Knjige ledi Lihtenštajn su zamenile mrke sveske kroz koje sam ja nekad cunjao — bili su to uglavnom primerci sa posvetama savremenih

romana kao i »Nacionalna revija«, »Imperijalna revija«, dok su se »Devetnaesti vek i kasnije« tiskali sa novim knjigama po stolovima — engleske nove knjige u gizdavim »umetničkim« koricama koje služe da izmame pare, francuski i italijanski romani u žutim koricama, nemački priručnici o umetnosti skoro neverovatne ružnoće. Bilo je dovoljno očiglednih dokaza da se njena milost igra sa keltskom renesansom, a veliki broj ružnih mačaka od porcelana — ona je »kolekcionirala« mačke od porcelana i gline — preplavile su sve — u svim bojama, u svim vrstama iznakaženo komičnog, raznoraznim izobličenim pozama ... Besmislica je tvrditi da finansiski kapital stvara bolje aristokrate no zemljišna renta. Jednog aristokratu mogu stvoriti samo gordost, znanje, vaspitanje i mač. Ovi ljudi nisu pretstavljali nikakav boljitak u odnosu na Druove, baš nikakav. Nije bilo nikakvih znakova koji bi pokazivali da su pasivni glupi ljudi dobronamemo zamenjeni aktivnim i pametnim. Osećalo se da je manja ali preduzimljivija i u velikoj meri pojačana nedostojanstvena vrsta gluposti zamenila sveobuhvatnu tupost starog plemstva i to je bilo sve. Bledsover je, kako mi se čini, pretrpeo baš istu onu promenu koju je između sedamdesetih godina prošlog veka i početka ovog pretrpeo dobri stari »Tajms« i bogzna još koliko uglednih starih britanskih ustanova. Izgleda da ovi Lihtenštajni i njima slični ne obećavaju nikakvu svežu životvornu snagu za kraljevstvo. Ne verujem u njihovu razboritost ili njihovu moć — nemaju uopšte ničeg novog u sebi, ničeg stvaralačkog niti mladalačkog, ništa više osim jednog razobadanog nagona za sticanjem; a preovlađivanje njih i njihovog soja je samo jedna faza u širokom sporom propadanju velikog društvenog organizma Engleske. Oni ne bi mogli da stvore Bledsover, oni ne mogu da ga zamene; oni samo mogu da polegnu po njemu — lešinarski. Pa, — eto mog poslednjeg utiska o Bledsoveru.

GLAVA TREĆA ŠEGRTOVANJE U VIMBLHERSTU 1 Ukoliko me pamćenje ne vara, izuzev onog trenutka uzbuđenosti kraj majčina groba, kroz sva ova iskustva prošao sam prilično tupo. Ja sam već, — drvo se savija dok je mlado — promenio svoj svet, prestao sasvim da mislim na stari školski život i potisnuo Bledsover ustranu da o njemu kasnije razmišljam. Prihvatio sam svoj novi svet u Vimblherstu sa apotekom kao njegovim središtem, dao se na posao da učim latinski i medicinske stvari i svim svojim srcem predao se sadašnjici. Vimblherst je izvanredno miran i siv gradić u Saseksu, redak među gradovima južne Engleske utoliko što je pretežno izgrađen u kamenu. Našao sam nečeg vrlo prijatnog i slikovitog u njegovim čistim, popločanim ulicama, naglim zavijucima i skrovitim uglovima, kao i u lepom parku koji okružuje jednu stranu grada. Celo mesto je pod vlašću Istrija, a uticaj i dostojanstvo Istrija zadržalo je železničku stanicu u udaljenosti od milje i tri četvrti od grada. Zamak Istri je tako blizu da dominira svime; kad se pređe preko tržnice (sa njenim starim magazama i dućanima) i prođe velika crkva iz doba pre Reformacije, fina siva ljuštura, slična praznoj školjci iz koje je život pobegao, čovek se odjednom nađe pred gorostasnom kapijom od kovanog gvožđa, te se kroz nju može zaviriti i sagledati fasada zamka, vrlo bela, široka i fina, u dnu dugačke aleje tisova. Istri je bio daleko veći od Bledsovera i još potpuniji primer društvenog uređenja osamnaestog veka. On nije vladao samo nad dva sela već čitavim gradom, koji je sinove i rođake Istrije slao u parlamenat, skoro po

osveštanom pravu, sve dotle dok je izborni sistem njemu davao pravo samostalnog slanja poslanika. Svako je imao svoje mesto u društvenom sistemu, svako — izuzev mog strica. On je stajao izvan i vajkao se. Moj stric je pretstavljao prvi istinski prodor u velikom frontu bledsoverovskog sistema, koji mi je svet prikazivao, jer Četem nije pretstavljao toliko izuzetak koliko potvrdu pravila. Ali moj stric uopšte nije poštovao ni Bledsover ni Istri — baš nimalo. Nije verovao u njih. Bio je slep čak i prema onome što su oni nekad bili. Iznosio je čudne tvrdnje o njima, stvarao je i usuđivao se u nove i neverovatne zamisli. — Ovo mesto, — govorio je stric, posmatrajući ga sa svog praga u dostojanstvenom miru jednog letnjeg popodneva, — treba prodrmati! Ja sam sređivao lekarije u jednom uglu. — Voleo bih da pustim tuce mladih Amerikanaca ovde na slobodu, — reče stric. — A tada bi videli. Upozorio sam ga da bi trebalo da nabavimo Lakosani sirup majke Šipton, jer nam je zaliha na izmaku. — Mora biti da se negde dešavaju događaji, Džordže, — reče on u ljutito povišenom tonu kad se vratio u radnjicu. Igrao se nagomilanim praznim kutijama luksuznog sapuna koje su služile za reklamu, bočicama mirisa i drugim stvarima koje su ukrašavale tezgu, a tada se svadljivo okrete, zari ruke duboko u džepove, pa zatim jednu izvuče da bi se počešao po glavi. — Ja moram nešto da pređuzmem, — reče. — Ja ovako ne mogu da izdržim. — Moram nešto da izmislim. I to pokažem ... Mogao bih. — Ili komad. Pozorišni komad donosi dobru zaradu, Džordže. Šta misliš kad bih ja napisao pozorišni komad — a? ... Ima raznih stvari koje bi se mogle uraditi. — Ili igranje na berzi. On se zamisli tiho zviždeći. — Tako mu svetog pričešća. — prokle, — ovo nije svet, — to je hladna slojavljena ovčetina! To je Vimblherst! Hladna slojavljena ovčetina! — Mrtva i kruta! A ja sam u nju utonuo sve do pazuha. Ništa se nikad ne događa, niko i ne želi da se stvari događaju izuzev mene! Gore u Londonu, Džordže, stvari se događaju. Amerika. Do neba bih želeo, Džordže, da sam se rodio kao Amerikanac — tamo stvari prosto bruje. — Šta ovde možemo da učinimo? Kako možemo da se razvijamo? Dok

mi ovde spavamo a naš kapital se zaglibio u džepove lorđa Istrija na ime zemljišne rente, dotle su ljudi tamo budni ... — On pokaza London kako je udaljen iznad vrha kase, a zatim dočara scenu velike aktivnosti kovitlanjem ruke, namigivanjem i značajnim osmehom meni. — Pa šta tamo rade? — zapitah ja. — Bezglava jurnjava, — odgovori on. — Stvari se događaju! Slavne stvari. Tamo imaš hazard na berzi. Je si li ikad čuo za to, Džordže? — On šumno udahnu pišteći kroz zube. — Naprimer, uložiš stotinu, recimo, a kupiš hartija od vrednosti za deset hiljada. Jasno? Time si svoju kupovinu pokrio za jedan posto. Skok cena, prodaš, zarađiš sto na sto; pad, puf, svršeno! Ajde Jovo nanovo! Sto na sto, Džordže, svakog dana. Ljudi se stvaraju ili propadaju u jednom satu. Kakav tempo! Zzzzz . . . Pa, to je jedan način, Džordže. A zatim postoji i drugi — ćoškovi. — Ćoškovi? — Da, priterati jednu stvar u ćošak za sebe, imati monopol. — To je prilično velika stvar, zar ne? — usudih se ja. — Oh, ukoliko se posvetiš pšenici ili čeliku — svakako. Ali uzmimo da se zakačiš za neku sasvim malecnu stvar, Džordže. Samo neku stvarčicu gde neće biti potrebno više od nekoliko hiljada. Droge, naprimer. Uloži sve što imaš u njih, založi se i dušom i telom u njih, da tako kažem. Uzmi jednu drogu — uzmi ipekakuanu, naprimer. Uzmi dosta ipekakuane. Pokupi sve što od nje postoji! Jasno? A onda si na konju! Nema neograničenih količina ipekakuane — ne može da bude! — a to je stvar koju ljudi moraju da imaju. Pa onda uzmi kinin! Čekaš na svojih pet minuta, motriš dok ne izbije neki rat u tropima, recimo, pa zgrabiš za jaku sav kinin. Kako će onda? Moraju da imaju kinin, znaš. A? Zzzzz. — Gospode! nema kraja stvarima — nema kraja sitnim stvarima. Tej od kamilice — sve izmučene bebe koje plaču za njim. Pa onda eukaliptus — kaskara — mentol — sve stvari za ublažavanje zubobolje. Pa onda antiseptici, pa kurare, kokain ... — To bi donelo maler lekarima, — umovao sam ja. — Neka se snađu kako znaju. Svega mi na svetu, tako je. I oni bi to isto učinili kad bi mogli, pa možeš i ti njima. Kao drumski razbojnici. A to čini celu stvar romantičnom. To je romantika trgovine, Džordže. A ti si kao razbojnik u zasedi! Pomisli samo da poseduješ sav kinin na svetu, a neku

nakljukanu milionarku spopadne malarija, a? Taj bi limun mogao dobro da se iscedi, Džordže, zar ne? A? Milionar u svom automobilu pred tvojim vratima, nudi cenu koju ti zatražiš. To bi razdrmalo Vimblherst. . . Gospode. A ovi ovde nemaju ni jedne misli u tintari. Ni jedne unakrst. Zzzzz. On očarano poče da sanjari, pa bi s vremena na vreme progunđao nevezane ođlomke, kao: — Pedeset otsto unapred, gospodine, hartije od vrednosti sutra. Zzzzz. Pomisao sticanja monopola nad nekom drogom učinila mi se u ono vreme kao neka vrsta nedozvoljenog trika, koju bi u. stvarnosti svakom zabranili. Bila je to ona vrsta besmislice koja bi učinila da Evart prsne u smeh i nagnala ga da na nju nadoveže niz još besmislenijih sugestija. Smatrao sam da stric ovo misli samo na rečima. Ali od onog vremena moje se gledište promenilo. Celokupna tendencija savremenog obogaćivanja sastoji se u tome da se predvidi nešto što će uskoro zatim biti potrebno i da se to stavi van dohvata, a zatim da se dobro nagumaš para. Kupiš zemlju na kojoj će ljudi ubrzo želeti da zidaju kuće ili obezbediš prava koja će kočiti razvoj od životne važnosti, i tako dalje, i tako dalje. Naravno da naivna inteligencija dečaka nije shvatala suptilniji razvojni put ljudske nemoći. Dečak počinje život sklon verovanju da su svi odrasli ljudi mudn, on ne uviđa koliko je slučajan i nepovezan bio razvoj prava i običaja, te misli da se negde u državi nalazi sila, isto tako suverena kao što je upravitelj škole, koja će sprečavati zlobne i luckaste poduhvate bile kakve vrste. Priznaću da sam, dok je moj stric govorio o monopolu nad kininom, imao jasan utisak da će svako onaj ko bude radio na tome svakako završiti u zatvoru. Ali sada znam da bi onaj ko bi to stvamo uspeo da izvede u životu vrlo verovatno pre završio u Domu lordova! Stric je preletao pogledom preko pozlaćenih etiketa svojih bočica i rafova neko vreme, sanjareći o ovom ili onom monopolu. A tada se njegova misao opet vrati Vimblherstu. — Moraš biti u Londonu gde su te stvari pri ruci. A ovde...! — Jerusalime! — uzviknu on. — Šta mi je trebalo da se ovde zakopam? Sve je ovde zamrlo. Igra je odigrana. Tu se ustoličio lord Istri i on dobija sve, izuzev onoga što mu dignu njegovi pravozastupnici, i pre no što ovde uspeš da postigneš bilo kakvu promenu, moraš najpre da digneš dinamitom u zrak njega i njih. On ne želi ništa više da se dogodi. A zašto bi i želeo? Svaka promena za njega bi značila samo gubitak. On želi da sve tako tinja i tinja i

da se nastavi nepromenjeno za idućih deset hiljada godina, jedan lord Istri za drugim, jedan zupnik za drugim, jedan bakalin je umro, daj drugog na njegovo mesto! Svako ko ima bilo kakve ideje bolje da se tornja odavde. Svi koji su ih imali otišli su! Pogledaj ove blažene ljude u ovom mestu! Pogledaj ih! Spavaju kao topovi, svoj rad obavljaju po navici — u nekoj vrsti polusna. Punjene lutke bi se isto tako dobro pokazale, isto toliko. Usadili su se na svoja mesta i pustili korenje. Ni oni ne žele da se ovde išta dogodi. Potpuno su obamrli. Eto kako stoji stvar! Samo se pitam zašto onda uopšte žive? — Za njih bi sasvim odgovaralo da za apotekara imaju automata. On završi razgovor kao što je često činio. — Moram nešto da izmislim, eto šta moram da uradim. Zzzzz. Neku domaću potrepštinu. Nešto što je ljudima potrebno . . . Da bacim na tržište . .. Zar ne možeš da smisliš ništa, Džordže, što je svima potrebno, a nemaju ga? Mislim na nešto što bi u maloprodaji moglo da ide ispod jednog šilinga, recimo? Pa, razmišljaj, kad nemaš druga pametnija posla. Jasno? 2 Tako se sećam svog strica u toj prvoj fazi, mladog, ali već pomalo dežmekastog, nemirnog, razdražljivog, brbljivog, kako u moju ključalu glavu trpa svakovrsne protivurečne pojmove. Svakako da je vaspitno delovao ... Za mene su godine provedene u Vimblherstu bile godine vrlo aktivnog razvoja. Većinu svog slobođnog vremena i većinu vremena u dućanu proveo sam u učenju. Brzo sam savlađao nešto malo latinskog potrebnog za prijemni ispit, a zatim — pomagan državnim tečajem za nauku i umetnost koji je održavan u osnovnoj školi — nastavio sa učenjem matematike. Kao školske predmete učili smo fiziku, hemiju, matematiku i tehničko crtanje, a ja sam sve ove predmete željno učio. Fizičko vežbanje vršio sam uglavnom u vidu šetnji. Igrao sam uleto pomalo kriketa, a uzimu fudbala. Ovo su organizovali omladinski klubovi koji su parazitskim ucenjivanjem oporezovali imućne ljude i potpomažuće članove, ali nikad nisam bio istinski zagrejan za ove sportove. Među omladinom Vimblhersta nikad nisam našao istinski prisne drugove. Iznenadili su me, posle mojih školskih drugova iz predgrađa, koliko su prosti i spori, ponizni i podmukli, zlobni i niski. I mii smo se hvalisali, ali ovi seljaci su vukli noge i mrzeli sebi jednake koji to nisu činili; mi smo

govorili glasno, a istinske misli u Vimblherstu mogli biste da dobijete samo značajnim polušapatom sa rukom na ustima. Pa čak i to nisu bile nikakve naročite misli. Ne, nisam voleo te mlade Ijude sa sela i ne verujem da je engleska provincija pod Bledsover sistemom pogodno razvojno tle za časne ljude. Može se čuti strahovito mnogo besmislica o izgnanstvu zemljoradnika sa zemlje i degeneraciji gradskog stanovništva. Po mom mišljenju, engleski gradski žitelj čak i u najgorem predgrađu je beskrajno bolji duhovno, hrabriji, preduzimljiviji i čistiji, no njegov poljoprivredni sused. Upoznao sam i jednog i drugog i to sam ih proučavao onda kad oni nisu ni slutili da ih motrim, i to dobro znam. Bilo je nečeg u mojim drugovima iz Vimblhersta što me je zgnušavalo. Nebo zna da smo u našoj periferiskoj školi u Gudherstu bili dosta prosti, jer mladići u Vimblherstu nisu imali ni potrebnog rečnika ni hrabrosti da se ponašaju onako kako smo mi činili — uzmimo samo kao primer naše psovanje; ali, s druge strane, oni su pokazivali neku vrstu podmukle, istinske pokvarenosti — pokvarenost je prava reč — neku niskost u svom životnom stavu. Ma šta rni izgnani dečaci sa sela činili u Gudherstu bilo je obojeno, makar i prostom, romantičnom obojenošću. Čitali smo »Engleske dečake« i pričali jedan drugome priče. Na engleskom selu nema uopšte knjiga, nema pesama, nema drame, nema čak ni istinskih grehova; sve to nikad nije đonde doprlo ili je bilo oduzeto i skriveno generacijama ranije, tako da se mašta izvitoperila i poživinčila. To je, mislim, ono što istinski ide na štetu engleskog čoveka sa sela. A stoga što ja ovo znam, ne učestvujem u opštim žalopojkama što naše selo ostaje bez stanovništva, što naše stanovništvo prolazi proces kaljenja u industriskim pećima gradova. Ljudi gladuju, ljudi pate, nema sumnje, ali odatle izlaze očvrsnuti, odatle izlaze sa dušama . .. Uveče bi se bećar iz Vimblhersta koji drži do sebe, blistava lica od umivanja i sa nekim drečavim ukrasima, prslukom u boji i živom mašnom upućivao u sobu za bilijar krčme »Grb Istrija« ili u salu neke kafanice gde bi mogao da se karta u novac. Čovek bi se vrlo brzo zamorio od njegovog usporenog shvatanja, lukavog posmatranja njegovih učmalih očiju, njegovih pojmova šta je »dobar vic«, uvek, uvek ispričan poluglasno, — jadni bedni crv! Njegovih lukavih proračunatih manevara da stekne neko neznatno preimućstvo, zdravice za opšte dobro ili nešto slično. Dok ovo pišem pred

mojim očima se pojavljuje Hopli Dod, sin poreznika iz Vimblhersta, ponos Vimblhersta, njegov najfiniji cvet, sa svojim krznenim kaputom i kratkom lulom, svojim jahaćim pantalonama — nije imao konja — i dokolenicama, onako kako je imao običaj da sedi, nalakćen na kolena i posmatra bilijarski sto ispod ivice svog umetnički ukrašenog šešira. Pola tuceta fraza sačinjavale su njegov razgovor: »Teška vremena«, imao je običaj da kaže, i »Sto mu gromova«, blejući u basu. Pored toga, imao je dugačak tihi zvižduk koji je cenjen kao istinska srž humorističnog komentarisanja. Iz noći u noć on je bio prisutan ... Takođe, razumećete, on nikako nije mogao da shvati da sam ja umeo da igram bilijar, te je svaki poen koji bih pribeležio smatrao kao dar sreće. Za jednog početnika nisam igrao rđavo, smatrao sam. Sad nisam u to baš toliko siguran; to je bilo moje onovremeno mišljenje. Ali neverovanje mladog Doda i »Sto mu gromova« najzad su me izlečili od sklonosti da posećujem »Grb Istrija« i tako su moji ondašnji utisci o svetu ostali nepromenjeni. Uopšte nisam stekao prijatelja među tamošnjim mladićima, pa iako sam ulazio u mladićsko doba nisam imao ljubavnih afera vrednih pomena. Doduše, već sam u svojim dečačkim godinama probudio interes za taj vid života. Ja sam, stvarno, na razne ponešto nezvanične načine sklopio poznanstva sa ponekim devojkama iz Vimblhersta; sa jednom sićušnom devojčicom koja je rađila kao šegrt kod krojačice razgovarao bih krišom i stidljivo, a sa jednom učiteljicom u narodnoj školi otišao sam i dalje, tako da su govorili o našoj »vezi«; ali uistinu nisam uopšte bio zahvaćen pravom strašću za bilo koju od ovih mladih osoba; ljubav — o pravoj ljubavi sam onda još uvek samo sanjao. Te devojke nisu zaista bile ono pravo. Imaću mnogo da pričam o ljubavi u ovoj priči, ali već sad mogu da poverim čitaocu da će moja uloga biti uloga prilično neefikasnog Ijubavnika. Požudu sam prilično dobro poznavao — ustvari, čak isuviše dobro; ali u ljubavi sam se stideo. U svim mojim ranim poduhvatima u ratu polova, bio sam razdiran između pohlepe tela i sklonosti kao romantičnom fantaziranju, koja je tražila da svaki stepen u avanturi bude plemenit i lep. Osim toga, uspomena na Beatrisu me je čudno proganjala, sećao sam se poljubaca u paprati i poljupca na zidu, a to je na neki način postavljalo suviše visok standard nedostižan za mogućnosti koje su se pružale u Vimblherstu. Neću poreći da sam na dečački način pokušao jednu stidljivu, sirovu avanturu ili slično u vođenju ljubavi u

Vimblherstu; ali kroz ove razne uticaje, ja stvari uopšte nisam nidočega doterao. Nisam ostavio za sobom nikakvih pustošnih uspomena, nikakvu sjajnu reputaciju. Najzad sam odande otišao, još uvek neiskusan i pomalo skučen, samo sa prirodnim razvojem interesa i želje u seksualnim stvarima. Ukoliko sam se uopšte ma u koga zaljubio u Vimblherstu, onda je to bila moja strina. Ona se prema meni ponašala sa nežnošću koja je bila samo upola materinska — prelistavala je moje knjige, znala za moja svedočanstva, šalila se sa mnom, tako da je pridobila moje srce. Sasvim nesvesno, ja sam je zavoleo ... Moje mladićske godine u Vimblherstu bile su u celim uzev radine, siromašne događajima, godine koje sam započeo u kratkim pantalonama a ostavio ih u mnogorn pogledu kao čovek, godine tako siromašne događajima da je račun verovatnoće ostao pojam za jednu zimu, a ispiti iz fizike za nagradu tečaja nauke i veština pretstavljan epohu. Mnogi protivurečni nagoni kovitlali su se u meni, ali osnovni potisak dolazio je od ozbiljne, mladalačke sklonosti da radim i učim i da se time na neki još uvek nedovoljno jasno opredeljen način iskobeljam iz sveta Vim hersta u koji sam zapao. Pisao sam često Evartu, samosvesna, ali, koliko se sećam, ne glupa pisma, sa datumima na latinskom i greškama u latinskim citatima, koje su navodile Evarta na parodiju. Bilo je nečeg u mern tih dana što je bilo više no sitna uobraženost. Ali to je bilo, da budem pravičan prema samom sebi, nešto više no sitna gordost za učenjem. Imao sam vrlo ozbiljan smisao za disciplinu i spremanje za životni poziv, kojih se m danas ne stidim kad se setim. Bio sam ozbiljan. Ozbiljniji no sto sam danas. Ozbiljniji, uistinu nego što izgleda da je bilo koii odrasli. Bio sam tada sposoban za napore, i to iz plemenitih pobuda ... Sada me je to već prošlo. Ne vidim zašto ne bih danas, kad mi je četrdeset godma, priznao da poštujem svoju mladost. Prestao sam da budem dečak vrlo naglo. Verovao sam da ću ubrzo ući u širi i vrlo vazan svet i tamo učiniti značajne stvari. Verovao sam da sam namenjen da izvršim određene zadatke u svetu koji lma svoj određen cilj. Nisam tada razumevao, kao sto sad shvatam, da će se život uglavnom sastojati u tome da svet vrši određene zadatke za mene. Mladi ljudi izgleda da mikada ne uviđaju taj vid stvari. A, kao što sam rekao, između raznih vaspitnih činilaca moj stric je, sasvim neočekivano, odigrao vodeću ulogu, i možda između ostalih stvari doprineo da postanem nezadovoljan Vimblherstom, rasplamsao moju želju da odem od te čiste 1

slikovite praznine, stvorio oblik i izraz koji je pomogao da to shvatim. Na neki način ovo objašnjenje učinilo me je strpljivim. »Ubrzo ću otići u London«, govorio sam, kao odjek na njegove reči. Sećam ga se sada kako je govorio, večito govorio, tih dana. Pričao mi je o teologiji, pričao mi o politici, o divotama nauke i čudima umetnosti, o strasti i ljubavi, o besmrtnosti duše i čudnom dejstvu droga; ali ono što je preovlađivalo i o čemu je stalno govorio kao cilju kome teži, bili su poduhvati, pređuzeća, izumi, velika bogatstva, Rotšildi, kraljevi srebra, Vanderbilti, Guldi, flotacije, uspeh u životu i izvanredne igre koje sreća igra s ljudima — u svim mestima, to će reći, gde život nije dospeo do takvog stupnja učmalosti kao ovde. Kad mislim o tim ranim danima, uvek ga zamišljam u jednom od tri položaja. Ili smo se nalazili u odeljenom skrovištu iza visoke pregrade, on možda tucajući hemikalije u avanu, a ja zavijajući praškove u duge rolne i zatim razdvajajući ih nekom vrstom širokog, izrezbarenog noža, ili bi on stajao i gledao kroz vrata dućana u sanduk sa sunđerima i prskalicama, dok bih ga ja posmatrao iza tezge, ili bi se naslonio na male fijočice iza tezge, dok bih ja optrčavao i brisao prašinu. Pomisao na ove rane dane đonosi uvek u moje nozdrve laki miris lekarija koji je uvek lebdeo u vazduhu, poprskan sad ovom sad onom drogom, a pred mojim očima iskrsavaju redovi sparušenih staklenih bočica sa zlatnim etiketama, kako se odražavaju u ogledalu koje je stajalo iza njih. Moja strina bi, kako se sećam, ponekad dolazila u radnju u stanju napadne veselosti, nekoj vrsti bračne vatrene ekspedicije, te bi izazvala mnogo veselosti sa skraćenim latinskim natpisima tih pozlaćenih etiketa. — Ol. amygd, Džordže, — pročitala bi ona potsmešljivo, — a on se pravi kao da je to bademovo ulje! Pa onda ovo! Mislio bi ko zna šta je, a ono obična slačica. Je si li ikad video nešto slično, Džordže? — Pogledaj ga samo, Džordže, kako dostojanstveno izgleda. Volela bih da prilepim jednu staru etiketu preko njegovog stomaka baš kao što imaju njegove bočice, sa natpisom Ol. Pondo. To je latinska reč a u prevodu znači nametljivac, Džordže, mora biti da to znači. Izgledao bi vrlo cakano sa zapušačem. — Tebi je potreban zapušač, — odvrati stric, nakisela izraza lica. . Moja strina, draga duša, bila je u to vreme vrlo mršava i vitka, nežne kože slične ružinom pupoljku i sklona bračnom ćeretanju, nekoj vrsti ljupkog

veselja U njenom govoru se kao srebmi duh provlačilo malo vrskanja. Biia je veliki šaljivčina i kako je uzdržanost, nastala mojim prisustvom, za vreme obeda počela da popušta, postajao sam sve više i više svestan prozračne ali razgranate mreze besmislica koju je ona izatkala oko svojih domaćih odnosa, sve dok se nije pretvorila u stvarnost njenog svakidasnjeg života. Pravila se da ima potsmešljiv stav prema svetu uopšte i upotrebljavala pridev »stari« uz više stvari no sto sam ja ikada i pre i posle čuo da se povezuje. — Evo starih novina, — rekla bi mome stricu. — Sad samo pazi pa umoči u puter, ti luckasta stara sardino. — Koji je dan u nedelji, Suzana? — zapitao bi stric. — Stari ponedeljak, kremviršlo, — odgovorila bi ona i dodala. — Danas imam da obavim staro propiranje veša. Samo mi je još to trebalo! Ona je očevidno bila duša i radost velikog broja školskih drugarica, pa je takav način govora postao njena druga priroda. U ovom tihom mestu meni je to pričinjavalo veliku radost. Čak je i njen uobičajeni način hodanja sadržao u sebi neku vrstu vedrine. Njen glavni životm cilj bio je, verujem, da zasmejava strica, pa kada bi nekim novim nadimkom, nekom novom neobičnosću ili besmislicom u tome uspela, bila bi, iza maske istinske zapanjenosti, najsrećnija žena na svetu. Smeh mog strica, kad bi do njega došlo, bio je zaista, kako Bedeker kaze, »prizor koji se isplati videti.« Počinjao je sa burnirn huktanjem i režanjem, zatim prelazio u jasno »Ha, ha!«, a u svom punom razvoju, u onim mladalačkim danima, uključivao je i kidanje od smeha i previjanje u pojasu i hvatanje za stomak, i suze i uzvike prepadnutosti. Nikad u svom veku nisam čuo strica da se smeje do svog maksimuma izuzev na nju jer je on uopšte bio suviše ozbiljna priroda da bi to činio a posle tih prvih ranih godina, koliko znam, mje se uopšte mnogo smejao. Ona je još uvek u ogromnoj količini bacala stvari na njega, odlučna da odrzi zivahnost uprkos Vimblherstu; gađala ga je sunđenma, jastucima, loptama od hartije, čistim rubljem, mrvama hleba; a jednom u dvorištu kad su mislili da smo ja i dečak, raznosač robe, i sićušna devojka za sav domaći posao bili bezbedno sklonjeni, razbila je punu kutiju bočica od osam unca koje sam ostavio da se suše, jer je napala strica novom metlom. Ponekad bi neku stvar hitnula i na mene — ali ne često. Izgledalo je da oko nje i radi nje uvek ima smeha — ponekad bi se svi troje zacenili od smeha — a jednom su se njih dvoje vratili kući iz crkve postiđeni zbog samih sebe, jer ih je za

vreme propovedi spopao nastup smejanja. Župnik je, kako sam razumeo, pokušao da ubriše nos jednom crnom rukavicom umesto uobičajenom maramicom. A posle toga ona je za jedan prst izvukla svoju rukavicu i gledajući bezazleno ali uporno ustranu, iznenada ovim jednostavnim sredstvom naterala je strica da prasne u smeh. Celu pretstavu izveli smo opet za večerom. — Ali to ti pokazuje, — uzviknu stric, iznenada se uozbiljivši, — šta je Vimblherst, kad se svi troje smejemo zbog jedne takve bezazlene sitnice! A mi nismo bili jedini koji smo se zacerekali. Nikako! Pa, gospode, zaista je bilo smešno! Drustveno, moj stric i strina bili su skoro potpuno usamljeni. U mestima kao što je Vimblherst trgovačke žene uvek žive društveno izolovane, sve, izuzev ako imaju neku sestru ili prijateljicu iz detinjstva među ostalim ženama, a muževi se sastaju u raznim krčmama ili bilijarskoj sobi »Grba Istrija«. Što se tiče mog strica, provodio je svoje večeri većinom kod kuće. Kad je stigao u Vimblherst, mislim da je upočetku suviše upadljivo širio svoje obilne ideje i preduzimljivost; a Vimblherst se, posle privremenog pokoravanja, pobunio i učinio sve što je do njega stajalo da ga izvrgne potsmehu. Njegovo pojavljivanje u kafani izazvalo bi zastoj u makakvom razgovoru. — Hodite da nam o svemu pričate, gospodine Ponderevo, — pozvao bi neko učtivo. — Malo kasnije, — odgovorio bi stric, zbunjen i potišten za ostatak večeri. Ili bi neko sa strahovito nevinim izrazom lica primetio onima oko sebe: — Priča se da će ceo Vimblherst iznova da sagrade, bar tako čujem. Je li vam što poznato? Izgleda nameravaju da od njega načine otmeno, preduzimljivo mesto — neku vrstu Kristalne palate. — Zemljotres i kuga će vas pomoriti pre no što se to ostvari, — progunđao bi stric, na bezgranično zadovoljstvo sviju, pa bi nešto nečujno smrsio na račun »prokletog ustajalog mesta.« 3 Razdvojili smo se zbog jedne finansiske neprilike mog strica, kojoj u

prvom trenutku nisam ni shvatio pravi značaj. On je počeo da se bavi onim što sam ja smatrao nevinom duhovnom razonodom, a on nazivao berzanskom meteorologijom. Mislim da mu je ta ideja došla posmatrajući korišćenje krivulja u grafičkom pretstavljanju matematičkih jednačina, koje me je posmatrao dok radim. Uzeo je nešto malo moje milimetarske hartije i pošto je proučavao stvar neko vreme, odlučio da ucrta skok i pad cena akcija izvesnih rudnika i železnica. — Ima nečeg u tome, — Džordže, — rekao mi je, a ja nisam ni sanjao da su između ostalog što se nalazi u tome bili i celokupna njegova ušteđevina kao i većina novca koji mu je moja mati poverila za moje izdržavanje. — Stvar je ne može biti jasnija, — govorio je on. Pogledaj, evo ovde jedan sistem talasa, a tamo drugi! Evo cena akcija Union Pacifika za preko mesec dana. A iduće nedelje, zapamti moje reči, one će pasti za čitav poen. Mi smo sada stigli do onog dela gde krivulja opet pada. Jasno? Stvar apsolutno naučno dokazana. Možeš se lako uveriti. Pa onda, ostaje ti samo da primeniš! Kupuješ onda kada je krivulja cene dole, a prodaješ kad se uspne, i to je sve. Ja sam bio toliko ubeđen u bezazlenost ove zabave da me je vest da se on u ovo upustio u najnesrećnijoj ozbiljnosti potpuno porazila. Poveo me je na dugačku šetnju da mi usput to poveri. te smo išli brežuljcima ka Jaru i preko velikih livada obraslih vresom kraj Hazelbroa. Ima uspona i padova u životu, Džordže, — poče on, kad smo bili nasred otvorene poljane i zastali gledajući horizont... — Ispustio sam iz vida jedan činilac u onoj analizi Union Pacifika. — Je si li? — rekoh, pogođen iznenadnom promenom u njegovom glasu. — Nećeš valjda da kažeš ... Zastadoh i okretoh se k njemu na uzanoj peskovitoj stazi, a on takođe zastade. — Hoću da kažem, Džordže. Hoću da kažem. Uništilo me je! A sada sam potpuno bankrotirao. — Pa ...? Radnja je takođe propala. Moram da je napustim. — A ja? — Oh, ti! — s tobom je sve u redu. Možeš da nastaviš svoje šegrtovanje kod novog vlasnika, a ja, ovaj, kako da kažem, nisam od one vrste ljudi koji

su neoprezni sa novcem koji im je poveren na čuvanje, u to možeš biti siguran. Vodio sam o tome računa. Ima nešto preostalog novca, Džordže, veruj mi! sasvim pristojna mala sumica. — A ti i strina? — Pa, to baš nije način na koji sam mislio da napustim Vimblhersh Džordže; ali moramo da idemo. Prodati; izložiti sve stvari, udariti etikete na njih i licitirati, ko da više. Uh! ... Bila je to sunčana mala kućica u neku ruku. Prva koju smo imali. Nameštena — radost svoje vrste Vrlo srećna ... — Njegovo lice se nabra pri nekoj uspomeni. — Hajdemo, Džordže, — dodade kratko, skoro da zajeca, kako sam primetio. Okretoh mu leđa i neko vreme se nisam osvrtao. — Eto kako stoje stvari, vidiš li, Džordže, — začuh ga posle nekog vremena. Kad smo se vratili na glavni drum, opet pođosmo uporedo, te smo neko vreme ćutke koračali. — Nemoj zasada ništa kod kuće govoriti, — reče on malo zatim. — To je ratna sreća. Moram da izaberem zgodan trenutak i ovo saopštim Suzani — inače će se osećati potištenom. Ali to još ne znači da ona nije prvorazredan junak bilo šta da je zadesi. — U redu, — rekao sam ja, — biću oprezan! — te mi je za neko vreme izgledalo skoro suviše sebično da ga mučim daljim ispitivanjem zbog njegove odgovornosti kao mog staraoca. Kad sam mu rekao da ću voditi računa, on lako uzdahnu od olakšanja, te je ubrzo zatim skoro sasvim veselo govorio o svojim budućim planovima... Ali ga opet, kako se sećam, uhvati neraspoloženje, koje bi naglo i dolazilo i odlazilo. — A oni ostali! — rekao je, kao da ga je ta pomisao prvi put žacnula. — Koji ostali? — zapitah. — Prokleti bili! — reče on. — Ali koji ostali? — Svi oni prokleti učmali lezi-lebu-da-te-jedem trgovci; Ruk, mesar, Marbel, bakalin. Sneip! Gord! Oh, Džordže, kako će se samo oni pakosno keziti! ... Razmišljao sam mnogo o njemu idućih nekoliko nedelja, i sećam se i danas do najsitnijih pojedinosti poslednje zajedničke šetnje, pre nego što je

radnju i mene s njom predao svom nasledniku. Bio je dobre sreće da svoj posao proda đuture — a ovim izrazom bio sam obuhvaćen i ja i moja celokupna sudbina. Na taj način je užas prodavanja nameštaja putem licitacije bio izbegnut. Sećam se da je celo vreme priprema i obavljanja ovog posla Ruk, mesar, stajao na pragu svoje radnje i posmatrao nas rascerena lica, te su mu se videli dugi zubi. — Ti poluumni vepre! — gunđao je stric. — Ti iskežena hijeno — a zatim je glasno dodao, — Divno jutro, gospodine Ruk. Ta poslednja šetnja odvela nas je nasipom do Bičinga, a zatim gore dole po brežuljcima skoro do Stedhersta, pa kući. Moje raspoloženje, dok smo išli, bilo je nesređeno. Dotle sam bio već sasvim jasno uvideo da me je moj stric, da se izrazim otvorenim engleskim jezikom, orobio; mala ušteđevina moje majke, šest stotina funti ili nešto više, što je trebalo da posluži mom školovanju i davanju početnog kapitala u poslu, bilo je nagriženo i većim delom iščezlo u neočekivanom padu koji je bio zamišljen da bude uspon krivulje Union Pacifika, a ni o preostalom novcu nije mi polagao računa. Bio sam tada suviše mlad i neiskusan da budem uporan i umem to da dobijem, ali pomisao na sve ovo je svakako donosila nastupe jarosne mržnje u moja nesaglasna osećanja. A meni je stvarno bilo istinski žao njega — žalio sam ga skoro isto toliko koliko sam žalio i strina Suzanu. Već tada sam uspevao da ga čitam kao otvorenu knjigu. Znao sam da je on slabiji od mene; njegova neizlečiva, neodgovorna detinjatost bila mi je onda isto toliko jasna kao i dok je počivao na svom samrtnom odru, njegova nepopravljiva i oprostiva luckasta mašta. Nekim čudnim duhovnim krivudavim procesom, možđa, bio sam raspoložen da ga opravdam čak i po cenu da svojoj sirotoj staroj materi prebacim što je njegovim neodgovomim rukama poverila vođenje stvari Ja bih mu sasvim oprostio, verujem, da je on makar u najmanjoj meri pokušao da se izvini preda mnom; ali on to nije činio. Neprekidno me je uveravao na jedan način koji je ria mene razdražljivo delovao. A većinom se, stvamo, brinuo samo zbog strina Suzane i sebe. — Ovakve krize, Džordže, — govorio bi on, — iskušavaju karakter. Tvoja strina se odlično pokazala, moj dečače. Neko vreme je razmišljao i šumno duvao. — Čuo si da je plakala, — stvar je bila isuviše mučno očigledna za mene

u njenim suznim očima i naduvenom licu, — a ko ne bi? Ali sad opet ključa od vedrine! ... Baš je prava lafčina. — Naravno da ćemo žaliti što ostavljamo svoju kućicu. Potseća nekako na slučaj Adama i Eve, znaš Gospode! kako je savršen tip bio Milton! »Imali su ceo svet pred sobom, da izaberu. Sebi mesto odmora i Providenje za vodiča.« Kako dobro zvuči, Džordže .. . Proviđenje za vodiča!... Pa, hvala bogu što nam ne pretstoje izgledi da budemo ni Kain ni Avelj! — Na kraju krajeva, tamo nam baš neće biti tako loše. Nećemo imati tako lepu prirodu, možda, ili vazduh kao ovde, ali biće života. Iznajmili smo vrlo udobne sobice, zaista vrlo udobne uzevši sve u obzir, a ja ću napredovati. Još nismo dali sve od sebe, još nismo potučeni; nemoj da misliš da jesmo, Džordže. Odužiću do poslednje pare sve ono što sam dužan, pamti moje reči, Džordže, — a tebi ću čak sve vratiti s interesom ... Našao sam sebi novo zaposlenje u roku od dvadeset i četiri časa, a imao sam i drugih ponuda. To je važna firma, jedna od najboljih u Londonu. Pazio sam na to. Mogao sam da dobijem i četiri ili pet šilinga nedeljno više — na drugom mestu. Mogao bih da ti imenujem u kojim preduzećima. Ali, ja sam im. otvoreno rekao, nije samo važna plata, već mogućnost da razvijem svoje sposobnosti — da se razvijam. I tako smo se razumeli. On se isprsi, a sitne okrugle očice iza stakala naočara hrabro upreše pogled na zamišljene poslodavce. Išli smo ćuteći neko vreme dok je on u mislima obnavljao taj susret. A tada bi sanjarenje iznenada prekinuo nekom otrcanom frazom. — To je životna borba, Džordže, moj dečače. — uzdahnuo bi, ili rekao: — Uspon i pad! Moje sirote pokušaje da utvrdim kakav je moj tačan položaj on ili ne bi primećivao ili bi olako prelazio preko njih. — Sve je u redu, — rekao bi; ili, — Prepusti sve to samo mimo meni. Ja ću se o tome postarati. — A zatim bi opet prešao na filozofiranje i moralisanje o svom položaju. Šta je meni preostajalo? — Nikad nemoj sve stavljati na jednu kartu, Džordže; to je pouka koju sam izvukao na osnovu sopstvenog iskustva. Uvek nešto pričuvaj u rezervi.

Sve je bilo stotinu prema jedan da sam ja u pravu, Džordže, stotinu prema jedan. Kasnije sam sve još jednom proverio. A evo nas sada izbačene iz sedla. Da sam samo nešto malo ostavio u rezervi, i da sam iduće jutro to stavio na Union Pacifik. jednim potezom to bi nas izvuklo iz sosa. Eto tako stoje stvari! Njegove misli opet pređoše na ozbiljnije stvari. — Tek onda kad te ovako nesreća mlatne po glavi. Džordže, osetiš potrebu za verom. Tvoji tvrdokomi, opori ljudi od nauke — tvoji Spenseri i Haksliji — oni to ne shvataju. Ali ja shvatam. Mislio sam o tome vrlo mnogo — dok sam ležao i šetao se. Mislio sam o tome i jutros dok sam se brijao. Valjda nije nepobožno što ovo kažem. nadam se — ali Bog nailazi onda kad čoveku pođu stvari nizbrđo, Džordže. Jasno? Ne budi ni u čemu tvrdoglavo siguran, bilo to dobro ili zlo. To je pouka koju sam ja izvukao iz ovog događaja. A na to bih mogao da se zakunem. Pa, zar misliš da bih ja — onako brižljiv kakav sam — nabavio akcije Union Pacifika sa novcem poverenim mi na starateljstvo, da nisam bio ubeđen da je to savršeno pouzdana i dobra stvar — bez ikakve sene ili prigovora? ... A, ustvari, bila je rđava! — To je pouka za mene. Kreneš da na jednoj stvari zaradiš sto nasto, a prođeš ovako. To je, u neku ruku, prekor zbog suvišne gordosti. Mislio sam o tome, Džordže, u svojim noćnim bdenijima. Mislio sam o tome i jutros dok sam se brijao, da u svakoj stvari ima na dnu nečeg dobrog. U osnovi, ja sam priličan mistik u tim stvarima. Ti računaš da radiš ovo ili ono, ali u osnovi ko stvarno zna šta ti uopšte radiš? Kad si u najveće ubeđen da si zavladao stvarima i njima upravljaš, one ti se odjednom izmaknu iz ruku i zbace te iz sedla. Izbačen si iz sedla — u izvesnom smislu. Uzmi stvar sigurnu sto naprema jedan, ili jedan naprema sto — šta to mari? Na kraju ostaješ zaveden. Čudno je da sam sve ovo tada slušao sa neizrecivim prezirom, a sađa kad se toga setim — pa, i sam se pitam, zar bih mogao dobiti koju bolju lekciju? — Želeo bih, — rekoh ja, postajući za trenutak drzak, — kad bi te to zavelo da mi položiš izvesnog računa o mom novcu, čiko. — Neće ići kad nemam pri ruci komadić papira da sve proračunam, Džordže, a bez toga ne mogu. Ali ti imaj poverenja u mene, ne plaši se. Imaj poverenja u mene.

Na kraju krajeva tim sam morao da se zadovoljim. Mislim da je bankrotstvo vrlo teško pogodilo moju strinu. Došlo je, koliko se sada sećam, do potpunog obustavljanja svih onih vedrih izliva radosti — nije bilo više zbijanja viceva u dućanu niti skakutanja po kući. Ali nisam video ni svađu, samo što bi se po neznatnim znacima na njenom tenu primećivalo da je s vremenom na vreme morala da otplače. Najzad je prestala da plače, mada mi je njeno lice sa prinudnim gospodarenjem samim sobom bilo daleko mučnije no da je briznula u plač. — Pa, — rekla mi je kad je iz radnje krenula ka kolima. — Evo nas, Džordže! Jedan, dva i zbogom! — Tad obvi ruke oko mene, poljubi me i prigrli. A zatim potrča ka kolima pre no što sam imao vremena išta da kažem. Stric je išao za njom a izgledao mi je pomalo odviše junačan i samouveren, što nije priličilo stvarnosti. Bio je neobično bled u licu. Govorio je svom nasledniku za tezgom. — Odlazimo! — rekao je. — Jedan dole, drugi gore. Videćete da je ovo miran, zgodan poslić sve dotle dok se mirno prema njemu ophodite — zgodan miran mali poslić. Ima li još štogod? Ne? Pa onda, ako je potrebno kakvo uputstvo samo mi pišite. Objasniću vam sve u potpunosti. Sve — o poslu, mestu ili ljudima. Videćete da Phil. Antibil ima više no što bi trebalo, uzgred budi rečeno. Prekjuče sam uvideo da na moj duh utiče neobično smirujući kad ih pravim, te sam ih tako spravljao celog dana. Sada ih ima hiljadama. A gde je Džordž? Ah, tu si! Pisaću ti, Džordže, vrlo opširno, o celoj ovoj stvari. Vrlo opširno! Tada mi tek prvi put postade jasno da se ja stvarno rastajem sa strina Suzanom. Izašao sam na ulicu i video kako je pognula glavu, kako su njene plave oči širom otvorene i njeno malo lišce uprto ka radnji koja je za nju spajala sve čari velike kuće za lutke i malog doma, njenog vlastitog. — Zbogom! — reče istovremeno i radnji i meni. Naše oči se sretoše za trenutak — zbunjene. Stric se muvao unaokolo i dao nekoliko savršeno nepotrebnih uputstava kočijašu, a zatim ušao i seo kraj nje. — Sve u redu? — zapita vozar. — U redu, — odgovorih, te on jednim fijukom biča potera konja iz dremeža. Strinine oči opet me pogledaše. — Drži se svoje stare nauke i stvari, Džordže, i piši i javi mi kad od tebe postane profesor, — doviknula je veselo. Gledala me je uporno još koji trenutak dok su joj oči postajale krupnije i svetlije a osmeh joj se ukočio na licu, a zatim opet pogleda na vedru radnjicu

čija je firma još nosila natpis »Ponderevo« u punom sjaju svojih ukrasa, a zatim naglo iščeze meni s vidika povukavši se u dubinu kola. I tako sam je izgubio, te sam posmatrao gospodina Sneipa, berberina, kako iz svoje radnje posmatra njihov »dlazak sa tihim zadovoljstvom izmenjujući osmehe i značajna klimanja glavom sa gospodinom Marbelom. 4 Ja sam bio ostavljen, kao što sam napomenuo, kao deo inventara prilikom ustupa đuture celokupne radnje u Vimblherstu novom gazdi, izvesnom gospodinu Mantelu, koji ne igra značajniju ulogu u razvoju ove priče, izuzev ukoliko je nastupio i izbrisao tragove uticaja mog strica. Čim je svežina ovog novog susreta iščezla, počeo sam da nalazim Vimblherst ne samo dosadnim već i usamljenim mestom, a strina Suzana ogromno mi je nedostajala. Oglasi o letnjem popustu za nabavku sirupa protiv kašlja bili su uklonjeni, bočice sa obojenom vodom — crvene, zelene i žute — vraćene na svoja mesta; konj koji je najavljivao lekanje iz oblasti veterine, i koga je moj stric, pućkajući celo vreme, brižljivo obojio prirodnim bojama tako da liči na nekog favorita sa trka u Gudvudu, bio je opet vraćen na belu boju; a ja sam se okrenuo odlučnije no ikad učenju latinskog (sve dok mi položen prijemni ispit nije dozvolio da ga zanemarim), a zatim matematici i nauci. Kao predmete imali smo u produžnoj školi elektricitet i magnetizam. Dobio sam prve godine u tome pohvalu a treće medalju; što se tiče hemije, fiziologije čoveka, i nauke o zvuku, svetlosti i toploti prošao sam s dobrim uspehom. Bio je takođe i jedan lakši, više narativan predmet, zvani fiziografija, gde smo lutali od nauke do nauke i zatekli geologiju posmatranu kao evolucioni proces od Eozona do zamka Istri, i astronomiju kao zapis nebeskih kretanja najstrožije i najnepromenljivije vrste. Učio sam iz rđavo pisanih, sažetih malih udžbenika, skoro bez ikakvih eksperimenata, ali ipak ,učio. Od tog vremena nije prošlo više od trideset godina, a sećam se da sam učio o električnom osvetljenju kao skupoj, nepraktičnoj igračci, telefonu kao čudu, pogonu snagom električne energije kao praktički nemogućem. U ono vreme nije bilo argona, ni radijuma, ni fagocita — bar nisu dopirali do mog saznanja, a aluminijum je bio skup i redak metal. Najbrži brodovi na svetu nisu prevaljivali više od devetnaest čvorova na sat, a samo bi po neki

mesečar ovde-onde kao razumnu mogućnost smatrao da bi ljudi mogli da lete. Mnoge stvari su se odonda odigrale, a poslednja poseta Vimblherstu pre dve godine pokazala mi je da nema nikakvih promena u njegovoj ljupkoj tišini. Čak nisu sagradili ni novih kuća — bar ne u samom gradu, mada se oko željezničke stanice ponešta izgradilo. Ali baš stoga što je tako mirno, to je dobro mesto da se u njemu radi. Ubrzo sam prevazišao one male zahteve koje postavlja Farmaceutsko društvo za ispit, a kako oni nisu dozvoljavali pristup na ispit kandidatima mlađim od dvadeset i jedne godine, to sam ubrzo rešio da popunim to vreme i sprečim da mi se studije suviše razvuku time što ću pokušati napad na diplomu Londonskog univerziteta, što mi je imponovalo kao vrlo blistavo, ali skoro neostvarljivo dostignuće. Studiranje matematike i hemije izgledalo mi je osobito pogodno — mada skoro vrtoglavo neđostižno Bacio sam se na posao. Ubrzo sam udesio da dobijem otsustvo i odem u London, kako bih se upisao na univerzitet, pa sam se tako opet sastao sa stricom i strinom. U mnogom pogledu ta poseta značila je za mene čitavu epohu. Bio je to uopšte moj prvi utisak o Londonu. Bila mi je tada devetnaesta godina, a igrom slučaja najpribližnije što sam video od te ljudske džungle bila je moja kratka poseta Četemu. Četem je dotle bio najveći grad koji sam posetio. I tako sam najzad dospeo do Londona sa izuzetnom svežinom utisaka, otkrivajući iznenada čitavu neslućenu stranu života. Došao sam u London jednog sumomog dana punog dima Jugoistočnom željeznicom, a naš voz je kasnio pola sata, jer je zastajkivao i kretao i opet zastajkivao. Primetio sam kako je posle Čizelhersta počelo da jača mnoštvo vila i tako sam postupno, kroz sve mnogobrojnije zgrade i sve manje međuprostore bašta i prljave trave, došao do oblasti izatkanih željezničkih šina, velikih fabrika, skladišta za gas i široke zadimljene močvari prljavih sićušmh kućica, sve više njih i više i više. Broj kućica povećavao se kao i njihova prljavština i siromaštvo, te bi se ovde podizala neka velika javna građevina, tamo škola, ovđe sumoma fabrika; a u daljini ka istoku pomaljala se neko vreme čudna, neuređena šuma katarki i jarbola. Zbi]enost kuća se pojačala te se ubrzo nagomilala u najamne kućerine; divio sam se sve više i više ovom bezgraničnom svetu bednih ljudi; naleti smrada od industrije, kože, pivara naletali su u vagon, nebo se mračilo, truckao sam se gromovito preko

mostova, ulica prekrivenih kolima, buljio dole i uz iznenadni štropot čelika prešao Temzu. Stekao sam utisak visokih skladišta, sive vode pretrpane barkama, širokih obala prekrivenih neopisivim blatom, a tad sam se našao u željezničkoj stanici ulice Kanon — čudovište prljave pećine po čijem su prostranom podu bili pretrpani vozovi a na peronu je stajalo više nosača nego što sam ikad u svom veku video. Sišao sam iz voza sa svojim koferčetom i probijao se kroz masu, uviđajući prvi put koliko još uvek mogu da se osećam mali i slab. U ovom svetu, osećao sam, da počasna medalja iz nauke o elektricitetu i magnetizmu baš ništa ne znači. Docnije sam se vozio fijakerom kroz tesnac ulica koje su za mnom ostajale kao bujica, između visokih magacina i zađivljeno zurio u počađalo sivilo katedrale Svetog Pavla. Saobraćaj u Čipsajdu — koji se u ono vreme sastojao pretežno od omnibusa sa konjskom zapregom — izgledao mi je fantastičan, takođe mi je i njegova buka izgledala fantastična; pitao sam se odakle izvire toliki novac kojim su toliki fijakeri iznajmljeni, koja industrija može da izdržava beskrajnu tiskavu bujicu užurbanih ljudi u svilenim cilindrima i frakovima. Iza jednog ugla našao sam Temperans hotel, koji mi je gospodin Mantel bio preporučio. Vratar u zelenoj uniformi koji je preuzeo moje koferče, izgledao je, kako mi se učinilo, da me u priličnoj meri prezire. 5 Oko upisa sam protraćio puna četiri dana, a tada je došlo jedno slobodno popodne, te sam potražio ulicu Totenhem Kort među zbunjujućom mrežom raznovrsnih prenaseljenih ulica. Kako je ovaj London prostran! Kako je beskrajan! Izgledalo je da se ceo svet pretvorio u prenatrpane izloge i oglasne table i ulice. Najzad sam stigao gde sam pošao i raspitao se i našao strica za tezgom apoteke gde je bio poslovođa, ustanove koja na mene nije učinila utisak da baš ima posla sa prvoklasnom klijentelom. — Gospode! — uzviknu on kad me ugleda, — a baš sam očekivao da će se nešto dogoditi! Toplo me je pozdravio. Bio sam izrastao, te mi se on učinio niži i manji i puniji, ali je inače bio nepromenjen. Iznenadio sam se kad sam primetio kako je oskudno obučen, a cilinder koji je izvukao, pošto je posle misterioznih pregovora u sobi iza radnje postigao slobodu da može da me prati, bio je prošao doba svoje prve mladosti, ali je stric inače bio bučan i samouveren

kao uvek. — Došao si da me zapitaš radi sveg onog? — uzviknu on. — Dosad ti uopšte nisam pisao. — Oh, između ostalih stvari, — rekoh sa iznenadnom učtivošću i kajanjem, te pitanje mog novca poverenog mu na staranje ostavih po strani da bih se raspitao o strina Suzani. — Moraćemo da je izvučemo iz stana — reče on iznenada, — moraćemo da odemo negde. Ti ne dolaziš u London svakog dana. — To je moj prvi boravak, — rekoh ja; — nikad pre toga London uopšte nisam video; — a to ga navede da me pita kako mi se sviđa, te je ostali deo razgovora bio London, London, bez ikakvih drugih manjih tema. Vodio me je uz Hempstid Rod skoro do Kobdenove statue, zatim smo se zagnjurili u neke pobočne uličice s leve strane i najzad izbili pred jednu otrcanu kapiju koja je odgovarala njegovom ključu, jednu od dugog niza otrcanih kapija, sa polukružnim prozorčićima odgore i vizitkartama stanara. Našli smo se u sivo obojenom hodniku koji nije bio samo uzan i prljav već i ojađeno pust, a tad je on otvorio jedna vrata te mi se ukazala slika moje strine kako sedi kvaj prozora za malom šivaćom mašinom kraj stola od bambusa, a njen »rad« — haljina za ulicu boje šljive, kako sam prosudio, u svom potpuno analitičkom stadijumu — bio je rasut po celoj sobi. Već na prvi pogled sam ocenio da je strina punija no što je bila, ali je njen ten bio isto onako svež, a njene porcelanski plave oči isto onako živahne kao nekad. — London, — reče ona, — nije uspeo da ih potamni. Sa zadovoljstvom sam opazio da je i dalje zadirkivala strica. — Šta se sada desilo stari Poki, — ti nesretniče? — oslovila ga je kad se pojavio, i još uvek je izvežbanim okom zapažala šaljivu stranu pojava. Kad me je ugledala za njim, lako je uskliknula i sva ozarena skočila na noge A tad se opet uozbiljila. Bio sam iznenađen koliko sam se uzbudio kad sam je video. Zastala je trenutak preda mnom, držeći ruke meni na ramenima i gledala me s nekom vrstom rađosnog ispitivanja. Izgledalo je da okleva, a tad mi pritisnu lak poljubac na obraz. — Postao si čovek, Džordže, — reče, dok me je puštala i nastavljala da me posmatra još nekoliko trenutaka

Njihovo porodično ognjište bilo je od one vrlo uobičajene vrste u Londonu. Stanovali su u prizemlju kućice i imali pravo upotrebe malene neudobne podrumske kujnice, nekdašnje ostave. Dve sobe, spavaća natrag, a dnevna s lica, bile su razdvojene četvorokrilnim vratima koja više nikad nisu širom otvarana, a u prisustvu posetilaca stvarno nisu ni korišćena. Naravno da uopšte nije bilo kupatila niti bilo čega sličnog, a snabdevanje vodom vršilo se jedino iz kujne u podrumu. Moja strina radila je sve domaće poslove, mada bi mogla sebi dozvoliti uzimanje plaćene pomoćnice kad teskoba stana ne bi to činila u tolikoj meri neprikladnim da je skoro postojalo nemoguće Jedino je bilo moguće uzeti stalnu devojku, koja bi stanovala u kući, ali za njen smeštaj nije bilo prostora. Nameštaj je bio njihovo vlasništvo; delimično je kupljen kao polovan, ali u celini delovao je na mene vedro, a strinina sklonost ka jevtinom muslinu veselih dezena našla je obimne prilike da dođe do izražaja. U mnogom pogledu to mora biti da je bio do krajnosti nepodesna i sabita vrsta doma, ali u vreme kad sam ga upoznao primio sam ga. kao što sam primao i sve drugo, kao nešto što je tu i potpuno u skladu sa poretkom stvari. Nisam zapažao koliko je čudno da pristojan, dobrostojeći svet živi u prostorijama koje toliko očigledno nisu namenjene niti prilagođene njihovim potrebama, koje izazivaju toliko traćenje radne snage a toliko su lišene lepote, i tek dok ovo pišem počinjem da razmišljam o suštinskom besmislu jedne razvmne zajednice koja živi u takvim ispomoćnim domovima. To me danas skoro isto toliko poražava koliko i nošenje polovnog odela. Treba razumeti da je ova situacija bila deo prirodnog razvoja, deo sistema u kome Bledsover, kako ja shvatam, zauzima ključni položaj. Postoje prostrane oblasti Londona, milje ulica načičkanih zgradama, čija je, izgleda, prvobitna namena bila da budu domovi imućne srednje klase ranog viktorijanskog doba. Mora biti da su se tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina devetnaestog yeka ovakve kuće gradile vrtoglavom brzinom. Ulica za ulicom je nabrzinu podizana u pravcu Kempden Tauna, Pentonvila, Bromptona, Vest Kensingtona, u Viktorija ćetvrti i u,svim manjim predgrađima na jugu Londona. Sumnjam da je većina ovih kuća duže poslužila kao boravište pojedinačnih porodica, već verujem da su njihovi zakupci od početka počeli da se prilagođavaju, uzimaju potstanare i iznajmljuju sobe. Ove kuće građene su sa podrumskim prostorijama, u

kojima je posluga živela i radila — posluga pokornije generacije, više prilagođene pećinskom životu, koja se nije plašila stepenica; — trpezarija (sa četvorokrilnim vratima) je bila nešto malo iznad mvoa ulice i u njoj se uzimao obed koji se sastojao od kuvanog mesa i pečenja, zajedno sa vlažnim barenim krompirima i završavao pitom, u njoj je mnogobrojna porodica čitala i radila uveče, a na gornjem spratu bio je salon (takođe sa četvorokrilnim vratima), gde bi ne tako česti posetioci bili primani. To je bila vizija kojoj su marljivi građevinari težili. Čak i za vreme dok su ove kuće bile građene, konci na razboju sudbine tako su se pleli da sasvim ukinu onaj tip domaćinstva koji je trebao da se smesti u te prostorije. Razvoj saobraćajnih sredstava doveo je do odvlačenja umereno imućne srednje klase izvan Londona, nastava i mogućnost zapošljenja u fabrikama odveli su na drugu stranu priliv snažnih, radenih, poslušnih devojaka, koje su bile namenjene da dirinče u podzemnim prostorijama tih kuća, nove klase radnog sveta srednje klase, kao što je moj stric, službenici raznih vrsta, nastupali su a za njih nije bilo predviđenih domova. Niko od tih novih podvrsta nije imao pretstavu kakvi bi njihovi domovi trebalo da izgledaju, niti je na neki zakonit način pristajao u Bledsover teoriju, 'koja je gospodarila našim duhovima. Niko se nije starao o tome da oni stanuju pod civilizovanim uslovima, tako da je divnom zakonu ponude i potražnje ostavljen slobodan put. Morali su negde da se st.isnu. Zemljoposednici su iz svog smelog građevinskog poduhvata izašli finansiski neoštećeni. Sve veći i veći broj ovih kuća padao je u ruke ženjenih zanatlija ili udovica koje su se borile za opstanak ili starih slugu sa ušteđevinama, koji bi vlasniku odgovarali za tromesečno plaćanu kiriju, a zatim pokušavali da još nešto povrh nje istisnu izdajući nameštene ili nenameštene prostorije u podzakup. Sećam se sada kako je jedna sirota proseda starica, koja je izgledala kao da je do tog časa dremuckala negde i po njoj popala paučina, izašla na stepenište i posmatrala nas dok smo nas troje izlazili na prednja ulazna vrata da pod stričevim rukovodstvom razgledamo London. Ona je bila zakupac cele kuće, te se trudila da iskamči svoj nesiguran opstanak uzimajući kuću u celini pod zakup, a zatim izdajući potstanarima na parče, dok je stanovala i kuvala u sobičku na tavanu i imala još jednu prostoriju u podrumu. Ako ne bi imala sreće da stalno ima potstanare, zapala bi u sirotinju te bi neka druga sirota tvrdičava stara pustolovka pokušala namesto nje ...

Luckasta je to zajednica koja može da nastanjuje čitave klase, korisne i upotrebljive, časne i verne klase, u takve prljave neprikladne stanove. Nije nimalo u duhu društvene ekonomike, kako se meni čini, da se ušteđevine starica i njihovo neiskustvo koriste kako bi se udovoljilo zahtevima kućevlasnika. Ali svaki onaj ko sumnja u ovo neka i đanđanji samo provede jedno popodne tražeći nameštenu sobu u bilo kom delu Londona koji sam imenovao, pa će se uveriti. Ali gde je moja priča odlutala? Moj stric je, kako rekoh, odlučio da mi se London mora pokazati, te smo svi troje izleteli napolje čim je strina stavila šešir na glavu, kako bi iskoristili ono što je preostalo od dana. 6 Moj stric se izvanredno obradovao kad je saznao da nikad dotle nisam bio u Londonu. Od tog trenutka prestonica je prešla u njegovo privatno vlasništvo. — London, dragi moj Džordže, — rekao mi je, — zahteva vrlo mnogo znanja da bi se razumeo. To je veliko mesto. Ogromno. Najbogatiji grad na svetu, najveće pristanište, najznačajniji industriski grad, imperijalni grad — središte civilizacije, srce sveta. Pogledaj one nosače plakata tamo! Pogledaj šešir onog trećeg! Lepa stvar! Takvo siromaštvo nećeš nikad videti u Vimblherstu, Džordže. A mnogi od takvih studirali su i diplomirali u Oksfordu. Piće ih je upropastilo! Čudesno je to mesto, Džordže — vrtlog, vrzino kolo! Jednog uzdigne, drugog svrgne u kal. Ostala mi je vrlo zbrkana uspomena na to popodnevno razgledanje Londona. Stric nas je vodio amo-tamo pokazajući nam svoj London, pričao je zbrkano, išao nekim svojim putem. Ponekad bi pešačili, ponekad se vozili na krovu velikih klimavih omnibusa s konjskom zapregom kroz zadihanu masu saobraćaja, a jednom smo svratili da u jednoj mlekari popijemo čaj. Ipak se vrlo jasno sećam kako smo prošli kroz Park Lejn pod tmurnim nebom i kako je moj stric pokazao kuće ljudi rođenih pod srećnom zvezdom, i to sa sočnim odavanjem priznanja. Sećam se, takođe, da bih, dok je on pričao, primetio kako me strina posmatra kao da po izrazu mog lica proverava smisao njegovog izlaganja. — Je si li već bio zaljubljen, Džorđže, — zapita me ona iznenada, dok je u mlekari jela pogačicu.

— I suviše sam bio zaposlen, strina, — odgovorih. Ona zagrize krupan zalogaj i zamaha ostatkom pogačice da pokaže da želi još nešto da kaže. — Na koji način nameravaš da stekneš bogatstvo — reče ona čim je opet mogla da govori. — To nam jos nisi ispričao. — Elektricitet, — reče moj stric, pošto je duboko udahnuo posle ispivene šolje čaja. — Ukoliko ga uopšte steknem, — rekoh ja. — Što se mene tiče, bio bih zadovoljan i ako steknem nešto manje od bogatstva. — Mi ćemo svoja steći — ubrzo, — reče ona. — Tako on uvek kaže. — Ona pokaza glavom na strica. Samo neće da mi kaže kada će to biti. . . i tako ništa ne mogu da pripremim. Ali nailazi. A tada ću se voziti u našim kočijama i imati vrt. Vrt, sličan biskupskom. Ona dokrajči svoju pogačicu i otrese mrvice sa prstiju. — Radujem se što ću imati vrt, — reče. — I to će zaista biti pravi veliki vrt sa ružičnjacima i drugim stvarima. U njemu će biti fontane. Trava kao u pampasima.Staklene leje. — Sve ćeš to dobiti, ništa ne brini, — reče stric koii je malčice pocrveneo. — Sivi konji upregnuti u kočije, Džordže, — reče ona — Vrlo je prijatno misliti na sve to kad je čoveku dosadno. I večere u otmenim restoranima često, vrlo često. I pozorište u ložama. I novac i novac i novac. — Samo se ti šali, — reče moj stric i poče da pevuši. — Kao da bi ovakav stari nespretnjaković kao što je on ikad bio u stanju da zaradi novaca, — reče ona, pogledavši ga iz profila sa iznenadnom nežnošću. — On će samo tako tumarati naokolo. —Učiniću nešto, — reče stric, — na to se možeš opkladiti. Zzzzz! — i kucnu šilingom po mermernom stolu. — Kad budeš to učinio, onda ćeš mi kupiti par novih rukavica, — reče ona, — u svakom slučaju. Ovaj prst se ne moze više krpiti. Pogledaj, ti glavo kupusa, pogledaj. — I ona mu poturi pocepotinu pod nos i razvuče lice u izraz komičnog besa. Moj stric se za to vreme smeškao na njena peckanja, ali kasnije, kad sam ga otpratio do apoteke — poslovi su među publikom nižih društvenih slojeva

išli bolje uveče, te su držali otvoreno do kasno u noć — on se ponovo vrati na ovu temu objašnjavajući mi tihim, poverljivim glasom. — Tvoja strina je ponešto nestrpljiva, Džordže stalno mi prebacuje. A to je sasvim prirodno ... Žena nije u stanju da shvati koliko je to teško sagraditi sebi polozaj u svetu. Ne ... U izvesnom smislu sada ja sasvim tiho ... gradim sebi položaj. Baš ovde ... Dobio sam ovu sobu. Imam svoja tri pomoćnika. Zzzzz. To je položaj koji, sudeći po merilu neposrednog dohotka nije toliko dobar koliko ja zaslužujem, ali strateški posmatrano vredi. To je ono što mi je potrebno. Planiram. Pripremam se za napad. — A šta planiraš? — zapitah ja. — Pa, Džordže, ima jedna stvar na koju se možeš osloniti. A to je da ništa ne radim na brzinu. Premišljam o ovome i onome. ali ne govorim — nepotrebno. Naprimer ... Ne! Ne mislim da bih mogao o tome da ti pričam. Pa ipak, zašto ne? On ustade i zatvori vrata koja vode u dućan. — Nikome dosad nisam poverio, — nagovesti on, dok je sedao na svoje mesto. — Ali tebi nešto dugujem. Njegovo lice lako porumene, dok se preko malog stočića naginjao k meni. — Slušaj! — reče. Slušao sam. — Tono-Bangi, — reče moj stric vrlo polako i razgovetno. Razumeo sam da traži od mene da osluskujem neki daleki, neobični šum. — Ništa ne čujem, nerado priznadoh pred upitnim izrazom njegovog lica. On se nasmeši ne dopustivši da bude poražen. — Pokušaj opet, — reče i ponovi, — Tono-Bangi. — A, to je! — rekoh. — A? — reče on. — Ali šta je to? — Ah! — reče stric, zadovoljno i blistajući. — Šta je to? To je trebalo da zapitaš? Šta to ne bi moglo biti? On me snažno munu u mesto gde je pretpostavljao da su mi rebra. — Džordže, — uzviknu, — Džordže, posmotri dobro ovo mesto! Još će se ovde desiti značajnih stvari. I to je bilo sve što sam mogao da iščupam iz njega.

To je, verujem, bilo prvi put da su reči Tono-Bangi djeknule na zemlji — ukoliko moj stric nije uživao u monolozima u svojoj sobi — što je veoma verovatno. Izricanje ovih reči svakako da za mene u ono vreme mje označavalo nikakvu prekretnicu, i da mi je neko rekao da ove reči ima da znače »Sezame, otvori se!« za svakovrsna zadovoljstva i počasti koju nam je sivi front Londona to veče skrivao, ja bih se glasno nasmejao. — A sad da pređemo na poslove, — rekoh ja posle male pauze sa ledenim osećanjem napora, te pokretoh pitanje novca poverenog mu na staranje. Stric uzdahnu i zavali se u stolicu. — Želeo bih da mogu tu stvar da ti učinim isto toliko jasnom kao sto je meni jasna, — reče on. — Pa ipak ... No hajde! Reci šta imaš da kažeš. 7 Pošto sam otišao od strica te večeri prepustio sam se osećanju duboke potištenosti. Izgledalo mi je da stric i strina vode — već sam ovu reč isuviše često upotrebio ali moram opet da je prizovem u pomoć — bedan život. Izgledali su izgubljeni u beskonačnoj masi bednih ljudi, odeveni u otrcana odela, nastanjeni neudobno u dronjavim starim kućama, odlazeći i dolazeći pločnicima po kojima je uvek počivala tanka skrama masnog, klizavog blata, pod sivim nebom koje nije pokazivalo ni zračka nade i obećavalo im sve do smrti samo bedu. Izgledalo mi je savršeno jasno da je mala ušteđevina moje majke bila progutana i da je i meni pretstojalo da isto tako sigurno upadnem i budem pre ili posle progutan u tom londonskom okeanu bede. London, koji je trebalo da bude odlučan spas od čamotinje Vimblhersta, iščezao je iz mojih snova. Posmatrao sam strica dok je pokazivao kuće u Park Lejnu i pritom spazio kako su mu ivice rukava na košulji iskrzane. Čuo sam strinine reči: — Voziću se onda u svojim kočijama. Tako on uvek kaže. Moja osećanja prema stricu bila su izvanredno pomešana. Beskrajno sam ga žalio ne samo zbog strine Suzane već i zbog njega samog — jer je izgledalo van sumnje da će onako kako su sada živeli morati da nastave u nedogled — a istovremeno sam bio besan zbog njegovog brbljivog hvalisanja i luckastosti koja mi je oduzela priliku da slobodno studiram i utamničila me u tom sivom stanu. Kad sam se vratio u Vimblherst dopustio sam sebi da mu

napišem jedno dečački podrugljivo i iskreno ogorčeno pismo. Nikad nije odgovorio. Tada, verujući da je to jedini način da se iskobeljam iz svega ovog, bacio sam se daleko turobnije i odlučnije na učenje no ikad ranije. Posle nekog vremena pisao sam mu u daleko blažem tonu, a on mi je okolišno odgovorio. A tada sam pokušao da prestanem da mislim o njemu i nastavio sa radom. Da, taj prvi pohod na London pod vlažnim i hlađnim pritiskom januara izvršio je ogroman upliv na mene. Za mene je to značilo sudbinsko razočaranje. Zamišljao sam London kao veliko, slobodno, gostoprimljivo, poletno mesto, a ugledao sam ga aljkavog, okrutnog, odbojnog. Tada uopšte nisam uviđao kakva se ljudska bića mogu naći iza tih sivih fasada, kakve slabosti taj odbojni zid može ubrzo da prizna. Stalna je greška mladosti da u stvarima precenjuje volju. Ja onda nisam uviđao da se prljavština, obeshrabrenost, neudobnost Londona ima jednostavno pripisati ćinjenici da je London tupav, stari džin od grada, previše mlitav i glupav da samog sebe očisti i pokaže vedrije lice pred svetom. Ne! Ja sam patio od one vrste predrasuda koja je spaljivala veštice u sedamnaestom veku. Prljavom neredu Londona ja sam pripisao neko mračno i veličanstveno voljno svojstvo. A stričevi pokreti i obećanja ispunili su me sumnjom i nekom vrstom straha radi njega. Izgledao mi je izgubljena sitna spodoba, suviše luckasta da bi mogla da ćuti, izgubljena u neumoljivoj osudi. Osećao sam mnogo sazaljenja i neke vrste nežnosti prema strini Suzani, koja je bila osuđena da sledi njegovu nestalnu sudbinu, kojoj su se njegova rečita obećanja samo rugala ... Bolje mi je bilo da učim. Ali te poslednje godine u Vimblherstu radio sam sa strahom u duši od užasnog podzemlja Londona.

DRUGA KNJIGA USPON TONO-BANGIJA

GLAVA PRVA KAKO SAM POSTAO STUDENT U LONDONU I KAKO SAM ZASTRANIO 1 Došao sam da živim u Londonu, o čemu ću vam pričati, kad mi je bilo skoro dvadesetdve godine. Vimblherst iščezava u perspektivi, i sada je u ovoj knjizi samo majušno udaljeno mesto, dok Bledsover nije ništa više do sićušna ružičasta mrlja pročelja među udaljenim kentskim brežuljcima; scena se širi, postaje mnogonaseljena i bezgranična, puna osećanja prostranog samostalnog pokreta. Ne sećam se tako svog drugog dolaska u London kao što pamtim prvi, te sam zaboravio te druge utiske, izuzev što još lebdi spomen na oktobarske ublažene ćilibarske sunčane svetlosti, ćilibarske sunčane svetlosti koja pada na sive kućne kapije, ne sećam se gde. To i osećanje žirokog spokojstva ... Mogao bih da ispunim celu knjigu, čini mi se, sa manje ili više zamišljenim opisom kako sam upoznao London, kako je najpre jedan pa drugi njegov vid urastao u moj duh. Svakog dana su nagomilani utisci dodavani, kvalificirani i dovodeni u vezu sa novima, spajali se nerazdvojno sa drugim utiscima, čisto lične i slučajne prirode. Uvideo sam da sam stekao izvesno obuhvatno pojimanje Londona, zaista složeno, neizlečivo, nedovoljno precizno u pogledu pojedinih mesta, pa ipak u izvesnom smislu kao celina koja je otpočela mojom prvom posetom a još uvek zri i obogaćuje se. London! Najpre je, nema sumnje, bio haos ulica i ljudi i građevina i bezrazložnog

tumaranja tamo-amo. Ne sećam se da sam se ikad vrlo uporno borio da ga shvatim ili istražim, izuzev u čisto lične i avanturističke svrhe. Pa ipak se vremenom u meni izgradila neka vrsta teorije o Londonu; čini mi se da shvatam linije odredene strukture iz koje je on izrastao, otkrivam proces koji je na neki način nešto više no zbrka slučajnih događaja, mada to možda nije ništa drugo do proces razvoja jedne bolesti. Rekao sam na početku svoje prve knjige da sam u Bledsoveru našao ključ za razumevanje cele Engleske. Pa, ja svakako zamišljam da je on i ključ za razumevanje strukture Londona. U Engleskoj nije bilo revolucija, niti svesne promene ili otstupanja mišljenja, počev od dana otmenog plemstva, počev od 1688 ili tako nešto, dana kada je Bledsover bio građen; bilo je promena, snaga koje su rastakale, snaga koje su zamenjivale ako hoćete; ali osnovne linije engleskog sistema su tada bile čvrsto postavljene. I dok sam lutao Londonom, u izvesnim njegovim područjima stalno mi se navraćala misao — to je zamak Bledsover, ovo odgovara kući Bledsovera. Možda je fino plemstvo iščezlo; oni su uglavnom zaista nestali ja mislim; bogati trgovci su ih možda zamenili, finansiski avanturiisti i šta ti ja znam ko. Ali to ništa ne menja stvar; oblik je još uvek Bledsover. Najviše me potsećaju na Bledsover i Istri sva ona područja oko parkova Vest Enda, naprimer, parkovi velikih imanja, svaki više ili manje povezan sa nekom palatom ili grupom velikih kuća. Putevi i prolazi oko Mejfera i svud okolo Sent Džemsa, iako su vremenski posmatrano možda nešto kasnijeg razvoja, oličavaju sušti duh i arhitektonsku gradu Bledsoverovih staza i prolaza; u njima vladaju oni isti mirisi, prostranstvo, široka čistoća, a prdikom prolaza uvek se sreću prolaznici koji su nepogrešno stanovnici Olimpa, kao što se isto tako sreću Ijudi za koje je očigledno da su sobari, sluge i lakeji iako nisu uniformisani. Bilo je trenutaka kada sam gledao u pravcu tih zgrada da ugledam zidove obložene belim drvetom, tražio opet onaj isti kreton iz sobe moje majke. Mogao bih i sada da na mapi ucrtam oblast koju bih nazvao područje gospodskih domova; prolazeći jugozapadno ka Belgraviji, oni postaju raštrkani i povremeni ka zapadu, nalaze svoje poslednje sistematsko grupisanje oko i u blizini Redžents parka. Dom vojvoda od Devonšira na Pikadiliju, uprkos svoj njegovoj napadnoj ružnoći, osobito mi se sviđa, jer pretstavlja srž ovog sistema, kuća Epsii je sva u duhu moje teorije, Park Lejn

ima svoje tipične gospodske domove, a oni se nadovezuju duž ivice Grin parka i Sent Džemsa. A druga jedna istina pala mi je iznenada na pamet u ulici Kromvel dok sam posmatrao Muzej prirodne istorije; Sto mu gromova! — uzviknuo sam, — pa to je samo mali skup sandučića sa punjenim pticama i životinjama na stepeništu Bledsovera koji je narastao do ogromne veličine, a tamo dalje, kao stvar koja odgovara zbirci retkosti Bledsovera nalazi se Umetnički muzej, a u malim opservatorijama u Izložbenoj ulici nalazi 6e gregorijanski teleskop starog ser Katberta, koji sam iščeprkao u ostavi i složio. — Uleteo sam u Umetnički muzej pod uplivom te ideje, ušao u malu čitaonicu i zatekao, kao što sam i očekivao, stare smeđe knjige. Stvarno sam tog dana savladao dobar komad uporedne društvene anatomije; svi ti muzeji i biblioteke koji su posejani Londonom između Pikadilija i Vest Kensingtona, kao i muzeji i knjižnice u celom svetu, potekli su od otmene dokolice gospode od ukusa. Njihove su bile prve biblioteke, prvi domovi kulture; svojim mišjim upadima u salon u Bledsoveru ja sam postao poslednji zakržljali pretstavnik ljudi od knjige kao što je bio Svift. A sada su sve ove stvari izbegle iz velikih domova i nastavile da žive svojim čudnim, samostalnim životom. Ova ideja o delovima koji su izbegli od sistema Bledsovera sedamnaestog veka, nabujalih i preraslih sastojaka iz velikoposedničkih imanja, meni do današnjeg dana izgleda najbolje obrazloženje, ne samo Londona već i cele Engleske. Engleska je zemlja velikog zemljišnog plemstva iz doba Renesanse, koje je nesvesno bilo preraslo svoje okvire i promenilo se. Trgovine koje bi odgovarale Bledsoverovim navikama još uvek su se mogle naći u Redžent Stritu i Bond Stritu u mojim ranim londonskim danima — u tim danima one su tek neznatno bile dodimute američkom profanom rukom — i u Pikadiliju. Našao sam u ulici Harli kuće lekara — velikoposednika sa sela ili gradova u provinciji, mnogobrojnije ali inače nepromenjene, kao i, dalje u pravcu istoka, porodične pravozastupnike (na stotine) u napuštenim kućama ranije generacije plemića, a dole u Vestminsteru, iza fasada palata, javne ustanove smeštene u prostranim sobama Bledsover tipa sa izgledom na park Sent Džems. Dom Parlamenta lordova i plemića, dom Parlamenta koji se zgranuo kad su trgovci i fabrikanti piva nagrnuli u njega pre stotinu godina, počivao je na svojoj terasi pretstavljajući time glavu celokupnog sistema.

A što sam više poredio ove stvari sa svojim Bledsover-Istri uzorkom, sve očiglednije sam uviđao da se odnos izmenio, sve očevidnije mi je bilo prisustvo velikih novih snaga, slepih snaga invazije i razvoja. Železničke stanice na severnoj strani Londona bile su isto onako udaljene kao što je Istri zadržao željezničku stanicu udaljenu od Vimblhersta; one se zadržavaju na samim okrajcima velikih imanja, ali na južnoj strani je Jugoistočna željeznica probila svoju veliku, glupu, zarđanu gvozdenu glavu u obliku Čering Kros stanice — ta velika glava koja je uništena u 1905 — tačno preko reke, između Somerset Hauza i Vajthola. Južna strana nije imala velikih imanja koja bi je štitila. Dimnjaci fabrika nadvili su se skoro nad sam Vestminster sa bezbrižnim izgledom, iako nemaju dozvole, a celokupan utisak koji daje industriski London i celokupan London istočno od Templ Bara kao i ogromno prljavo prostranstvo londonske luke, za mene pretstavlja nešto izobličeno ogromno, nešto natrulo prošireno, bez plana ili jasnih namera, mračno i kobno u odnosu na čistu, jasnu društvenu samouverenost Vest Enda. A južno od ovog centralnog Londona, jugoistočno, jugozapadno, daleko na zapad, severozapadno, svud okolo severnih brežuljaka, nalazi se sličan nesrazmeran razvoj, beskonačne ulice tipskih kuća, sličnih industrija, bednih porodica, drugostepenih radnji, smućenog naroda koji u očima otmenog sveta po nekada rado korišćenoj frazi uopšte »ne postoji«. Svi ovi vidovi su ukazivali mom umu u ono vreme, pa i danas ukazuju, na neorganizovano, obimno postojanje nekog razvojnog procesa sličnog tumoru, procesa koji stvarno raskida sve obrise ugrožene lešine i izgrađuje takve mase kao što je prostački ali udobni Krojdon, ili tako tragično osiromašene kao što je Vest Hem. Sve do danas ja se pitam da li će ove mase ikada postati organski povezane, da li će se stvarno oblikovati u bilo šta novo, ili je ova slika, podobna bolesti raka, njihova istinska i konačna dijagnoza? ... Osim toga, zajedno sa ovom hipertrofijom javlja se i najezda činilaca koji nikad nisu razumevali i nikad neće razumeti tu veliku tradiciju, klinovi stranačkih naselja zabijeni su u srce ovog uzavrelog engleskog širenja. Jednog dana sećam se da sam lutao u pravcu istoka iz čiste radoznalosti — to mora biti da je bilo u mojim ranirn studentskim danima — i otkrio bedan ali živahan stranački kvart, radnje u kojima su natpisi bili na hebrejskom a izlagana čudna roba, gde su se sticali ljudi blistavih očiju i orlovskih noseva koji su na pločnicima između kola i radnji brbljali nekim nerazumljivim