Suština i Razum - tom 2 - Nikolaj Levašov

Nikolaj Levašov Suština i Razum Suština i Razum Tom 2 San-Francisko, 2003

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sažetak U drugom tomu knjige autor jasno i precizno pokazuje neophodne i dovoljne uslove za pojavu svesti na određenom nivou razvoja života. Razumevanje mehanizama formiranja pamćenja i svesti na nivou materijalnih tela suštine omogućava autoru da objasni fenomen života posle smrti, šta se dešava sa čovekom u stanju kliničke smrti. Zahvaljujući tome, ove činjenice iz kategorije neobjašnjivih fenomena prelaze u kategoriju prirodnih fenomena žive prirode. Fenomen reinkarnacije — iz kategorije verskog i mističnog pojma, opet, prelazi u kategoriju stvarnih prirodnih pojava. Baš kao i koncept karme, greh prestaje da bude sredstvo manipulacije svešću masa u rukama države i religioznih radnika i pretvara se u manifestaciju istih zakona prirode. Razumevanje svega ovoga, čini čoveka istinski slobodnim i tvorcem svoje sudbine. Ni Bog, ni Car, već sam čovek određuje svoje radnje i snosi punu odgovornost (ne samo moralnu) za njih. Copyright © Nicolai Levashov, 2003 Sadržaj Predgovor............................................................................................................................3 Uvod.....................................................................................................................................9 Glava 7. Priroda svesti. Mehanizmi razvoja svesti...................................................11 Glava 8. Priroda života posle smrti.............................................................................37 Glava 9. Priroda karme ili anatomija greha...............................................................94 Prevod: Dušan Mitrović www.levashov.org www.levashov.info www.levashov.name 2

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Predgovor "Suština i razum" — je dostojan nastavak i dalje produbljivanje teorije opisane u prvom neverovatnom radu Nikolaja Levašova "Poslednji apel čovečanstvu". Objavljen na ruskom jeziku 1997. godine u Rusiji, ovaj rad mu je doneo zaslužna priznanja, 1998. je bio izabran za člana Međunarodne Akademije Informacija (PA), postao je Pridruženi Član Organizacije Ujedinjenih Nacija. Ova međunarodna organizacija ima konsultanski status u Ekonomskom i Socijalnom Savetu UN, i okuplja u svojim redovima vodeće naučnike praktično svih grana, velike političke i verske lidere planete. 1999. godine, on je takođe bio izabran za člana Međunarodne Akademije Nauka Energoinformacionih nauka. Njegova prva knjiga, i ova nova, zajedno čine pionirski posao, napisao je fizičar-teoretičar po obrazovanju, koja predstavlja, kako je formulisao Stiven Houkins, "jedinstvenu teoriju o svemu", tako neophodnu savremenim naučnicima. Preporučujemo da pročitate ove radove po hronološkom redosledu. Levašov prolazi celu distancu od drevnih znanja do savremenih teorija kvantne fizike, kosmologije, medicine, biologije i genetike, i stvara novi sistem znanja. Njegovo "Novo znanje" nam nudi detaljnu teoriju stvarnosti, koja pokriva mnoštvo aspekata života, smrti i kosmičkih zagonetki, sa kojima se suočavamo danas. U jednom trenutku ceo temelj moderne fizike je uništen otkrićima poslednjih godina u fizici i astrofizici. Moderna kosmologija se zasniva na teoriji relativnosti Ajnštajna, koja ima dva osnovna postulata: 1. Pretpostavku o tome da je univerzum homogen u svim pravcima. 2. Da je brzina svetlosti u vakuumu konstantna i da ne može biti veća od maksimuma od 186.000 milja u sekundi. Pad dva kamena temeljaca ove teorije proizvelo je ozbiljne sumnje u validnost Teorije Relativnosti. Najupečatljiviji izazov je izražen u nedavnim radovima dvojice poznatih fizičara i lekara Borga Nodlanda i Džona Ralstona, čiji nalazi sugerišu ono što je Levašov doneo i potkrepio pre deset godina, — univerzum je pri svom nastanku bio asimetričan i ostao takav do danas, i to nameće jednostavan zaključak o postojanju drugih univerzuma. Najnovija otkrića savremene nauke u potpunosti potvrđuju gledište Levašova o neheterogenosti univerzuma, što podrazumeva postojanje bezbroj svetova i antisvetova daleko van oblasti poznatog univerzuma. Zahvaljujući svojoj jedinstvenoj teoriji i širim 3

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 pogledom na stvarnost, Levašov je uspeo da formuliše svoje nalaze pre i nezavisno od navedenih otkrića. Ono što čini "Novo znanje" Levašova jedinstvenim radom je — dosledan sistem koji pokriva sve aspekte stvarnosti, dozvoljavajući mu da tačno i na naučni način artikuliše i objasni skrivene prirodne procese koji se dešavaju u univerzumu. Levašov nam je pokazao da čovek koristi samo oko pet odsto neurona svog mozga, dok ostalih devedeset pet odsto ostaju mirujući i nerazvijeni. Fizička oblast, koju mi pokrivamo sa svojih pet organa čula (ili uz pomoć instrumenata, na osnovu ovih osećanja), je samo mali deo cele stvarnosti, ona je samo vrh ledenog brega. Postoje bezbrojne oblasti stvarnosti, koje zbog našeg ograničenog razvoja ne možemo ni početi da shvatamo. Multidimenzionalna perspektiva Levašova otvara nam ove oblasti, nudi konzistentan strukturni sistem koji ih povezuje zajedno. Počev od primarnog građevinskog materijala univerzuma — "primarnih materija" — korak po korak vodi nas kroz njihovu neprekidnu interakciju, njihov svemirski ples i pokazuje kako one utiču na krivinu mikro - i makroprostora, vođene strogim numeričkim vrednostima koje definišu stvaranje ili propadanje svega što postoji. Univerzum igra večnu igru "brojeva", primarne materije se spajaju i rađaju galaksije, zvezde i planete, ili oslobođaju pri nuklearnim procesima veliku "energiju", u zavisnosti od veličine preciznih parametara, opisanih kao "dimenzonalnost" ili "zakrivljenost dimenzionalnosti", i ti termini tematski prolaze kroz ceo njegov rad. Počinje proces obrazovanja i otvaranje uma u meri u kojoj smo pročitali i apsorbovali to znanje. Strogo u skladu na bilo kom nivou stvarnosti, ovi koncepti prelaze granice pojedinih nauka i univerzalno se primenjuju na sve, otkrivajući tajne prirode od svega toga, šta se dešava unutar tunela molekula DNK — do rođenja zvezde; od rođenja života — do evolucije ljudskog duha; od cepanja atoma transuranovskih elemenata do pojave svesti i ljudskih emocija. Dakle, u poglavljima 1 i 2 knjige "Suština i razum", korak po korak, sprovodi nas kroz objašnjenje kvalitativne strukture planete Zemlje i pokazuje kako je nastao život u svemiru. Prvi put se formiraju koncepti "kosmičke biologije" prostora — odnosno, potrebnih i dovoljnih uslova za nastanak života, prividno iz "ničega", ne samo na našoj planeti, već i na milijardama drugih planeta i svetova, od trenutka njihovog nastanka. On takođe objašnjava kako je nastala atmosfera, bez koje ne postoji 4

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 život; kako dužina planetarnog dana određuje mogućnost nastanka života; pod kojim minimalnim uslovima se rađa Život i pod kojim se možda i pojavljuje Razum. I mi se više ne iznenađujemo vezi između kvalitativne strukture univerzuma i mogućnosti nastanka života i razuma. To je lako objasniti ako shvatimo da zakoni univerzuma diktiraju svoje uslove postojanja mikro - i makrokosmosa. Nemoguće je razumeti svet, ako pre toga ne upoznamo sebe, ako ne možemo osetiti, videti, šta je zajedničko između nas i atoma ili, recimo, univerzuma. U narednim poglavljima (3 i 4), Levašov koristi isti sistem, istu teoriju da objasni prirodu emocija i osećanja, prodire u tajne prirode, koje nikada ranije nisu bile objašnjene naukom. On detaljno objašnjava, na primer, prirodu nastanka emocija, kao zaštitnih reakcija, neophodnih za opstanak kako pojedinca, tako i vrste u celini, prirodu ljubavi na osnovu kompatibilnosti suština. On objašnjava kako harmonija između muškarca i žene što pomaže da evoluciono krenu napred i postignu viši nivo razvoja duha. Autor objašnjava procese koji se odvijaju pri seksualnom kontaktu između muškarca i žene i kako su se tokom razvoja civilizacije služile tantrom na način sa kojim su poglavice plemena stvorile uslove za mogućnosti uvođenja svojih plemena u stanje nadorganizma, bez kojeg je bilo gotovo nemoguće da prežive u borbi protiv divljih životinja i ne manje divljih suseda. I kako se, po meri razvoja civilizacije, tantrički načini upravljanja svešću masa zamenio kontrolom kroz religije. Levašov je pokazao da je pojava religija — neizbežan preduslov, neka vrsta "cementa", bez kojih ne bi bila moguća pojava i formiranje nacije, i shodno tome, kretanje civilizacije napred. On opisuje kako su ovi modaliteti duhovne kontrole naroda korišćeni za ispoljavanje dobra i zla kroz istoriju i anticipira pojavu i razvoj novih oblika kontrole uma masa, i kako će to uticati na budućnost naše planete, i kako da budućnost zavisi od toga, koji put bira za sebe Homo Sapiens. Dalje autor objašnjava prirodu pamćenja — jednu od najstarijih tajni čoveka, koja je izmakla iz ruku naučnika i filozofa tokom vekova. Moderni istraživači otkrivaju procese pamćenja na materijalnom nivou i sugerišu postojanje veze između kratkoročne memorije i elektrohemijskih promena u centralnom nervnom sistemu. Mehanizme formiranja dugoročnog pamćenja oni povezuju sa mogućom ulogom, koju igra molekul RNK u pamćenju i skladištenju informacija. Ali ćorsokak u kome su se našli, 5

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 verovatno je najkraće dat u sledećem zapažanju: "Iako se svest i pamćenje izučavaju tokom mnogih godina, još uvek ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje kako pamtimo informacije, i kako ih prisećamo". U ovom radu, konačno, po prvi put u istoriji nauke, stvoren koncept objašnjava prirodne i naizgled nevezane sa realnošću pojave koje se nalaze se u potpunoj harmoniji sa svima iskustvima i informacijama o pamćenju, akumuliranog čovečanstvom tokom sve svoje istorije. Priroda memorije postaje apsolutno stvarna i opipljiva — mistična aura koja je okružuje nestaje, i daje nam se svima mogućnost da ocenimo i da prihvatimo ovaj divan i veoma jednostavan fenomen prirode. Na osnovu iste teorije, pomoću koje se objašnjava priroda pamćenja, Levašov nam daje mogućnost da proniknemo u tajnu prirode o rođenju svesti — na primer, zašto kritična količina informacija, stigla u mozak u ograničenom periodu ("Poslednji Apel Čovečanstvu", glava 6), postaje primarni uslov za pojavu intelekta? Autor "napreže" našu sivu materiju i veoma lepo, korak po korak, dovodi do razumevanja pravog značenja i prirode svesti. Stvorena autorom jedinstvena teorija mu je omogućila da razreši sve do sada nerazrešeni zadatak veze mnogih radikalno u korenu nekompatibilnih između sebe prirodnih pojava u celinu, u jedan skladan sistem. Prvi put, postepeno prodiremo sve dublje, gvozdena logika predloženog sistema nagrađuje nas naučnim objašnjenjem života posle smrti, što se pokazuje prirodnim i neizbežnim, posledicom objašnjenja prirode osećanja, pamćenja i svesti. Život posle smrti ne bi mogao da postoji bez njih i predstavlja prirodan niz objašnjivih pojava, uključujući u sebe karmu i reinkarnaciju duše. U narednim poglavljima, primenjujući istu jedinstvenu teoriju, Levašov nam pomaže da razumemo takve složene aspekte ljudske psihe kao što su homoseksualnost i podeljena ličnost, koji, opet, mogu da se objasne samo u razumevanju procesa koji se dešavaju na nivou suštine čoveka. Odavde prelazimo na šira pitanja koja se odnose na socijalnu stranu čovečanstva. Na primer, na koji način i zašto, naizgled, slabo i pasivno pleme, iznenada, bez ikakvih vidljivih razloga jednog dana postaje moćno i jako i osvaja svog moćnog suseda i zauzima njegovu teritoriju. Slične događaje, koji se dešavaju sa cikličnošću istorijskih epoha, istraživali su istoričari, ali ih nikada nisu objasnili sa pozicije jedne teorije. 6

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Slično tome objašnjava druge malo razumljive manifestacije ponašanja ljudi, koje su važne za svakog od nas. Na primer, zašto neki ljudi, preseljeni na mesta koja su daleko od njihove zemlje, sa velikim teškoćama mogu da tolerišu ili jedva preživljavaju na novom mestu boravka, u isto vreme, dok se drugi lako prilagođavaju? Ili, kako i zašto svemirski uticaj spoljašnjeg prostora (tj., raspored nebeskih tela i postojanje drugih planeta i svetova) ima uticaj na našu planetu? Da li su takvi događaji proizvod bizarne mašte ili važeća manifestacija prirodnih pojava? I mi vidimo prirodni niz pojava, počev od primarnih materija, koje utiču na zakrivljenost prostora, krećući se kroz živu materiju, prvo rađanje virusa u eteričnoj sferi i konačno, rađanje svesti i inteligencije u pojedincu i stradanje naroda pod uticajem prirodnih i kosmičkih snaga. Sve to je — samo deo fascinantnog mozaika knjiga "Suština i razum", čvrsto postrojenih na doslednoj jedinstvenoj teoriji, koja pokazuje punu povezanost pojava i događaja, prelepu arhitekturu univerzuma. Tako, na primer, počinjemo da shvatamo, kako numeričke veličine razlike dimenzionalnosti utiču na skok u razvoju čoveka na sledeći evolutivni nivo, ili, kako astralna tela ćelija fizičkog tela čoveka dostižu kritičnu masu i prevazilaze kvalitativnu barijeru prvog mentalnog nivoa; kako ozbiljno oštećeno astralno telo može da izazove razvoj raka; ili, kako muzika u stilu hevi metala uništava astralna tela ćelija mozga i izaziva obrnutu evoluciju. I tako dalje, i tako dalje. Dakle, mi smo došli do tačke kada je moguće i potrebno da razumemo zašto smo arhitekte svoje karme — sami mi, a ne neki "Viši Sud"; mi sami i jesmo taj "Vrhovni sud" koji donosi presudu, tačnije — naša dela i postupci, koja su bukvalno utisnuta na telima naših suština. Naša dela i postupci su — porotnici na tom sudu savesti, kada nikakav iskusan advokat nije u stanju da prikaže da je crno belo i obrnuto. To se dešava zato što svaki osećaj koji nas motiviše na radnju, ima svoj nivo dimenzonalnosti, i potapanje naše svesti u taj osećaj menja kvalitativnu strukturu naše suštine, a pečat toga ostaje zauvek. Sve u svemu, kao i sve u univerzumu, živo i neživo, Homo Sapiens je podređen zakonima kruga primarnih materija preko tela suštine i fizičkog tela. To, kako su aktivne i na kojim nivoima one cirkulišu, suštinski je važno za sve funkcije ljudskog tela, njegovih sećanja, stanja njegovog zdravlja, njegove svesti, njegovih emocija, njegovog duhovnog razvoja... Pratimo Levašova po meri toga, kako on sve to spaja u celinu — to je 7

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 zastrašujuće u prvom trenutku svojom neobičnošću, ali je to istovremeno i zarazna ekspedicija u nepoznatu do sada zemlju znanja. Ali čitalac, koji nije uplašen novim i koji ode zajedno sa autorom u ovu zemlju znanja, biće nagrađen značajnim usponom na evolucionoj stepenici. Svi dugujemo dosta Levašovu za to, što je stvorio "jedinstvenu teoriju o svemu". Kombinujući najbolje tradicije prošlosti sa savremenim znanjem i dodajući fundamentalno važne nedostajuće "komade" višedimenzionalne stvarnosti, on nam daje nadu za budućnost i divnu vizija onoga, čemu mi stremimo svim svojim srcem.. Barbara Kulman, doktro medicine, doktor filozofije 8

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Uvod Duša, suština... svako od nas je sebi postavljao pitanje: šta je to Duša?! I svako od nas želi da veruje u to, da ona postoji. Ne dopada nam se ideja, da sa smrću našeg tela mi nestajemo zauvek i nepovratno. U isto to vreme nema ničeg, osim osećanja i sećanja ljudi, koji su bili u stanju kliničke smrti i teoloških razmišljanja sveštenika, ne možemo ništa da nađemo, da zadovoljimo svoju gladnu želju da saznamo šta nas tamo čeka: večna tama ili Svetilište Raja, Čistilište Pakla ili Apsolut?! Dakle, šta je to Duša?! Mnogi ljudi, koji su imali povrede glave ili su bili u stanju kliničke smrti, počinju da vide i čuju suštine mrtvih, vide kanale, po kojim te suštine idu... Pitanje je samo u tome gde oni odlaze, i gde se nalaze Raj ili Pakao, ako oni postoje, i zašto ih svi ostali ne vide, ne čuju, ne osećaju? Da li je to samo posledica hipoksije (nedostatak kiseonika u mozgu), kako to pokušavaju da objasne "naučnici" ili pravi, objektivan fenomen... da li Postoje prošli životi svakog od nas, a ako postoje, zašto većina o njima ništa ne zna i ništa ne pamti?! I uopšte, šta je sećanje, kako je ono formirano, gde se čuva, i kako možemo da se setimo, kako vaskrsava u sećanju nešto korisno i važno za nas, što smo potpuno zaboravili? Šta je naš mozak, kako on funkcioniše? Kako neuroni mozga dobijaju i beleže informacije iz okruženja? Kako opažamo i osećamo svet oko nas?! I uopšte, šta su naša osećanja, emocije?! Da li je moguće da razumemo uzroke i pojave koje se dešavaju u nama, koji dovode do rađanja u dubini duše ljubavi?! Da li je seksualna privlačnost muškarca prema ženi, samo hipoteka Majke Prirode? I ako je tako, onda zašto se taj osećaj rađa samo ka određenoj ženi, a ne prema bilo kojoj od njih, koje mi viđamo i srećemo svuda: na ulici, u prevozu, u pozorištu, na poslu? I ako je to nešto drugo, šta je to? I zašto ljubav može da nestane ili da se pretvori u ravnodušnost ili čak u međusobnu mržnju jednih prema drugima? Kako se formira i razvija psiha čoveka, njegov karakter? Zašto jedan čovek ima veliku snagu volje, a drugi je nema uopšte? Na koji način su se pojavile različite vrste psihe čoveka i zbog čega tip psihe kod jedne osobe može da se menja u toku života? U čemu je razlog nastanka homoseksualnosti i lezbejstva?.. Intuicija... šta je to, odakle nam dolazi to "nesvesno znanje" i zašto? Mnogo pitanja se postavlja u našim glavama, ali, šta predstavljaju naša svest i podsvest? Kako možemo steći sposobnost da mislimo, i šta je to razmišljanje...? Sva ova pitanja se javljaju u našem mozgu i zahtevaju odgovor, ako želimo 9

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 da se nazovemo razumnim bićima. Ali ipak, jedno pitanje ostaje glavno, dominantno nad svim ostalim — to je pitanje o našoj Duši, o suštini... Odakle naše duše dolaze i zašto, gde one odlaze posle smrti, i šta se dešava sa njima u Raju ili u Paklu, i zbog kakvih grehova su se vratile na Zemlju?! Zbog čega nam je dat naš život, ovaj trenutak između prošlosti i budućnosti?.. Nikolaj Levašov 10

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Glava 7. Priroda svesti. Mehanizmi razvoja svesti Hajde da se vratimo na mogućnosti mozga, koje čovek ima na raspolaganju u ovoj fazi svog evolutivnog razvoja... Dakle, apsorbujući iz spoljne sredine količinu informacija potrebnih za kvalitetne promene u mozgu, čovek stiče novi kvalitet — svest. Tačnije je reći — početni oblik svesti. Štaviše, ovaj proces primarne akumulacije informacija mora da se završi pre nego što mozak prestane da raste. Zato je prvih šest-osam godina života čoveka od ključnog značaja, tokom kojih u mozgu treba da se dese određene kvalitetne izmene potrebne za pojavu iskre svesti kod njegovog nosioca. To je razlog zašto se čovek rađa kao potencijalno razumno biće i postaje to, pri apsorpciji potrebnog obima informacija iz spoljašnjeg sveta u određenom periodu. "...Potreban obim informacija..." — šta se krije iza ovih nekoliko reči?! U čemu se razlikuje spoljašnje okruženje čoveka od spoljašnjeg okruženja svih drugih živih organizama koji žive u istom ekološkom sistemu kao i čovek? Posebno ako se vratimo na praistorijskog vreme, kada je ljudska civilizacija tek počela da se pojavljuje. Mi ćemo ući u neku vrstu "vremenske mašine" i otići na njoj u to vreme, kada se kod naših "Adama" i "Eve" pojavila iskra razuma. I kakve "jabuke" i sa kakvog to posebnog "drveća" su morale "pasti" na glave ovih siromašnih "grešnika" i kakve "kvrge" su bile potrebne da im se stvore na glavi, da bi se u njihovim glavama dogodio "kratkak spoj", a oni "odjednom" shvatili sebe? Prisustvo velikog obima mozga?! I da, i u isto vreme, ne. Određeni obim ljudskog mozga je neophodan, ali ne i dovoljan uslov za rođenje svesti. Postojale su i postoje vrste čija je zapremina mozga ne manja, već ponekad i veća od čoveka. Kakva magija se dešava u prirodi, u rezultatu koje, neophodni uslovi za rađanje svesti postaju i dovoljni? Čoporativni način života primitivnog čoveka?! I opet, to je samo preduslov za rađanje svesti. I opet u prirodi postoji mnogo vrsta, koje vode način života stada, uključujući i vrste koje imaju obim mozga u srazmeri sa ljudskim (na primer, primati, delfini, slonovi, kitovi). Neki kritičan broj jedinki, formirajući stado primitivnih ljudi? Pri kome (brojnosti) se formira takav nivo opšteg psi-polja ovog stada (grupe), pri kojem se ispoljava status nadorganizma, neophodnog za očuvanje vrste i razvoj neurona mozga. I opet, to je samo preduslov za rađanje svesti. A može biti, da je to pojava i razvoj signala sistema interakcije — govor 11

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 između pojedinaca unutar stada?! I ponovo je pred nama neophodan uslov rađanja svesti. Iako kod veoma mnogih stada, i onih životinja koje ne žive u stadu, postoje njihovi signalni - sistemi, u isto vreme svest se kod njih ne rađa. Možda je to uspravno hodanje, pri kome se čoveku oslobađa par ekstremiteta i pojavljuje se mogućnost razvoja i upotrebe u novom kvalitetu? Zaista važno svojstvo, bez kojeg je nemoguć razvoj civilizacije. "Rad je napravio od majmuna čoveka" — rekao je F. Engels. Na neki način bi mogao da bude u pravu, ali visokoorganizovan i podeljen rad u kolonijama pčela, mrava i termita, na primer, koji imaju tri para ekstremiteta a koriste jedan a ponekad i dva para tih ekstremiteta u svom "radu", nije doveo do rađanja kod tih insekata svesti. Iako se "usavršavaju" po ovom pitanju ne manje od dve milijarde godina, ništa od toga se nije desilo. Najverovatnije je "lenjost" bila pokretačka snaga napretka. Neko se umorio rukama grebući zemlju u potrazi za korenjem i crvima, i on je smislio alate za obradu zemlje. Neko se umorio vukući na svojim leđima, i on je počeo da koristi vučne životinje, a onda je došao i točak. I ovaj spisak može da se nastavi do beskonačnosti... I ponovo uspravno hodanje, i kao posledica toga, mogućnost kvalitativno nove upotrebe "slobodnog" para ekstremiteta je samo preduslov za pojavu svesti. Može biti, od značaja je bila pojava pismenosti, donevši mogućnost akumulacije informacija sa generacije na generaciju? Rađanju svesti se može pripisati crtanju na kamenu, kada su primitivni ljudi prikazivali različite scene iz svojih života, po kojima se i sada može "pročitati" priča o njihovom životu. Korišćenje simbola za opis onoga što se dešava je dovela do brzog razvoja drevnih civilizacija slavjano-arijevaca, Egipta, Kine, Indije, civilizacije američkih indijanaca i mnogih drugih. Ali pojava pismenosti može se pripisati samo podrazumevanom razvoju slobodnih udova kod uspravno hodajućih životinja.. Dakle, koji od gore navedenih potrebnih uslova su dovoljni za rađanje svesti?! Koji od uslova su — opredeljujući: zapremina mozga, čoporni način života, kritična brojnost, signalni sistem ili uspravno hodanje? Problem se sastoji se u tome, da ni jedan od navedenih uslova, pojedinačno, nije dovoljan za pojavu svesti. Samo vrsta, kod koje se oni POJAVLjUJU ISTOVREMENO, dobija pri svojoj adaptaciji na uslove životne sredine, SVEST! A ako se analizira kako se svi ovi uslovi mogu manifestovati kod jedne vrste, postaje jasno da je glavni uzrok svega ovoga određeni nivo razvoja EKOLOŠKOG SISTEMA. Svaka 12

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 vrsta, zauzimajući određenu ekološku nišu, mora da se PRILAGODI uslovima koje zahteva od nje ekološka niša, koju ova vrsta pokušava da savlada. PRIRODNA SELEKCIJA nije ništa drugo već optimalno prilagođavanje vrste na EKOLOŠKU NIŠU. A ekološka niša nije ništa drugo već element EKOLOŠKOG SISTEMA. Dakle, prirodna selekcija je posledica adaptacije vrste na uslove života u okviru određene ekološke niše, a ne pokretačka snaga evolucije, kao što je Darvin verovao. Biološki koeficijent korisnog dejstva (BKPD) biljnih organizama pokazuje koliki deo sunčeve energije pada na površinu planete, i pretvara se u živu biljnu biomasu. Zapravo, biljna biomasa je temelj bilo kog ekološkog sistema. Pri povećanju tog koeficijenta, raste količina biljne biomase, koja, zauzvrat, dovodi do značajne promene u ekološkom sistemu u celini i dovodi do veće raznolikosti živih organizama, koji naseljavaju ovaj sistem. Pojavljuje se spektar novih ekoloških niša. Novi "stanovi" ne ostaju zauvek slobodni. Njih pokušavaju da savladaju postojeće vrste živih organizama. To postaje moguće samo kao rezultat prilagođavanja najnovijim uslovima postojanja, koje zahtevaju od njih ekološke niše, koju oni pokušavaju da savladaju. Adaptacija i mutacije dovode do promene živih organizama, i kao posledica toga, pojavljuju se nove vrste. Takva promena i razvoj ekološkog sistema se nastavlja sve dok se sve slobodne ekološke niše ne popune novim vrstama živih organizama. Ekološki sistem dolazi na kvalitativno novi nivo ravnoteže. I on je u tom ravnotežnom stanju do tada, dok se zbog određenih razloga, ne pojave biljni organizmi sa velikim BKPD. I onda sve se ponavlja. Pojavljuju se nove ekološke niše, što zauzvrat, dovodi do rađanja novih vrsta. I to će se nastavljati sve do tada, dok ekološki sistem ne doće do novog ravnotežnog stanja sa velikim različitim živim oblicima. To će, na kraju, dovesti do takvog ekološkog sistema, u kome će se pojaviti takva ekološka niša, koja će zahtevati adaptaciju pri kojoj će kod životinjskih vrsta iz susednih niša dolaziti do takvih promena, dak se svi navedeni ranije potrebni uslovi za podizanje svesti ne spoje zajedno i postanu DOVOLjNI. Na taj način, pojava inteligentnog života je NEIZBEŽNA kao rezultat razvoja žive prirode, kako na Zemlji tako i na nekoj drugoj planeti u Univerzumu, gde se život razvija1 . I takvih planeta je - milijarde. Inteligentni život nije jedinstveno javljanje priroda. I tako, na određenom nivou razvoja ekološkog sistema javlja se vrsta, čija adaptacija na osvojenu ekološku 1 Более подробно см. Н. Левашов «Неоднородная Вселенная», Глава 4 и «Сущность и Разум» том 1, Глава 2. 13

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 nišu dovodi do takvih izmena, pri kojime se neminovno pojavljuje svest. Homo Sapiens — je očigledna potvrda toga, sa specifičnim karakteristikama vrste, koje u potpunosti odgovaraju ekološkoj niši u kojoj on obitava. I nije bitno gde se prvobitno pojavio čovek, na kojoj planeti ili planetama. Inteligentni život može biti "domaćeg porekla" neke planete, pojavivši se kao rezultat razvoja života na njoj, ili "doseljeničkog" sa druge. Za razvoj bilo koje planete, neophodno je samo postojanje takvog ekološkog sistema na planeti, u kojem bi svaka razumna vrsta, ne obavezno humanoidna, mogla da "se smesti". Ali, "razumna" ekološka niša diktira svoje uslove vrsti, koja se "usudi" da je okupira. I shodno tome, sve ove vrste "osuđene" su jedna na druge, bez obzira na to, na kojim planetama one pokušavaju da sprovedu svoju "okupaciju". Potrebno je samo da su te planete imale slične prirodne uslove. A inače, "scenario" razvoja života ekoloških sistema na tim planetama će se izvoditi skoro identično, samo sa nekim razlikama. Razlike mogu biti u tome kada i kako brzo će formirati na određenoj planeti "razuman" ekološki sistem. A takve razlike, kao što su boja kože, neke razlike strukture lobanja i kostura ne protivreče, već naprotiv, samo pojačavaju snagu ovog zakona. Na planeti zemlji mogućnost pojave razumnog života dogodila se dva puta. Prvi put — u Eri Dinosaurusa, kada se pojavio dizanopitek, čiji je razvoj "iznenada" prekinut u periodu njegovog procvata. Štaviše, nije bilo nikakvih prirodnih nepogoda, koje su mogle da doprinesu praktično trenutnom izumiranju ove vrste, kao što su sve ostale vrste nastavile da napreduju još nekoliko desetina miliona godina. Onda su "misteriozno" nestali giganti, koji su zauzimali veoma mnogo mesta u ekološkom sistemu i "mešali" se formirajući više progresivan ekološki sistem. Postavlja se samo pitanje — zašto i kome su dinosaurusi smetali?! Verzija prirodnih nepogoda izgleda naivno i detinjasto. Ako bi na hiljadu godina planetu prekrila noć, posle pada na planetu velikog meteora ili komete, izumrle bi sve, bez izuzetka, vrste životinja i biljnih organizama, kako na kopnu, tako i u okeanu. A ako se to nije desilo, znači, desilo se nešto drugo. I ako pogledate taj fenomen sa strane, onda nevoljno dolazi misao da je neko svim tim morao da upravlja. I nije slučajno što se u nekim filozofskim i religioznim strujama prati ideja neke spoljne razumne sile, koju neki nazivaju Bogom, drugi Logosom, treći — idejom Absoluta. Ili može biti ta je nedostižna božanska supstanca — ništa drugo, već druga ili druge civilizacije, koje se iz jednog ili drugog razloga, ne pojavljuju otvoreno? Možda, nije došlo još vreme, možda čovečanstvo — samo još nije 14

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 spremno za to da kreatori "izađu" iz svojih "skrovišta" pred naše razrogračene oči? A u slučajevima, kada su se ipak pojavljivali, onda to ni na koji način "civilizovanom" čovečanstvu nije pomoglo u rešavanju zagonetke šta se dešava na maloj planeti, zabačenoj na periferiji "naše" galaksije. U nekim slučajevima su ih "nazvali" bogovima, u drugim — glasnicima đavola. Istorija čovečanstva ima dosta primera za to. Ali nikada nije bilo stvarno razumne reakcije na pojavu "vanzemaljaca". I može biti, da te Lutalice u Svemiru vole da rade svoj posao nevidljivo za one koji žive. I samo legende o Velikim Učiteljima, kao priviđenja, lutaju iz veka u vek. A samo posvećeni dobijaju od njih znanja, koja su neophodna čovečanstvu da krene napred. A sve dok čovečanstvo ne bude spremno za sastanak sa njima, oni rade svoj posao nevidljivo, u kritičnim trenucima vodeći situaciju u smeru razvoja, koji ne vodi ka samouništenju ljudske civilizacije. Na taj način, može da bude, samo zahvaljujući tim "nevidljivim vojnicima" vidljivog fronta, zemaljska civilizacija se pojavila, razvija se, i, nadajmo se da će se razvijati i dalje... Zagonetki na planeti zemlji je dosta, ali želeo bih da skrenem pažnju na još jednu, u vezi sa pojavom razumnih bića. Ta je zagonetka, povezana sa pojavom na planeti Homo Sapiensa neobjašnjiva sa stanovišta postojeće nauke, nestanak neandertalaca. "Razumnu" ekološku nišu u ekološkom sistemu planete poslednja tri-četiri miliona godina dosledno su okupirale humanoidne vrste: Australopithekines, Homo «habilis», Homo eretus, Neandarthals. Svaka od ovih vrsta isterala je iz naseljivih "stanova" svoje prethodnike, budući da je bila progresivnija, u poređenju sa njima. Ali u isto vreme, novi progresivniji oblik rađao se unutar već postojeće, kao rezultat određenih mutacija. Drugim rečima, dešavalo se postepeno prilagođavanje jedne vrste u skladu sa uslovima staništa u njenoj ekološkoj niši. Kao rezultat ove adaptacije jedna ista vrsta menjala se i spolja. Veliku ulogu u ovom procesu igrale su mutacije izazvane radijacijom. U epicentru rađanja novih podvrsta otkrivene su površinske zalihe ruda uranijuma. Radioaktivno zračenje je izazvalo brojne mutacije, od kojih su neke bile pozitivne, čija postepena akumulacija je i dovela do pojave nove podvrste. Postepena evolucija nove podvrste, na kraju, dovela je do toga da su počeli spolja da se razlikuju od svojih "roditelja". Naravno, određenu ulogu u takvim mutacijama igra žestoko kosmičko zračenje. Istina, ozonski sloj tokom razvoja humanoidnih oblika je već bio dovoljno moćan da zadržava veliki deo kosmičkog zračenja, koji je dve-tri milijarde godina bio jedan od glavnih razloga mutacija. I samim tim, žestoka kosmička zračenja su jedan od 15

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 osnovnih mehanizama evolucije života na planeti. Upravo zahvaljujući svemirskim zračenjima i površinskom zračenju radioaktivnih ruda, pojavljivale su se nove i nove vrste živih organizama, i popunjavale niše ekološkog sistema. Nove mutacije dovele su do pojave novih vrsta, koje su stupale u smrtonosnu borbu sa već postojećim za svoje mesto pod suncem. Takav kontinuitet razvoja života je trajao tokom četiri milijarde godina, i ... neočekivano se prekinuo sa pojavom Homo Sapiensa. Neandertalci — su poslednja karika ovog lanca kontinuiteta razvoja života. Ova velika humanoidna vrsta je bila na vrhuncu svog razvoja pre još četrdeset-trideset hiljada godina, kada se jednog dana, ako mogu tako da kažem, nepoznato odakle pojavio savremeni čovek — Homo Sapiens. Nema prelaznih oblika, nikakvih ostataka starijih od četrdeset-trideset hiljada godina. Gotovo da nema promena tokom poslednjih četrdeset-trideset hiljada godina, ako se ne računa neko smanjenje obima lobanje. I... istovremeno se pojavljuju sve rase na svim kontinentima, što je u suprotnosti sa teorijom evolutivnog razvoja vrsta. Rezultati istraživanja kostiju neandertalaca genetičara, u poslednjih nekoliko godina, srušili su poslednju tačku uporišta ortodoksnih naučnika. Ispostavilo se da su genetski, Homo Sapiens и Neandertalac NESPOJIVI!!! Pronađen je samo jedan skelet u Južnoj Americi, koji ima morfološke karakteristike obe vrste, i njihov "vlasnik" nije živeo do svoga "punoletstva". A to znači samo jedno — Homo Sapiens JE PROIZVOD RAZVOJA ŽIVOTA NA PLANETI ZEMLJI! A ako je tako — onda je Homo Sapiens došao ili je doveden sa drugih planeta. Ako je Homo Sapiens doveden na planetu — onda, od koga i zbog čega?! Možda je, Gospod Bog poslao Adama i Evu iz rajske bašte na Zemlju zbog njihovih grehova: «...Adamu tada reče: zbog toga što si slušao glas žene svoje i jeo sa drveta, za koje sam ti Ja zapovedio, govoreći: "ne jedi sa njega", prokleta će biti zemlja za tebe; sa tugom ćeš jesti sa njega u sve dane svoga života... U znoju lica svog ćeš jesti hleb, dok se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer prah si i u prah ćeš se pretvoriti 2 ...» Po Bibliji, uzroci pojave Adama i Eve na Zemlji, veoma su jasni. Ispostavilo se da se uplašio Gospod Bog, da će čovek, pojevši sa drveta znanja, želeti da pokuša da jede i sa drveta života, i na taj način postati suparnik samom Gospodu Bogu: 2 См. Ветхий Завет, Первая книга Моисеева. Бытие, Глава 3, стих 24. 16

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 «...I reče Gospod Bog: "evo, Adam je postao kao jedan od Nas, zna dobro i zlo; i sada, kako ne bi pružio ruke svoje, i uzeo i sa drveta života, i okusio, i ne počne da živi zauvek. I pošalje ga Gospod Bog iz bašte Edemske da obrađuje zemlju sa koje je odveden 3…». Uplašen je bio do te mere da je i zaštitu postavio: «...I prognao je Adama i postavio na istoku u vrtu Edemskom heruvima i plameni mač da čuvaju put ka drvetu života 4…» Da ostavimo pitanje o uzrocima pojave Homo Sapiens otvorenim i da se vratimo na samu činjenicu njegove pojave. Pojavio se niotkuda Homo Sapiens i bio je malobrojan, znatno slabiji, manji rastom, nego Neandertalac. I pri tome, bila su "rasuta" mala ostrva između njih. Ali, ipak, tokom milenijuma zajedničkog "smeštaja" u "komunalnom stanu" Neandertalac je gotovo bez traga nestao, dok je "kukavica" — Homo Sapiens, potisnuo iz svog "gnezda" protivnika, i pristupio aktivnom razvoju "osvojene" ekološke niše. Koji su razlozi doveli su do toga da mnogobrojna vrsta izumre u najkraćem istorijskom roku?! Promena prirodnih uslova, planetarne nepogode?! Samo, njih nije bilo, a da ih je i bilo, onda bi slabiji "sustanar" trebalo, po logici stvari, da nestane prvi. Ali to se nije desilo. Što je samo po sebi već neverovatno, ali je to ipak činjenica, koja ne podleže sumnji. I jedini izlaz iz ovog ćorsokaka može biti pretpostavka o tome, da je neko "pomogao" Homo Sapiensu da se oslobodi "vlasnika stana". I jedina alternativa Gospodu Bogu u tome je prisustvo vanzemaljske civilizacije u svemiru. Civilizacije, koja je dostigla visok nivo razvoja, koji joj omogućava upravljanje razvoja života na drugim planetama. Čovečanstvo ima dva izbora — veru u Gospoda Boga u jednom ili drugom obliku ili priznavanje postojanja drugih civilizacija u Svemiru. Vera u isključivu pojavu života na planeti zemlji je posledica vere u Gospoda Boga. Dakle, ako ne prihvati hipotezu prisustva Gospoda Boga, prisustvo različitih civilizacija u Svemiru je neophodan uslov za razvoj stvari. I prirodno je pretpostaviti da je čitav niz civilizacija nastao mnogo ranije od zemaljskog. Iako je zemaljska civilizacija u poslednjih sto godina bila u stanju da postigne određene uspehe, logično je pretpostaviti da su druge civilizacije za milione, a možda i milijarde godina razvoja postigle ono, što našoj civilizaciji sada izgleda neverovatno i nemoguće. Ono što je danas za sve rutinski i normalno, pre sto godina bilo je 3 Там же. 4 Там же. 17

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 nemoguće i fantastično, i samo su fantasti smeli da sanjaju i pišu u svojim knjigama o "neverovatnim stvarima". Slično tome, ono što je danas "neverovatno i nemoguće", preko nekih sto godina moglo je da bude rutinski i normalno. Dakle, sasvim je logično i opravdano govoriti o "starijoj braći", koji su pretekli zemljane za milione, a možda i milijarde godina. I stoga, bilo bi korektno da se ne negira ono što danas izgleda neverovatno. Sutra nas može biti sramota zbog svog neznanja i slepila. I da ne crvenimo sutra, otvorimo svoj um novome danas, koliko god besmisleno na prvi pogled to novo izgledalo... Nestanak Neandertalca je moglo da se dogodi kao rezultat intervencije neke spoljne sile, kojoj je bilo potrebno da se Homo Sapiens sačuva i adaptira na eko sistem planete Zemlje. I to najverovatnije, toj istoj spoljnoj sili, koja je i "donela" Homo Sapiensa na ovu plavu planetu. Najefikasniji i zahtevajući minimalnu intervenciju način je, "odseći protivnika" stvarajući "genetske bombe". Dovoljno je da se uz pomoć genetskog inženjeringa naprave neke promene u genetskoj matrici vrste kod malog broja pojedinaca te vrste, i da se kroz neko željeno vreme ove promene manifestuju kod većine primeraka te vrste. Što manji broj pojedinaca dobije promenu genetske matrice, duže vreme je potrebno da se ove promene manifestuju u većini. I, shodno tome, više primeraka sa izmenjenom genetskom matricom u početku, to se brže te promene javljaju kod većine. U ovom slučaju, mehanizam radi geometrijskom progresijom. Na taj način, može se unapred izračunati vreme kada se željene genetske promene javljaju kod većine te vrste. Na primer, malo prilagođavanje polnih hromozoma kod male grupe pojedinaca te vrste, kroz određeno vreme može da dovede do toga da se ove promene javljaju kod većine pojedinaca vrste. I ako ta promena genetske matrice dovodi do smanjenja, samo smanjenja, sposobnosti produženja vrste u tom ili drugom obliku, kroz određeno vreme ta vrsta će početi da izumire, kada broj pojedinaca sa izmenjenom matricom dostigne neku, kritičnu za tu vrstu, vrednost. Sve je veoma jednostavno. Za nastavak postojanja vrste potrebna je, u najmanju ruku, jednostavna reprodukcija vrste, kada je u populaciji vrste broj rođenih pojedinaca jednak broju umrlih ili poginulih. U ovom slučaju, vrsta ima šansu, samo šansu na mogućnost daljeg postojanja. Samo pri proširenoj reprodukciji vrsta ima realnu mogućnost, ne samo da preživi u okviru svoje ekološke niše, već i da nastavi svoj evolutivni razvoj, sve više i više osiguravajući se u osvojenoj ekološkoj niši, i ima realnu mogućnost da savlada i nove, susedne ekološke niše. Ako je broj rođenih manji od broja umrlih ili poginulih, ova vrsta osuđena je na izumiranje. Upravo na ovoj osnovi se zasniva 18

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 dejstvo "genetske bombe" — postepeno smanjenje nataliteta dovodi do istrebljenja. Sa strane izgleda nevidljivo, vek za vekom nestaje sa lica planete. Pri tome je potrebna samo minimalna intervencija spoljne sile. Intervencija koja, bez znanja evolucione biologije i zakona genetike, prolazi nezapaženo, čak i za civilizaciju, koja se nalazi u početnoj fazi svog razvoja. I, ako se uzme u obzir mogućnost primene genetskih bombi i mogućnost promene veličine vrednosti biološkog koeficijenta korisnog dejstva biljaka (BKPD) od strane spoljne sile, onda se jasno dobija slika veštačke kontrole razvoja ekološkog sistema i života na planeti u celini. Što samo po sebi nije nešto neverovatno, ako trezveno pogledamo šta se dešava. U bliskoj budućnosti to će biti dostupno ljudskoj civilizaciji. Šta nam to govori o mogućnostima naše "starije braće", koji poseduju potrebna znanja odavno i koja su usavršili? Imajući ovo u vidu, zagonetka nestanka dizanopiteka i dinosaurusa, i mnogih drugih, njima sličnih, prestaje da bude zagonetka, i praktično sve "rupe" razvoja života na planeti zemlji dobijaju smisleno objašnjenje. A da li se sećate, da čak i u našem veku, primitivna plemena džungle Amazona koja se nalaze na nivou razvoja kamenog doba, obožavaju božanstva u obliku aviona nakon što su videli avione, koji su leteli nad njihovom rodnom džunglom, i zar je onda čudo to, da su naši preci sudarajući se sa neshvatljivim i neverovatnim sa njihove tačke gledišta, stvarali veru u Gospoda Boga? Postavlja se ipak jedno pitanje: zašto se sve to započelo? Zašto su, tokom milijardi godina "posmatrači" iz drugih svetova "gajili" ekološki sistem do tada, sve dok nije nastao sistem, koji ima "razumnu" ekološku nišu, zatim je "genetskim bombama" oslobodio i "naselio" različitim rasama i plemenima, dovodeći ih sa raznih naseljenih planeta našeg Univerzuma? Veoma mnogo muke, a sa kojim ciljem? I ako je tako, ako je Homo Sapiens doveden spolja, onda zašto su se doseljenici našli na tako primitivnom nivou? Da li su planete, sa kojih su ih "doveli", bile na tako primitivnom nivou, i što je najvažnije, sve su bile na približno istom primitivnom nivou? Koliko sinhronih civilizacija (civilizacija koje se nalaze u istoj fazi razvoja) mora biti u Svemiru?! I ako ih ima toliko mnogo, ko je i zbog čega trebalo sve da ih okupi na jednoj planeti i onda posmatra kako one, ratuju jedna sa drugom, postepeno se mešajući u jednu civilizaciju? I zašto samo nekoliko procenata neurona mozga Homo Sapiensa aktivno radi, dok je u isto vreme, veći deo, više od devedeset odsto, "zamrznuto"? Zapravo, "zamrznuto", zaključano, blokirano i savršeno potpuno ne učestvuje ni u kakvim procesima održavanja života njihovih vlasnika. Priroda nikada ne stvara ništa ekstra, kao rezervu, za svaki slučaj. A to znači, 19

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 da je pre toga, kada su "zamrznuti", oni negde i kod nekoga aktivno radili. Pri tome, ovih nekoliko procenata aktivnih neurona obezbeđuje minimalan broj interakcija između neurona, koji su potrebni za manifestaciju razuma u njegovoj početnoj formi . Drugim rečima, veštačko zatvaranje većeg dela neurona mozga vratilo je sve koji su prošli kroz to, u početnu tačku evolucije razuma. Neka sila, razumna i visoko razvijena, definitivno je proizvela prenos svih "prvoljudi" u evolucionu prošlost. Ko je i sa kojim ciljem najveći deo neurona mozga Homo Sapiensa "zamrzao", vračajući sve na varvarski nivo? Evo, u čemu je stvar! Dakle, svi novi stanovnici "razumne" ekološke niše planete Zemlja prošli su kroz postupak zatvaranja mozga, pri čemu, svi do jednog na nivo divljaštva. Pitanje je samo, zbog čega je to bilo potrebno? Dobija se zanimljiva slika. Neko je, upravljajući razvojem života na planeti, "podigao" tako ekološki sistem, koji ima "razumnu" ekološku nišu. Zatim, verovatno, isto je neko oslobodio ovu "razumnu" ekološku nišu od njenih stanovnika. Onda je nju naselio bićima, prikupljenim iz celog Univerzuma, pre toga ih vrativši sve na isti nivo divljaštva, zaključavši im veći deo mozga. I, na kraju, u većoj meri kroz, tzv posvećene, nevidljivo je usmeravao razvoj veštački stvorene hibridne civilizacije ka nepoznatom cilju. Zbog čega je urađen taj džinovski posao?! Šta neko očekuje od civilizacije u povoju na planeti zemlji, izgubljene na periferiji Velikog Kosmosa?! Naravno, ne da stvori planetu-zatvor našeg Univerzuma za genetski otpad drugih civilizacija, kao što sugerišu neki. Hajde da pogledamo sve činjenice sa strane i pokušamo da ih analiziramo, stavljajući sebe, mentalno naravno, na mesto onih koji su sve to stvorili... Prinudno se našavši na primitivnom evolucionom nivou, novi stanovnici "razumne" ekološke niše, počeli su da se ponašaju u skladu sa tim. A to znači, da su se pojavila plemena koja su počela da se bore sa svojim susedima. Tokom ovih ratova uništeni su muškarci slabijeg plemena, a žene, postavši željen plen, počele su da rađaju decu pobednika. Ali uvek, pre ili kasnije, bio je neko još jači, i sve ponovo ponovilo. I tako — hiljade i hiljade puta, i još uvek traje, može biti, ne na toliko varvarski način. Ali, ako samo na neko vreme ne obraćamo pažnju na sve strahote ratova i njihove posledice, jasno se vidi društveni fenomen, na koji skoro niko nije obraćao veliku pažnju. I taj društveni fenomen je — aktivno stalno mešanje različitih genetskih fondova prvo unutar rasa, a sa razvojem civilizacije i tehnologije, i između različitih rasa. Takođe, još jedna posledica ratova je, migracija čitavih plemena i 20

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 naroda. Kao rezultat ovih migracija osvajanje novih teritorija. I tako je trajalo sve dok nije nastalo slobodnih teritorija. Nakon čega je samo silom moguće bilo "dobili" mesto pod Suncem "tražeći da se napravi prostor" domaćinu u najboljem slučaju, ili uništavanjem muškog stanovništva u najgorem. Ali, kako u jednom tako i u drugom slučaju, opet se dešava aktivno mešanje različitih genofondova. I ako je sve to dozvoljeno od strane "kreatora", to znači, da je slično mešanje gena zbog nečega veoma važno, bez obzira na varvarske načine da se postigne željeno. Pretpostavimo, da su doseljenici sa jedne planete obrazovali na planeti zemlji jedno pleme, noseći u svom genetskom materijalu kvalitete i mogućnosti matične civilizacije. Sa tih pozicija je i broj prvobitnih plemena u skladu sa brojem civilizacija, koje su učestvovale u "naseljavanju" planete Zemlje svojim predstavnicima. Pri tome "naseljavanje" se desilo u nekoliko talasa, podeljenim u vremenu na nekoliko milenijuma. Nažalost, istorija Zemlje zadržala je informacije samo o poslednjih deset hiljada godina. Bez obzira na to koliko dosadne, više-manje dovoljne arheološke informacije sačuvane su u poslednjih četiri hiljade godina. Tako, da detaljno "zavirivanje" u prošlost planete na trideset-četrdeset hiljada godina, na žalost, nije moguće. Većina informacija koje nisu izgubljene u pećima istorije, "izgubljene" su u korist određenih političkih grupacija koje su "usklađivale" pravu istoriju civilizacije u svom interesu. Ali, ipak, ono što se istorijski pouzdano zna o kretanju plemena, koja se često nazivaju Velikim Preseljenjima, izgleda veoma interesantno. Najviše je ostalo sačuvanih činjenica o istoriji Evroazije. Veliki kontinent, naseljen u početku sa dve rase — indoevropejcima i mongoloidima. Ove dve rase prilično se razlikuju jedna od druge, ali i razlike unutar svake od njih, takođe, veoma su značajne. Ali, najinteresantnije je nekako to, što su obe ove rase "izašle" i naselile iz iste oblasti u samom centru evroazijskog kontinenta — Himalaja. Pri tome, naseljavanje se dešavalo u naizmeničnim talasima, od predstavnika jedne, pa druge rase. Kakvo objašnjenje može da bude za to?! Velike promene doneće svojim tokom struja Reke Vremena... Izmeniće svoj lik Sveta zemlja Velike Rase. Veliko zahlađenje doneće vetar da'Arijski na ovu zemlju i Marjona će je trećinu Godine skrivati svojim Belim Plaštom. 21

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 U to vreme neće biti hrane za ljude i životinje i počeće Velika Seoba potomaka Roda Nebeskog s one strane Ripejskih gora, koje sa zapadnih granica štite Svetu Raseniju... I doći će oni do Velikih Voda, Okeana-mora Zapadnog 5 ... Može biti, da je postojao zajednički predak ove dve rase? Ali, to je apsurdno, kako sa stanovišta genetike, antropologije, paleontologije, tako i zdravog razuma. Rase se toliko spolja razlikuju pri prisustvu fiziološke kompatibilnosti, da tog zajedničkog pretka ne može biti u principu. Ali ostaje činjenica — obe rase su "izašle" na evrazijska prostranstva iz planinskih predela severnih Himalaja. Ćorsokak, iz koga, čini se da ne postoji izlaz... ako se pretpostavi da su plemena, izašla sa Himalaja, tu i "rođena". A pod pretpostavkom da je u ovoj planinskoj zemlji stalna tačka nulte-tranzicije — „Star Gate“ (zvezdana kapija) — preko koje su na planetu Zemlju dostavljali "kreatori" predstavnike drugih civilizacija, sve dolazi na svoje mesto. Jednostavno i u isto vreme neverovatno, ali prisustvo svemirske luke, između planinskih venaca, objašnjava sve elementarno. Ako se prizna da je Homo Sapiens prebačen na planetu sa drugih planeta našeg Univerzuma, onda mora da postoji i način prebacivanja stotina hiljada živih bića iz "rajske bašte" na "grešnu zemlju". Stalno aktivna svemirska luka je savršeno pogodna za to. Tačnije, ako uzmemo u obzir celu planetu, takvih nultih-prelaza je tri: Himalajski, Južno-Afrički i Južno-Američki. Ali može nastati prirodno pitanje: gde su ti nulti-prelazi — Međuzvezdane Kapije— sada?! Gde su nestali, i zašto njima, niko ne dolazi na planetu Zemlju?! Evo šta je o tome rečeno u Slavjano-Arijevskim Vedama: 1. Ispričaj nam, Mudri Učitelju, šta se to dešava u Svargi velikoj, o zašto su se mnoge kapije u Makoš i Radu ... zatvorile? I ne sijaju Kristali Kretanja, a Krug od zarbina ugasio se već polučetvrt ... Igle Nebeske izgubile su boju i sada od mnogih Vajtmara ne slušamo odgovore na zov mnogodoljni... 5 Славяно-Арийские Веды, «Книга Мудрости Перуна», Круг Первый, Саньтия 5, с. 37-38. 22

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 2. Odgovori Perun Mnogomudri: Znajte, Čuvari Kapija Međusvetja, u Svargi se Velika Asa odvija, u Makoši, u Radi, u Svati i u Rasi sada se bije Velika Bitka, u njoj su sa Tuđim ratnicima Pakla Svetli Bogovi iz Prave stupili u žestok okršaj... 3. Od tih zlih neprijatelja što su cvetne Zemlje u prah pretvarali, što su prolivali krv nevinih stvorenja, ne štedeći nigde ni male ni stare... Zato su se mnoge Kapije zatvorile, da ne bi neprijatelji Tuđinci dospeli na Svetle zemlje Svarge velike 6 ... Na taj način, zvezdane kapije, koje predstavljaju uređaje za savijanje prostora, bile su "prosto" isključene od strane njihovih stvaraoca, da bi se sprečio prodor kroz sjedinjene posredstvom njih svetove, uključujući i našu Zemlju, neprijatelja, koji donose smrt i uništenje u te svetove. Postojanje Međuzvezdanih Kapija sve stavlja na svoje mesto... pojavu svih glavnih rasa na planeti zemlji u isto vreme pre oko četrdeset hiljada godina; u ovom slučaju, imamo tri centra raseljavanja plemena i naroda — jedan u planinama Evroazije, drugi u planinama centralne Afrike i treći — u planinama Južne Amerike. I onda nestaju mistični pokrovi praktično sa svih zagonetki u istoriji čovečanstva, vezanih za pojavu nepoznato odakle, iz dubine Azije, moćnih talasa doseljenika, koji su se jedan za drugim obrušivali, na primer, na Evropu, brišući na svom putu sve, uključujući i potomke preseljenika prethodnog talasa. Zašto je sve to učinjeno?! Zašto su "dovedena" sa raznih planeta humanoidna bića, fiziološki kompatibilna, što zauzvrat, značajno komplikuje izbor "učesnika"? U tom pitanju leži i odgovor. Fiziološka kompatibilnostpodrazumeva mogućnost ukrštanja — mešanje genetike različitih plemena i naroda. Na taj način, mešanje različitih kvaliteta, založenih u genetskom 6 Славяно-Арийские Веды, «Книга Мудрости Перуна», Круг Первый, Саньтия 9, с. 67-68. 23

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 materijalu različitih plemena, i jeste razlog onoga što se dešava na našoj "grešnoj" planeti. I jedina varijanta mogućnosti obezbeđenja toga je — najveće moguće zatvaranje mozga "učesnika" o tome šta se dešava. Hajde da pokušamo da razumemo — zašto?! Zadržavajući sve originalno, donešen sa rodne planete nivo svesti, nemoguće je dobiti maksimalno efikasno mešanje kvaliteta. Na prvom mestu, jer fiziološki kompatibilni nosioci genofonda su — vanzemaljci su sa različitih planeta. Tačnije — sa mnoštva različitih planeta. A to znači, da su sa velikim stepenom verovatnoće nivoi razvoja civilizacija planeta, sa kojih su došli "zemaljski" vanzemaljci, bili različiti. Odabir "učesnika", u principu se vršio na principu moguće fiziološke kompatibilnosti, bez koje nikakvog mešanja ne može da bude u principu, očuvanje originalnog nivoa razvoja bi dovelo do nemogućnosti tog samog mešanja. Postavlja se prirodno pitanje — zašto? Zato, što različiti nivoi razvoja — su isto, što i realno prisustvo u jednoj stvarnosti, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ostrvca prošlosti u sadašnjosti mogu se posmatrati u džunglama Amazona. Neka amazonska plemena bila su na nivou razvoja kamenog doba kada su se sa njima prvi put suočili prvi predstavnici civilizacije ostatka planete. Kao rezultat, ova plemena su počela da apsorbuju u sebe "civilizaciju", kao po pravilu, samo u lošem obliku. Veoma je veliki istorijski jaz. I odnos prema ovim plemenima, kao prema našoj mlađoj braći, je neizbežan. Da li je moguća fiziološka kompatibilnost — da, da li je moguća psihološka, socijalna kompatibilnost — u principu ne. I to je neosporna činjenica. Nikakvo aktivno mešanje kamenog doba i savremenosti se nije desilo. U perspektivi — samo postepeno umiranje kamenog doba, kao rudimenta civilizacije. A da ne govorimo o različitim civilizacijama, koje dele milioni godina razvoja, između njih je — ogromna provalija. I tu provaliju je nemoguće prevazići. Možemo samo da je uklonimo u potpunosti, vraćajući sve učesnike, bez obzira na njihov originalni nivo razvoja, na isti početni nivo. Pri tom, sve stavljajući u iste evolutivne uslove, i nikakvi problemi sa "adaptacijom" i mešanjem neće postojati. Nažalost, to je jedina opcija, koja daje mogućnost da se obezbedi mešanje genetskih kvaliteta, bez bilo kakve značajno vidljive spoljne intervencije. Dakle, vraćanje svih, bez izuzetka, doseljenika na Zemlju sa drugih planeta na primitivni nivo, ne samo da nije varvarstvo, ili kazna za neke prestupe, već je jedini način da bi se dobilo željeno mešanje različitih genofondova i mogućnost spajanja u jednom, poznatih osobina, i možda, nastanka novih. Haotično mešanje plemena i naroda, kao rezultat ratova i 24

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 migracija, koje se u početku dešavalo između susednih plemena, u većini bliskih genetski jedni drugima, dovelo je do srednjih mutacija kvaliteta i genetike. Osim toga, doseljenici sa sličnijih planeta "prebačeni" su bliže jedni drugima i u klimatske zone koje maksimalno liče na klimatske uslove planeta, sa kojih su došli. To je omogućilo da se manje teško izdrži prilagođavanje na klimatske uslove nove planete. Po meri mešanja i adaptacije susednih plemena, koja su genetski bliska, i koja i dalje imaju veliki broj razlika, pojavljuju se nove genetske osnove sa naprednim funkcijama za prilagođavanje na nove klimatske zone. I već pomešane rase mešale su se sa daljim susedima, stvarajući nove mutacije i tako do beskonačnosti. Kao rezultat svega toga, posebno u dvadesetom veku nove ere, dolazi do postepenog nestajanja, rasnih razlika. U ovom trenutku ne postoji ni jedna genetski čista nacija ili narodnost. I ovaj proces integracija se nastavlja. Po potrebi integracije genetike, pojavljivale su se, pojavljuju se i pojavljivaće se objedinjene "stare" poznate osobine, koje, spajanjem, stvaraju nove, nikome do sada poznate osobine i kvalitete kod nekih pojedinaca. To su "voće", prikupljali, prikupljaju i prikupljaće, tvorci onoga što se dešava. Upravo zbog toga je i započet zamišljen eksperiment na planeti Zemlji... A sada da se vratimo na apsorpciju mozga pojedinca "...potrebnog obima informacija...". Pod uticajem informacija ljudski mozak se kvalitativno menja i dobija novi kvalitet — sposobnost da misli. Pojavljuje se klica duhovnih početaka čoveka, koja ne dobija uvek mogućnost da se razvije u nešto više. Pri tome, sve počinje od malog — od embriona, i priroda "čuda" njegovog začeća ne postaje manje značajna i manje interesantna. Veličanstvenost razumevanja neizbežnosti rađanja svesti na određenom nivou razvoja života ekološkog sistema ne može da ne oduševljava bilo kog mislećeg čoveka. Neminovnost rađanja svesti znači neminovnost postojanja u svemiru milijardi i milijardi vanzemaljskih civilizacija, i da čovečanstvo nije jedina i isključiva kreacija prirode, kako smatraju neki, ili tvorevina Gospoda Boga, kako misle drugi. A sada, hajde da proniknemo u ovu još jednu zagonetku prirode. Nakon dostizanja kritičnog broja aktivnih neurona mozga pod uticajem informacija iz spoljašnjeg sveta, formira se veliki broj lanaca, koji, između ostalog, stvaraju mnoge oblasti zatvaranja između sebe. I kao posledica ovih zatvaranja, pojavljuju se zatvoreni sistemi, u kojima primarne materije počinju da se kreću po zatvorenoj putanji. Oslobođene u neuronima u procesu raspada, primarne materije zasićuju druga i treća materijalna (eterična i astralna) tela. U tom slučaju, kada dođe do zasićenja neurona, formira se 25

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 zatvoreni lanac i nastaje dodatno zasićenje drugih i trećih materijalnih tela. To dodatno zasićenje se pojavljuje kao posledica prisustva zone zatvaranja između drugih i trećih materijalnih tela neurona, koji formiraju zatvoreni lanac (Sl. 100). Zone zatvaranja pružaju mogućnost pojave horizontalnih tokova primarnih materija. U prisustvu zatvorenih lanaca aktivnih neurona, ovi horizontalni tokovi stvaraju dodatno zasićenje drugih i trećih materijalnih tela, i kao posledica toga, javlja se smanjenje stepena rasejavanja primarnih materija, oslobođenih pri raspadu. Na taj način, zone zatvaranja povećavaju biološki koeficijent korisnog dejstva neurona mozga. Kao i u "slobodnim" neuronima zasićenje drugih i trećih materijalnih tela dešava se samo zbog vertikalnih tokova primarnih materija. Dok međusobno povezani u zatvoren lanac neuroni dobijaju zasićenje kako od vertikalnih tokova primarnih materija, tako i od horizontalnih. Zatvoren lanac neurona stvara još i postojanu cirkulaciju horizontalnih tokova, što povećava stepen zasićenja drugih i trećih materijalnih tela, povezanih među sobom neurona. A ako se uzme u obzir da je nivo gubitaka primarnih materija kod "slobodnih" i vezanih u lanac neurona isti, kod poslednjih (povezanih neurona) dodatno zasićenje bude sačuvano. Sl.100 26

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Kao rezultat dodatnog zasićenja drugih i trećih materijalnih tela ovi neuroni postaju, kako bi rekli, "teži" i kao posledica toga, povećava se stepen njihovog uticaja na okolni mikroprostor. Menja se nivo sopstvene dimenzionalnosti tih neurona, u poređenju čak i sa susednim aktivnim neuronima. Javlja se mikroskopska zakrivljenost prostora između "slobodnih" neurona i povezanih u lanac, što dovodi do zatvaranja drugih i trećih tela "povezanih" neurona u lanac sa drugim i trećim materijalnim telima susednih "slobodnih" neurona. Pored toga, razlika dimenzionalnosti između "povezanih" neurona i "slobodnih" stvara horizontalni potok primarnih materija od "povezanih" neurona ka "slobodnim". Na taj način, dodatno zasićenje primarnim materijama drugih i trećih materijalnih tela "povezanih" neurona u lanac, omogućava da se "uhvate" i da se spoje u zatvoreni lanac neurona susedni "slobodni" neuroni. Da bismo razumeli značaj toga, setimo se, da se u početku "slobodni" neuroni povezuju u zatvoreni lanac pod uticajem informacija koje dolaze u mozak kroz organe čula. A to znači da mozak odražava spoljni svet, i svaka reakcija mozga je reakcija na spoljni uticaj. Slični procesi se odvijaju i u mozgu svih živih organizama, koji, pri svemu tome nemaju svest. Povezivanje "slobodnih" neurona sa već postojećim zatvorenim lancem neurona, nastalim pod uticajem signala iz spoljašnje sredine, kao rezultat prekomernog zasićenja primarnim materijama "povezanih" neurona u lanac, omogućava čoveku da sam, bez ikakvog učešća spoljne sredine, stvara nove zatvorene lance neurona! A to, zauzvrat, znači, da čovek stiče sposobnost da samostalno misli, bez obzira šta se dešava u spoljnom okruženju. Živa materija kao rezultat toga, u svom razvoju dostiže kvalitativno novi nivo svog razvoja — nivo apstraktnog razmišljanja (nezavisno od okružujuće životne sredine). To daje mogućnost prodiranja, uz pomoć svesnih napora, izvan predela "vidljive" stvarnosti u tajne prirode. Čovek je u stanju da se transformiše iz "reflektora" prirode u stvaraoca. Otvaraju se bezgranične mogućnosti ne samo spoznaje prirode, već i njene transformacije, poželjno razumno. Mogućnost da se samostalno, uz pomoć mentalnih napora, poveže u jednu celinu, naizgled slabim međusobnim vezama u novu, nikome poznatu celinu — to je stvaralačli čin, kreiran živom materijom. To je kvalitativni skok u razvoju materije, koja dobija mogućnost sticanja znanja i transformacije onoga, što je nju stvorilo. Ali, šta se dešava u mozgu pri, takozvanim, "mentalnim naporima"? Sada postoji mogućnost da se da jasno, veoma jasno objašnjenje ovog prirodnog 27

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 fenomena. Pri "mentalnim naporima" pojačva se snabdevanje krvlju neurona u mozgu, što dovodi do dopunskog zasićenja neurona "gorivom" — organskim i neorganskim molekulima. Pri tome, veći broj ovih molekula stiže u unutrašu zapreminu molekula DNK i RNK u jedinici vremena . Kao rezultat toga, pri cepanju molekula oslobađa se više primarnih materija, i kao posledica toga, javlja se dodatno zasićenje drugih i trećih materijalnih tela, povezanih u zatvoreni lanac neurona. I dešava se čudo — "kratak spoj", i rađa se živa nova misao. Postojećem lancu pridružuju se novi i novi "slobodni" neuroni, koji se, kao biseri, jedan za drugim "nižu" na nove "niti", stvarajući nove i nove zatvorene lance neurona. Ovi zatvoreni neuronski lanci — neuronski prstenovi, slažu se jedni na druge, stvarajući neverovatno "preplitanje" između drugih i trećih materijalnih tela aktivnih neurona. Stvara se horizontalni lavirint iz drugih i trećih materijalnih tela neurona na drugom i trećem nivou mozga. Odvojena druga i treća materijalna tela pojedinih neurona, koja nisu u kontaktu jedna sa drugima na fizički gustom nivou, spajaju se u jedinstvenu strukturu mozga na drugom i trećem nivou. Zasićenje primarnim materijama ove jedinstvene strukture mozga, nastale na nivou drugih i trećih materijalnih tela neurona, akumulira primarne materije u njoj, stvarajući neophodan potencijal za nove kvalitetne transformacije i evolucione skokove u razvoju materije. Brana prikuplja i akumulira milijarde i milijarde bezazlenih kapi vode koje su pale na zemlju tokom kiše i pretvara ih u sve veću snagu, sposobnu da kao lavina, ruši sve na svom putu, kao i da uradi korisno delo za ljudski rod. Tako i jedinstvena struktura mozga čoveka na drugom i trećem nivou, akumulira unutar sebe kritičnu masu primarnih materija, da obezbedi proboj na kvalitativno novi nivo razumevanja. Upravo ovaj proboj na drugi kvalitativni nivo čovek naziva trenutkom uvida i otkrića, kada se pred mentalnim očima otvaraju najdublje tajne prirode. Hajde da pokušamo da razumemo i shvatimo prirodu uvida, prosvetljenja — ove svete tajne razumne materije. Struktura mozga čoveka na svim nivoima sa godinama, pod uticajem informacija, zasićuje mozak i kao posledica mentalne aktivnosti samog čoveka, postaje sve veća i veća i isprepletanija na drugim i trećim materijalnim nivoima. Kao i svaka kap vode, koja se spaja sa potokom, pojačavajući taj potok, tako se i svaki "slobodni" neuron, spaja svojim drugim i trećim materijalnim telima sa ukupnom strukturom mozga čoveka na drugom i trećem nivou, menjajući ga. Ove beznačajne promene, postepeno, dan za danom, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u 28

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 godinu se akumuliraju i nevidljivo, diskretno uvećavaju do kritičnog nivoa, koji omogućava napredak čoveku za kvalitativno novi nivo razumevanja i shvatanja svega onoga što se dešava. U nuklearnoj fizici postoji pojam kritične mase radioaktivne materije, pri kojoj dolazi do atomske eksplozije. Eksplozija se dešava kada koeficijent reprodukcije neutrona (osnovne čestice, koja ne nosi naelektrisanje) postaje veći od jedinice. Ovaj koeficijent određuje odnos broja neutrona, izgubljenih sa površine u jedinici vremena i broja izlučenih neutrona unutar zapremine radioaktivne materije. Dakle, po analogiji, uvodimo takav pojam, kao što je koeficijent zasićenja primarnim materijama. Minimalno zasićenje primarnim materijama drugih i trećih tela neurona se dešava u slučaju, kada su svi neuroni nezavisni jedni od drugih, kada oni ne stvaraju između sebe zatvorene sisteme na drugom i trećem materijalnom nivou. Pri takvom kvalitativnom stanju dešava se samo vertikalno zasićenje drugih i trećih tela neurona mozga, izolovanih jedni od drugih. Svaki neuron, kao posebna ćelija mozga je zasićen kroz potok plazme organskih i neorganskih molekula, pri čijem raspadu se oslobađaju primarne materije. Oslobođene pri tom cepanju primarne materije stvaraju vertikalni potok, koji obezbeđuje zasićenje drugih i trećih materijalnih tela svakog neurona pojedinačno. Pri tome, veliki deo oslobođenih pri cepanju primarnih materija se rasejava u okolni prostor. Pored toga, druga i treća materijalna tela neurona stalno gube "svoje" primarne materije. Ravnoteža se održava stalnim procesom raspadanja, što se dešava na nivou fizički gustih neurona - prvih materijalnih tela. Viši nivo aktivnosti drugih i trećih materijalnih tela neurona zahteva aktivniji protok procesa razlaganja molekula na primarne forme materija na fizičkom nivou. Ako ovaj uslov nije ispunjen, dešava se iscrpljivanje drugih i trećih tela neurona, i ona nisu u stanju da obavljaju svoje funkcije. Iscrpljivanje drugih i trećih tela neurona dovodi do smanjenja njihovog sopstvenog nivoe dimenzonalnosti, i kao posledica toga, smanjuje se stepen njihovog uticaja na okolno mikroprostranstvo. Kod vezanih u lanac neurona nastaje dopunsko zasićenje primarnim materijama, drugih i trećih materijalnih tela neurona, formirajući na ovim nivoima među sobom jedinstven sistem. Dakle, "povezani" neuroni imaju dva izvora zasićenja primarnim materijama, — vertikalno zasićenje i dopunsko — horizontalno zasićenje. Pri pojavi zatvorenih u lanac povezanih neurona, primarne materije, krećući se horizontalno, upadaju u "zatočeništvo". One počinju da se kreću po 29

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 zatvorenoj trajektoriji. Vezani u zatvoreni lanac neuroni pretvaraju se u neku vrstu "žive klopke", u kojima dolazi do akumulacije primarnih materija. Po meri evolucije dolazi do složenije strukture mozga čoveka na drugom i trećem nivou, što je praćeno povećanjem broja zatvorenih lanaca unutar ove strukture. Broj "živih klopki" se povećava. Sve veći udeo primarnih materija, oslobođenih pri raspadu, zarobljava se i zadržava unutar strukture mozga na drugom i trećem nivou. Kao rezultat toga, ova struktura postaje "teža" i povećava se njen nivo sopstvene dimenzionalnosti u celini. Evolutivni razvoj ovog procesa dovodi, na kraju, do toga da nivo sopstvene dimenzionalnosti strukture mozga, kreiran drugim i trećim telima neurona na odgovarajućim nivoima, postane propocionalan sa nivoom dimenzionalnosti četvrte materijalne sfere (prve mentalne sfere) planete. Dešava se otvaranje kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa planete i počinje formiranje četvrtih materijalnih tela kod povezanih neurona. Kao rezultat toga, formira se potpuno nova struktura mozga, koja predstavlja jedinstven sistem povezanih među sobom drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela neurona (sistem, koji ujedinjuje između sebe neurone na tri nivoa, pri odsustvu direktne interakcije između njih na nivou fizički gustih neurona), kada posredstvom "stezanja" na drugom, trećem i četvrtom nivou komuniciraju između sebe neuroni (na osnovu svog "teško" obezbeđenog položaja u tkivu mozga, nemajući mogućnost za takvu interakciju na fizički gustom nivou) i vladajući principijelno novim svojstvima i mogućnostima. Pri tome, ovaj sistem obezbeđuje znatno veći stepen nezavisnosti razmišljanja čoveka od spoljašnjeg okruženja. A to znači da pri tom nivou razvoja mozga čovek stiče sposobnost apstraktnog, analitičkog razmišljanja. Otvaranje kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa može da nosi i privremeni karakter. U tom slučaju, mozak se ne razvija skladno, a neki njegov deo, u vezi sa određenim pogledom ljudskih aktivnosti, kao rezultat stalnih treninga i duge svesne koncentracije čoveka na željeni objekat, vodi do lokalnog otvaranja kvalitativne barijere. Pojavljuje se čudno lokalno "gomilanje" na strukturi mozga čoveka, koje se sastoji od interakcije između sebe drugih i trećih materijalnih tela neurona. Pojavljuje se kvalitativna razlika između nivoa dimenzonalnosti tog dela i ostatka mozga. "Napredni" deo mozga će imati viši nivo sopstvene dimenzionalnosti u isto vreme, kada će ostatak mozga imati— niži nivo (Sl. 101). 30

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl.101 Obično neproporcionalno kvalitativno stanje mozga je posledica "jednostranosti" razvoja, kada čovek svesno razvija samo neke svoje mogućnosti i "hrani" svoj mozak izabranim od sebe ili nekim drugim informacijama. Takozvana, uska specijalizacija, u početku, daje naizgled sjajne rezultate, na kraju, postaje prepreka tog i bilo kog drugog razvoja. Kao rezultat takvog "izbranog" razvoja samo nekih delova mozga, koji su povezani sa ovom "izbrannošću", dobijaju se kvalitativne promene, dok u isto vreme ostatak mozak ostaje u svom originalnom skoro devičanskom stanju. Drugim 31

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 rečima, ostaje praktično nerazvijen čak i do nekog minimalnog proseka. U tome je tragedija "uskih genijalnosti". Takav lokalni razvoj — evolucija izabranih delova — vodi mozak do nestabilnog stanja. U "razvijenim" delovima mozga struktura ima maksimalno visok nivo sopstvene dimenzonalnosti, dok u isto vreme, nivo dimenzionalnosti praktično ostatka mozga ostaje na početnom ili skoro na tom nivou. Što je viši ovaj jaz, to tužnije mogu biti posledice. Ako čovek ima takav nesrazmerno, neharmonično razvijen mozak, a kao rezultat dugog treninga i svesne koncentracije dostigne, tzv, prosvetljenje, onda ga posle toga očekuju dva moguća podstanja — duboka depresija ili ludilo. Hajde pokušamo da razumemo zašto se to dešava. Razlika između sopstvenih nivoa dimenzionalnosti "naprednog" dela i ostatka mozga, stvara horizontalni nagib (pad) dimenzionalnosti između susednih regiona mozga. Nastaje kvalitativno novo stanje "moždanog vetra". Tačnije procesa, sličnog atmosferskom. I slično tome, ono što se dešava u atmosferi, u zavisnosti od veličine razlike dimenzionalnosti, može nastati laki "moždani povetarac" ili "moždana oluja", sa svim pratećim posledicama. Kada se pri svom razvoju i zasićenosti strukture "izabranih" delova mozga otvori kvalitatrivna barijera između trećeg i četvrtog nivoa (između astralnih i prvih mentalnih nivoa), kroz otvoren "prozor" grune u mozak informacija sa drugog nivoa. Mozak u tom slučaju, kao levak, počinje usisava potoke informacija sa novog kvalitativnog nivoa. Setimo se, da potoci informacija ne predstavljaju ništa drugo, već superpoziciju (sabiranje) potoka primarnih materija, koji se nalaze u određenom proporcionalnom odnosu. Mora postojati harmonija između kvalitativnih nivoa razvoja mozga i kvalitativnog sastava potoka primarnih materija, koje prodiru u mozak. Dakle, kada se dešava otvaranje kvalitativnih barijera između nivoa, superpozicija potoka primarnih materija počinje da "curi" u mozak, kroz "napredne" oblasti. Prisustvo horizontalne razlike dimenzionalnosti između «naprednih» regiona mozga i «ne naprednih» dovodi do pojave «moždanog vetra». "Moždani vetar" predstavlja kretanje duž potoka primarnih materija, paralelno sa kvalitativnim strukturama mozga. Neusaglašenost potoka primarnih materia sa kvalitativnom strukturom mozga dovodi do poremećaja stabilnosti strukture mozga, što dovodi do većeg ili manjeg resetovanja trećim materijalnim telima neurona primarnih materija G i F, što dovodi do smanjenja nivoa sopstvene dimenzionalnosti ovih neurona. Pri tome se menja kvalitativni nivo neurona. Nivo sopstvene dimenzionalnosti trećih tela neurona pada do minimalnog (nižneastralnog) nivoa. Što zauzvrat, 32

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 dovodi do naglog smanjenja ili potpunog prestanka vertikalne cirkulacije primarnih materija između drugih i trećih materijalnih tela neurona mozga (Sl. 102). Sl. 102 I, kao posledica toga, čovek tone u duboku stanje depresije. Čovek "pada" u stanje stresa. U ovom slučaju se uključuju zaštitni mehanizmi mozga, u rezultatu čega se resetovanje primarnih materija G i F po lančanoj reakciji dešava i kod neurona "naprednih" zona mozga. Kao rezultat toga, otvoren na neko vreme "prozor" ili "vrata" novog kvalitativnog nivoa se zatvaraju. I ponekad se nikada više ne otvaraju. 33

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Ako je uništavanje trećih materijalnih tela neurona nakon sličnog otvaranja, malo, postepeno ova tela mogu da se oporave do originalnog nivoa. Pri tome čovek "izlazi" iz dubokog depresivnog stanja i nivo sopstvene dimenzionalnosti trećih materijalnih tela neurona će se vratiti u normalu. I čovek je "spreman" za nov način "osvajanja vrhova" — za novo prosvetljenje. Ali, svaki novi takav stres će ponovo i ponovo bacati čoveka u stanje duboke depresije. I zahtevaće više vremena i truda da se vrati u normalu. Zar to nije poznata slika, poznata iz biografija i istorija bolesti velikih ljudi. Ako je veličina horizontalne razlike dimenzionalnosti između "naprednih" regiona mozga i ne "naprednih" veća od polovine veličine razlike dimenzionalnosti između trećeg i četvrtog nivoa, "moždani povetarac" pretvara se u "moždanu oluju". U ovom slučaju se može desiti ne samo resetovanje trećim materijalnim telima neurona mozga primarnih materija G i F, već i značajno uništavanje strukture mozga na ovom nivou. Kao rezultat toga, mogu da puknu zatvoreni lanci mozga, stvoreni čovekom u toku njegovog života i da se pojave novi zatvoreni lanci, koji ne mogu da postoje u načelu. A ako se to prevede na normalan ljudski jezik, to bi značilo da je čovek "samo" sišao sa uma. Kada se unište uzročno-posledične veze mozga, stvorene posredstvom životnog iskustva, pojavljuje se neadekvatna reakcija čoveka na životnu realnost. I nije slučajno što kažu da je između genijalnosti i ludila — samo jedan korak i da je svaki genije — pomalo lud, ali i da nisu svi ludaci — geniji. Neravnomeran razvoj mozga, na kraju, postaje prepreka za razvoj u celini. Dakle, za punu i neprekidnu evoluciju mozga i čoveka u celini mora biti prisutan višestruki, sveobuhvatan razvoj, kako tela, tako i na prvom mestu inteligencije. Sveobuhvatno obrazovanje, duboko proučavanje filozofije, istorije, prirodnih nauka, umetnosti, književnosti i drugih humanističkih nauka, sve to zajedno je u stanju da stvori potpun temelj za evolucioni razvoj čoveka. Svaka grana znanja, stečena zemaljskom civilizacijom, pri usvajanju doprinosi kvalitativnoj promeni u različitim delovima moždane kore. Pri tome kvalitativan rast strukture mozga dešava se glatkije, bez dubokih ponora. Prisustvo u kvalitativnoj strukturi mozga nekoliko dominantnih oblasti doprinosi bržem evolucionom rastu ostalih. Nekoliko oblasti sa visokim nivoom sopstvene dimenzionalnosti stvara povoljnu "klimu" za rast "zaostalih" delova mozga. Pojavljuje se nekoliko lakih narednih "moždanih povetaraca", koji guše jedni druge, što isključuje pojavu "moždane oluje". Pored toga, nekoliko "dominantnih" zona stvara takvu superpoziciju nivoa sopstvene dimenzionalnosti, u kojoj treća materijalna tela neurona evolutivno 34

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 zaostajućih delova moždane kore počinju da usisavaju primarne materije, G i F (Sl. 103). Sl. 103 Dodatno zasićenje trećih materijalnih (astralnih) tela neurona primarnim materijama, G i F dovodi do povećanja sopstvenog nivoa dimenzionalnosti. Kao rezultat toga sopstveni nivo dimenzionalnosti zaostalih oblasti se povećava. Oblasti-lideri kao da "povlače" za sobom zaostajuće. I na kraju, dolazi do harmoničnog evolucionog rasta (Sl. 104)... 35

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl. 104 Pri ovoj varijanti dešava se potpuno formiranje strukture mozga na svim nivoima. Postepeno povećanje ukupnog nivoa sopstvene dimenzionalnosti mozga će dovesti do otvaranja kvalitativne barijere između trećeg i četvrtog nivoa, praktično po celom "frontu bojevih dejstva", i kao rezultat toga, počinje potpuno nova faza evolutivnog razvoja mozga. Počinje izgradnja četvrtog tela neurona, formiranje i razvoj strukture mozga na drugom, trećem i četvrtom nivou. A to otvara potpuno novu "stranu" evolucije mozga i uma. Otvaraju se novi horizonti znanja i novi nivoi sposobnosti. To daje neverovatnu mentalnu snagu, pred kojom bledi najneverovatnija mašta i snovi... 36

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Glava 8. Priroda života posle smrti Otvorivši prvi put svoje oči, udahnuvši prvi put svež vazduh, čovek ulazi u svet pun snage i nade, ne shvatajući, da će pre ili kasnije doći trenutak poslednjeg uzdaha i kada će oči zatvoriti zauvek. Od prvog dana svog života čovek počinje svoje putovanje na putu života, do krajnje tačke koja će biti smrt. Čovek, kao i sve živo, osuđen je na smrt i ništa ne može da uradi povodom toga. To je zakon prirode, mada je čovek uvek sanjao o večnom životu, težio da pronađe eleksir besmrtnosti, odgovor koji bi mu pomogao da prevari "košćatu staricu", koja ubire svoju "žetvu". Pre svega, želeo bih da napomenem da je besmrtnost, o kojoj sanja većina, zapravo ono što se smatra smrću, odnosno evoluciona smrt, i u isto vreme smrt se javlja kao razlog evolutivne besmrtnosti. Paradoks?! I da, i ne. Ako pretpostavljamo, da sa smrću fizičkog tela nestaje sve: stečeno u toku života, iskustvo, znanje, mudrost, naše emocije, naše sećanje, sve ono što nam omogućava da prepoznajemo sebe živima, u tom slučaju to će biti paradoks. Ali ako pretpostavimo da se sa smrću fizičkog tela suština oslobađa balasta, koji sprečava dalji evolucioni razvoj, nema protivrečnosti, paradoks nastaje. Ali koja od ove dve pretpostavke odgovara istini, i uopšte, šta je istina? I kako da pronađemo ovu istinu, kada pouzdan odgovor može biti dat samo kada svako, ko se zalaže za prvu poziciju, baš kao i svako ko se zalaže za drugu, može da da potvrdan odgovor samo posle svoje sopstvene smrti, ako operiše shvatanjima zasnovanim na sopstvenom iskustvu? I uopšte, zašto je bog za skeptike samo ono što oni mogu sami da osete i provere?! I ko je rekao da su oni u stanju da svi "osećaju", i da je to, što su oni u stanju da osete, pouzdano i da u potpunosti odražava realnost? Na kraju krajeva, svi naši organi čula zajedno, u stanju su da daju našem mozgu manje od jedan odsto informacija o okružujućoj realnosti. Ali čak i to, ako se tome priđe nepristrasno, dovoljno je da se barem na momenat razmisli o pitanju — šta se dešava u trenutku fizičke smrti?! Pre nego što napravimo bilo kakve zaključke, hajde da ipak malo "začeprkamo" po tom iskustvu i informacijama koje je prikupilo čovečanstvo do sadašnjeg trenutka... Istraživanja su pokazala da se ćelije organizma periodično obnavljaju, stare ćelije se zamenjuju novim. Osim toga, različita tkiva organizma nemaju identične cikluse izmene. Razlika je prilično značajna: od sto dana "života" crvenih krvnih zrnaca — jedne od komponenti jedinstvenog tečnog tkiva 37

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 organizma — krvi, do petnaest godina "života" kostiju. Drugim rečima, svakih petnaest godina, sve ćelije organizma se obnavljaju. Stare, odradivši svoje ćelije zamenjuju se novim. Na taj način, "starost" ćelija našeg organizma ne prelazi petnaest godina, a većina ćelija — je i "mlađa": deset, pet godina i kao u slučaju crvenih krvnih ćelija — samo sto dana! Ispostavlja se zabavna slika — sa petnaest, trideset, četrdeset pet, šezdeset, sedamdeset pet i devedeset godina se dešava potpuna obnova starih ćelija i shodno tome, "starost" ćelija organizma čoveka ne prelazi petnaest godina, bez obzira na to koliko godina je prošlo od trenutka rođenja. Štaviše, prilikom zamene se formiraju potpuno nove ćelije. Ali, bez obzira koliko "čudno" to bilo, petnaestogodišnji mladić i devedestogodišnji starac ne izgledaju kao vršnjaci. Dakle, biološka starost pojedinaca, u ovom slučaju — čoveka, razlikuje se od biološke starosti ćelija njegovog organizma! Paradoksalno, ali je to činjenica prirode, sa kojom nije moguće ne slagati se. Nikakvo objašnjenje za to savremena ortodoksna nauka ne daje, a ne može ni dati na osnovu "delova" teorije realnosti, kojom operišu savremeni naučnici. Ali, bez obzira na to, da "nauka" nije u stanju da da objašnjenje ovog prirodnog fenomena, fenomen nastavlja da postoji, a ignorisanje neće promeniti stvari. Zatvaranje očiju i uzimanje kao početne pozicije sve, što u ovom slučaju može da se "vidi", problem se neće rešiti, kao da se to i ne želi. Da se pretvaramo da ništa iz toga ne može da se desi, i uopšte, da tako nešto ne može ni biti, pa iz toga ne može biti ničeg, zbog tih predstava o okružujućoj realnosti kojima raspolaže savremena nauka to je čist apsurd. Ako stvorena slika stvarnosti ne odražava, nije u stanju da prenese tu realnost, zbog koje je ona i nastala, moguće je samo jedno rešenje — da se stvori nova slika stvarnosti, sposobna da objasni i druge prirodne pojave, koje će, za razliku od stvorenih čovekom teorija, postojati sve do tada, dok bude postojala i sama Priroda. Dakle, iz činjenice da biološka starost ćelija organizma čoveka ne prelazi petnaest godina, u isto vreme, kao i sa biološkim starenjem organizma u celini, da se njegov izgled i status, funkcije i performanse menjaju veoma značajno, sledi jednostavan zaključak — fizička ćelija, kao osnova organizma, je samo deo, iako veoma važan, sistema žive ćelije. Ako je fizička ćelija deo žive ćelije, nameće se zaključak o postojanju drugih delova ćelije, koji zajedno sa fizički gustom ćelijom formiraju čudo prirode — živu ćeliju. Na taj način, logički zaključci pri pokušaju da se shvate procesi koji se odvijaju u živom organizmu, guraju, bukvalno "vode za ruku" ka 38

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 razumevanju neminovnosti postojanja drugih (osim fizičkog) nivoa žive ćelije. Sama priroda daje nagoveštaj, pravac u kome treba tražiti rešenje te očigledne tajne prirode. Fizički gusta ćelija je samo "vrh ledenog brega", koju su čula u stanju da vide, osete i slično, zbog činjenice da su ona (čula) dizajnirana da obezbede optimalno postojanje organizma u okružujućoj realnosti. Zato čula nisu u stanju da sagledaju "podvodni deo ledenog brega" žive ćelije — drugo materijalno telo (eterično), treće materijalno telo (astralno), i u nekim slučajevima, četvrto materijalno (mentalno) telo ćelije i organizma u celini. Ali ograničene mogućnosti čula ne znače da ovi nivoi ne postoje. Potrebno je proširiti mogućnosti percepcije okružujuće prirode kroz evolutivni razvoj čula, ili, u najgorem slučaju, kroz kreiranje novih instrumenata... Dakle, da bismo razumeli proces starenja organizma, potrebno je da se pozabavimo sa "podvodnim" delovima žive ćelije. Dakle, šta se dešava sa drugim (eteričnim), trećim (astralnim) i četvrtim (mentalnim) materijalnim telima žive ćelije, koje promene se dešavaju na ovim nivoima, šta dovodi do toga da se fizička ćelija nakon drugog ciklusa zamene, razlikuje od ćelije, koja je bila pre promene?!. Da bi razumeli ovaj fenomen prirode, potrebno je razumeti sve mehanizme i procese koji se dešavaju u organizmu, od momenta njegovog formiranja. Setimo se, da pri začeću u oplođenu jajnu ćeliju ulazi suština, koja počinje da izgrađuje novo fizičko telo. Suština je arhitekta svog novog tela i stvara ga u punoj kvalitativnoj harmoniji sa samom sobom. To obezbeđuje projekciju na podeljene ćelije embriona kvalitativne strukture suštine, što dovodi do razvoja zigotnih ćelija (ćelija embriona) po slici drugog (eteričnog), trećeg (astralnog) i četvrtog (mentalnog) materijalnog tela suštine. Drugo materijalno (eterično) telo suštine obrazovano je drugim materijalnim (eteričnim) telima ćelija fizičkog tela prethodne inkarnacije te suštine. I, shodno tome, treće materijalno (astralno) telo suštine — trećim materijalnim (astralnim) telima, četvrto materijalno (mentalno) — četvertim materijalnim (mentalnim) telima ćelija fizičkog tela prethodne inkarnacije. U smrtnom času fizičkog tela prethodne inkarnacije, drugo, treće i četvrto (eterično, astralno i mentalno) telo suštine potpuno odražavaju evolucioni nivo razvoja, koji je dostigao taj čovek u vreme svoje smrti. Dakle, pri izgradnji novog fizičkog tela u novoj inkarnaciji suština ga stvara u potpunoj harmoniji sa svojim evolucionim nivoom razvoja. Ne treba misliti da suština svesno upravlja ovom izgradnjom novog tela. Verovatno su mnogi gledali kako komadi gvožđa pod uticajem magnetnog polja stvaraju različite geometrijske oblike. 39

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Kao magijom, ti komadi su iznenada "oživljavali", kretali se i pred očima zabezeknutih posmatrača "stvarala" sasvim razumno "čudo". Samo kretanje komada gvožđa može se posmatrati očima, u isto vreme, kada linije magnetnog polja oku jednostavno nisu vidljive, ali to magnetno polje izaziva ove komade da se kreću i "stvaraju" geometrijske figure. Niko nije imao ideju i misao da magnetno polje "svesno" stvara ove geometrijske figure, jednostavno su komadi gvožđa namagnetisani, i njihovo magnetno polje počinje da komunicira sa magnetnim poljem njihove "vrste" i kao rezultat ove interakcije, stvara se stanje ravnoteže u kojem se komadi gvožđa nalaze na energetskim linijama moćnijeg magneta, što dovodi do formiranja geometrijskih oblika. Slično tome, druga, treća i četvrta (eterična, astralna i mentalna) tela ćelija, formirajući suštinu, projektuju se na deljive ćelije zigota (embriona), i kao rezultat toga rađa se još jedno "čudo prirode". To je "magnetizacija" ćelija embriona drugim, trećim i četvrtim (eteričnim, astralnim i mentalnim) telima ćelija suštine, "omogućujući" identičnim ćelijama embriona, nastalim kao rezultat podele jedne jedine oplođene jajne ćelije, da se transformišu i formiraju kvalitativnu strukturu višećelijskog organizma. Prilikom ulaska suštine u trenutku začeća u oplođenu jajnu ćeliju uspostavlja se direktna interakcija između fizički gustog nivoa i suštine. Ali suština je složenoorganizovan sistem, koji odgovara višećelijskom, na drugim materijalnim (eteričnim), trećim materijalnim (astralnim) i četvrtim materijalnim (mentalnim) nivoima. U isto vreme, oplođena jajna ćelija je jednoćelijski organizam. Protivrečnost?! Naravno, samo ta protivrečnost je — privremena, ona postepeno nestaje sa povećanjem broja ćelija koje se pojavljuju kao rezultat deoba ćelija embriona. Sa rastom broja ćelija embriona sve veći i veći broj "ćelija suštine" se "usklađuje" sa njima. Postavlja se pitanje, po kakvom redu "ćelije suštine" treba da se "usklađuju" sa ćelijama embriona? Ali, šta predstavljaju, takozvane, "ćelije suštine"? Hajde da jasno definišemo ovaj pojam. Drugo, treće i četvrto materijalno telo suštine, sva zajedno, čine nešto što se zove suština. Svako od ovih tela predstavlja "žilavu" koloniju, koja se sastoji iz drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela fizički guste ćelije organizma čoveka. Zbog činjenice da je višećelijski organizam, koji je telo čoveka, formiran ćelijama koje ispunjavaju različite funkcije u tom organizmu, njihova kvalitativna struktura će se manifestovati ne samo u razlici spoljašnjeg izgleda na fizičkom nivou. Različite ćelije organizma čoveka i na drugim nivoima imaju značajne razlike. Ove razlike ćelija na drugim nivoima se 40

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 sastoje u tome, da "jednostavne" ćelije organizma imaju "samo" jedan dodatni "sprat", u obliku drugog materijalnog tela (eteričnog tela). Drugi tip — dva dodatna sprata u obliku sistema, koji se sastoji iz drugog i trećeg materijalnog tela (eteričnog i astralnog tela) ćelija, i na kraju, treći tip — tri dodatna "sprata" u vidu sistema koji se sastoji od drugog, trećeg i četvrtog materijalnog tela (eteričnog, astralnog i prvog mentalnog tela). Dakle, takozvane, "ćelije suštine" kvalitativno i strukturno znatno se razlikuju jedna od drugih. Štaviše, ove razlike nisu samo, tačnije, ne manifestuju se samo u spoljnom obliku ovih ćelija, koliko u broju "spratova" koji imaju različite "ćelije suštine". I zapravo "ćelije suštine" sa sličnim kvalitativnim razlikama između sebe, "usklađuju" se sa razvojem ćelija embriona. Postoje li pri takvim kvalitativnim razlikama između "ćelija suštine" karakteristike koje se manifestaciju pri interakciji sa razvijajućom biomasom? Ima li u ovoj interakciji bilo kakav raspored ili se ovaj proces odvija haotično? Hajde da vidimo kakve se "ćelije suštine" uvode prvo u razvijajuću biomasu? Ako "ćelije suštine" imaju drugo, treće i četvrto materijalno telo (eterično, astralno i mentalno telo), njen uticaj na ćeliju biomase će biti maksimalan. To je zbog toga, što svaka od ovih tela "ćelije suštine" utiču na okolni mikroprostor i deformišu ga. Kao rezultat toga, ukupni uticaj takve "ćelije suštine" na biomasu će biti najviši u poređenju sa ostalim "ćelijama suštine", koje imaju drugi kvalitativni sastav. Takve "ćelije suštine" kao da su "teže" od drugih, i upravo su one prve u stanju da se usklade sa rastućom biomasom embriona. Samo nisu odmah "ćelije suštine" čoveka u stanju da to urade. Pre nego što to postane moguće, predstoji temeljan rad suština naše manje braće — riba, vodozemaca, gmizavaca, primata (Sl. 105). Štaviše, bića izumrlih vrsta, dobijaju razvijajuću biomasu sa ljudskom genetikom na privremeno korišćenje, "na iznajmljivanje". U "znak zahvalnosti", oni stvaraju evolucioni most između suštine i razvijajuće biomase čoveka. 41

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl, 105 Zahvaljujući takvoj simbiozi sa suštinama izumrlih životinja, rešava se osnovna protivrečnost kvalitativne nekompatibilnosti između suštine čoveka, koja predstavlja složenoorganizovani sistem na drugom, trećem i četvrtom materijalnom nivou (eteričnom, astralnom i mentalnom) i oplođenom jajnom ćelijom, koja ima kvalitativnu strukturu jednoćelijskog organizma. Suštine ovih izumrlih životinja se apsorbuju u razvijajuću biomasu čoveka kada kvalitativan nivo razvoja embriona čoveka postane srazmeran sa evolucionim nivoom razvoja suštine-graditelja izumrle vrste. Privremeno "naseljavanje" ovih suština budućeg novog "doma" suštine čoveka uslovljeno je time, što te suštine, naizmenično zamenjuju jedna drugu, jer mogu biti samo privremeno u harmoniji sa razvijajućom biomasom čoveka. Tokom privremenog boravka pomoćnih suština dolazi do brzog razvoja biomase embriona čoveka i kroz neko vreme njihove kvalitativne strukture postaju nespojive. Dešava se oslobađanje 42

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 te suštine, neka vrsta mikrosmrti, i uvlačenje sledeće suštine, potpuno kompatibilne sa razvijajućom biomasom, i tako sve do tada, dok suština čoveka nije u stanju da se uklopi (spoji) sa svojom razvijajućom biomasom. Zapravo zato, ljudski embrion ima nekoliko evolutivnih faza, tokom kojih je sličan embrionu svih pomoćnih suština-graditelja izumrlih vrsta. U svim slučajevima, to je samo početna faza razvoja embriona tih životinja, ali, ipak, u svim fazama razvoja embriona jasno se prati dominantan razvoj centralnog i perefernog nervnog sistema. Nervne "ćelije suštine" svake od ovih pomoćnih suština, u poređenju sa svim ostalim "ćelijama suštine", imaju dominantnu evolutivnu poziciju tako da maksimalno utiču na razvijajuću biomasu, i na taj način, povećavaju brzinu razvoja te biomase, i u isto vreme smanjujući trajanje nalaženja te pomoćne suštine u razvijajućoj biomasi čoveka. Dakle, kada razvijajuća biomasa dostigne kvalitativni nivo, pri kojem je suština čoveka u stanju da se sa njom uskladi, počinje proces formiranja novog fizičkog tela. Kao što je već pomenuto, prvo se projektuju na razvijajuću biomasu nervne "ćelije suštine", i počinje formiranje budućeg nervnog sistema čoveka. Pri tome evolutivni nivo razvijajuće biomase raste, što stvara uslove za projektovanje na nju sve više i više "lakih" "ćelija suštine". Razvijajuća biomasa kao da se evoluciono zateže, i nastaju uslovi za projektovanje na nju drugih "ćelija suštine", koje imaju manji stepen uticaja na okolni mikroprostor, nego nervne "ćelije suštine". Sledeće nakon nervnih "ćelija suštine" po stepenu uticaja na mikroprostor su "ćelije suštine" koštane srži. Na taj način kod embriona počinje da se formira krvni sistem. Pri tome razvijajuća biomasa se ponovo kvalitativno menja, što stvara mogućnost da se projektuju na nju druge "ćelije suštine", sa još manjim stepenom uticaja na okolni mikroprostor. Počinju dosledno da se formiraju srce, pluća i drugi organi i sistemi organizma, mišići itd. Pretposlednja se formiraju tkiva hrskavice i poslednje — kosti. Iz čega sledi da koštane "ćelije suštine" imaju minimalan uticaj na svoj mikroprostor i u principu formiranje lokomotornog sistema se produžava i nakon rođenja. Ova činjenica stvara povoljnije uslove za prolaz ploda kroz matericu majke. «Meke kosti» novorođenčeta su — ubedljiv dokaz. Osim toga, "meke kosti" omogućavaju organizmu deteta da veoma brzo raste u prvim godinama života, što je veoma važan uslov za očuvanje i opstanak vrste Homo Sapiens u planetarnom ekološkom sistemu. Da bi se lakše razumela priroda ovog fenomena — zašto su neke "ćelije suštine" "teže" od drugih— setimo se, da druga, treća i četvrta materijalna 43

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 tela "ćelija suštine" (etereična, astralna i mentalna), pri svom uticaju na okružujući prostor, menjaju nivo dimenzionalnosti ili drugim rečima, imaju svoje sopstvene nivoe dimenzionalnosti. Dakle, ako "ćelija suštine" ima samo drugo materijalno telo (eterično), stepen njenog uticaja na okružujući prostor, a samim tim, stepen promene dimenzionalnosti okružujućeg mikroprostora će biti minimalan (Sl. 106). Sl. 106 Prisustvo kod "ćelija suštine" pored drugih materijalnih tela, drugih i trećih materijalnih tela (astralnih tela), stvara dodatnu zakrivljenost mikroprostora zbog uticaja ovih tela (Sl. 107). 44

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl. 107 Osim toga, treće materijalno telo (astralno telo) ima veći uticaj nego drugo materijalno telo (eterično), zbog toga što je ono kvalitativno formirano stapanjem dve osnovne materije G i F, dok je drugo materijalno telo (eterično) sa — jednom G. Na taj način, treće materijalno telo (astralno) stvara dodatnu razliku dimenzionalnosti Δαт.м.т. u odnosu na ono što se dešava pod uticajem drugog materijalnog tela — Δαв.м.т.. Pri tome, Δλв.м.т. < Δλт.м.т. (1) Prisustvo u "ćeliji suštine" četvrtog materijalnog tela (mentalnog tela) dovodi do pojave još jedne promene dimenzionalnosti. Dakle, "ćelije suštine", koje imaju četvrto materijalno telo (mentalno telo), kao i neuron u mozgu, na 45

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 primer, stvara maksimalni uticaj na okružujući mikroprostor Δαч.м.т. od svih mogućih vrsta "ćelija suštine", koje postoje u kvalitativnoj strukturi suštine (Sl. 108). Sl. 108 Uticaj četvrtog materijalnog tela (mentalnog tela), formiranog spajanjem tri osnovne materije G, F i Е je veći od uticaja trećeg materijalnog tela (astralnog tela), kvalitativno obrazovanog od dve primarne materije G i F. Δλт.м.т. < Δλч.м.т. (2) Kao rezultat svega toga, moguće je videti tri glavne vrste "ćelija suštine": 46

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 1. Prvi tip ćelija suštine— koje imaju samo drugo materijalno telo (eterično telo). 2. Drugi tip ćelija suštine — koje imaju drugo i treće materijalno telo (eterično i astralno telo). 3. Treći tip ćelija suštine — koje imaju drugo, treće i četvrto materijalno telo (eterično, astralno i materijalno telo). Zbog navedenih razloga, ova tri osnovna tipa "ćelija suštine" će na različite načine uticati na okružuući mikroprostor (Sl. 109): Sl. 109 Δλп.к.с. < Δλв.к.с. < Δλт.к.с. (3) "Ćelije suštine", koje imaju samo drugo materijalno telo, stvaraju minimalan uticaj na okružujući mikroprostor — Δλп.к.с. Dalje, setimo se, da treće materijalno telo (astralno telo) ne može da se pojavi i da postoji bez prisustva drugog materijalnog tela (eteričnog tela), shodno tome uticaj drugog tipa "ćelija suštine" — Δλв.к.с. — biće usklađeno iz superpozicije (zbira) uticaja drugog i trećeg materijalnog tela (eteričnog i astralnog tela). I slično, treći tip "ćelija suštine" može da se pojavi i da postoji samo u prisustvu drugog, trećeg i četvrtog materijalnog tela (eteričnog, astralnog i mentalnog tela): Δλп.к.с. = Δλв.м.т. (4) 47

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Δλв.к.с. = Δλв.м.т. + Δλт.м.т. (5) Δλт.к.с. = Δλв.м.т. + Δλт.м.т. + Δλч.м.т. (6) Hajde da sada razmislimo o tome kako sve to utiče na formiranje i razvoj embriona? Svaka od "ćelija suštine" utiče na okružujući mikroprostor, deformišući ga i stvarajući neku razliku dimenzionalnosti. Maksimalna razlika dimenzionalnosti stvara, tzv, "treći tip ćelija suštine" — "nervne ćelije suštine" (sl. 109). Burni metabolički procesi koji se dešavaju u aktivno deljivim i razvijajućim ćelijama embriona, oslobađaju dosta primarnih materija, koje stvaraju potok, prodirući u početku samo u treći tip ćelija suštine zbog toga, što one vrše maksimalan uticaj na okružujući mikroprostor od svih tipova ćelija suštine. Zbog toga kvalitativna barijera nestaje pre svega između ćelija ovog tipa i razvijajuće biomase fetusa. Aktivno zasićenje primarnim materijama sva tri materijalna tela ćelija suštine tog tipa dovodi do toga da se javlja višak zasićenja njihovih odgovarajućih primarnih materija. Najbrži višak zasićenja dostižu četvrta materijalna tela ćelija trećeg tipa suštine. Kao što je već istaknuto ranije, ćelije trećeg tipa suštine najviše utiču na okružujući prostor i zato se zapravo sa tim ćelijama suštine spajaju ćelije razvijajuće biomase. Zigotne ćelije (ćelije embriona) same po sebi, već imaju druga materijalna tela (eterična tela), koja, zauzvrat, imaju uticaj na okružujući mikroprostor. Po meri evolutivnog razvoja ćelija embriona stepen uticaja na okružujući mikroprostor se povećava, i na kraju, dolazi vreme, kada se uparuju sa trećim telima suštine. Ovaj proces je sličan vezivanju susrečućih tunela, kada se jedan od tunela uopšte ne menja, dok se drugi pripaja sa velikom brzinom. Nakon toga, kako se rastuća biomasa embriona uparuje sa ćelijama trećeg tipa suštine, počinje potpuno nova faza razvoja embriona. Suština počinje da zauzima tu biomasu. Kao rezultat ovog procesa dešava se zamena drugih materijalnih tela nedeferenciranih ćelija embriona sa drugim materijalnim telima ćelija suštine trećeg tipa. Hajde da vidimo, kakvim načinom suština preuzima "kormilo" razvijajuće biomase? Kada se razvijajuća biomasa usklađuje sa ćelijama suštine trećeg tipa, potok primarnih materija, nastao u ćelijama razvijajuće biomase kao rezultat raspada najnovije fizički guste materije, počinje aktivno zasićenje njihovim primarnim materijama odgovarajuće vrste (Sl. 110). 48

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl. 110 Svako od tela "ćelija suštine", zasićuje se odgovarajućim primarnim materijama, dostiže kritičan nivo gustine, što stvara dodatnu deformaciju okružujućeg mikroprostora. Kritičan nivo gustine dostiže se zahvaljujući tome, što je brzina gubitka svakog od tela "ćelija suštine" primarnih materija znatno manja od brzine zasićenja, usled čega se pojavljuje višak koncentracija primarnih materija. Verovatno se svi sećaju školskog zadatka o rezervoaru sa dve cevi, preko jedne od njih voda utiče, a sa druge ističe. Imajući u vidu prečnike ovih cevi potrebno je bilo odrediti koliko brzo se ovaj rezervoar puni vodom. Voda je mogla da popuni rezervoar samo u tom slučaju ako je prečnik cevi, preko koje je voda uticala, bio veći od prečnika cevi, kroz koji je isticala iz rezervoara. Tako kroz cev većeg prečnika u jedinici vremena stiže više vode, nego što se 49

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 gubi preko druge cevi sa manjim prečnikom... Tako i u slučaju tela "ćelija suštine" moćni potok primarnih materija, nastao pri razvoju embriona, pruža zasićenje, a zatim i preteranu koncentraciju u njima odgovarajućim osnovnim materijama. Višak koncentracija primarnih materija stvara obrnuti tok. Pri tome maksimalni povratni tok primarnih materija javlja se kod "ćelija suštine" stvarajući maksimalnu deformaciju okružujućeg mikroprostora — nervnih "ćelija suštine" — ćelija suštine trećeg tipa (Sl. 111). Sl. 111 Povratni tok primarnih materija F i G četvrtih materijalnih tela suštine u pravcu ka trećim materijalnim ćelijama suštine, stvara dodatno zasićenje trećih materijalnih tela suštine (astralnih tela) tim materijama. Kao rezultat ovog procesa, ubrzava se zasićenje primarnim materijama, trećih materijalnih 50