Suština i Razum - tom 2 - Nikolaj Levašov

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 tela suštine, i kada zasićenje postane kritično, javlja se obrnuti potok primarnih materija u pravcu ka drugim materijalnim telima suštine (Sl. 112). Sl. 112 Ovaj povratni potok primarnih materija, posebno primarne materije G, izaziva zasićenje drugih materijalnih ćelija suštine (eteričnih tela), i kada to zasićenje dostigne kritični nivo, nastaje obrnuti potok primarne materije G od drugih materijalnih tela suštine u pravcu fizički guste ćelija embriona (Sl. 113). 51

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl. 113 Povratni tok primarne materije G stvara projekcije, identične drugim materijalnim telima ćelija suštine tog tipa i te projekcije se preklapaju na fizički guste ćelije embriona (Sl. 114). 52

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl. 114 Upravo zbog prekomernog zasićenja primarnim materijama, drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela ćelija suštine, zahvaljujući svoeobraznim trostrukim pojačanim povratnim tokovima, projekcija drugih materijalnih tela ćelija suštine trećeg tipa (eteričnih tela) na razvijajuću biomasu nije samo moćna projekcija drugih materijalnih tela svih ostalih tipova ćelija suštine, već i NEUTRALIŠE projekcije DRUGIH MATERIJALNIH TELA (eteričnih tela) ĆELIJA SAMOG EMBRIONA (Sl. 115). 53

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl. 115 Na taj način, projekcija drugih materijalnih tela ćelija suštine trećeg tipa, a takođe i sve ostale projekcije drugih tipova "ćelija suštine" postepeno istiskuju, zamenjuju sobom, projekcije drugih materijalnih tela (eteričnih tela) zigotnih ćelija, i dešava se jednostavno čudo prirode — formiranje novog fizičkog tela po liku i obliku suštine. Ako iz bilo kog razloga projekcije "ćelija suštine" nisu u stanju da u potpunosti zamene odgovarajuće projekcije drugih materijalnih tela (eteričnih tela) zigotnih ćelija, kao rezultat toga se javlja preklapanje projekcija ćelija suštine na projekcije zigotnih ćelija. I na kraju, nastaje hibridna projekcija, koji je nastala kao rezultat superpozicije (sabiranja) projekcija odgovarajućih ćelija suštine i identičnih projekcija drugih materijalnih tela (eteričnih tela) 54

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 ćelija embriona. I, kao posledica toga, javljaju se određene deformacije. Prilikom povezivanja "ćelija suštine", sa razvijajućom biomasom embriona dešava se formiranje novog fizičkog tela. Štaviše, sve "ćelije suštine", a posebno nervne "ćelije suštine trećeg tipa", evoluciono "povlače" biomasu embriona, obavljaju određeni posao, usled čega one gube deo svog evolutivnog potencijala (Sl. 116). Sl. 116 Najveći posao obavljaju nervne "ćelije suštine" i naravno, one i najviše gube svoj evolutivni potencijal. Ali pri tome i upravo zbog toga, novo fizičko telo dobija maksimalni mogući evolucioni nivo, identičan ili skoro identičan evolucionom nivou četvrtih materijalnih tela ćelija suštine. Kao rezultat tog čuda prirode novo fizičko telo dobija evolucione zalihe, u poređenju sa drugim i trećim materijalnim telima (eteričnim i astralnim) svih "ćelija suštine" i stvara dovoljne i neophodne uslove za dalji razvoj. Treba napomenuti da prilikom formiranja novog fizičkog tela, sa ćelijama razvijajućeg fetusa 55

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 komuniciraju direktno samo druga materijalna tela "ćelija suštine", dok treća i četvrta materijalna tela "ćelija suštine" igraju samo sporednu ulogu. Nakon rođenja samo druga materijalna tela "ćelija suštine" su aktivna (Sl. 117). Sl. 117 Dakle, život novorođenčeta počinje pri aktivnom radu samo drugih materijalnih tela "ćelija suštine", treća i četvrta materijalna tela ćelija suštine su početno pasivna i ne funkcionišu. To je zbog toga, što se posle toga, kako druga materijalna tela "ćelija suštine" čoveka stupaju u aktivnu interakciju sa razvijajućom biomasom, njihov nivo sopstvene dimenzionalnosti smanjuje. I, kao posledica toga, kvalitativna barijera između drugih i trećih materijalnih nivoa (eteričnih i astralnih nivoa) se oporavlja. Čim se to desi primarne materije, oslobođene pri procesu životne delatnosti fizički gustih 56

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 ćelija, nisu u stanju da zasite treća i četvrta materijalna tela "ćelija suštine" (astralna i mentalna tela). Ako su vrata zatvorena ne mogu da prođu kroz njih, ako je slavina zatvorena, voda ne može da napuni rezervoar, tako i kvalitativna barijera između drugih i trećih materijalnih nivoa čini nemogućim zasićenje trećih i četvrtih materijalnih tela "ćelija suštine". Kao rezultat toga, druga materijalna tela "ćelija suštine" dobijaju puni potencijal, koji proizvode fizički guste ćelije organizma. Takvo intenzivno zasićenje drugih materijalnih tela "ćelija suštine" čoveka dovodi do visoke aktivnosti i mogućnosti brzog evolutivnog razvoja. Dakle, nakon rođenja organizam prolazi kroz fazu brzog razvoja. Dešava se aktivno deljenje ćelija, i kao posledica toga, sve veći broj "ćelija suštine" primaju u svoje "upotrebu" nove fizički guste ćelije. Postepeno se ustanovljava usklađenost između fizički gustog telo i suštine. Tokom ovog perioda brzog zasićenja drugih materijalnih tela "ćelija suštine", koje traje do četiri-osam godina , mozak deteta treba da dobije neku kritičnu količinu informacija. Kritički obim informacija se određuje onim potrebnim kvalitativnim promenama drugih materijalnih tela nervnih "ćelija suštine", koje omogućavaju otvaranje kvalitativne barijere između drugih i trećih materijalnih tela nervnih "ćelija suštine" . Ako neuroni mozga deteta apsorbuju iz okružujuće sredine potrebnu količinu informacija i dešava se otvaranje kvalitativne barijere između drugih i trećih materijalnih nivoa ćelija mozga, primarne materije dobijaju mogućnost da zasite treća materijalna (astralna) tela nervnih "ćelija suštine". Počinje proces evolutivnog obnavljanja trećeg materijalnog tela (astralnog tela) suštine. Ovaj proces ima dve faze: obnavljanje nepotpunog trećeg materijalnog tela iz primarne materije G (t. j. nižeastralnog tela) i obnavljanje punog trećeg materijalnog tela (tj. potpunog astralnog tela) iz primarnih materija G i F (Sl. 118). 57

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl. 118 Samo u prisustvu kompletnog trećeg materijalnog tela neurona mozga, moguće je obnavljanje i razvoj četvrtog materijalnog tela. Proces nakupljanja trećeg materijalnog tela neurona mozga traje do četrnaest-osamnaest godina, tokom kojih mozak deteta, upijajući pri učenju kvalitetno organizovane informacije, stiče mogućnost da kreira samostalno horizontalne lance neurona. Proces nakupljanja kompletnog trećeg materijalnog tela neurona završava se sa trideset tri, trideset šest godina. Štaviše, to postaje moguće samo zahvaljujući razvoju intelekta, duhovnosti. Veoma važnu ulogu u razvoju kompletnih trećih i četvrtih materijalnih tela neurona igra pojava horizontalnih lanaca neurona na trećem materijalnom nivou (astralnom). Horizontalni lanci neurona "zadržavaju" primarne materije na nivou trećih materijalnih tela "ćelija suštine". Dodatno zasićenje trećih 58

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 materijalnih tela nastaje zbog toga što primarne materije počinju da se kreću duž lanaca neurona. Vremenom, broj lanaca neurona se povećava i kao posledica toga, pojavljuje se sve više i više zatvaranja između njih. Kao rezultat toga, pojavljuju se zatvoreni lanci, unutar kojih se odvija postepena akumulacija cirkulišućih primarnih materija. Upravo zahvaljujući zatvorenim između sebe lancima pojavljuju se dodatna zasićenja trećih materijalnih tela neurona i akumulacija primarnih materija u ovim telima "ćelija suštine". Dodatno zasićenje dovodi do promene stepena uticaja na okružujući mikroprostor trećih materijalnih tela "ćelija suštine" neurona mozga. I kada dodatno zasićenje dostigne kritičnu vrednost, dolazi do otvaranja kvalitativne barijere između trećih i četvrtih materijalnih nivoa. Nastaju uslovi za obnavljanje i razvoj četvrtih materijalnih tela "ćelija suštine" (Sl 119). Sl. 119 59

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Pri ovom potpuno obnovljenom početnom evolucionom nivou suštine, koja je stigla u oplođenu jajnu ćeliju, i nastaje mogućnost daljeg evolutivnog razvoja. U to vreme svi nivoi ćelija, od fizičkog do četvrtog materijalnog, nalaze se u najvećoj harmoniji između sebe, koja, zauzvrat, stvara povoljne uslove za razvoj (Sl. 120). Sl. 120 Pri evolutivnom razvoju drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela "ćelija suštine" dešava se promena stepena uticaja na okružujući mikroprostor. Postepeno se menjaju njihovi sopstveni nivoi dimenzionalnosti. Samo tokom godina sopstveni nivo dimenzionalnosti fizički guste ćelije pod uticajem spoljašnjeg i unutrašnjeg okruženja postepeno se smanjuje. Kao rezultat ovih procesa, kvalitativno usklađivanje između fizičkih ćelija i ćelija suštine" se 60

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 narušava. Pre svega kvalitativno neslaganje se manifestuje na nivou četvrtih materijalnih tela "ćelija suštine". Četvrta materijalna tela "ćelija suštine" evolutivno otpadaju od fizičkih ćelija, i kao rezultat toga nestaje cirkulacija primarnih materija između četvrtih i trećih materijalnih nivoa (Sl. 121). Sl. 121 Pri tome funkcionalne karakteristike ćelija, sa kojima se to desilo, drastično se smanjuju. U odnosu na čoveka, to dovodi do značajnog smanjenja kreativnih sposobnosti i potencijala. Vremenom kvalitativne promene dovode do toga da nestaje cirkulacija primarnih materija između trećih i drugih materijalnih nivoa (Sl. 122). 61

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl. 122 Pri tom, čovek počinje da gubi pamćenje i sposobnost da normalno misli. Stvar je u tome, što druga materijalna tela "ćelija suštine", koja nastavljaju da aktivno komuniciraju sa fizički gustim ćelijama, nisu u stanju da obezbede funkcionisanje pamćenja, kao takvog. Za normalno funkcionisanje pamćenja potrebna je aktivna interakcija sa fizički gustim neuronima kako drugih, tako i trećih materijalnih tela "ćelija suštine", samo u tom slučaju je moguće formiranje dugoročnog pamćenja ili njegovo aktiviranje. Zato veoma često stariji ljudi gube pamćenje, nisu u stanju da prepoznaju svoje rođake i prijatelje. Oni su u istom kvalitativnom stanju kao i deca u ranim godinama svog života. Samo deca tek treba da aktiviraju treća i četvrta materijalna tela "ćelija suštine", dok je kod starijih ljudi to već u prošlosti. Za neke, aktivnosti samo drugih materijalnih tela "ćelija suštine" znače jutro njihovog 62

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 života, a za druge — kasno veče, posle koga će neminovno doći noć... Noć dolazi, kada prestane cirkulacija primarne materije G između fizički gustih i drugih materijalnih nivoa. Dolazi smrt, kada suština čoveka nije u stanju da se nalazi u svom bivšem fizički gustom telu (Sl. 123). Sl. 123 Suština "resetuje" svoje staro fizičko telo i... šta se dešava? Hajde da detaljno pogledamo to šta se dešava u trenutku smrti fizičkog tela? Prema ortodoksnoj tački gledišta, posle smrti... ništa se ne dešava. Čovek umire i na tome se sve završava i sa poslednjim uzdahom sve tone u mrak ništavila. Naravno, slična tačka gledišta može postojati kada se koristi hipoteza o tome da se živi organizam sastoji od samo fizički gustog tela, koje 63

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 mi vidimo, osećamo i slično, putem naših pet čula. Pri tome, posle smrti živog organizma fizičko telo se raspada, i odvija se prirodno kružno kretanje materija u prirodi (Sl. 124). Sl. 124 O tome da postoji prirodan kružni ciklus materija u prirodi, nema nikakvih pitanja i primedbi, ali što se tiče svega ostalog, činjenice koje bi trebalo bi da budu izvor hipoteza i teorija kažu nešto drugо. Dakle, hajde da pokušamo da razumemo detaljnije pitanje šta se dešava u trenutku smrti... Čovečanstvo ima oko četrdeset hiljada godina svoje istorije, i ono se, u jednom ili drugom obliku, sačuvalo do naših dana, a na osnovu podataka mogu se pratiti pitanja života i smrti. Za to vreme na planeti se rodilo, rascvetalo i poginulo na desetine neverovatnih civilizacija, stotine kultura, mnoštvo 64

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 religija, koje su se razlikovale jedna od drugih kao nebo i zemlja, kao dan i noć. Bilo je na stotine i hiljade velikih, odnosno desetine hiljada "malih" ratova, ako se uopšte može govoriti o "malim" ratovima, u principu. Bilo je velikih seoba naroda i još mnogo toga. Ali, iznenađujuće, skoro sve ove civilizacije i kulture, sa svim ogromnim razlikama između sebe, pokazale su horsko jedinstvo po jednom pitanju — smrti, tačnije, o tome šta se dešava nakon smrti. I što je najzanimljivije, neke od civilizacija koje su odvojene od drugih okeanima, planinskim vencima, vrućim pustinjama, imale su sve praktično identičan pogled na život posle života. Nije li to čudna "slučajnost"?! A možda to nije slučajnost, već ogledalni odraz svesti ljudi, nezavisno od njihove religije, kulture, vaspitanja, obrazovanja i vremena kada su živeli, realnog procesa prirode? Za sve gore, postoji mnoštvo dokaza, ali za veći kontrast pitanja, uporedimo antički drevnogrčki epos i istraživanja "fenomena" savremenika, daleko od religijske magle. Na (uzaludan) Orfejev poziv da dođe 7 na svadbu, Himen, bog svadbenog pira, u odelu šafran boje, prelete sa Krita preko beskrajnog neba u zemlju trakijskih Kikona. Bog je naravno prisutan, ali svadbenih zdravica, vedrih lica i znamenja milosti nema¹. Štaviše, ni svadbena buktinja u njegovoj ruci, ma koliko da razmahuje, nikako da plane, samo dimi i tera suze na oči. Ishod bî gori od njegovog strahovanja: u šetnji sa pratiljama po travnatoj livadi, tek venčana nevesta pade mrtva sa očnjacima zmije otrovnice u članku. 7 Овидий, «Метаморфозы», книга десятая, с. 245-247. Kad je trakijski pesnik Orfej dao oduška svojoj žalosti, oseti da mora da se obrati i senima i odvaži se da kroz tenarski ulaz zagazi u reku Stiks. Putujući kroz plemena seni i duhove sahranjenih, stiže pred Persefonu koja seđaše na tronu pored Gospodara seni koji vlada tim sumornim carstvom i – dirnuvši strune lire – poče da peva: ««O, vi, božanske moći podzemnog sveta, razmrsite klupko prerane smrti moje Euridike. Svi smo vam suđeni. Možemo malo duže da se zadržimo, ali pre ili kasnije, svi spešimo svom odredištu. Ovo je mesto u koje svi putevi vode, naša večna kuća; vaša je vlast najduža od svih kojima ljudski 65

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 rod mora da se pokorava. I Euridika će, kad se zatvori krug njenih godina, da se pokori vašoj moći. Do tada, preklinjem vas, dozvolite mi da bude moja i da je volim. Ako vam sudbina zabranjuje da pokažete malo milosti prema mojoj ženi, nikad se neću vratiti iz Hada. Moći ćete da se radujete i mojoj i njenoj smrti.» Očaravajući reči molbe muzikom, Orfej ganu beskrvne duhove do suza. Za tren Tantal prestade da hvata vodu što uzmiče, Iksionov točak se začara, lešinari prestadoše da razdiru Titiosovu džigaricu, Danaide ispustiše urne i Sizif sede na svoju stenu. Njegova pesma omekša i srca Eumenida; priča se da su im se i obrazi prvi put ovlaži suzama. Kralj i kraljica podzemnog sveta nisu mogli da odbiju tako dirljivu molbu, pa pozvaše Euridiku. Ostavljajući ostale duhove što su tek stigli, ona stiže hramljući polako sa natečenim člankom. Orfeju rekoše da može da je vodi pod uslovom da ide napred i da se nikad ne osvrne dok ne napusti Dolinu Averna, inače dozvola prestaje da važi. U grobnoj tišini njih dvoje krenuše uz padinu. Putanja je strma, mračna, ovijena gustom tamom. Nije ostalo još mnogo; izlaz na zemlju i svetlost dana ih čekaju! Ali, Orfej se uplaši da njegova ljubav propada i očajno zažele da je vidi. Okrenu se i istog trena ona propade u tamu. Pruži ruke prema njoj, da je uzme u zagrljaj i da bude zagrljen, no zagrli samo vazduh. A ona, koja umre dva puta, nikad se ne požali da je muž izneverio – a na šta bi i mogla da se žali do da je muž voleo? Samo prošapta poslednje «zbogom» tako tiho da je jedva čuo i ponovo bi bačena među seni.... Orfej je otišao u carstvo mrtvih za svojom ženom, gde su duše mrtvih... Drevni grci su verovali da posle smrti duše mrtvih, prelazeći preko reke smrti, ulaze u carstvo mrtvih. Slična verovanja su skoro kod svih naroda, koji nastanjuju ili su naselili planetu. Štaviše, neki od njih su živeli u potpunoj izolaciji od ostatka naseljenog sveta, i ova činjenica ni na koji način nije uticala na njihovu veru u duše i u postojanje carstva mrtvih ili zagrobnog sveta. Čudna stabilnost "zablude" u toku hiljada godina i uopšte mnogih 66

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 milijardi ljudi. A možda bi trebalo malo da razmislimo o izvanrednoj održivosti "zabluda" i ne odbacujemo nasleđe predaka, misleći da su oni glupi i primitivni? Nekoliko religija postojećih i sada, kao što su hinduizam, budizam, ne samo da smatraju da je život posle smrti prirodan, već i priznaju inkarnaciju suštine kroz novo rođenje. Na primer, Dalaj Lama pre smrti pokazuje gde će se inkarnirati, i kada se to dete rodi, odvode ga u manastir, gde je ono podvrgnuto testu. Ako dete iz različitih predmeta bira one koji su pripadali pokojnom Dalaj Lami, to je jasan dokaz za uspešnu inkarnaciju njegove suštine. U tom slučaju, javlja se fenomen upravljanja inkarnacijom. Kod svih ostalih inkarnacija se dešava proizvoljno, bez obzira na želje duše... A sada da se vratimo na fenomen kliničke smrti i njene manifestacije: «Čovek umire, i u trenutku kada je njegove fizičke patnje dostignu krajnje granice, on čuje, kako ga lekar priznaje kao mrtvog. On čuje neprijatnu buku, glasno zvono ili zujanje i u isto vreme on oseća da se kreće velikom brzinom kroz dug tunel. Nakon toga, on se odjednom nađe van svog fizičkog tela, ali još uvek u neposrednom fizičkom okruženju, on vidi svoje telo na rastojanju, kao gledalac sa strane. On gleda pokušaje da ga vrate u život, ima tu neobičnu prednost i nalazi se u stanju nekog emocionalnog šoka…» 8 (Sl. 125). Sl. 125 8 Раймонд Моуди, «Жизнь после жизни», с. 6 , 1990. 67

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 U stanju kliničke smrti čovek... vidi svoje telo sa daljine, kao gledalac sa strane... — nastaje zabavna situacija. Ako pokojnik vidi svoje telo sa strane, postavlja se prirodno pitanje: čime on može da vidi sebe sa strane, kada mu se oči nalaze u lobanji fizičkog tela, na koje pokojnik gleda? Sa pravoslavne tačke gledišta, to je apsurdno, što se manifestuje u njihovim objašnjenjima šta se dešava: "u stanju hipoksije (nedostatka kiseonika) mozak umire stvarajući halucinacije". Odgovor je jednostavan i jasan, sve je naizgled jasno, ali!.. Zapravo, u jednom malom "ali" i jeste skriven ključ kvalitativno novog načina razumevanja fenomena koji se dešava u trenutku smrti. Hajde da stavimo tačku nad i. Halucinacija, po definiciji, je neadekvatna reakcija mozga na okružujuću realnost. A to znači da ne može biti dve potpuno istovetne halucinacije ne samo kod različitih ljudi, već i kod jednog istog čoveka. U stanju kliničke smrti nalazilo se mnogo ljudi, različitih religija, obrazovanja, vaspitanja, stavova i koji su živeli, kako pre deset hiljada godina, tako i onih koji žive sada, i svi su videli, osetili i opisuju gotovo isto, sa manjim razlikama, lako objašnjivim individualnim sposobnostima, opisujući šta se desilo sa njima. Kao da pitate sto slučajnih ljudi da nacrtaju na primer jabuku, sto slika će se razlikovati jedna od drugih. U zavisnosti od raspoloživosti crtačkog talenta ili od nedostatka istog, slike jabuke će se u većoj ili manjoj meri razlikovati od realnog izgleda, ali na svih sto slika će biti prikazana upravo jabuka, a ne nešto drugo. Tako je i sa ljudima, koji su stizali u stanje kliničke smrti: oni prenose sve ovo različitim rečima, sa većim ili manjim talentom naratora, ali svi oni opisuju iste pojave. Na taj način, po definiciji, sve što se dešava u stanju kliničke smrti ne može biti halucinacija! Iako je nedostatak kiseonika u ćelijama mozga nakon zaustavljanja rada srca, definitivno prisutan, ono što se dešava sa ljudima u stanju kliničke smrti nikakve veze sa tim nema. Znači ostaje da pretpostavimo da se sve što se dešava u tom stanju, ZAISTA DEŠAVA. Postoji prirodna pretpostavka da ako u stanju kliničke smrti čovek vidi svoje telo sa strane i pri tom nastavlja da vidi, čuje, oseća sve što se dešava okolo i sa njim samim, onda to znači samo jedno: FIZIČKO TELO JE — SAMO DEO onoga što je čovek! Ali, šta predstavlja ovaj "misteriozni" i "neobični" deo živog bića, koji su u različitim vremenima i različiti narodi zvali duša, suština ili senka? Setimo se da fizička ćelija ima minimum drugo materijalno telo, a veliki broj ćelija, pored toga, ima još i treće materijalno telo ili treće i četvrto materijalno telo. 68

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Fizičko telo čoveka je višećelijski organizam, gde svaka ćelija ima svoje određeno mesto i obavlja svoju funkciju u interesu celog organizma. Svaka ćelija u telu čoveka je samodovoljna, drugim rečima, predstavlja sastavnu vrednost i smeštena u posebne uslove nastavlja normalno da funkcioniše van tela. Fizičko telo je — višećelijski organizam, gusta kolonija multifunkcionalnih ćelija, prinuđenih na simbiozu, omogućavajuči im svima zajedno da sačuvaju svoje živote. Dakle, druga materijalna tela (eterična tela) svih ćelija organizma, odnosno, na drugom materijalnom nivou takođe stvaraju čvrstu koloniju — drugo materijalno telo (eterično telo) čoveka. Treća materijalna tela (astralna tela) ćelija stvaraju čvrstu koloniju na trećem materijalnom nivou (astralnom nivou) — treće materijalno telo (astralno telo) čoveka. I analogno tome, četvrta materijalna tela (mentalna tela) ćelija stvaraju čvrstu koloniju na četvrtom materijalnom nivou (mentalnom nivou) — četvrto materijalno telo (mentalno telo) čoveka. Sve zajedno — druga, treća i četvrta materijalna tela (eterična, astralna i mentalna tela) formiraju jedinstven sistem, delove koji ne mogu postojati jedan bez drugog — SUŠTINU ČOVEKA. Veći ili manji broj tela, stvara suštinu, u zavisnosti od evolutivnog nivoa živog bića. Minimalan broj tela koja mogu biti u suštini — jedno (drugo materijalno telo), gornja granica — evoluciona, nije ograničena. Po završetku planetarnog ciklusa razvoja, suština će imati šest tela: drugo, treće, četvrto, peto, šesto i sedmo materijalno telo (eterično, astralno, prvo, drugo, treće i četvrto mentalno telo). Svako od navedenih tela suštine izgrađuje se redom — treće materijalno telo tek posle drugog, četvrto materijalno telo — samo nakon izgradnje punog trećeg (od dve primarne materije G i F), itd. Ne može postojati suština sa trećim materijalnim telom (astralnim telom) bez prisustva drugog (eteričnog tela), sa četvrtim materijalnim telom (mentalnim telom), bez drugog i trećeg (eteričnog i astralnog) itd. Samo zajedno, formirajući sistem, ova tela čine suštinu čoveka. I upravo ovaj sistem tela, nazivamo suštinom, DUŠOM, senkom, posle prestanka aktivnosti fizičkog tela, ostavljajući ga. «...Kroz neko vreme on će se mislima postepeno naviknuti na svoj novi položaj. On primećuje da on ima telo, ali sasvim druge prirode i sa sasvim drugim osobinama, nego što je to fizičko telo, koje je on napustio...» 9 9 Раймонд Моуди, «Жизнь после жизни», с. 6, 1990. 69

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Suština je ostavljajući fizičko telo, u stanju da misli, razmišlja, oseća ... a sve to se dešava van fizičkog tela. Zanimljivo je, zar ne?! Šta to znači? Na kraju krajeva, nema fizičkog tela, a ličnost čoveka ostaje, njegov um nastavlja da radi, kao da se ništa nije dogodilo. Paradoks, i samo to. Samo da li je to to paradoks? Evo, u čemu je stvar. Nerazumevanje toga šta je živi organizam i sposobnost da se kroz pet čula doživljava samo fizički gusti nivo realnosti, dovelo je ljudsko razumevanje u ćorsokak. Duge i uporne potrage naučnika kroz učenje bioelektrične aktivnosti neurona mozga u poslednjih nekoliko decenija nije dalo ništa. "Uhvatiti" misao niko nije uspeo, barem na taj način, i neće je uhvatiti nikada! I u tome nema ničeg paradoksalnog, bar zato što se svest čoveka ne nalazi na fizičkom, već na drugom, trećem i četvrtom nivou suštine (eteričnom, astralnom i mentalnom). Biohemijski procesi koji se dešavaju u neuronima mozga čoveka, samo obezbeđuju mišljenje na drugim nivoima. Informacije ulaze u mozak kroz čula u obliku jonskih kodova, menjaju kvalitativnu strukturu molekula DNK i RNK, usled čega se pojavljuju dodatne izmene na drugom i trećem (eteričnom i astralnom) nivou neurona. Pojava otiska spoljašnjeg signala u isto vreme na drugom i trećem materijalnom nivou neurona (eteričnom i astralnom nivou neurona) čini ga postojanim i sastavnim delom drugog i trećeg materijalnog tela neurona, bez obzira na to da li su sačuvane na fizičkom nivou neurona molekularne promene, dovodeći do pojave ovih otisaka na drugom i trećem materijalnom nivou10 . Postepena akumulacija postojanih otisaka spoljnih signala na drugom i trećem materijalnom nivou neurona mozga dovodi do zatvaranja između sebe kako drugih materijalnih tela (eteričnih tela) susednih neurona, tako i trećih materijalnih tela (astralnih). Kao rezultat toga, na drugom i trećem materijalnom nivou neurona (eteričnom i astralnom nivou) nastaju zatvoreni lanci, koji pružaju mogućnost razmišljanja11 . Dakle, sposobnost da misli i sam proces razmišljanja nikada se nije dešavao na nivou fizički gustih neurona. Fizički gusti neuroni obezbeđuju potencijalni misaoni proces, tako kako se zasićuju njihova druga, treća i četvrta materijalna tela (eterična, astralna i mentalna tela) primarnim materijama, bez kojih misao ne može da postoji. Osim toga, zapravo kroz fizički guste neurone u mozgu se dešava "rast" drugih i trećih materijalnih tela neurona (eteričnih i astralnih tela neurona) sve do tada, dok se oni zbiju i ne formiraju jedinstven sistem u međusobnoj interakciji, drugih, 10 Более подробно см. Н. Левашов, «Сущность и Разум», Том 1, Глава 5. 11 Более подробно см. Н. Левашов, «Сущность и Разум», Том 1, Глава 6 и Том 2, Глава 7. 70

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 trećih i četvrtih materijalnih tela neurona odnosno na drugim, trećim i četvrtim materijalnim nivoima. Upravo zbog promene molekularne strukture fizički gustih neurona pod uticajem informacija, dolazećih u mozak kroz organe čula, postaje moguć i sam proces razmišljanja, ali se dešava misaoni proces na drugom i trećem materijalnom nivou (eteričnom i astralnom nivou mozga). Nakon pojave svesti, uloga fizički gustih neurona svodi se na obezbeđivanje neophodnih potencijalnih procesa razmišljanja, stvaranje novih lanaca aktivnih neurona, zahvaljujući kojima se kvalitativno proširuju funkcije mozga i naravno, zasićenje mozga novim informacijama. Na taj način, postaje sasvim očigledna činjenica da suština, duša ili senka, nastavlja da razmišlja van svog fizičkog tela... «...Ubrzo sa njim se dešavaju i drugi događaji. Do njega dolaze duše drugih ljudi, da ga susretnu i da mu pomognu. On vidi duše preminulih rođaka i prijatelja, i pred njim se pojavljuje svetlo stvorenje, od koga dolazi takva ljubav i duhovna toplina, koju on nikada nije sreo. To stvorenje bez reči, postavlja mu pitanje, omogućavajući mu da proceni svoj život i vodi ga kroz instant slike njegovog života, koje prolaze ispred njegovog uma u obrnutom redosledu. U nekom trenutku on otkriva da dolazi do određene barijere ili granice, predpostavljajući da je to, očigledno, deo između zemaljskog i kasnijeg života. Međutim, on otkriva da mora da se vrati nazad na zemlju, da čas njegove smrti još nije stigla. U tom trenutku on se opire, jer sada je upoznao iskustvo drugačijeg života i ne želi da se vrati. On je ispunjen osećajem radosti, ljubavi i mira. Bez obzira na njegovo oklevanje, on se ipak, na neki način sjedinjuje sa svojim fizičkim telom i vraća u život...» 12 Smrt fizičkog tela je samo prelazna tačka za bilo koje živo biće. Može se javiti legitimno pitanje: Ako život sa smrću fizičkog tela ne prestaje, zbog čega je uopšte potreban onda život u njemu? Zašto je potrebno inkarnirati se ponovo i ponovo, počinjati sve od nule? Zbog čega se suština inkarnira u novo fizičko telo? Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan: bez fizičkog tela suština nije u stanju da se razvija. Fizičko telo je — izvor potencijala potrebnog za razvoj. U ćelijama fizičkog tela se odvija proces razlaganja molekula i oslobađanje primarnih materija od kojih se ona sastoji. Primarne 12 Раймонд Моуди, «Жизнь после жизни», с. 6, 1990. 71

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 materije, zasićuju tela suštine, obezbeđuju njihov rad, one su neka vrsta "goriva". Pored toga, tela suštine delimično gube primarne materije koje ih formiraju, i neophodno je nadoknađivanje tih gubitaka. Bez toga, tela suštine mogu postati nestabilna i na kraju se raspasti. Što je niže evolutivno suština, tim brže mora da se desi njena nova inkarnacija, inače, može nastati opasnost od njene smrti. Naravno, bez fizičkog tela suština se zasićuje primarnim materijama iz okolnog prostora, ali apsorcija na taj način primarnih materija nije dovoljna da se obezbedi normalno funkcionisanje suštine. Bez fizičkog tela svi procesi koji se dešavaju u telima suštine, usporavaju se hiljadu puta, vreme za nju praktično ne postoji. Samo kada suština, pri svom evolucionom razvoju, može da izgradi takva tela, koja mogu potpuno da zamene fizičko, potreba za njim nestaje. Samo tada! A do tada, dok se to ne desi, fizičko telo je neophodno za suštinu, kao vazduh za disanje. Pored toga, iz tih razloga, proširenje i evolucija svesti je moguća samo pri stvaranju novih informacionih otisaka na drugom, trećem i četvrtom materijalnom nivou suštine (eteričnom, astralnom i mentalnom nivou suštine). Novi informacioni otisci spoljnih signala na nivou suštine se pojavljuju tada, kada se u neuronima fizičkog mozga, pod uticajem jonskog koda spoljašnjeg signala, menja molekularna struktura. Gde se kao rezultat javljaju dodatne deformacije na drugom, trećem i četvrtom materijalnom nivou mozga, zasićenje primarnim materijama koje dovodi do kvalitativne promene drugih, trećih i četvrtih materijalnih tela neurona mozga. Ove kvalitativne promene dovode do pojave novih i novih zatvorenih neuronskih lanaca, količine i kvalitativnog sastava koji i određuje evolucioni nivo razvoja razumnog bića. Kao što proističe iz prethodno navedenog, uloga fizičkog tela u evoluciji razumnog živog organizma je ogromna, ali ne i apsolutna. Fizičko telo je u početnim fazama razvoja razuma neophodan uslov, ali nije i jedini... Dakle, vreme smrti fizičkog tela je prelazna tačka od aktivne faze evolucije ka pasivnoj. Prelazna tačka, ali ne i gubitak onoga što nazivamo ličnošću, individualnošću. Kada čovek umre od prirodnih procesa starenja, tzv, prirodnom smrću, to je jednostavno "reset" starog fizičkog tela, koje nije u stanju da obezbedi viši evolutivni razvoj za mogućnost izgradnje novog fizičkog tela i nastavak evolucije. Staro fizičko telo odbacuje se od suštine, kao potrošen stari oklop. I zbog toga ne vredi žaliti. Nažalost, velika većina ljudi to ne shvata i doživljava strah od smrti. Ponekad je taj strah od nepoznatog toliko jak, da čovek, naporom volje, zadržava svoju suštinu u 72

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 fizičkom telu, koje je potpuno sebe iscrplo, osuđujući sebe na dodatne muke. Kako smrt i dalje dolazi, oni su u stanju šoka i potpuno nespremni za ono šta se dešava sa njima posle "rastanka" sa fizičkim telom. Zato u trenutku smrti po njih dolaze suštine mrtvih rođaka i prijatelja, da mu pomognu sa adaptacijom na novo stanje. Novoumrli, oseća poverenje u njih, poznaje ih, lakše može da podnese svoje "rođenje" u novom stanju. Te suštine obavljaju funkciju akušera za ponovopridošle, u čemu im dosta pomaže to što ih "nov" poznaje lično. Aktivira se jednostavan psihološki efekat poverenja dobro poznat ljudima. Slike života, vrte se pred mentalnim očima suštine čoveka, uslovljene početkom procesa nestanka kvalitativnih barijera. Informacije koje je čovek stekao tokom života, počinju da se spajaju sa informacijama, nakupljenim datom suštinom tokom prethodnih inkarnacija. Treba napomenuti da u većini slučajeva informacije o prethodnim inkarnacijama nisu dostupne čoveku u toku života. To je zbog toga, što se unos informacija dešava na kvalitativnim strukturama suštine. I za to, da bi "pročitao" ovu informaciju, čovek u novoj inkarnaciji treba da postigne isti nivo evolutivnog razvoja, koji je imao u prethodnim ili prethodnom životu. I samo tada, kada je čovek u svom životu evolutivno otišao dalje nego u bilo kom od prethodnih života, moguće je otvaranje i čitanje svih informacija, koje je akumulirala suština u celoj istoriji svog postojanja. Postavlja se pitanje, koje informacije akumulira suština i zašto? Setimo se da čovek ima dve vrste pamćenja — kratkoročno i dugoročno . Razlika dugoročnog u odnosu na kratkoročno je u tome, što se otisak spoljašnjeg signala formira, kao minimum, na drugim i na trećim materijalnim nivoima neurona mozga. Kao rezultat toga, formiran je veoma stabilan otisaк, koji ne nestaje nakon prestanka informacionog signala, koji ga je izazvao. Formiranje otiska spoljnog informacionog signala na nekoliko nivoa neurona mozga nastaje pri prisustvu jakih emocija u tom trenutku, ili usled čestog ponavljanja istog signala sve do tada, dok se trag ne formira na više nivoa. Dakle, na nivou suštine ostaje sačuvana samo informacija koja je "utisnuta" u vreme stresa, ili, u krajnjoj meri, pod uticajem jakih emocija ili informacije dobijene od strane čoveka više puta. Sve ostale informacije, postojanim tokom "teku" kroz mozak čoveka, njegovu svest, ne ostavljajaući praktično nikakav "trag" na kvalitativnim strukturama suštine. Drugim rečima, suština akumulira samo vredne informacije ili informacije o kritičnim momentima ljudskog života. Naravno, pojam korisnih informacija se menja od strane čoveka tokom života, kao i od inkarnacije do inkarnacije, ali upravo zahvaljujući tome, suština 73

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 akumulira razne informacije. Upravo raznovrsnost postepeno nakupljenih suštinom informacija i predstavlja preduslov evolutivnog razvoja suštine. Stresne situacije ostavljaju svoj "otisak" na nivou suštine u rezultatu toga, što se stres javlja kao posledica bilo kakvih pogrešnih postupaka samog pojedinca ili društvenih konflikata, ili sukoba čoveka sa prirodom. Dakle, suština čuva informacije o greškama, koje mu omogućavaju da ih u novim inkarnacijama ne ponovi ili može se reći, suština može da se uči na svojim greškama. Do potpunog otvaranja pamćenja suštine to znanje se manifestuje kroz podsvest u vidu, tzv, intuicije. Dakle, suština prosejava i ostavlja u sebi samo važne i vredne informacije, ostavljajući bez pažnje, takozvano, informativno smeće. Prosto zadivljuje savršenstvo i jednostavnost prirode, neverovatna harmonija i lepota. Zaista, zašto zagušiti mozak suštine informacijama, koja imaju trenutnu vrednost? Takve informacije u većini su pomoćne i ne predstavljaju nikakvu vrednost. Priroda je razrešila još jedan problem jednostavno i lepo — "informativno smeće" oblikuje samo kratkotrajno pamćenje, informacioni otisak koji nestaje iz drugog materijalnog nivoa suštine kroz neko vreme nakon informacionog uticaja. Dakle, kada čovek umre, počinju da se razvijaju upravo sakupljene u dugotrajnom pamćenju informacije. «...To biće bez reči postavlja mu pitanje, omogućavajući mu da proceni svoj život i provodi ga kroz brze slike njegovog života, prolazeće pred njegovim umnim pogledom u obrnutom redosledu...» 13 Kakvo biće stupa u telepatski kontakt sa mrtvima? Skoro svi koji su bili u stanju kliničke smrti, daju mu različita imena. Vernici koji u boga veruju, misle da je to — Gospod Bog ili u najgorem slučaju — anđeo: «...Bez obzira na svu jedinstvenost ove vizije, niko od pacijenata nije sumnjao u to, da je to biće bilo, svetlosno stvorenje. Pored toga, to stvorenje ima ličnost. To je definitivno bila neka ličnost. Ljubav i toplina, koji su došli od ovog stvorenja ka umirućem ne mogu se opisati rečima...» 14 Percepcija ovog bića se menja u zavisnosti od religije, obrazovanja, kulturnog nivoa i od lične percepcije, ali to je samo pokušaj čoveka da pronađe 13 Раймонд Моуди, «Жизнь после жизни» , 1990, с. 6. 14 Раймонд Моуди, «Жизнь после жизни» , 1990, с. 26. 74

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 sličnost sa onime što se dešava u njegovom sopstvenom iskustvu i propusti to kroz sito sopstvenog pogleda na svet. ali, ko su u stvari ta stvorenja? Ako oni prisustvuju u sećanju ljudi koji su bili u stanju kliničke smrti, nezavisno od toga u šta veruje ili ne veruje čovek, to znači samo jedno — ova stvorenja su prava, i nikakve veze sa religijskim verovanjima nemaju. Ako to nije Bog ni njegovi anđeli na nebu, onda, ko je to? U većini slučajeva, prvu pomoć suštinama umrlih ukazuju više evolutivno razvijene suštine i to ne obavezno mrtvih bića. Baš kao što i pojavu deteta na svetu pomažu akušeri, tako i u trenutku smrti fizičkog tela, pri čemu suština prelazi u drugi kvalitativni sastav — neka vrsta rođenja na drugom nivou — ova sjajna bića pomažu čoveku da prođe kroz šok odbacivanja svog fizičkog tela. Ni za koga nije tajna da pri rođenju dete doživljava jak stres, i mada se on i ne seća njega, njegove posledice utiču na njegov um tokom celog života. Tako i šok od razumevanja, da je čovek već umro, izgubio svoje fizičko telo, ostavlja otisak i na suštinu. Praktično svi, prolazeći kroz smrt svog fizičkog tela, ne razumeju ili pogrešno shvataju ono što se dešava u tom slučaju. I ova činjenica bezuslono otežava proces prilagođavanja na novo kvalitativno stanje postojanja suštine — postojanje van fizičkog tela... Sada, hajde pokušamo da razumemo, šta se dešava sa suštinom, i koliko dugo se ona nalazi bez fizičkog tela... Kao što je već rečeno, bez fizičkog tela stanje suštine podseća na stanje zamrznute žabe. Svi procesi se odvijaju hiljadama puta sporije. Bez fizičkog tela ne dešava se intenzivno zasićenja tela suštine primarnim materijama, a njihovo zasićenje tokovima koji prodiru kroz ova tela, nije dovoljno za normalnu aktivnost, na koju se čovek navikao u fizičkom telu. Osim toga, bez fizičkog tela nemoguća je evolucija suštine. Dakle, kako ne bi nestala i kako bi se razvijala dalje, suština treba da se inkarnira ponovo. Inkarnacija suštine dešava se na prirodan način u trenutku začeća i u većini ne zavisi od želja suštine. Pri spajanju jajne ćelije i spermatozoida nastaje energetski talas, koji dostiže druge nivoe planete — drugog materijalnog, trećeg ili četvrtog (eteričnog, astralnog ili mentalnog). U zavisnosti od toga koji nivo dostigne ovaj talas, ulazi, shodno tome, suština sa drugog, trećeg ili četvrtog materijalnog plana (eteričnog, astralnog ili mentalnog plana) planete (Sl. 126). 75

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl. 126 Šta utiče na amplitudu ovog talasa? 1. Genetika roditelja 2. Nivo njihovog duhovnog razvoja. 3. Geografski položaj mesta začeća. 4. Položaj zvezda i planeta nad mestom začeća. 5. Emocionalno stanje roditelja u trenutku začeća. 6. Prisustvo u telu roditelja različitih otrova u trenutku začeća: alkohol, nikotin, droga i dr... 7. Ekološko stanje okružujuće sredine. 76

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Što je zdravija genetika roditelja, veća je amplituda ovog talas. Površina planete ima delove pozitivne, negativne i neutralne energije. Dakle, u zavisnosti od toga kakvu energiju ima mesto začeća, amplituda talasa će biti drugačija. Pozitivna energija povećava amplitudu talasa, negativna — smanjuje. Iz Kosmosa od zvezda i planeta na Zemlju dolaze potoci energija, koje takođe mogu biti kako pozitivne, tako i negativne. Pored toga, različite vrste genetike različito reaguju na potoke energije dolazeće iz Kosmosa i od planeta. Isti potoci energije na jedan isti tip genetike mogu da utiču pozitivno, a na drugi negativno. Za svaku vrstu genetike postoje zone površine planete povoljnog i zone negativnog uticaja. Ako roditelji u momentu začeća imaju duboke i jake emocije, onda njihova ljubav stvara snažan talas pozitivnih emocija, koje zauzvrat, povećavaju amplitudu talasa. Ako među roditeljima nema dubokih i jakih emocija, a prisutan je samo fiziološki nagon, nastajući pri spajanju polnih ćelija talas se neće promeniti. Ako je do začeća došlo, kao posledica razvratnog seksualnog života roditelja, pri tome amplituda talasa će biti još niža... Droge, alkohol, nikotin i drugi otrovi, prisutni u telu roditelja, stvaraju snažno negativno polje, koje potiskuje talas. I ako su se organizmi roditelja dugo vremena podvrgavali dejstvu ovih otrova, onda talas pri začeću slabi, i u stanju je da dostigne samo drugi materijalno nivo ili niži podnivo trećeg (eteričnog ili donjeg astralnog nivoa). U ovom slučaju inkarnirana suština je niskog nivoa razvoja, i rođena beba će biti mentalno hendikepirana. Obično, između inkarnacija prolaze desetine, a ponekad i stotine godina. Što je viši nivo razvoja dostigla suština u svojoj poslednjoj inkarnaciji, to obično duže ona mora biti u "čekaonici" sve do tada, dok ne nastane odgovarajući kvalitativni talas u trenutku začeća. Ponekad, najčešće u slučajevima nasilne smrti, suština nakon smrti iz jednog ili drugog razloga ne odlazi na "svoj" planetarni nivo i ostaje u neposrednoj blizini fizički gustog sveta. U nekim slučajevima, ona se manifestuje u takozvanim, poltergejt pojavama ili se inkarnira u novo fizičko telo veoma brzo, ili preuzima telo već živih. Obratimo pažnju na slučajeve inkarnacije u novo fizičko telo. Ali, pre nego što pređemo na to, hajde da razjasnimo jedno pitanje. Ako se suština inkarnira kroz desetine, a ponekad i stotine godina, odakle onda dolaze da bi se obezbedio geometrijski prirast stanovništva? Prvo, Zemlja je eksperiment više visokorazvijene civilizacije, i naravno, oni su se brinuli o nužnoj "rezervi" suština. Sve izgleda da dolazi na svoje mesto. Vanzemaljci su obezbedili sve 77

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 što je potrebno za "normalnan" razvoj ljudske civilizacije, ali... Ali, postavlja se pitanje, ko je rešio sličan problem za njih, kada su oni sami bili u "mladalačkim" godinama? Opet neko drugi, više razvijen im je pomogao sa tim problemom, baš kako i oni nama pomažu? A ko je onda pomogao onim drugima? I tako ide dalje do beskonačnosti. Na kraju, može da se "rastegne" ideja o Gospodu Bogu ponovo. Pa možda negde u dubinama svemira, sakriven od svih, "sedi" skromni Bog, koji je umoran od manifestacija blagodarnosti i zahvalnosti?!.. Pre nego što dalje razvijemo ideju o Bogu, hajde da dublje pogledamo u majku prirodu, i sasvim moguće, to će biti dovoljno za dobijanje odgovora na još jednu zagonetku stvarnosti... Setimo se da se pri ćelijskom deljenju dešava aktivno zasićenje drugog tela ćelije, usled čega se javlja višak zasićenja primarnom materijom G. Osim toga, udvajanje hromozoma i formiranje drugog ćelijskog jezgra dovodi do pojave u ćeliji drugog kanala i stvaranja ćelije "drugog" materijalnog tela (eteričnog tela), zasićenje koje primarnu materiju G dovodi takođe do prekomernog zasićenja. Kao rezultat toga, deleća ćelija dobija dva identična druga materijalna tela sa viškom koncentracije u njoj primarne materije G. Višak koncentracije izaziva suprotan tok primarne materije G iz drugog materijalnog nivoa na fizički, što dovodi do formiranja projekcije drugog materijalnog tela na fizičkom nivou. Projekcije drugih materijalnih tela menjaju nivo sopstvene dimenzionalnosti ćelije, što dovodi do toga da ćelija postane nestabilna i raspada se. Pri tome, dve projekcije drugog materijalnog tela ćelije na fizičkom nivou postaju matrica sinteze dve nove identične fizički guste ćelije15 . Periodično u živom organizmu se odvijaju i drugi procesi u vezi sa pojavom projekcije drugih materijalnih tela na fizičkom nivou — periodična zamena starih ćelija organizma novim bez deljenja. Kao što je već pomenuto ranije, sve ćelije organizma pereodično se zamenjuju novim. Učestalost zamene varira u velikom rasponu — od nekoliko meseci kod crvenih krvnih zrnaca, do petnaest godina od kostiju. U ovom trenutku interesuje nas proces zamene stare ćelije novom. Kako se to dešava? Svaka fizički gusta ćelija višećelijskog organizma stalno učestvuje u metaboličkim procesima organizma, u većoj ili manjoj meri izložena je spoljnom okruženju. Kao rezultat toga, menja se njen hemijski sastav, i dolazi vreme, kada ona (ta ćelija) nije u stanju da obavlja svoje funkcije u interesu organizma u celini. Za sve ćelije, koje obavljaju iste funkcije u organizmu taj trenutak nastupa skoro istovremeno. Ako one umru, 15 Более подробно см. Н. Левашов, «Последнее обращение к человечеству», Глава 2. 78

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 umire ceo organizam u celini. Druge ćelije tela još uvek nisu dostigle kritičan nivo stanja. Štaviše, za različite tipove ćelija višećelijskog organizma taj trenutak dolazi kroz različite intervale vremena. Ispostavila se neobična situacija — različite funkcije ćelija višećelijskog organizma dovode do različitog trajanja njihove funkcionalne aktivnosti. Jedina varijanta čuvanja u takvoj kriznoj situaciji organizma u celini — jeste zamena iscrpljenih svojih ćelija novim, koje će omogućiti organizmu da nastavi sa svojim vitalnim funkcijama. Ostaje samo da shvatimo kako se to dešava? Setimo se da kada se menja hemijski sastav ćelije, menja se kvalitativni molekulski sastav. Kao rezultat hemijskih reakcija u ćeliji se pojavljuju molekuli, koji ne treba da budu u njoj za obezbeđivanje njenih funkcija i nestaju molekuli, koji bi trebalo da postoje pri optimalnom radu ćelije. Kao rezultat svega toga, menja se sopstveni nivo dimezionalnosti ćelije u celini, što zauzvrat, utiče na funkciju na drugim nivoima, koji su prisutni u toj ćeliji. Kao posledica toga, tokovi primarnih materija počinju da preterano zasićuju drugo materijalno telo te ćelije. Višak zasićenja drugog materijalnog tela traje do tada, dok koncentracija primarne materije G u njemu ne dođe do kritičnog nivoa. Nakon toga, pojavljuje se obrnuti tok primarne materije G iz drugog materijalnog nivoa na fizički. Pri tome, pojavljuje se projekcija drugog materijalnog tela na fizičkom nivou, što rezultira, izmenom sopstvenog nivoa fizički guste ćelije (Sl. 127). Sl. 127 79

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 I u tom trenutku se budi uspavani "džin" ćelije— lizozom. Lizozom igra ulogu ćelijskog isključivanja, ulogu koja u životu ćelije nikada nije bila potpuno razumljiva. Poznato je da se unutar ljuske lizozoma nalaze aktivne supstance, pri čijem oslobađanju dolazi do uništavanja same ćelije. Koji mehanizmi i zašto se pokreće takav mehanizam samouništenja ćelije, ostala je potpuna misterija. Hajde da razumemo ovu tajnu ćelije. Zašto aktivne supstance, "zarobljene" lizozomom, ne uništavaju nju samu, kada već u to vreme, kada su oslobođene iz zarobljeništva, vrlo brzo uništavaju ćeliju, koja je nekoliko redova veličina veća od samog lizozoma? Kakva je "čarolija" i kakav "čarobni pečat" drže "džina u boci", i zašto se on budi, i kako se oslobađa iz svog zarobljeništva? Stvar je u tome, da nema nikakvog džina sve do tada, dok ćelija ne dostigne kritično stanje. Uslov za pokretanje kritičnog stanja je pojava projekcije drugog materijalnog tela na fizičkom nivou. Kao što je već navedeno, projekcija drugog materijalnog tela menja nivo sopstvene dimenzionalnosti fizički guste ćelije. Na promenu sopstvene dimenzionalnosti ćelije, molekuli, koji je formiraju i nalaze se unutar nje, reaguju na različite načine. Sadržaj lizozoma pri promeni dimenzionalnosti, pretvara se u "eksplozivnu smešu", koja uništava staru ćeliju. Kako se to događa? Stvar je u tome, da pri nekoj promeni sopstvenog nivoa dimenzionalnosti ćelije, neagresivni molekuli, "zarobljeni" lizozomom, formiraju među sobom nova hemijska jedinjenja, koja, uništavanjem membrane lizozoma pristupaju "uništavanju" stare ćelije (Sl. 128). Sl. 128 80

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Kao rezultat takve "terorističke" aktivnosti stara ćelija nestaje i raspada se na građevinski materijal, iz koga se, pod uticajem projekcije drugog materijalnog tela, "dešava" novo kvalitativno usaglašavanje sa drugim nivoima ćelija (Sl. 129). Sl. 129 Na taj način u organizmu se dešava periodično obnavljanje ćelija, i organizam čuva svoju vitalnost i integritet. Razumevanje prirode ovog procesa je veoma važno za rešavanje druge tajne prirode, razumevanje koje je još jedan proboj u najdublje misterije života — odakle se pojavljuju nove suštine?! Počnimo sa analizom ovog fenomena. Skoro svi poznati ljudi u politici, nauci, kulturi imali su i imaju dvojnike — ljude, koji su slični njima po izgledu, u tolikoj meri, da su samo veoma bliski njima ljudi u stanju da ih razlikuju od originala. Političari su koristili i koriste dvojnike u cilju sigurnosti, konspiracije i sl. Zanimljivo je, da su neke krupne političke figure imale po nekoliko svojih dvojnika. A to je — ono što je poznato. Nisu svi tajni dokumenti istorijskih ličnosti učinjeni dostupni javnosti, a da ne govorimo o liderima današnjice. O prisustvu dvojnika poznatih ljudi je postalo poznato samo zato što su, odnosno njihove tajne službe, posebno njih tražili. Osim tih ili drugih talenata, oni se kvalitativno nisu razlikovali od bilo kog drugog čoveka. Baš kao i oni, svaki čovek ima jedinstven genetski kod, sposobnost da precizno imitira svakoga i teorijski i praktično 81

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 neverovatno. Logično je pretpostaviti da većina živućih ima svoje dvojnike, ali skoro nikada nemaju mogućnosti da saznaju za to. Svaki čovek jednostavno ne raspolaže potrebnim sredstvima i mogućnostima, sa njima ne rade obaveštajne službe kao sa političkim liderima... I oni ostaju u potpunom neznanju, da negde žive ljudi, slični njima, kao dve kapi vode ili gotovo, kao dve kapi. Ponekad razlike mogu biti veoma male — kao što je druga boja očiju, kose, itd. Prisustvo dvojnika opovrgava činjenicu, da je genetski kod odlučujući pri formiranju i razvoju čoveka. Genetski kod, svakako je važan za čoveka i utiče na to kako će da funkcioniše organizam u celini i svaka ćelija pojedinačno, koja će biti boja kože, očiju, kose, itd. Ali odlučujuću ulogu igra suština čoveka. Zapravo, po liku i obličju suštine iz genetskog materijala se stvara novo fizičko telo. Dakle, pojava dvojnika uslovljena je inkarnacijama identičnih suština, a to znači postojanje nekog mehanizma dupliranja suština. Ako je tako, onda se postavlja pitanje: kako i zašto se dešava proces dupliranja suština? Setimo se da u trenutku začeća suština ulazi u oplođenu jajnu ćeliju i počinje da izgrađuje sebi novo fizičko telo. Pri tome suština troši deo svog potencijala na formiranje novog fizičkog tela. U procesu formiranja novog fizičkog tela samo drugo materijalno telo suština je u direktnom dodiru sa embrionom, a kasnije i sa fizičkim telom deteta. Nakon rođenja treće materijalno telo, i u slučaju postojanja istog, četvrto materijalno telo su pasivni, jer kvalitativno nisu u skladu sa fizičkim telom. Pri doslednoj evoluciji suštine, u fizičkom telu dolazi do aktiviranja trećeg materijalnog tela, a pri uspešnom razvoju i četvrtog materijalnog tela suštine. Pri pravilnom razvoju, aktiviranje trećeg materijalnog tela počinje u uzrastu od 4-8 godina, u zavisnosti od toga kakva se suština razvija — muška ili ženska, i do 14-18 godina završava se aktiviranje nepotpunog trećeg materijalnog tela suštine. I samo sa 33-36 godina, sa skladnim razvojem, završava se aktivacija (ili izgradnja) kompletnog trećeg materijalnog tela, i dolazi na red četvrto materijalno telo suštine itd. Dakle, do 20-25 godina, pri brzom rastu i aktivnosti fizičkog tela, kod čoveka postoji kvalitativna barijera između četvrtog i trećeg materijalnog nivoa i parcijalna barijera između trećeg i drugog. Dakle, ceo potencijal koji proizvodi fizičko telo čoveka, u osnovi, gradi se na nivou drugog i trećeg materijalnog nivoa. Razmotrimo ovaj proces na ćelijskom nivou. Višak zasićenja drugih i trećih materijalnih tela primarnom materijom G, pri odsustvu kvalitativnih promena u njihovim strukturama, izaziva suprotan tok ove 82

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 materije iz drugog materijalnog nivoa na fizički. Druga i treća materijalna tela ćelija utiču na njihov okružujući prostor, zbog čega se formiraju njihovi otisci, shodno tome, na drugom i trećem materijalnom nivou. Povratni tokovi primarnih materija zasićuju te projekcije, i kao rezultat se pojavljuju dupla druga i treća materijalna tela ćelija (Sl. 130). Sl. 130 Sada, sa analize procesa na nivou jedne ćelije višećelijskog organiza pređimo na analizu onoga što se dešava sa organizmom u celini. Do tada, dok ne nestane kvalitativna barijera između četvrtog i trećeg materijalnog nivoa suštine, potencijal, proizvoden fizičkim telom, zasićuje drugo i treće 83

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 materijalno telo suštine (Sl. 131). Sl. 131 Pri tome se javlja višak zasićenja tih tela suštine primarnim materijama, i kada taj višak zasićenje postane kritičan, javlja se obrnuti tok primarnih materija sa drugog materijalnog nivoa na fizički. Javljaju se projekcije drugog i trećeg materijalnog tela suštine (Sl. 132). 84

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Sl. 132 85

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Izlazeći tokovi primarnih materija zasićuju te projekcije, i kao rezultat toga, formira se kopija suštine (Sl. 133). Sl. 133 Tokom sna suština-original napušta svoje fizičko telo. U stanju sna mozak radi u režimu koji odgovara kvalitativnom stanju, pri kome, suština izlazi izvan fizičkog tela. Dakle, suština-duplikat se izbacuje iz tela na harmoničan njoj nivo. Na taj način se dešava povećanje broja suština. Pored toga, što je niži nivo razvoja suštine, veći broj duplikata ona može da stvori u svom životu. Upravo ovaj faktor doprinosi brzom rastu biomase planete i obezbeđuje održivost živih organizama, razvoj ekološkog sistema. I ako se kod jednoćelijskih organizama povećanje broja desilo kao rezultat ćelijske podele, pri akumulaciji u matičnoj ćeliji kritične mase organske materije, onda, u slučaju višećelijskih organizama, ovaj proces je nešto komplikovaniji. Ono što je prihvatljivo za jednoćelijske organizme, u slučaju višećelijskih ne može da 86

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 funkcioniše iz nekoliko razloga. U višećelijskom organizmu skoro sve ćelije su okružene drugim ćelijama i imaju stalnu poziciju u odnosu na druge. Ćelije u višećelijskom organizmu, kao "doživotni zatvorenici", osuđene su da budu stalno "registrovane" na jednom i istom mestu (osim ćelija krvi) i osuđene su da obavljaju iste funkcije. Kada ćelije ispadnu iz "utvrđenog reda" i podignu "pobunu", to ničemu dobrom ne vodi. Takva "pobuna" dovodi do pojave tumora, i ako su ti tumori maligni, prilično brzo umire ceo organizam u celini, uključujući "revolucionare". Višećelijski organizam je životno održiv samo onda, kada sve njegove ćelije i svaka pojedinačno funkcionišu u interesu celog organizma. Svaka ćelija višećelijskog organizma plaća svojim životom svoju slobodu. Žilava kolonija, koja je u principu bilo koji višećelijski organizam, čini nemoguće razmnožavanje putem jednostavnog deljenja. U višećelijskom organizmu proces reprodukcije se deli na dve faze: 1. Formiranje duplikata suštine višećelijskog organizma. 2. Ulazom suštine u oplođenu jajnu ćeliju Na koji način se dešava dupliranje suštine i formiranje novog fizičkog tela detaljno je navedeno gore, i nema smisla da to ponavljam. Važno je razumevanje mehanizma dupliranja suštine, što rešava protivrečnost između mehanizma reprodukcije višećelijskog organizma i broja suština. I, kako se ispostavilo, nikakve protivrečnosti nema. Samo proces teče sa nekim različitim karakteristikama pri razmnožavanju višećelijskih organizama. Ali suština ostaje ista — da se prvo formira kopija (duplikat) suštine, a onda ova "kopija" "organizuje" sebi novo fizičko telo. Za razliku od jednostavnog deljenja (moženja) jednoćelijskih organizama, u slučaju razmnožavanja višećelijskih organizama, dupliranje suštine se može desiti na jednom mestu, a inkarnacija te novorođene suštine — na potpuno drugom. Štaviše, između ova dva događaja mogu biti vekovi i hiljade kilometara. Ali ono što je zanimljivo, na večno filozofsko pitanje, šta je starije — jaje ili kokoš, na kraju, može se dati nedvosmislen i potpun odgovor. Ni kokoška ni jaje nisu stariji, i ni kokoš ni jaje nisu mlađi. Prosto prvo određuje drugo, a drugo određuje prvo, i zajedno oni čine jednu celinu. A u jednoj celini ne može da bude ništa sekundarno. Svaki deo je od izuzetnog značaja za celinu. Suština se pojavljuje kao rezultat manifestacije složenoorganizovane organske materije kroz njene posebne kvalitete koji se ispoljavaju posredstvom uticaja, "preklapanja" tih posebnih osobina na okružujući mikroprostor. A nova složenoorganizovana organska materija, novi život se pojavljuje kao rezultat 87

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 "preklapanja" posebnih kvaliteta suštine na neživu materiju. Krug se zatvara. U tome je — suština borbe i jedinstvo suprotnosti u stvarnoj prirodi... A sada hajde da se vratimo na fenomen reinkarnacije suštine. Između smrti i nove inkarnacije mogu da prođu vekovi, a može biti i samo jedan trenutak. Šta ili ko određuje koliko brzo će se desiti nova inkarnacija? Ako isključimo iz analize fenomen upravljanja inkarnacijom, koja se posmatra prilično retko i koja je manifestacija razumne sile i volje same suštine ili njenog "staratelja", u svim ostalim slučajevima vremenski interval između inkarnacije određuje se nivoom evolutivnog razvoja suštine i nivoa talasa, koji se javlja prilikom začeća. Dakle, što je veći nivo evolutivnog razvoja suštine, to je niža verovatnoća brze inkarnacije. To je zbog činjenice da se čovečanstvo nalazi u početnoj fazi evolutivnog razvoja, i kao posledica toga, veoma mali procenat ljudi, dostigao je visok evolutivni nivo razvoja. Dakle, inkarnacija visokorazvijene (zrele) suštine se može desiti i u sledećem trenutku ili kroz mnogo stotina godina. U ovom slučaju, ima mesto Njegovo Veličanstvo Slučaj — kada i gde će se desiti spajanje pri začeću potrebnih kvaliteta, sposobnih da mogu stvoriti rezonancu između nivoa razvoja suštine i kvalitativnog nivoa genetike. Posebnu grupu čine suštine, koje iz jednog ili drugog razloga, nisu ušle u tunel posle smrti. Jedan od glavnih uzroka ovog fenomena je preuranjena nasilna smrt, kada suština nije spremna za takav prelazak. Veoma često suštine ljudi, umrlih nasilnom smrću, se nalaze veoma blizu "grešne zemlje" i inkarniraju se veoma brzo. Upravo zahvaljujući ovim brzim inkarnacijama, nastaje mogućnost da se dokaže u stvari realnost inkarnacije suštine... «Nesir Unliutaskirjan16 rođen je 1951. godine u Adani, Turska. Još pre njegovog rođenja, njegova majka je imala san, u kome se pojavila nepoznata osoba sa krvavim ranama. Prvo, ona nije mogla da objasni sebi taj san, ali je posle rođenja sina, san stekao neki smisao. Nesir je rođen sa sedam mladeža. Neki od njih su izraženiji od drugih, neki su skoro potpuno nestali, kada sam prvi put pregledao Nesira u dobi od trinaest godina. Nesir je kasno počeo da govori i kasnije je, u poređenju sa drugim slučajevima, počeo da priča o svom prethodnom životu. Kada je imao šest godina, on je počeo da priča svojoj majci da on ima decu i tražio da ga odvedu do njih. On je tvrdio da je živeo u gradu Mersinu (približno, osamdeset kilometara od Adane). On je takođe tvrdio da je njegovo ime Nesir, i da je bio izboden nožem. Nesir je detaljno opisao kako je ubijen i pokazao, gde su mu naneseni udarci nožem. 16 Ian Sevenson, M.D., «Where Reincarnation and Biology Intersect», p. 48-49. 88

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 U početku njegovi roditelji nisu pridavali važnost njegovim izjavama, koje su smatrali interesantnim. Situacija se promenila kada je Nesir napunio dvanaest godina. Njegova majka ga je povezla da ga upozna sa svojim ocem, koji je tada bio živ i koji je živeo sa svojom drugom ženom u selu nedaleko od grada Mersin. Nesir nikada nije video drugu ženu svog dede, ali je odmah prepoznao i tvrdio da je nju znao u svom prošlom životu, kada je živeo u gradu Mersin. Ona je potvrdila da je znala u Mersinu čoveka po imenu Nesir Budak i potvrdila tačnost svih njegovih reči. Nakon toga Nesir je još više želeo da ode u grad Mersin, i njegov deda ga je odvezao tamo. Tamo je prepoznao nekoliko rođaka Nesira Budaka. I svi su potvrdili tačnost činjenica iz života Nesira Budaka u pričama Nesira. Nesir Budak je bio mrzovoljan čovek, naročito kada je bio pijan. Jednog dana, on je izazvao tuču sa čovekom, koji ga je, previše pijan, udario nekoliko puta nožem. Nesir Budak je izgubio svest na ulici i bio je prebačen u bolnicu, u kojoj su mu ukazali pomoć i sanirali njegove rane. Ali, ipak, sutradan je umro. Najiznenađujuća je izjava Nesira o tome da je jednog dana, on udario "svoju" (Nesira Budaka) ženu u nogu, nakon čega se njoj formirao ožiljak. Udovica Nesira Budaka sve to je potvrdila i pozvana je u susednu sobu i nekolicini žena pokazala ožiljak na kuku. Pri svemu tome, Nesir je pokazivao mnogo osećanja prema deci Nesira Budaka i pokazivao jaku naklonost prema njegovoj udovici. Iznenađujuće je i to, da je on bio ljubomoran na drugog muža i da je pokušao da uništi njegove fotografije. Svih šest mladeža Nesira tačno odgovaraju lokaciji rana na telu Nesira Budaka i potvrđene su pratećom zdravstvenom dokumentacijom, kao i u svim ostalim slučajevima, koje sam istraživao». Na taj način, inkarnacija suštine u novo fizičko telo nije samo pretpostavka, već dokazana činjenica. I što je najzanimljivije, ovih činjenica je — na hiljade. Zanemarivanje ovih činjenica od strane "nauke" ne ide joj na čast. Možete da zatvorite oči i ne želite ništa da vidite, ali to će biti obmana, tačnije samozavaravanje, koje će samo odložiti trenutak istine, ali neće je promeniti i neće je uništiti. O reinkarnaciji suština drevni su znali, ne manje, već znatno više nego savremeni naučnici i predstavnici većine religija, koje postoje u ovom trenutku: U velikoj zemlji 17 Ta-Kemi koja se nalazila na istoku od 17 «Славяно-Арийские Веды», Книга Света, Харатья 4, с. 82-84. 89

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Antlanje i na jugu od Veleke Veneje živela su mnogobrojna plemena sa kožom boje Mraka i plemena sa kožom boje Zalazećeg Sunca . U tim plemenima postojale su dve kaste Žreca, a oni su imali tri Duhovna Učenja koja su im dali h'Arijci pridošli iz zemlje Anta. …………………………………….. Jedno Duhovno učenje – spoljašnje, koje ne predstavlja tajnu, dali su narodima Ta-Kemi Žreci početne kaste i mada ga sami Žreci istinske Vere nisu priznavali, glasilo je da se Duša svakoga čoveka posle smrti preseljava u telo čoveka iz te ili neke druge kaste, ponekad u telo Velikolepnog Vođe ili čak Vrhovnog Žreca. ……………………………………… Kada je visok i dostojan bio život umrlog čoveka. A takođe i u telo životinje, insekta ili čak biljke, kada je čovek nedostojno proživeo sopstveni svoj život. Ali sami Žreci te kaste ispovedali su drugo Duhovno Učenje. ……………………………………… Oni su iskreno mislili i verovali da se seoba ljudskih Duša događa 90

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 ne samo na našoj Midgard-Zemlji, nego da Duše umrlih ljudi odlaze na druge Zemlje naše Vaseljene, gde se ovaploćuju u tela ljudi ili životinja drugih Svetova, zavisno od njihovih postupaka u životu u Javi na Midgard-Zemlji. I taj zakon oni su nazivali Karmom, u čast Velike Boginje Karne, koja se stara o poštovanju Zakona Duhovnog Savršenstva. …………………………………….. Međutim, među Žrecima druge kaste postojala je grupa još posvećenijih, malo kome od Žrecova nižih kasti poznata, i ona je imalo drugačije Duhovno Učenje, koje se veoma mnogo razlikovalo od prethodnih. To Duhovno Učenje je glasilo da je Svet Jave koji nas okružuje, Svet Žutih Zvezda i Sunčev sistem, samo zrno peska u Bezkonačnoj Vaseljeni. Da postoje bele Zvezde i Sunca, plave, ljubičaste, ružičaste, zelene, Zvezde i Sunca u bojama koje su nama nepoznate, našim čulima nedostupne. I beskonačan je njihov broj, bezgranična je njihova raznolikost, bezkonačna su prostranstva koja ih dele. I svi ti raznoliki Svetovi – samo su Vatreni svetionici koji stoje na prilazu u Čertog Stvoritelja, čije je ime – Veliki Ra-M-Ha. A svi ti raznoliki Svetovi – 91

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 nisu ništa pred drugim Svetovima, koji se nalaze van naše Vaseljene i opet je bazgranično veliki njihov broj i neizmerno velika njihova raznolikost. Bezkonačne Bezkonačnosti dele sve te razne i mnogolike Svetove. ……………………………………… I učili su ti Mnogomudri Žreci da u našoj Vaseljeni postoji Zlatni Put Duhovnog uspinjanja koji vodi na vrh zvani – Svarga u kome se nalaze Harmonični svetovi... Za drevne pitanje o postojanju života posle života nije se postavljalo, za njih je to bilo prirodno, kao što Sunce sija. Različiti nivoi posvećenosti sveštenika u znanje o tome kako i gde se reinkarniraju suštine mrtvih govori samo o tome, da je zbog nečega bilo neophodno, da ne znaju svi sve o zakonima evolutivnog razvoja. Jedan od glavnih razloga za to je — preuranjenost tih znanja. I ne vredi ih donositi neznalicama samo zato što oni veruju u reinkarnaciju duše. Uzgred, reč vera u prevodu sa runice znači — prosvetlenje znanjem. Oni su to "jednostavno" znali, kao što su i znali ustrojstvo Univerzuma, o raznovrsnim Svetovima mnogo više nego savremeni "naučnici", koji samo otkrivaju "veo" tajni, koje su bile "transparentne" za drevne. Delovi ovih znanja stigli su i do naših dana, ali pošto su izgubili celovitost, obrnuti su, nažalost, u religijske dogme. I zato se u zemljama u kojima je ideja o reinkarnaciji deo sistema verovanja, ljudi ne plaše da govore o tom sećanju, koje je došlo do njih iz prošlog života, deca nisu zastrašena roditeljima i javnim mnjenjem i otvoreno dele sa svojim voljenima i prijateljima ova sećanja. Zastrašujući svoju decu negativnim reakcijama okoline na slične poruke, roditelji iz "najboljih" motiva zatvaraju za svoju decu "vrata" ne samo sećanja na prošle živote, već i vrata potpunog razvoja ličnosti i mogućnost evolutivnog razvoja. Jer sugestivno ne verovati samom sebi, kada se sretnemo sa nečim nepoznatim, bogalji se duša deteta, stvara osećaj mentalne nesposobnosti, i kao rezultat toga, čovek se zatvara u svoju "školjku" i praktično postaje nesposoban za usvajanje novog. 92

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Veštački psihološki blokovi, nametnuti svakom konkretnom čoveku, na kraju, ograničavaju čovečanstvo u celini. Princip bumeranga se manifestuje pri tome u potpunosti. Samo duhovno slobodni ljudi su u stanju da se razvijaju i samo u tom slučaju civilizacija je sposobna da se samostalno razvija. Treba napomenuti da je u ranom hrišćanstvu pojam reinkarnacije bio sastavni deo učenja. Ali kasnije ovaj pojam je oduzet iz hrišćanstva, koncept koji je bio poslednji eho realnog Hristovog učenja u hrišćanstvu... ali to je drugo poglavlje ljudske istorije. A sada, hajde da se vratimo ka pojavama koje se dešavaju na nivou pojedinačnih suština i da razumotrimo pitanje šta je to karma?.. 93

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 Glava 9. Priroda karme ili anatomija greha Ljudsko ponašanje je uvek procenjenivano od strane drugih ljudi preko moralnih i etičkih pojmova, postojećih u svakom ljudskom društvu. Kriterijumi ocenjivanja formirani su u obliku svodova zakona, verskih stavova, normi i pravila prebivališta, unutarporodičnih pravila i principa, ličnih stavova. Sve to slivalo se u celinu i određivalo kao postupci i radnje svakog čoveka u zajednici, kao i reakcija zajednice na akciju svakog člana te zajednice. Neke radnje su uzete kao korisne, pozitivne, u isto vreme druge su doživljavane kao negativne, i za njih je zajednica nametala određene kazne, preko države ili verskih institucija. Radnje pojedinih ljudi, koje su u suprotnosti sa njihovom zajednicom koja u tom trenutku ima prihvaćenu predstavu o tome šta se smatra pozitivnim, klasifikuju se, definišu ovom zajednicom, kao krivična dela, grehovi ili loša karma. Ali, šta je dobro a šta loše? Na ovaj ili onaj način, svako se suočava sa ovim konceptima pri prvim koracima života, sa prvom rečju izgovorenom svesno. Prvih nekoliko godina života deteta njegova porodica predstvalja za njega ceo Univerzum i zakone tog "Univerzuma" — to je sve što on ima za uzor, i on, kao sunđer, upija u sebe norme ponašanja, koje su prihvaćene u porodici. Kada malo odraste, ranije ili kasnije, dete se suočava sa životom "ulice". Njegov Univerzum se širi, suočava se sa "novim" pravilima i propisima, usvojenim na "ulici". Pojmovi šta je "dobro" a šta je "loše" pri tome se značajno menjaju i šire. I na taj način proširenje "ličnog univerzuma" dešava se kod svakog čoveka do razmere sela, grada, zemlje i na kraju, cele planete. Dakle, bez ikakve želje sa njegove strane svaki čovek je potopljen u polje normi ponašanja društva u kojem živi. Štaviše, ove norme nisu ostale nepromenjlive za jedan isti narod u čitavoj njegovoj istoriji. Nametanja narodima novih religija, novih socijalno-ekonomskih odnosa, uvek su praćena i promenom uobičajenih normi ponašanja. I nije uvek zamena nekih normi ponašanja drugima (i ne uvek najboljim) prolazila mirno, bez prolivanja krvi, bez nasilja manjine nad većinom, ili obrnuto, većine nad manjinom. I ne uvek, nasilje manjine nad većinom ispostavilo se većim nasiljem nego većine nad manjinom, što zavisi od toga, kakva je manjina i kakva je većina. Ali bez obzira na to iz koje grupe dolazi nasilje, nasilje ostaje nasilje, što dovodi do ograničenja individualnih sloboda pojedinca, prepoznajući sebe kao deo čopora, populacije, vrste, zajednice ljudi, nazvane nama ljudskim društvom. I nezavisno od toga, kakvo grupisanje zajednice nameće svima ostalima svoje 94

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 norme, mogu se izdvojiti dva osnovna tipa nametnutih zajednicom normi ponašanja. Prvi tip — nametnute norme ponašanja služe interesima očuvanja ili opstanka čopora, populacije, naroda, nacije ili Homo Sapiensa, kao vrste u celini. Drugi tip — nametnute norme ponašanja nose veću ili manju opasnost od interesa za očuvanje ili opstanak čopora, populacije, naroda, nacije ili Homo Sapiensa, kao vrste u celini. Tako, pri jednom društvenom uređenju, ista akcija će se smatrati kao negativna, dok će se u drugom društvenom uređenju, sasvim je moguće smatrati kao blagoslov. U jednom slučaju, vršeći ova dela ljudi će se smatrati kao zlikovci, poslanici đavola, u drugom slučaju — kao dobrotvori ili sveci, božiji poslanici. I što je najzanimljivije, smisao toga "šta je šta" i "ko je ko", može da varira, kako brzo i često, tako i da ostane jedan isti u toku velikih istorijskih vremenskih perioda. Istorija ima mnogo takvih primera. Uzmimo na primer hrišćanstvo. Neprotivljenje nasilju prvih hrišćana, sa vremenom, promenilo je ratoborno hrišćanstvo, u kome se zapovest "ne ubij" odnosila samo na one koji su verovali u Hrista, kao "neophodno". A svi ostali, čak i hrišćani, ali verujući u Hrista malo drugačije, pretvoreni su u najgore jeretike, a ne-hrišćani i svi ostali — u varvare, koji moraju biti prisiljeni da veruju u Hrista ili budu ubijeni, spaljeni na lomači, polomljeni na komade i sl. Ista radnja čoveka procenjuje se suprotno, u zavisnosti od toga, protiv koga je radnja učinjena. Ako je protiv "pravog hrišćanina" — to se pretvaralo u smrtni greh, ako je protiv svih ostalih — u sveto delo. I što više ljudi ubiju takvi "sveci", veća je njihova svetost. I to se odnosi ne samo na hrišćanstvo, već na skoro sve svetske religije, koje postoje danas, tako i na nestale u hoasu istorije čovečanstva. Na taj način, pojam, šta je dobro a šta loše zavisilo je, kako od mnogih faktora, uslova i stavova, tako i od dominantne u nekom trenutku "generalne linije". Ali ipak, hajde da vidimo, kako je čovečanstvo u različitim fazama svoje istorije određivalo kategoriju greha ili loše karme. U Starom zavetu Gospod Bog daje svoje viđenje čovečanstvu koje je stvorio, šta je dobro a šta loše: «8 Posle toga, Kain je rekao svom bratu Abelu: „Hajdemo u polje.” I dok su bili u polju, Kain je nasrnuo na svog brata Abela i ubio ga. 9 Kasnije Gospod reče Kainu: „Gde ti je brat Abel?”, a on odgovori: 95

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 „Ne znam. Zar sam ja čuvar svog brata?” 10 Tada mu Bog reče: „Šta si uradio? Slušaj! Krv tvog brata viče k meni sa zemlje. 11 I sada, da si proklet i prognan sa zemlje koja je otvorila svoja usta da iz tvoje ruke primi krv tvog brata. 12 Kad budeš obrađivao zemlju, ona će ti uskratiti svoj rod.Bićeš lutalica i begunac na zemlji.” 13 A Kain na to reče Gospodu: „Moja kazna za prestup prevelika je da bi se mogla nositi. 14 Gle, danas me teraš s ove zemlje, I biću skriven od tvog lica. Biću lutalica i begunac na zemlji, i ko me god nađe sigurno će me ubiti.” 15 Tada mu Gospod reče: „Zbog toga će ko god ubije Kaina pretrpeti sedmostruku osvetu.” Gospod je postavio znak za Kaina, da ga niko ne ubije kad ga nađe. 16 Tada je Kain otišao od Gospodnjeg lica i nastanio se istočno od Edena u zemlji Nod.» 18 . U biblijska vremena, Gospod Bog je gledao svoja stvorenja i u slučaju "lošeg" ponašanja, lično kažnjavao svakog grešnika, kao što se vidi na primeru Kaina. Ali, nažalost, od tada je odbacio sličnu praksu, da li zbog svoje zauzetosti, pa je ljudi postalo malo previše, a sve nije ni pratio, pa da li se on konačno i razočarao u svoje stvorenje — čoveka. U svakom slučaju, istoriji nisu poznati slični primeri ličnog učešća Gospoda Boga u kažnjavanju svakog grešnika. Očigledno primer Kaina nije poslužio kao lekcija ostalima, i broj grešnika je rastao sve do tada, dok strpljenje Gospoda Boga nije bilo iscrpljeno, kada je on odlučio da kazni sve grešnike odmah za sveukupne grehove... i "grunuo je", ako je moguće tako reći, Svetski potop: «12 Kiša je pljuštala na zemlju četrdeset dana i četrdeset noći. 13 Tog dana Noje je ušao u barku, i s njim njegovi sinovi Sim, Ham i Jafet, njegova žena i tri žene njegovih sinova; 14 oni i sve divlje životinje po svojim vrstama, sva stoka po svojim vrstama, sve druge životinje što se miču po zemlji po svojim vrstama, sva stvorenja koja lete po svojim vrstama, sve ptice i sva krilata stvorenja. 15 I tako je k Noju u barku ulazilo dvoje po dvoje, od svake vrste stvorenja u kome je dah života. 18 «Ветхий Завет». Убийство Авеля. Бытие 4:8-16. 96

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 16 Od svake vrste stvorenja ušli su mužjak i ženka, baš kao što je Bog zapovedio Noju. Zatim je Gospod zatvorio vrata za njim. 17 Vode potopa padale su na zemlju četrdeset dana i sve više su rasle i podigle barku, tako da je ona plovila visoko iznad zemlje. 18 Vode su bujale i sve se više dizale nad zemljom, a barka je plovila na površini vode. 19 I vode su toliko preplavile zemlju da su prekrile sve visoke gore pod celim nebesima. 20 Vode su se podigle petnaest lakata iznad potopljenih gora. 21 Tako je izginulo svako stvorenje koje se micalo po zemlji: stvorenja koja lete, stoka, divlje životinje, mnoštvo drugih stvorenja koja vrve po zemlji, kao i svi ljudi. 22 Sve u čijim je nozdrvama bio dah života - sve što je bilo na kopnu – izginulo je. 23 Tako je on istrebio s lica zemlje sve što je postojalo, čoveka, divlje životinje, druge životinje što se miču i stvorenja koja lete po nebesima, sve je bilo istrebljeno sa zemlje. Preživeli su samo Noje i oni koji su bili s njim u barci. 24 A vode su prekrivale zemlju sto pedeset dana.» 19 . Nažalost i ta mera nije imala željeni efekat. Potomcima Noja lekcija nije bila odlučujuća za budućnost, jer uskoro su ljudi ponovo ogrezli u grehu, i Gospod Bog ponovo kažnjava grešnike, uništavajući Sodomu i Gomoru, spasivši od uništenja samo porodicu pravednog Lota20. Ali i nakon toga, ljudi su nastavili da greše. Verovatno je Gospod Bog digao ruke, kada je shvatio, da je greh u čoveku neuništiv, i kada je on izgubio svako interesovanje za svoje nesrećno "dete". I od tada je čovek prepušten sebi. Ali zašto, na kraju krajeva, Gospod Bog nije bio u stanju da usmeri na pravi put svoje izgubljene ovce — čoveka? Zašto se svaki put posle teške kazne čovek ponovo valjao u novim gresima, nije vodio ispravan život? Može biti da Gospod Bog zbog svoje zauzetosti nije dovršio nešto, propustio je nešto veoma važno i nije uložio u svoju decu nešto, bez čega njegovo sazdanje jednostavno nije u stanju da bude pravedno? Možda, strah od božije kazne ostaje samo strah, koji uzrokuje čoveku da radi ispravno, samo pri pogledu na smrtnu osvetu desnice božje, a kada je on zauzet — strah brzo nestaje, a na površinu se ponovo izvlače svi smrtni gresi, koji su se krili u školjci straha? Može biti, da je Tvorac loš psiholog i nije 19 «Ветхий Завет». Всемирный потоп. Гибель всего живого. Бытие, 6:5-8, 7:11-24. 20 «Ветхий Завет». Бытие, 19:12-26. 97

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 toliko mudar, kao što bismo to želeli? I ako je Gospod Bog stvorio čoveka po svom liku i naličju, i ako je čovek po svojoj prirodi nepopravljiv grešnik, da li to znači da je i sam Gospod Bog daleko od savršenstva?!. Ostavimo da ovu dilemu razreši sam Gospod Bog i vratimo se na analizu samih grešnika... Kada je Bog (ili Bogovi) "odmahnuo(li) rukom" čovečanstvu, čovečanstvu nije preostalo ništa drugo, nego da samo reši pitanje o tome, kakvu kaznu treba baciti na grešnike. Sa pojavom društvenih struktura, čovečanstvo je počelo da obavlja, u određenoj meri, ulogu osvetničke "desnice božje". Isklijao je institut države i uzeo je na sebe funkciju Gospoda Boga u određivanju kakvo je delo neophodno i potrebno smatrati grehom, zločinom, a kakvo ne, i kakvu kaznu mora da dobije ovo ili ono delo čoveka. Na kraju, to je dovelo do pojave zakona i srodnih državnih struktura, koje prate primenu tih zakona i određuju stepen kazne za nepoštovanje istih. Ali to je sekundarno, a primarno je, da se ponovo stvori institut straha, samo ne pred "Božjim gnevom", već pred "gnevom" države. Suština ostaje ista: čoveku je samo saopšteno da "viša instanca", bez obzira da li je to Gospod Bog ili država, nešto smatra prihvatljivim ponašanjem, a nešto ne, i da će pratiti ako se neko usudi da ne posluša "uzvišene zapovesti". Dakle, relativni red u ljudskom društvu se održava preko straha od moguće kazne, a ne zbog razumevanja zašto treba da se ponaša upravo tako, a ne drugačije. I ako ne bi bilo ovog straha, onda bi većina ljudi bila spremna da krši zakone i norme ponašanja ako bi im takve povrede zakona donosile bilo kakvu korist, sa njihove tačke razumevanja šta je korist. Zapravo strah od kazne od strane države za života, a za neke — strah od kazne na Strašnom Sudu nakon smrti, kada će grešnici biti u Paklu, gde će ih đavoli polako peći u tiganju, zaustavlja kršenje zakona ili pravila ponašanja. Treba li da budemo iznenađeni da je bilo, da ima i da će biti ljudi kojima su pohlepa, sebičnost, ambicija i želja za izdvajanjem, na kraju, ispostavlja se jači od straha od moguće kazne? I takvi ljudi svesni su takvog rizika, nadaju se da će lako izbeći odgovornost za svoje postupke. U čemu je razlog takvog ponašanja? Zašto ljudi smatraju da kaznu za počinjen prekršaj dobijaju samo onda kada ih neko stisne za ruku? A ako je delo učinjeno "čisto", odnosno, bez ikakvih tragova na licu mesta, bez kojih ne bi bilo moguće dokazati njihovu krivicu, oni (kriminalci) se osećaju kao "na nebu". Zašto je to postalo moguće, u principu? Samo zato što su uvereni da su svi zakoni stvoreni samo da bi ograničili 98

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 njihovu ličnu slobodu izražavanja, da oni sami ostvaruju drugim ljudima njihovu sopstvenu slobodu izražavanja. Da su zakoni i moralne norme stvoreni i postoje samo za opravdanje nasilja nad nekim drugim, manjine nad većinom ili većine nad manjinom. Oni su sigurni da su sva pravila igre nastala veštački i nemaju ispod sebe nikakve stvarne osnove. Objašnjenje, da je raditi loše — loše zato jer je loše, — samo podržava njihove sumnje o tome, da su sva ograničenja relativna i nemaju ispod sebe stvarnu osnovu. Treba napomenuti da je na neki način, ovaj pristup ispravan. Zaista, mnogi zakoni izražavaju interese određene grupe ljudi ili klase, i zaista izvršavanje zakona od strane većine građana je zbog straha od moguće kazne zbog kršenja istih. Ali strah nije neophodno i dovoljno objašnjenje razloga zašto ne mogu da krše zakon. I pri tom scenariju zakoni i moralni principi ni na koji način ne mogu da postanu unutrašnja potreba da se ponaša upravo tako, a ne nekako drugačije. Jer zakoni i moralni principi su osigurani preko spoljnjih (u odnosu na čoveka) kaznenih sredstava i metoda, bez obzira da li one potiču od crkve ili od države. Upravo zato, što kaznu "obezbeđuju" spoljne sile, čovek, je spreman da počini zločin ili nemoralno delo, pokušava da pronađe "rupu", da doskoči, zaobiđe mogućnost kažnjavanja za počinjeno, bez razumevanja najvažnijeg: Postupak bilo kog duhovnog bića u prvom redu ispoljava se na njemu samom. Pošto svaka individualnost poseduje slobodu izbora, njene odluke utiču na njenu strukturu. Od izbora zavisi njena dalja sudbina: jednim delima ličnost u razvoju pomaže svoj uspon prema vrhu preko različitih oblasti Zlatnoga Puta, drugima otežava sebe, učvršćujući veze koje usporavaju razvitak, i vuku naniže, u Tamne Svetove. To i jeste Zakon Boginje Karne, u slučaju da je uspon nemoguć javlja se potreba da se 99

Nikolaj Levašov «Suština i Razum». Tom 2 ponovo prođe čitav Krug Života, ali sad u drugim realnostima, kako bi se obavio neophodan rad na svojoj Duhovnoj suštini. ………………………………………… U primitivnom ljudskom shvatanju Zakon Boginje Karne odrazio se kao ideja o Tri Velika Suda nakon smrti, koji se nazivaju i Strašni Sud. U stvari, Nema nikakvog Strašnog Suda, postoji samo odlaganje uzlaznog kretanja, i to samo privremeno, zato što je sve potčinjeno Opštem Zakonu Uzdizanja od nižeg ka višem. Zlo, čak iako je nevoljno učinjeno, uvek opterećuje svoga počinitelja. Samo tamo, gde su Duhovna bića toliko visoko da uzdizanje postaje prirodni uslov njihovog života, koji je sam usmeren ka pomaganju uzdizanja nižih bića, tamo Karma, kao neizbežna zakonomernost ustupa mesto drugom delatnom načelu, koji se javlja u vidu Ljubavi. 21 Dakle, hajde da pogledamo šta se dešava sa čovekom kada on čini ovo ili ono delo i da pokušamo da razumemo, kako se na čoveka i u njemu samom odražava počinjeno delo... Pre svega, želeo bih da obratimo pažnju na činjenicu da svakom od naših postupaka odgovara ova ili ona emocija, hteli mi to ili ne, da li smo svesni toga ili ne. Čovek, kako bi se podesio na željenu radnju, priprema se za to da on želi da je učini. Bez takvog podešavanja na radnju, sama radnja postaje nemoguća. Ova pozicija samo na prvi pogled izgleda čudno. Stvar je u tome, što u većini slučajeva niko ne obraća pažnju na odgovarajuće promene emocionalnog stanja. I to se dešava iz više razloga: 21 «Славяно-Арийские Веды», Книга Света, Книга Вторая, Харатья 4, с. 82-84. 100