Stanislav Lem, FIJASKO Prevela Emilija Bogdanovi 1. BIRNAMSKA ŠUMA "Veoma uspelo sletanje." ovek koji je izgovorio ove rei nije više držao pogled na pilotu koji je stajao pred njim u svemirskom kombinezonu i sa kacigom pod miškom. Koraknuvši kroz kružnu kontrolnu prostoriju - usred koje se nalazila konzola u obliku potkovice - on pristupi velikom staklenom zidu i zagleda se u brod napolju: povei, iako poprilino udaljen cilindar, sav izgaravljen oko mlaznica. Crnkasta tenost i dalje je kapala iz mlaznica, slivajui se na betonsku podlogu. Drugi kontrolor, ovek poširih ramena, sa beretkom vrsto nabijenom na elavu glavu, vrati traku unazad i poput kakve ptiurine, ne trepui, krajikom oka osmotri pridošlicu. Na ušima su mu stajale slušalice, a pred njim se prostirao sto sa monitorima koji su neujno svetlucali. "Pa, snašli smo se nekako", odgovori pilot. Gradei se kao da mu je potreban oslonac da bi skinuo dvostruko prikopane, teške rukavice, on se blago naleže na izboenu ivicu konzole. Obavivši sletanje, oseao je kako mu kolena i dalje podrhtavaju. "Šta je bilo u pitanju?" Niži od dvojice ljudi, onaj što je stajao kraj prozora, u iznošenoj kožnoj jakni i sa mišjim, neobrijanim licem, stade pipkati po džepovima sve dok ne pronae cigarete. "Deflekcija u potisnicima", promrlja pilot, donekle iznenaen hladnoom s kojom je doekan. ovek kraj prozora stavi cigaretu u usta i, duboko uzdahnuvši, upita kroz dim: "Zbog ega? Da li ste ustanovili?" "Nisam", zausti pilot u odgovor - ali ništa više ne ree, jer mu se i samom inilo da bi trebalo da to zna. Traka je u meuvremenu došla do kraja i sada je, vrtei se i dalje, lupkala po kolutu svojim patrljkom. Krupniji ovek ustade, skide slušalice i tek tada mu se, klimnuvši mu glavom, obrati promuklim glasom: "Ja sam London. Ovo je Gos. Dobro došli na Titan. Šta biste želeli da popijete? Imamo viski i kafu." Mladi pilot se odjednom usplahiri. Mada ih nikada ranije nije sreo, imena ove dvojice bila su mu poznata. Pretpostavio je, iako bez pravog razloga, da je krupniji ovek šef ovde; ispostavilo se, meutim, da je upravo obrnuto. Utuvivši tu injenicu sebi u glavu, on se odlui za kafu. "Od ega se sastoji tovar? Od komada silicijum karbida?" upita London, pošto su sva trojica zasela za stoi koji kao da je iznikao iz jednog od zidova. Vrelu kafu pili su iz aša koje su neodoljivo podseale na menzure iz kakve hemijske laboratorije. Gos proguta neku žukastu pilulu, zalivši je kafom; onda uzdahnu, zakašlja se i stade izduvavati nos sve dok mu suze ne navrše na oi. "Dovukli ste i grejae, je li tako?" upita on pilota. Ponovo zateen, budui da je oekivao da e njegov podvig pobuditi vee zanimanje, pilot samo potvrdno klimnu. Nije se baš svakog dana dešavalo da sa motorom zapne usred sletanja. Bio je spreman na veliku priu - ali ne o tovaru, ve o tome kako je, umesto da pokuša da produva mlaznice ili da pojaa potisak, smesta iskljuio automatsko navoenje i spustio se samo sa starterima; bio je to trik koji još nijednom nije isprobao, osim u simulatoru. A i to je bilo tako davno! Stoga mu je bilo potrebno nekoliko trenutaka da ponovo pribere misli. "Da, tu su i grejai", izusti on konano, i gotovo sa zadovoljstvom pomisli da mu je odgovor zazvuao baš kako treba: odajui oveka, škrtog na reima, koji tek što se izvukao iz goleme nevolje. "Ali, ne na pravom mestu", dobaci mu onaj niži, Gos, nasmejavši se pri tom. Pilot u prvom trenutku zastade, nije bio naisto da li je u pitanju šala ili ne.
"Šta time hoete da kažete? Prihvatili ste me - u stvari, pozvali ste me ovamo", ispravi se on odmah. "Morali smo." "Ne shvatam vas. Pa, zbog ega ste me onda skrenuli sa putanje?" On odjednom oseti kako ga obuzima vruina. Poziv je zvuao zapovedniki. Istina, dok je gubio na brzini uhvatio je preko radija nekakvo saopštenje od Grala - bila je, ini se, u pitanju neka nesrea - ali usled statikih smetnji nije uspeo da mnogo razume. Nalaziose na letu ka Titanu preko Saturna, koristei gravitaciju planeta da bi smanjio brzinu i tako uštedeo na gorivu; tako je njegov brod oešao atmosferu planetnog džina baš u trenutku kada je došlo do poremeaja u emisijama na svim talasnim dužinama. Ubrzo potom, stigao mu je i poziv iz svemirske luke - navigator je uvek dužan da postupi onako kako mu to kontrola letenja nalaže. A sada, ne stigavši još ni da sa sebe skine svemirsku odeu, ova ga dvojica podvrgoše unakrsnom ispitivanju! Još se nalazio za kormilom broda, sa remenjem duboko utisnutim preko ramena i grudi dok se raketa dohvatala, izbaenih peraja, betonske podloge. I dalje bljujui vatru i tutnjei, potiskivai su inili da itav brod blago podrhtava. "A gde je trebalo da iskrcam tovar?" "Vaš tovar pripada Gralu", spremno mu objasni niži ovek, ponovo trljajui svoj zacrvenjeni nos. Bio je baš dobro prehlaen. "Meutim, presreli smo vas gore na orbiti i pozvali vas ovamo... jer nam je bio potreban Kilijan. Vaš putnik." "Kilijan?" iznenaeno ponovi mladi pilot. "Ali on nije na brodu. Sa mnom je samo Sinko, moj kopilot." Druga dvojica se zgranuše. "Pa, gde je onda Kilijan?" "Ovog asa, verujem, u Montrealu. Žena treba da mu se porodi svakog trenutka. Otišao je neposredno pre mene, specijalnom letelicom. Nekoliko trenutaka pre no što sam ja uzleteo." "Sa Marsa?" "Razume se, odakle drugde? ujte, o emu je ovde zapravo re?" "Zbrka do koje dolazi u svemiru nimalo se ne razlikuje od one na Zemlji", primeti London i stade nervozno da nabija duvan u lulu, kao da želi da je polomi. Oigledno, bio je veoma ljut. Isto je bilo i sa pilotom. "Trebalo je da me pitate." "Bili smo sigurni da je s vama. Tako je, bar, stajalo u poslednjem radiogramu koji smo primili", dodade on. Gos ponovo snažno istrese nos i uzdahnu. "U svakom sluaju, ne možete odmah ponovo uzleteti", ree on posle krae stanke. "A i Marlin jedva eka da dobije te grejae. Sada e svu krivicu svaliti na mene." "Grejai su tamo." Pilot ovlaš klimnu glavom, ukazujui na pravac. Tamo je, u izmaglici, stajala tamna, vretenasta senka njegovog broda. "Šest komada, ini mi se. I još dva, u gigadžulima. U stanju su da razveju svaku maglu ili oblak." "Teško da bih ih tek tako mogao natovariti sebi na plea i odvui ih Marlinu", primeti Gos, sve tmurnijeg raspoloženja. Neobzirnost i neodgovornost pomone svemirske luke gde su, kako je i sam njen šef upravo priznao, presreli njegov brod i odvukli ga dole posle tri sedmice leta, ne proverivši prethodno da li se na njemu nalazi putnik koga su išekivali, sasvim poremeti pilota. Nije im ak ni rekao da, od ovog asa, tovar smatra njihovim problemom. On, sam, ak i kada bi to želeo, ne bi mogao ništa da uini, sve dok ošteenja ne budu otklonjena. Stoga ne ree ni re. "Vi ete, naravno, ostati s nama." Izgovorivši ovo, London dovrši svoju kafu i diže se iz aluminijumske stolice. Bio je, zaista, pravi orijaš, nalik na nekog rvaa teške kategorije. On prie prozoru i zagleda se napolje. Titanov pejzaž - neživotna podivljalost planinskih strmeni nezemaljskih boja, me' kojima je preovladavala tamna ra, sa bronzanim oblacima što su se zgušnjavali oko njihovih vrhova - inilo je savršenu pozadinu za njegovu siluetu. Pod u osmatrakoj kuli lagano je podrhtavao. Neki stari generator, pomisli pilot. A onda i on ustade, da baci pogled na svoj brod. Poput kakvog svetionika usred okeana stajao je tamo uspravan, uzdižui se iznad prizemnih, užurbanih kovitlaca
magle. Iz pravca broda ponovo dopre neki tutanj, ali znaci da je došlo do pregrevanja motora više nisu bili vidljivi, možda usled udaljenosti a možda i usled sve neprozirnije tmine. A možda i stoga što su se ve dobrano ohladili. "Imate li ovde detektore gama-zraenja?" Do broda mu je bilo neuporedivo više stalo nego do njihove neprilike. Uostalom, nevolju su sami sebi navukli na glavu. "Imamo, ali nikom bez zaštitne odee neu dopustiti ni da se približi brodu", odgovori Gos. "Mislite da je posredi reaktor?" upita pilot resko. "A vi ne mislite tako?" Niži ovek, šef, ustade i prie drugoj dvojici. Iz proreza na podu, postavljenih duž ovalnog staklenog zida, poe da struji prijatna topolina. "Tokom sletanja temperatura se jeste popela znatno iznad nrmale, ali gajgerski brojai ostali su nemi. U pitanju su, po svemu sudei, samo mlaznici. Mogue je da je u komori za sagorevanje otpala neka keramika ploa. U stvari, zaista sam imao oseaj kao da mi je nešto otpalo." "Mogue je, mogue", odvrati Gos oštro, "ali došlo je i do izliva neeg tenog. Kao što znate, keramike ploe se ne tope." "Mislite na onu lokvicu?" Pilot se ponovo oseti zateenim. Stajali su kraj dvostrukog prozorskog okna. Zaista, ispod zadnjih peraja broda stajala je neka crna lokva. Kovitlaci magle, raznošeni vetrom, neumorno su se pleli oko trupa broda. "Šta to imate u reaktoru? Tešku vodu ili sodijum?" upita London. Bio je za glavu viši od pilota. Neki kriavi zvuci dopreše iz radija. Gos pohita ka njemu, stavi na uši slušalice i, podesivši mikrofon, upusti se s nekim u tihi razgovor. "Nemogue je da je u pitanju reaktor..." ponovo se oglasi pilot, gotovo izgubljenim glasom. "U njemu je teška voda. Tenost je savršeno ista, kristalno bistra. A ona je lokva crna poput katrana." "Pa, u tom sluaju, hladnik u mlaznicama mora da je crkao", saglasi se London. "A to je nainilo pukotinu u keramikoj ploi." inilo se kao da na umu ima osigurae. Pri tom, kao da ga ni najmanje nije uzbuivala nevolja koja je pilota i njegov brod prikovala za ovu rupu. "Možda", složi se mladi. "Do najjaeg pritiska u levcima dolazi baš prilikom koenja. Ukoliko keramika ploa popusti samo na jednom mestu, glavni potisak sredie i sve ostale. Na kontrolnoj tabli mlaznika sve je igralo kao mahnito." London ništa ne ree. Pilot nastavi, pomalo oklevajui: "Možda sam se spustio previše blizu..." "Koješta. Dobro je da ste se uopšte spustili." Pilot ostade išekujui jo neku re nalik na pohvalu, ali se London okrenu prema njemu i pažljivo ga osmotri: od razbarušene plave kose do belih svemirskih izama. "Sutra u uputiti na brod tehniara sa registratorom zraenja... Jeste li stavili reaktor u neutralni položaj?" upita on iznenada. "Ne, sasvim sam ga iskljuio. Kao prilikom hangarisanja." "Odlino." Pilot konano shvati da nijedan od dvojice muškaraca nije preterano zainteresovan da uje pojedinosti o borbi koju je vodio sa raketom iznad same luke. Kafa je bila sasvim u redu - meutim, nije li bilo pravo da mu njegovi domaini, koji su mu toliko breme natovarili na lea, bar ponude sobu i kupatilo? Pomalo je ve žudeo za toplim tušem. Gos je, u meuvremenu, i dalje nešto tiho govorio u mikrofon, dok je London, gotovo se nadnevši nad njega, i dalje stajao pred njim. Situacija nije bila sasvim jasna, ali bilo je oito da je puna napetosti. Pilot poe da shvata da su ta dvojica imala na umu nešto mnogo važnije no što je bila njegova pustolovina, nešto što je imalo veze sa signalima iz Grala. Još tokom leta uhvatio je neke odlomke - kao o nekim aparatima koji u neemu nisu uspeli i o potrazi za njima. Gos se okrenu prema njemu zajedno sa stolicom, tako da mu zategnuti kabl smae slušalice s ušiju na vrat.
"Gde je taj vaš Sinko?" "Na brodu. Ostavio sam ga da proveri reaktor." London se upitno zagleda u svog pretpostavljenog. Ovaj lako odmahnu glavom i promrmlja: "Ništa." "Raspitao si se za mogunost maksimalnog tovara?" "U pogledu toga ne mogu mnogo da uinim. Koliko je težak jedan gigadžulski greja?" obrati se on pilotu, koji je stajao slušajui ih. "Ne znam pouzdano. Možda, stotinak tona." "Pa, što toliko gnjave?" navaljivao je London. "Šta im još treba?" "Kilijan..." zausti Gos i opsova. Iz jedne pregrade u zidu London izvue flašu viskija, protrese je neodluno kao da odmerava da li e dostajati za ovu priliku, i odloži je nazad na policu. Pilot je i dalje stajao, išekujui. Više nije na sebi oseao teret svemirske odee. "Izgubili smo dvojicu", objasni Gos. "Nisu uspeli da se domognu Grala." "Ne dvojicu, ve trojicu", ispravi ga London sumorno. "Pre mesec dana", nastavi Gos. "Prihvatili smo isporuku novih Diglasa. Ukupno šest, namenjenih Gralu. Gral nije bio u mogunosti da prihvati teretnjak; u luci su još vršili popravke na betonskoj podlozi, i kada se prvi tovaronosac spustio tamo - bio je to Ahil, devedeset devet hiljada tona - itava na brzinu ojaana podloga, uprkos svim vladinim garancijama, raspala se. Imali smo sree da se i sam brod nije raspao. Izvukli su ga iz rupetine i držali na doku itava dva dana. Na brzinu su nešto popravili na betonskoj podlozi, postavili preko nje nesagorivi pokriva, i ponovo otvorili ulaz u luku. Meutim, Diglasi su ostali kod nas. Strunjaci su, naime, došli do zakljuka da se ne bi isplatilo da ih odvlae tamo pomou raketa. Povrh svega, kapetan Ahila bio je Ter Leoni. On nije bio nimalo rad da taj devedeset devethiljadutonski teretnjak vue za sobom tih šugavih stotinu osamdeset milja, od Grala dovde, i to za neki bedni sitniš. Marlin je onda poslao dvojicu svojih najboljih operatora, i prošle nedelje oni su prebacili dva aparata do Grala, gde su ve stavljena u pogon. Prekjue, ta dvojica vratila su se 'kopterima, da preuzmu još dva. Krenuli su u samo praskozorje, i negde oko podneva prešli su Predgorje. Meutim, kada su poeli da se spuštaju, izgubli smo vezu s njima. Mnogo je vremena bilo protraeno, budui da se s one strane Predgorja Gral stara o navoenju. Mislili smo da nam ne odgovaraju jer se nalaze u zoni blokade naših radio-prijemnika." Gos je govorio ravnim, jednolinim glasom. London je stajao pokraj prozora, okrenuvši im lea. Pilot je utke slušao. "U istom 'kopteru, zajedno s operatorima, nalazio se i Pirks. On je spustio svog Kivijea u Gral i zatražio da me vidi. Poznavali smo se ve godinama. 'Kopter je trebalo da ga vrati predvee. Nije stigao, jer je Marlin ve u potragu poslao sve što mu je stajao na raspolaganju. Pirks, meutim, nije želeo da eka - ili nije mogao. Trebalo je da uzleti sledeeg dana i želeo je da se nae pri ruci pri prihvatu broda. I tako, nagovorio me je da mu dozvolim da se vrati do Grala, koristei jedan od Diglasa. Zatražio sam od njega da mi obea da e krenuti južnom stazom - koja jeste duža, ali kojom se zaobilazi Ulegnue. Dao mi je re - i nije je održao. Video sam ga, preko patsata, kako se spušta u Ulegnue." "Patsata?" upita pilot. Bio je bled. Znoj mu je orosio elo ali je i dalje ekao na objašnjenje. "Naš patrolni satelit. Prolazi iznad naših glava svakih osam asova. Slika je bila potpuno jasna. Pirks se spustio i potom isezao." "Komadant Pirks?" upita pilot, dok mu se izraz lica naglo menjao. "Da. Poznajete li ga?" "Da li ga poznajem!" uzviknu pilot. "Služio sam pod njim kao stažista. Potpisao mi je i diplomu... Pirks? Toliko mu je vremena polazilo za rukom da izbegne najgore..." Mladi naglo zauta. U ušima mu odjednom zabubnja. On podiže kacigu obema rukama, kao da e je zavitlati na Gosa. "Znai, pustili ste ga samog u jednom Diglasu? Uh, kako ste samo mogli? Taj ovek je komadant itave flote, a ne neki kamiondžija!"
"On se izveštio na tim aparatima dok ste vi još bili u pelenama", odbrusi Gos. Bilo je oevidno da nastoji da skine krivicu sa sebe. Lica kao isklesanog u kamenu, London prie monitorima kraj kojih je sedeo Gos, i dalje sa slušalicama oko vrata. Pred samim Gosovim nosom on istrese pepeo iz lule u jednu praznu aluminijumsku posudicu. Zatim se zagleda u lulu, kao da je prvi put vidi, pa je stisnu obema šakama. Lula prsnu. Odbacivši parad, on se vrati do prozora i osta tamo nepomian, stavivši ruke na lea i vrsto stisnuvši pesnice. "Nisam bio u stanju da ga odbijem." Gos se okrenu prema Londonu koji je, kao da ne sluša, i dalje zurio kroz prozor, posmatrajui kovitlavo povesmo crvenkaste izmalgice. Sada se još samo pravac rakete mogao povremeno nazreti. "Gose", odjednom se javi pilot, "dajte mi jedan aparat." "Ne dolazi u obzir." "Imam dozvolu za upravljanje hiljadutonskim strajderima." Za trenutak samo u Gosovim oima zaiskri blistav odsjaj, ali odgovor je i dalje bio odrean: "Ne. Nikada još niste upravljali nikim od njih na Titanu." Ne rekavši ni re, pilot poe da raskopava svoj svemirski kombinezon. Najpre odvrnu veliki metalni okovratnik, zatim oslobodi kope na ramenima i potom povue zip nadole; nakom toga duboko zavue ruku ispod odee i izvue odatle lisnicu koja se ve dobrano nagužvala, usled dugog nošenja ispod meke podstave svemirskog kombinezona. Lisnica se naglo otvori, kao da je zevnula. Mladi prie Gosu i stade reati papire pred njega, jedan po jedan. "Ovo je sa Merkura. Vozio sam tamo jednog Biganta. Japanski model. Hiljadu osam stotina tona. A evo i moje dozvole. Obuavao sam se na jednom ledniku na Antarktiku, švedskom ledolovcu, kriopteru. Evo vam, još, i foto-kopije diplome za drugo mesto osvojeno na jednom takmianju na Grenlandu. Ovo je, opet, sa Venere." On baci foto-kopiju na sto, kao da izbacije nepobitne adute. "Bio sam tamo sa Holijevom ekspedicijom. Ovo je moj termoped, a ovaj ovde pripadao je mom drugaru. Bio mi je zamenik. Oba modela bili su prototipovi, nimalo loši. Osim što se rashladni ureaji nisu baš najbolje pokazali." Gos podiže pogled i zagleda se u mladia. "Zar vi niste pilot?" "Išao sam na prekvalifikaciju i dobio diplomu, služei pod komadantom Pirksom. Bio sam i lan posade na njegovom Kivijeu. Moje prvo zapovedniko mesto bilo je na jednom tegljau..." "Koliko vam je godina?" "Dvadeset devet." "I tek tako ste se odluili za prekvalifikaciju?" "Mogue je ukoliko to stvarno želite. Pored toga, operatori planetarnih aparata u stanju su da savladaju svaki manji model za manje od pola asa. To vam je kao da sa mopeda prelazite na motocikl." On zastade. Imao je još jednu kolekciju fotografija, ali ih ne izvue. Umesto toga pokupi one koje je rasuo po konzoli, i stavi ih nazad u pohabanu kožnu lisnicu, a potom je vrati u džep. I tako, pomalo zacrvenjena lica, u razdrljenom svemirskom kombinezonu, stajao je sada pred Gasom. Preko monitora i dalje su se protezale iste svetlee brazde, ni na šta posebno ne ukazujui. Sedei na rukohvatu kraj prozora, London je itav prizor utke posmatrao. "Pretpostavimo da vam i dam jedan od Diglasa. Samo pretpostavimo. Šta biste uradili?" Pilot se nasmeši. Kapljice znoja blistale su mu na elu. Na temenu, plava kosa bila mu je polegla usled dugog nošenja kacige. "Poneo bih sa sobom jedan od grejaa. Onaj gigadžulski, sa broda u luci. Helikopteri iz Grala ionako ga nikad ne bi mogli podii, ali za Diglasa, ak je i teret od stotinak tona bedna malenkost. Zatim bih pošao i procunjao unaokolo... Marlin samo trai vreme na osmatranje iz vazduha. Poznato mi je da tamo ima u izobilju hematita. Baš kao i magle. Iz 'koptera se ne može ama baš ništa videti." "I vi biste krenuli s vozilom pravo tamo dole?" Pilot se široko osmehnu, otkrivši blistavo bele zube. Gosu ne promae da ovaj deak - jer, praktino, zaista je bio još deak, i samo je vei broj
njegovog svemirskog kombinezona inio da izgleda nekoliko godina stariji - ima iste oi kao i Pirks. Možda tek nešto svetlije, ali sa istim boricama pri uglovima. Kada bi malo zakiljio delovao je kao kakva velika maka koja se izležava na suncu - istovremeno i bezazlena i prepredena. "Želi da sie u Ulegnue i da 'procunja unaokolo'", dobaci žukastopurpurnom polju, ispresecanom konturnim crticama. "Mi se nalazimo ovde. U pravoj liniji, do Grala ima sto deset milja. Ovim putem, oznaenim crnim, ima gotovo sto pedeset. Izgubili smo tamo etvoricu ljudi, kada je beton bio postavljen u Gralu, i tako smo mi ovde ostali jedino sletno polje. U to vreme bili su korišeni dizelski pedipulatori, pokretani pomou hipergola. S obzirom na lokalne uslove tamo, vreme je bilo izvanredno. Dve jedinice doprle su do Grala bez ikakvih smetnji. A onda, tokom samo jednog dana, etiri strajdera jednostavno su nestala. U Ulegnuu. U ovom krugu. Bez ikakvog traga." "Poznato mi je", ree pilot. "Uio sam u tome u školi. Poznata su mi i imena tih ljudi." Gos stavi prst na mesto gde je, duž crne staze što je vodila ka severu, bio ucrtan jedan crveni kruži. "Donekle smo produžili put, ali niko nije imao ni pojma dokle se protezao pogubni teren. Pozvali smo i geologe; isto toliko smisla imalo bi i da smo pozvali dentiste - oni su, naime, takoe strunjaci za rupe. Ni na jednoj planeti ne postoje pokretni gejzeri - ali ovde ih imamo. Ova plava mrlja na severu predstavlja Mare Hynicum. Mi i Gral nalazimo se znatno dublje u unutrašnjosti. S tim, dakako, da tu nije u pitanju baš vrsto tlo - ono vam je pre kao kakav suner. Mare Hynicum ne plavi nizinu izmeu nas i Grala, budui da itavo priobalje ini visoravan. Geolozi su govorili nešto o tome da je itav ovaj nazovi kontinet veoma nalik na fino-skandinavski plato na Baltiku." "Nisu u pravu", primeti pilot žustro. Sve ovo poinjalo mu je da lii na kakvu lekciju. On odloži kacigu u jedan ugao, spusti se na stolicu i prekrsti ruke poput nekog studenta pripravnog da pažljivo sluša. Nije bio sasvim siguran da li to Gos svojim predavanjem želi da ga upozna sa buduom rutom, ili da ga, plašei ga, odvrati od njegovog nauma; u svakom sluaju, mladiu se itava situacija ak dopadala. "Naravno. Ispod stenovitog sloja prostire se prava kaljuga zamrznutog ugljovodonika. Tu odvratnu bljuzgavicu otkrili smo bušenjem. Veiti led, pun opasnih iznenaenja, sastavljen od polimera. Ne topi se ak ni pri nultom stepenu celzijusa, a temperatura ovde nikad nije viša od minus devedeset. Unutar Ulegnua ima na stotine starih vrtaa i presahlih gejzira. Prema strunjacima, re je o preostacima nekadašnjih vulkanskih aktivnosti. Meutim, kada su gejziri ponovo oživeli, do nas su doprle tvari znatno viših temperatura; pomou seizmoakustikih aparata ustanovljeno je da, ispod stenovitog sloja, postoji ogromna mreža podzemnih peina koje se ravaju u gotovo nezamislivom broju. Neki od speleologa doživeli su to kao veliki izazov - mnoge meu njima više nikad nismo videli, i osiguravajua društva prilino su se izdužila plaajui odštete. Konano je i sam Konzorcijum odrešio kesu. A onda su se oglasili i astronomi: prema njima, kada se drugi unutrašnji Saturnovi meseci nau izmeu Sunca i Titana, i kada gravitaciona sila dosegne svoj maksimum, kontinentalna ploa poinje da prska i jara ispod stenovite obloge poinje da izbacuje magmu. Titanovo jezgro je još u usijanom stanju. Magma se ohladi pre no što se kroz pukotine probije iz dubina, hladei se istovremeno zagreva itavu Orlandiju. Mare Hynicum je poput vode, a tle na kojem leži Orlandija je poput sunera. Zaepljeni podzemni kanali omekšavaju i otvaraju se. Otud i ponovna pojava gejzira. Pritisak u njima dostiže i do hiljadu atmosfera. Nikada se ne zna na kojem e mestu te prokletinje ponovo proraditi. Pa, da li ste, i pored svega ovoga, i dalje namerni da poete tamo?" "Jasno", odgovori pilot nastojei da deluje uverljivo. Odjednom ga obuze živa želja da ispruži noge, ali to je u svemirskoj odei bilo nemogue. Seti se, pri tom, kako je jednom neki njegov kolega pokušao to da uini i kako se samo prevrnuo, povukavši i stolicu za sobom. "Mislite li na Birnamsku šumu?" dodade on. "Oekujete li od mene da sada ponem da vrdam, ili možemo da nastavimo ozbiljan razgovor?"
Ni ne osvrnuvši se na njega, Gos nastavi: "Novi put koštao je itavo bogatstvo. Uz pomo bezbroj mina morali smo te kreste koje je stvorila lava postepeno da grickamo - glavnu prepreku inila je Gorgona. ak se ni Mont Olympus na Marsu ne da uporediti sa Gorgonom. Dinamit se, na primer, pokazao odve slabim. Bio je i jedan momak ovde s nama, Hornstajn - možda ste uli za njega - koji je predlagao da, umesto da seemo put kroz stvrdnutu lavu, isklešemo u njoj neku vrstu stepenica. Bilo bi to, navodno, jeftinije. ini mi se da bi u Konvenciji Ujedninjenih nacija trebalo da nae mesta i paragraf kojim bi idiotima bilo onemogueno da idu u astronaute. U svakom sluaju, Tifonski greben probijen je pomou specijalnih termonuklearnih bombi, pošto je prethodno iskopan tunel. Gorgona, Tifon - baš imamo sree što su stari Grci u svojoj mitologiji imali toliki broj udovišta; ne znam, inae, prema emu bismo ovde nadevali imena. Pa, novi put otvoren je pre godinu dana, presecajui samo najjužniji ogranak Ulegnua. Prema mišljenju strunjaka, trebalo je da bude potpuno bezbedan. U meuvremenu, do otvaranja podzemnih peina dolazilo je svuda - ispod itave Orlandije. Zamislite: tri etvrtine itave Afrike! Kada se Titan ohladio, njegova je orbita postala izrazito eliptina. Veoma se, ak, približila Rouovoj zoni, gde se sruilo mnoštvo manjih asteroida: njih je Saturn pokupio i ugradio u svoje prstenove. Titan se, zapravo, hladio dok je još bio u kljualom stanju; veliki klobuci stvorili su se na perisaturnijanskoj orbiti, i zamrzli se u aposaturnijumu; zatim je došlo do taloženja, do zaleivanja, i to mehurasto, sunerasto, rastresito stenje bilo je potisnuto u dubine. S druge strane, nije uopšte bilo tano da se Mare Hynicum kree samo prilikom ustrojavanja u jedan niz svih Saturnovih meseca. Pojava i izbijanje gejzira ne mogu se predvideti. Svima koji ovde rade to je dobro znano, ak i tegljaima, ukljuujui i pilote poput vas. Cena puta meri se milijardama, pa ipak, mora ostati zatvoren za teške mašine. Svi se i dalje držimo neba. Ovde smo, zaista, kao na nebesima. Pomislite samo na ime rudnika: Gral. injenica je, meutim, da se ispostavilo da su ta nebesa basnoslovno skupa. Dakako, sve je to bilo mogue znatno bolje izvesti. Knjigovodstvo vam je prava mora. Odštete za one koji izginu su pozamašne, ali to je ipak znatno manje novca nego što bi iziskivalo svoenje opasnosti na razumnu meru. Eto, to je otprilike sve što bih imao da vam kažem. Naravno, mogue je da ljudi nekako izbauljaju, ak i kada se nau potopljeni. Plima se povremeno povlai, a štitnici na Diglasima mogu podneti pritiske i od stotinu atmosfera po kvadratnom centimetru. Snabdeveni su i zalihama kiseonika za otprilike tri stotine asova. Marlin je ve odaslao jedan robotizovani hoverkraft, uspevši da otkloni kvar na dva najvea. Dakle, bez obzira na sve što biste vi mogli uiniti, to nije vredno truda. Nije, naime, vredno toliko da stavljate glavu u procep. Diglasi spadaju meu najmasivnije..." "Rekoste maloas da ste mi ve sve kazali", prekide ga pilot. "Mogu li da vam postavim samo jedno pitanje? Zbog ega vam je bio potreban Kilijan?" Gos otvori usta, zakašlja se, pa onda sede. "Upravo zbog svega što ste mi ispriali, je li tako, trebalo je da ga dovedem ovamo?" dodade pilot. Gos blago povue mapu nadole, i ova se odmah, zalepršavši, uvi u rolnu; zatim se maši za cigaretu i odgovori preko plamena upaljaa: "On je strunjak upravo za ovakve stvari. Poznaje i ovdašnji teren. Najzad, ima i ugovor. Ne mogu zabraniti operatorima da obavljaju poslove za Gral. Mogu samo podneti ostavku, a to u i uiniti. Ali u meuvremenu, mogu odobriti svakom heroju da se spakuje." "Daete mi jednu od tih mašina", ree pilot tihim glasom. "Mogu ovog asa stupiti u vezu sa Gralom. Ne sumnjam da e Marlin poskoiti od radosti, i da e se saglasiti da obavim posao za njega; i to je sve. Vas e, ak, zvaninici potapšati po ramenu. Marlinu je, uostalom, svejedno: Kilijan ili ja. Što se vaših napomena tie, ve sam ih sve utuvio u glavu. Samo traimo vreme, Gose. Molio bih vas, samo, da mi date da nešto prezalogajim. Želeo bih, takoe, da se istuširam, a posle toga možemo da porazgovaramo o pojedinostima." Gos uputi pogled prema Londonu, tražei od njega podršku, ali otud ne stiže nikakav mig.
"Neka poe", oglasi se konano njegov pomonik. "Priao mi je o njemu onaj speleolog koji je prošlog leta bio u Gralu. Ovaj momak skrojen je od istog štofa kao i tvoj Pirks. Tiha voda... Idi i istuširaj se, junaino. Tuševi su tamo, u donjim prostorijama. I požuri, inae e ti se supa ohladiti." Pilot napusti kontrolnu sobu, osmehnuvši se Londonu u znak zahvalnosti. Pri izlasku on podiže kacigu sa takvom odlunošu da ga cevice dobrano ošinuše po kombinezonu. Tek što se vrata za njim zatvoriše, London stade da klopara loncima i tiganjima kraj ve zagrejane penice. "Od kakve bi vajde sve ovo moglo biti?" ljutito dobaci Gos svom pomoniku. "Baš si mi ti od neke velike pomoi!" "A ti si beskarakteran. Zbog ega si, pre svega, dao mašinu Pirksu?" "Morao sam. Dao sam mu re." London se okrenu licem prema njemu, držei tiganj u ruci. "Dao si mu re! Ti si, zaista, ona vrsta prijatelja koji bi, kada bi mi dao re da eš skoiti u ambis posle mene, to stvarno i uinio. Ali ak i kada bi se zakleo da to neeš uiniti, da eš me pustiti da sam skoim, ipak bi skoio. Jesam li u pravu?" "Ko zna šta znai biti u pravu?" odvrati Gos, nevoljno se branei. "Kako e ovaj momak moi da im pomogne?" "Možda e pronai neke tragove. Ponee i jedan od grejaa..." "Trenutak! Javlja se Gral. Možda ima nekih novosti." Smiraj dana bio je još dosta daleko, mada su oblaci što su se zgušnjavali oko osvetljene peurkaste kule inili da sve bude obavijeno jedva prozirnom tminom. London podesi prijemnik dok je Gos, pušei cigaretu za cigaretom, sa slušalicama na ušima, nastojao da se razabere u razmeni poruka izmeu baze u Gralu i traktora koji su odaslati pošto su se 'kopteri vratili. Istovremeno, misli su mu se stalno vraale na pilota. Nije li momak malo prespremno, ne postavljajui nikakva pitanja, pristao da promeni kurs i spusti se ovamo? Po prirodi stvari, jedan dvadesetdevetogodišnji zapovednik broda, sa dozvolom da upravlja dugolinijskim svemirskim brodom, trebalo je da bude vrst, vatren momak. U suprotnom, ne bi mogao tako brzo da napreduje. Opasnost je uvek predstavljala mamac za odvažne mladie. Ukoliko je do njega, Gosa, bilo ikakve krivice, mogla bi se odnositi jedino na previd. Da je, raspitavši se, ustanovio da Kilijan nije na brodu, bez oklevanja bi usmerio letelicu prema Gralu. Posle dvadeset asova provedenih bez sna, Gos nije bio ni svestan da je, u mislima, ve bio otpisao pridošlicu. A ak nije mladia upitao ni za ime! Zaboravio je, i sada to uze kao znak nastupajue starosti. On pree prstima preko dirki vezanih za levi monitor. Istog asa pojaviše se svetlucava, zelena slova: BROD: HELIOS, TERETONOSAC OPŠTEG TIPA, DRUGE KLASE MATINA LUKA: SYRTIS MAJOR PILOT: ANGAS PARVIS KOPILOT: ROMAN SINKO TOVAR: PREMA BRODSKOJ LISTI ? ? ? Gos iskljui monitor. Piloti se pojaviše obueni u trenerke. Sinko - mršav, kovrdžave kose - pozdravi ih s malom nelagodnošu, budui da se na kraju ipak ispostavilo da su ventili popustili. Poslužie se svi zajedno veštakom supom. Dok su jeli, Gosu pade na um da ovaj mladi vratolomac, koji je trebalo da poe vozilom, nosi pogrešno ime. Trebalo bi da se zove ne Parvis, ve Parsifal, što bi se sasvim lepo slagalo sa Gralom. Budui, meutim, da baš nije bio preterano raspoložen za šalu, Gos svoj anagram zadrža za sebe. Posle krae raspre o tome da li tekui obed treba smatrati rukom ili veerom - pitanje, dakako, nije moglo biti do kraja razrešeno zbog razlika u vremenima: vreme na brodu, vreme na Zemlji, vreme na Titanu - Sinko poe da porazgovara s tehniarima o popravci broda; dogovorili su se da se ništa ne preduzima do kraja sedmice, dok se motori sasvim ne ohlade, kako bi se nastala pukotina mogla privremeno zatvoriti. U meuvremenu, u jednom praznom kutku
prostorije pilot, Gos i London dadoše se na razgledanje Titanove diorame. Stvarana putem holografskog projektora, trodimenzionalna, u boji, sa oznaenim putevima - slika ih je vodila od severnog pola sve do tropskih geografskih širina. Mogla je biti, po volji, i smanjivana i poveavana. Parvis naroitu pažnju obrati na podruje koje se prostiralo izmeu njih i Grala. Soba koju su mu dodelili bila je mala ali ugodna, sa ležajem na sprat, sa stoiem sa nagibom i jednom naslonjaom, i toaletom, i tako malenom prostorijom za tuširanje da se, kada bi se sapunjao, gotovo sudarao sa samim sobom. Ispruživši se preko kreveta ne skinuvši prekriva, on se maši podebljeg prirunika o titanografiji što ga je pozajmio od Londona. Najpre otvori stranice s indeksom tražei pod BIRNAMSKA ŠUMA; zatim pogleda i pod ŠUMA BIRNAM. Ne nae ništa na tim mestima: u nauci to ime nije bilo ozvanieno. On potom stade prelistavati prirunik, sve dok ne naie na gejzire. Ono što je autor prirunika govorio o njima nije se baš potpuno slagalo s onim što mu je Gos rekao. Titan je, stvrdnjavajui se znatno brže od Zemlje i ostalih unutrašnjih planeta, u svojoj utrobi zarobio ogromne koliine sabijenih gasova. Ovi gasovi, u naborima Titanove kore, vršili su snažan pritisak na korene starih vulkana, kao i na podzemne krvotoke magme koji su tvorili itavu mrežu kapilara što se protezala stotinama kilometara; pri izvesnim konfiguracijama sinklinala i antiklinala mogli su se probiti sve do površine, stvarajui pod visokim pritiskom prave vodoskoke smešanih, isparljivih tvari. Te smese, hemijski vrlo složene, sadržale su i ugljen-dioksid, koji se na površini tla gotovo trenutno zamrzavao, pretvarajui se u snežni prah. Nošen snažnim vetrovima, ovaj sneg postepeno je prekrio polja i planinske obronke debelim slojevima. U Parvisu se javi blagi oseaj nelagode zbog suvoe u kazivanju koja je karakterisala tekst prirunika. On ugasi svetlo i zavue se u krevet, iznenadivši se za trenutak što su i ebe i jastuk ostali nepokretni - posle skoro mesec dana, sasvim se privikao na bestežinsko stanje - i skoro istog asa zaspao. Neki unutrašnji podsticaj iznenada ga izvue iz nesvesnog stanja da je, još pre no što je otvorio oi, ve bio u sedeem stavu, spreman da namah iskoi iz kreveta. Trepnuvši brzo nekoliko puta on se obazre oko sebe, protrljavši snažno vilicu. Vilica ga odmah podseti na san. Boks. Nalazio se u ringu, suoen sa nekim profesionalcem, znajui da e mu se svakog trenutka na glavu sruiti udarac, poput malja teškog itavu tonu. Klasino ukokavanje! Otvorivši širom oi, imao je utisak kao da se itava soba besomuno okree oko njega. Najzad se sasvim razbudio. U magnovenju, sve mu se namah vrati - juerašnje sletanje, kvar, rasprava sa Gosom, kao i ratno veanje pri gledanju diorame. Soba mu je delovala skueno baš kao kabina na kakvom tegljau, i to mu u seanje dozva rei koje mu je Gos uputio na rastanku: da je, u mladosti, služio na jednom kitolovcu. Brijui se, Parvis još jednom razmotri svoju odluku. Da Pirks nije bio u pitanju, nema sumnje da bi dvaput rasmislio pre no što bi krenuo na taj izlet. Prepuštajui se mlazevima najpre vrue, a potom i ledeno hladne vode, on pokuša da zapeva, ali to ispade nekako neuverljivo. I samom mu poe bivati jasno da je ovo u šta se upuštao bilo ne samo rizino, ve i da se graniilo sa glupošu. Okrenuvši lice prema vodenom mlazu, vrsto stisnutih oiju, on još jednom, za trenutak, razmotri pomisao da se povue. Znao je ipak da o tome sada nije moglo biti ni govora. Samo bi neki nezreli momak mogao tako postupiti. Snažno se istrljavši peškirom, on dovede u red krevet, obue se i poe da potraži Gosa. Oseao je da nema još mnogo vremena, te požuri. Tek je trebalo da se upozna s jednim potpuno novim modelom, da ga isproba i da se priseti pravog postupka. Gosa nije bilo. U podnožju kontrolnog tornja nalazile su se dve zgrade, okrenute u meusobno suprotnim pravcima povezane sa tornjem tunelima. Položaj ove svemirske luke bio je ili plod previda ili nepojmljive greške. Sudei prema robotskim sondama, naslage minerala ležale su ispod ove, nekad vulkanske doline; u stvari, u pitanju je bio jednan star krater, ije se dno izdiglo usled seizmikih greva što su nekad potresali Titan. Tako su na tu zaravan bili dopremljeni ljudi i mašine, sa zadatkom da izgrade kasarnska životna staništa za budue rudare - na prve vesti da na svega nekoliko stotina milja odatle leži neverovatno bogato i lako dostupno nalazište uranijuma.
Uprava projekta, u tom trenutku, podelila se na dva dela. Jedna skupina smatrala je da bi trebalo napustiti ovu svemirsku luku i izgraditi novu, dalje prema severoistoku; druga je, ne sporei da s one strane Ulegnua zaista leže bogate površinske naslage, ipak navaljivala da se ne ide odavde, budui da je, kako su njeni pripadnici tvrdili, re o veoma plitkom nalazištu koje e, sledstveno tome, dati zanemarljivo malo. Neko je one koji su se zalagali za rasturanje prvobitnog mostobrana nazvao Tragaima za Svetim Gralom, i tako je ime Gral ostalo zauvek vezano za taj površinski kop. Ipak, prvobitna luka nije bila napuštena, mada nije bila ni dalje proširivana. Jalov kompromis bio je postignut, zahvaljujui, prvenstveno, nedostatku kapitala. I tako je, mada su ekonomisti bezbroj puta sraunali da bi se, na duži rok, isplatilo zatvoriti sletnu bazu u starom krateru i svu delatnost vezati za samo jedno mesto, Gral, ad hoc logika da treba voditi rauna o potrebama trenutka konano prevladala. Gral još dugo vremena nije bio u stanju da prihvata vee brodove; ali, s druge strane, ni krater Rembden (koji je dobio ime po geologu koji je prvi na njega nabasao) nije raspolagao vlastitim dokovima za opravke, kranovima za utovar, kao ni najmodernijom opremom. Pored toga, beskonano su se plele raspre o tome ko koga opslužuje i šta je ko imao od itavog poduhvata. ini se da su neki iz vrhuške i dalje verovali da se i ispod površine kratera protežu uranijumske žile. ak su preduzeta i neka istraživanja. Ali sa kopanjem je išlo veoma sporo, jer je Gral, im bi u bazu pristiglo nešto ljudi i bilo dopremljeno nešto opreme, odmah sve uzimao za sebe, uspešno se obraajui glavnom sedištu; i tako bi gradnja uvek iznova stala, a mašine bile prepuštene same sebi, ostajui da tavore kraj sve sivljih zidina Rembdena. Kao ni drugi vozai transportera ni Parvis nije uestvovao u tim podelama i sukobima, premda je, iako tek površno, znao za njih; uostalom, to je bilo i prirodno s obzirom na delikatan položaj u kojem su se nalazili svi iz transporta. Zahvaljujui svojoj faktikoj poziciji Gral je i dalje bio za to da se prvobitna luka ukloni, pogotovo posle proširenja vlastitih sletnih mogunosti; ipak, Rembden je uspeo da to osujeti. U svakom sluaju, bilo šta da je bilo posredi, Rembden je sve svoje vrline ispoljio kada je ona tobože sjajna betonska podloga kod Grala odjednom poela da tone. Prema Parvisovom veoma linom mišljenju, koreni tog hroninog spora ležali su pre u podruju psihologije nego u novcu: to, naime, što je do pojave dva sitna i uzajamno suprotstavljena lokalpatriotizma - rembdenskog i gralskog - uopšte došlo; sve ostalo predstavljalo je stvar naknadnih obrazlaganja koja su govorila u prilog bilo jedne, bilo druge strane. Meutim, za svakog ko je radio na Titanu bilo je krajnje preporuljivo da se u to uopšte ne uplie. Hodnici ispod kontrolnog tornja delovali su poput kakvog napuštenog ljudskog staništa, i zaista je bilo muno gledati koliko je stvari tu bilo sakupljeno, a da nikad ne bude upotrebljeno. Jednom ranijom prilikom, kao pomonik navigatora, ve se bio spustio u Rembden; tada su, meutim, bili u takvoj žurbi da on, nadgledajui istovar, nije ak ni silazio s broda. Sada je, pak, s oseanjem gaenja posmatrao neraspakovane - šta više, i neotpeaene - kontejnere, pogotovo što je meu njima prepoznao i neke koje je on sam ovamo dopremio. Uzbunjen zbog sveopšte tišine on poe da iz sveg glasa vie, kao da se nalazi izgubljen u nekoj šumi, ali mu se iz dubihe hodnika vrati samo tupi odjek vlastitog glasa. On konano ue u lift i pope se u gornje prostorije. U kontrolnoj sobi zatee Londona, ali ovaj nije pojma imao gde bi se Gos mogao nalaziti. Nikakva nova poruka nije stigla iz Grala. Monitori su nemo svetlucali, a itavu prostoriju ispunjavao je miris pržene slanine; to je London pripravljao obed sastavljen od jaja i slanine. Ljuske od jaja pobacao je u slivnik. "Imate ak i jaja ovde?" Pilot je bio istinski zapanjen. "Naravno, i to u izobilju." London mu se sada ve obraao kao lanu ekipe. "Bio je ovde i jedan elektroniar... Patio je od ira, te je sa sobom dovukao itav kokošinjac - zbog dijete. Nekima to u poetku baš nije bilo pravo; ljudi su se tužili da zagauje itavu bazu, postavljala su se i pitanja ime e se hraniti kokoške, i tome slino. Kada je otišao ostavio nam je par nosilja i
jednog petla, i sada smo više nego zaljubljeni u njih. Na ovakvim mestima sveža jaja predstavljaju pravu poslasticu. Sedi. Gos e se ve pojaviti." Parvis odjednom oseti glad. Punei usta neodmereno krupnim zalogajima omleta, svoje je nevaspitano ponašanje za stolom pravdao onim što je stajalo pred njim - a za predstojei poduhvat bie mu svakako potreban višak kalorija. Telefon se iznenada oglasi; to je Gos želeo da porazgovara s njim. Parvis zahvali Londonu na pravoj gozbi, srui u sebe ostatak kafe i poe liftom nadole. Šef ga je ekao u hodniku, ve u radnom kombinezonu. Trenutak polaska bio je sasvim blizu, i Parvis pohita u spremište po svoju svemirsku odeu. Navukao ju je iznenaujue brzo, prikljuio bocu s kiseonikom za crevo, ali budui da nije bio siguran da e istog asa i krenuti, ne otvori ventil niti stavi na glavu kacigu. Do podnožja zgrade - zbog težine - uputie se razliitim liftovima. I tu se nalazilo još jedno spremište, sa gomilama kontejnera nalik na artiljerijske kare, sa kiseonikim bocama koje su iz njih štrale, po pet iz svakog, poput teškokalibarskih granata. Spremište je bilo prostrano, ali ipak pretrpano; ovek se meu njima kretao na razliitim jezicima. Nalazile su se tu pošiljke proizvoaa sa gotovo svih kontinenata na Zemlji. Pilot bi prinuen da poduže eka na Gosa, koji je otišao da navue svoj svemirski kombinezon; a kada se ovaj konano pojavio, isprva ga nije prepoznao. Na sebi je imao jedan od onih teških kombinezona kakve su obino nosili mehaniari: bio je pun masnih mrlja, a iznad stakla na kacigi imao je noni štitnik. Napolje su izišli kroz komoru sa prilagoivaima pritiska. Donji obod tornja uzdizao se iznad njihovih glava; itavo zdanje bilo je nalik na golemu peurku sa glavom od stakla. Gore, na vrhu, London je bio zaokupljen svojim prijemnikom: silueta mu se jasno ocrtavala naspram zelenkastog svetlucanja monitora. Obioše oko podnožja tornja - kružnog oblika, bez ijednog prozora, poput svetionika što štri iznad okeana - i Gos širom otvori vrata garaže nainjena od valovitog metala. Istog asa obli ih fluorescentna svetlost. Izuzimajui jedan traktor-dizalicu kraj stražnjeg zida i jedan džip nalik na prastara lunarna vozila kakva su nekad koristili Amerinkaci, garaža je bila gotovo sasvim prazna. Vozilo se sastojalo od otvorene šasije, sedišta sa podnošcima, tokova, automatizovanog volana i akumulatora pozadi. Gos ga istera iz garaže napolje, meu neravnomerno razasut krš što je prekrivao tle u blizini tornja i zaustavi se, kako bi se i pilot popeo. Zatim se kroz crvenkastosmeu izmaglicu uputiše prema jednom nerazaznatljivom oniskom zdanju, nalik na kakvu kutiju, sa ravnim krovom. U daljini, s one strane planinskog grebena, dizali su se mutni stubovi svetlosti, poput negdašnjih protivavionskih reflektora. Razume se, nisu imali nieg zajednikog sa tim starovremenskim besmislicama. Titanovo sunce, za oblanih dana, davalo je malo svetlosti; iz tog razloga, džinovska ogledala postavljena su na stacionarnoj orbiti iznad Grala tokom vaenja uranijumske rudae. Nazvana 'solektorima', ogledala su usmeravala suneve zrake prema rudarskom podruju. Korist od njih, meutim, pokazala se problematinom. Saturn i njegovi meseci inili su podruje uzajamnog delovanja mnogih masa, stvarajui smetnje koje je bilo nemogue proraunati. Sledstveno tome, uprkos svim naporima astrofiziara svetlosni stubovi podlegali su iskrivljavanjima, esto budei sve unaokolo, ak do kratera Rembden. Samotne duše u Rembdenu doekivale su te solarne posetioce sa zadovoljstvom - ne samo zluradim - budui da je, naroito za nonih asova, itavo podruje kratera iznenada izranjalo iz tmine, iskazujui se u svoj svojoj mrgodnoj, ali opojnoj lepoti. Dok je vozilom obilazio prepreke - valjkaste gromade nalik na unakažene kace, epove iz malenih vulkanskih jama - ni Gosu ne promae to blistavilo nalik na polarnu svetlost, i on, napola sebi samom, promrmlja: "Idemo pravim putem. Odlino. Kroz minut ili dva biemo u prilici da sve ugledamo, kao na dlanu." I odmah dodade, ne bez prizvuka zlobe: "Baš je lepo od Marlina što sve ovo deli sa nama." Parvisu ne bi teško da shvati podtekst: osvetljenost Rembdena znaila je manjak osvetljenosti u Gralu, te su, stoga, Marlin i njegov dispeer bili prinueni da svoje ljudstvo isteraju iz kreveta i postave ih za mašine koje e svemirska ogledala postaviti tamo gde im je i bilo mesto. Ali dva svetlosna
stuba se sasvim približiše i pod jednim od njih odjednom zablista ledom prekriveni vrh na istonom grebenu. Iz svega toga za Rembdenjane je proishodila još jedna povoljnost - izvanredna jasnoa atmosfere (naravno, kada je re o Titanu) u njihovom krateru. To im je pružalo priliku da, katkad nedeljama, uživaju u posmatranju žukastog, ravnog Saturnovog diska koji se jasno ocrtavao naspram ozvezdanog neba. Premda se nalazio na udaljenosti pet puta veoj no što je bila razdaljina izmeu Zemlje i Meseca, pojava orijaške planete iznad obzorja kod pridošlica je uvek izazivala oseaj strahopoštovanja. ak su se i golim okom mogle videti raznobojne pruge na površini planete, kao i tamne take koje su oznaavale senke što su ih na Saturn bacali njegovi bliži meseci. Takav je prizor bio mogu zahvaljujui severcu koji je kroz klisure i pukotine duvao takvom silinom da je delovao poput kakvog ogromnog fena. Nigde na Titanu nije bilo tako toplo kao u Rembdenu. Bilo da posadi za održavanje još nije pošlo za rukom da uspostavi kontrolu nad solektorima, bilo da, usled opšteg stanja uzbune, nije ni bilo ljudi koji bi taj zadatak obavili, tek, jedan se sunev zrak ve poeo šetati širom doline. Ova se odjednom obasja, kao usred vedra dana, i vozilu njegovi prednji farovi više nisu bili ni potrebni. Trenutak potom, pilot ugleda zamrljani beton oko svog Heliosa. A nešto dalje odatle, tamo gde su se uputili, poput okamenjenih panjeva nekog nezamislivog drvea, prostirali su se vulkanski epovi koji su pre mnogo miliona godina izronili iz seizmikih pukotina i gotovo se trenutno zamrzli. Pri skraenoj perspektivi delovali su kao kolonada nekog razrušenog hrama; njihove pokretne senke liile su na kazaljke niza sunevih asovnika koje su odbrojavale neko tuinsko, galopirajue vreme. Vozilo proe kraj te neravnomerne palisade; kretalo se gotovo posrui, a njegov elektrini motor je cvileo. Kockasto zdanje još je ležalo u tami, ali su sada ve mogli videti dve crne siluete kako se pomaljaju iza njega - poput gotskih katedrala. Pilot doe u priliku da se divi njihovoj istinskoj ogromnosti tek pošto on i Gos sioše s vozila i pešice im se približiše. Takve džinove još nikad nije video (nikad, zapravo, nije ni upravljao jednim Diglasom, što je, dakako, propustio da pomene). Ukoliko biste neku od tih mašina obložili krznom - pred sobom biste imali istinskog King Konga. Srazmere su im bile više antropoidne nego ljudske. Noge, nainjene od podupiraa mostova, okomito su se spuštale do stopala, nalik na teške tenkove, utonula u krevinu i nepominost. Bedra, poput kakvih tonjeva, dizala su se do karlinog pojasa na kojem je, poput kakvog brodia sa ravnim dnom, stajao gvozdeni torzo. Ruke su im se u njihovom gornjem delu mogle sagledati tek ako bi ovek dobro zabacio glavu unazad. Visile su duž torza poput kakvih beskorisnih, spuštenih kranova, sa elinim pesnicama. Nijedan od dva kolosa nije imao glavu. Ono što mu se izdaleka uinilo da su tornjevi bile su, zapravo, antene koje su ovi orijaši nosili na ramenima, jasno ih istiui naspram nebeskog svoda. Iza prvog Diglasa, gotovo dodirujui ga jednom rukom savijenom u laktu - kao da se, hotevši da ga udari postrance, odjednom skamenio - stajao je još jedan, u svemu nalik na prvog. Budui da se nalazio malo dalje, na njegovim se grudima mogao videti odblesak staklenog prozora: bila je to vozaeva kabina. "Ovo je Kastor, a ono je Poluks", kratko ih predstavu Gos, uperivši svetlost iz rune lampe na orijaše. Pri svetlosti lampe iz polutame izroniše metalni štitnici na golenjaama, odbojnici koji su štitili kolena, kao i torzo, gladak i crn kao lešina nekog kita. "Ona panjina, Hanc, mogao se bar potruditi da ih smesti u hangar", proguna Gos. On se opipa po grudima, tražei dugme: usled zadihanog disanja staklo na kacigi poelo je da mu se magli. "Jedva da je prikoio ovde, ispred ove padine..." Pilotu nije bilo teško da shvati zbog ega je Hanc smestio dva kolosa meu udubine u stenju i zbog ega je odluio da ih tu ostavi. Bilo je to usled navike. Baš kao i brod prilikom porinua, i hodajue mašine su na poticaj kormilara dejstvovale utoliko tromije ukoliko im je bila vea masa. Upravo je zaustio da upita koliko je mogao težiti jedan Diglas; outa, meutim, ne želei da pokaže svoje neznanje. Umesto toga on uze lampu iz Gosovih ruku i uputi se oko orijaševog stopala. Pretražujui lampom po elinoj oplati pronae, baš što je i oekivao, ploicu zakovanu u visini oiju. Maksimalna operativna snaga -
14.000 kilovata; maksimalna optereenost - 19.000 kilovata; osnovna masa - 1680 tona; Tokamakov višeobložni reaktor sa Fukoovim konventorom; Rols-Rojsov hidraulini pogon, glavni prenosnik i menja; šasija izraena u Švedskoj. On upravi svetlost naviše, duž potkolenica i nosaa nogu, ali ih nije mogao u celosti i odjednom obuhvatiti. Pri svetlosti se ukazaše tek konture crnih, bezglavih ramena. Kada se vratio Gos je ve otišao - po svoj prilici da ukljui grejni sistem na uzletno-sletnom polju. I zaista, iz cevi postavljenih unaokolo po tlu ubrzo zapoe da istie tanak, prizeman sloj izmaglice. Lutajui svetlosni stub ponovo se, poput kakvog pijanca, dotetura do njih, probijajui pomrinu tamo gde su se nalazila spremišta, dodirnuvši peurkasti kontrolni toranj sa njegovom vlastitom trakom zelenkaste svetlosti, izbacujui sve vreme iskrice koje bi namah nestajale i na trenutak obasjavši ledene kristale na udaljenim grebenima, kao da živo želi da razbudi mrtvi krajolik pokreui ga. A onda odjednom svetlosni stub zaokrenu, sunu preko prostrane betonske piste, preskoi preko peurkastog tornja i palisada od zamrznutih krhotina magme i dohvati pilota; ovaj smesta podiže ruke u nameri da zaštiti oi i okrenu glavu koliko god mu je to kaciga omoguavala, koristei iznenadnu priliku da osmotri Diglase u celosti. Presvuen crnom antikorozivnom glei, bliži Diglas blistao je pred njim nalik na kakav dvonogi bojni brod. Baš kao da je zauzeo pozu za slikanje, išekujui sev blica. Ploe na grudima od kaljenog elika, valjkasti podupirai na njegovim bedrima, poluge i prorezi na mehanizmu za pokretanje udova, štitnici na kolenima, rebraste golenjae - sve je to blistalo, bilo bez ijedne mrlje, jasno ukazujui da džinovska mašina dotad još nije upotrebljavana. Parvis odjednom oseti i radosne žmarce i greve u stomaku, i sa teškoom proguta pljuvaku. Još dok se svetlosni stub lenjo pomerao dalje, on zae iza Diglasa. Orijaševa noga, dok joj je pristupao, sve je manje liila na ljudsku nogu od elika; najpre je postala njena karikatura, a onda, kod tabana utonulih u prašinu, izgubila je i poslednju slinost. Mogla je, pomisli Parvis, biti i podnožje kakvog džinovskog krana. U svakom sluaju, oklopljena peta lako je mogla poslužiti i kao drža kakve hidrauline prese. Na lancima su se nalazili šlinkovi nalik na propelerie, a koleno, kao neko ispupenje oko sredine nogu, na visini od najmanje dva sprata, inilo se poput toka kakvi su pokretali rane parne lae. Orijaševe ruke, sline golemim lopatama kakvog bagera, visile su nepokretno, kao nekim urokom pretvorene u kamen. Gosa i dalje nije bilo u blizini, ali pilot ne ispolji nikakvu nameru da tu samo stoji i da ga eka. On ugleda lestvice što su štrale iz zadnjeg dela pete i, dohvativši se prve preage, stade se uspinjati. Oko gorostasovog lanka nalazila se malena platforma na kojoj su, sada ve unutar vretenastog lista, stajale još jedne, potpuno okomite lestve. Nije bilo toliko teško, koliko je bilo neobino peti se njihovim preagama. Lestvice ga odvedoše do jednog otvora koji je bio, ne baš sasvim odgovarajue, postavljen iznad desne orijaševe butine - pošto se imalo u vidu da je izvorno i (za graditelje) najloginije mesto u prošlosti bilo meta beskonanih šala. Graditelji prvih strajdera se, dabome, nisu obazirali na tu najnižu vrstu humora, ali su kasnije, ipak, o tome i te kako vodili rauna. Ispostavilo se, naime, da se operatori veoma teško odluuju da potpišu ugovore za upravljanje tim Atlasima - jedva podnosei zadevanja svojih drugara u pogledu toga na koji se nain u njih ulazilo. Otvaranjem poklopca na otvoru odjednom ožive itav niz majušnih svetiljki, i mladi se spiralnim stepenicama najzad uspe do same kabine. Kabina je bila nalik na veliko stakleno bure, ili na ogromnu arteriju smeštenu u grudima Diglasa - ne u samom središtu, ve malo postrance, ulevo, kao da su njegovi graditelji želeli da vozaa postave na mesto gde bi se, da je kojim sluajem džin bio živo bie, nalazilo njegovo srce. Parvis se obazre po unutrašnjosti kabine, u kojoj su sada svetla takoe bila upaljena, i oseti istinsko olakšanje videvši da mu kontrolni mehanizam nije nepoznat. On se odjednom oseti kao kod kue. Brzo skinuvši kacigu i poevši da se izvlai iz svemirskog kombinezona, on ukljui grejanje: na sebi je sada imao samo majicu i dugake gae, a kada bude pokrenuo ovog diva bie prinuen i da se sasvim svue. Topao vazduh stade da ispunjava kabinu. Prišavši ispupnom prednjem oknu, on se zagleda u daljinu. Svitalo je, i nebo je bilo zamueno, kao
i uvek: na Titanu, kako se inilo, bes oluja nikada se nije stišavao. Pri slabašnoj svetlosti zapoinjueg dana on ugleda razbacano stenje u daljini, s one strane sletnog polja. Nalazio se otprilike osam spratova visoko, i inilo se kao da prizor oko sebe posmatra sa prozora kakve poslovne zgrade. Ispod njega se, ak, nalazio i peurkasti kontrolni toranj. Izuzimajui vrhove planina na obzorju, samo ga je pramac Heliosa sada nadvisivao. Kroz pokrajne staklene zidove, takoe zakrivljene, u tmini je, uz slabašno osvetljenje, mogao videti depoe prepune raznih mašina koje su lagano ali postojano uzdisale, kao da se bude iz nekog transa ili sna. U kabini nije bilo nikakve kontrolne konzole, nikakvog upravljaa mehanizma, nikakvog ekrana; bilo je samo nešto odee, baene na pod, nalik na odbaenu svetlucavometalastu kožu, a privršene za prednje okno stajale su i dve oslikane crne kocke. Kocke su bile nalik na ogradice za sasvim malu decu, a na njihovoj površini nalazile su se siluete sa majušnim nogama i rukama - desnim na desnoj, a levim na levoj kocki. Kada bi se kolos okretao i sve na njemu dejstvovalo kako valja, svaka od malenih silueta odavala je postojanu zelenkastu svetlost. Ukoliko bi, pak došlo do nekih smetnji, boja se menjala u mrku ako je u pitanju bila kakva manja neprilika, i u crvenu ako je posredi bilo nešto zaista ozbiljno. Re je bila o razloženoj slici itave mašine, projektovanoj u crne kocke. Budui da se kabina ve dobro zagrejala, mladi skide sa sebe i ostatak odee; gurnuvši je u jedan ošak, poe da navlaiti operatorski kombinezon. Elastini materijal vrsto se pripi uz njegove bose noge, bedra, pojas i ramena. Zakopavši oko vrata tu elektronsku zmijsku kožu, on lagano, prst po prst, uvue ruke u zaštitne rukavice. U tom asu, dok je jednim brzim trzajem povlaio zip nagore preko grudi, crne kocke zablistaše i poeše se prelivati u svim bojama. Samo jedan pogled bio mu je dovoljan da ustanovi da je pokretaki sistem kod ovog kolosa bio isti kao i kod ledolomaca kojima je rukovao na Antarktiku, mada se ovi ni izdaleka, po masi, nisu mogli meriti s ovim džinom. On poseže rukom prema tavanici i dohvati jedan kaiš, neku vrstu remena, obavi ga oko sebe i vrsto zateže preko grudi. Pošto kopa škljocnu, remen ga blago podiže uvis tako da, poduprt ispod obe miške, kao u kakvom dobro skrojenom korsetu, ostade da lebdi u vazduhu, sa nogama koje su mu se slobodno klatile. Proverivši da li su mu i ruke potpuno slobodne, on poseže za glavnim prekidaem u predelu svog vrata i okrenu ga do kraja. Osvetljene kocke dvostruko pojaaše svoj sjaj, i on istovremeno, negde duboko ispod sebe, zau kako poeše da se pokreu orijaševi udovi. Mašina je radila u mestu, proizvodei nekakav zejtinjavi šum: bilo je to stoga što se na spojnicama i u kuglinim ležajevima nalazio višak masti, stavljene još prilikom gradnje kolosa na Zemlji kako bi se zaštitio od korozije. Veoma vodei rauna da ne zakai neku od pokrajnih zgrada, on naini svoj prvi, probni mali korak. U tkanje njegove odee bilo je smešteno na hiljade elektroda; bile su tu upletene u obliku tananih spirala. S obzirom na potpunu priljubljenost vozakog kombinezona uz nago telo, ove su elektrode dobijale impulse od nerava i mišia i odmah ih prenosile dalje, Golijatu. Zglobovima na ljudskom telu ovde su odgovarali veoma uveani hermetiki zavareni metalni zglobovi, tako da je svaki splet mišia koji su omoguavali radnju savijanja ili istezanja nalikovao kakvoj topovskoj cevi unutar koje su se pokretali klipovi, pod dejstvom hidraulika. Što se, pak, operatora tie, nije bilo neophodno da o tome razmišlja; u stvari, nije bilo neophodno ništa o tome ni znati. On se jednostavno pokretao podražavajui radnju hodanja po tlu, ili povijanja gornjeg dela tela unapred, s ispruženim rukama, ukoliko bi poželeo da dohvati neki predmet. Postojale su, meutim, i dve suštinske razlike. Prva u odnosu na proporcije, budui da je jedan obian ljudski korak odgovarao dvanaestmetarskom iskoraku mašine. Ista je stvar bila i sa svim drugim vrstama pokreta. Zahvaljujui, naime, izvanrednoj preciznosti prenosnika, mašina je bila u stanju - dakako, ukoliko bi operator poželeo da ostavi utisak o svojoj veštini - da sa stola podigne punu ašicu pia i iznese je na visinu od otprilike dvanaest spratova; pri tom ne bi prosula ni jednu jedinu kap, niti svojim džinovskim ruerdama oštetila kristalno postolje aše. Razume se, kolos nije bio sazdan da podiže tanane ašice ili da tovari pregršti šljunka, ve da barata višetonskim cevima, džinovskim balvanima i kabastim teretima. Uz odgovarajui alat koji bi mu bio stavljen u ruke namah bi se preobražavao u monu bušilicu, u neodoljivi
buldožer ili snažni kran - ali, uvek, u delatni soj praktino neiscrpnih mogunosti i veoma ljudske umešnosti. Orijaševi udovi predstavljali su, zapravo, nadgradnju ideje o eksoskeletu koji je, kao spoljni uveiva ljudskog tela, još tokom dvadesetog veka bio oproban na mnogim prototipovima. Pronalazak, meutim, nije dalje razvijan, budui da na Zemlji nije bila uoena nikakva neposredna mogunost za njegovu primenu. Poetak eksploatacije ruda u Sunevom sistemu je, meutim, provobitnu zamisao ponovo doveo u središte pažnje. Javio se veliki broj planetarnih mašina, prilagoenih uslovima pod kojima je trebalo da obavljaju razne poslove, kao i neposrednim zadacima i okolnostima. Po težini su se razlikovale, ali po inercionoj masi bile su svuda iste, te je upravo to predstavljalo drugu važnu razliku izmeu njih i ljudi. Ipak, i izdržljivost materijala od kojeg su sazdane i snaga njihovih motora poznavali su granice. ak i na prilinim udaljenostima od tela sa vlastitom gravitacijom inerciona masa mašina predstavljala je kljuni faktor tih ogranienja. Strajderi nisu bili u stanju da ine iznenadne pokrete, baš kao što ni neki prekookeanski brod nije bilo mogue zaustaviti u mestu ili neki kran obrtati poput propelera. Pokušati tako nešto sa nekim Diglasom neizostavno bi znailo polomiti mu nosae udova. Da bi ga obezbedili od svakog slinog samouništavajueg manevra njegovi su graditelji, sledstveno tome, u svaku od njegovih pojedinanih pokretakih jedinica ugradili bezbednosne ventile. Ipak, ukoliko bi se zatekao u zaista ozbiljnom škripcu, operator je imao mogunosti da neutralizuje te neutralizatore. ak i po cenu potpunog uništenja mašine, on je bio ovlašen da spasava svoju kožu - na primer, da se izvue ispod nekog iznenadnog odrona. ak i ukoliko mu to ne bi pomoglo, ostajala mu je poslednja mogunost, poslednje pribežište: vitrifaks. Vozaa su štitili spoljni oklop strajdera i unutrašnje obloge u njegovoj kabini; meutim, u samoj kabini, tik iznad samog operatora, nalik na kakvo zvono, stajala su razjapljena usta vitrifaksa. Ta je sprava mogla oveka zamrznuti za tren oka. Istini za volju, medicinska nauka još nije raspolagala znanjem da zamrznutog oveka ponovo vrati u život. Žrtve katastrofe, smeštene u sarkofage sa tenim azotom, ostajale su u njima ne menjajui se nimalo, u oekivanju razvoja tehnologije vaskrsavanja u nekom od sledeih stolea. Mnogim se ljudima to veštako prevoenje oveka u najboljim godinama u neku neodredljivu budunost inilo kao jezovito ukidanje tekueg življenja, uz obeanje spasa bez pravog zaloga da e ikada biti ispunjeno. Ipak, u medicinskoj nauci ve je postojao poprilian broj primera preduzimanja slinih, krajnjih mera. Prva presaivanja majmunskog srca umiruim pacijentima pobudila su slina oseanja gaenja i užasavanja. Pri svemu tome, ispitivanja meu samim operatorima jasno su pokazala koliko malo nade oni polažu u vitrifakse. Njihov poziv možda jeste bio sasvim nov, ali pretnja od smrtnog udesa koju je sa sobom donosio bila je stara koliko i samo oveanstvo. Sledstveno tome, zakoraivši po Titanovom tlu teškim udovima svoje mašine, Angas Parvis ne pokloni ni traak pažnje tamnoj pukotini iznad svoje glave, baš kao ni dugmencetu koje se poput rubina presijavalo u svojoj providnoj mehurastoj krletci. Sa ponešto preteranom obazrivošu on se usmeri prema betonskoj podlozi svemirske luke, voen namerom da proveri funkcionisanje Diglasa. Istog asa vrati mu se stari oseaj - neverovatne lakoe i nezamislive optereenosti, slobode i zatoeništva, brzine i sporosti. Moglo se to oseanje uporediti sa oseanjem nekog ronioca, kod kojeg voda izaziva utisak gubitka težine, ali koji nailazi na sve vei otpor što brže pokušava da se kroz nju kree. Budui da nisu raspolagali neutralizatorima kretanja, prvi prototipovi ovih planetarnih mašina su se, posle samo nekoliko asova rada, zaustavljali usled pregrevanja. Novajlije koje su uzimale da upravljaju tim ranim strajderima imale su utisak da je sve vrlo jednostavno, i tako, nastojei da obave i najjednostavnije poslove - na primer, da postave unakrsne grede na zidove neke kue u izgradnji - ili bi uništili zid ili izlomili cevovode pre no što su uopšte shvatili šta se dešava. Za neizvežbane operatore mašine su esto bile pune podlih iznenaenja. Oitavanje brojki o maksimumu optereenosti bilo je jednostavno, baš kao i itanje knjiga o skijanju - s tim, dakako, da se još nije rodio ovek koji je iz prirunika nauio da vozi slalom. Dobro upoznat sa hiljadutonskim mašinama,
Parvis je, veoma brzo, na osnovu malenog ubrzanja pri poetnim koracima, procenio da ovaj kolos mora imati dvostruko veu masu. Lebdei u svojoj staklenoj kabini poput kakvog pauka u tuoj mreži, on istog asa ublaži kretanje kolosa i ak ga sasvim zaustavi, kako bi, veoma sporo, poeo da vežba stojei u mestu. Podizao mu je as jednu as drugu nogu, naginjao mu telo as na jednu as na drugu stranu, i tek posle toga ponovo ga pokrenu i nekoliko puta s njim obie svoj brod. Srce mu je kucalo brže nego obino, ali sve proe bez i najmanje nezgode. Pred sobom je video ogolelo polje, tamnosive boje pri niskoj izmaglici, daleke nizove svetiljki što su oznaavale rubove sletne staze, i, najzad, u samom podnožju kontrolnog tornja, ugleda i siušnu priliku samog Gosa, neodoljivo nalik na kakvog mrava. Parvis je bio okružen prijatnim, nimalo nametljivim zvucima; njegove uši, sve se bolje prilagoavajui da razabiru razliite šumove, jasno su izdvajale muklo zujanje glavnih motora; zujanje se povremeno preobraalo u prigušeni pev, a povremeno i u gunanje kao da ga blago prekoreva kada bi se desetotonske noge, voene snažnom inercijom, previše naglo zaustavile. Sada je ve bio u stanju i da uhvati horski napev hidraulika, ija je uljana krv tekla kroz hiljade vena i kapilara, uspostavljajui postojani ritam klipova koji su savijali i ispravljali orijaševe zglobove dok je svojim masivnim nogama stupao po betonskoj podlozi. Bio je, ak, u stanju da uje i tanano predenje žiroskopa koji su mu automatski pomagali da održi ravnotežu. A kada bi pokušao sa kakvim oštrijim pokretom, ispostavilo bi se da orijaš baš i nije bio pogodan za takve manevre; i mada bi mašine poslušno stale da grme punom snagom, kolos bi poinjao da se tetura. Smesta mu poveavajui luk kretanja i popuštajui dizgine, Pravis je spretno održavao punu kontrolu nad kolosom. A onda je, ak, poeo i da se poigrava, podižui višetonske kamene gromade što su stajale razasute uz sam rub betonskog polja. Varnice kresnuše i zau se piskav, škriputav zvuk kada se hvataljke sklopiše, vrsto šepavši stenu. I tako, istee pun as, Parvis oseti da sasvim vlada Diglasom; još je jednom dospeo u poznato stanje koje su veterani nazivali 'stapanjem oveka i strajdera u jedinstveno bie'. Svaka podvojenost izmeu njega i mašine netragom išeze; pokreti mašine bili su sada pokreti njega samog. Da bi do kraja izveo vežbu, on se uspe svakojakim kršem pokrivenom padinom; ve se bio toliko izveštio da je, ak i na osnovu stenjanja kamenih gromada što su se mrvile pod teškim nogama mašine, mogao tano rei koliko bi mogao zahtevati od svog kolosa. Ve se i te kako zaljubio u njega. I tek pošto se ponovo spustio na prigušenim svetiljkama obasjano sletno polje u njegovo se samozadovoljstvo, poput kakve igle, zabode pomisao na izlet koji ga je tek ekao - uz svest o tome da su Pirks i još dvojica, upravljajui kolosima poput ovog, ostali zatoeni i možda bili progutani u Ulegnuu. Da li zbog još malo vežbe ili u znak oproštaja - to ni sam ne bi umeo rei - on naini još jedan krug oko broda kojim se spustio ovamo, a onda se upusti u kratak razgovor sa Gosom. Ovaj je sada stajao pored Londona, iza staklenog okna tornja. Parvis ih je sasvim dobro video; saopštili su mu, takoe, da još nije bilo nikakvih vesti o nestalim ljudima. Opraštajui se od dvojice ljudi, on visoko podiže ruku svog kolosa. Neko bi možda pomislio da je ovakav gest bio melodramatian, ili ak klovnovski, ali Parvis ga je smatrao umesnijim od bilo kakvih rei. On se odluno okrenu za sto osamdeset stepeni, zazva holografsku sliku terena koja mu se odmah ukaza na monitoru smeštenom iznad njegove glave, ukljui oita azimuta i dobi projekciju puta koji je vodio ka Gralu, i krenu, svakim korakom prevaljujui više od desetinu metara. Postojale su dve vrste pejsaža karakteristinih za suneve unutrašnje planete: jedna je vrsta odavala utisak svrhovitosti, a druga predstavjala sliku beznadežne pustoši. O svrhovitosti je govorio svaki prizor na Zemlji, planeti koja je bila roditeljka života; svaka pojedinost na njoj ukzivala je na dobrobit, na njen teološki smisao. Istini za volju, nije baš uvek bilo tako - milijarde godina organske delatnosti znaile su zaista mnogo: tako je cvee dobilo boje ija je svrha bila da se privuku insekti, kao što je i svrha oblaka bila da stvaraju kišu koja e ploditi pašnjake i šume. Svaki životni oblik i svaka pojedinana stvar procenjivani su u skladu sa dobrobiti što su je u sebi nosili; istovremeno, sve ono što nije bilo ispunjeno nekom neposrednom
svrhovitošu, kao na primer, ledeni bregovi na Antarktiku ili ogoleli planinski venci, predstavjalo je malena podruja pustoši, izuzetak od pravila - sumornu, premda ne i neprivlanu divljinu. ak ni one nisu vazda ostajale nepromenjene, budui da su ljudi - skreui tokove reka radi navodnjavanja suvih podruja, ili otapajui led u polarnim oblastima - navodnjavanje pitomine plaali gubitkom drugih, nekada obdelavanih, remetei na taj nain klimatsku ravnotežu biosfere, koja je gotovo bolnim (iako se to nije moglo videti) naporima postizana prirodnom evolucijom. Nije bila stvar u tome da su, na primer, okeanske dubine pomagale stvorenjima što su u njima živela na taj nain što su ih obavijale dubokom tamom - tu su tamu ona, ukoliko bi im zaista bilo neophodno, mogla probiti vlastitom, organskom luminiscencijom; bilo je upravo suprotno: tama je baš doprinosila nastajanju stvorenja koja su mogla podneti i najviši pritisak, i osvetljavati svoju životnu okolinu vlastitom svetlošu. Na planetama na kojima je život bujao, samo je u njihovim utrobama, u peinama i vulkanskim grotlima, stvaralaka mo prirode - iako donekle sramežljivo - mogla sebe izraziti; mo koja je, neuznemiravana zahtevima veštakog prilagoavanja, niti remeena, u borbi za opstanak, nadmetanjima svega što beše njen vlastiti porod, mogla tokom milijardi godina, sa beskonanim strpljenjem, od kapi okamenjenih sonih rastvora stvarati fantasmagorine prašume stalaktita i stalagmita. Na takvim nebeskim telima to je, ujedno, predstavljalo i odstupanja od istinske planetarne delatnosti - odstupanja zatoena u podzemnim odajama meu stenjem i, samim tim, lišena prilike da prikažu svu svoju velianstvenu raskoš. Upravo to i jeste doprinosilo utisku da takva mesta nisu bila uobiajena u prirodi, ve da su, zapravo, predstavljala mrestilišta izopaenih plodova negde na rubovima zbilje. Sasvim retki izuzeci u statistikim pravilima haosa. S druge, pak, strane, na planetama suvim poput Marsa ili Merkura, oblivenim žestokim solarnim vetrovima, tlo je, usled tog razreenog ali postojanog strujanja sa majinske zvezde, bilo pretvoreno u beživotnu pustoš; sve što je na njima uopšte izraslo, nepodnošljiva je žega krunila i postepeno pretvarala u prah, taložei ga u dubinama ogromnih kratera. Samo su se na mestima na kojima je vena, nepomina smrt vladala, na kojima su i sita i mlinovi prirodnog odabiranja ostajali nemi, nagonei svako bie da se prilagodi zakonima opstanka, otvarali neki udesni prostori - sa sklopovima materije koji nikada i ništa nisu podražavali, osloboenih svih prinuda, esto zalazei preko svih granica ljudske mašte. I upravo je iz tog razloga fantastini krajolik Titanov predstavljao pravi šok za njegove rane istraživae. Ljudi po pravilu izjednauju red sa životom, i haos sa teskobnom bezbednošu. ovek je, meutim, trebalo da se nae na spoljnim planetama - na Titanu, na primer, najveem od svih njihovih meseci - da u celosti shvati do kakvih ga je zabluda dovela ta dihotomina dogma. Posmatrano iz visine i iz daljine, neobino tkanje Titana, bez obzira na to da li se inilo bezbednim ili punim groze, odavalo je utisak posvemašnjeg, stenovitog haosa. Utisak se temeljito menjao pri stupanju na tle ovog džinovskog meseca. Sveprožimajua hladnoa koja je vladala ovim podrujem sistema, koje je sunce, istina, obasjavalo, ali kojem je i uskraivalo svoju toplotu, predstavljala je, kako se ispostavilo, ne uzde ve mamuze za stvaralake težnje materije. Hladnoa je, uistinu, usporavala stvaralake procese, ali je istovremeno, usporavajui ih, uinila da razviju sve svoje mogunosti; pružila im je upravo ono što je prirodi bez ikakvih oblika života i bez delatne toplote sunca najneophodnije: dovoljno vremena; vremena za koje milion, ili ak dva miliona stolea, nije ama baš ništa znailo. Sirove rude bile su istog hemijskog sastava kao i one na Zemlji. Meutim, hemijski elementi na Zemlji, da se tako izrazimo, stavili su se u službu biološke evolucije i jedino su u takvom sklopu oaravali ljude svojom tananošu - tananošu svojih složenih veza koje su se ustrojavale da izgrade organska jedinjenja i uspostave meusobno zavisnu hijerarhiju vrsta. Smatralo se, na osnovu toga, da je najviša složenost predstavljala svojstvo samo žive materije, a ne materije uopšte, i da haos neorganske materije nije mogao poroditi ništa osim sporadinih vulkanskih greva, potoka lave i kiša sumpornog pepela.
Rembdenov krater se, jednom, raspukao na severnom obodu svoje ogromne kružnice. Posle toga se lednjak sainjen od zamrznutih gasova probio kroz nastalu pukotinu. Tokom potonjih milenijuma lednjak se povlaio ostavljajui za sobom, na tom izbrazdanom zemljištu, bogate naslage minerala - na radost i brigu kristalografa i drugih, ne manje zapanjenih naunika. Bilo je to zaista nešto što je trebalo videti. Sada voza jednog strajdera, pilot se još jednom zagleda u put iskošene doline ovenane dalekim planinama i posute... ime, zapravo, posute? Bilo je to kao da su se dveri kakvog nezemaljskog muzeja širom otvorile, pružajui oku prizor itavih kaskada izbledelih kostiju, trošnih ostataka udovišta, od kojih je svako naredno bilo još fantastinije od prethodnog? Ili se, možda, radilo o krhotnim ostacima stvorenja koje je samo neki zli usud spreio da uzmu ueša u velikim tokovima života? On ugleda džinovska rebra - ili su to, možda, bili skeletni ostaci paukova, ije su goleno grevito stezala krvlju poprskana, loptasta jajašca; ili vilice što su se jedna za drugu držale onjacima od kristala; ili tanjirasti pršljenovi kimenih stubova koje kao da su, pošto su se raspala, za sobom u obliku kovanih svitaka ostavila tela praistorijskih gmizavaca? Pogled na ovaj sablasni prizor, u svom njegovom raznovrsju, odista je bio ponajbolji sa visine jednog Diglasa. Ovdašnji su žitelji podruje Rembdena nazivali grobljem; i zaista, krajolik je odavao utisak drevnog bojnog polja na kojem su pale brojne žrtve, i istovremeno pogrebne prostorije sa živahnim spletovima istrulelih kostiju. Parvis ugleda uglaane glavkove koji su, može biti, bili delovi skeleta nekakve planinske nakaze. Mogla su se, ak, na njima uoiti i crvenkasta, krvlju poprskana mesta na kojima su nekad žile bile zapete. U blizini su se mogli uoiti i nabrani ostaci kože, sa pramenovima krzna koje je vetar nežno ešljao i inio da poležu u zavisnosti od pravca u kom je duvao. Kroz izmaglicu se mogao nazreti i povei broj višespratnih zglavkara, koji kao da su i u smrti nastavljali da se meusobno ujedaju. Iz pljosnatih, ogledalastih trupala štrali su rošii odbleskujui sred rasutih bedrenjaa i lobanja, prljavobelom bojom. On ugleda sve to, shvativši istovremeno da su slike što su se javile u njegovom umu, taj mrtvaki splet, bile tek puki privid, obmana onog vida što ju je izazvao šok usled otuenosti prizora. Ukoliko bi pažljivo prekopao po svojim seanjima, po svoj bi prilici uspeo da dokui od kakvih su sastojaka - u toj milijardu godina delatnoj hemijskoj radionici - bili sainjeni ti oblici što su, presvueni hematitom, delovali poput okrvavljenih kostiju; oblici što su daleko prevazilazili skromna postignua zemaljskog azbesta i njegova svojstva da se preobrati u raznobojno paperje kao kod najtananijeg runa. Meutim, ak ni takvo trezveno razmatranje ne bi imalo nikakvog uticaja na ono što su njegove oi sada gledale. Upravo stoga što ovde ništa nije služilo nikakvoj svrsi - nikada i niemu - kao i stoga što nikakva giljotina prirode ovde nije bila na delu, budui da je odmah uklanjan svaki genotip koji nije doprinosio opstanku, priroda je, lišena svih obaveza prema životu kojeg je sama zainjala i ne hajui za prinude smrti koje je sama nametnula, mogla postii punu slobodu; ispoljavati sebi svojstvenu rasipnost, bezmernu sklonost ka traenju, gradei sirovu velianstvenost koja je zapravo bila bekorisna, iskazujui nepokolebljivu mo stvaranja bez pravog cilja, bez pravih potreba i bez pravog znaenja. Ova istina, koja se postepeno probijala do svesti posmatraa, unosila je u njega znatno više uznemirenosti nego utisak da je bio nevoljni svedok kosmike mimikrije smrti, ili utisak da je tu zapravo bila re o posmrtnim ostacima neznanih stvorenja što su ostala da leže ispod olujnog obzorja. Trebalo je, stoga, da ovek naglavce okrene svoj uobiajeni nain razmišljanja; sposoban da bude delatan samo u jednom pravcu; ovi oblici bili su nalik na kosti, rebra, lobanje i eljusti ne stoga što su, nekad, bili u službi života - jer to, zaista, nikad nisu bili - ve stoga što su se skeleti zemaljskih kimenjaka, i njihovo krzno, i hitinski oklopi insekata i školjkasta kuišta mekušaca, svi, odlikovali istom arhitektonikom, istom simetrinošu i ljupkošu, budui da je Priroda takve oblike bila u stanju da proizvede ak i na mestima gde niti život, niti životna svrhovitost nikad nisu postojali, niti e ikad postojati. Prepustivši se takvim filosofskim sanjarenjima mladi pilot pokrenu snažnije mašinu, prisetivši se odjednom kako se našao ovde, svog vozila i svoje
misije. elini strajder poslušno se povinova njegovom nalogu i pojaa ga hiljadama puta, uz oštre trzaje, vraajui svog gospodara u stvarnost uz urlik transmisionih pokretaa i uz podrhtavanje itave svoje mase. Pilot se zacrvene, i pribravši se, krenu dalje. U poetku je oklevao da noge kolosa, koje su se na tle spuštale poput monih hidraulinih maljeva, stavlja na te lažne skelete; ali da ih zaobilazi, kako se pokazalo, bilo je isto toliko beskorisno koliko i mukotrpno. Stoga je samo povremeno oklevao, i to u sluajevima kada su mu se na putu ispreavale zaista zamašne gromade; ak i tada bi ih zaobilazio tek ukoliko bi kretanje kroz njih, uz snažno mrvljenje, predstavljalo teškou i za samog njegovog poslušnog džina. S druge strane, posmatrano odozgo, sticao se utisak da zapravo trupka preko bezbrojnih kostiju - satirui lobanje, granaste nizove krilnih kostiju, jagodine svodove odvojene od eonih kostiju, i itavo raznovrsje rogova, pretvarajui ih namah u ništavilo. Povremeno mu se inilo kao da hoda preko ostataka nekih organskih mašina - hibridnih stvorenja, napola životinjskih, s razlogom ili bez razloga proisteklih iz spoja živog i neživog - a povremeno, opet, da svojim iridijumskim izmama gazi po salbasno namnoženim draguljima, dragocenim mada neistim, zamuenim usled meusobnih sudara njihovih kristala i brojnih metamorfoza. S obzirom na to da je sa visine na kojoj se nalazio morao sve vreme da vodi rauna gde i pod kojim uglom stavlja kulaste noge svog orijaša, i s obzirom na to da je hodanje u u ovoj poetnoj fazi potrajalo duže od jednog asa - bilo je neophodno da se kree sporo - on se u sebi nasmeja prisetivši se žestokih napora koje su artisti na Zemlji preduzimali da bi postigli bilo šta što je prevazilazilo ljudsku maštu (uvek žudnu da sve preobrazi u žive i jasne slike); i toga kako su se jadnici stalno sudarali sa zidovima vlastitih domisli; i toga kako su tek malo, zaista, uspevali da se odvoje od otrcanih fraza, iako su stremili najvišem - dok je ovde, na samo jednom hektaru, bilo neuporedivi više ponesene originalnosti nego u stotinama njihovih mukotrpnih, teskobnih artistikih predstava. Budui da nije bilo izazova s kojima ljudska bia nisu veoma brzo postajala spremna da se suoe, sasvim je malo vremena prošlo pre no što je preko tog groblja spinela, ametista, plagioklasa i šalkocita - ili bolje reeno, njihovih dalekih, nezemaljskih roaka - poeo da hoda kao da su mu pod nogama tek puke krhotine stenja. U deliu sekunde on smrvi jednu ravicu kojoj je, bez sumnje, bilo potrebno više miliona godina da se kristalizuje u jedinstven, neponovljiv viljuškast oblik - ne stoga što je to želeo, ve stoga što je bio prinuen da je svede da staklasti prah. Mada bi povremeno ipak zažalio zbog iseznua nekog od sjajnih primeraka nastalih tokom eona, bilo ih je u tolikom mnoštvu, valjali su se jedni preko drugih u takvom izobilju da konano osta još samo jedna stvar koja ga i dalje nije ostavljala ravnodušnim. Re je, naime, bila o tome da je ova oblast njemu - i ne samo njemu! - bila nalik na predeo iz snovienja, na kraljevstvo fantoma; u pitanju je, takoe, bila lepota koju je rastrzalo ludilo. Bio je ovo kraj - ree to samom sebi, gotovo naglas - gde je priroda usnula, ustrojavajui svoju velianstvenu grozu, svoje nesputane more, nekako izravno, bez posredovanja iije ili ikakve psihe, u grku vrstinu materijalnih oblika. Baš kao u kakvom snu, sve što bi oko sebe ugledao delovalo je, istovremeno, i potpuno tue i savršeno prisno, sve vreme ga podseajui na nešto što mu svakog trenutka može zauvek izmai, posle ega bi ostao obamrlih ula koja jedva da bi prikrivala tanani oseaj gubitka; jer, ovde su stvari izgledale konano uobiajene samo u svojoj pradrevnoj izvornosti, i nikada se nee do kraja ovaplotiti, nikada postii puno samoostvarenje, i nikad ništa odluiti o vlastitoj sudbini. Tako je razmišljao, ošamuen koliko samom okolinom toliko i svojim mislima, budui da mu umovanje nije baš bila jedna od svakodnevnih navika. Iza njega se sada nalazilo izlazee sunce, i senke su se razastirale ispred njega; zaista je bilo neobino videti, u kretnjama te izdužene, ošrouglaste, užurbane siluete, spoj dveju duša: njegove, ljudske, i one druge, koja je pripadala mašini. Silueta koju je sada imao prilike da vidi kako se ispostavilo, bila je silueta robota što se ljuljao poput kakvog brodia; s druge strane, neke od tih kretnji bile su neobine samo njemu samom, dok im se prepuštao s nekom nastranom razmetljivošu, budui da su delovale nekako preuveliano, preterano. U stvari, spazio ih je još ranije, ali ovo, sada ve dvoasovno tumaranje ovim zaaranim
mestom, ili je nekako bilo potaklo ili izošrilo njegovu maštu. I stoga ga ni najmanje nije uzbudilo kada je, skrenuvši više na zapad u odnosu na Rembden, izgubio radio-vezu sa Rembdenjanima. Znao je da e se radio-veza osloboditi blokade na tridesetoj milji - nije još mnogo preostalo do nje - a za to vreme želeo je da bude sam sa sobom, slobodan od obaveze da sluša pitanja, podnosi izveštaje i daje odgovore. Na obzorju se ukazaše neki tamni oblici, ali on nije bio u stanju da razabere da li su u pitanju polegli oblaci ili planinski venci. Na ovom putu ka Gralu Angas Parvis, tokom itavog sleda svojih nepovezanih misli, nijednom ne poveza svoje ime sa imenom Parsifala. oveku nikad nije bilo lako da tek tako iskoi iz svog duhovnog identiteta - liilo bi to na mentalni zmijski svlak - a da se o zakoraenju u mitologiju ni ne govori. Gotovo sva njegova pažnja beše vezana za neposrednu okolinu u kojoj se nalazio, pogotovo kada se prizori tobožnje smrti - anatomsko pozorje planetnih minerala - stadoše postepeno proreivati. Prolazio je pored mesta koja su odbleskivala sa takvim lažnim sjajem da se inilo kao da ih je tajanstveni neko tako upriliio samo za njegove oi; sada je kraj njih prolazio sa ledenom ravnodušnošu. (Od trenutka kada je doneo odluku odbijao je da dalje razmišlja o tome šta ga je na takav korak nagnalo. To nije bio njegov problem. Budui da je ve dugo služio kao astronaut, sasvim je dobro savladao veštinu nesporenja sa samim sobom.) Nastavljao je da hoda u svom teturavom Diglasu; nije se moglo izbei da se kolos savije as na jednu as na drugu stranu, ali se on na to ve sasvim privikao. Tahometar je pokazivao da se kree brzinom od otprilike trideset milja na sat. Jezoviti reptilo-vodozemaki plesovi smrti ustupiše mesto pitomijim naslagama stenja, prekrivenim vulkanskom sedrom tananijom i lakšom i od samog peska. Premda je sada mogao da ubrza, bilo mu je dobro znano da bi oseanja koja bi se u njemu proizvela pri punoj brzini teško mogla podnositi duže vremena; a pred njim je, bio je toga svestan, stajalo još nekoliko asova pešaenja, i to po znatno nepogodnijem terenu, pre no što konano stigne do Ulegnua. Pljosnate, nazubljene konture obzorja više mu nisu liile na oblake. Dok im se približavao, njegova vlastita senka i dalje ga je preticala, ali nekako izvitoperena; usled ogromne mase strajdera, orijaševe noge inile su tek jednu treinu njegovog trupa. Pod prinudom da ubza, morao je dobro da ispruži korak, naizmenino izbacajui noge ak iz bedara. Bedra su se mogla pokretati zahvaljujui tome što je koren nogu (odnosno, tanije reeno, karlica) sainjavao ogromni tanjirasti drža u koji je bio usaen trup. Problem je, meutim, bio u tome što su boni nagibi doprinosili ljuljavom hodu džina, inei da prizor koji se pružao pred oima operatora deluje kao da ga posmatra kakav pijanac. Ovakve džinovske mašine nisu baš bile nainjene za jurnjavu. Na Titanu, na primer, ak ni skok sa visine od dva metra nije bio nimalo preporuljiv. Na manjim nebeskim telima, ukljuujui tu i Zemljin Mesec, bilo je znatno više slobode kretanja. Graditelje, meutim, nije morio problem brzine kojom e se kretati ove mašine; uostalom, njihovo kretanje nije bilo vezano za transport, ve za obavljanje najtežih poslova. Sposobnost da prelaze velika prostranstva predstavljala im je korisno, ali ipak samo dodatno svojstvo, inei te radne kolose još samodovoljnijim. Tokom više od jednog asa Parvisu se naizmenino inilo da bi se (1) u svakom trenutku mogao nai zaglavljen u pravom haosu stenja, i (2) da liniju azimuta mora biti da je povukao neki istinski genije, budui da bi se, kad god bi se približio nekoj gomili gromada - kamenim proama što su stajale u tako nesigurnoj ravnoteži da se inilo kako bi i najmanji povetarac mogao izazvati zaglušujuu lavinu - u poslednjem asu, uvek, pojavio neki pogodan prolaz kroz njih, da nikakve potrebe nije bilo da ih obilazi ili da zastaje, povlaei se i tragajui za izlazom iz orsokaka. Nije prošlo mnogo vremena i on doe do zakljuka da bi najbolji operator na Titanu bio upravo neki razroki operator, budui da se pogled istovremeno morao držati i na terenu ispred mašine i na svetlucavom pokazivau pravca, koji je poskakivao poput igle na nekom kompasu položenom na poluprozirnu mapu. Nekako je ipak uspevao da se snalazi - i to nimalo loše - oslanjajui se i na svoje oi i na ono što mu je igla pokazivala. Odseen od ostatka sveta brujanjem monog pokretakog mehanizma, kao i sveprožimajuom rezonantnom tutnjavom tela mašine, sve vreme je mogao da
razgleda Titan kroz nereflektujue staklo svoje kabine. I bez obzira u kom bi pravcu okrenuo glavu - a inio je to kada god bi mu zaravnjeni teren dopuštao - ugledao bi, iznad mora izmaglice, planinske grebene ispresecane vulkanima koji su bili mrtvi ve stoleima. Nastavljajui da se kree duž ledenih poderotina, povremeno bi ugledao, duboko u njih uronjene senke vulkanskih bombi, kao i neke tamnije, nerazaznatljive oblike - nalik na morske zvezde ili oktopode što su kao kakvi džinovski insekti bili zauvek zatoeni u ilibaru. A onda se zemljište naglo izmeni. Delovalo je, istina i dalje pretei, ali na neki drugaiji nain. Ova planeta je prošla kroz razdoblje bombardovanja iz nebeskih visina i golemih erupcija, upuujui slepe mlazeve lave i bazalta uvis, koji bi se odmah potom skamenili u divljoj, neljudskoj nepokretnosti. Ne proe mnogo vremena i on zae u te vulkanske tesnace. Ispusti što su stajali malo dalje odatle bili su gotovo nezamislivi. Neživu burnost tih seizmikih greva - za koju, jednostavno, nije bilo rei u reniku stvorenja odraslih na jednoj mnogo pitomijoj planeti - još su više naglašavale gravitacione sile ne snažnije od onih na Marsu. oveku zagubljenom u ovim lavirintima ak se ni njegovo vozilo više nije inilo orijaškim. Nekako kao da je odjednom splasnulo, postavši gotovo neuoljivo u toj vrleti zdanja od lave, koja je nekad, pojavivši se kao kilometrima dugaka kaskada ognja, ostala zateena kosmikom hladnoom. Hladnoa je presekla njene rukavce, i pre no što su se zamrzli, survavajui se u slapovima, nainila od njih džinovske, okomite ledene svenjake - monstruozne kolonade - pretvarajui ih u zaista jedinstven prizor. Pokraj njih je ak i jedan Diglas postajao nalik na mikroskopski malenog insekta, koji baulja mimo neizmerno visokih stubova - stubova nekog davno napuštenog zdanja što su sa nehajnošu koja se mogla meriti samo sa njihovom ogromnošu, sazdali jedini istinski džinovi na ovoj planeti. Ili, da se mašimo jednog još slikovitijeg poreenja: delovali su poput debelih mlazeva slatkog sirupa koji curi sa usana nekog svemirskog diva, namah se stvrdnjavajui u stalaktite - a sve to posmatrano iz položaja kakvog mrava koji izviruje iz pukotine svog prizemnog doma. Pri svemu tome, suština nije bila u samoj grandioznosti prizora. Upravo je u toj pustoši, u tom redu-neredu toliko stranom ljudskom oku, bez ikakve slinosti sa bilo im na Zemlji, surova lepota razgoliavala sebe samu - kao plod izišao iz utrobe planete i, pod pogledom dalekog sunca, preobražen iz ognja u kamen. Dalekog sunca, doista, jer ono ovde nije imalo oblik gorueg diska, kao na Mesecu ili na Zemlji; više je bilo nalik na svetlucavohladni avao zakovan u zagasito nebo, odajui veoma malo svetlosti i još manje toplote. Tamo napolju, bilo je devedeset stepeni ispod nule - temperatura izuzetno blagog leta, kakvo je bilo upravo ove godine... Na ulazu u klisuru Parvis odjednom ugleda neki blistavi odsjaj na nebu. Odsjaj se dizao sve više i više, dok konano ne ispuni itavu etvrtinu nebeskog svoda. Isprva nije bio siguran da li je u pitanju raanje novog dana ili svetlost nekog solektora; a onda shvati da je u pitanju otac i vladalac Titana, velikoprstenast i žut poput meda - Saturn. Oštar trzaj, usled koga se sva kabina dobro protrese, iznenadno cviljenje mašina - koji su neutralisani brzom reakcijom žiroskopa, pre nego manevrom koji je on sam preduzeo - podsetiše ga da ovo nije bilo ni mesto ni vreme za astronomska ili filosofska razmišljanja. On ponovo, smerno, skrenu pogled na tle ispred sebe. udno, ali tek tada postade svestan koliko su mu kretnje bile smešne. Lebdei opasan remenjem, kroz vazduh se kretao nalik na neko dete zanjihano na ljuljaški: uprkos tome, osetio bi svaki potres orijaševih koraka. Klisura je sada postajala sve strmija. Iako on odmah skrati korake svog vozila, prostorija u kojoj su bili smešteni motori ispuni se jecajem turbina. Pre nego što je stigao da ukljui svetiljke, nae se u dubokoj senci; i ve sledee sekunde zatee sebe usmerenog prema jednoj gromadi znatno veoj od Diglasa. Usled pendularnog kretanja svoje mase - sasvim u skladu sa Njutnovim Prvim zakonom - orijaš ispolji težnju da kretanje nastavi pravolinijskom putanjom; a kada ga Parvis nagna da naglo skrene, motori mu, usled iznenadne preoptereenosti, gotovo pomahnitaše. Sve kazaljke, koje su dotad svetlucale postojanom zelenkastom svetlošu, odjednom poprimiše jarkocrvenu boju. Turbine su žalostivo cvilile, dajui, uprkos svemu, sve od sebe.
RPM indikator glavnog žiroskopa poe takoe da svetluca - što je ukazivalo na to da je u dovodima energije došlo do pregrevanja. Kabina se iskosi, i izgledalo je kao da e se Diglas svakog trenutka stropoštati. Parvisa obli hladan znoj. Na tako glup, gotovo sumanut nain da uništi mašinu koja mu je poverena! Ipak, samo levim laktom kolos oeša stenu - uz oštar, metalast zvuk, kao da je kakav brod udario o podvodni greben. Dim, prašina i itav roj varnica suknuše iz elinih oplata, ali kolos, sav se tresui, ipak ponovo uspostavi ravnotežu. Pilot zastade da se pribere. Sada mu je bilo milo što je u klisuri izgubio radio-vezu sa Gosom; jer, automatski odašilja bi bez sumnje ovu malu nezgodu usrdno prikazao na monitoru. Izašavši iz senke, Parvis udvostrui budnost. Ipak, i dalje je oseao stid, budui da je u pitanju bila elementarna stvar, stara koliko i sam svet. Bez ikakve potrebe da o tome uopšte razmišlja, svaki je inženjer, iz dugog iskustva, znao da pokrenuti lokomotivu samu, i pokrenuti je sa prikopanim vagonima, predstavlja dve potpuno razliite stvari. Stoga on nastavi hod znatno obazrivije, i na svoje ogromno olakšanje vide da kolos ponovo ispoljava potpunu poslušnost. Kroz okno kabine mogao je jasno da vidi kako se i najmanji pokret njegove ruke smesta preobražava u moni zamah orijaševe klještaste šake; a kada bi mu pokrenuo nogu, dobijao se utisak kao da se itava jedna kula pokrenula, dok su joj se štitnici na kolenu oštro presijavali. Sada se od svemirske luke nalazio udaljen pedeset osam milja. S obzirom na podatke na koje su ukazivali mapa, satelitske fotografije koje je prethodne veeri prouio, i diorama - stvari je prikazivala u omeru od 1:800 - bilo mu je dobro poznato da je put do Grala, u osnovi, bio podeljen u tri dela. Prvi deo inili su takozvano Groblje i vulkanska klisura, kroz koju je upravo prošao. Drugi se upravo ukazivao pred njim: bila je to pukotina u masivu od zamrznute lave, nainjena uz pomo itavog niza termonuklearnih mina. Prolaz kroz taj masiv, koji je predstavljao najvei od rukavaca što se izlio iz Orlandovog vulkana, nije bilo mogue nainiti ni na kakav drugi nain, s obzirom na bedemastu iskošenost njegovih rubova. Nuklearne eksplozije nainile su prolaz kroz masiv koji je prepreavao put; bio je preseen nadvoje, kao da je kakav zagrejani nož prošao kroz grumen butera. Dijagram Titana koji se nalazio u operatorovoj kabini bio je na tom mestu sav naikan usklinicima, upozoravajui da se ni pod kakvim okolnostima vozilo tu nije smelo zaustaviti. Usled sekundarnog zraenja posle termonuklearnih eksplozija za oveka bi ovde bilo opasno boraviti napolju, izvan oklopa njegovog strajdera. Izmeu ulaza i izlaza useka pružalo se jednu milju ravno tle, crno poput kosmike noi, kao da je prekriveno gareži. Sada je, ve, ponovo bio u mogunosti da uje Gosa, ali mu Parvis nijednom reju ne spomenu sudar koji je imao sa stenom. Gos mu samo napomenu da e posle useka, kod Predgorja - tu je bila tano polovina puta - radio-vezu sa njim preuzeti Gral i dalje ga voditi. Tu e, isto tako, zapoeti trei, poslednji komad puta, kroz Ulegnue. Crni prah koji je prekrivao ravno tle izmeu dva oboda useka dopirao je Diglasu ak do kolena. Parvis se kroz te prašinaste kovitlace kretao i brzo i s lakoom, prema gotovo okomitim zidovima koridora. On najzad stiže do jednog od zidova, stupivši na krhotine glatke poput stakla - uglaanog stenja pretvorenog u komadie usled sunane vreline nuklearnih eksplozija. Našavši se pod teškim iridijumskim petama Diglasa, ovi komadii, tvrdi poput dijamanata, razmrskavali su se uz zvuke koji su podseali na topovsku paljbu. Meutim, tle useka bilo je na dnu ravno poput ogledala. Parvis nastavi da se kree izmeu pocrnelih zidova, praen jeeim odjekom koraka - svojih vlastitih; objedinivši sebe sa mašinom, ona je sad bila njegovo sopstveno, veoma uveano telo. A onda se, odjednom, nae u tako gustoj tmini, da je bio prinuen da ukljui svetiljke. Njihova srebrnasta svetlost, probijajui se izmeu senki stubastog stenja, uhvati se ukoštac sa hladnim, crvenkastim, nimalo prijateljskog izgleda, sjajem neba uokvirenog udaljenim izlazom iz useka, koji je postajao sve vei što mu se više približavao. Prema svom kraju usek se najpre sužavao, kao da želi njegovom džinu da onemogui prolaz, prinuujui ga da se svojim etvrtastim ramenima probija kroz otvor nalik otvoru u kakvom dimnjaku. Razume se, bio je to samo privid - budui da je prolaz na obe strane useka bio proširen za nekoliko metara. Uprkos tome Parvis uspori, budui da se Poluks utoliko više naginjao as na jednu as
na drugu stranu ukoliko se brže kretao. To se, uostalom, nije ni moglo izbei. Usled zakona dinamike, posebno angularnog momenta, patka se upadljivije gega kako ubrzava korak; ni graditelji ovog kolosa nisu bili u stanju da se u potpunosti ogluše o to naelo. U poslednjih tri stotine metara tle ponovo stade da se uspinje i on napreže sva ula, preduzimajui svaki sledei korak tek pošto bi ga prethodno pažljivo proraunao i naginjui se unapred u svom uzdignutom, lebdeem sedištu, kako bi bolje osmotrio tle na koje stupa. To brižljivo osmatranje mu je do te mere zaokupilo svu pažnju da tek pošto se okolna svetlost probi u kabinu on konano podiže pogled i ugleda novi - sve u svemu poprilino razliit - iako i dalje nezemaljski pejsaž. Predgorje se pred njim uzdizalo sred beliastog i rumenolikog okeana runastih oblaka; samotno, tamno i tankovito, ispunjavalo je itavo nebo od jednog kraja obzorja do drugog. Istog asa Parvis shvati zbog ega su neki Predgorje nazivali još i Božjim prstom. On se lagano zaustavi i zagledan u velianstveni prizor što se razastirao pred njim, potisnuvši iz svesti tihi napev turbina, pokuša da uhvati Gralov glas. Ništa se, meutim, ne zau, i on se bez oklevanja okrenu Gosu, ali ni od ovoga ne stiže nikakav odgovor. I dalje se, dakle, nalazio u podruju blokade. A onda se zbi nešto krajnje zanimljivo. Ranije, radio-veza sa svemirskom lukom nekako je razdražujue, ak neprijatno na njega delovala, možda i stoga što je, ne toliko u Gosovim reima koliko u njegovom glasu, nasluivao neku pritajenu teskobu, gotovo nevericu, da e Parvis ipak uspeti; i u toj teskobi i prizvuk sažaljenja, koji je mladiu bilo teško da podnese. Ali sada, kada je ostao stvarno sam, lišen kako svakog ljudskog dodira tako i automatskih signala koje je do njega prenosio radio-zrak iz Grala, usmeravajui ga u ovoj beloj pustoši, on ne oseti olakšanje što je konano sasvim slobodan ve, pre, nelagodnost oveka koji, našavši se u palati prepunoj svakakvih udesa i bez najmanje želje da je napusti, odjednom ugleda kako se velika vrata na njoj - prethodno širom otvorena i tako zavodljiva u svom zovu - za njim sa treskom zatvoriše. On istog asa prekori sebe zbog takvih obeshrabrujuih misli - koje su ga lako mogle odvesti i u paniku - i poe da se spušta prema talasavom okeanu oblaka, niz blagu i mestimino zaleenu kosinu, pravo prema Predgorju. Crnom, ustremljenom put nebesa, pomalo povijenom, poput prsta kojim ga priziva. Jednom ili dvaput tabani strajdera se pokliznuše, uz tup, škripav zvuk, izazvavšii pravu lavinu kamenja, istrgnutih iz svojih zaleenih udubina, koje se stade šumno kotrljati nadole; meutim, ta okliznua nisu predstavljala ozbiljniju pretnju i nisu mogla izazvati prevrtanje orijaša. Parvis tek malo prilagodi kolosov hod, nastojei da se pri svakom koraku dobro osloni na debelu, ledenu pokoricu snega, koristei se pri tom klinovima na orijaševim petama; meutim, posledica toga bilo je znatno sporije kretanje nego ranije. On se spusti niz ispupenu kosinu izmeu dve jaruge, tupkajui nogama s ustrajnom preteranošu, sve dok se prštee paperje leda u izobilju ne nakupi po oplatama džinovljevih golenjaa i štitnika na njegovim kolenima. Napregnuo je oi da bolje sagleda dolinu, ije se dno sada poinjalo pomaljati kroz maglocepine; i što je niže zalazio sve se monije crni prst Predgorja pred njim uzdizao, stremei uvis sred dalekih, mlenih oblaka. Na ovaj nain on konano dopre do paperjaste izmaglice što se lagano i ujednaeno kovitlala kao iznad kakve nevidljive vode: obavijala ga je sve do butina i bedara; jedan pramenasti oblai ak zaigra i oko njega samog i njegove kabine, ali odmah išeze, kao da ga je neki moni dah odatle hitro oduvao. Ve neko vreme Crni Prst se uzdizao iznad perutave beline - poput, kakvog kamenog malja što tri iz nekog arktikog okeana, potpuno nepomian sred zapenušane vode i ledenih santi. A onda išeze, kao da nestaje iz vidnog polja ronioca koji se upravo ustremljuje put dubina. Parvis zastade, osluškujui; uinilo mu se da uje neprekinut, tanak i piskav ton. Okreui Diglasa as ulevo as udesno, oekivao je da u oba uha ravnomerno zauje žalostivi, ali potpuno jasan zvuk. Trebalo je da doe ne od Grala, ve od prenosnog radio-zraka na samom Predgorju. Bio je dužan da se upravlja tano prema njemu; ukoliko bi skrenuo sa odreene rute, postojani signal bi se odmah rascepio nadvoje, u zavisnosti od pravca skretanja. Zalazei odve udesno, u opasnom smeru Ulegnua, u njegovom desnom uhu trebalo je da se oglasi upozoravajui, vriskav zvuk; a ukoliko bi pošao u suprotnom smeru, prema
neprolaznim, strmim zidovima, signal je trebalo da mu se javi u levom uhu, kao manje hitan, ali, ipak, na grešku opominjui bas. Na odometru je stajalo da je ve prevalio stotinu milja. Vei, i u mehanikom smislu osetno teži deo puta nalazio se iza njega. Meutim, daleko opasniji deo još se nalazio pred njim, duboko utonuo u gustu izmaglicu... Trnasti oblaci sada su gotovo sasvim zatamnjivali nebo iznad njega; vidljivost je iznosila jedva nekoliko stotina metara; aneroid mu je ukazivao da sinklinalni nabori Ulegnua upravo ovde zapoinju - ili bolje reeno, njegovi zaista dobrodošli vrsti obodi. Parvis nastavi sa hodom, koristei se i oima i ušima, budui da je itavo podruje sada odbleskivalo od beline snega - zamrznutog ugljen-dioksida, dakako, kao i anhidrida drugih gasova preobraženih u vrsto stanje. Povremeno bi kakva lutajua gromada zaštrala iz te beline, kao beleg gleera što je nekad davno dobauljao sa severa, sabijen u pukotinu ovog vulkanskog masiva i, širei se, nastavljao da puzi put juga, ostavljajui za sobom, tu i tamo, u led ukopane komadie stenja. Mnogo kasnije, povlaei se, ili se mešajui sa magmom koja je šiknula iz Titanovih dubina, gleer je za sobom ostavio razdrobljeno stenje, razasuto unaokolo u neredu kao prilikom žurnog bekstva. Krajolik je sada bio sušta suprotnost onom preašnjem: kao da je prohladni dan polegao na dnu, a onda bio prekriven mrklim mrakom neprozirnih oblaka. Parvis više nije imao ak ni sopstvenu senku za sadruga. Ipak je bez oklevanja gazio, prtei sneg svojim elinim izmama, prekrivenim prahom siušnih kristala; u svojim širokokutnim retrovizorima mogao je da uoi vlastite tragove - tragove kakvima bi se podiio i neki tiranosaurus, najvei grabljivac iz mezozojskog doba... Bacajui povremeno pogled unazad, Parvis je po vlastitim tragovima proveravao da li se drži prave linije. Pri svemu tome, tokom ve bezbrojnih minuta pratilo ga je jedno udno oseanje - utisak koji je sve više jaao iako je on upravo nastojao da ga suzbije, kao potpunu besmislicu - naime, da u svojoj kabini nije potpuno sam, i da mu se iza lea nalazi još neki ljudski stvor. Svoje prisustvo odavao je disanjem. Konano taj privid uini Parvisa toliko nervoznim (nije, uopšte, sumnjao da je re o prividu, izazvanom, po svoj prilici, umorom usled stalnog osluškivanja istog, jednolinog radio-signala) te odlui da zadrži dah i da prestane da diše. Onaj drugi oglasi se ponovo, dugim, jasnim uzdahom. To, ve, nije mogao biti privid. Zapanjen, Pravis se trže, uinivši da se kolos zatetura. I dok su kazaljke mahnitale i turbine zavijale, njemu konano poe za rukom da orijašu povrati ravnotežu i postepeno ga zaustavi. I onaj drugi kao da je odmah zaustavio dah. Nije li to, onda, moglo znaiti da je, ipak, u pitanju bio odjek što mu se vraao iz dubina samih Diglasovih grudi? I dalje ne inei ni najmanji pokret, on osmotri oima oko sebe i ugleda, na beskrajnoj belini snega, neki crni beleg, kao znak uzvika tušem ispisan na izbeljenom obzorju - mada se pod postojeim okolnostima nije dalo razabrati da li to obzorje ine ogromni nanosi vetrovima dovitlanog snega ili nepregledni slojevi oblaka. Mada još nikad dotad, u ovakvoj zimskoj sredini, nije gledao nekog strajdera sa itave milje udaljenosti, u njemu se istog asa vrsto ukoreni uverenje da pre sobom ima Pirksovo vozilo. On pohita za njim, ne obazirui se na sve izrazitiju rascepljenost zvukova koji se javiše u njegovim slušalicama. Parvis još više ubrza. Crna taka, koja se takoe kretala naspram tog istog zida beline, poe se preobražavati u razaznatljivu figuru, koja se, dok je i sama brzo hodala i ljuljala se amo-tamo. Posle otprilike petnaest minuta, stvarne proporcije postadoše potpuno uoljive. Sada ih je meusobno razdvajalo otprilike oko pola milje, ili, možda, tek nešto više. Zbog ega se Parvis nije oglasio, upuujui mu poziv preko odašiljaa? Na to pitanje ni sam ne bi mogao da pruži odgovor; ipak, nije se usuivao. Još više napregnuvši oi, on iza malenog staklenog okna - srca kolosa - ugleda priliku oveka koji je, lebdei pridržavan remenjem, neodoljivo podseao na neki lik iz lutkarskog pozorišta. Parvis još brže potee za njim, i iza oba kolosa sada su se dizali oblaci snežne prašine, kao kad u kakvom kanalu brodovi seku talase ostavljajui za sobom penušave kreste. On ponovo ubrza, da bi ga sustigao, a onda, gotovo istog asa, opazi šta se pred obojicom dogaa - a nešto se zbilja dogaalo, jer se u daljini jasno mogao razabrati pozamašni beli vihorni kovitlac koji se mreškao i nabirao. Njegovi široko zakrivljeni lukovi bili su bleštaviji od same
beline snega. Ovo je bilo podruje hladnih gejzira. Parvis sada odlui da se oglasi, uputivši poziv prvi, drugi, pa trei put, ali onaj ispred njega, umesto da odgovori, samo ubrza korak, kao da želi da izmakne svom spasiocu; na to i Parvis uini isto, gotovo potravši, dok se trup njegovog kolosa sve snažnije ljuljao a ruke mu sve oštrije izmahivale kroz vazduh, sve se više izlažui opasnosti. Kazaljka na brzinometru, nervozno podrhtavajui, ve dodirnu crveni zarez koji je oznaavao graninu brzinu od etrdeset osam milja na as. Parvis viknu promuklim glasom, ali mu gotovo istog asa uzvik zamre na usnama; jer, odjednom, crna prilika se nepojmljivo uvea, kao da se nadula i izdužila, i njena oblija izgubiše u Oštrini. Ono što je sada gledao nisu više bili Diglasi i ovek u njemu, ve samo ogromna senka koja se rastakala u bezoblinu masu. A onda je sasvim nestade. Bio je sam. Sve vreme je, zapravo, jurio za samim sobom. Nije to baš bila uobiajena pojava, ali je bila poznata i na samoj Zemlji. Na primer, Brokenska Sablast, iz Alpa. Vlastiti odraz znatno uvean, naspram blistavih oblaka. Ne on, ve njegovo telo, potreseno tim otkriem, ispunjeno gorkim razoarenjem, napetih mišia i ostavši bez daha u poplavi gneva i osujeenosti - njegovo je telo želelo da se smesta, istog asa zaustavi, a onda, uz grmljavinu što se probi iz utrobe kolosa, on bi odbaen unapred. Brojanici buknuše poput preseenih vena iz kojih šiklja krv; Diglas se sav zatrese, poput kakvog broda iji je trup udario u neku podvodnu prepreku. Orijaš se usled inercije zanjiha, i da se Parvis smesta ne prenu, preduzevši itav niz postepenih koionih mera, izvlaei ga iz opasnog nagnua, kolos bi se, bez sumnje, konano stropoštao na tle. Složni protest iz naglo prenapregnutih turbina lagano utihnu. Oseajui kako mu suze razoarenja i gneva teku niz zajapureno lice, Parvis je stajao široko razmaknutih nogu, dok su mu kolena podrhtavala kao da je poslednje kilometre pretrao on sam, a ne njegovo džinovsko vozilo. Unutrašnjim, mekim delom svojih zaštitnih rukavica on ukloni kapljice znoja koje su mu se sakupile na obrvama i istog asa ugleda orijašku ruku strajdera kako, sledei uveliavajui taj njegov mahinalni pokret, zaklanja okno kabine itavom širinom svog doruja, tupim udarcem lupnuvši po grejau koji je stajao prišvršen na njegovim bezglavim ramenima. Parvis je, jednostavno, smeo s uma da treba da iskopa vod koji je njegovu desnu ruku spajao sa rukom kolosa! Ta dodatna glupost sasvim ga otrezni. On se pokrenu, u nastojanju da se vrati na prvobitni pravac svog hoda, budui da su upozoravajui signali u meuvremenu prekoraili i poslednju granicu zadatog tonaliteta. Trebalo je da se vrati na preašnju stazu, da na njoj ostane što je duže mogue, i da u sluaju nulte vidljivosti, usled razarajuih snežnih kovitlaca u ovom gejzirskom podruju - u seanje mu se vrati da ih je ugledao tokom malopreašnje potere - ukljui i greja. I on se vrati do mesta gde ga je fata-morgana - svojim obmanjivakim ogledalom od oblaka i gasova - potpuno pomela. Odnosno, gde mu je mozak zatajio, kada je postao žrtva ne optikog ve zvunog privienja, i kada je zastao da uputstva radio-zraka uporedi sa oznakama puta na mapi u svojoj kabini. Na mestu ka kojem ga je odvukao njegov vlastiti fantom, ne previše udaljenom od oznaenog puta - sudei prema odometru, sve u svemu desetak milja - prema njegovoj mapi nije trebalo da bude gejzira. Gejziri su, sudei prema poslednjim osmatranjima, trebalo da se nalaze dalje prema severu. Na osnovu osmatranja iz helikoptera, kao i na osnovu radarskih izveštaja dobijenih preko patsata, Marlin je izdao nareenje da se ruta od Rembdena do Grala promeni i da zaobilaznicom skrene dublje na jug; tako bi - manje pogodna, ali zato znatno bezbednija - vodila preko pliaka u Ulegnuu koji, mada je i sam bio prekriven snegom, nikada nije bio plavljen gejzirskim smetovima. U tom pliaku, u najgorem sluaju, ovek je mogao naii na prepreke u obliku nanosa dioksidnog snega; meutim, Diglas je raspolagao sa dovoljno snage da se probija kroz nanose debele i pet metara. A ako bi, ipak, ostao u njima zatoen, uvek je radio-vezom mogao pozvati Grala i odatle bi mu, povukavši ih iz rudnika, uputili upomo robotske buldožere. Problem je, meutim, bio u tome što niko ni najmanjeg pojma nije imao gde su tri prethodna strajdera mogla zaglaviti. Na staroj stazi, koja e napuštena posle ranijih katastrofa, Ulegnue je još i dopuštalo održavanje radio-veze; meutim, kratkotalasni signali nisu bili u stanju da se, neposredno, probiju do južne sinklinale, a istovremeno, budui da Titan nije raspolagao
jonosferom, nije bilo mogue koristiti se posrednim, refleksionim postupkom. Bilo je, stoga, neophodno da se postave relejni sateliti; ali ve nedelju dana, Saturn je svojim magnetosferskim repom brisao sve vrste emisija, osim laserskih. Istina je bila da su Gralovi laseri bili u stanju da se probiju kroz slojeve oblaka i da dopru do patrolnih satelita; budui da nisu raspolagali talasnim transfomatorima za tako široko podruje, patrolni sateliti nisu bili u stanju da svetlosne preobraze u radio-impulse. Istina, bili bi u stanju da primljene svetlosne signale s velikom preciznošu upute natrag, put Ulegnua, ali to bi bio jalov posao. Jer, da bi se mogao probiti kroz gejzirke vrtloge bio bi potreban zrak ija bi energija istopila i sama satelitska ogledala. Postavljena na orbitu još u vreme kada se zapoinjalo sa izgradnjom Grala, ova su ogledala ve poinjala da trpe korozivna ošteenja; i tako su apsorbovala preveliku koliinu zraee energije, ne reflektujui je više sa devedesetdevetpostotnom efikasnošu. Upravo usled takvih i slinih previda, takvih skroz pogrešno zamišljenih mera štednje, žurbi, kašnjenja u isporukama, kao i prizemnih, uobiajenih grešaka - tipinih za ljude svuda i na svakom mestu, pa, prema tome, i u samom svemiru - strajderi su, jedan za drugim, doživljavali zlehudu sudbinu. Smatralo se, dakle, da bi vrsto tle u južnom pliaku trebalo da posluži kao poslednje pribežište. A koliko je to tle odista bilo vrsto uskoro je Parvis trebalo da ustanvi. Raunao je da e uspeti da se probije sledei trag svojih prethodnika, ali se veoma brzo morao lišiti te nade. Usmerivši se prema azimutu, sasvim se oslonio na njega, budui da se zemljište poelo uspinjati i da se sve više udaljavao od snežnih kovitlaca. Sa svoje leve strane ugledao je stepenaste nabore stare magme, pri vrhu utonule u oblake i sasvim oišene od snega, i uz veliki oprez uputi se preko njih. Koraao je kroz pravi kamenolom, preko ledom prekrivenih jaruga, ali taj led beše pun mehurova zamrznutih gasova. Kada je, dva ili tri puta, elina orijaševa noga probila ledenu pokoricu i utonula u nastalu prazninu, tutnjava motora prestala bi i u njegovim se ušima javljao prodoran, pucketav i zveketav šum, da mu se inilo kao da se nalazi u kakvom ledolomcu koji usrdno pravi prolaz kroz neki arkitki gleer. Svaki put, pri tom, izvukavši je iz rupe, pažljivo bi osmotrio orijaševu nogu, pre no što bi odluio da zakorai dalje. Predano se trudio da tako nastavi, sve dok mu u slušalicama, iako se zadržao ton iste visine, ne poe da krklja. U desnoj slušalici ton postade nalik na isprekidani zvižduk, dok se u levoj spusti do muklog basa. Parvis smesta poe da zaokree, sve dok se zvuci u obe slualice potpuno ne izjednaiše. A tada se pred njim, gotovo volšebno, otvori širok prolaz izmeu visokih plastova ledenih ploa; s tim što, to je dobro znao, nije u pitanju bio led ve zamrznuti ugljovodonik. On kroi preko tih suvih, krupnozrnastih oblutaka, koei što je više mogao, da na toj uzbrdici održi ravnotežu svog hiljadusedamstotonskog strajdera. Vulkanski zidovi izmeu oblaka konano se razmakoše i njemu se ukaza pogled na udolinu, u kojoj umesto ravnog, vrstog tla ugleda Birnamsku šumu. Više hiljada jama, najmanje, bljuvalo je iz svojih uzanih ispusta, izbacujui u otrovnu atmosferu stubove amonijakih soli. Amonijaka isparenja, održavana u slobodnom stanju usled neverovatnog pritiska stenja, izranjala su put tamnog neba, kiptei i preobražavajui se u ustalasani haos. Parvis je znao da nije trebalo da se ovde nalaze; strunjaci su, ak, tvrdili da je tako nešto zapravo nemogue - ali on sada nije razmišljao o njima. Trebalo je da se ili smesta vrati u Rembden, ili da se i dalje oslanja na zvuke pesme u svojim slušalicama - bezazlene pesme, mada, sada, isto toliko obmanjivake koliko je to nekad bila i pesma Odisejevih sirena. Prljavožuti oblaci lagano su se i muno pomerali preko itavog Ulegnua, ispuštajui iz sebe neobine, lepljive, konopaste snežne trake koje su, ukruujui se, tvorile Birnamsku šumu. A ime šume dobila je jer se i sama kretala. <Birnamska šuma, iz Šekspirovog Magbeta. Magbetu su veštice prorekle da e mu sudnji as kucnuti tek kada se Birnamska šuma bude pokrenula; uveren da je tako nešto nemogue, konano je popustio pod navaljivanjem svoje preambiciozne gospe i zapoeo zlosretni lanac traginih zbivanja. (Prim. prev.)> Nije, razume se, uopšte u pitanju bila šuma, i samo je iz velike udaljenosti mogla izgledati kao kakva šuma prekrivena snegom. U mahnitom plesu
hemijskih isparenja, bez prestanka održavanom sve novim i novim plesaima - budui da su iz brojnih nizova gejzira izbijali u sopstvenim, nesputanim ritmovima - stvarala se krestovita porcelanska džungla iji su vrhovi dostizali visinu i od nekoliko stotina metara; niska gravitacija je, sa svoje strane, doprinosila njenom rastu - i ona je rasla, stvarajui drvolika oblija i prave estare staklastobele materije iji su se slojevi slagali jedan povrh drugog, sve dok, konano, najniži slojevi ne bi više mogli da izdrže teret te beskonano uzdižue mase ipkastog granja; a onda bi se sve to stropoštavalo, usporeno i oštro klepeui, kao da se neka radnja ispunjena porcelanskim tvorevinama ruši usled iznenadnog zemljotresa. Neko, trudei se da bude duhovit, ove odrone u Birnamskoj šumi doista je nazvao 'staklotresima'; bez sumnje je to bio udesan prizor, ali samo kada se posmatrao iz bezbednog okrilja nekog helikoptera. Meutim, iz blizine je ova Titanova šuma bila nalik kakvom prolaznom, trošnom zdanju - zdanju nainjenom od ipaka i beliaste pene, i shodno tome, odavala utisak da se ne samo jedan strajder, ve i ovek u svemirskoj odei ne bi mogao lako probiti kroz njeno smrznuto tkanje. Ne bi bilo nimalo lako probiti se kroz tu ovrslu penu lakšu od kakvog plovuca - neega izmeu snežne tustine koja kao da je nabrekla pri zamrzavanju i ipke ispletene od najtananijih porcelanskih vlakana. Ipak, moglo se, iako veoma sporo, tuda hodati, budui da su divivska stabla prestavljala, zapravo, ovrsle oblake nainjene od pauinastih kapilara u svim prelivima, od bisernoopalne do bleštavomlene, bele boje. Bilo je, dakako, mogue zakoraiti u šumu, ali se nikako nije moglo unapred znati kada e se njena stabla, u nekom od njenih podruja, dosegnuvši poslednju taku svog rasta poeti da survavaju, pokopavšii namernika ispod nekoliko stotina metara debelog sloja prahovite glei - koja je bila laka poput paperja samo dok je bila rasprskivana iz malenih rasprskivaa. ak i ranije, kada je skrenuo sa svoje putanje, tada još skrivena iza tamnog ogranka planinske strmeni, šuma je odavala svoje prisustvo beliastim svetlucanjem koje je dopiralo iz tog pravca, kao da se sunce upravo sprema da se rodi na toj strani. Taj odsjaj bio je veoma nalik na blistavilo oblaka što se razastiru nad polarnim morima na Zemlji, kada se neki brod, sekui glatke površine istih voda, približava podruju prekrivenom venim ledom. Parvis se konano uputi prema šumi. Utisak da stoji na brodskom pramcu - ili šta više, da je sam taj brod - pojaavalo je i postojano, ritmiko ljuljane orijaša koji ga je nosio na svojim pleima... Dok se spuštao strmom padinom pogledom je bludio po obzorju - tankoj svetloj liniji u daljini. Posmatrana odozgo, šuma je bila nalik na neki oblak polegao po tlu, koji itavom svojom nesagledivom površinom kao da se nadimao i migoljio. Parvis je nastavljao da hoda gegajui se, i oblak pred njim stade rasti poput zalaska kakvog gleera velikog kao itav kontinent. Sada je ve u njoj mogao razabrati i duga, upredena stabla - lavine snega što su se micale usporenim, gotovo sablasnim kretnjama. A kada ga od snežnih valova nije udaljavalo više od stotinu ili dve metara, on u njima poe da uoava otvore nalik na razjapljena ždrela peina, i u njima i neke manje, jazbinaste rupe. Zjapile su crnilom koje se jasno isticalo na blistavim spletovima njenih paperjastih udova i parošcima-granicama nainjenim od poluprovidnog, zamuenog stakla. A onda se oštra, krta podloga stade lomiti pod izmama njegovog kolosa. Dvostruki, ujednaeni radio-signal nastavljao je da ga uverava da se kree ispravnim smerovima. I tako on nastavi, osluškujui, povrh povišenog brujanja motora - koji su poveali svoj RPM kako bi savladali sve snažniji otpor - oštre praskove estara kroz koji je krio prolaz svojim kolenima i grudima. Njegova poetna nervoza ve je minula, i on više nije oseao ni traak bojazni. Jedino ga je prožimalo beznae, budui da je predobro znao da bi samo kakvim udom mogao nabasati na nekog od onih koji su netragom nestali. Pre bi mu pošlo za rukom da pronae iglu - ne u plastu, ve u itavoj planini plastova sena. U ovom snežnom estaru nije moglo biti nikakvih otisaka stopa; neprekidni mlazevi što su se dizali iz gejzira neprestano su punili oblake, tako da su se svaki prolaz i svaka kreivina brzo popunjavali, poput rane koja se uspešno zaceljuje. On naglas opsova tu lepotu što ga je sa svih strana okruživala, i koja je, po svoj prilici, bila jedinstvena u vascelom svetu. Ko god da ju je imenovao, setivši se Magbeta, mora da je bio neka estetska duša; ali Parvis, u svom Diglasu, sada nije ispoljavao ni najmanje zanimanje za takva
domišljanja. Usled spoja znanih i neznanih razloga, Birnamska šuma na Titanu nastupala je i ponovo se povlaila širom Ulegnua, preko hiljada, ak desetina hiljada hektara ovog zemljišta. Sami po sebi, gejziri nisu bili opasni, budui da je ovek, još izdaleka, postajao svestan njihove prisutnosti, zahvaljujui put nebesa stremeih, podrhtavajuih stubova gasova ija je debljina rasla s jaanjem podzemnog potiska. Upravo je njihov grmei uticaj, zastrašujua buka puna besa - kao da sama planeta, u trudovima, bolovima i pomami urlaše - uzdrmavao itavo to velianstveno zdanje i snagom dostojnom kakvog ciklona zaravnjivao uzdrhtali, zveketavi, lomljivi porcelanski estar u svojoj neposrednoj blizini. Predstavljalo je nezamislivo loš zgoditak nabasati na otvor nekog gejzira koji je, izmeu dve erupcije, privremeno mirovao. S druge strane, bilo je veoma lako održavati bezbednu udaljenost od onih što su svoje buenje najavljivali neprekinutim zviždanjem i tutnjavom, podrhtavanjem okolnog šiblja i silovitim treperenjem posvemašnje beline, koji kao da su najavljivali dolazak sudnjeg dana. Neoekivane eksplozije, meutim, ak i one ne preterano udaljene, naješe su bile one koje su stvarale džinovske pukotine. Lica gotovo priljubljenog uz ojaano stakleno okno, Parvis je netremice posmatrao kako njegov orijaš lagano, veoma sporo, zakorauje as jednom as drugom nogom. Pred njim su se prostirala mlenobela, odebljala stabla okomito zamrznuta, pri vrhu se kovitlavo lelujajui svojim razgranatim krošnjama, i gusta i masivna samo pri dnu, u taki oslonca. Na tlu, iznad snežnog pokrivaa, izrastala su - u uzastopnim, stepenastim vazdušastim naslagama - kosturasta, pauinasta tkanja: mahune, gnezda, vlaknasta mahovina, euglene, škrge izvuene iz tela riba ali još pulsirajue, jer sve se ovde, usled neprestanog rominjanja, micalo i kovitlalo. Iz grudvi snega izbijale su tanane niti, nalik na iglice, meusobno se povezujui poput ganglija, razrastale se i ponovo bivale prekrivene ledenim, lepljivim mlekom koje je u praštavim kapljicama dopiralo odnekud iz neznanih visina. Nikakve rei, iz bilo kojeg od zemaljskih jezika, ne bi bile u stanju da dostojno opišu tu gotovo umetniku tvorevinu nastalu u beloj tišini, neosenenosti nijednim zvukom; u toj sveprožimajuoj nepominosti u kojoj se ak i izmeu veoma velike udaljenosti moglo razaznati jedva ujno mrmljanje - svedoanstvo podzemnog bujanja koje e se pod silnim naponom probiti kroz kanale gejzira. Zaustavivši se još jednom da oslušne, da bi razabrao iz kog pravca do njega dopire taj glas predstojeeg uništenja, on odjednom postade svestan da ga je Birnamska šuma ve dobrano primila u svoje okrilje. Nije mu pristupila izravno, kao šuma u Magbetu, ve kao da se, obavivši ga odasvud, stvorila ni iz ega. Iz vazduha, koji je ovde bio savršeno nepokretan, zasipale su ga mikroskopski sitne snežne pahuljice. Ali one kao da nisu padale; jednostavno su se lepile po tamnim oplatama orijaševog oklopa i po spojevima njegovih ramenih štitnika. itav orijašev trup bio je ve potpuno prekriven tim pauinastim snegom - koji, meutim, kao da je izgubio svaku slinost sa istinskim snegom, jer nije sam od sebe otpadao od klizave metalne površine orijaševe, niti se u rastresitim gomilama skupljao u njegovim šupljinama. Lepio se po džinovljevom telu poput nekog beliastog sirupa, razlivajui se potom i puštajui mlenobele izdanke; i pre no što je Parvis sigao da išta preduzme, njegov kolos je sav obrastao snežnim krznom. Hiljade vlakana se razastrlo, i odbijajui svetlost, svega ga prekrilo; Diglas je bio preobražen u ogromnu belu lutku, neku vrstu ekscentrinog Sneška Belia. A onda ovaj naini tek jednu laganu kretnju, tek jedan slabašan trzaj, i snežna oplata stade u velikim komadima da otpada sa njegovih elinih udova i sa štitnika na njegovim golenjaama. Dodirnuvši tle, meutim, te komadine snega rastresoše se u gomile sitnog, tanušnog iverja. Bleštava belina te drhtave mase izazva pojavu najfantastinijih oblika, zaslepi Parvisa, ali ne osvetli i samo tle. I tek tada Parvis poe ceniti prednosti koje mu je pružao greja. Njegova nenametljiva topolota topila je ledeni estar stvarajui u njemu prolaz, u koji on sada zae, osluškujui - as zdesna, as sleva - odjeke nalik na topovsku paljbu što su ih stvarale struje gasova pritiskane epovima najnižih slojeva oblaka. U jednom trenutku Parvis minu pored peruške jednog ne mnogo udaljenog gejzira, izloživši se udaru podivljalog napona koji je šibao zemljištem u njegovom vidokrugu. A onda se snežna šuma ispred njega iznenada proredi, tvorei neku vrstu istine ispod visokog, kao naduvanog
svoda krošnji. U samom središtu tog proplanka ležao je jedan crni džin, pokazujui tabane svojih elinih stopala, i trup polegao postrance, nalik, u tom položaju, na nagnuti brod nasukan u nekom pešanom pliaku. Leva ruka, ona povrh tela, nestajala mu je izmeu belih stabala, sa šakom skrivenom u estaru; desna je, pak, ostala ispod trupa, prikovana za tle. Gvozdeni kolos ležao je pomalo povijen, ali, sve u svemu, ne i konano svladan, budui da osim inja koje mu je popalo po udovima na njemu nije bilo snega. Vazduh je blago treperio neposredno iznad njegovog trupa, oevidno i dalje zagrevan toplotom koja se u unutrašnjosti orijaša još zadržavala. Zaprepašen pri pogledu na tog blizanca svog strajdera, Parvis jedva da je mogao da poveruje vlastitim oima - da se, najzad, ipak, udo dogodilo. udo susreta, dabome. I upravo u trenutku kada se spremao da se oglasi, dve mu stvari u istom asu privukoše pažnju. Ispod palog Diglasa, naime, širila se lokva žukastog ulja - iz slomljenih hidraulinih vodova - što je trebalo da znai da je džin bar delimino ostao paralizovan. Još je važnije, meutim, bilo to da je prednje okno kabine, sada zaista veoma slino nekom brodskom prozoru, zjapilo razbijeno, dok su još samo izolacione trake visile s njegovog okvira. Iz rupe u oknu kabine, u kojoj je vladao potpun mrak, vili su se pramenovi vodene pare, kao da se kolos, u tim teškim trenucima agonije, nije još sasvim rastavio sa svojim dahom... Pilotovo oseanje trijumfa, radosti, blagodarne ushienosti, odjednom se preobrati u oseanje užasnutosti. Bilo mu je, naime, potpuno jasno, ak i pre no što se, krajnje obazrivo, lagano, nadneo nad olupinu, da unutra nema nikoga. Svetlost njegove rune svetiljke zaigra po unutrašnjosti vozila: razne žice plele su se unaokolo bez ikakvog reda, prekrivene tu i tamo metalnom kožom orijaša. U nemogunosti da se još više sagne, on poe, koliko mu je to položaj dozvoljavao, da zaviruje u sve uglove kabine, u nadi da je voza, napuštajui olupinu prethodno stavivši na sebe svemirsku odeu, ostavio za sobom neku poruku, ili makar, nekakav znak. Ali sve što Pravis uspe da uoi bila je jedna prevrnuta kutija s alatom, i nekoliko alatki koje su iz nje poispadale. Potom se Parvis, tokom nekoliko narednih trenutaka, prepustio razmišljanju, nagaajui šta se, zapravo, ovde moglo dogoditi. Najverovatnije je Diglas bio žrtva nekog odrona, i operator je, pošto su se pokazali bezuspešnim svi njegovi pokušaji da vozilo uspravi i izvue ga ispod mase što se survavala, iskljuio sistem ventila koji su regulisali dovod energije. Mogue je bilo da su, usled prekomerno pojaanog pritiska ulja, dovodi najzad popustili. Što se okna kabine tie, nije ga morao on sam razbiti; mogao se izvui napolje ili kroz izlaz na bedrima, ili kroz bezbednosni otvor na orijaševim leima. Prozorsko okno se, po svoj prilici, razbilo usled odrona, kada je kolos pao. Verovatno da je, prvobitno, ostao da leži pljoštimice, grudima priljubljen uz tle, ali se potom, borei se sa masom koja se na njega sruila, izvrnuo postrance... Otrovna atmosfera, prodrevši u kabinu, usmrtila bi vozaa znatno brže nego hladnoa ove ledene pustoši. Trebalo je, stoga, nadati se da ga odron nije zatekao nepripremljenog. Kada je masa leda i snega stala sve više pritiskati mašinu odozgo, operator je, shvativši da survavanje nee skoro prestati, nekako uspeo da se uvue u svoju svemirsku odeu. Pošto se, pri tom, morao najpre osloboditi svog elektronskog kombinezona, to je znailo da je digao ruke od pokušaja da ponovo uspostavi kontrolu nad Diglasom. Kako njegov Diglas nije raspolagao visokofrekventnim grejaem, uinio je jedinu zaista smislenu stvar - što ga je, bez sumnje, predstavilo u veoma dobroj svetlosti. Uzeo je alat, upuzao u pogonsku prostoriju, i pošto je ustanovio da nee biti u stanju da popravi hidralike - jer je preveliki broj cevi napukao, i ta velika koliina ulja je iscurila - odvojio transmisioni mehanizam od reaktora; reaktor je, istovremeno, ukljuio na maksimum. Bilo mu je, naravno, jasno da je strajder izgubljen; ali toplota usled nuklearnog sagorevanja, mada je pri tom trebalo da se istope i sve turbine - ili tanije reeno, upravo iz tog razloga - mogla je do usijanja zagrejati orijašev trup, i na taj nain vrlo efikasno otopiti itavu planinu leda što ga je prekrivala kao u kakvoj grobnici. Upravo to i jeste stvorilo ovaj zasvoeni proplanak, iji su okolni staklasti zidovi pouzdano svedoili o visokoj temperaturi koju je isijavala olupina. Parvis odlui da proveri koliko je tana njegova rekonstrukcija dogaaja koji se ovde zbio, i sa gajgerovim brojaem oprezno se još više približio strajderovim posmrtnim ostacima. Broja
se smesta oglasi. Reaktor se istopio usled vlastite jare i ve ohladio, ali spoljne oplate kolosa bile su još tople i radioaktivne. Odbacivši alat koji mu više niemu nije mogao poslužiti operator se, potom, kroz razbijeno okno izvukao iz svog vozila, i krenuo dalje kroz šumu pešice. Parvis ponovo pogledom potraži uljanu lokvu, u nadi da su u njoj ostali tragovi stopala. Ne uoivši ništa, on zaobie metalnu olupinu, tragajui za prolazom u ledenom estaru dovoljno širokom da bi se ovek kroz njega mogao provui. Ponovo, ništa ne nae. Pokušavši da napamet srauna koliko je vremena moglo protei otkako je došlo do katastrofe, on doe do nekih brojki u koje se, meutim, nije mogao pouzdati. Dvojica operatora nestala su u šumi pre tri dana, a Pirks dvadeset tri asa posle njih. Razlika u vremenu bila je odviše mala da bi se moglo odrediti da li je olupina što je ležala pred njim pripadala nekom od operatora iz Grala ili Pirksu. Stajao je tako - živ usred elika nad tim beživotnim elikom - hladnokrvno razmišljajui šta mu valja initi. Negde, u nekom krajiku ovog staklastog mehura, morao se nalaziti prolaz kroz koji se operator provukao - ali se, po svemu sudei, odmah za njim zatvorio. Porcelanski šav mora da je bio vrlo tanak, i malo je bilo izgleda da ga Parvis uoi iz svog Diglasa. On stoga u trenu odlui da iskljui svoje vozilo, što je brže mogao uvue se u svemirsku odeu, pohita niz zavojite stepenice do otvora na bedrima kolosa, baci lestvice u podnožje i trenutak potom dotae nogama stakleno tle. Zasvoeni proplanak koji je otapanjem ledene mase stvorila jara iz reaktora odmah mu se uini znatno veim. Ili moglo bi se rei, kao da se on odjednom smanjio. Obišavši proplanak, ustanovi da mu je za to bilo potrebno šest stotina koraka. Uoivši pojedina poluprozirna mesta, on im se približi licem u kacigi i lagano pokuca. Na njegovu žalost, takvih je mesta bilo u prevelikom broju. Koristei se ekiem koji je našao u kontrolnoj prostoriji, on stade udarati na mestu gde se nalazio prorez izmeu dva hrastolika stabla. Zid se rasprsnu poput stakla, ali istog asa, oseti kako ga odozgo, sa svoda, poe zasipati prava kiša otpadaka. Lomljava se pojaa i prava poplava srui se na njega - malenih krhotina, staklastih komadia - pretei da ga svega prekrije. Kroz glavu mu proe pomisao da je sve to savršeno besmisleno. Ne samo što mu nee poi za rukom da pronae ovekov trag, ve se i sam izlaže ozbiljnoj opasnosti. Prolaz kroz koji je zašao na ovaj proplanak ve je i sam poinjao da se zatvara ledenim kristalima, koji su ga neodoljivo podseali na debele stubove soli - ali ne zemaljske soli, jer su ovi izrastali meusobno povezani spletovima od kojih je svaki bio debeo poput oveje ruke. Ništa se nije moglo uiniti. A nije bilo ni vremena za duga premišljanja, budui da je svod ve poinjao da tone, sada ve dodirujui ramena njegovog strajdera - baš kao da je ovaj bio neka vrsta Atlasa koji na svojim pleima nosi teret sve one sleene mase što su je iz svoje utrobe izbljuvali okolni gejziri. Nije ni bio svestan kako se ponovo uzverao u kabinu, koja je ve - jer je teret sve više pritiskao orijaša, potiskujui ga milimetar po milimetar - poela da podrhtava, niti kako se ponovo uvukao u svoju elektronsku odeu. Samo za trenutak razmisli da li da ukljui greja, budui da je sve što bi ovde preduzeo nosilo u sebi nepredvidiv rizik. Nanovo stvoreni svod možda se mogao održati, ali se, isto tako, mogao i stropoštati, zauvek ga sahranivši. U blizini crne olupine on pronae tek malo slobodnog prostora, promera tek nekoliko orijaševih koraka, koji je moga iskoristiti da uzme zalet; i punom snagom jurnu prema ve gotovo sasvim zatvorenom prolazu - ne u sramnom povlaenju, ve da se što brže izvue iz te ledene grobnice. A potom - pa, videe ve šta mu valja initi. itava pogonska prostorija odjekivala je od zavijanja turbina. Saklasta, naduvena belina zida rasprsnu se, popuštajui pod udarcima elinih ruku orijaša; tamne pukotine, gore i sa obe strane, stadoše se širiti, i gotovo istog asa gromovit tutanj dopre do njega iz svih pravaca. Ono što se dogodilo - dogodilo se odve brzo da bi bio u stanju da bilo šta uini. Odozgo se na njega srui udarac, tako strahovit da je džin u ijoj je utrobi bio smešten ispusti tek jedan jedini mukli uzdah, izvi se i prolete kroz preostatak zida kao kroz neku papirnu prepreku, sruivši se - zasipan itavom lavinom raznih krhotina i ledene prašine - takvom žestinom na tle da Parvis, uprkos svim prigušivaima potresa, oseti kako mu se itava utroba prevre. Istovremeno, poslednja faza itavog kolapsa stade tei sa jedva zamislivom
sporošu: padavine, zakrujui put kojim je ovamo došao su mu se približavale, vidljive kroz okno kabine, kao da on to uopšte nije pao ve kao da se snegom prekrivena, glatka površina, sve vreme izložena bombardovanju itavog raznovrsja krhotina, sama uspravila i kao kakva zaštitnica ispreila pred njim. Iz dalekih visina komadine leda tukle su snežnu belinu, svu obavijenu oblacima uskovitlane prašine, a onda, kroz sve oplate na trupu - kroz huk mašina, cvilenje turbina - probi se zvuk, kao da ga pozdravlja, nalik na prasak groma. Ležao je obnevideo. Okno na kabini nije bilo razbijeno, ali je bilo duboko zagnjureno u gomilu otpadaka, iju je stvarnu težinu veoma dobro oseao na sebi, na leima svog Diglasa. Turbine su i dalje zavijale, ali ne više ispod, ve iza njega, radei uprazno, budui da su usred najveeg napona bile skrenute u neutralni položaj. Na pozadini okna, crnog poput najcrnje noi, svi merai i dalje su svetlucali. Oni na desnoj strani, pomalo izbledeli, lagano su vraali boju, prelažei od svikaste do listastozelene. .Ali oni na levoj strani, umorno treperei, lagano su se gasili, jedan po jedan, poput ambre koja se hladi. Nalazio se, dakle, u Diglasu ija je leva strana bila paralisana: na kretnje njegove leve ruke ili noge nije bilo nikakvog odgovora. Samo je desni rub njegove kabine bio obasjan. Nekoliko puta grevito udahnuvši vazduh, on oseti miris vrelog ulja: znai, dogodilo se. Da li e, bar, ovako paralizovan, biti u stanju da baulja? Veoma obazrivo, on naini prvi pokušaj. U prvi mah turbine poslušno zazujaše, ali malo potom, brojanici zasvetleše crvenim, upozoravajui da nešto nije u redu. Pod odronom nije pao elomice, ve malo postrance, a onda je leva, izložena strana, primila na sebe glavni udar. Dišui duboko, namerno usporeno, on ukljui unutrašnja svetla i zagleda se u strajderov indikator ošteenja: želeo je samo da ustanovi položaj orijaševih udova i trupa, privremeno zanemarujui njegov pogonski mehanizam. Hladno odbleskujui, slika se istog asa pojavi pred njim na monitoru. eline noge su se, pri padu, složile unakrst; spoj na levom kolenu bio je popustio i sada je na njemu zjapila povea napuklina. Levo stopalo ležalo je ispod desnog, ali ni desno nije bio u stanju da pomeri. Mora biti da se pri padu jedno za drugog zakailo, a snaga odrona uinila je ostalo. Zadah hidraulinog ulja, sve izrazitije, nadraživao mu je nosnice i izazivao neugodan oseaj peckanja... On još jednom sleže ramenima i itav sistem za dovod ulja prebaci na mnogo slabiju, rezervnu mrežu. Uzalud? Nešto toplo i lepljivo curkalo mu je preko stopala i golenjaa, dopirui sve do bedara. Pri izbeljenoj svetlosti fluoroscentne lampe koja mu je, budui da je poleuške ležao na oknu prozora, stajala iznad glave, on ugleda kako ulje prodire u kabinu. Zaista, nije bilo nikakve alterantive. On povue zip, izvue se iz svog elektronskog kombinezona, onako nag klee da otvori pregradak u zidu koji se sada nalazio u položaju tavanice, i proguna nešto kada mu se svemirska odea srui na glavu. Boce s kiseonikom dobrano ga lupiše po grudima, dok mu se kaciga, nalik na kakvu belu kuglu, otkotrljala prema barici koju je nainilo doteklo ulje. I svemirska odea bila mu je sva natopljena hidraulinom tenošu. Meutim, bez imalo oklevanja, onako nag, pri ukoenom, veštakom osvetljenju, on se uvue u svoje svemirsko odelo; potom, obrisavši kacigu takoe umrljanu uljem, stavi je na gavu i privrsti stezaima, i puzei se spusti niz cevasti prolaz - sada, u vodoravnom položaju, nalik na kakav tunel - do poklopca koji je zatvarao otvor na vratima na butini kolosa. Ali nije bilo mogue otvoriti nijedna od dvoja vrata: ni glavna, ni sporedna... Ni sam, zacelo, ne bi umeo da kaže koliko je dugo, posle toga, ostao nepomian, sklupan u kabini. A onda, najzad, skinuvši kacigu i opruživši se preko uljem zamazanog okna, on upravi ruku prema siušnoj crvenoj lampici, da razbije plastinu kutijicu i pritisne dugme vitrifaksa - i svom snagom zavitla sebe u nepoznatu budunost. I ostade od svih zauvek skriveno šta je u tom asu mislio i oseao, pripremajui se za smrt u toj ledenoj pustoši. 2. SAVET Dr Gerbert je sedeo kraj širom otvorenog prozora. Udobno se smestivši, sa lakim ebencetom koje je prebacio preko nogu, razgledao je svežanj fotografija velikog formata na kome su bili snimci nekog organskog tkiva. Iako je napolju još bilo svetlo, prostorija u kojoj je sedeo ve je utonula u polumrak. Od dima potamnela tavanica, izbrazdana izukrštanim, debelim, smolastim prugama, inila
je da prostorija deluje još mranije. Pod joj je bio prekriven dašanom podlogom, a zidovi nainjeni od grubo tesanih brvana. Kroz prozor su se mogle videti šumovite kosine Lovca Oblaka; nešto dalje, uzdigao se masiv Krakatalka, i gola strmen najvišeg od svih njegovih vrhova, nalik na glavu kakvog bufala sa slomljenim rogom; ve vekovima, Indijanci su ga nazivali Nebeskim Kamenom. Iznad doline, koja je bila prošarana krupnim stenjem, uzdizala se prostrana planinska zaravan, na ijim su se rubovima, u senci, belasali ledeni jezici. Kroz severni prolaz ukazalo se azurno plavetnilo ravnice. A u velikoj daljini, put neba se vio tanak plamiak dima - znak života još delatnog vulkana. Dr Gerbert uporedi meusobno nekoliko snimaka i neke od njih obeleži hemijskom olovkom. Ni najmanji zvuk nije dopirao do njega. Žižak svee stajao je kao ukoen u hladnom vazduhu, i pri njenoj svetlosti groteskno su se izduživale senke nameštaja, izraenog u drevnoj indijanskoj tradiciji. Povea naslonjaa izdeljana u obliku ljudske vilice bacala je svoju sablasnu senku preko tavanice, dok su joj se dolija završavala u obliku zakrivljenih onjaka. Iznad ognjišta visile su drvene maske sa prorezima umesto oiju, a stoi u neposrednoj blizini dr Gerberta stajao je na jednoj sklupanoj zmiji ija je glava, dok su joj one duplje svetlucale, poivala na podnoj prostirci. Poludrago kamenje, utisnuto u njene duplje, odbleskivalo je crvenkastim sjajem. A onda se, kao iz daljine, zau zvuk zvonceta. Dr Gerbert odloži filmove koje je prouavao i ustade, a istog asa, gotovo u magnovenju, soba izmeni svoj izgled, preobrazivši se u prostranu obedovaonicu. Sto koji se nalazio usred nje nije bio prekriven nikakvim aršavom: srebrnasto i jaspisnozeleno posue stajalo je na njegovoj crnoj površini. Kroz otvorena vrata u prostoriju uklizaše jedna invalidska kolica; u njima je sedeo neki temeljno graen ovek, sa mesnatim licem i tako malenim nosem da mu se gotovo gubio meu obrazima. Na sebi je imao kožnu pregau... ovek ljubazno klimnu glavom dr Gerbertu, koji je u meuvremenu ve seo za sto. Gotovo u istom trenutku u prostiriju ue i jedna žena, tankovijasta poput kakve motke; kosa joj je bila potpuno crna, samo sa jednim sedim pramenom po sredini. Suelice dr Gerbertu pojavi se i jedan nabijeni, oniski ovek, sa licem apoplektiara. A u trenutku kada je sluga, odeven u livreju boje višnje, ve poslužio prvo jelo, u obedovaonicu ue i jedan sedokos muškarac s izrazitim podvaljkom, ponašajui se kao neko ko kasni. Zastavši pored ograenog kamina on za trenutak stade grejati ruke na vatri, a onda zauze mesto za stolom na koje mu je ukazao ovek u invalidskim kolicima. "Vaš brat se još nije vratio s puta", upita odjednom koštunjava žena. "Nimalo ne sumnjam da sedi na Mazumakovom Zubu i da u ovom asu gleda u našem pravcu", odgovori ovek u invalidskim kolicima, smestivši se u jedan prazan prostor izmeu stolica što su stajale oko stola. Jeo je brzo, s oiglednim apetitom. Izuzev ovog pitanja i odgovora, veera protee u potpunoj tišini. A onda, pošto sluga napuni i poslednju šolju kafom, iji se miris izmeša sa slatkastim mirisom cigara, mršava žena ponovo se oglasi: "Gospodine Vantenada, zaista nam danas morate nastaviti svoju priu o Mazumakovom Oku!" "Tako je, tako je", stadoše naglas navaljivati i ostali. Mondijan Vanteneda samo zadovoljno ukrsti prste na svom prilino istaknutom trbuhu, a onda pree pogledom oko stola, kao da zatvara krug meu svojim slušaocima. Prasak nekog sagorevajueg trupla dopre iz kamina. Neko od gostiju za stolom odloži viljušku; neka kašika zveknu; i posle toga nastade mukla tišina. "A gde sam ono prošli put stao?" "Don Esteban i don Giljermo, pošto su uli za legendu o Krakatalku, krenuli su put planine, da potraže Dolinu Sedam Crvenih Jezera..." "Tokom itavog ovog puta", zapoe gospodin Vanteneda, zavalivši se udobnije u svoja invalidska kolica, "dvojica Španaca ne naioše ni na jedno živo bie, ni na oveka ni na zverku. Samo bi povremeno do njih dopirali zvuci što su ih ispuštali nevidljivi orlovi, i samo bi u retkim trenucima u daljini ugledali kakvog lešinara. Posle mnogo muka, konano stigoše do jednog od grebena Mrtvake Ruke. I tu ugledaše neobinu strmen, nalik na konja koji se propeo, iznakažene glave što visi nad ponorom. Vrh strmeni, oštar poput konjskog vrata, beše sav prekriven izmaglicom. A onda se don Esteban priseti neobinih, opominjuih rei
jednog starog Indijanca iz nizine: uvajte se grive Crnog Ždepca! Dva prijatelja zastadoše za trenutak, raspravljajui da li da krenu dalje. Kao što se seate, Don Esteban je na svojoj mišici imao istetoviranu skicu planinskog venca. Zalihe su im ve bile pri kraju, iako su putovali samo šest dana. I tako pojedoše ostatke usoljenog, osušenog mesa i utažiše že na izvoru što je izbijao iz stene u podnožju Raspoluene Glave. Meutim, nisu bili u stanju da pronau put kojim bi im valjalo krenuti; itetovirana mapa nije bila potpuna. Pred sam zalazak sunca magla se poe dizati, poput mora koje se odjednom stalo nadimati. Oni nastaviše put, uspinjui se uz propetog Konja, ali, mada su toliko žurili da su im damari stali tui u ušima, borei se za dah poput životinja na izdisaju posle trke na život i smrt, magla ih je postepeno sustizala dok ih, konano, sasvim ne obavi na samom vratu Konja. Na mestu gde ih potpuno obmota sasvim belim velom strmen postade toliko uska, da nije izgledala šira od drške maete. I tako, budui da više nisu mogli da naine ni korak, oni sedoše prebacivši noge preko strmeni, baš kao da sede na sapima nekog istorijskog konja. Okruženi sa svih strana neprozirnim, mutnim bledilon, oni puzei nastaviše dalje, sve dok ih no ne zatee. Kada su ve sasvim bili na izmaku snage, strmani bi kraj. Nije im, meutim, bilo jasno da li se nalaze pred ponorom, ili pred njima stoji put koji je, prema kazivanju starog Indijanca, trebalo da ih odvede u Dolinu Sedam Crvenih Jezera. I tako su, sedei, probdeli svu no, podupirui jedan drugog meusobno se oslonivši leima, grejui se uzajamno toplotom vlastitih tela, i odolevajui nonom vetru koji je zveketao preko grebena poput kakvog noža koji se oštri tarui se o kamen. Da su, makar, samo za tren zaspali, stropoštali bi se u bezdan; i stoga, itavih sedam asova, nisu ni trenuli. Potom se i sunce pomoli, odagnavši konano maglu. Ono što su ugledali bila je stena koja se okomuto pružala nadole, a njih dvojica sedeli su na njoj kao na vrhu kakvog uzanog zida. Naspram njih, meutim, zjapio je prolaz širok dva metra. Preostali pramenovi magle kovitlali su se oko vrata Konja. Sasvim u daljini, oni konano razabraše tamnu Mazumakovu Glavu, i ugledaše crvenkaste stubove dima kako, izmešani sa belim oblijem, streme uvis. Krvavei ruke, spustiše se, puzajui, niz uzak prolaz i dospeše, najzad do najvišeg obronka Doline Sedam Jezera. Tu, meutim, don Giljerma snaga sasvim izdade. Don Esteban, preuzevši vostvo, krenu prvi niz liticu što se nadnosila nad bezdanom, vukui za sobom svog prijatelja. Puzali su tako sve dok ne dospeše do jednog proširenja u stenju, gde su mogli malo predahnuti. Sunce je ve visoko odskoilo, i Mazumakova Glava stade na njih bacati, sa ispusta iznad njihovih glava, ne baš bezopasno komae kamenja. Stoga, što su brže mogli, pohitaše nadole. A kada se Konjska Glava iznad njih smanji na veliinu deje pesnice, oni konano ugledaše prvi od Crvenih Izvora, iznad kojeg se dizao oblak crvenkaste pene. Iz džepa na grudima don Esteban onda izvue koloplet uskih traka, boje akantusovog drveta, ije su rese, obojene u crveno, bile spletene u niz voria. Stade prstima prebirati pa njima, u nastojanju da proita to indijansko pismeno, dok mu konano ne poe za rukom da mu odredi taan smisao. Pred njima se otvarala Dolina Tišine, i oni zakoraiše u nju, gazei po ogromnom stenju izmeu koga su zjapile bezdane pukotine. "Jesmo li blizu?" upita don Giljermo šapatom, jer mu je grlo bilo potpuno suvo. Don Esteban mu, meutim, dade znak da ne govori. U jedan mah, meutim, don Giljermo se spotae i zape nogom o jedan kamen, koji smesta pokrenu bezbroj drugih. U odgovor na taj zvuk okomiti zidovi Doline Tišine stadoše se dimiti; srebrnasti oblak sasvim ih prekri, i hiljade paria krenjaka stadoše se survavati u dubinu. Don Esteban, koji je upravo prolazio ispod jednog stenovitog ispusta, povue svog sadruga u ovaj prirodni zaklon; lavina najzad dopre do ispusta i prevali se preko njega, poput kakve iznenadne oluje. Nekoliko trenutaka potom, ponovo zavlada posvemašnja tišina. Don Giljermova glava je blago krvarila; krv je tekla iz posekotine zadobijene usled udarca nekog kamenia. Njegov prijatelj skide košulju, iscepa je u trake i uveza mu ranu. Kada dolina postade ve toliko uska da traka neba iznad njihovih glava nije više bila šira od korita kakve reice, oni ugledaše slapove koji su se spuštali niz stenje ne ispuštajui ni najmanji zvuk. Vode reice, blistave poput kakvog brušenog dijamanta, nestale su u nekoj podzemnoj udubini.
Nalazili su se pred ledenim potokom, u koji zagaziše do kolena. Ledena voda kao da im sasee noge. Uskoro, meutim, vodeni tok zaokrenu, i oni se naoše na suvom, žutom pesku, pred ulazom u neku peinu sa brojnim prozorima. Sasvim iznemogao, don Giljermo se saže; prvo što mu pade u oi bilo je da pesak svetluca neobinim sjajem. Stavivši malo tog peska na dlan, don Giljermo zapazi da je neuobiajene težine. On uze nekoliko zrnaca vrhovima prstiju, prinese ih ustima i stade ih odmeravati zubima; nije moglo biti nikakve sumnje - pronašli su zlato. Prisetivši se rei starog Indijanca, don Esteban zakorai u peinu. U jednom njenom uglu presijavalo se nešto, hladnim i nepominim sjajem, nalik na neki zamrznuti oganj. Bio je to povei komad kristala, kojeg je voda uglaala; iznad njega nalazio se otvor izdubljen u steni, kroz koji je dopirala svetlost dana i video se krajiak neba. On pristupi poluprovidnom kristalu i zagleda se u njegove prozrane dubine. Po obliku, kristal je bio nalik kakvom kovegu ukopanom u zemlju. U prvi mah don Esteban razabra u njemu samo bezbroj blistavih iskrica, poput pomahnitalog vrtložja srebrnastog praha. Potom kao da je sve oko njega zatamnelo, i on stade posmatrati kako se veliki listovi, nalik na listove brezove kore, poinju odvajati jedan od drugog. A kada i oni nestadoše, on ugleda kako ga iz samog središta sleenog kristala posmatra neko ljudsko lice. Bilo je to bronzano lice prepuno oštrih bora, onih kapaka vrsto stisnutih tako da su poprimili izgled oštrice noža. Što ga je lice duže posmatralo, to je osmeh na njemu postajao sve zlobniji. Opsovavši, don Esteban poteže bodež i udari njime po kristalu; bodež, meutim, skliznu ne nainivši ni najmanju ogrebotinu. U istom tom trenutku, i bronzano lice i njegov iscereni osmeh rasplinuše se i nestadoše... Budui da je don Giljerma muila groznica, on odlui da pojavu privienja u kristalu zadrži za sebe. Dvojica prijatelja zaoše potom dublje u peinu, koja se malo zatim stade ravati u niz hodnika. Uputivši se najširim meu njima, oni pripališe baklje koje su poneli sa sobom. U jednom trenutku, neki iznenadni otvor, poput tamnog kladenca, isprei im se na tlu hodnika kojim su išli, i zapahnu ih vreli vazduh, kao od nekog žeženog ognja. Nije bilo druge do da iznenadnu prepreku preskoe... Nedaleko odatle hodnik se naglo poe sužavati i oni neko vreme nastaviše bauljajui, da bi, uskoro potom, bili primorani i da puze, tela sasvim pripijenih uz tle. A onda se, opet odjednom, hodnik ponovo proširi, tako da su sada ve mogli da se dignu na kolena. I baš u trenutku kada im i poslednja baklja poe trnuti, tle im pod nogama postade neravno; inilo im se kao da bauljaju po nekom zrnevlju. Osmotrivši pažljivije, pod njihovim nogama od istog zlata... Pa ipak, još nisu bili zadovoljni. Pošto su ve bili ušli u Mazumakova Usta, i videli njegovo Oko, želeli su da prodru i do same njegove Utrobe. A onda se, iznenada, don Esteban šapatom obrati svom sadrugu, saopštavajui mu da je upravo nešto ugledao. Don Giljermo je, meutim, bezuspešno zurio preko don Estebanovog ramena. "Šta si to video?" upita ga on. Ostatak tinjajue baklje ve je poeo pržiti don Estebanove prste, i on zastade. Zidovi oko njih nestadoše; svuda unaokolo širila se duboka tmina, prelivena tamnim crvenilom pri svetlosti gotovo ve ugasle baklje. Don Giljermo stiže još da vidi svog prijatelja kako zakorauje dalje, dok je plamiak titrao poslednjim treptajima, bacajui posvuda ogromne senke. A onda se iz tmine pomoli džinovsko, sablasno lice, kao da lebdi u vazduhu, oiju upravljenih nadole. Don Esteban kriknu. Beše to gotovo nerazgovetan, užasan krik, ali don Giljermo ipak razabra rei. Njegov prijatelj prizivao je Isusa i Njegovu Mater - a ljudi poput don Estebana inili su to samo u trenucima kada bi se našli licem u lice sa smru. I dok mu krik odjekivaše u ušima, don Goljermo pokri lice rukama. A onda se zau snažna grmljavina, oganj ga svega obujmi, i on izgubi svest." Mondijan Vanteneda se dublje zavali u svoja kolica i bez rei se zagleda u lica svojih slušalaca. Tamna silueta jasno mu se ocrtavala naspram svetlije pozadine prozora. Ispresecano zupastim obrisima planina, nebo je poprimilo zagasitorumenu boju, najavljujui bliski dolazak smiraja.
"Kod Arakerite, uzvodno uz reku, provodei dane u lovu na jelene, Indijanci izvukoše iz vode nekog belog oveka, sa naduvanim mehurom od kože bufala privršenim za neznaneva ramena. Grudni koš bio mu je pozadi, na leima, širom otvoren, i krhotine rebara štrale su mu iz tela poput slomljenih krila. Strahujui od mogueg nailaska Kortesovih vojnika Indijanci su pokušali da telo pokopaju, ali sluaj htede da Panteronova - zvali su ga i Jednooki - konjica nabasa na njihovo stanište. Pokojnikovo telo bi prebaeno u vojni logor i tu u njemu prepoznadoše don Giljerma. Meutim, od don Estebana nije bilo nikakvog traga." "Ali kako se onda saznalo za itavu tu priu?" Glas oveka koji je postavio ovo pitanje bio je drhtav, kao da je bio veoma potresen. Sluga ue, unosei veliki svenjak. Njegova svetlost, treptavo svetlucajui, otkri i lice onog ko je postavio pitanje - žuto poput limuna, sa usnama u kojima kao da nije bilo ni kapi krvi. Gospodin Vanteneda se utivo nasmeši. "Ispriao sam vam, na samom poetku, šta je bilo sadržano u kazivanju starog Indijanca. Rekao je, ako se seate, da Mazumak svojim okom sve vidi. U svom kazivanju stari Indijanac možda se malo suviše služio mitološkim renikom, ali je u suštini bio u pravu. Bilo je to na poetku šesnaestog stolea, i veoma je mali broj Evropljana bio upoznat sa mogunostima uveliavajuih moi soiva. Dva džinovska planinska kristala - nastala delovanjem prirodnih sila ili stvorena delatnim rukama oveka, to nije znano - postavljena su u Mazumakovoj Glavi i u peini, odnosno Mazumakovoj Utrobi, u takvom meusobnom odnosu da je ovek, pogledavši u jedan od njih, bio u stanju da vidi sve što se nalazilo u blizini drugog. Krajnje neobian periskop, nainjen od dve blistave prizme meusobno udaljene preko trideset kilometara. Indijanac koji je stajao na vrhu Glave bio je u mogunosti da vidi obojicu namernika kako bogohulno zakorauju u Mazumakovu Utrobu. Po svoj prilici, ne samo što je bio u mogunosti da ih vidi, ve je bio i u stanju da ih odvede u propast." Gospodin Vanteneda naini brz pokret rukom, i na stolu se, obasjan prstenom narandžaste svetlosti, smesta pojavi svežanj traka koje su na jednom kraju bile spletene u debeli vor. Na izbledeloj koži bila su duboko urezana neka pismena. Iz svežnja se pri padu na sto izvi oblai prašine - toliko je koža bila stara i sasušena. "Oevidno", zakljui gospodin Vanteneda, "neko je bio tamo, sve to video svojim oima - i ostavio zapis o tome." "Znai, vama je poznat put do te peine sa zlatom?" Osmeh gospodina Vantenede stade ileti, kao da se, zajedno sa planinskim vrhovima koji su se sada tek samo nejasno mogli videti kroz prozor, povlai u utljivu, prohladnu planinsku no. "Ova kua nalazi se na samom ulazu u Mazumakova Usta. Kada bi se neka re izgovorila na Ustima, u Dolini Tišine odjekivala bi poput silovite tutnjave. Bio je to prirodni, kameni zvunik, hiljadu puta jai od svakog elektrinog zvunika." "Ali, kako..." "Pre mnogo vekova, munja je udarila u jednu ravnu, uglaanu kamenu plou i istopila je, pretvorivši je u kvarcnu masu. Dolina Tišine je ista ova dolina koju možete sagledati sa prozora odavde. Don Esteban i don Giljermo prispeli su ovamo dolazei od Kapije Vetrova... ali Crveni Izvori davno su presušili, i re naglas izgovorena danas više nee prouzrokovati kamenu lavinu. Dolina je, po svoj prilici, nekad davno predstavljala veliki rezonator, slabei, pri odreenim talasnim dužinama, veze meu krenjakim stenjem. Peinu je, pre mnogo vremena, zatrpao neki zemljotres. U njoj se nalazila jedna velika stenovita gromada, koja se poput klina zabila izmeu dva kamena zida. Usled snažnog potresa klin je bio izbaen iz svog ležišta, i zidovi su se zauvek sklopili. Šta se dogodilo kasnije, kada su Španci pokušali da se silom probiju kroz ulaz, i ko je pokrenuo lavinu stenja što se sruila na odred Kortesovih pešaka - nije nam znano. Lino, ne verujem da emo to ikad saznati." "Ali, dragi moj gospodine Vanteneda, mogue je, zar ne, eksplozivom razneti nagomilano stenje, probiti se unutra uz pomo mašine i pumpanjem
izbaciti vodu iz peine?" Pitanje je postavio onaj zdepasti, nabijeni ovek koji je sedeo u dnu stola; upravo je palio tanku cigaru komadiem slamke. "Zaista tako mislite?" Gospodin Vanteneda nije ni pokušao da prikrije prizvuk ironije u svom glasu. "Ne postoji sila koja bi bila u stanju da otvori Mazumakova Usta - osim, dakako, ukoliko bi sam Mazumak to dopustio", odreza on, iznenada odgurnuvši kolica od stola. Trenutni nalet vetra ugasi dve svee, ali druge nastaviše da gore plaviastom svetlošu, dok se tanane estice pepela uskovitlaše iznad njih nalik na malene moljce. Vanteneda odjednom ispruži svoju kosmatu ruku ispred njihovih lica, zgrabi sa stola svežanj traka i pokrenu kolica takvom silinom da gumene oplate na njihovim tokovima bolno zacvileše. Gosti poustajaše i poeše da se razilaze. Jedino dr Gerbert ostade da sedi, zadubljen u misli, i zagledan u plešui plamiak svee. Kroz otvoreni prozor sobu zapljusnu ledena struja svežeg vazduha. On sleže ramenima, strese se, i okrenu oi prema sluzi, koji je uneo i poeo da slaže naramak teških trupaca kraj od dima i gareži pocrnele rešetke ispred kamina. Upravo je spretno razgrnuo žar, i stao da na njemu pažljivo razmešta trupce, kada se druga vrata otvoriše i neko ue, dodirnuvši neku taku na zidu. Prostorija se ponovo, smesta preobrazi. Kamin od netesanog kamena, sluga kraj ognjišta, stolice sa lepo izvajanim dorujima, svenjak i svee, prozori i mrkla planinska no napolju - sve to u magnovenju išeznu, rastvorivši se u ravnomernoj, razlivenoj svetlosti. Veliki sto sa stolicama takoe je išezao, i u potpuno beloj, malenoj sobi, sa ovalnom, glatkom tavanicom, ostao je samo dr Gerbert; sedeo je u jedinoj naslonjai u sobi, sa etvrtastim stoiem ispred sebe na kojem se nalazio tanjir sa dopola pojedenom peenicom. Bilo je to sve što je preostalo od malopreašnjeg prizora uzbudljive veere. "Uživaš? Baš sada? I to u bapskim priama?" obrati mu se pridošlica koji je, pošto je iskljuio malopreašnju igru senki, s mukom nastojao da se oslobodi svog nabreklog, prozirnog kombinezona navuenog preko tanke trenerke zakopane do grla. On, najzad, ljutito rascepi kombinezon i s mukom ga svue preko izama koje su svetlucale kao da su od metala; odbacivši ga zgužvanog u ugao, on pree prstima preko grudi i trenerka mu se širom otvori. Bio je mlai i niži od Gerberta, sa snažnim vratom koji se sada vidljivo isticao dok je stajao samo u majici. "Tek je jedan. Dogovorili smo se da se naemo u dva... a histologija, koju znam napamet..." Dr Gerbert se maši paketia, s izgledom oveka obuzetog nelagodnošu. Onaj drugi olabavi debele veze na izmama, povue plesnivu metalnu traku koja je visila duž zida i hitro - kao da meša karte za igranje - složi jedan niz hlografske slike veernje sedeljke, premotavajui ih unazad; bile su tu ravnica s krenjakim kulama što su se uzdizale visoko, sablasno bele pod meseevom svetlošu, pa džungla preplavljena blistavim zracima sunca, sa živopisnim leptirovima što su lepršali izmeu lijane, te, najzad, peskovita divljina sa džinovskim termitskim zdanjima. Svaki se od ovih prizora mogao sagledati istovremeno sa svih strana, a onda je nestajao, ustupajui mesto nekom drugom. Gerbert je strpljivo ekao da se njegov kolega umori od svoje besmislene pretrage. Sred sveg tog bleštavog plesa svetlosti i boja, sa mapom u kojoj su se nalazile fotografije organskog tkiva na krilu, u mislima je bio daleko od itave te predstave - koju je, možda, i upriliio samo da bi um odvratio od onoga što je u njega unosilo nemir. "Ima li... ikakve promene?" upita on konano. Njegov mlai kolega vrati sobi njen prvobitni asketski izgled i, uozbiljivši se, ne baš razgovetno promrmlja: "Ne, nema. Samo me je Arago zamolio da svratim po njega kada budemo krenuli na sednicu Saveta." Gerbert se trže, ne baš prijatno iznenaen ovom vešu. "I šta si mu rekao?" "Da emo svratiti po njega. Uh, što praviš takvo lice? Ne ljubiš baš da mu ideš u posetu?"
"Pa, to me baš ne uzbuuje. Jasno je, meutim, da si mogao da ga odbiješ. Jer, ak i ako zanemarimo teologiju, pred sobom imamo sijaset problema. Šta on to želi od nas? Je li nešto spomenuo?" "Nije. ova je pristojan, a i bistar. I veoma diskretan." "I veoma diskretno e nam prebaciti da smo kanibali!" "Koješta. Nije to kao kad bismo vršili eksperimente. Poneli smo ih sa sobom da bismo ih oživeli, i njemu je to poznato." "A zna li i za krv?" "Nemam pojma. Šta je to toliko strašno kada je krv u pitanju? Pa, transfuzije se obavljaju ve stotinama godina." "Ipak, u njegovim oima to ne bi bila transfuzija... U najmanju ruku, bilo bi to skrnavljenje posmrtnih ostataka - nešto poput krae tela." "Tela koja sada više niemu ne mogu poslužiti. Transplantacija je, koliko mi je poznato, stara koliko i ova brda ovde oko nas. Što se religija tie - tu baš nisam strunjak; ipak, u svakom sluaju, rekao bih da njegova crkva nema ništa protiv. Ali emu ta iznenadna poplava savesti pred jednim sveštenikom, bolje rei - redovnikom? Komandant je dao saglasnost, a saglasila se i veina ostalih - iako, priznajem, ne baš svi. Arago ak nema ni pravo glasa. On je ovde s nama kao neka vrsta vatikanskog posmatraa, apostolskog izaslanika. Putniksvedok." "Odlino, Viktore. Mogu ti rei da su dijapozitivi predstavljali neprijatno iznenaenje. Nije trebalo da ta tela ukrcamo na Euridiku. Ja sam od samog poetka bio protiv toga. Zbog ega nisu bila otposlata na Zemlju?" "Znaš to i sam - tako je ispalo. Pored toga, kao što sam ja izvoleo da istaknem, ukoliko je iko imao prava da poe na ovaj put - to su bili oni." "Baš e mnogo dobra proistei iz toga, budui da emo, u najboljem sluaju, biti u stanju da samo jednom od njih pomognemo - po cenu svih ostalih." Viktor Dejvis zagleda se u Gerberta širom otvorenih oiju. "Šta te to, zapravo, izjeda? Je li to naša greška? Uslovi na Titanu nisu omoguavali postavljanje dijagnoze. Jesam li u pravu? Dakle? Reci nešto! Želim samo da znam s kim ja to idem po tog dominikanca. Jesi li se ti to vratio veri svojih praotaca? Da li ti u tome što treba da uinimo - za šta treba da podnesemo zahtev - vidiš išta ravo? Greh, možda?" Iz dr Gerberta, savršeno smirenog sve do sada, odjednom provali prava bura besa. "Veoma ti je dobro poznato da u se pridružiti zahtevu, i tvom i Vrhovnog iscelitelja. S mojim si gledištima savršeno upoznat. U vaskrsavanju nema nikakvog zla. Zlo je, meutim, u tome što emo samo jednog od dvojice ljudi, koji su u stanju pogodnom za reanimaciju, biti u mogunosti da vratimo u život. I da, emo pri tom, sami morati da izvršimo izbor... Samo traimo vreme. Krenimo. Želim da s ovim što pre završim." "Moram da se presvuem. Hoeš li me priekati?" "Ne, kreem odmah. Pridruži mi se kad budeš spreman. U kom je sektoru?" "Treem, srednja sekcija. Biu tamo kroz pet minuta." Oni istovremeno izioše iz sobe, ali se uputiše razliitim liftovima. Gerbert pritisnu odgovarajue dugme i pohita u jednu ovalnu, srebranastu prostoriju. Kada se jajoliko vozilo konano zaustavilo, zakrivljeni zid pred njim se otvori poput spirale, kao dužica kod kakve kamere. Ispred njega, pri svetlosti iji se izvor nije mogao nazreti, pružao se niz zakrivljenih vrata sa visokim pragovima, kao kod nekog starovremenskog broda. On konano pronae vrata sa brojem 84, na kojima je stajala i ploica sa natpisom 'R.P. Argo, D.A.' I dok se on, glupo, pitao šta bi to D.A. trebalo da znai (Doctor Angelicus? Departman Agrikulture?), vrata se pred njim raskriliše. Zakoraivši preko praga, on se nae u prostoranoj kabini u kojoj su duž zidova bile poreane zastakljene police sa knjigama. Na dva meusobno sueljena zida stajale su dve slike uokvirene svetlim ramovima, pružajui se od tavanice do poda. Na desnom se nalazilo Kranahovo 'Drvo Saznanja', sa Adamom, Evom i zmijom; na desnom, Bošovo 'Iskušavanje sv. Antona'. Meutim, pre no što dospe da bolje proui udovišta što su se vitlala nebom na 'Iskušavanju', Kranahova slika odjednom skliznu iza jedne police; ukaza se otvor, na kojem se pojavi Arago, odeven u belu mantiju. Pre no što se slika vratila na svoje mesto, da poput
vrata zatvori prolaz, Gerbertu poe za rukom da na trenutak, u pokrajnom sobiku, osmotri veliki crni krst na belom polju. Dva oveka rukovaše se u znak pozdrava, i potom sedoše za oniži stoi - sav u neredu i pretrpan papirima, crtežima i veim brojem otvorenih knjiga sa raznobojnim trakama za oznaavanje mesta na kojima se zastalo pri itanju.... Aragovo lice bilo je mršavo i tamno, sa sivim, prodornim oima ispod gotovo potpuno belih obrva. Mantija kao da mu je bila nekoliko brojeva vea nego što je to bilo neophodno. U rukama, snažnim kao u kakvog pijaniste, držao je sasvim obian štap. Gerbert odjednom zatee sebe kako pogledom ispituje hrbate starih knjiga, ne želei da on bude taj koji e prvi progovoriti. Pitanje koje je išekivao ne bi postavljeno. "Dr Gerberte, ja vam, dakako, nisam ravan po znanju. Pa ipak, u stanju sam da sa vama razgovaram i Eskulapovim jezikom. Bio sam, naime, psihijatar, pre no što sam na sebe navukao ovu odeu... Dakle, Vrhovni iscelitelj uputio me je u sve injenice koje se odnose na... ovaj, postupak. Postupak, dakako, govori sam za sebe. Koliko sam uspeo da shvatim, usled nepodudarnosti krvnih grupa, kao i usled meusobne nespojivosti tkiva, od dva oveka koja su u pitanju samo jedan može biti probuen." "Ne - probuen", ispravi ga Gerbert, gotovo preko volje budui da je redovnik izbegao da se izrazi pravim reima, "ve 'vaskrsnut iz mrtvih'." Dominikancu, razume se, razlika ne promae. "Razlika je, nema sumnje, za mene veoma znaajna, ali sam svestan da za vas ne može biti ni od kakve važnosti. Upravo stoga, svaka eshatološka rasprava bila bi savršeno bespredmetna. Neko poput mene, i u mom položaju, rekao bi da istinska smrt oznaava raspadanje, usled nezaustavljivih promena do kojih dolazi u ljudskom telu. Takvih tela imamo na brodu ak sedam. Jasno mi je da posmrtni ostaci tih ljudi ne mogu biti prepušteni venom pokoju; shvatam i neophodnost toga, mada nisam ovlašen da to i odobrim. Ali od vas, doktore, kao i od vašeg prijatelja - koji svakog trenutka treba da nam se pridruži - voleo bih da dobijem odgovor na samo jedno pitanje. Razume se, slobodni ste da odbijete da na njega odgovorite." "Samo izvolite", prihvati Gerbert, osetivši kako ga podilaze žmarci. "Verovatno ste ve naslutili o emu je re. Moje pitanje odnosi se na merila na osnovu kojih e biti izvršen izbor." "Dejvisov odgovor bio bi u dlaku nalik na moj. Ne raspolažem, razume se, objektivnim merilima. I vi sami, budui da su vam sve injenice uinjene dostupnim, svesni ste toga... oe Arago." "Jesam. Proraunavanje stepena verovatnoe, svakako, premaša ljudske mogunosti. Izvodei bezbroj milijardi operacija, lekari tek dvojici od svakih devet pacijenata daju devedeset devet odsto izgleda - uz mogunost greške koja se zadržava u teoretskim okvirima. Bilo koji razlog da je u pitanju. Slažem se: ne postoje objektivna merila; ali upravo iz tog razloga uzimam sebi slobodu da vas upitam na temelju kakvih merila ete vi postupiti." "Suoeni smo sa dve stvari", odgovori Gerbert, sa nekom vrstom olakšanja. "Kao lekar, zajedno sa Vrhovnim isceliteljem, zatražiemo od Komandanta da odobri izvesne navigacione izmene. Smemo li pretpostaviti, oe, da ete biti na našoj strani?" "Poznato vam je da nemam pravo glasa." "Tako je, ali stanovište koje budete spremni da zastupate moglo bi biti od uticaja..." "Na odluku Saveta? Ali odluka je ve doneta! Ne mogu ni zamisliti pojavu bilo kakvog novog protivljenja... Veina se, uostalom, ve izjasnila 'za'. komandant je sa odlukom upoznat, i veoma bi me iznenadilo da ujem da lekari nisu u nju upueni." "Zatražili smo znatno više izmena nego što je prvobitno bilo prihvaeno. Znate, ni devedeset devet procenata za nas nije dovoljno. ak nam ni siušni, deseti decimal nije nevažan. I tako, usled osetno veeg utroška energije, kao i usled kašnjenja itave ekspedicije, troškovi e biti strašno uveani." "To je za mene novost. A što beše ona druga stvar koju pomenuste?" "Izbor leševa. Bez ikakvog smo putokaza u pogledu identiteta tih ljudi, budui da nam je usled neshvatljivog nemara - radio-tehniari, dabome, koriste
za to mnogo elegantniji izraz: 'preoptereenje komunikacionih kanala' - sada nemogue da ustanovimo imena, profesije i biografske podatke tih ljudi. U stvari, u pitanju je i nešto znatno ozbiljnije no što je puki nemir. Naime, kada smo te sanduke ukrcavali na brod, nismo bili svesni injenice da su ne samo memorije stare opreme iz onog rudnika - Grala - ve i memorije digitalnih mašina iz Rembdena, tokom operacije demontiranja pretrpele znaajna ošteenja. Lica odgovorna za sudbinu onih koje je, uz naš pritisak, Komandant ukrcao na brod, složila su se da se svi potrebni podaci mogu dobiti na Zemlji. Ispostavilo se, meutim, da se uopšte ne zna ko je izdao nalog za uskladištenje podataka o njima, niti kada, niti kome. Oevidno je da svi, da se tako izrazim, sada peru ruke." "To se po pravilu dešava kada se nadležnosti ljudi meusobno preprliu. Što, dabome, ne predstavlja nikakvo opravdanje za..." Redovnik zastade, zagleda se Gerbertu pravo u oi, i blago upita: "Vi ste se protivili prebacivanju žrtava na brod?" Pomalo oklevajui, Gerbert potvrdno klimnu. "U sveopštem uzbuenju koje je zavladalo pre poletanja nijedan pojedinani glas - posebno ne glas jednog lekara, koji, uz to, nije ni oprobani astronaut - nije imao nikakvu stvarnu težnju. Meutm, ak i da sam se usprotivio, i izrazio svoje bojazni, to ne znai da bih se sada oseao spokojnim." "Kako onda nameravate da postupite? Da bacate novi?" Gerbert se sav ukruti. "Izbor e u potpunosti zavisiti od nas samih. Posle sednice Saveta, ukoliko se našim zahtevima izie u susret u isto tehnološkoj oblasti - mislim u pogledu navigacionih izmena - pristupiemo novoj obdukciji i još jednom pretresti itavu sadržinu vitrifaksa, sve do poslednje dlaice." "A kakav bi uticaj na vaš izbor onog koji e biti vraen u život mogla imati njegova, eventualno, uspešna identifikacija?" "Po svoj prilici - nikakav. U svakom sluaju, od uticaja nee biti njegov položaj; to je inilac koji u medicini nema nikakvog znaaja." "Svi ti ljudi", zapoe redovnik, brižljivo odmeravajui svaku svoju re i govorei veoma sporo, kao da koraa po sve tanjem i tanjem ledu, "izgubili su život pod traginim okolnostima. Neki od njih dok su obavljali svoje redovne poslove, bilo kao nameštenici tamošnjih rudnika, bilo kao strunjaci kompanija. Drugi su, opet, izgubli život pokušavajui da spasu one prve. Da li biste takvu razliku, pod uslovom da ju bi je bilo mogue ustanoviti, prihvatili kao merilo?" "Ne bih." Odgovor je bio koliko brz, toliko i odluan. Knjige u policama na zidu se razmakoše i u kabinu kroi Dejvis, izvinjavajui se zbog zakašnjenja. Redovnik ustade, a za njim i Gerbert. "Saznao sam sve što mi je bilo potrebno", zakljui Arago. Bio je rastom viši od obojice lekara. Iza njegovih lea, Eva se okrenu prema Adamu, a zmija se hitro uspuza uz Rajsko drvo. "Hvala vam, gospodo. U pitanju je naš opšti stav. Mi o nekom oveku ne sudimo na osnovu njegovih vrlina ili njegovih mana, baš kao što ni vi o tome ne razmišljate kada mu spasavate život. Neu vas više zadržavati: vreme je da poemo. Videemo se na sednici Saveta." Sva trojica potom napustiše kabinu. U nekoliko rei, Gerbert prenese Dejvisu suštinu svog razgovora s apostolskim posmatraem. Na jednoj, savršeno kružnoj raskrsnici hodnika, njih dvojica kroiše u jajoliko, tamnosrebrnasto vozilo. Odgovarajui prolaz smesta se otvori i uz dug, potmuli uzdah, vozilo bez tokova bi usisano u zjapei otvor. Kroz kružne prozore do njih je dopirala svetslost sa galerija mimo kojih su prolazili. Sedeli su tako, suelice jedan drugom, bez rei. Iako ni jednom ni drugom nije bio jasan razlog, obojica su se oseala povreenim zbog rei kojima je redovnik okonao njihov susret. Taj je oseaj, meutim, bio isuviše neodreen, da bi zasluživao da ga temeljitije razmotre - pogotovo u svetlosti onoga što je stajalo pred njima. Konferencijska sala nalazila se u petom sektoru Euridike. Posmatran iz daljine i u letu, brod je bio nalik na dugaku, belu larvu, na cilindrinim, ispupnim segmentima; bila je to, meutim, neka krilata larva, budui da su joj pljosnata peraja štrala i iz levog i iz desnog boka, završavajui se štitnicima hidroturbina.
Glava Euridike, malo spljoštena, bila je naikana mnoštvom antenskih bodlji, nalik na pipke ili žaoke. Prstenasti sektori, meusobno spojeni kratkim cilindrima prenika od trideset metara, bili su takoe privršeni jedan za drugi; dvostruka unutrašnja kobilica ojaavala ih je kad god bi kosmiki brod ubrzavao, razvijao punu brzinu, ili poinjao da koi. Mašine, koje su nazivali hidroturbinama, u stvari su bili termonuklearni reaktori sa džinovskim usisnim levcima, a vodonik iz savršene praznine svemira služio im je kao pogonsko gorivo. Ovaj se pogon pokazao ak i prikladniji od samog fotonskog pogona. Uinak nuklearnog goriva je pri podsvetlosnim brzinama opadao, budui da je lavlji deo kinetike energije bio trošen u vrtložju ognja što je zaludno šibao po zvezdanom bespuu; tek jedan mali deo osloboene energije bio je prebacivan na rakete. Fotonski je pogon, takoe, sa svoje strane, zahtevao da brod bude krcat milionima tona materije i antimaterije; pogonska energija stvarala se njihovim meusobnim poništavanjem. S druge strane, pak, termonuklearni reaktori sa džinovskim usisnim levcima koristili su meuzvezdani vodonik. Atomi vodonika, premda sveprisutni, bili su do te mere razvejani širom galaktikog prostora, da su mašine ovog tipa poinjale efikasno da dejstvuju tek iznad brzina od trideset hiljada kilometara u sekundi; punu snagu, meutim, razvijale su tek pri brzinama bliskim brzini svetlosti. Budui ve glomazni, brodovi sa ovakvim pogonom nisu mogli slobodno da uzleu sa planeta; isto tako, nisu bili u stanju da sami po sebi postignu brzinu pri kojoj bi se atomi, usisavani u reaktore, u dovoljnoj meri zgusnuli da bi moglo doi do paljenja. Zjapei usisni levci, dakle, usmeravali su se posle poletanja unapred, tako da je, na ovaj nain, i iz najdubljih svemirskih praznina do njihovih ždrela pristizalo dovoljno vodonika da bi se u utrobi broda potpalio veštaki sunev oganj. Faktor efikasnosti bi se tada naglo uveavao, i brod bi, neoptereen vlastitim zalihama goriva, bio u mogunosti da održava stalno ubrzanje. Posle manje od godinu dana postojanog ubrzavanja, koje je odgovaralo snazi Zemljine gravitacije, brod bi dostigao gotovo devedeset devet postotaka brzine svetlosti; i dok su na samom brodu prolazili tek minuti, na Zemlji su proticale itave decenije. Euridika je bila izgraena na orbiti iznad Titana, budui da je upravo Titan trebalo da joj posluži kao startna platforma. Konvencionalnim termonuklearnim procesom bezbroj biliona tona mase ovog Saturnovog pratioca preobraeno je u energiju za transformatore, da bi ovi, potom, kao laserski bacai, poeli odašiljati itave stubove zgusnute svetlosti prema džinovskoj krmi Euridike; bilo je to kao da se barutom puni topovska cev ispod artiljerijske granate. Najpre je, posredstvom astro-inžinjeringa, ovaj mesec trebalo lišiti njegovog debelog atmosferskog omotaa. Potom su radiohemijska postrojenja i hidronuklearne energetske centrale bili izgraeni na zaravni ekvatorijalnog kontinenta, pošto su sve planine na njemu prethodno sažežene toplotnom paljbom iz svih raspoloživih satelita. Njihove mone salve preobratile su velike planinske vence u lavu, posle ega je, kriobalistikim bombama ubrzano njeno stvrdnjavanje. Tako se zagasitorumeno, usijano, žitko more preobratilo u tvrdu, glatku zaravan - veštako Mare Herculaneum... Na dvanaest hiljada kvadratnih milja te zaravni iznikla je potom prava šuma laserskih bacaa - istinskog Herkula ekspedicije. U kritinom trenutku iz njih je grunula paljba, kako bi se Euridika izbacila iz njene stacionarne orbite. Dugaak stub zgusnute svetlosti, usmeren prema ogledalima na njegovoj krmi, poterao je onda brod na onu stranu sunevog sistema. I dok je snaga laserskog stuba slabila, brod se sve više poinjao oslanjati na vlastite rakete; sagorelih ostataka njihovih predhodnih segmenata oslobodio se kada se ve našao daleko iza Plutona. I tek su tada džinovska ždrela vodoninih levaka stupila u dejstvo. Budui da je trebalo da se velikom brzinom kreu tokom itavog putovanja, brod je tek postepeno ubrzavao, održavajui, sve vreme, u svojoj unutrašnjosti, težinsko stanje jednako zemaljskoj gravitaciji. Meutim, to se dalo osetiti samo duž longitudinalne ose broda. Upravo stoga je svaki sferini sektor na Euridici predstavljao potpuno odvojenu jedinicu. Njene galerije protezale su se popreno u utrobi broda, s jedne na drugu njegovu stranu; shodno tome, 'gore' je znailo prema pramcu, 'dole' prema krmi. A kada bi itav brod prikoio, ili promenio kurs, vektor sila razlikovao bi se u skladu sa osama svakog pojedinanog
sektora. Sledstveno tome, da bi se izbeglo da se tavanice iznenadno premetnu u zidove, kada se galerije neoekivano postave u okomit položaj, u svakom se sektoru nalazila i jedna valjkasta sfera koja je bila u stanju da rotira duž spoljnih zidova, baš kao kakav loptasti šarnir. Žiroskopi su se starali o tome da na galerijama svake od tih sfera - bilo ih osam, i u njima su bile smeštene pojedinane kabine - sila potiska uvek dolazi po vertikali. Mada su se prilikom pomenutih manevara galerije u tim meusobno odvojenim sferama postavljale obrnuto u odnosu na glavnu osu - duž kobilice broda - i u takvim se prilikama nesmetano moglo prelaziti iz jednog sektora u drugi. Postojao je i tunelski sistem nainjen od dodatnih harmonikastih creva, koje su nazivali 'crvima'. Samo je u tim elastinim tunelima ovek mogao osetiti da je došlo do promene ili gubitka gravitacije, budui da je lift prolazio kroz cilindre izmeu sektora. U trenutku održavanja ove sednice Saveta, prve posle poletanja, pred Euridikom je stajala gotovo itava jedna godina postojanog ubrzavanja; nije, prema tome, bilo niega što bi joj se moglo ispreiti na njenom neuzbudljivom putu. Peti sektor, koji su još nazivali i Parlamentom, služio je za sastanke na kojima se okupljala itava posada. Ispod zakrivljene tavanice prostirala se neka vrsta ne previše visokog amfiteatra - unaokolo, oko itave prostorije, bila su nanizana etiri reda sedišta koji su, na odreenim razdaljinama, presecali kose platforme. Kraj jednog ravnog zida stajao je dugaak sto - u stvari, niz meusobno povezanih konzola sa monitorima. Iza stola, licem okrenuti prema okupljenim lanovima posade, sedeli su navigatori, okruženi svojim podreenim specijalistima. Jedinstvenost itave ekspedicije zahtevala je i neuobiajeni komandni sastav. Ter Horab bio je zadužen za let; koordinator Jusupov za pogon; radiofiziar De Vit za komunikacije; i na elu naunike grupe, meu kojima su se nalazili kako oni bez kojih se u ovoj prilici nije moglo, tako i oni koji je trebalo da stupe u dejstvo tek pošto se stigne na odredište, nalazio se polistoriar Dženkins. Kada Gerbert i Dejvid stigoše na gornju galeriju, rasprava je ve bila zapoela. Teri Horab je upravo naglas itao zahteve koje su lekari postavili. Niko se ni ne osvrnu na kasnioce; samo je Vrhovni iscelitelj, Varadijan, koji je sedeo izmeu Komandanta i Navigatora, izrazio svoje negodovanje mrgudno izdigavši obrve. Nisu mnogo propustili. Usled sveopšte tišine, ravnomerni glas Teri Horaba kao da je pristizao odasvud. "... prema tome, njihov je zahtev da se brzina kretanja broda smanji na jednu desetinu, smatrajui to neophodnim da bi se moglo pristupiti reanimaciji tela smeštenih u zamrzivae. Znailo bi to, zapravo, smanjiti brzinu kretanja broda do najniže dozvoljene take. Odmah da kažem: to je mogue uiniti. Ali u tom sluaju, itav program leta, sa svim prethodno izvedenim proraunima, mogao bi biti poništen. Naravno, mogue je izraditi nov program. Meutim, imajmo u vidu da je sadašnji program proistekao iz rada, tamo na Zemlji, pet meusobno nezavisnih grupa strunjaka, kako bi se sasvim otklonila mogunost grešaka. Razume se, pet nezavisnih grupa strunjaka ovde ni sluajno ne bismo mogli sastaviti. Nov program mogli bismo, eventualno, sastaviti uz pomo dveju grupa - ali na takav program ne bismo se smeli osloniti sa poverenjem koje smo imali u prethodni. Rizik nije prevelik, ali ga ne bilo mogue ni zanemariti. Prema tome, pitam vas sledee: da li emo se odmah izjašnjavati o zahtevu lekara, bez dalje rasprave, ili emo od njih zatražiti dodatna razjašnjenja?" Veina se, ipak, izjasni u prilog dalje rasprave. Varadijan, meutim, ne ispolji nameru da sam uzme re; umesto toga, on pozva Gerberta. "U reima našeg Komandanta dao se naslutiti i prizvuk prebacivanja", zapoe Gerbert, ne ustavši sa svog mesta, u poslednjem, najvišem redu sedišta. "Prebacivanje bi, meutim, trebalo da bude usmereno prema onima koji su nam, savršeno zainteresovani za njihovo stanje, izruili tela pronaena na Titanu. Mogla se, dakako, povodom toga sprovesti i istraga, kako bi se pronašli odgovorni za takvo ponašanje. Ipak, bili oni ili ne bili ovde meu nama - ni najmanje ne menja situaciju u kojoj se sada nalazimo. Zadatak sa kojim se ovog asa suoavamo jeste potpuno vaskrsnue oveka ije je telo samo nešto malo bolje ouvano nego mumija nekog faraona... Sada, pak, za trenutak samo, moram
zai malo dublje u prošlost, u istoriju medicine. Pokušaji dubokog zamrzavanja ljudskog organizma sežu unazad sve do dvadesetog stolea. Izlapeli stari milijarderi tražili su da budu stavljeni u boce sa tenim azotom, u nadi da e jednog dalekog dana u budunosti biti uspešno vraeni u život. Bila je to, dakako, savršena besmislica: ponovo vraanje normalne telesne temperature jednom zamrznutom ljudskom organizmu neminovno izaziva proces njegovog raspadanja... Kasnije su naunici, meutim, došli do saznanja kako da zamrznu komadie tkiva, jajne elije, spermu i mikroorganizme. Što je organizam bio složeniji i vei, i teškoe sa zamrzavanjem postajale su složenije i vee... Zamrzavanje, zapravo, znai trenutno pretvaranje svekolike tenosti organizma u led - pri emu se mora preskoiti faza kristalizacije, budui da ona dovodi do nepopravljivih ošteenja u tananim strukturama ljudskih elija. I telo i mozak, dakle, moraju biti zaleeni u deliu sekunde. Nije, dabome, nimalo teško zagrejati nešto, u deliu sekunde, ak i do veoma visoke temperature; meutim, spustiti temperaturu, takoe u deliu sekunde, do blizu nultog podeoka kelvina, predstavlja neuporedivo teži zadatak. Mehurasti vitrifaksi u kojima su bile smeštene žrtve na Titanu bili su primitivni i njihovo delovanje nije bilo ni najmanje nežno. Kada smo odluili da ih prihvatimo i ukrcamo na brod, nismo imali nikakvu predstavu o njihovom tipu i ustrojstvu. Upravo je, stoga, stanje u kojem smo zatekli tela za nas predstavljalo taliko iznenaenje." "Iznenaenje - za koga, i zbog ega?" upita neko iz prvog reda sedišta. "Za mene kao lekara, za Dejvisa, koji je stomatolog, i naravno, za našeg pretpostavljenog. Zbog ega? Pa, kontejnere smo primili bez ikakvih specifikacija ili dijagrama koji bi nam nešto više kazivali o tim starim tipovima vitrifaksa. Nismo znali da su mehurasta ustrojstva u kojima su se nalazila zamrznuta tela bila delimino ošteena usled survavanja lavina, kao ni da su, tamo dole na Titanu, bila prebaena u cilindrine termose sa tenim helijumom i specijalnom letelicom dopremljena na naš brod. Najzad, i zbog toga što smo, tokom etiri stotine asova posle poletanja, dok nas je Herkul potiskivao izvan Sunevog sistema, bili izloženi pritisku od dve gravitacije; za sve to vreme nismo mogli ni pomišljati na ispitivanje sadržine kontejnera." "Ali, Džone, bilo je to pre tri meseca", primeti isti glas. "Tako je. Meutim, za to vreme ustanovili smo da nema nikakvih izgleda da ih sve vratimo u život. Trojica su bila odmah, otpisana: mozgovi su im bili smrskani. Od preostalih, samo jednog bismo mogli vaskrsnuti, mada, u naelu, postoje dva kandidata za oživljavanje. Problem je, meutim, u tome što se u krvotoku svih tih tela zadržala krv." "Prava krv?" upita neko s druge strane amfiteatra. "Da, prava. Eritrociti, plazma, i tako dalje. Podatke o njihovoj krvi imamo sauvane u holodosijeima. Ipak, bez dodatnih koliina krvi ne bismo mogli pristupiti transfuziji; stoga smo eritroblaste uzeli iz koštane srži i umnožili ih. Krv smo, dakle, sada imali. Onda smo se suoili s problemom meusobne nespojivosti elija tkiva. Kao kandidate za reanimaciju sada imamo dva mozga. Meutim, raspolažemo organima za samo jednog oveka; dakle, od dva potojea tela imamo dovoljno delova da sastavimo samo jednu novu linost. Odvratno, priznajem, ali ono što vam govorim je istina." "Mozak je mogue reanimirati i bez tela." dobaci neko. "To nipošto ne nameravamo da uinimo", odvrati Gerbert. "Nismo ovde da bismo se oprobavali u zaista gnusnim eksperimentima - a pri sadašnjim saznanjima medicinske nauke oni bi, bez sumnje, bili ak i više nego gnusni. Pitanja s kojima smo sada suoeni nije mogue svesti na samo medicinske probleme. U probleme navigacije mi se ovde upliemo kao lekari, ne kao astronauti. Nijedan laik ne može nam odrediti šta nam valja dalje initi. Shodno tome nema ni potrebe da vas upuujem u pojedinosti operacije. Dovoljno je ovo: neophodno je najpre dekalcifikovati skelete, a potom ih metalizovati. Pa, potom, iz tkiva natopljenog tenim helijumom izvui sav višak azota. Najzad, raskomadati tela da bismo dobili delove od kojih emo sainiti našeg kandidata za oživljavanje. U svemu tome smo na svom terenu... A sada u vam izložiti samo suštinu našeg zahteva. Reanimaciju mozga moramo obaviti pri najmanjoj moguoj gravitaciji. Potpuno bestežinsko stanje, dabome, bilo bi najprikladnije. Svesni smo, meutim,
injenice da bi to bilo nemogue postii bez potpunog iskljuivanja motora - što bi, opet, razume se, u celosti poremetilo i samu svrhu našeg leta." "Prei na stvar, Džone." Vrhovni iscelitelj nije krio nestrpljenje. "Komandant i ovi ljudi ovde želeli bi da budu upueni u razloge koji stoje iza tvog zahteva." Nije rekao našeg, ve tvog zahteva. Pravei se kao da nije primetio tu omašku, ali ubeen da nije bila nesvesna, Gerbart mirno nastavi: "Pod normalnim okolnostima, neuroni u ljudskom mozgu se ne dele. Ne dele se stoga što predstavljaju temelj identiteta neke linosti - kao što su, na primer, pamenje, kao i druga svojstva koja se obino nazivaju karakterom, dušom, i tako dalje. Meutim, u mozgovima onih koji su na krajnje primitivan nain bili zamrznuti na Titanu došlo je do ozbiljnih ošteenja. Danas, zahvaljujui stanju medicinske nauke, imamo mogunost da izazovemo deobu susednih neuronskih elija, kako bi se popunile praznine nastale ošteenjem izvesnog broja naurona; meutim, time istovremeno uništavamo svaku individualnost tih neurona. Da bismo ouvali lini identitet kandidata za reanimaciju, morali bismo što je mogue više ograniiti broj neuronskih elija iju emo podelu izazvati, budui da su te elije, nastale deobom neurona, poput neuronskih elija u kakvog novoroeneta - prazne, iste. Dakle, ak ni pri nultoj gravitaciji ne bismo bili potpuno sigurni da vaskrsnuta osoba nee, bar do izvesne mere, trpeti od opšte amnezije. Deo seanja se neizbežno gubi prilikom dubinskog zamrzavanja ak i u najsavršenijim kriostatima, budui da tanane veze meu sinapsama trpe ošteenja na molekularnom nivou. Shodno tome, ne bismo mogli tvrditi da e vaskrsnuti ovek biti baš onakav kakav je bio pre stotinak godina. Možemo samo rei da su - što je prilikom reanimacije mozga gravitacija manja - izgledi da se sauva linost vaskrsle osobe vei. To je sve." Kao sluajno, Ter Horab okrznu pogledom Vrhovng iscelitelja, ali je ovaj, kako se inilo, baš u tom trenutku veoma usrdno prouavao papire koji su stajali pred njim. "Nema potrebe za glasanjem", zakljui Ter Horab. "S obzirom na ovlašenja koja imam kao komandant, nareujem da se brzina broda smanji u vreme koje lekari budu odredili, kao i da se let tom brzinom nastavi dokle god to oni budu smatrali neophodnim. Sastanak je završen." Prigušeni žamor proe itavim amfiteatrom. Ter Horab ustade i dodirnu Jusupova po ramenu, i obojica se uputiše ka donjem izlazu. Gerbart i Dejvis praktino se sjuriše niz galeriju, pre no što je iko došao u priliku da im pristupi. U hodniku naioše na dominikanca. Nije ih oslovio; samo im je klimuo i nastavio svojim putem. "Nisam ovo oekivao od Varadijana", priguna Dejvis, pošto sa Gerbertom ue u krmeni lift. "S druge strane, Komandant... pa, imamo pravog oveka na pravom mestu. Mogao sam gotovo osetiti koliko su naše kolege humanitaci, a naroito naši 'Psihonauti', bili pripravni da navale na nas. Smazao ih je u jednom zalogaju..." Lift uspori; svetiljke koje su u prolazu mogli videti kroz okna prorediše se. "Varadijan nije važan", promrmlja Gerbert. "Ako baš hoeš da znaš, Arago je razgovarao sa Ter Horabom neposredno pred poetak sednice Saveta." "Ko ti je to rekao?" "Jusupov. Arago je razgovarao sa Ter Horabom pre no što smo se mi s njim sreli." "Misliš, onda, da je on...?" "Ne mislim. Znam pouzdano. Arago nam je pomogao." "Jedan teolog..." "Ne razumem se u teologiju. Ali on je dobro potkovan i u medicini i u teologiji. Dabome, njegova je stvar kako miri jedno s drugim... Hajde da se presvuemo. Moramo sve pripremiti - i odrediti trenutak." Pre no što se pristupilo operaciji, dr Gerbert još jednom proita izveštaje iz holodosijea. Dok su obavljale svoje uobiajene poslove, džinovske planetarne mašine u jednom se trenutku zaustaviše, budui da su njihovi senzori
ustanovili prisustvo nekog metalnog ustrojstva, i u njemu, organskog tkiva. Jednog po jednog, sedam starih strajdera izvukoše iz Birnamske Vrleti, i u njima pronaoše šest ljudskih tela. Dva Diglasa zatekli su meusobno udaljena tek nekoliko stotina metara. Jedan od njih bio je prazan; u drugom se, u mehurastom vitrifaksu, nalazio neki mlai ovek. U poreenju sa osmom generacijom mašinakopaa koje su rile po Titanovim gleerima, ovi Diglasi liili su na prave patuljke. Komandni centar obustavio je svaki dalji rad džinovskih kopaa i na lice mesta odaslao, da potraže preostale žrtve, robote sa visokoosetljivim bioitaima; u birnamskom Ulegnuu, naime, nestalo je devet ljudi. Od oveka koji je napustio svog Diglasa nije bilo ni traga. Oklopi strajdera su popustili pod strahovitom težinom leda koji ih je prekrivao, ali su se vitrifaksi pokazali neverovatno otpornim. Postojala je, u prvi mah, namera da se pronaena tela smesta upute na Zemlju, radi reanimacije; meutim, to je znailo podvrgnuti zamrznuta tela pritisku iznad normalne gravitacije tri puta: prilikom poletanja transportnog vozila sa Titana, prilikom ubrzavanja broda na liniji izmeu Titana i Zemlje, kao i prilikom njegovog sletanja na Zemlju. Pretragom iks-zracima ustanovljeno je da su sva tela pretrpela ozbiljna ošteenja, ukljuujui i frakture lobanje; njihovo prebacivanje na Zemlju, shodno tome, inilo se odve rizinim. Neko je onda došao na ideju da se vitrifaksi prebace na Euridiku, koja je takoe raspolagala najsavršenijom opremom za reanimaciju. Pored toga, ubrzanje pri polasku broda moglo se, s obzirom na njegovu ogromnu ukupnu masu, smatrati zanemarljivim. Preostajao je problem identifikacije tela - što se, meutim, nije moglo obaviti dok se vitrifaksi ne otvore. Varadijan - Vrhovni iscelitelj na Euridici - dogovorio se sa centralom SETI-ja da se svi podaci, ukljuujui i imena onih koji su iskopani iz leda na Titanu, radio-putem dostave brodu - budui da su se svi diskovi sa memorijama kompjutera odavno stavljenim van upotrebe nalazili u arhivama sedišta SETI-ja <SETI /Search for the Extra - Terrestrial Intelligence/, organizacija utemeljena šezdesetih godina dvadesetog veka radi sistematskog traganja za vanzemaljskim civilizacijama. (Prim. prev.)> u Švajcarskoj. Meutim, sve do samog poletanja Euridike svi komunikacioni kanali bili su naprosto zagušeni, i neko je, ili nešto - ovek ili kompjuter - oekivane podatke ocenio kao predmet od veoma niskog stepena važnosti; i tako je Euridika napustila svoju startnu orbitu oko Titana pre no što su lekari uspeli da se osveste i da uoe injenicu da im tražena obaveštenja, zapravo, nisu ni bila poslata. Gerbert se, dakako, istog asa obratio komandantu, ali se, zaista, ništa više nije dalo preduzeti. Brod je ve uveliko jezdio svojim svemirskim stazama, sve više ubrzavajui, poput kakvog nezamislivo velikog artiljerijskog zrna potiskivanog Herkulovim laserima. U toj poetnoj fazi Titan je na sebe preuzeo glavni udar povratnog trzaja, nastalog pri 'ispaljivanju' broda, i neki su planetolozi, ak, iako samo za trenutak, iskreno poverovali da bi se usled toga i sama planeta mogla raspasti. Njihove su se bojazni, ipak, pokazale neosnovanim; meutim, ubrzavanje goleme letilice nije baš proteklo onako glatko kako su to planeri leta oekivali. Herkul je snažno optereivao planetinu koru, potiskujui je duboko, u njenu litosferu, i na taj nain izazvani seizmiki grevi uzdrmali su i sama postolja laserskih bacaa; meutim, mada su postolja konano odolela tim potresima (na Titanu, uistinu, dolazi do potresa), stubovi zgusnute svetlosti poeli su podrhtavati i skretati sa željenog pravca. Trebalo je, dakle, smanjiti energiju potiska, saekati da seizmiki grevi planete minu, i pomerene laserske zrake ponovo upraviti prema krmenim ogledalima na brodu. To je, dabome, izazvalo poremeaje u radio-vezama; itave gomile neodaslatih poruka stajale su unaokolo. Što je još gore, pomeren dve godine pre toga na veu udaljenost od Saturna i zaustavljen u svom rotiranju - kako bi Herkul, iz relativno stabilnog položaja, mogao svojim laserskim stubom pogurati Euridiku i dati joj poetno ubrzanje - Titan je poeo da ispoljava znake libracije. Stotine hiljada starih termonuklearnih bombi, složenih na ovom džinovskom nebeskom telu kao rezerva u sluaju krajnje nužde, bi upotrebljeno da se otkloni ovaj opasni poremeaj ravnoteže. Meutim, to nije bilo nimalo lako. Sve u svemu, posledica je bila ta da lekari tokom tog razdoblja nisu mogli ni pomišljati da zaponu sa reanimacijom. Tokom veeg broja sedmica Euridika je
nasumino odašiljane laserske zrake - kada bi, konano, stigli na pravo mesto - primala kao ozbiljne udare u svoju krmu usled ega bi se itav brod iz temelja zatresao. Sve je to dovelo do odlaganja lekarske intervencije - pokušaji ponovnog vaspostavljanja laserskog stuba, seizmiki potresi na Titanu, potreba da se otklone kvarovi na nekoliko raketnih potisnika koji su zakazali. Povrh svega, odlaganje je bilo pravdano i injenicom da izgledi za povratak Titanovih žrtava u život nisu bili sjani. Sa svakim novim danom leta, uz ubrzanje koje je sada postojano raslo, veze sa Zemljom su se sve više pogoršavale; na sve to trebalo je dodati i injenicu da su punu prednost imali radiogrami koji su se odnosili na uspeh ekspedicije. Konano, posle mnogo dana, na brod su sa Zemlje stigli izveštaji sa imenima šestorice nesrenih brodolomnika, ukljuujui i njihove fotografije i bio-fiziološke podatke o njima; ipak, ak je i to bilo nedovoljno da se neopozivo utvrdi identitet žrtava. Prilikom vitrifikacije, koja se odvijala prilino burno, facijalni delovi njihovih lobanja pretrpeli su ozbiljna ošteenja. Pored toga, sekundarne implozije unutar kriokontejnera dovele su do cepanja elektronskih kombinezona koje su žrtve nosile ispod svemirske odee, i kada se ova raspala, usled prodora kiseonika iz nje u okolni teni azot u kojem su tela poivala, njeni su se ostaci, pretvoreni u pepeo, našli posvuda unaokolo. Bilo je, potom, govora i o tome da se sa Zemlje zatraže otisci prstiju, kao i dentistiki snimci njihovih vilica. I otisci i snimci konano su stigli, ali sve što se njima dobilo bila je još vea zbrka. Zahvaljujui davnašnjoj surevnjivosti izmeu Grala i Rembdena, kompjuterski dnevnici na Titanu bili su u potpunom neredu, i niko nije umeo da kaže da li su pojedini diskovi sa memorijama uništeni ili su, možda, završili u nekom neimenovanom spremištu izvan Švajcarske. ovek koji je na Euridici trebalo da bude vaskrsnut mogao je, dakle, nositi bilo koje od sledeih šest imena: Ansel, Novada, Pirks, Keler, Parvis, Ilmenzi. Ono emu su se lekari jedino mogli nadati bilo je da e on, izlazei iz postreanimacione amnezije, biti u stanju da prepozna svoje ime na spisku - ukoliko uopšte bude u stanju da se priseti bilo ega u vezi sa samim sobom. Varadijan i Dejvis raunali su upravo s takvom mogunošu. Meutim, Gerbert je, budui i psihoniar, bio u pogledu toga krajnje obazriv... Shodno tome, pošto je utvrdio as operacije, on potraži Komandanta da mu još jednom predoi svoje zebnje. Uvek zdrave pameti i praktian, Ter Horab se smesta složi da bi imalo smisla ponovo pregledati sadržinu vitrifaksa, pošto tela budu iz njih izvuena. "Ono što je vama potrebno", primeti on, "jesu kriminolozi, kao i sudski medicinski veštaci. Budui da takvih na ovom brodu nema, mogu vam ponuditi..." Za trenutak je oklevao. "Pa, mogu vam ponuditi Filda i Lo Bjanka. Znate", dodade on jedva se primetno iskezivši. "fiziari su vam, na neki nain, poput detektiva." I tako je jedan potpuno crn - kao katranom premazan - kriokontejner bio prenesen na nivo glavne laboratorije; stajao je tu, nalik na kakav zaobljeni sarkofag. Pridržavan masivnim polugama dok su kontakt-kljuevi nalazili put do blokadnih mehanizama u spoljnim bravama, kontejner se, dok mu se poklopac lagano pomerao po uzdužnoj osi, lagano otvarao, uz odvratno grebuckav šum. Ispod napola uklonjenog poklopca uskoro se ve mogla nazreti njegova tamna unutrašnjost. Tu je, u samom središtu, stajao i svemirski kombinezon, prazan i opušten, poput kakvog poljskog strašila, njegov se vlasnik ve nedelju dana nalazio potopljen u teni helijum, zajedno sa azotnim blokom u kojem je prvobitno bio zamrznut... Fild i Lo Bjanko dohvatiše svemirski kombinezon i položiše ga na jedan oniski, metalni sto. Prilikom ranijeg ispitivanja, kada su iz njega izvlaili telo vlasnika, nije bilo traga niemu - izuzev nešto sitnih, zamrznutih komadia materijala od kojeg je bio nainjen, i nekoliko cevica rashladnog ureaja prepletenih sa nekim kablom. Ovom prilikom, meutim, injem prekriven svemirski kombinezon bi raspoluen najpre jednim, pa sa još dva pravolinijska reza - od kružnice okovratnika na koji se privršivala kaciga, preko grudi i pneumatizovanih bedara i nogu, sve do masivnih izama. Dvojica fiziara potom ukloniše rebraste, dovodne cevice, zajedno sa pokidanim cevima za dovod kiseonika, te preduzeše brižljivu pretragu: svako parence proe kroz metodini, mikroskopski pregled... Posle nekog vremena, osvetljavajui njegovu unutrašnjost
runom svetiljkom, Lo Bjanko se uvue u cilindrini kriokontejner. Da bi sebi olakšao posao, on se posluži nožem za seenje metalnih oplata i, preseene nadvoje, ove se širom rastvoriše. Pomišljalo se, naime, da bi se tu, na njima, nešto moglo nai, budui da se svemirski kombinezon rascepio po šavu rukava - bilo kada se Diglas našao izložen strahovitom pritisku birnamskog gleera što se na njega sruio, bilo usled unutrašnjeg pritiska prilikom silovitog procesa vitrifikacije. U svakom sluaju, ukoliko je taj ovek imao uza se nešto od linih stvari, to nešto moglo je biti izbaeno kroz nastali otvor na ramenu kombinezona i nai se, na metalnoj oplati, izmešano sa stvrdnutim azotom i zamrznutom ljudskom krvlju - u istom onom trenutku kada se metalna mahuna, nainjena od specijalnog elika, spustila odozdo na njega i svega ga prekrila, potpuno izdvajajui telo u hermetikoj svemirskoj odei od okolnog sveta. Pokazalo se, meutim, da su, da bi se mahuna izvukla iz kontejnera, morali biti upotrebljeni hidraulini sekai, budui da su se prethodno korišene poluge pokazale nedovoljnim. Dvojica fiziara i lekara odstupiše nekoliko koraka od postolja na kojem je bio smešten kontejner - izvlaenje mahune, naime, esto je umelo da bude veoma burno. I zaista, pre no što se mahuna - nalik glavi kakve džinovske topovske granate - konano pomeri iz svog ležaja i poe da klizi iz kontejnera, iz njega, ispod vanadijumskih zuba sekaa, stade da izlee pozamašno komae metala. Trolani tim poeka još nekoliko trenutaka. I tek pošto se crno poput ugljena komae prestade da razlee oko njih i prazna mahuna, odvojena od svojih elinih petlji što su je držale za unutrašnjost kriokontejnera, širom razjapi svoja usta prema njima, Fild pokrenu etvororuki robotski diza i visoko je izdiže, omoguavajui Lo Bjanku da još jednom krene u pažljivu pretragu njenog valjkastog tela. A onda, svi se još jednom ukoiše. Cepajui se po zavarenim šavovima, metalne oplate mahune stadoše najpre podrhtavati a potom i otpadati, prekrivajui postolje, kao da ponovo preživljavaju davnašnju smrtnu agoniju. Najzad, robot-diza dohvati tešku mahunu i, sa beskrajnom pažnjom, kao da je re o ostacima kakve još opasne mine, ponese je preko laboratorije i spusti je na aluminijumski sto, ne izazvavši pri tom ni najmanji šum. Lo Bjanko prie rascepljenom kontejneru, i u njegovoj unutrašnjosti ugleda tamne ostatke unutrašnjih pneumatizovanih oplata: sasušene i iscepane, bile su nalik na spaljeno suvo liše. Fild baci pogled u unutrašnjost kontejnera, naginjui se preko Lo Bjankovog ramena. Istorija vitrifaksa nije mu bila potpuno nepoznata. U vreme Grala i Rembdena eksplozivna punjenja korišena su da se mahuna što pre sklopi oko oveka u kontejneru, kako bi se zamrzavanje odigralo što je brže mogue. Trebalo je da on prethodno skine kacigu, zadržavši na sebi svemirski kombinezon. Kako bi se, meutim, spreilo da tom prilikom ne doe do povreivanja, mahuna je iznutra bila obložena pneumatizovanim jastuiima. Naduvavajui se, oni su telo obujmljivali sa svih strana. Jedna cev-sisaljka uglavljivala mu se u usta; mlaz tenog azota koji je oveku na taj nain bio utiskivan u telo bio je toliko snažan da je esto dolazilo do lomljenja zuba, pa i vilinih kostiju. Ideja je bila da se mozak u magnovenju i sa svih strana odjednom zamrzne, poev od same njegove osnove, koja se nalazila iznad nepca. Tehnologija tog vremena nije bila u stanju da predupredi povrede do kojih je tom prilikom dolazilo. Komadi po komadi, fiziari poeše da izvlae ostatke rascvetane unutrašnje otplate, reajui ih jedan kraj drugog sve dok u unutrašnjosti kriokontejnera ne ostade samo goli metal. Sred rastrunjenog pepela oni konano naioše na ostatke neega što je, iako poprilino nagorelo, zadržalo oblik knjižice ili beležnice. Napola ugljenisani ostaci bili su toliko krhki da su se trunili pri najmanjem dodiru, te im ne preostade drugo do da ih stave pod stakleno zvono; jer, inilo se da bi se mogli sasvim raspasti ak i pri najslabašnijem dahu. "Izgleda kao neka mala putna lisnica. Možda, od kože. Za uvanje raznih dokumenata. ljudi su ih u to doba esto nosili sa sobom. Dokumenta su, po pravilu, bila od celuloznog materijala, hartije." "Ili od plastinih polimera", nadoveza se Gerbert na Lo Bjankove rei. "U svakom sluaju, veoma obeshrabrujue", odvrati fiziar. "Pri ovakvim uslovima, stari plastini materijal ne pokazuje se nimalo izdržljivijim od obine hartije. Kako li je samo lisnica dospela u mahunu"
"ini se da to nije teško pogoditi", Fild prekrsti ruke. "Kada je taj ovek pokrenuo mehanizam, donji deo mahune pokrenuo se naviše, od nogu do grudi; istovremeno, njen gornji deo se spustio, hermetiki se vezujui sa donjim. Potres je, dakako, bio silovit, ali oigledno, ne takav da bi zdrobio oveka zamandaljenog u mahuni. Teni azot je za tren oka ispunio sav svemirski kombinezon tako da se ovaj, pod naglim pritiskom iznutra, rascepao na ramenom šavu; vazduh, pak, koji je pri imploziji bio poteran iz kombinezona napolje, istovremeno je iz njega izbacio i samo telo, ostavljajui oveka potpuno nagog. Poznati su vam, verujem, sluajevi vojnika kojima su eksplozije granata, ukoliko je do njih došlo u njihovoj neposrednoj blizini, odeu pretvarale u prave dronjke..." "Pa, šta emo sada s tim?" Gerbert je posmatrao fiziare kako prostor ispod staklenog zvona pune nekim želatinoznim uvršivaem; potom, kako uzimaju tako nainjenu vrstu smesu u kojoj je tamni, pljosnati, gotovo sav razbucan predmet stajao sav optoen, kao kakav insekt okamenjen u paretu ilibara, i kako ga pomno ispituju. Uskoro im poe za rukom da u njemu otkriju prisustvo hemikalija što su se koristile za štampanje papirnih novanica; potom i organske sastojke svojsvene životinjskoj koži, osušenoj i uštavljenoj, kao i siušne primese srebra. Bez sumnje su to bili ostaci nekih fotografija, budui da su srebrne soli korišene pri njihovoj izradi. Podesivši skenerski zrak, fiziari se usredsrediše na jedan komadi izdvojen iz okamenjene mase i, najzad, uoše u trag nekom pismenu; bili su to otisci slova i malenih kružia, po svoj prilici na nekom zvaninom dokumentu. Hromatografskim postupkom su, dalje, razložene boje na pismenima, budui da su, na svu sreu, bile sainjene od mineranih sastojaka. Ostatak posla, pak, obavili su filteri mikrotomografa. Pri svemu tome, ishod je bio više nego skroman. Jer, ak i da su došli u posed dokaza o identitetu, što se inilo veoma verovatnim, krsno ime na pismenu bilo je potpuno neitko, dok su od prezimena mogli biti sigurni samo u pogledu poetnog slova, P. Prezime se moglo sastojati od etiri do sedam slova. Na žalost igrom sluaja, prezimena oba oveka - kandidata za oživljavanje - poinjala su baš slovom P. Dvojica fiziara potom zatražiše da im se na monitorima prikažu rezogrami kandidata za vaskravanje, koji su sada mirno poivali u tenom helijumu. Ova nova tehnika vizuelnog predstavljanja, daleko savršenija od starovremenske tehnike zasnovane na iks-zracima, dopuštala je da se, u okvirima margine od desetak godina ustanovi starost žrtava; postupak je pretpostavljao utvrivanje stepena okoštalosti rskaviavog tkiva u zglobovima, kao i stepena zadebljalosti krvnih sudova, budui da medicinska nauka, u vreme kada su ti ljudi živeli, još nije pronašla nain da uspori ili sprei promene izazvane procesom skleroze. I jedan i drugi kandidat za reanimaciju bili su slino graeni. Imali su, ak, i istu krvnu grupu. Poodmaklost kalcifikacije rebara i, posebno aorti, ukazivala je da su obojica morala imati izmeu trideset i etrdeset godina. Sudei, istovremeno, prema njihovim biografijama, koje su prikljuene istorijama bolesti, ni jedan ni drugi nisu nikad podvrgnuti nekoj operaciji usled koje bi na njihovim telima ostali ožiljci. Lekarima je to, naravno, bilo poznato; pa ipak, želeli su da uju šta bi im fiziari mogli rei, posle pregleda snimaka nuklearnih magnetnih rezonanci. Fiziari, meutim, samo odmahnuše glavama: nuklearna struktura stabilnih elemenata u organizmu obino je bila izvrsna, kao da e takva ostati do kraja venosti; druga je pria bila, meutim, kada su u telima pronalaženi izotopi. A ovde je upravo to bio sluaj - što ih je, opet, poteralo u novi orsokak. Naime, i jedan i drugi ovek bili su u jednom trenutku izloženi radioaktivnom zraenju, u dozi od jedne od dve stotine rema. Po svoj prilici, u poslednjim trenucima života. Prouavanje unutrašnjih organa nekog ljudskog bia, u razliitim ravnima ili odeljcima, uvek je predstavljalo neku vrstu anonimne, apstraktne delatnosti. Meutim, pogled na ova naga tela, potopljena u teni helijum i optoena azotnim ledom - a posebno pošto su im glave bile polusmrskane - bio je takav da Gerbert požele da zadovoljstvo u celini prepusti dvojici fiziara. (One jabuice obojice ostale su netaknute - na potajnu žalost lekara, budui da bi im injenica da je bar jedan od njih ostao bez ula vida na izvestan nain olakšala izbor; naime, da se opredele za onog sa sauvanim onim vidom)... Kada se
fiziari konano udaljiše, Dejvis se spusti na postolje na kojem je poivao kriokontejner i ostade tako, nem i bez pokreta. Konano, ne mogui više da podnosi napetost, Gerbert mu se obrati: "Dakle?" upita on. "Kojeg emo?" "Mogli bismo videti šta Varadijan misli..." promrmlja Dejvis nesigurno. "Zbog ega? Zato što - tres faciunt collegium?" <Tres faciunt collegium - trojica ve ine konzilijum; stari izraz u medicinskoj praksi kojim se oznaavala potreba svestranog razmatranja mera u leenju bolesnika valja preduzeti, kako bi se dobio najpovoljniji ishod. U prenosnom smislu: više oiju bolje vide. (Prim. prev.)> Dejvis ustade, i poe kucati po tastaturi i na monitoru se poslušno, jedan kraj drugog, ukazaše dva niza zelenkastih cifara, kao i jedna izdvojena, crvena cifra, na desnoj strani, koja je upozoravajue treperila. On iskljui monitor, ne mogavši više da izdrži pogled na njega; trenutak potom, ruka mu ponovo poe ka tastaturi. Gerbert, meutim, ispruži ruke i povue ga k sebi, spreavajui ga da ponovi postupak. "Stani... To nema nikakve svrhe!" Dvojica lekara zagledaše se jedan u drugog pravo u oi. "Mogli bismo priupitati..." zapoe Dejvis, ali ne dovrši reenicu. "Ne vredi. Niko nam u ovome ne može pomoi. Varadijan..." "Nisam mislio na Varadijana." "Znam. Mislio sam da kažem da bi, zvanino, Varadijan morao da donese odluku, ukoliko bismo je njemu prepustili. Morao bi, uostalom, kao Vrhovni iscelitelj - ali to bi bilo kukaviko rešenje. Kao što i sam vidiš, sve ovo vreme nigde ga nema. Dakle, da ne dužimo. Kroz jedan sat - u stvari, sada ve imam manje od jednog sata - Jusupov e poeti da usporava." On pusti Dejvisa i ukljui prekidae na konzoli, kako bi pripremio prostoriju za reanimaciju, i dodade: "Ovi mrtvi uopšte ne postoje. Kao da nikada nisu ni roeni. Mi nikoga ne ubijamo. U stvari, samo stvaramo jedan novi život. Možeš li itavu stvar sagledati na ovakav nain?" "Divota", doeka ga Dejvis, dok mu se oi zasijaše. "U pravu si. U pitanju je, jednostavno, dobro delo. A tebi prepušatam svu ast, i zadovoljstvo, da ga uiniš. Dakle, ti izvrši izbor." Dve bele zmije, prepletene oko palice što je stajala na zidu iznad kontrolne table, odjednom zasvetliše: sve je bilo spremno. "U redu", saglasi se Gerbert. "Ali, pod jednim uslovom: da to ostane meu nama, i da niko za to nikada ne sazna. Pogotovo ne - on. Shvataš?" "Shvatam." "Razmisli malo. Posle operacije, sve što preostane bie uklonjeno sa broda. A ja u, takoe, izbrisati sve podatke iz holodosijea. Meutim, ti i ja emo znati; znaemo, jer ništa što se ovde zbilo neemo moi da istisnemo iz svojih seanja. Da li bi ti bio u stanju da sve zaboraviš?" "Ne bih." "A da nikome ni re ne kažeš?" "To - da." "Baš nikome?" "Nikome." "Nikad?" Dejvis poe oklevati. "Ali... na kraju krajeva, svi to ve znaju. I sam si na sastanku Saveta rekao da emo se morati odluiti za jednog...:" "Morao sam. Varadijanu je bilo poznato pravo stanje stvari. Meutim, kada posle vaskrsnua uništimo sve podatke, biemo u mogunosti da svima kažemo da je ovek za koga smo se odluili imao, objektivno, više izgleda, i da smo to ustanovili neposredno pred samu operaciju." Dejvis klimnu. "Saglasan." "Sastaviemo zapisnik, krivotvorei dve stavke u njemu, i potpisati ga... Jesi li spreman da to uiniš?" "Jesam. Potpisau zapisnik, ako i ti to uiniš."
Gerebert otvori pregradak u zidu: stajali su tu okaeni srebrnasti kombinezoni, sa belim izmama i providnom, staklenom maskom za lice. On dohvati svoj kombinezon i stade ga navlaiti. Dejvis poe za njegovim primerom. Na rotundi koja se nalazila pored prostorije otvoriše se potom vrata, otkrivajui blistavu unutrašnjost lifta. Vrata se ponovo zatvoriše, lift poe nadole, i sada prazna prostorija stade se zatamnjivati: samo su iznad kontrolne ploe Eskulapove zmije i dalje svetlucale. 3. VASKRSNUE Svest mu se vratila slepom i bez tela. Njegove prve misli nisu bile uobliene u rei; oseanja su mu bila zbrkana, neiskaziva. Negde se bio izgubio, išezao, i sada se vratio. Tek pošto je osetio da mu se unutrašnji govor vraa, mogao je da sebi postavi pitanje: od ega sam to toliko strahovao? Šta mi se to dogaa? On pokuša da se pomeri, da ustanovi položaj svojih ruku, nogu, grudi, sasvim svestan da je nekad imao telo, ili, bar, da je trebalo da ga ima. Ali ništa mu se ne dogodi u odgovor, ništa se ne pomae. U stvari, ne bi umeo ni da kaže da li su mu oi uopšte bile otvorene. Niti je oseao kapke, niti da trepe. Konano, on prikupi svu snagu i pokuša da digne kapke, i za asak mu se uini da je možda i uspeo. Meutim, ne ugleda ništa osim one iste tmine koja je tu bila i ranije. I ti pokušaji, koji su od njega iziskivali strahovit napor, ponovo ga odvedoše do pitanja: šta sam ja? Ja sam ovek. Ovaj oigledni odgovor prikaza mu se kao istinsko otkrovenje. A onda, trenutak potom, spoznade svu oiglednost odgovora i nasmeja se samom sebi: jer, zaista, do kakvog je to udesnog otkria upravo došao! Rei mu se, najzad, stadoše lagano vraati: odakle, to ni sam nije znao. U poetku su bile nekako izlomljene i bez smisla, kao da ih, poput riba, muno izvlai iz neznanih dubina. Jesam. Ja jesam. Gde - ne znam. Ne mogu da osetim svoje telo. Zbog ega? A onda, odjednom, poe da osea svoje lice, obraze, možda i nos. Bio je, ak, u stanju da pokree i nosnice, mada je to zahtevalo neverovatnu snagu volje. Zurio je, pokreui one jabuice, u svim pravcima, a onda zakljui - jer mu se i sposobnost rasuivanja povratila: ili sam ja slep, ili se nalazim sred neke, najguše mogue tmine. Tmina mu namah zazva u umu pomisao na no, a no mu, opet, povede misao ka nekom beskrajnom prostoru prepunom istog, hladnog vazduha; pri pomisli na vazduh, u njemu se javi i misao o disanju. Dišem li ja ovo? upita se on, pažljivo osluškujui tminu oko sebe - tminu koja je bila toliko nalik na ništavilo, a opet, toliko razliita od njega. inilo mu se kao da diše, ali nekako, ne na uobiajen nain. Rebra i dijafragma uopšte mu se nisu pokretali, kao da su, neobjašnjivo, zamrli. Vazduh je sam od sebe u njega ulazio, i opet bešumno izlazio. Nije, inilo se, bilo drugog naina na koji bi mogao disati. Sada je ve imao lice, plua, nozdrve i oi - mada njima nije mogao ništa videti. On odlui da šaku stisne u pesnicu, savršeno se dobro priseajui šta su to ruke i kako ih valja vrsto stisnuti. Uprkos tome, ništa ne oseti, i strah se odmah vrati ovog puta potpuno racionalan, utemeljen na logici: ili je u pitanju paraliza, ili sam ostao i bez ruku i bez nogu. Zakljuak mu se, ipak, uini sumnjivim - imao je plua, u to nije moglo biti sumnje, pa ipak, bio je bez tela... A onda mu se u tminu i strahove probiše neki otkucaji - uporni, daleki, mukli. Krv? Njegovo srce? Kucalo je. A onda, kao prvi talas koji ga odnekud spolja zapljusnu, zau zvuke neijeg govora. ulo sluha odjednom kao da mu se otvori, mada sve još beše prigušeno. Bio je to razgovor dva oveka - uspeo je da razazna dva glasa - ali mu nije polazilo za rukom da razabere šta su govorili. Jezik mu je bio poznat; same rei mu, meutim, neraspoznatljive, poput nekog predmeta koji posmatra kroz zamueno staklo ili kroz maglenu koprenu. I dok je pokušavao da još više usredsredi pažnju, sluh mu se izoštri, i - zaista udno - kroz ulo sluha konano izroni iz sebe samog, ustanovivši da se nalazi u nekom stvarnom prostoru, omeenom odozdo, odozgo, i sa svih strana. Gravitacija, konano mu stiže do svesti. Posle toga, on svu pažnju usmeri na glasove, koji su se i dalje mogli uti. BIli su to, bez sumnje, glasovi muškaraca; jedan je bio viši i
mekši, a drugi niži, bariton, i veoma taman. Možda bi, kada bi pokušao, bio u stanju da i sam progovori? Ali najpre je želeo da još malo posluša, ne zbog radoznalosti i iz nade, ve zbog zadovoljstva što ga je nalazio u injenici da tako dobro uje, i što je u stanju da sve bolje razume ljudski govor. "Zadržao bih ga u helijumu." Bio je to onaj bliži glas; odavao je krupnog, vrsto graenog oveka; prosto je odisao snagom. "Ja ne bih", ree udaljeniji, mlai glas. "Zbog ega? Ne može mu škoditi." "Pogledaj mu mozak. Ne, ne calcar avis. Tamo, na desnoj režnjai. Vernikeov centar. Vidiš? Sluša nas." "Ipak, amplitude su male. Sumnjam da nas razume." "A sad, oba eona režnja. Veoma su blizu normale." "Da, vidim." "Jue, gotovo da nije bilo niega." "Prirodno. Bio je u stanju hibernacije. Razumeo nas ili ne, još je u njemu previše azota. Dodau još helijuma." Nastade poduža tišina, a onda se zauše tihi koraci. "Stani! Pogledaj..." Bio je to onaj bariton. "Budi se... Pa, u tom sluaju..." Ostatak nije bio u stanju da razabere. Šaputali su. Misli mu se sasvim razbistriše. Ko je to govorio? Lekari. Znai li to da sam doživeo neku nesreu? Kada? I ko sam ja? Misli su mu navirale sve brže i brže, dok su oni i dalje šaputali, povremeno, usled uzbuenja, povisujui glas. "Odlino! eoni režnjevi su savršeni. Ali, talamus, ne znam... Smanji mu intenzitet... Ukljui Eskulapija. Ne, bolje medikom... Tako. Podesi sliku. Kako stojimo s moždinom?" "Gotovo je na nuli. udno." "udno bi, zapravo, bilo da nije na nuli. Pogledajmo centre za disanje. Hmmm...? "Da ih pokrnemo?" "Ne, emu? Ve e on, sam od sebe, poeti da diše. Tako je bezbednije. Ali, ovde, iznad optikih hijazmi..." Nešto fijuknu. "Ne može da vidi", ree mlai glas, iznenaeno. "Devetka funkcioniše. A sada, da ustanovimo da li uopšte, bilo šta, može videti..." Posle tišine koja za trenutak nastupi, odjednom stiže neki metalast zveket. Gotovo istog asa, tmina se stade proreivati, ustupajui mesto slabašnom, sivkastom odsjaju. "Aha!" uzviknu bariton ushieno. "Stvar je bila samo u sinapsama. Zenice reaguju ve itavih nedelju dana. U svakom sluaju", dodade on, znatno tiše, "nee biti u mogunosti da..." Šapat. "Agnozija?" "Ne. Ali bilo bi dobro ukoliko bi... Evo, pogledaj složenije komponente..." "Seanje se vaspostavlja?" "Ne znam. Ne mogu rei ni da ni ne. Kako stojimo sa krvnom slikom?" "U okvirima normale." "Srce?" "etrdeset pet otkucaja." "Pritisak?" "Udesetostruen. Da ga iskljuim?" "Bolje nemoj. ekaj... Maleni impuls u moždini..." On oseti kako se nešto u njemu trza. "Tonus mu se vraa. Vidiš?" "Ne mogu istovremeno da pratim i miogram i mozak. Da li se pokree?" "Ruke... neusklaeno." "A sada? Posmatraj mu lice. Da li trepe?" "Otvorio je oi. Da li vidi?" "Ne, ne još. Kolika je donja granica nadražaja zenice?"