naprosto nije bila u stanju da uoi. Možda je, najzad, umesto da se na svaki mogui nain nastoji da se u toj naizgled besmislenoj elektromagnetnoj jeci uhvati neki smisao - naprosto trebalo u celosti izmeniti itav program analize. Na svako od takvih pitanja DEUS je odgovorio na svoj uobiajeni nain: suvo i strpljivo. Premda mu je bilo veoma mnogo znano o ljudskim emocijama, on, sam, bio ih je potpuno lišen. "Ukoliko su ti šumovi zaista izraz prenosa energije, u tom bi sluaju morale postajati i prijemne stanice; pri tom, nešto bi se energije moralo i gubiti, ma koliko mala ta koliina bila, budui da je stopostotna efikasnost jednostavno nemogua. Meutim, do ovog trenutka na planeti nismo uoili nijednu takvu prijemnu stanicu - dakako, takvu ija bi veliina bila u skladu s odašiljanom energijom. Jedan deo te energije, onaj koji je u stanju da prodre kroz atmosferu, usmeren je prema nekim od orbitera... Ali ostali odašiljai - kao i ostali orbiteri - ometaju ove usmerene emisije, i to u potpunosti. Sledee poreenje je dosta slikovito: kao da je u pitanju neka velika masa ljudi koji žele da meusobno povedu razgovor, ali pri tom svi govore uglas, sve vreme sve više dižui glas da bi se uopšte mogli uti. Meutim, ma koliko mudro moglo biti ono što svaki od govornika nastoji da kaže - ishod je jedino svopšta buka, nalik na zavijanje opora. Pored toga, ak i ukoliko se izvesna podruja emisija i koriste za komuniciranje, te se emisije, uprkos svemu, i dalje mogu javljati kao bezoblini šumovi, naroito ako su emisioni kanali potpuno zagušeni. Meutim, šumovi što dolaze sa Kvinte imaju i jedno neobino svojstvo. Oni, naime, ne predstavljaju baš 'potpun haos'; pre su, moglo bi se rei, proizvod meusobno suprotstavljenih emisija. Svaki odašilja drži se tano svoje talasne dužine. Drugi odašiljai ili ometaju prve ili ih sasvim prigušuju svojim kontra-amplitudama." DEUS im i vizuelno predoi to elektromagnetno komešanje, time što radioemisije pomeri u zonu vidljivog dela spektra. Bledo, spokojno lice planete odmah ustupi mesto prizoru višebojnih treperenja. A kada DEUS emisione stanice još i oboji u zeleno odašiljae u belo, a 'kontraemisione stanice' u crveno, Kvinta se sva preobrati u šaroliku loptu boja koje su se meusobno neštedimice nadmetale... Pomahnitala crvena boja sve je više okruživala releje, bojei njihovu belinu rumenilom; u isti mah, i zelena boja provali poput poplave... Konano se uspostavi nešto nalik na zamuenu paukovu mrežu boja; povremeno bi neka od njih prevladala, ali na kratko: odmah bi se povlaila, ustupajui mesto nekoj drugoj... U meuvremenu poeše pristizati i podaci sa sondi odaslatih da ispitaju Kvintin mesec. Od pet odaslatih dve su nestale - nije bilo poznato kako - negde u periselenijumu, u taki koja nije bila dostupna pogledu sa Hermesa. Stirgard oštro ukori Haraša zbog tog nehata; ovaj je, naime, propustio da iz izviakih sondi uputi i pratee, koje bi bile u stanju da ih sve vreme nadgledaju, ak i s druge strane meseca... Preostale tri, meutim, uspešno su obišle planetinog prirodnog pratioca. U nemogunosti da svojim signalima probiju debele slojeve šumova, slike su Hermesu uputile pomou šifrovanog laserskog zraka. U samom poetku primljena informacija bila je do te mere krcata da je jedan jedini impuls, u nanosekundi, sadržao ak hiljadu bita. Jedva jedan minut posle toga DEUS objavi da se iz aposelenijuma tri krivntanska orbitera, do tada neuoena zbog malih razmera, poinju približavati sondama. DEUS je sada uspeo da ih uoi zbog poveane toplote koju su poeli da odaju posle paljenja motora, kao i zbog snažnog ubrzanja, u skladu sa Doplerovim efektom. Ništa nije ukazivalo na mogunost da im je sa planete stigao nalog da presretnu sonde; za to, u stvari, nije ni bilo vremena. Orbiteri su se sada nalazili na kursu koji bi ih, na kraju, doveo do sudara sa sondama, i kapetan naloži da se izvede manevar kojim bi se sudar izbegao. Trolani izviaki odred izbaci potom ispred sebe veu koliinu metalnih folija i balona - što, meutim, ne zavara presretae. Sonde onda izruiše iz sebe oblak sodijuma i ispališe u njega kiseonik; oganj buknu, i oblak se zaas pretvori u plamenu kuglu. I u trenutku kada kvintanski orbiteri uleteše u nju, na drugoj strani, spiralnom putanjom, sonde iz nje izroniše; meutim, umesto da se upute ka brodu, eomice se meusobno sudariše i istog asa pretvoriše u prah.
Stirgard posle toga povue sve osmatrake sonde sa njihovih orbitalnih položaja, i DEUS zapoe s analizom podataka prikupljenih tokom izvianja. Na suprotnoj meseevoj strani, ogoleloj i izbradzdanoj kraterima, poigravao je neki plamiak, iji je spekatar sadržao sva svojstva nuklearne plazme; kretao se, napred-nazad, tako brzo da bi, da ga snažno magnetno polje nije držalo na uzdi, sigurno otperjao u svemirske dubine i tamo gotovo trenutno utrnuo. Šta je predstavljao taj plamiak koji je tolikom brzinom, od oko šezdeset kilometara u sekundi, neprestano putovao tamo-amo, izmeu dva prastara kratera? Šta je, zaista, predstavljao taj ignus fatuus? DEUS ih je uveravao da na planeti još nisu otkrili Hermesovo prisustvo i da brod, prema tome, nije bio pod njenom paskom. Nije, zaista, bilo nikakvih nagoveštaja da ih prate. Koristei se Sekstinom atmosferom kao soivom za radioskope, DEUS je beležio stalnoprisutne šumove, kroz koje su se povremeno probijala neka pucketanja, nesumnjivo nastala usled sudara orbitera sa ledenim prstenjem. Javile su se ubrzo i razlike u gledištima u pogledu toga šta im je dalje valjalo initi. Saglasnost je postojala samo u tome da Kvintanjanima još nije trebalo objaviti svoj dolazak. Trebalo je ostati prikriven, na sadašnjem mestu - bar dotle dok ne uspeju da razreše makar neku od brojnih zagonetki. Rasprava se, prvenstveno, odnosila na dilemu da li na suprotnu stranu Kvintinog meseca poslati robotizovano vozilo, ili i sam brod spustiti tamo. Što se tie izgleda za uspeh bilo u prvom bilo u drugom sluaju, DEUS je znao taman onoliko koliko i sama posada - što e rei, baš ništa. Osluškivanja koja su obavile izviake sonde ukazivale su na to da Kvintin mesec nije bio naseljen - iako je imao vlastitu atmosferu. Mada mu je masa bila jedan i po put vea od mase Zemljinog meseca, ipak, sam od sebe, ne bi bio u stanju da je sauva. A i sastav njegove atmosfere predstavljao je još jednu, dodatnu zagonetku: sastojala se od plemenitih gasova - argona, kriptona, ksenona, kao i helijuma u tragovima. Bez nekog veštakog izvora, koji ju je stalno popunjavao, sva atmosfera bi se raspršila svemirom tokom nekoliko stotina godina. Još pouzdaniji dokaz inženjerijskog umea predstavljao je onaj plazmatini plamiak. Ali Mesec je bio nem; takoe, nije imao ni vlastito magnetno polje... Konano, Stirgard odlui da spusti brod tamo. Ukoliko je na mesecu i bilo kakvih stvorenja, morala su se nalaziti ispod njegove površine, duboko pod njegovom stenovitom krestom izbrazdanom kraterima i kotlinama. Zamrznuta mora lave blistala su okružena prugama što su se poput podnevnih senki odbijale od najveeg kratera. Dakle, spustie se, ali e najpre Hermesu dati privid komete... Iz zalizaka na trupu broda, koji se sada otvoriše s obe strane, iz tankova pokulja pena; mlazevi posebne gasovite smese zapališe je i pena optoi itav brod poput džinovske mahune, prekrivene nepravilnim, stvrdnutim mehurovima. Poput koštice u nekoj voki, Hermes bi obmotan sunerastom, grožanom masom. ak je i iz priline blizine bio nalik na izduženi komad stene izbrazdane kraterima. Rasprsnuti mehurovi inili su da mu površina postane potpuno nalik na površinu kakvog asteroida, kojeg su vekovima rovali meteoriti i kosmika prašina. Motori, bez kojih se, dakako, nije moglo, predstavljali bi rep komete; bližei se perihelu, uvek bi bio okrenut nasuprot suncu - obmana stvarana zahvaljujui deflektorima u motorima. Pomnom spektralnom analizom lako bi se ustanovilo da ni sastav ni ponašanje gasova nisu priliili nikakvoj kometi. Meutim, u pogledu toga ništa se nije moglo uiniti. Hermes se iz Sekstine u Kvintinu orbitu stade premeštati hiperbolinom brzinom - takve su visokobrzinske komete postojale, mada su bile retke, i po pravilu su dolazile izvan sunevog sistema. Posle dve sedmice leta, našavši se s one strane meseca, stade koiti, istovremeno odaslavši naroite sonde sa televizijskim kamerama. Privid prastare, izubijane stenovite mase bio je savršen; i samo bi se usled nekog veoma snažnog udarca ta lažna stena ugnula, budui elastina poput kakvog balona. Meutim, samo spuštanje nije se ni na koji nain moglo prikriti. Dok je brod ulazio u meseevu atmosferu, s krmom nadole, oganj iz njegovih motora sagori sunerastu masu što je prekrivala mlaznike; ostali deo posle obavi atmosfersko trenje. Crveno-usijana maska se pocepala i obnaženi metalni kolos, pritiskujui oganj pod sobom, poleže na svojih šesto
nogu, ispitavši najpre tle, ispalivši u njega itav niz granata. Neko vreme komadii sagorele suneraste mase zasipali su brod poput džinovskih kišnih kapi. A kada se pogled konano razbistri, posada stade da meseevu površinu osmatra s jednog kraja obzorja na drugi. Od plazmatinog plamika delio ih je samo nazubljeni rub velikog kratera. S obzirom na preovlaujui pritisak od etiri stotine hektopaskala, moglo se pomišljati na upotrebu 'koptera radi osmatranja iz vazduha: to je, istovremeno, znailo pristupiti neprikrivenom osmatranju. I tako zapoe igra ija pravila još nisu bila poznata, ali ijih su rizika svi bili i te kako svesni. 'Kopteri, odaslati u grupi od osam letelica, i pokrivajui kružnu površinu od oko hiljadu milja, ne naioše ni na kakvu prepreku. Na osnovu snimaka koje su oni nainili složena je mapa koja je obuhvatala podruje od osam hiljada kvadratnih kilometara, sa središtem u taki prizemljenja. Bila je to karta tipino bezvazdušnog nebeskog tela, sa nasumino razbacanim kraterima napola ispunjenim vulkanskom sedrom - osim na sveroistoku gde su magnetostati stvarali neku vrstu pokretne vatrene kugle. Kugla se kretala tik iznad stenovitog tla, koje se pri njenom prolazu topilo, usled ega se njena staza preobražavala u vru, plitak kanjon. 'Kopteri zaoše u to podruje i obaviše merenja, zajedno sa spektralnom analizom, i iz vazduha i na samom tlu. Jedan od njih namerno se približi kugli; pre no što ga ona proždra, instrumenti uspeše da joj izmere temperaturu i energetsko zraenje, koje je iznosilo, ak, bilion džula. Kuglu je hranilo i njome upravljalo naizmenino magnetno polje koje je dostizalo itavih 10 gausa. Pošto za trenutak zadrža pažnju na podacima o akustinom ispitivanju podslojeva kanjona, Stirgardu se uini poželjnim da DEUS naini dijagram mreže koja je na tom mestu bila otkrivena - sa vorištima, raskrsnicama i brojnim okomitim oknima koja su se protezala duboko u litosferu. inilo se da ga to otkrie nije nimalo iznenadilo. Svrha tog džinovskog postrojenja ostala je, meutim, potpuno nejasna. inilo se, ipak, da nije moglo biti nikakve sumnje u pogledu injenice da su radovi na njemu prekinuti dok su još bili u punom zamahu. Svi ulazi koji su vodili u galeriju ili okna bili su zatvoreni, odnosno, tanije, zatrpani eksplozijama pogodno razmeštenih mina - pošto su, prethodno, teške mašine pomerene dublje u tunele i peine. Plazmatini plamiak - zapravo, mikrosunce - napajalo se pomou termoelektrinih transformatora, zahvaljujui sistemu magnetoprovodnika koji su crpli energiju iz dubina astenosfere - oko pedeset kilometara ispod spoljnog omotaa meseeve kore. Iako je odaslao teške, ali svakom tlu prilagodljive strajdere, da u tom podruju prikupe dodatne pdatke - sada, dok je s nestrpljenjem išekivao njihov povratak, Stirgard izdade nalog da se obave sve pripreme za brzo uzletanje. Opinjeni velianstvenošu tog podzemnog energetskog kompleksa, fiziari su bili veoma rad da još ostanu i da, ak, zavire u napuštene hodnike postrojenja. Stirgard ih, meutim, glatko odbi. Dve letelice koje su ulovili ništa im nisu odale; gradnja zapoeta sa takvom strasnom energijom na ovom besputnom mestu takoe je predstavljala zagonetku; a najzagonetnija (ukoliko stepenovanje ovog prideva uopšte ima nekog smisla) od svega bila je injenica da su radovi u žurbi prekinuti, kao da je izbila panika ili nastupila hitnj potreba za evakuacijo. Dabome, nije im to spomenuo; ono što mu je prošlo kroz glavu zadržao je za sebe. Svako podrobno prouavanje neke tuinske tehnologije inilo se, naprosto, zaludnim poslom. Njeni delii, baš kao ni parad slomljenog ogledala, nisu bili u stanju da pruže nikakvu celovitu sliku; bila je tek naraspoznatljivi ostatak neega što ju je pretvorilo u paramparad. Pored toga, odgovor se nije krio u alatkama civilizacije, ve u civilizaciji samoj. Razmišljajui o tome, postade još svesniji težine zadatka koji im beše poveren. Koristei se interkomom, Arago ga upita može li mu posvetiti nekoliko trenutaka. "Naravno, ali morate požuriti. Uzleteemo za manje od jednog asa", odgovori on, nimalo oduševljen najavljenom posetom. Arago se pojavi posle svega nekoliko sekundi.
"Nadam se da vas ne remetim..." "Remetite me, veleasni." Stirgard ne ustade, ve samo pokaza svom posetiocu da i sam sedne. "Meutim, s obzirom na prirodu naše... misije, stojim vam na raspolaganju." "Ne raspolažem nikakvim ovlašenjima, i nisam nikakav opunomoeni ambasador... Ipak, imam izvesne obaveze, kao i svi ovde, kao i vi", tiho odgovori dominikanac. "Razume se, uz jednu razliku. Od mojih odluka ne zavisi ništa. Od vaših, meutim, zavisi sve." "To mi je i samom dobro poznato." "Žitelji ove planete su poput kakvog živog organizma: možete ga prouavati koliko god želite, ali ga ne možete pitati za smisao njegovog postojanja." "Meduza vam, na primer, na to pitanje ne bi dala nikakav odgovor. Ali neko ljudsko bie?" Stirgard ga je sada napregnuto posmatrao, kao da oekuje da uje nešto zaista važno. "Da, od ljudskog bia možete oekivati odgovor, ali ne i od oveanstva. Meduze nisu u stanju da daju odgovore. Ali svako od nas jeste, naroito u pogledu onoga što inimo." "Vidim na šta ciljate. Valeasni bi želeo da uje kakva je moja odluka u pogledu našeg daljeg ponašanja." "Tako je." "Pokazaemo im se." "I zatražiete da razgovarate s njima?" "Baš tako." "A ukoliko oni ne udovolje vašim zahtevima?" Stirgard ustade, oigledno pometen. Arago je upravo dotakao ono što je Stirgard pokušavao da potisne duboko u sebi. Stojei toliko blizu redovnika da mu je gotovo dodirivao kolena, on ga blago upita: "A šta još, uopšte, možemo uiniti?" Arago ustade, ispravi se, uze kapetanovu desnu šaku u svoju i vrsto je stisnu. "Odluka je u dobrim rukama", ree on i izie. 9. BLAGOVESTI Još jednom ga prekrivši sunerastom masom, kapetan ponovo postavi svoj brod na stacionarnu orbitu oko Kvintinog meseca, prema onoj njegovoj hemisferi koja se nije videla sa matine planete; potom, jednog po jednog, pozva sve lanove posade, i zatraži od njih da procene situaciju i izlože mu šta bi uinili da su na njegovom mestu. Raznovrsje ponuenih pretpostavki bilo je gotovo neverovatno. Nakamura se, na primer, ozbiljno vezao za kosmiku hipotezu... Razina kvintanske tenologije jasno je, prema njemu, ukazivala na postojanje u potpunosti razvijene astronomije, i to ve mnogo godina unazad. Zeta i njene planete putovale su kroz izduženje krakova galaktike spirale, i kroz otprilike pet hiljada godina trebalo je da dospeju u opasnu blizinu Hada. Bilo je, meutim, nemogue sa potpunom tanošu odrediti kritinu taku približavanja, budui da je problem ukupnog meudejstva mnogih masa ostajao nerešiv. Ipak, nije bilo teško shvatiti da postoji tek veoma mala verovatnoa da blizak prolazak pokraj kolapsara ne proizvede katastrofalna razaranja - možda i uništenja same planete... I tako je ugrožena civilizacija poela preduzimati sve što je bilo u njenoj moi da se spase. Razraeni su najrazliitiji projekti. Na primer, projekat nastanjivanja Kvintinog meseca, njegovog otkidanja od matine planete i preseljenja prema Eti Harpije - koja se nalazila na udaljenosti od puke etiri svetlosne godine, i što je bilo još važnije, kretala se smerom suprotnim od kretanja kolapsara. Meutim, po svoj se prilici još u poetnom razdoblju ovog projekta ispostavilo da su i izvori energije i znanje neophodno za njegovo ostvarivanje - ipak nedovoljni... Takoe je bilo mogue da je jedan deo kvintanske civilizacije - možda itav jedan blok nacija - bio za taj projekat, dok mu se drugi suprotstavljao. Bilo je, najzad, predobro poznato da su strunjaci sa razliitih podruja retko kad dolazili do punog saglasja, naroito kada bi se suoili sa nekim posebno složenim i teškim problemom.
Drugi je projekat, možda, imao u vidu iseljenje: napuštanje planete pomou velikog broja svemirskih brodova. Meutim, ovakvo rešenje zasigurno bi ubrzalo krizu: stanovnika Kvinte je verovatno bilo na milijarde, i teško je zamisliti da je bilo dovoljno brodogradilišta da se izgradi flota koja bi u Izgnanstvo ponela baš sve one koji bi želeli da napuste svoju planetarnu kolevku. Da se poslužimo zemaljskom analogijom: pojedinane zemlje na Kvinti verovatno su se u zamašnoj meri razlikovale po svom industrijskom potencijalu. One najnaprednije mogue je da bi sagradile svemirsku flotu samo za sebe, istovremeno dižui ruke od projekta preseljenja itavog Meseca... Možda su, opet, oni koji su radili u brodogradilištima, pomišljali da brodovi spasa nisu i za njih, te su poeli pribegavati najpre sitnim odugovlaenjima, a potom i krupnijim sabotažama. Možda je sve to, konano, otvorilo put represiji, pobunama, anarhiji, i sveopštem propagandnom ratu putem monih radioodašiljaa. I tako je i ovaj projekat mogao biti zaustavljen, još u poetnoj fazi - a mnoštvo satelita i orbitera što plutaju oko planete možda su tek njihovi jadni ostaci... Mada su Nakamurine procene situacije bile krajnje hipotetine, nije se baš moglo rei da su lišene svake vrednosti. Sledstveno svemu - bio je njegov savet - trebalo je što pre uspostaviti vezu sa Kvintom. Siderno graditeljstvo, u koje bi njeni žitelji bili upueni, možda je za njih moglo predstavljati luku spasa. Upoznavši se s Japanevim razmišljanjima, Polasar priznade osnovanost polaznih injenica; smatrao je, meutim, da ih je njegov kolega vrlo slobodno prekrojio, kako bi što više odgovarale tezi o planetarnom iseljenju. Siderno graditeljstvo nije predstavljalo grom koji dolazi iz vedra neba. Energija koja je bila izvlaena iz astenosferikih postrojenja na Kvintinom mesecu bila je za tri reda veliine manja od energije neophodne da bi se uinili moguim kako gravitologija tako i njena industrijska primena. Povrh svega, nije bilo nieg što bi nagoveštavalo da su Kvintanjani zaista procenili Etin sistem kao dovoljno gostoljubiv, da bi se za njega mogli trajno vezati. Kroz nekoliko miliona godina Eta je trebalo da ue u razdoblje konanog sagorevanja svojih zaliha vodonika, i da se posle toga preobrazi u crvenog džina. Konano, prema njegovom mišljenju, Nakamura je smešao podatke što su se odnosili na kretanje itavog sazveža Harpije i na kretanje samog Hada - sabivši ih u prostor gravitacione neodredljivosti - kako bi kritini prolazak Zete pokraj kolapsara uinio moguim u dogledno vreme: kroz pukih pedesetak vekova. Ukoliko bi se, meutim, uzela u obzir i ometanja prouzrokovana spiralnim krakom galaksije, taj kritini prolazak mogao je biti odložen i za više od dvadeset hiljada godina. Saznanje da e se užasne stvari dogoditi kroz nekih dve stotine pedeset vekova moglo bi izazvati paniku samo kod umno zaostalih stvorenja. Jedna nauka tek u povoju, kakva je bila emaljska u devetnaestom veku, mogla je zaista smatrati da je sve rešeno i da se napredak brzo bliži svom kraju. Meutim, jedna zrelija nauka iako nemajui predstavu o otkriima koja tek predstoje, bez sumnje bi bila svesna injenice da e do njih dolaziti po eksponencijalnoj stopi: da e, naime, tokom samo nekoliko narednih godina biti ostvareno znatno više saznajnih prodora nego što ih je nainjeno tokom nekoliko prethodnih milenijuma. Iako nam nije poznato šta se dešava na Kvinti, potrebno je da stupimo u vezu s njom. Možda je rizino, ali je i neophodno. Kristing je smatrao da je 'sve mogue'. Postojanje jedne visokorazvijene tehnologije nije, neminovno, moralo znaiti kraj svih religioznih oseanja. Posetiocima sa drugih svetova egipatske ili acteške piramide nisu se morale initi svrhovitijim nego gotske katedrale. Ono što smo otkrili na Kvintinom mesecu moglo je biti delo neke religije. Obožavanja sunca - veštakog sunca. Možda je u pitanju bio oltar od nuklearne plazme. Idol, simbol moi, ili gospodstva duha nad materijom. Ali isto tako, možda bismo se mogli suoiti i sa šizmama, otpadništvom, jeresima, krstaškim ratovima - gde oružje ne bi bili maevi, ve radio-emisije. Elektromagnetne hajke kako bi se 'preobratili pagani' - ili paganske svete informacione mašine. (Deus EST in machina.) Razume se, sve ovo teško je dokazivo, a možda nije ni mogue. Simbol neke vere, baš kao i znamenja ideologija, retko kad otkrivaju svoja znaenja potpunim strancima. Meutim, fizika nikada niije uinila metafiziku suvišnom. U nastojanjima da ue u trag zajednikom sadržatelju nastojanja pripadnika razliitih zemaljskih kultura i epoha, ovek je, u najmanju ruku, morao doi do
zakljuka da materijalna dobrobit nikada, i nigde, nije predstavljala posvemašnji i konani odgovor na pitanje o smislu postojanja. Takvo bi uverenje moglo predstavljati tek puki izuzetak. Tehnologija nije obavezna da ide ruku pod ruku sa Svetošu: uvek je pred sobom imala cilj koji ju je prevazilazio. A kada je Svetosti nestalo, nešto se moralo javiti da ispuni prazninu u kulturnim matricama... Kristing je brak izmeu inženjerstva i religije uzdigao do takvih mistinih visina, da je Stirgard tek s velikim teškoama uspevao da ga prati. A kontakt? Pa, dabome, i on je bio za to da se kontakt uspostavi. Obojica pilota bila su bez ikakvog stava. Maštovito širenje zagonetki u manje ili više ne-ljudskim pravcima nije imalo nikakvog korena u njihovim karakterima. Rotmon je bio spreman da razmotri tehnike strane komunikacije; meutim, prva mu je briga bila kako da se brod zaštiti od itavih rojeva kvintanskih satelita. Njegovo je mišljenje bilo da su Kvintu, po svoj prilici, ve bili posetili pripadnici neke tuinske civilizacije, ali da je taj susret do te mere bio neprijatan da je lekcija ostala trajno urezana u pamenje. Mogue je da su Kvintanjani podigli sve mogue vrste ograda protiv nekog novog upada. Možda su razvili tehnologiju posvemašnjeg nepoverenja. Bilo bi neophodno ubediti ih u naše miroljubive namere - poslati im, na primer, 'pozdravne darove', a onda sesti i ekati njihov odgovor. El Salam i Gerbert bili su istog mišljenja. Stirgard konano odlui da sledi vlastitu pamet. 'Pozdravni darovi' mogli su biti uništeni pre no što bi i dotakli tle planete - sudbina pet izviaških sondi u blizini Kvintinog meseca bila je dovoljno reita. Stoga, posluživši se daljinskim upravljaima, kapetan uputi jedan povei orbiter prema suncu - 'Ambasadora' koji je trebalo da svoje 'akreditive' prenese Kvintanjanina. Ambasador odasla poruku pomou laserskih signala koji su bili u stanju da se probiju kroz šumove što su optoavali planetu, zajedno sa uputstvima koja je primaocima poruke trebalo da pomognu da se u njoj snau. Poruka je bila emitovana nekoliko stotina puta zaredom. utanje je, meutim, bilo jedini odgovor. Tokom tri naredne sedmice sadržina poruke bila je menjana i prekrajana na sve zamislive naine - i dalje, bez ikakvog odgovora. Poveavana je emisiona snaga poruke, laserski zrak šarao je planetu uzduž i popreko - od infracrvenog do ultraljubiastog dela spektra, bio modelovan na najrazliitije naine. Planeta i daje nije odgovarala. Ni Ambasador nije traio vreme: bez prestanka je sakupljao vizuelne pojedinosti o Kvinti, a potom ih slao Hermesu. Na njenim su se kontinentima mogle uoiti orijaške skupine koje su po veliini dostizale najimpresivnije zemaljske metropole. Tokom noi, meutim, nisu isijavale nikakvu svetlost. Ova ustrojstva, oblika spljoštenih zvezda sa spletovima staza, odavala su neki polumetalast odsjaj. Od tih staza granale su se prave linije, nalik na transportne arterije, s tim što se po njima baš ništa nije kretalo. i što je izoštrenije snimke slao Ambasador (koji je, do izvesne mere, služio i kao uhoda) sve je jasnije postajalo da su pretpostavke dovuene sa Zemlje bez ikakvih osnova. Uoene linije nisu bili ni putevi ni cevovodi, mada su prostori izmeu njih esto navodili na pomisao o šumovima. Ta tobožnja šumovita podruja bila su sainjena od mnoštva pravilnih blokova, sa ravastim kracima. Njihov albedo bio je gotovo ništavan: apsorbovala su više od devedeset devet postotaka suneve svetlosti koja bi do njih sluajno doprla. Po svemu sudei, posredi su bili fotoreceptori. Nije li, stoga, bilo mogue da je Kvinta, isto tako apsorbovala i 'akreditive' - da su ih njene prijemne stanice smatrale energetskom hranom, umesto porukom koja im je upuena? Nevidljiv sve do tada na pozadini sunevog diska, Ambasador konano dade sve od sebe. Usredsredivšii se na infracrveni opseg on odsvira svoju 'uvertiru', stotinama puta prevazišavši sunevo zraenje u tom delu spektra. Zdrav razum upuivao je na zakljuak da bi svetlost tolikog intenziteta morala oštetiti apsorbere zraenja; da bi, shodno tome, tehniari koji su se starali o održavanju postrojenja morali proveriti ošteenja i ustanoviti kako je do njih došlo; i da bi, ranije ili kasnije, strunjaci višeg ranga morali zakljuiti kakva je prava priroda zraka koji je doveo do ošteenja. Ali i ovom prilikom, prooše dani i ništa se ne dogodi.
Snimci nainjeni na dnevnoj i nonoj strani planete, šta više, uiniše zagonetku još zapetljanijom. Kada bi sunce zašlo, iz guste tmine više nikakva svetlost nije dopirala. Oba velika kontinenta, sa strmim, snežnim kapama prekrivenim planinskim vencima, tokom noi odbleskivali su samo avetinjskim odsjajem polarne svetlosti. I ti su se odsjaji, pretvarajui oblacima nezastrven arktiki led u sablasno-zelenkastu zlatnu prekrivku, lagano pomerali; ali ne nasumino, ve kao da ih je povlaila neka nevidljiva, džinovska ruka, u smeru suprotnom od Kvintine rotacije. Niti u unutrašnjim morima izmeu oba velika kontineta, niti na nepreglednom, slobodnom okeanu, nikada nijedan brod nije bio uoen. Nikakvih znakova kretanja nije bilo ni na presecima pravih linija koje su se bez imalo napora probijale kroz šumovite ravnice i visoke stenovite grebene. Malo je verovatno bilo da su te linije predstavljale saobraajnice. Na južnoj hemisferi, ugasli vulkani na po svoj prilici nenastranjenim arhipelazima nalikovali su na perle razasute širom beskrajnih voda. Jedina kopnena masa na toj hemisferi, na samom polu, ležala je prekrivena ogromnim gleerom. Iz zagasitosrebrnaste koprene veitog snega izbijali su samotni vršci stenja, osamtonski zupci duboko zakovani u led. U ekvatorijalnom pojasu, pod lunim svodom ledenog prstena, i danju i nou besnele su tropske oluje, i njihova silovita elektrina pražnjenja još više je pojaavao - stvarajui od njih prskovite, ljubiaste munje - supraatmosferski lednjak, nalik na neko brzokretno ogledalo. Neprisutnost bilo kakvog znaka civilizacijskog meteža, kakav se, na primer, javlja u lukim gradovima na ušima velikih reka; nepostojanje ispupenih metalnih štitnika u planinskim udolinama, koje bi jedino spektrohemijskim putem bilo mogue razlikovati od okolnog stenja; nedostatak svakog vazdušnog saobraaja, uprkos postojanju stotinak glatkih betonskih pisti okruženih niskim zdanjima - sve je to neodoljivo navodilo na zakljuak da je stogodišnji planetarni rat verovatno prinudio Kvintinjane da se spuste pod zemlju, gde su sada živeli, oslanjajui se, u svom osmatranju nebeskog svoda i svemirskih dubina, iskljuivo na radioelektronske naprave... Merenjem temperaturnih gradijenata ustanovljeno je postojanje termalnih vorišta na površinama Nordstralije i Heparije; bila su meusobno povezana ravastim hodnicima duboko ispod tla, navodei tako na pomisao da je re o podzemnim gradovima. Ali, opet, pomnije prouavanje zraenja koja su otud dopirala navodilo je na zakljuak da je prvobitna pomisao ipak bila lišena osnova... Svako od tih zamašnih vorišta, prenika od oko etrdeset milja, odavalo je neobini gradijent izluene toplote: u središtima je, naime, zagrejanost bila najvea, ali je izvor toplotnog zraenja ležao duboko ispod litosfere, na rubu prekrivaa. Da li je to trebalo da znai da su Kvintanjani energiju crpli iz žitke unutrašnjosti svoje planete? Nepregledna podruja, pravilnih geometrijskih oblika, isprava smatrana obraenim površinama, u stvari su bila, kako se kasnije ispostavilo, prekrivena nizovima kupastih kugli, nalik keramikim peurkama što su se protezale desetinama kilometara. Prenosne radarske antene, konano dokonaše fiziari. itava planeta bila je optoena oblacima, burama i ciklonima, kao da se namerno pravila mrtvom, ili kao da se igrala žmurke skrivena iza jednog bez prestanka emitovanog signala na koji je trebalo odgovoriti tek jednim jedinim, ali odgovarajuim povratnim signalom... Osmatranja, konano, obavljena pod znamenjima arheologije - da bi se otkrili tragovi istorijske prošlosti, poput ruševina prastarih gradova, ili zdanja koja bi odgovarala zemaljskim graditeljskim poduhvatima kao što su bile piramide, hramovi, ili drevna upravna sedišta - ne omoguiše, sa svoje strane, nekakav konaan sud. Ukoliko su, dakle, u potpunosti bili zbrisani u ratovima, ili ukoliko, pak, ljudsko oko naprosto nije bilo u stanju da ih razabere usled njihove puke tuinske neprepoznatljivosti - kao jedini most pomou kojeg bi se, možda, mogla prebroditi sva ta ne-ljudskost, ostajali su tragovi tehnološke delatnosti. I stoga se Hermes usmeri ka traganju za postrojenjima - koja su morala biti džinovska - pomou kojih je bilo mogue zavitlati onolike mase okeanske vode u prostranstva svemira. Takav se jedan poduhvat morao temeljiti na raunicama sveopšte primenljivim, budui da su se neizbežno morale oslanjati na zakone fizike. Imajui, dakle, u vidu smer u kojem se obrtao ledeni prsten, kao i
njegov položaj u ekvatorijalnoj ravni, bilo je sasvim mogue, ak i lako, odrediti tana mesta na kojima su se morale nalaziti džinovske, planetarne prskalice. Ali i ovog se puta tragai naoše u nezahvalnom položaju: postrojenja je, naime, trebalo da budu izgraena na mestima gde se kopno susretalo s okeanom - baš u podrujima, dakle, iznad kojih se sada prsten uzdizao; meutim, njegovo stalno trenje sa proreenom atmosferom uinilo je da kritina mesta budu sve vreme prekrivena olujnim kovitlacima i diluvijalnim padavinama. I tako se potpunim neuspehom okona i pokušaj da se rekonstruišu metodi pomou kojih kvintanski inženjeri pre itavog jednog veka izliše vode iz svojih mora u svemirska prostranstva. Fotografije prepune najrazliitijih pojedinosti sve su više punile brodske arhive, ali vrednost jedva da im je bila vea od vrednosti škrabotina na stranicama Roršahovih testova... Besmisleni obrisi zvezdanih ustrojstava razasutih na kontinentima navodili su ljudsko oko da u njima prepoznaje - a, u stvari, da izmašta - sijaset stvari, baš kao kad se susretne sa visokoasocijativnim mrljama prolivenog mastila. Suoen sa hiljadama tih snimaka i DEUS je ostajao bespomoan, i to ljude navede na zakljuak da je i mašina - uprkos tome što je trebalo da bude savršeno nepristrasna u obradi podataka - podlegla tvrdoglavom nasleu antropocentrizma. Primedba Nakamurina inila se veoma umesnom: umesto da dou do nekih saznanja o tuinskoj inteligenciji, došli su, zapravo, do saznanja o tome koliko je blisko mentalno srodstvo izmeu oveka i kompjutera. Blizina tuinske civilizacije - nalazila im se, praktino, na dohvatu ruke - preobratila se u nesavladivu udaljenost koja se izrugivala svim njihovim nastojanjima da joj prodru u samu srž. Borili su se uporno, ali sa rastuim oseanjem da je zlokobna zamka postavljena ekspediciji, baš kao da je Neko (ali, ko?) želeo da ih suoi sa izazovom punim nade, samo da bi im otkrio - na kraju puta, kada su se ve našli nadomak cilja - svu zaludnost njihovih nastojanja. Oni ije su duše morile takve misli zadržavali su ih, meutim, za sebe, ne želei da i ostale zaraze gubitkom svake nade. Najzad, psle sedam stotina asova besplodnog emitovanja diplomatske poruke, Stirgard odlui da na Kvintu pošalje prvog robota, lendera ije je ime bilo Gavrilo. Ambasador najavi Gavrilovo prispee etrdeset osam asova pre njegovog poletanja, obavestivši Kvintanjane da lender sa sobom ne nosi nikakvo oružje i da e se spustiti na veliki sverni kontinent, Hepariju, stotinak milja od zvezdasto oblikovane skupine zdanja, na goletnom - te prema tome i verovatno nenastanjenom - podruju; objasnio im je takoe da je re o robotskom izaslaniku, s kojim e Heparijanci biti u mogunosti da opšte jezikom mašina. Uprskos tome što ni na ovu objavu sa planete ne pristiže nikakav odgovor, Gavrilo iz dotadašnje orbite bi odaslat u aposelenijum. U pitanju je bila dvostepena letelica, na kojoj se nalazio i jedan mikrokompjuter sa standardnim programima za uspostavljanje kontakta - isto tako osposobljen da ih menja i prilagoava kako bi se uskladili sa nepredvienim okolnostima. Polasar još pridodade Gavrilu i jednu od najboljih malih teradžulskih turbina kojima su rasplagali na brodu, tako da je letelica za samo dvadesetak minuta mogla prevaliti udaljenost od eitiri stotine hiljada kilometara, koliko ju je razdvajalo od površine planete; brzina kojom je bila osposobljena da se kree iznosila je, ak, šest stotina kilometara u sekundi. Trebalo je da uspori tek pošto se nae tik iznad planetine jonosfere. Fiziari su želeli da budu u stalnoj vezi s izaslanikom, na taj nain što bi odaslali relejne sonde koje bi pošle kao njegova prethodnica, ali se kapetan s tim ne saglasi. Smatrao je, naime, uputnijim da Gavrilo bude prepušten sam sebi, i da im izveštaj pošalje tek posle mekog spuštanja, pomou zraka koji bi atmosfera Kvintinog meseca usmerila prema Hermesu. Imao je, naime, oseaj da bi svako preuranjeno postavljanje releja, izmeu meseca iza kojeg se Hermes skrivao i planete, moglo smesta biti uoeno i, možda, pojaati sumnjiavost te paranoidne civilizacije. Samotniki let Gavrilov trebalo je da još više naglasi miroljubivost njegove misije. Hermes je pratio izaslanikov let preko Ambasadorovih raskriljenih ogledala, sa petominutnim zakašnjenjem usled translatorne udaljenosti. Savršena nepokretnost Ambasadorovih ogledala znatno je doprinosila sjajnoj slici koju su dobijali na Hermesu. Gavrilo izvede nekoliko manevara, kako bi suzbio svaki
pokušaj da se ustanovi položaj matinog broda, i uskoro se obznani kao tamni vršak iode naspram bleštavobelih oblaka što su zastirali lice planete. Osam minuta kasnije, ljudi koji su stajali kraj ekrana ukoiše se. Umesto da svom brzinom nastavi let ka oznaenom mestu prizemljenja na Hepariji, Gavrilo skrenu dalje na jug, duž krivulje poveanog radijusa, i pre vremena smanji brzinu. Gotovo istog asa, posmatrai ugledaše i ono što beše razlog tog skretanja. Iz pojasa iznad ekvatora izroniše etiri crne takice i lagano se uputiše prema Gavrilu, dve s istone a dve sa zapadne strane, sledei matematiki savršene putanje gonjenja. Istoni progonitelji ve su smanjili razdaljinu koja ih je odvajala od Gavrila. Progonjena letelica promeni oblik, preobrazivši se od glave iode u mrlju uokvirenu bleštavom svetlošu: opteretivši svoje pogonske mašine etiri stotine puta jaim potiskom, umesto da nastavi da se spušta ka planeti Gavrilo sunu pravo uvis. Gonioci takoe smesta uzeše novi kurs, poinjui da stežu obru oko progonjene letelice. inilo se sada da Gavrilo stoji nepokretan u središtu trapeza, u ijim su se uglovima nalazila etiri gonioca. Gotovo se golim okom moglo pratiti kako se površina trapeza smanjuje, ukazujui na to da su i gonioci iz orbitalnog prešli u hiperbolino kretanje i da se sve više približavaju jedan drugom, sada ve blistavi usled zagrevanja prouzrokovanog poveanjem brzine kretanja. Stirgard za trenutak doe u iskušenje da Rotmona, kao programera Gavrilovog leta, upita kakav e biti sledei potez njihove letelice, budui da je usplamtelost gonilaca bila pouzdan dokaz njihovog punog ubrzanja. Petorka se sve više udaljavala od planete, ostavljajui za sobom širok krater izdubljen u moru belih oblaka. U prigušeno osvetljenoj kontrolnoj prostoriji vladala je potpuna tišina: pred ovim nesvakidašnjim prizorom, niko nije oseo ptrebu da izgovori i jednu jedinu re. etiri mrlje sve su se više približavale Gavrilu. Doplerov telemetar i brzinometar, koji su im stajali na samoj ivici vidnog polja, sada su takvom brzinom listali svoje crvene brojice, da se tek sa vellikim teškoama mogla oitavati naznaena brzina. Gavrilo je bio u znatno napovoljnijem položaju, budui da je izgubio dosta vremena na koenje i zaokretanje, dok su gonilake letelice, napadajui s boka, stalno poveavale brzinu. DEUS, na zahtev, prikaza na monitoru taku u kojoj je trebalo da doe do presecanja pet putanja. Sudei na osnovu onoga na šta su ukazivali telemetar i Doplerov efekat, Gavrilo je trebalo da se nae u matnoj mreži kroz otprilike dvadeset sekundi. Dvadeset sekundi, meutim, nije bilo malo, ak i za oveka koji razmišlja milijardu puta sporije nego kompjuter - pogotovo u trenucima krajnje napetosti. Ni sam Stirgard nije bio naisto nije li pogrešio što letelicu nije snabdeo makar odbrambenim oružjem. U svakom sluaju, besneo je zbog svoje bespomonosti. Gavrilo nije raspolagao ak ni mehanizmom za samouništenje. I najplemenitije namere trebalo je da imaju granice: jedino je toliko imao vremena da pomisli. Kvadratno polje koje su sada inili lovci postade malo poput take na slovu 'i'. I mada su se i žrtva i grabljivice sada nalazili udaljeni od planete za itav njen prenik, snaga njihovih pogona inila je da podrhtava itavo cirusno polje što se prostiralo ispod njih. Kroz procepine tog oblanog mora mogli su se videti i okean i razuene obale Heparije. Ostaci oblaka koji su još zastirali taj prozor ka planeti odjednom potpuno nestadoše, poput pramenova pamuastog šeerastog slatkiša pred neodoljivom toplotom. Tamna pozadina okeana uini da se vidljivost pogorša. Sada se još samo na osnovu crvenkastih, brzokretih cifara na telemetru mogao odrediti Gavrilov položaj. Konano ga progonioci zatvoriše sa sve etiri strane, postavivši ga izmeu sebe... A onda se prozor na oblanom prozoru izboi, kao da se itava planeta stala naduvavati, poput nekog džinovskog balona; u gravimetrima se zau oštro pucketanje; monitori se za trenutak zamraiše - i asak potom slika im se ponovo ukaza. Levkasti prozor u belom oblanom prekrivau ponovo se smanjio - nekako dalek, i potpuno prazan. Stirgard u prvom trenuku nije shvatio šta se zapravo dogodilo. On baci pogled na telmetar: crvenkastim odsjajima, meutim, na njemu je samo odbleskivao niz nula. "Šepali su ga", dobaci neko, s prizvukom tmurnog zadovoljstva u glasu. Haraš, verovatno.
"Šta se dogodilo?" Tempe ni dalje nije ništa shvatao. Stirgard outa odgovor, premda mu se inilo da se poinje razabirati. Sve je više u njemu raslo ubeenje da bi, makar i obnovili svoje napore, pre mogli izgubiti i sam brod nego iznuditi kontakt. Za trenutak se stade pitati - izgubljen u mislima, ve daleko od ovog prvog susreta - da li da nastavi ili da odustane od zadatog programa. Stoga, jedva da je i uo uzbuene glasove što preplaviše kontrolnu prostoriju. Rotmon je pokušavao da objasni šta se sa Gavrilom zbilo, iako to planom izvianja nije bilo predvieno. Sidernom implozijom, Gavrilo je razneo i svoje progonitelje i okolni prostor. "Ali nije raspolagao sidernim generatorom", usprotivi se Tempe, iskreno zapanjen. "Nije, ali ga je mogao sam nainiti. Na kraju krajeva, raspolagao je teratronskom turbinom. Preokrenuo je, skratio, upravio punu snagu pogona u samog sebe, i u magnovenju ispalio itavo punjenje. Baš domišljato! Igrali su poker, a onda se Gavrilo prebacio na bridž. Odigrao je svoj adut - jer ne postoji jaa karta od gravitacionog kolapsa. Eto, tako je izbegao da bude uhvaen..." "Samo trenutak." I Tempe kao da je poinjao da shvata. "I za to je bio programiran?" "Naravno da nije! Ali, raspolagao je teravatnim uništavajuim motorom i potpunom samostalnošu. I odluio je kako je odluio. Ne zaboravi, ipak je to mašina, a ne ljudsko bie, te se ne može govoriti o samoubistvu. Osnovni nalog govorio mu je da se može predati, ali tek posle spuštanja." "Znai li to da su se mogli domoi teratrona posle Gavrilovog spuštanja?" upita Gerbert zaueno. "A kako? itav prvi stepen letelice, ukljuujui i teratron, trebalo je da sagori posle ulaska u Kvintinu atmosferu. Posle zarinua statora unutrašnji pritisak razbio bi polove, i sve bi se, ukljuujui i pogonsku prostoriju, pretvorilo u oblak prašine. I to bez i traka radioaktivnosti... Samo je gornji, prednji modul trebalo da se spusti i da se upusti u ljubazno askanje sa ukuanima..." "Da, da", proguna Haraš, žestei se. "Ali pošlo se od toga da njihove rakete nee biti u stanju da razviju toliku brzinu! Mislilo se da e Gavrilo kroz te satelitske krhotine prošišati kao pušani metak kroz roj mušica i lepo se, utivo, tamo posaditi." "A zbog ega pilii ne lete?" Rotmon se nije ustezao da da oduška svojoj razdraženosti. "ime biste sagoreli retarton? Energija neophodna da se sagori pogonski modul trebao je da doe spolja - od atmosferskog trenja. Tako je, naime, itava spravica ustrojena. Niste to znali? Vratimo se suštini itave igre. Ili bi, dakle, Gavrilo uspeo da im se izmigolji, što se inilo veoma malo verovatnim, ili bi ga se oni doepali u svemiru, priveli na orbitu, i tu ga rasturili na sastavne delove. Ukoliko bi mu oni smanjili pogonsku snagu i priekali da se gorivo istroši, i ukoliko bi on dotle priekao da skrati svoju turbinu, ak i tada bi moglo doi do eksplozije, samo što bi troid, s obzirom na to da bi mu polovi ostali netaknuti, u tom sluaju mogao ostati itav. Gavrilo to nipošto nije smeo dozvoliti, te je tako došao na ideju da od sebe stvori crnu rupu sa dvostrukim horizontom dogaanja, da u sebe usisa svoje gonioce, da izvrši imploziju; a kada unutrašnja sfera doživi kolaps spoljna bi ostala slobodna, budui da na tom stupnju kvantni efekti postaju izjednaeni sa gravitacionim. Zakrivljenje svemira - eto objašnjenja zbog ega smo imali utisak kao da Kvintu posmatramo kroz uveliavajue staklo. "I sve to, zaista, nije bilo unapred programirano? Mislim, o takvoj se mogunosti nije ak ni razmišljalo?" upita Arago, koji sve do tada nije progovorio ni rei. "Nije! Zaista nije! Na svu sreu, mašina je imala više dasaka u glavi no što ih mi imamo!" Rotmona kao da su sva ta pitanja ozbiljno razbesnela. "Namerno smo ga nainili bespomonim, poput novoroeneta! Namena Gavrilovog teratrona nije bila da, izazivanjem kratkog spoja, hipertermikim putem proizvede kolapsar, ali da je to ostvarljivo Kvintanjani su lako mogli zakljuiti na osnovu samog njegovog ustrojstva. Sasvim sigurno, budui da je i Gavrilo došao do takvog zakljuka za ciglo nekoliko sekundi."
"Sam od sebe?" Redovnikovo pitanje uini da Rotmon najzad sasvim izgubi strpljenje. "Pa naravno, sam od sebe! Koliko još puta treba da to ponovim? Na kraju krajeva, raspolagao je luminalnim kompjuterom ija je mo dosezala ak etvrtinu DEUS-ovih moi! Makar se, oe, trudili itavih pet godina, ne biste bili u stanju da savladate ni polovinu onog broja bita koje je on bio sposoban da obradi tokom jedne jedine mikrosekunde... Prouio je samog sebe, i došao do pouzdanog zakljuka da je u stanju da obrne polje teratrona; isto tako, da e kidanjem polova doi do nastanka mononuklearnog sidernog generatora. Generator bi, razume se, istog asa eksplodirao, ali istovremeno dok kolaps..." "To se moglo i oekivati", primeti Nakamura. "Ukoliko kreneš u šetnju i poneseš sa sobom štap, i ukoliko se besan pas pojavi i nasrne na tebe, za oekivati je da eš ga njime ošinuti po njušci", odbrusi Rotmon. "Oh, naprosto je neverovatno koliko smo bili naivni! Ipak, sve je dobro što se dobro svrši. Dali su nam na znanje, konano, kakvu nam dobrodošlicu nude, a Gavrilo im je uzvratio ravnom merom. Razume se, mogli smo mu na raspolaganje staviti i najobiniji mehanizam za samouništenje, ali naš kapetan nije to želeo...." "A ovo što se dogodilo, da li je donelo išta bolji ishod?" upita Arago. "A šta je trebalo da uradim? Da mu ugradim mopedov motor? Bilo je neophodno da ima dovoljno energije; pa, i imao je. A injenica da je teratron, po svom ustrojstvu, potpuno nalik na sidreni generator, nije moja greška; u pitanju su zakoni fizike. Jokii?" "U pravu je", odazva se Nakamura, osetivši se prozvanim. "U svakom sluaju, dajem glavu da ne poznaju ni sidernu tehnologiju ni gravistiku", nastavi Rotmon. "Kako to misliš?" "Pa, upotrebili bi takvo svoje znanje. Eto, na primer, onaj Moloh pokopan na njihovom mesecu pravi je konjski tramvaj sa stanovišta sidernog inženjerstva. emu bušiti tunele do magme i astenosfere, ukoliko ste u stanju da transformišui gravitaciju proizvedete makrokvantne efekte? Njihova je fizika, po svemu sudei, krenula drugaijim putem - rekao bih zaobilaznim putem, što ih je onemoguavalo da igraju u istoj boji kao i mi. Bogu hvala! Najzad, ono emu težimo jeste kontakt, a ne bitka." "Ali, nee li oni to što se upravo dogodilo protumaiti kao poetak bitke?" "Mogue je. Da, to je sasvim mogue!" "Gospodo", obrati se Stirgard fiziarima, "šta mislite, da li biste mogli ui u trag nekom komadu letelica koje je Gavrilo rasturio?" "Teško... osim ukoliko je nastali kolaps bio izrazito asimetrian. Možda bi nam DEUS mogao pomoi. Sumnjam da su gravitacioni monitori bili u stanju da naine precizne snimke ... DEUS?" "Ui im u trag", javi se kompjuter, "apsolutno je nemogue. Eksplozija do koje je došlo usled otvaranja spoljašnjeg Kerovog omotaa rasturila je sve ostatke daleko od sunca. "A u neposrednoj blizini?" "Ne postoji ništa odredljivo u preniku od jednog parseka." "Ne govoriš valjda ozbiljno?" upita Polasar. I Nakamura je izgledao zapanjen. "Nisam baš siguran da je dr Rotmon potpuno u pravu", odgovori DEUS. "Meutim, mogue je da sam i ja podložan predrasudi, s obzirom na injenicu da sam bio u bližoj vezi sa Gavrilom nego dr Rotmon. Povrh toga, postavio sam i ogranienja njegovoj samostalnosti, u skladu sa dobijenim nalozima." "Dosta tih pria o 'bliskoj povezanosti'." Kapetan baš nije mnogo mario za raspoloženje mašine. "Reci nam šta znaš." "Moja je pretpostavka da je Gavrilo samo nameravao da nestane - kliznuem u singularitet. Znao je da na taj nain ne bi bilo nikakvih posledica ni po nas ni po njih, budui da je mogunost susreta u singularitetu, praktino govorei, ništavna. Njen prenik, kao što vam je poznato, iznosi 10-50 jednog protona. Dve mušice, od kojih jedna polee iz Pariza a druga iz Njujorka, imale bi više izgleda da se sudare."
"Koga ti to braniš, Rotmona ili sebe?" "Ne branim nikoga. Iako nisam ljudsko bie, govorim kao ljudsko bie, obraajui se drugim ljudskim biima. Oba imena, i Hermes i Euridika, potiu iz Grke. Neka zazvue, onda, kao da su izgovorene pod zidinama Troje: ukoliko ova posada sumnja u one koji su programirali i odaslali Gavrila, spreman sam da dam svoju olimpski uzvišenu re da program bekstva putem kolapsa ne postoji ni u jednoj memoriji. Gavrilo je raspolagao optimalnim sposobnostima za donošenje odluka, nanosekundnom heuristikom razgranatom do 10 na 32, što predstavlja osnovni broj kombinatornog skupa. U kakve je svrhe koristio te svoje sposobnosti nije mi znano, ali sasvim pouzdano znam koliko mu je vremena bilo potrebno da odluku donese: tri ili etiri sekunde. Ipak, nedovoljno da se ustanovi veliina Holenbahovog intervala. Shodno tome, izbor sa kojim se suoio bio je: sve ili ništa. Da nije kolapsom zatvorio prostor, eksplodirao bi snagom stamegatonske termonuklearne bombe - budui da bi energija osloboena skraenjem imala upravo takvo dejstvo. Imajui to u vidu, Gavrilo je otišao u drugu krajnost: imploziju sve do singulariteta, pri emu je, usput kvintanske letelice povukao u Kerov omota." DEUS zauta. Stirgard, redom osmotri sve svoje ljude. "U redu. Prihvatam to što kažeš. Gavrilo je svoju dušu predao Gospodu. Da li je, pri tom, matirao Kvintu, ostaje nam tek da ustanovimo. Dakle, ostajemo gde smo. Ko je dežuran?" "Ja", oglasi se Tempe. "Odlino. Ostali - u krevet. Ukoliko se bilo šta dogodi, probudite me." "DEUS je uvek dežuran", javi se kompjuter. Ostavši sam u prigušeno osvetljenoj kontrolnoj prostoriji, pilot stade kružiti njome poput plivaa u nevidljivoj vodi, prolazei kraj praznih i mrtvih ekrana, a onda se otisnu do tavanice... Jedna neoekivana misao proe mu kroz glavu i on se, ponovo se otisnuvši od tavanice, žurno uputi ka centralnom videoskopu. "DEUS-e?" pozva on gotovo šapatom. "Da?" "Prikaži mi još jednom poslednje trenutke potere. Ali, uspori oko pet puta." "Optiki?" "Optiki, sa infracrvenim prikazom, ali tako da slika ne bude odviše zamuena." "Stepen zamuenosti stvar je ukusa", odvrati DEUS dok se ekran palio. Na rubu monitora stadoše se reati brojke telemetra. Nisu kao ranije tekle munjevitom brzinom, ve su se smenjivale u kratkim skokovima. "Stavi mrežu preko slike." "Odmah." Ispresecana stereometrijski, slika pobele od oblaka. Trenutak potom, stade podrhtavati, odajui utisak posmatrau kao da je posmatra kroz neužurbane talasie nekog potoka. Linije na mreži stadoše se zakrivljavati, i razdaljina izmeu Gavrila i njegovog progonitelja poe se vidljivo smanjivati. Pri usporenom kretanju sve se poe odvijati kao u kapi vode pod mikroskopom, sa zarezastim bacilima što se ustremljuju prema crnoj, nepominoj estici. "Diferencijalnu Doplerovu telemetriju!" zatraži on. "Svemir polako gubi svoje euklidovsko ustrojstvo", primeti DEUS, ali bez oklevanja pree na diferencijator. Premda su kvadratni iseci na mreži podrhtavali i savijali se, bilo je mogue, mada sasvim grubo, proceniti udaljenost. Zarezi su sada bili nekoliko stotina metara udaljeni od Gavrila. A onda se jedan pozamašni komad planete ispod pet grozdastih crnih takica uvea u žestokom gru, da bi gotovo istog trena ponovo poprimio prvobitne razmere. Meutim, crnih takica više nije bilo. Na mestu na kojem su se do maloas nalazile javi se samo lagano vrtloženje, kao da je blagi povetarac tuda minuo. Vrtložak iznenada blesnu užasnim crvenim odsjajem, kao da se izlio mlaz blistave krvi, i preobrati se u purpurni mehur; ovaj odmah potamne, poprimi potpuno zagasitu boju, i malo potom išeze. Daleki oblaci, razasuti na hiljade milja unaokolo usled strahovitog udara, lenjo su se kovitlali iznad površine okeana, koji je sada izgledao tamniji nego pribrežje kontinenta, dalje prema istoku.
Prozor, sa svojim uskomešanim ivicama, i dalje je zjapio širom otvoren i okrugao, ali je bio potpuno prazan. "Gravimetre!" zapovedi pilot. "Odmah." Slika se uopšte ne izmeni; samo su se geodezijske linije namotavale u središtu, poput povesma prepletenih niti. "Mikrogravitatore! DEUS-e, jasno ti je na šta mislim!" "Odmah." DEUS je, kao i uvek, govorio bezizražajnim glasom, pa ipak je pilot imao utisak da uoava i prizvuk drskosti u njegovom tonu. Kao da je mašina, oseajui nadmo nad njim u brzini mišljenja, ispunjavala naloge bez stvarnog truda, želei da ga nagna da tu nadmo i sam oseti. U spletu zamršenih linija javi se gotovo neraspoznatljiv titraj; protreperivši kroz zadebljale slojeve mreže, trenutak potom išeznu. Geodezijsko vorište izduži se. Naspram pozadine bele planete, sa rupom u prekrivau od oblaka nalik na središte džinovskog ciklona, još jednom se ukaza pravouglasti niz gravitacionih koordinata. "Gavrilo je u sebi ispalio nukleone, nukleone nabjene tera-naponom?" upita pilot. "Tano." "Tangencijalno, sa tanošu od jednog hajzenberga?" "Tano." "Odakle mu dodatna energija? Nije li mu masa bila premala, da bi mogao zakriviti prostor u mikrorupu?" "Teratron se, pri skraenju, ponaša kao siderni generator. Izvlai energiju iz vlastitog okruženja." "Stvarajui, pri tom, manjak?" "Tako je." "U obliku negativne energije?" "Tako je." "U kom opsegu?" "Pri brzini veoj od svetlosne, u hipersvemiru, Gavrilo je usisao energiju u radijusu od oko milion kilometara." "Kako to da Kvinta to nije osetila? Ni njen Mesec? Ni mi?" "Jer je re o kvantu pozajmljenom u Holenbahovom intervalu. Treba li da to pobliže objasnim?" "Ne", odgovori pilot. "S obzirom na to da je do kolapsa došlo za manje od jednog milionitog dela nanosekunde, stvorila su se dva koncentrina horizonta dogaanja, Rehman-Kerovog tipa." "Tako je", potvrdi DEUS. Nesumnjivo, nije mogao biti iznenaen, pa ipak pilota obuze oseaj kao da mu je u glasu prepoznao prizvuk poštovanja. "Što bi trebalo da znai da singularitet, koji je Gavrilo ostavio za sobom, više ne postoji na tom svetu. Izvedi raunicu, i proveri da li sam u pravu." "Evo raunice", oglasi se DEUS. "Zaista, ne postoji, uz verovatnou od jedan prema deset hiljada." "Zbog ega si, onda, pojio kapetana onom priom o mušicama i sudaru?" upita pilot. "Verovatnoa ni u tom primeru nije bila ravna nuli." "Sudei na osnovu pomeranja geodezika, kolaps je izazvao snažno izvijanje prostora od sunca. Ukoliko bi se sva tela u ovom sistemu svela na mase takica, trebalo bi da bude mogue ustanoviti tano mesto gde su te njihove letelice bile odbaene - zahvaljujui efektu makroprokopa. Je li tako?" "Tako je." "Mrlja, meutim, ne može imati dimenzije jednog parseka. Mora biti manja. Možeš li mi dati proraun?" "Mogu." "Pa?" "Do stvaranja prokopa dolazi na osnovu zakona verovatnoe, pri emu se nezavisne promenljive veliine verovatnoa umnožavaju."
"Hajde da to prevedemo na zdravorazumski jezik. Pored Zete, u ovom se sistemu nalazi još devet planeta. Ishod je nelinearni skup jednaina koje je nemogue objediniti, ali su planete svoj angularni momenat dobile od protosunca... Sledstveno tome, mogue je masu itavog sistema svesti na njegovo središte." "Veoma neprecizno odreenje." "Neprecizno, možda, ali odreenije od jednog parseka." "Jeste li vi jedan od onih arobnjaka koji fenomenalno barataju brojkama?" upita DEUS. "Nisam. Ali potiem iz vremena kada su se raunice izvodile i bez pomoi kompjutera. Odnosno, da je bilo prilika kada je više vredelo osloniti se na oi nego na raunicu. Svako ko to nije bio u stanju umirao je mlad... Zašto utiš?" "A šta bi to trebalo da kažem?" "Da nisi nepogrešiv." "I nisam." "I da ti nipošto ne prilii ime DEUS." "To ime nisam sam sebi nadenuo." "ak ni neka žena ne bi imala poslednju re u raspravi sa kompjuterom! Dakle, DEUS-e, izraunaeš mi stepen verovatnoe rasturanja ostataka kvintanskih letelica u okviru tog tvog parseka. Gledaj da raunicu izvedeš u dvomodalnom obliku. Obeležieš, onda, to podruje na jednoj zvezdanoj karti i odmah ujutro pokazaeš je kapetanu, uz objašnjenje da ti se nije dalo da je ranije nainiš." "Niko mi nije ni rekao da to uinim." "Evo, kažem ti ja sada. Razumeš?" "Razumem." I time ovaj pononi razgovor u kontrolnoj prostoriji bi okonan. 10. NAPAD ak i ono što u matematikom smislu nosi u sebi krajnje nizak postotak verovatnoe, ima jednu dodatnu karakteristiku: naime, da se ipak ponekad može dogoditi. Od tri gonilake letelice, koje su usisane u sabijeni svemir a potom odbaene - sa gravitacionim povratkom u ravnotežu - daleko od sunca, nije bilo nikakvog traga; etvrta, meutim, ipak je pronaena i odmah prebaena na Hermesa, jedva osam dana kasnije. DEUS tu istinski nesvakidašnju podudarnost uznastoja da objasni veoma zapetljanom topografskom analizom, služei se, pri tom, i transfinalnim derivatima ergodika. Meutim, Nakamura, koga je Stirgard uputio u pononu raspru izmeu pilota i kompjutera, primeti da se, naknadno, raunskim putem uvek može potvrditi ono što se u stvarnosti ve dogodilo, uz upotrebu trikova koji su dobro znani svima koji su se ikad bavili primenjenom matematikom. I dok su kranovi uvlaili u brod izubijanu, izgnjeenu olupinu, ne mogui da i dalje zatomljuje svoju ljubopitljivost, Nakamura upita pilota kako je, zapravo, uopšte došao na pomisao da bi kvintansku letelicu ipak bilo mogue pronai. Tempe se nasmeja. "Pre svega, ja uopšte nisam matematiar. Ukoliko je u pitanju bila bilo kakva spekulacija s moje strane, zaista ništa o njoj ne bih umeo da kažem... Ne seam se više ko mi je to predložio, niti kada, ali ako na primer neki ovek poželi da ustanovi kakva je bila stvarna verovatnoa njegovog vlastitog roenja na taj nain što e krenuti niz svoje sopstveno geneološko stablo - roditelji, dedovi i bake, pradedovi i prabake, i tako dalje - na kraju e, ukoliko mu je to bila namera, dobiti vrednost koja je gotovo ravna nuli. ak i da mu se roditelji nisu kojim sluajem sreli, dedovi i bake nesumnjivo jesu, i tako, kada idui unazad dospete do Srednjeg veka, skup savršeno moguih zbivanja koja bi iskljuivala sva zaea i roenja neophodna da bi neko bio roen, bio bi ak i vei nego skup svih atoma u itavoj Vaseljeni. Drugim reima, niko od nas ni za trenutak ne sumnja da odista postoji, uprkos injenici da nikakva stohastika ne bi bila u stanju da nekoliko stotina godina unapred predskaže njegov dolazak na svet." "Shvatam - ali, kakve to ima veze sa efektima singulariteta u Holenbahovom intervalu?" "Nemam pojma. Po svoj prilici, nikakve. Ja nisam strunjak za singularitete."
"Niko od nas nije. Naš apostolski izaslanik bi verovatno rekao da je u pitanju božanskoo nadahnue." "Pa, ne bih rekao baš božansko. Naprosto sam samo još jednom dobro pogledao kako je Gavrilo zaginuo. Znao sam da nije nameravao da uništi i svoje progonitelje. Tako je i uinio sve što je mogao da ih ne povue ispod Kerovog horizonta. Ja sam, sa svoje strane, uoio da gonilake letelice nisu u savršenom nizu jurcale za Gavrilom. A ako je bilo razlike u njihovoj udaljenosti od Gavrila, mogue je bilo da ih je snašla i razliita sudbina." "Znai, samo na osnovu toga..." Sada se i Japanac stade smejati. "Ne samo na osnovu toga. Postoje ogranienja u raunanjima. To se naziva limes computibilitatis. DEUS stoji upravo na toj granici. On se nikada ne bi latio problema za koji zna da je transkomputabilan, i sledstveno tome, nerešiv. Upravo je to razlog što nije ni pokušao, a ja sam, opet, imao sree. Šta fizika kaže o srei?" "Isto što i o aplauzu", odgovori Nakamura. "Zen?" "Aha. A sada, poite sa mnom - ovaj ulov pripada vama." Pri svetlosti brojnih svetiljki, posred ovee prostorije, na duraloidnoj ploi, tamna olupina ležala je poput kakve ugljenisane i širom rasporene ribe. Ve preduzeta ispitivanja ponovo su ukazala na elijsku strukturu letelice; bili su tu i luminalni motori popriline snage; najzad, i jedna iznakažena naprava u samoj glavi letelice, koju je Polasar proglasio za laserski top, dok je Nakamura držao da je to svetlosni ventil pogona, budui da namera letelice nije bila da uništi Gavrila, ve da ga se doepa. Polasar predloži da se etrdesetmetarska lešina ukloni sa broda, budui da je, zajedno sa prethodnim ulovom zauzimala ve gotovo polovinu prostorije. Kakvog je smisla imalo pretvarati je u stovarište krševa? El Salam se, meutim, usprotivi. Smatrao je da treba da sauvaju bar jedan uzorak, po mogustvu baš ovaj poslednji - mada, kada je to kapetan od njega zatražio, nije umeo da pruži nikakav smislen razlog za to. Pitanje olupina Stirgarda jedva da se ticalo. Situacija se bila temeljito izmenila, i on je od svojih ljudi želeo da uje koji pravac daljih akcija smatraju odgovarajuim, odnosno najboljim. Pošto je olupina izbaena iz broda, sazvan je brodski savet. Prethodno, meutim, dvojica fiziara sastadoše se sa Rotmonom, da bi, kako kiselo primeti Polasar, "nainili nacrt izjave i poduprli je bibliografijom". U stvari, ova je trojka želela da usaglasi svoja stanovišta - utoliko pre što se na osnovu razgovora meu lanovima posade posle uništenja Gavrila moglo naslutiti postojanje ozbiljne mogunosti rascepa. Ostalo je nejasno ko je prvi upotrebio izraz 'ispoljavanje snage'. Haraš se, meutim, smesta izjasnio u prilog korišenja takve taktike; El Salam takoe, mada uz izvesne rezerve; fiziari i Rotmon bili su protiv, pri emu je Stirgard, iako je uglavnom utao, odavao utisak kao da je na njihovoj strani. Ostali se nisu izjašnjavali. Tokom veanja, u jednom trenutku, gledišta dveju grupa oštro se sukobiše. Na prilino iznenaenje svih, Kirsting se prikljui zagovornicima 'snage'. "Sila je odista neoboriv argument", ree konano Stirgard. "U odnosu na takvu taktiku imam tri vrste rezervi, i svaku u od njih formulisati u obliku pitanja. Da li je prednost zaista na našoj strani. Da li bi ucena s naše strane mogla dovesti do uspostavljanja kontakta? I, najzad, da li bismo bili spremni i da ostvarimo svoje pretnje - ukoliko oni ne popuste? Priznajem, sve su ovo retorika pitanja. Niko od nas nema odgovor na njih. Meutim, posledice taktike zasnovane na demonstraciji sile nikada nije mogue do kraja sagledati. Ukoliko se neko slaže sa mnom, neka kaže." Desetorka okupljena u kapetanovoj kabini stade se meusobno zgledati. "Što se El Salama i mene tie", zapoe Haraš, "voleli bismo kada bi nas kapetan upoznao i sa svojim alternativnim rešenjem - ukoliko ga ima. Mi ne vidimo nikakvu alternativnu mogunost. Situacija u kojoj se nalazimo odrie nam svaku mogunost izbora, i to nam se ini oiglednim. Pretnje, sila, ucena: zaista, teško svarljive rei. Pretvorene u delo, mogue je da izazovu katastrofu. Pitanje ko ima prednost najmanje je važno. Pitanje nije u tome
hoemo li mi zaista postupati u saglasnosti sa našim objavama, ve da li emo ih uveriti da mislimo ozbiljno, i na taj ih nain navesti da popuste bez borbe." "Slažem se, nema razloga da okolišamo", izjavi Stirgard. "Mada, možda bi bilo mogue blef..." "Ne vredi", prekide ga Kirsting. "Da bi blefirao, ovek mora makar u najmanjoj meri biti upoznat sa pravilima igre. A nama su pravila savršeno nepoznata." "Dobro", ree Stirgard. "Pretpostavimo da raspolažemo stvarnom nadmoi, i da im to možemo dati na znanje ni na koji nain ih ne povredivši - ber ne neposredno. Znai, otvorena pretnja. Meutim, ukoliko bi se takva vrsta ubeivanja s naše strane pokazala jalovom, u tom sluaju, Haraše, u saglasnosti sa tvojim gledištem, morali bismo ih napasti - ili, bar, ravnom merom odgovoriti na njihov napad... Jedva da bi se to moglo nazvati povoljnim poetkom za uspostavljanje uzajamnog razumevanja." "Zaista, jedva", složi se Nakamura s kapetanom. "Bio bi to najgori mogui poetak. Mada, istini za volju, nismo mi stvorili situaciju kakvu danas imamo." "Smem li ja nešto da kažem?" upita Arago. "Dakle... Nama nije poznato zbog ega su oni pokušali da se domognu Gavrila. Najverovatnije je da je posredi bio isti razlog koji je i nas naveo da uinimo ono što smo uinili sa dve njihove letelice u blizini Junone, i sada, sa jednim od njihovih lovaca. Pa ipak, sebe ne sagledavamo kao prestupnike... Ono što smo želeli bilo je da prouimo neko delo njihovih ruku, njihove tehnologije; a i oni su, verovatno, to isto želeli kada smo mi u pitanju. Jednostavno, uravnoteženje. Shodno tome, dakle, nema nikakvog razloga govoriti o odmeravanju snaga, demonstraciji sile, napadima. Greške nikako ne bi trebalo izjednaavati sa zloinom - mada, mogue je da se i to dogodi." "Ovde nije re o hotiminom uravnoteženju", usprotivi se Kirsting. "Sve u svemu, do sada smo im odaslali oko osam miliona bita informacija... Upuivali smo im signale s Ambasadora sedam stotina asova bez prestanka, na svim podrujima. Pokušali smo i sa laserom. Poslali smo im i šifre, kao i uputstva kako da ih koriste. Uputili smo im i jedan lender, koji sa sobom nije nosio ni gram eksploziva... A što se odaslatih informacija tie - opisali smo im položaj našeg sunevog sistema, prikazali slike Zemlje, dali im sažet prikaz evolucije naše biosfere, izreali injenice o postanku inteligentnog života kod nas - izruili im itavu enciklopediju. Najzad, ukazali im i na fizike konstante, koje su važee širom svemira i koje i njima samima moraju biti dobro poznate." "Ali o sidernom inženjerstvu, o Holenbahovom intervalu o Hajzenbergovim jedinicama, pretpostavljam, nije bilo govora?" upita Rotmon. "Ni o našem pogonskom sistemu i gravitacionom položaju ni o projektu SETI, o Euridici, graserima, Hadu..." "Ni o našem pogonskom sistemu i gravitacionom položaju, izostavljeno, budui da ste vi lino pravili Ambasadorov program", dobaci El Salam. "Nisu bili pomenuti ni koncentracioni logori, ni svetski ratovi, ni mahnito spaljivanje veštica... Najzad, kada nekome idete prvi put u posetu, neete mu odmah sve sruiti na sto - i svoje, i tatine, i mamine grehe, i tako dalje. Da smo ih, krajnje uopšteno i veoma utivo, obavestili da smo u stanju da masu veu no što je njihov Mesec preobratimo u telašce koje bi bilo mogue provui i kroz kljuaonicu, onda, bi možda otac Arago i mogao rei da ga to podsea na zloinaku ucenu..." "Dozvolite mi da pomirim vaša gledišta", prekide ga Tempe. "Ukoliko još ne žive u peinama i ne pale vatru udaranjem dva kamenia jedan o drugi, i ukoliko su svemirskim letovima ovladali makar toliko da mogu putovati unutar vlastitog sistema, moralo bi im biti poznato da ovamo nismo prispeli ni amcem, ni kajakom, ni laicom. Dakle, ve sama injenica da smo ovde, prispevši sa udaljenosti od stotinu parseka, morala bi im kazivati više nego bilo kakvo poturanje pod nos naših sjajno razvijenih mišia." "Recite. Habet", prošaputa Arago. "Tempe je u pravu", složi se i kapetan. "Sam naš dolazak ovamo možda ih je uznemirio, pogotovo ako u tehnološkom smislu nisu osposobljeni za galaktike letove - znajui, istovremeno, koliki je red veliine energije neophodan da bi se to izvelo... Sve dok Ambasador nije poeo sa slanjem svojih poruka
pretpostavljali smo da im nije bilo poznato da smo ovde. Meutim, ukoliko su bili svesni prisustva Hermesa znatno ranije - budui da smo ovde, na orbiti, ve tri meseca - onda im je naše utanje, naše prikrivanje, moralo izgledati kao rav predznak..." "Preterujete", sleže ramenima Haraš, prilino razdražen. "Nipošto. Zamisli da smo u 1950, ili 1990, i da su se iznad Zemlje pojavile svemirske lae, dugake itavu milju. ak i ukoliko bi itavu planetu zasuli samo okoladom, na ovoj bi nesumnjivo došlo do nesagledive zbrke, možda i do panike, a da o politikim krizama i ne govorimo, budui da svaka civilizacija u okviru koje se još održavaju samostalne države mora biti podložna unutrašnjim sukobima. Ne bi imala smisla, s naše strane, nikakva demonstracija snage, budui da je sam let od stotinak parseka vrlo ubedljiv dokaz - dabome, onima koji to nisu u stanju..." "U redu, kapetane, ali šta nam u tom sluaju predlažete? Kako da ih uverimo da smo dobro vaspitani i osobe lepih manira, i da su nam namere miroljubive, prijateljske? Kako da ih ubedimo da za njih ne predstavljamo nikakvu pretnju, da smo samo grupica izviaa na izletu, na elu sa jednim redovnikom - premda je naš arhaneo, iako pedeset puta manji od njih, uništio etri njihove najbolje ratne mašine kao da su u pitanju bile estice prašine? El Salam i ja smo, vidim to sada, bili u pogrešnom uverenju... Gosti stižu u posetu sa cveem; na ulazu, na njih skae domainov pas; jedan od gostiju, u nameri da životinju otera svojim suncobranom, nehotice probode njime domainovu tetku. emu, kažete, govoriti o demonstraciji sile? Ali, to su lanjski snegovi: to se, u stvari, ve dogodilo!" Široko se iskezivši, ne bez zlobe, Haraš ove rei uputi kapetanu, iako je sve vreme gledao u redovnika. "Neravnoteža nije tamo gde vi mislite da jeste", odgovori dominikanac. "Onima koji nas ne poznaju ne možemo izgledati kao vesnici dobre volje. Plemenitost namera ne znai ništa sve dok su u pitanju samo namere. S druge strane, zlo je mogue uiniti stvarnim, im nekoga povredite. Imamo pred sobom, zapravo, circulus vitiosus: da bismo s njima uspostavili kontakt, moramo ih uveriti da su nam namere miroljubive, ali da bismo ih uverili da su nam namere miroljubive, moramo najpre s njima uspostaviti kontakt..." "Kako to da ništa od svega što nam se ovde dogaa nisu, ni u najmanjoj meri, predvideli naši veliki mislioci, planeri-direktori CETI-ja i SETI-ja?" upita Tempe ljutito. "Nije, valjda, sve ovo palo na naše glave kao grom iz vedra neba? Prosto, neshvatljiva glupost." Kabina se potom ispuni žamorom povišenih glasova, od kojih je svaki nastojao da nadjaa ostale. Stirgard je jedini utao. Bilo mu je jasno da su tokom ove jalove rasprave - u njenu jalovost nije nimalo sumnjao - njegovi ljudi, ne budui toga uopšte svesni, zapravo davali oduška svojoj osujeenosti, koja je sve više rasla usled ponovljenih, a neuspelih, pokušaja da se sa Kvintom uspostavi kontakt. Bile su to posledice besanih noi, besplodne vrednosti ispoljene pri pretrazi Kvintinog meseca, stvaranje predpostavki koje su se, umesto da ih dovedu do potpunijeg uvida u jednu tuinsku civilizaciju, raspadale kao kule od karata. Ta je osujeenost, takoe, doprinela da se neki meu njima ponu oseati kao zatoenici zagonetki koje, zapravo, nisu imale rešenja; kao da su se našli u lavirintu bez i jednog izlaza, navodei ostale da ove prve, sve više i više, doživljavaju kao osobe obuzete kolektivnom paranojom. Ukoliko je, zaista, bilo paranoje na Kvinti, inilo se da je, po svemu sudei, zarazna... Stirgard odjednom primeti da lampica iznad police kraj njegovog kreveta, u dnu kabine, ne svetli. Neko je, po svoj prilici, iskljuio prekida u kontrolnoj prostoriji, prekinuvši, tako, vezu izmeu centralnog mozga broda i kapetanove kabine; neko ko, oigledno, nije želeo da hladni, racionalni, logini DEUS prisustvuje sastanku. Stirgard, meutim, ne upita ko je to uinio. Poznavao je svoje ljude; meu njima nije bilo ni kukavica ni lažova, koji bi porekli svoj udeo u tome; naprosto, moglo je to biti uinjeno nesvesno, kao kad neko svoju nagotu u magnovenju pokriva pred tuim oima, refleksom koji je brži i od same potrebe za ednošu. Stoga kapetan ne ree ništa, ve samo ponovo ukljui terminal i od DEUS-a zatraži da mu pruži optimalni pregled situacije, neophodan za donošenje odluke.
DEUS mu odgovori da ne raspolaže sa dovoljno podataka da bi mu mogao prikazati optimalne izglede. Pored toga, kako je objasnio, u kapetanovom zahtevu stajao je, kao optereujui faktor, neizbežni antropocentrizam. Ljudi su imali obiaj da o sebi ili drugima govore po pravilu se služei oznakama dobrog ili ravog. Isto se odnosilo i na njihovu opštu istoriju. Mnogi su istoriju smatrali nizom okrutnosti, besmislenih pokoravanja - besmislenih, ak, i nezavisno od etike, budui da su i za napadae i za njihove žrtve posledice bivale iste: uništavanje kultura, propasti carstava, na ijim su se ruševinama potom izgraivala nova carstva. Drugim reima, mnogi su na ljudsku istoriju gledali sa prezirom, ali po pravilu, nikome ni na pamet nije padalo da je u pitanju moglo biti grozno, užasno psihozoistiko izopaenje u Vaseljeni; da je Zemlja, zapravo, predstavljala planetu surovih ubica, jedinstvenu po tome sred miliona drugih planeta, mesto gde je razum izmicao pred krvlju i patnjama, suprotno svim kosmikim normama. Po pravilu su ljudi, u dubini svoje duše, ne razmišljajui mnogo o svemu, smatrali istoriju Zemlje - itav njen tok, od paleopitekusa i australopitekusa pa sve do najnovijeg doba - potpuno 'normalnim', obrascem kakav se naješe mogao sresti i kod drugih kosmikih civilizacija. Ali o tome se baš ništa pouzdano nije znalo, i nikakvog naina nije bilo da se iz informisanosti ravne nuli izvue išta više od same nule. OrtegaNilsenov grafikon ukazivao je samo na proseno vreme koje je raanje neke kulture razdvajalo od njene tehnološke eksplozije. Krivulje na tom grafikonu - takozvani glavni tokovi razvoja u psihozoiku - nisu odražavale ni biološke ni sociološke (kulturne, politike) faktore, koji su, uzeti zajedno, uobliavali neku odreenu istoriju Razumnih Bia. Takav je propust bio pravdan zemaljskim iskustvima, budui da sukobi izmeu razliitih religija i kultura, izmeu razliitih oblika vladavine i ideologija - kolonizacija i decentralizacija, uspona i propasti carstava - ni na koji nain nisu uticali na tempo tehnološkog napretka. Bila je to, zapravo, parabola na iji rastui luk nisu uticali ni takvi istorijski poremeaji i udari kakve su bili invazije, boleštine ili genocidi; jer, kada se jednom pokrenula, tehnologija je postala varijabla potpuno nezavisna od civilizacijskih podstruktura. Postajala je, sve u svemu, logaritamska kriva jednog samokatalizujueg procesa. Pojedinana ljudska bia - posmatrano na mikroskopskom planu - uvek su ostvarivala sve nove i nove pronalaske i otkria, ili samostalno ili u manjim grupama; meutim, bilo je mogue ovakve umove iskljuiti iz jednaine, budui da su iz jednih pronalazaka i otkria uvek proizilazili drugi pronalasci i otkria. Posvemašnje njihovo ubrzavanje javljalo se u vidu parabole koja se, kako se inilo, ustremljivala ka beskonanosti. Pojava zaokreta - vorišta zasienosti - nije predstavljala izlaz nastojanja drugih pojedinaca, koji su želeli da sauvaju sredinu u kojoj su živeli; krivulja je pravila oštre zaokrete samo ukoliko je to bilo neminovno, odnosno ukoliko bi prepuštanje da se zaokret naini moglo prouzrokovati uništenje biosfere. Do zaokreta bi, zapravo, bezuslovno dolazilo na kritinim takama; jer, da tehnologije koje je trebalo da spasu ili zamene biosferu nisu, istovremeno, priticale u pomo i tehnologijama daljeg rasta, data civilizacija zapala bi u krizu koja bi okonala sve krize - to jest, došlo bi do sveopšteg izumiranja... Sa nestankom vazduha za disanje, ne bi više bilo nikog ko bi inio ova otkria, i možda, zaslužio Nobelovu nagradu. Sudei na osnovu kosmikih i atrofizikih saznanja, Ortega-Nilsenov glavni tok razvoja odražavao je, zapravo, samo ograniavanje mogunosti date biosfere (iji je, još, naziv bio i 'maksimum tehnološkog punjenja'). Meutim, te mogunosti nisu zavisile od anatomije ili od organizacionih oblika kolektivnog života; zavisile su, u stvari, od fiziko-hemijskih svojstava planete, kao i od drugih kosmikih injenica, ukljuujui pri tom i zvezdane i galaktike uticaje, i tako dalje. Kada god je granica 'tehnološkog punjenja' neke biosfere bila dosegnuta, glavni tok razvoja bi se prekidao, što je samo znailo da je civilizacija koja je bila u pitanju stavljena pred obavezu da doe do nekih globalnih odluka u pogledu svoje budunosti. Ukoliko bi, pak, bila nespremna, ili nesposobna da to uini - neminovno bi propadala. Trenutak prekida glavnog toka razvoja podudarao se sa takozvanim gornjim pragom 'kabine kontakta'. Dosezanje tog praga, ili mee - nazivali su to još i 'granicom rasta' - upravo objašnjava potonje ravanje do tada jedinog rodnog
stabla, koje je bilo taj glavni tok - budui da su razliite civilizacije nastavile da opstaju na razliite naine. Mada, u tom smislu, nije bilo saznanja dobijenih od neke tue psihozojske civilizacije, na osnovu prorauna bilo je jasno da nije postojala jedna jedina, optimalna odluka; nikakav najbolji izlaz iz orsokaka stvorenog ošteenjem biosfere od strane tehnosfere. ak ni neka ujedinjena civilizacija nije imala pred sobom jednu jedinu stazu koja bi je bezbedno vodila kroz sve brojnije dileme i opasnosti. Što se tekue situacije tie, njen ishod bio je posledica neodgovarajuih postupaka koji su, opet, proistekli iz prvobitnog programa ekspedicije. Prema DEUS-ovom mišljenju, do sleda pogrešnih postupaka došlo je stoga što se u trenutku kada se do njih dolazilo nisu inili pogrešnim; tek sada, posmatrano unazad, moglo se shvatiti da su bili pogrešni. Drugim reima, Hermes je bio stavljen pred Erouov paradoks: pokušaj da se postignu dve stvari podjednake važnosti, pri emu jedna iskljuuje drugu. U rasponu izmeu maksimalnog rizika i maksimalnog opreza kree se rezultanta iz koje je nije mogue sasvim iskljuiti ni same sebe. DEUS je smatrao da kapetan nije kriv za sadašnji orsokak, budui da mu je težnja bila da pronae ravnotežu izmeu rizika i opreza. Posle hvatanja kvintanskih orbitera iza Junone i otkria 'virusoida' u njima, skrenuo je od programa u pravcu krajnjeg opreza, prikrivši svoj brod i ne objasnivši odmah Kvinti dolazak namernika iz dubokog svemira. Cena tog opreza sada je bila jasno vidljiva. Druga greška sastojala se u tome što je Gavrilu dato previše samostalnosti, previše inicijative. Paradoksalno, i to je proisteklo iz prevelike opreznosti - i iz neosnovane pretpostavke da je Gavrilo, nadmoan u pogledu brzine svim Kvintinim orbiterima ili raketama, u stanju da se bez presretanja spusti na površinu planete. Da bi raspolagao takvom brzinom, bio mu je pridodat i teratronski pogon. Da bi bio u stanju da se na odgovarajui nain suoi sa nepredvidljivim ponašanjem svojih domaina posle spuštanja, bio mu je pridodat i prepametni kompjuter. Prema SETI-jevim programima, najpre je trebalo slati omanje sonde; meutim, od toga se odustalo kada su sva diplomatska nastojanja Ambasadora ostala bez ikakvog odgovora. Niko nije mogao ni zamisliti da e Gavrilo svoj pogonski mehanizam preobratiti u implozivnu sidernu pucaljku. I tako su se, zahvaljujui pameti Gavrilovog kompjutera, našli u neprilici. Bilo je nemogue, posle svega što se dogodilo, vratiti se postupku slanja manjih sondi. Novostvorena situacija nametala je iznalaženje nove taktike. DEUS je trebalo da dobro razmisli, i za to mu je bilo potrebno oko dvadeset asova. Tako su, eto, stvari trenutno stajale. Posle svog pononog dežurstva, pilot nije bio u stanju da zaspi... Razmišljao je i dalje o veanju; sve što je ono u njemu izazvalo, bilo je pojaano neraspoloženje prema DEUS-u. Moni elektronski um možda je bio blistav u logici, ali je njegovo ponašanje delovalo farisejski do neverovatnosti. Poinjen je niz grešaka, poprilino su se udaljili od prvobitnog programa - pa ipak, niti je kapetan bio za to odgovoran, niti je na samom DEUS-u bilo i najmanje odgovornosti; poprilino napora je uložio da upravo to potanko dokaže. Erouov paradoks; prikrivanje skopano sa nizom nepovoljnih posledica; prekomerna sumnjiavost u odnosu na Kvintanjane, poduprta hipotezom o sabotaži kako bi se objasnilo poreklo virusoida - time je DEUS sada, vrlo jasno, omeio problem; ali s druge strane, ko je sve vreme igrao ulogu kapetanovog savetnika? Vezan za svoj ležaj zbog bestežinskog stanja, pilotom konano do te mere ovlada gnev da postade potpuno iskljueno da e mu poi za rukom da zaspi. Stoga on upali lampicu iznad svoje glave, izvue ispod jastueta knjigu - Hermesov program - i poe da ita. Najpre je pogledom prešao preko stranica s opštim pretpostavkama o Kvinti. U pitanju je bio kompjuterski izveštaj, nainjen neposredno pre odvajanja od Euridike, i utemeljen na sabranim i protumaenim astrofizikim osmatranjima. Kvintanjani su, po svemu sudei, na raspolaganju imali energiju reda 10 na 30 erga. Sledstveno tome, civilizacija im se nalazila na predsidernom nivou. Osnovni izvori njihove energije poticali su od termonuklearnih reakcija zvezdanog tipa, ali energetske centrale nisu izbacili u svemir. Najverovatnije je bilo da ih je iscrpljivanje fosilnih goriva, kao i nekad na Zemlji, uvelo u
razdoblje korišenja uranida, ija im se dalja upotreba, meutim, po ovladavanju Betinim ciklusom, pokazala neisplativom. Izgledalo je malo verovatno da je tokom nekoliko poslednjih stotina godina planeta prošla kroz razdoblje ratova voenih nuklearnim oružjem; hladna taka na ekvatoru jedva da je mogla biti posledica jednog takvog rata. Svako post-atomsko zahlaenje moralo bi, praktino, obuhvatiti itavu planetu, budui da bi silne koliine prašine izbaene u stratosferu poveale albedo na itavoj njenoj površini. S druge strane, razlozi za obustavljanje izgradnje ledenog prstena od okeanskih voda ostajali su i dalje neodgonetnuti. On brzo prelista stranice ispunjene grafikonima i tabelama, dok ne stiže do poglavlja naslovljenog na HIPOTEZE O CIVILIZACIJI. 1. Kvintu razdiru unutrašnji sukobi, koji su nesumnjivo uticali i na njen tehnološki razvoj. Ovo navodi na zakljuak o postojanju meusobno suprotstavljenih nacija, ili nekih drugih grupa. Razdoblje otvorenih vojnih sukoba, koji su postali stvar prošlosti, nije meutim dovelo ni do kakvog konanog ishoda, tipa 'pobednici-pobeeni'. Umesto toga, planeta je potepeno ušla u razdoblje tajnih ratova. Na ovom mestu izveštaju je bio prikljuen dodatak koji je nainio DEUS, kasnije, na samom Hermesu. Dokaz koji podupire tezu o kriptovojnikoj aktivnosti predstavljaju paraziti pronaeni na dvema kvintanskim letelicama. Shodno ovakvom tumaenju protivniki blokovi ostaju meusobno povezani stanjem koje, u klauzevicovskom smislu rei, nije ni klasian mir ni klasian rat. Njihova borba odvija se iza linija fronta, putem meteoroloških neprlika kojima se neprijatelj izlaže, ili meusobnim katalizujuim erozijama tehnoindustrijskih potencijala. Upravo je iz tih razloga moglo doi do obustave izgradnje ledenog prstena, imajui u vidu da bi jedno takvo preduzee zahtevalo sveopštu saradnju. Tekst se zatim nastavljao izveštajem s Euridike: Ukoliko zaista postoje takve meusobno suprotstavljene grupe, koje se za prevlast bore neklasinim sredstvima, u tom bi se sluaju uspostavljanje kontakta sa bilo kojim posetiocem iz svemira moralo ispoljiti kao osetno teži zadatak. Apriorno uspostavljanje saveza sa svemirskim posetiocem bilo bi veoma malo verovatno za bilo koju od strana - pod pretpostavkom, na prvom mestu, da ih je samo dve - stoga što svemirski uljez ne bi imao nikakav razuman razlog za to; ne bi ništa dobio svrstavši se uz bilo koju od strana u sukobu. Takav bi kontakt, zapravo, mogao pre poslužiti kao varnica koja bi tihi, tinjajui, postojan i tvrdoglavo voen tajni rat preobratila u posvemašnji, neposredan sudar izmeu dveju sila. Uzmimo jedan primer. Zamislimo da se na planeti T blokovi A, B i C nalaze u stalnom meusobnom sukobu. Ukoliko, recimo, bok B uspostavi kontakt sa svemirskim došljakom, blokovi A i C osetie se ozbiljno ugroženi. Shodno tome, ili bi mogli napasti uljeza - kako bi ga spreili da povea potencijale bloka B - ili bi se mogli udružiti u napadu na bok B. Zateeno stanje ve je samo po sebi nestabilno, i stoga bi ulazak svakog spoljašnjeg inioca velikog tehnološkog potencijala - a takav bi neminovno morao biti svaki svemirski posetilac, s obzirom na injenicu da je ovladao galaktikim letovima - bio više nego dooljan razlog za produbljivanje neprijateljstva. 2. Kvinta je ujedinjena, bilo kao federacija bilo kao protektorat. Na planeti ne postoje ravnopravne, a meusobno zavaene sile, budui da je jednoj meu njima pošlo za rukom da uspostavi svoje gospodarstvo nad svima drugima. Ni takva prevlast, meutim, bez obzira na to da li predstavlja ishod vojne pobede, ili proistie iz ne-vojnikog pokoravanja ostalih, pri emu su se slabije strane podvrgle najveoj sili na planeti, ne obezbeuje dovoljnu stabilnost da bi se bez smetnji mogao uspostaviti kontakt sa galaktikim došljacima. Sili koja ostvaruje svoje gospodarstvo nad planetom ne bi, pri tom, unapred trebalo pripisivati demonijake ili imperijalistike težnje da krene putem vanplanetarne ekspanzije. U saglasnosti sa ovakvim modelom Kvinte, vladajua sila možda ne bi smerala da uništi posetioca, ve samo da osujeti njegova nastojanja da uspostavi kontakt - odnosno, pogotovo, njegov fiziki pristup na planetu. Tehnološki darovi koje došljaci sa sobom donose mogli bi se
lako pokazati otrovnim. (Ipak, ve i samo neuruivanje tih darova, kako se njima ne bi poremetila postojea socio-politika ravnoteža, moglo bi izazvati njen poremeaj). Na taj nain, ak i u jednom objedinjenom sistemu, odbijanje kontakta moglo bi predstavljati veoma osetljivu odluku za globalnu silu. Za ovakvu izolacionistiku politiku, upravljenu prema svemiru, postoji prilian broj primera i na samoj Zemlji. Informacioni prag kontakta koji bi došljaci morali da prevladaju takav je da mu je veliinu gotovo nemogue odrediti. 3. Prema Foldžeru, Kraftu i njihovoj grupi mogue je da ak i neka potpuno ujedinjena planeta, bez pobednika i poraženih, bez tlaitelja i tlaenih, ipak stoji na tome da ne želi nikakav kontakt. Suštinske nepoznanice jedne takve civilizacije koja, našavši se u gornjem podruju 'kabine kontakta', poinje da skree sa Ortega-Nilsenovog 'glavnog toka', stiu se na raskrsnici koju ine njena kultura i njena tehnologija. Kultura uvek karakteriše dosledno zaostajanje njenih pravnih i moralno-etikih normi za tehnologijom u pred-zasienom, parabolinom razdoblju ubrzavanja njenog rasta. Tehnologija pri tom ini moguim i ono što kultura zabranjuje ili smatra nepromenljivim. (Primeri: genetsko inženjerstvo primenjeno na stvorenja bliska ljudskim biima; biranje pola po želji; transplatacija mozga). U svetlosti takvih teškoa, kontakt sa svemirskim došljacima još više ispoljava svoju dvosmislenu prirodu. Planetarna stranka, odbijajui kontakt, ne mora neminovno došljacima pripisivati nikakve neprijateljske motive... Njene su bojazni potpuno opravdane: uvoenje potpuno novih tehnologija zaista bi moglo izazvati poremeaj društvenih spona i odnosa. U stvari, s obzirom na posledice koje uvek donosi, kontakt otvara niz nepredvidljivih tokova. Ovo se, dakako, ne odnosi na radio-kontakte - odnosno, bilo kakvu vrstu kontakta na daljinu - budui da primaoci poruka mogu, po vlastitom izboru, ili odbaciti ili uiniti dostupnim informacije dobijene kontaktom. Bio je ve prilino umoran, ali mu san nije dolazio na oi. On prelista nekoliko preostalih poglavlja, i odlui da proita i poslednje, ono koje se odnosilo na proceduru uspostavljanja kontakta. Projekat SETI razmatrao je gore iznesene probleme kao teškoe sa kojima su se došljaci mogli suoiti u nastojanju da komuniciraju sa svojim potencijalnim domainima. Ekspedicija je, shodno tome, trebalo da raspolaže posebnim napravama za komuniciranje, kao i opremom koja bi bila u stanju da, u odnosu prethodnih pregovora putem razmene poruka, pruži dokaze o miroljubivoj prirodi izaslaništva, i to još u razdobolju pre spuštanja. Poetna procedura sastojala se od nekoliko stupnjeva. Prva najava prispea broda sa Zemlje trebalo je da se izvede putem emisije talasa (opsezi su bili dati u Dodatku) radio, toplotnog, svetlosnog, ultraljubiastog i laserskog tipa. Ukoliko ne bi bilo nikakvog odgovora, ili bar odgovora koji bi bilo mogue protumaiti, predvialo se slanje lendera, i to istovremeno na sve kontinente. Senzori za navoenje upravili bi lendere prema velikim skupinama zgrada. Bilo je tu i mnoštvo skica, dijagrama i drugih posebnih naznaka. U svakom lenderu nalazio bi se odašilja-prijemnik, a bio bi snabdeven i obiljem podataka o Zemlji i njenim žiteljima. Ukoliko se, pak, ni na ovaj nain ne bi postiglo željeno - uspostavljanje kontakta - sa broda bi bile odaslate još masivnije sonde. Ove bi sonde trebalo da na raspolaganju imaju kompjutere, osposobljene da izdaju naloge koristei se vizuelnim, taktilnim i akustikim šiframa. Procedura je bila nepovratna: svaki sledei korak predstavljao je ujedno nastavak prethodnog. U prvim lenderima nalazili su se i indikatori-odašiljai koji bi stupali u dejstvo samo ukoliko bi na grub nain bio razoren njihov štitnik; do razaranja, meutim, nije moglo doi usled neke greške u mehanizmu ili usled snažnog potresa pri sletanju, ve iskljuivo usled namernog, hotiminog uklanjanja. (Pilot se nasmeja, živo sebi predstavivši kako neki peinski ovek svojom kamenom budžom uništava elektronskog izaslanika oveanstva. 'Hotiminim uklanjanjem', pomisli on, mogao se nazvati i zanimljiv sluaj kada, bez prethodnog upozorenja, nekom saspete zube u grlo.) Indikatori su, budui nainjeni od monokristala, bili do te mere otporni da su bili u stanju da upute signal ak i ukoliko je lender bio uništen u deliu sekunde - na primer, bio raznet eksplozijom usred vazduha. Program je zatim do
najmanjih pojedinosti opisivao razliite modele ovih glasnika, kao i naine na koje ih je, sinhronizovano, trebalo odašiljati na odabrana sletna mesta, kako, pri tom, nijedno podruje, nijedan kontinent, ne bi bili izdvojeni, odnosno ispušteni. U knjizi se, takoe, nalazilo i izdvojeno mišljenje jedne grupe SETI-jevih strunjaka, koja je ispoljavala krajnji pesimizam. Nije bilo fizikih naprava, tvrdili su oni, nikakvih lako odgonetljivih poruka ili izjava, koje ne bi bilo mogue protumaiti kao plašt kojim se prikrivaju neprijateljske namere. Ovo je, naprosto, proishodilo iz neizbežne razlike u tehnološkim stupnjevima. Pojava koju su u devetnaestom, odnosno, naroito, u dvadesetom veku nazivali 'trkom u naoružavanju', nastala je sa paleopitekantropusom, kada je dugake bedrene kosti antilopa poeo upotrebljavati kao toljagu, mrvei njome, budui da je bio kanibal, ne samo loganje šimpanza. A kada se potom nauka, roditeljka sve ubrzanijeg tehnološkog rasta, javila na razmei mediteranskih kultura, vojni razvoj zaraenih evropskih - kasnije, i vanevropskih naroda - nikada nije omoguio jednoj strani da nad drugom stekne posvemašnju prednost. Jedini izuzetak od ovog pravila bila je atomska bomba, ali su i tada Sjedinjene Države taj svoj monopol uspele da održe tokom samo nekoliko kratkih trenutaka istorije. Meutim, tehnološki ponor što je razdvajao civilizacije širom Vaseljene mora da je bio bezdan. Šta više, susresti se sa civilizacijom koja se nalazila na istom razvojnom stupnju kao i sama Zemlja, inilo se, praktino, nemoguim. Knjiga popriline debljine sadržala je povei broj i drugih dubokomislenih nagaanja. Došljaci koji bi svog zaostalog domaina posvetili u tajne sidernog inženjerstva poneli bi se poput nekog ko bi omoguio deci da se igraju runim bombama - sa otkoenim osiguraima. Ukoliko, pak, ne bi bili spremni da dele svoje znanje, na njih je lako mogla pasti sumnja da su pritvorni i da samo teže da uspostave svoju vlast. Kletva bi, u oba sluaja, pala na njihove glave. Preobilje tvrdnji i domišljanja konano do te mere preplavi itaa da ovaj, uz pomo SETI-jevog programa, zapade u tako zdrav san da nije ni primetio da mu je knjiga ispala iz ruku, kao i da lampica iznad njegove glave i dalje svetli punim žarom. Koraao je niz tesnu, veoma strmu ulicu, izmeu kua, pod blistavim zracima sunca. Ispod svodova, igrala su se deca. Veš se sušio, okaen na užad razapetu na prozorima. Neravna kaldrma, prekrivena ubretom, korama banana i otpacima hrane, bila je po sredini preseena žljebom punim prljave vode. Daleko, u podnožju brda, nalazila se luka, naikana jedrima. Plitki, lenji talasii zapljuskivali su obalu; amci izvueni na peskovito žalo meusobno su bili odeljeni razapetim ribarsikim mrežama. Uglaano poput ogledala, daleko na obzorju, more je odbleskivalo pod sunevim zracima. Oseao se miris pržene ribe, mokrae i maslinovog ulja... Nije mu bilo jasno kako se obreo ovde, ali je znao da se nalazi u Napulju. Neka crnpurasta devojica protra, viui za deakom koji je bežao s loptom. Ovaj za trenutak zastade, pravei se kao da e hitnuti loptu put nje, a onda se, pre no što ga je mogla dostii, opet izmae. Druga deca izvikivala su nešto na italijanskom. Neka žena se nagnula kroz prozor: rašupana, u jednostavnoj lanenoj haljini nalik na spavaicu, kupila je sa užeta prebaenog preko ulice osušeno rublje... Malo dalje niz ulicu pružalo se napuklo, kameno stepenište... A onda, odjednom, sve poe da podrhtava, zau se tutanj, zidovi poeše da se krune. Stajao je, zaglušen, obavijen oblakom krenjake prašine, zaslepljen. Nešto se iza njega sruši. Vrisak žena - kiša opeka - tutanj zemljotresa - behu zaglušujui. Terremoto, terremoto - ti se krici izgubiše u narednom huku, grmljavini što je postepeno narastala. Komadi maltera zasuše ga sa svih strana; on podiže ruku da zaštiti glavu, oseti kako ga nešto udari po licu i probudi se; ali zemljotres kao da se nastavljao. Strahoviti pritisak prikovao ga je za krevet. On pokuša da ustane, ali ga krevetski pojas zadrža. Knjiga ga udari posred ela i odlete put tavanice. Nalazio se na Hermesu, a ne u Napulju, ali se tutnjava nastavljala i zidovi se izvijali. Mogao je da oseti kako se itava kabina pomera. Lebdeo je u vazduhu, i dalje privršen za svoj ležaj. Lampica je svetlucala. On ugleda otvorenu knjigu i svoj džemper kao razastrt na tavanici ispod sebe; iz naopake okrenutih polica
isticala je jedna rolna filma. Ne, nije u pitanju bio san, i ovo nije bio tutanj zemljotresa... Sirene su zavijale. Svetlost odjednom postade prigušena, potom nekoliko puta snažno zatrepti, pa utrnu; u uglovima tavanice - sada, poda - ukljuiše se rezervne svetiljke. On pokuša da pronae kope na pojasu koji ga je i dalje vezivao za ležaj, ali ove pod pritiskom njegove težine nikako nisu popuštale. Ruke mu se udrveniše, i krv mu se sjuri u glavu. On prestade da se opire. Onda ga nešto odbaci. Težina ga je pritiskala as prema krevetu, as prema pojasu. On konano shvati. Nije mu preostalo ništa drugo do da eka. Je li to bio kraj? U tom trenutku - bilo je neposredno posle ponoi - nikoga nije bilo u mranoj prostoriji. Kirsting sede ispred ugašenog viziskopa, izvi se prema oseaju i, napipavši dugme kao da je slep, stavi aparat u pokret. Preko beliastog pravougaonika osvetljenog ekrana kretali su se, jedan za drugim, gotovo crni tomogrami, sa mnoštvom svetlih, kružnih linija, nalik na senke ikszraka. Slike su se nizale jedna za drugom, sve dok on ne zaustavi traku. Nastojao je da ustanovi vrednost SG-a na površini Kvinte. On lagano stade pomerati mikronski traga, kako bi dobio najbolju moguu sliku. U središtu se nalazio jedan ekinjasti kruži, nalik na atomsko jezgro, koji se, kada je bio pogoen, zrakasto, u deliima, rasprskavao na sve strane. Kirsting pomeri sliku sa bezobline, mlene mrlje u središtu prema njenim razreenijim rubovima. Nikome nije bilo jasno šta to predstavlja. Neki naseljeni graevinski kompleks, neku vrstu džinovskog grada? Na ovakvoj slici bilo ga je mogue sagledati u preseku zahvaljujui nukleonima elemenata težih od vazduha. Takvo tomografisanje - trodimenzionalno, slojevito snimanje iks-zracima astronomskih objekata, ve vrlo dugo u upotrebi, pokazalo se korisnim samo kada su u pitanju bile zvezde pretvorene u crne patuljke i planete. Uprkos svim svojim izvanrednim vrlinama, SG-snimci su imali i svoja ogranienja. Razlaganje je bilo nedovoljno da bi bilo mogue razlikovati džinovske dinosauruse iz mezozoika i krede. Uprkos svemu, on uznastoja da razabere skelete bia sa Kvinte - i možda samo ona koja su bila nalik ljudskim biima ispuniše taj pseudograd - ukoliko je, uopšte, bio u pitanju metropolis u kojem je obitavalo na milione duša. On, tako, doseže do poslednje granice razlaganja - i prekorai je bez oklevanja. Siušne utvare sastavljene od bledih, drhtavih vlakana, rastvoriše se, i na ekranu je sada stajala samo nejasna zbrka nepokretnih zrnaca. Koliko god je tananije bio u stanju, on pomeri mikronski traga unazad, i zasenena senka ponovo mu se ukaza. Onda izdvoji najizoštrenije SG na kritinom meridijanu i stade ih postavljati jednog preko drugog, sve dok se obrasi Kvinte sasvim ne podudariše sa itavim snopom iks-zraka što su davali istu sliku, snimljenu pri velikoj brzini i potpuno uoblienu. 'Grad' je ležao na ekvatoru. SG je bio nainjen pod uglom: duž ose koja je povezivala Kvintine magnetne polove, i duž tangente koja je vodila ka planetinoj površinskoj kori. Shodno tome, ukoliko se graevinski kompleks protezao na dužini od tridesetak milja, snimci su ga sekli iskosa - kao kada bi neko, nalazei se u predgau nekog grada, pokušavao da pomou iks-zraka naini snimak svih ulica, trgova i kua što su se nalazili izmeu njega samog i predgraa koje mu je stajalo nasuprot. Meutim, ak se i na taj nain nije dobijalo mnogo. Posmatrajui gomile ljudi s visine, bilo je mogue sagledati ih samo u okomitom skraenju. S druge strane, posmatrajui ih iz perspektive ljudskog oka, bilo je mogue videti one što su stajali najbliže, ispred zgrada i na poecima ulica. Snimak nainjen pomou ikszraka odavao bi samo zbrku mnoštva skeleta. Istina, bilo je mogue razdvojiti zgrade od pešaka: budui da se kue nisu pomerale, sve što je ostalo nepokretno na podruju od hiljadu SG-a moglo se, naprosto, odbaciti. Vozila je takoe bilo mogue ukloniti sa snimka postupkom retuša, kojim bi se izbrisalo sve što se kretalo brže od ovejeg hoda. Ukoliko bi u pitanju bio neki veliki zemaljski grad, tada bi kue, mostovi i fabrike nestali, zajedno sa automobilima i ostalim vozilima, posle ega bi ostale samo senke pešaka. Ali pretpostavke koje su bile do te mere geo- i antroponcentrino utemeljenje, bile su isto tako i veoma sumnjive vrednosti. Pa ipak, Kirstinga je držala nada da e, možda, imati sree. U mranu komoru dolazio je esto nou i prebirao po snimcima bezbroj puta, u nadi da e, sluajem, odabrati i meusobno složiti prave SG-e i možda ugledati - ma koliko nejasno, makar kao u izmaglici - skelete tih neznatnih stvorenja. Da
li su makar malo nalik na ljude? Da li su uopšte, bili kimenjaci? Da li su kalcijum, odnosno njegovi slojevi, inili osnov i njihove telesne grae, kao što je to bio sluaj kod zemaljskih kimenjaka? Egzobiolozi su smatrali da je veoma malo verovatno da e biti ljudskog oblija; meutim, osteološka slinost sa zemaljskim skeletima nije bila iskljuena, pogotovo koliko su se imali u vidu masa planete i sastav njene atmosfere. Postojanje kiseonika u slobodnom stanju navodilo je na zakljuak i o postojanju vegetacije; meutim, na žalost, biljke nisu igrale nikakvu ulogu u svemirskim letovima, baš kao ni u izgradnji raketa. Kristing nije ni raunao sa ovekolikim ustrojstvom koštane grae, budui da je u pitanju bio ishod složenih, meusobno isprepletenih staza u zemaljskoj evoluciji. ak ni dvonožnost i uspravan hod nisu, neminovno, morali predstavljati izraz antropomorfizma. Na kraju krajeva, na hiljade praistorijskih gmizavaca hodalo je na dve noge. Ukoliko bi se nainio SG snimak zahuktalog krda igvanodonskih fosila, na veoj udaljenosti gotovo bi ih bilo nemogue razlikovati od skupine maratonaca. Osetljivost naprave daleko je prevazišla i najlue snove utemeljivaa rotaciono-vibrirajueg snimanja. Zahvaljujui prisustvu kalcijuma, ak je i neku ljušicu od jajeta mogao otkriti i na udaljenosti od stotinu hiljada kilometara. Ponekad se nauniku inilo da je sred zamagljenih mrlja ugledao mikroskopska tkanja svetlija od njihove pozadine, nalik na zamrznuti Holbajnov ples smrti fotografisan kroz teleskop. I da bi, samo kada bi makar malo podigao stupanj uveanja, bio u stanju da zaista ugleda skelete; prestali bi, konano, da budu ono što je njegova željna duša dodavala uzdrhtalim vlaknima, tako neodredljivim i tako nestalnim - poput Marsovih kanala koje su drevni zvezdoaci ugledali jer su to tako žarko želeli. Kada je predugo ostajao zagledan u te skupine slabašnih, nepominih estica, njegove umorne oi odstupale su pred žudnjama njegove duše i on je - gotovo - mogao razabrati mlenobele takice lobanje i poput vlati tanke kosti kime i udova. Ali kada bi zatreptao, oiju upaljenih od napora, privienja su se rastakala. Kirsting konano iskljui aparat i ustade. vrsto stisnuvši oi u neprozirnoj tmini, on još jednom u svoj um dozva jedva vienu sliku, i siušna skeletna privienja ponovo se pojaviše, odbleskujui fosforescentnim sjajem naspram baršunaste pozadine. Pipajui po mraku on se otkai od držaa i zaplovi prema malenoj, tamnocrvenoj svetiljci što je stajala iznad izlaznih vrata. Zaslepljen blistavošu hodnika posle toliko dugog boravka u mraku, on se osloni na dovratak, prekriven debelim slojem spužvaste materije, umesto da odmah kroi u lift; i to mu nesumnjivo spase život kada se na njega srui, uz oštar tutanj, udar ponovo uspostavljene gravitacije. Nono osvetljenje utrnu, i itavom dužinom hodnika koji se prostirao oko celog broda, zaplamteše svetiljke koje su se palile u sluaju opasnosti. Ali ostavši bez svesti, on ne dospe da to vidi. Stirgard se posle veanja više nije pojavljivao, znajui da e mu DEUS, bez obzira na to sa koliko e se moguih rešenja u meuvremenu pozabaviti, predoiti konaan predlog kako da postupi - predlog koji e u sebi sadržati sve mogunosti izmeu neizraunljivog rizika i jednostavnog povlaenja. Tokom veanja nastojao je da održi privid odlunosti, ali sada, u samoi, oseti se bespomonim; ove noi više nego ikada ranije. Sve mu je teže bilo da odoli iskušenju da se opredeli oslanivši se na sreu. U jednoj od ladica u svojoj kabini - meu linim svaštarijama - uvao je i jedan stari, masivni bronzani novi sa Cezarovim profilom na prednjoj i rimskim fascesom na zadnjoj strani. Bila mu je to uspomena od oca, strasnog numizmatiara. Otvarajui ladicu, još nije bio siguran da li e, zaista, itav brod, njegovu posadu, i sudbinu same ekspedicije poveriti tom, najveem od svih novia u ljudskoj istoriji, mada je sa samim sobom ve bio naisto da e strana sa fascesom znaiti bekstvo - jer, šta bi drugo moglo znaiti povlaenje? - a izlizani profil podbulog lica ono što e možda predstavljati propast za sve njih... On konano prevlada svoje oklevanje, zavue se u mrani plakar i iz jedne od ladica izvue neku lepo obraenu kutijicu. Otvori je, dohvati novi i nekoliko ga puta obrnu u ruci. Da li je imao prava...? U bestežinskom stanju u kojem se itav brod nalazio, nije ga mogao tek tako hitnuti u vazduh. On stoga uvrsti novi spajalicom za papir, i ukljui elektromagnet ispod ploe pisaeg stola, pomou kojeg je, pritisnute
elinim kockama, na stolu bilo mogue držati fotografije, karte i druga dokumenta... On odgurnu u stranu gomile štampanog materijala i traka, i kao kakav deak (nekad, davno, zaista je bio deak) zavrte novi poput igre. Novi se, posle nekog vremena, poe sve sporije obrtati, opisujui malene krugove, i konano, privuen magnetom, svali se na stranu, sa zadnjom stranom okrenutom nagore. Povlaenje, znai. U nameri da sedne, on dohvati doruje svoje obrtne stolice, ali pre no što mu se prianjajua košulja stopi sa naslonom, pre no što i postade svestan toga, oseti neki potres. U poetku jedva raspoznatljiv, potres stade postepeno dobijati u snazi sve dok svebrišua sila ne pomete sa stola i filmove, i papire, i eline kocke i zagasitobronzani novi, a njega samog naprosto prikova za stolicu. Gravitaciona sila se pojaa. Sa sve nemonijim oima, usled sve neprijatnijeg nedostatka krvi u njima, još je bio u stanju da uoi brzo treperenje svetiljki duž rubova tavanice; da uje i oseti kako kroz eline zidove, ispod njihovih oplata, struji promuklo krkljanje svih brodskih spojišta; i kako, sred buke predmeta koji su se razletali u svim pravcima - komadi neuvršene opreme, delovi odee - uje i udaljeno zavijanje sirena, urlik koji kao da nije dolazio od truba ve od samog broda, koga je nešto pogodilo u njegovo stosedamdesethiljadutonsko telo. I dok je osluškivao tu stalnu, cvileu tutnjavu, zaslepljen užasnim pritiskom koji mu je odrvenelo telo držao prikovanim za stolicu, on oseti - onesvešujui se - nešto poput olakšanja. Da, olakšanja, budui da o povlaenju više nije moglo biti ni govora. Vid mu se povratio posle otprilike dvadesetak sekundi, mada je kazaljka gravimetra i dalje stajala na crvenom polju. Hermes nije pretrpeo direktan udar - to je bilo nemogue. Ma šta da je bilo posredi, DEUS, uvek budan i na straži morao je prigušiti udarac. Meutim, napad je po svoj prilici bio izveden toliko lukavo i tiho, da je DEUS, nemajui više vremena da se posluži zažtitnim poljem umerene jaine, morao da pribegne poslednjem stepenu odbrane. Gravitacioni zid nije moglo probiti ništa u ovoj Vaseljeni, osim singulariteta - i to je spaslo Hermesa. Ali silina toliko žestokog protivudara morala je da proizvede trzaj; kao što top uini silovit trzaj unazad, usled reakcije na ispaljivanje granate, tako je i itav brod, našavši se u epicentru sidernog pražnjenja, morao da snažno uzdrhti, premda je na sebe primio tek jedan mali deo osloboene energije... Stirgard, ni ne pokušavajui da ustane, jer mu se itavo telo nalazilo kao ispod nekakve prese, ugleda, iskolaivši oi, kako velika strelica na indikatoru, podrhtavajui, milimetar po milimetar poinje da klizi, udaljujui se od crvenog iseka kružnog brojanika. Njegovi mišii napeti do krajnjih granica, poeše ponovo da ga slušaju. Gravimetar se spusti do dvojke, sada ve na crnom polju. Meutim, sirene su i dalje jednolino zavijale, na svim palubama. Odupirui se obema rukama, on se sa prilino teškoa izvue iz stolice. Konano se uspravivši, stajao je sa toliko napora da se morao oslanjati na ivicu stola - hodajui povijeno, poput majmuna, pomisli on (neobina pomisao, u tom trenutku). Meu trakama i filmovima zbaenim na pod on ugleda i oev novi, ija je zadnja strana i dalje bila okrenuta nagore - ukazujui na povlaenje. On se nasmeja, budui da je tu odluku u meuvremenu pokrila znatno jaa karta. Bela kazaljka gravimetra stajala je na jedinici, i dalje lagano padajui. Morao je što pre da ode u kontrolnu sobu, da pogleda u kakvom mu je stanju posada. Ve na vratima, on se naglo okrenu, vrati, podiže novi i smesti ga u ladicu. Niko nije trebalo da sazna za taj trenutak njegove slabosti. U stvari, prema teoriji igara to i nije bila slabost, budui da u nedostatku minimaksimalnih odluka nikakva odluka nije mogla biti bolja od neke druge, ak ni od nasumine odluke. Shodno tome, mogao je bar pred sobom samim, pravdati svoj postupak; sada za to više nije mario. Na pola puta niz tunel-hodnik povrati se i bestežinsko stanje. On pritisnu dugme lifta... Problem je, konano, dobio razrešenje. Mada boj nije bio prva stvar koja bi mu pala na pamet, poznavao je svoje ljude i bio je sasvim siguran da niko od njih, s izuzetkom, možda, vatikanskog izaslanika, nee ni za trenutak pomisliti na bekstvo. 11. ISPOLJAVANJE SNAGA
Bilo je nemogue stei uvid u metode koji su primenjeni prilikom napada; ma kakvi bili, svi njihovi tragovi su se rasuli širom kontinuuma... Snimci iz DEUS-ove memorije ipak su potvrdili sumnje fiziara. Zahvaljujui na sve strane usmerenim senzorima, koji su prostor oko Hermesa proešljavali sve do spoljnog perimetra odbrane, radarski signali bili su u stanju da otkriju estice promera jednog milimetra svuda u preniku od stotinu hiljada milja. Udarac nije poticao ni od kakve zraee energije - jer bi ova ostavila za sobom trag spektralnih linija. Iznenadna pojava, u neposrednoj blizini Hermesa, pedesetak objekata zamuenih rubova, poput roja što se hitro ustremljivao prema brodu, potpuno usklaenih pokreta, u prvom se trenutku inila nezamislivom. Napadai su se materijalizovali na veoma maloj udaljenosti, izmeu jedne i dve milje. Prinueni da se domišljaju, fiziari stadoše da razmišljaju o mogunostima da se senzorski štit neprimetno probije. Konano dooše do tri pretpostavke. Oblaci estica, od kojih nijedna nije prevazilazila razmere bakterije, mogli su meusobno srasti do višetonskih masa; to bi, meutim, podrazumevalo ne malo veštine, pogotovo da bi se proizveli samofuzioni elementi upravljeni, u vrlo širokom snopu, na neki cilj. Liilo bi to na oblak mikrokristala koji se - sa neizbežnim kašnjenjem, unutar perimetra - survava poput nenamerno izazvane lavine. Pojedinane estice, koje se nisu samo meusobno spajale, ve i stupale u interakciju da bi obrazovale projektile, morale su imati izuzetno tananu strukturu. Devet sekundi pre udara, brodski magnetometri zabeležili su skok u magnetnom polju što se protezalo oko itave letelice. Skok je, dostigavši vrhunac, brojao milijardu gausa, ali se posle samo nekoliko nanosekundi spustio gotovo do nule. Pre toga nije bilo ama baš nikakve elektromagnetne aktivnosti. Fiziarima nije polazilo za rukom ak ni da zamisle mehanizam koji bi bio u stanju da stvori polje takve snage - iji je izvor, niim se unapred ne najavivši, mogao izbei pažnji senzora. Bipoli su, bar teoretski, mogli probiti štit, ali samo ukoliko bi oblak koji bi sami stvorili sam sebe neutralisao istovremenim usmeravanjem biliona molekula. Ovakva rekonstrukcija napada, meutim, podrazumevala je tehnologiju utemeljenu na idejama do kakvih se na Zemlji nikada nije došlo, i koja, sledstveno tome, nikada nije bila podvrgnuta eksperimetalnim proverama. Druga mogunost imala je u vidu visokospekulativni metod korišenja kvantnih efekata u svemiru. Sledstveno ovoj pretpostavci, nikakve materijalne estice nisu bile prokrijumarene kroz odbrambeni štit, niti ih je uopšte bilo u itavom sferinom prostoru koji je okruživao brod. Fiziki svemir, meutim, ispunjen je mnoštvom stvarnih estica koje su se mogle materijalizovati usled spoljašnjeg dotoka energije u vidu udarnog talasa. Ovakav pristup, meutim, podrazumevao je da je brod, s one strane prenika njegovog štita, bio okružen generatorima najtvreg pojasa ultrarendgenskih gama zraka, kao i centripetalnim pražnjenjem koje bi, u obliku sferinog talasa što se gri brzinom svetlosti, na taki svog presecanja sa odbrambenim štitom proizvelo efekat tunela: kvanti energije, pojavivši se u neposrednoj blizini broda, izazvali bi pojavu dovoljne koliine hadrona da bi njima mogli zasuti Hermes sa svih strana. Sasvim ostvariv metod, ali koji bi zahtevao najprefinjenije instrumente, savršeno proraunavanje položaja u svemiru, kao i potpunu prekrivenost orbitera. Sve u svemu, gotovo neverovatno. Trea mogunost oslanjala se na upotrebu negativne energije izvan perimetra odbrane, ali to je podrazumevalo poznavanje sidernog inženjerstva - i to u njegovom makrokvantnom obliku, uz prethodno isisavanje energije iz sunca, budui da bi energetske centrale na planeti, sposobne da proizvedu neophodnu energiju, usled snažnog poveanja toplote u svojoj neposrednoj okolini nedvosmisleno otkrile svoje prisustvo Hermesu. Zateen potpuno nespreman, DEUS je vaspostavljanju pune gravitacije na brodu pribegao kao poslednjem rešenju. Stavivši u maksimalni pogon oba glavna motora, opasao je itav brod gravitacionim toroidima. Unutar njih, kao u središtu meusobnog preseka automobilskih guma, našao se Hermes, i projektili usmereni na njega završili su u Švarcšildovom zakrivljenom prostoru... Budui da svaki materijalni objekat koji se nae u takvom prostoru odmah gubi sva svoja fizika svojstva - osim elektrinog naboja, angularnog momenta i mase -
pretvarajui se u bezoblini sastojak gravitacione grobnice, zaista nikakav trag ne bi preostao ukoliko je prilikom napada korišen ovaj metod. Služei kao neprobojan oklop toroidi su se održali samo dvadesetak sekundi, što je brod koštalo 10 na 21 džula. Hermes nije zadesila sudbina Gavrila, nije razorio sam sebe u samoodbrani od toroidalne konfiguracije uzburkanih izograva. Meutim, budui da ih nije bilo mogue s punom izoštrenošu usredsrediti na odašilja, brod je apsorbovao tek, otprilike, jedan stohiljaditi deo osloboene energije. Dodatnih dvadesethiljaditih delova pretvorilo bi ga u prah, baš kao što bi se dogodilo kada bi se malj spustio na ljusku praznog, razbijenog jajeta. lanovi posade suu iz svega izišli živi i zdravi. S izuzetkom Stirgarda i Kirstinga svi su kritinom trenutku bili u dubokom snu, ili su kao Tempe, ležali prikopani za svoje krevete. Brod, meutim, sada nije bio spreman za bitku. Stoga bi prihvaen Polasarov predlog da se - ma šta se moglo dogoditi - prebace u perihel, kako bi tamo povratili energiju izgubljenu prilikom odbijanja napada... Povlaei se, Hermes stade prolaziti kroz oblak nekog razreenog gasa. Isprva, mislilo se da su u pitanju ostaci protuberanci, koje su sunevi vetrovi vitlali unaokolo; uskoro, meutim, senzori dojaviše da se bezbroj molekula gasa lepi za spoljne zidove broda i da na njih katalitiki deluju. Odmah pribavljeni uzorci pokazaše da zaista izazivaju koroziju, poput virusoida koje su ve imali priliku da upoznaju. Shodno tome, Stirgard pribeže upravo onom postupku koji je u svojim razgovorima s apostolskim izaslanikom nazivao 'otvorenim hvatanjem ukoštac'. Hermes, dakle, nizom termalnih hitaca raznese podmukli oblak, a potom, na najjednostavniji mogui nain, uništi i virusoide koji su se za njega prikaili: podesivši svoje rashladne ureaje na najjau meru i obrui se oko sebe kao peenica na ražnju, on proe kroz vršak suneve protuberance koja se nalazila tek nekoliko pukih svetlosnih sekundi iznad njegove fotosfere. Posle toga brod smanji brzinu da bi se postavio na stacionarnu orbitu, okrenu se krmom prema Zeti i otvori energetske receptore. Jedan deo tako pribavljene energije bi utrošen na održavanje rashladnih ureaja u punom pogonu; ostatak u sebe upiše siderali. U ovom trenutku, otprilike, posada se podelila na tri skupine. Haraš, Polasar i Rotmon bili su mišljenja da korozivni oblak predstavlja još jedan napad Kvintanjana. Kirsting i El Salam, meutim, smatrali su da nije u pitanju bio neposredni napad na njih, ve da je, na neki nain, do nezgode došlo istom sluajnošu: Hermes je, drugim reima, bio zašao u neku vrstu minskog polja, i to minskog polja postavljenog znatno pre njihovog dolaska. Nakamura se našao negde u sredini: oblak, prema njemu, nije predstavljao nikakvu stupicu - niti za Hermesa niti za kvintanske orbitere - ve je, po svoj prilici, re bila o 'stovarištu ubreta': o mikrooružju koje je bilo korišeno u ratu iznad planete i koje je, mimo stvarnih namera zaraenih strana, potiskivano sunevim gravitacionim plimama doplutalo ak do ovog perihela. Arago nije ništa rekao. DEUS je bio obuzet programiranjem moguih strategija koje bi pretpostavljale preduzimanje odbrambenih, napadakih ili pomirljivih mera. Nije davao prednost ni prvim, ni drugim, ni treim: podaci na kojima bi se temeljila najpovoljnija procena za bilo koju od njih i dalje su bili krajnje nedovoljni. Gerbert je smatrao da bi najbolje bilo dii ruke i od kontakta i od zveckanja oružjem; meutim, nije se smatrao sposobnim da uestvuje u raspravi, koja je postajala sve žeša i vatrenija. Tempe, koga je kapetan pozvao pošto konano bi okonano nadoknaivanje izgubljene energije, odgovori da niti je SETI-jev strunjak, niti zadužen za upravljanje brodom. "Verujem da ste ve primetili da, posle svega što nam se dogodilo, niko ovde više nije strunjak ni za šta", odgovori mu Stirgard. "Razume se, ukljuujui i mene. Uprkos tome, verujem da svaki od nas ima bar neko mišljenje. Vi, takoe. Dakle, ono što od vas oekujem jeste mišljenje, ne savet." "DEUS bi vam mogao mnogo više rei", odgovori pilot, nasmešivši se. "DEUS e mi predložiti dvadeset, a možda i stotinu moguih taktika... I to je sve što e on uiniti. Vama je, u najmanju ruku, poznato bar onoliko koliko i
ostalim našim strunjacima, ukljuujui i DEUS-a. Najmanje rizika bilo bi sadržano u povlaenju." "Sasvim tano." Sedei nasuprot kapetanu, Tempe nije prestajao da se smeši. "Šta vam je to toliko smešno?" upita Stirgard. "Pitate li to privatno, kapetane, ili mi nareujete da odgovorim?" "Shvatite moje pitanje kao naredbu." "upavo je, nema nikakve sumnje. Meutim, do sada sam ve uspeo da vas dovoljno upoznam da budem potpuno siguran u ono što neete uiniti. Neemo podviti rep." "Jeste li baš sigurni u to?" "Potpuno." "Zbog ega? Mislite li da smo bili napadnuti jednom, ili dva puta?" "Savršeno je svejedno. Bitno je to da oni ne žele kontakt. Ne znam samo imaju li još nekog keca u rukavu." "Naši dalji pokušaji mogli bi biti vrlo opasni." "Oigledno." "Pa?" "Pa, evo, po svemu sudei ja volim opasnost. Da nije tako, ve nekoliko stotina godina ležao bih mrtav i pokopan tamo na Zemlji, jer, umro bih u krevetu okružen porodicom koja roni suze za mnom." "Drugim reima, smatrate ispoljavanje snage s naše strane neophodnim." "I da i ne. Kao poslednje rešenje, ne može se iskljuiti." Pritisnuta elinom kockom, hrpa odštampanog papira stajala je na kapetanovom stolu, sa nekim pismenom na naslovnoj stranici. Pilot je odmah prepoznade. Nepun sat pre toga, El Salam mu je uruio jedan primerak. "Jeste li proitali ovo?" upita Tempe. "Nisam." "Niste?" Bio je iznenaen. "Re je samo o još jednoj hipotezi naših fiziara. Želeo sam da najpre porazgovaram sa svima vama." "Trebalo bi da to proitate. Da, re je o hipotezi. Meutim, meni se ini dosta ubedljivom." "Slobodni ste." Izveštaj, pod naslovom ZETIN SISTEM KAO OBLAST KOSMIKOG RATA, nosio je potpise Rotmana, Polasara i El Salama. Civilizacija koja ne samo što se odrekla oblika bežinog opštenja, kao što su radio i televizija, ispunivši itavu svoju jonosferu bezoblinim šumovima koji upijaju svaki signal, koja je, takoe, lavovski deo svojih napora i energije uložila u stvaranje oružja kojim je opasala itavu planetu - takva se civilizacija ini nezamislivom, istom besmislicom. Ali treba imati u vidu da do takvog stanja stvari verovatno nije došlo namerno, svesnom opredeljenošu, ve da je, možda, do njega došlo postupno, korak po korak. Sve je zapoelo, prema našem mišljenju, kada se shvatilo da ratni vihor, koji je besneo na površini planete, kao jedini ishod može imati sveopšte uništenje... Pošto je kritina taka u jednom trenutku bila dosegnuta, trka u naoružanju prebaena je u svemir. Pri tom, ni jedna ni druga strana nije imala nameru da sunev sistem pretvori u ratno podruje udovišnih razmera; i jedna i druga strana išla je, samo, korak po korak, odgovarajui ravnom merom na svaki naredni potez protivnika. U trenutku kada je, i u svemiru, konano došlo do konfrotacije, nije više bilo naina da se obuzda širenje podruja mogueg sukoba - a da se i ne govori o povlaenju iz njega, kako bi se obezbedio trajni mir. Kompjuterska simulacija, zasnovana na teoriji igara - ukljuujui i siušne izglede za dobitak - pokazuje da bi, u takvoj situaciji, nedostatak poverenja u efikasnost sporazuma o razoružanju stvorio suštinsku prepreku postizanja dogovora putem pregovora. Svaki dogovor, u odsustvu poverenja u neprijateljevu 'dobru volju' - klasini termin za to je pacta sunt servanda - pretpostavlja mogunost uzajamne kontrole naoružavanja, što znai omoguavanje nesmetanog boravka neprijateljskih strunjaka na vlastitoj teritoriji. Meutim, kada nastajanja da se što je mogue više povea vojna mo krenu putem mikrominijaturizacije, kontrola bez poverenja postaje odistinski nemogua.
Fabrike oružja, skladišta i laboratorije mogue je staviti van svakog domašaja kontrole. Posle toga nikakav dogovor više nije mogu, ak ni na najmanjem stepenu uzajamnog poverenja (a da onaj ko bi se odrekao istraživanja na podruju mikronaoružanja ne bi, istovremeno, prihvatio položaj strane neminovno izložene bliskom porazu). Isto tako, teško da bi bilo mogue osloboditi se ve nagomilanog oružja, uz uveravanja protivnika da e to i sam uiniti. Suoavamo se, dakle, sa pitanjem: zbog ega u ratnom podruju oko Kvinte nailazimo na mehanika oružja, a ne bakteriološka, kako se nekad na Zemlji smatralo da e se neizbežno dogoditi? Nema sumnje, zbog toga što su protivnici ve dosegli - i na podruju bakteriološkog oružja - takav stepen moi da su bili u stanju da zbrišu itavu biosferu, baš kao što su to prethodno bili u stanju razmenom nuklearnih udara. Posledica je bila ta da ni jedna ni druga strana nije bila spremna da prva primeni bilo jedno ili drugo oružje. Što se, pak, tie kriptovojne makroalternative - to jest, izlaganja protivnika strahotnim, katastrofalnim razaranjima putem veštaki izazvanih klimatskih ili seizmikih poremeaja - do toga je, uistinu, moglo doi, ali to, takoe, ne bi predstavljalo strateško rešenje, budui da bi svako ko bi bio voljan da pribegne kriptovojnim akcijama neizbežno morao doi na pomisao da bi mu neprijatelj uzvratio slinim protivudarom. Posle ovog uvoda, tvorci izveštaja pristupili su izlaganju svog modela kosmikog rata. Model je imao oblik sfere, sa Kvintom u središtu. U dalekoj prošlosti, lokalni ratovi postupno su se preobratili u svetske ratove, posle kojih je, opet, dolazilo do pojaanih nastojanja da se iznau savršenija oružja za borbe na kopnu, moru i u vazduhu. Pojava atomske bombe, meutim, uinila je kraj velikim konvencionalnim ratovima. Posle toga, hladnoratovsku trku u naoružanju sainjavale su tri komponente: instrumenti za uništenje, instrumenti koji su ove prethodne meusobno povezivale, i instrumenti usmereni i protiv jednih i protiv drugih. Stvaranje kosmike ratne sfere upuivalo je, neizbežno, i na stvaranje operativnih centara koji su, tehnološkim inovacijama, odgovarali na svako protivniko postignue, vodei isto tako rauna kako o zastarevanju postojeih arsenala tako i o prevazienosti metoda za usklaivanje njihovog razvoja. Svaka od ovakvih faza imala je i svoja ogranienja i svoje prepreke. Svaki put kada bi se protivnici našli pred nekom preprekom - usledila bi privremena ravnoteža snaga. Potom bi, opet, neka od strana pokušala da iskrslu prepreku ukloni. Prepreku u predkosmikoj fazi inila bi situacija u kojoj bi svaka od suparnikih stranaka raspolagala mogunošu da pronae i uništi neprijateljska oružja, kako ona koja je trebalo da posluže za prvi udar tako i ona koja je trebalo da posluže za uzvraanje posle napada. Pri kraju ove faze, meutim, sve interkontinentalne rakete - smeštene duboko u utrobi planete, ili na pokretnim lansirnim rampama na kopnu ili pod vodom (na podmornicama, kao i na dnu okeana) - postale su podložne uništenju od strane protivnika. Pri na ovaj nain uspostavljenoj ravnoteži straha, kako od udara tako i od protivudara, najslabiji beoug predstavljao je komunikacioni sistem smešten u svemiru i sainjen od izviakih i osmatrakih - dakle, špijunskih - satelita; još je ranjivija bila veza izmeu tih satelita, vojnih štabova i borbenih jedinica. Kako bi se taj satelitski sistem uinio nedohvatljivim za iznenadni napad, koji ga je mogao uništiti, ili bar oslepeti, sledea satelitska mreža bila je uspostavljena na još višoj orbiti. Prirodno, ratna se sfera na ovaj nain proširila. I tako, što je sfera postajala vea, sve je podložnija uništenju postajala veza izmeu satelitske mreže i njenih kontrolnih centara na tlu. Ovi su, naravno, preduzeli sve što je bilo mogue da takve pretnje otklone... Kao što su u epohi konvencionalnih ratova samotna ostrva usred okeana predstavljala nepotopive nosae aviona, tako je i najbliže nebesko telo - Mesec - sada dobio u važnosti kao neuništiva baza za onu stranu koja bi, prva, na njemu uspostavila vojno uporište. Budui, meutim, da je na raspolaganju stajalo samo jedno ovakvo nebesko telo, im bi ga se jedna strana doepala druga bi bila prinuena, da bi otklonila novu pretnju, ili da uništi sve da onemogui svaku komunikaciju izmeu planete i njenog prirodnog satelita, ili da, sveopštim napadom, izbaci neprijatelja iz njegovog svemirskog uporišta.
Ukoliko su snage napadaa i branilaca lunarnog utvrenja bile, manje ili više, podjednake, izvesno je da nijedna strana ne bi bila u stanju da nad Mesecom uspostavi potpunu prevlast. Najverovatnije je da se upravo ovo i dogodilo, u trenutku kada su ve poeli da odmiu radovi na jednostranom uspostavljanju Meseeve baze. Oni koji su prvi došli bili su, konano, prinueni da Mesec napuste, ali ni oni koji su ih na to primorali nisu imali dovoljno snage da potom na njemu ostanu. Do povlaenja je, isto tako, moglo doi i iz nekog drugog razloga: na primer, usled pojave novih mogunosti da se u potpunosti omete svaka daljinska komunikacija. Ukoliko se upravo to dogodilo, bilo je jasno da Mesec gubi svaku stratešku vrednost kao vanplanetarno uporište za mogue vojne akcije. Apstraktni model kosmikog rata inio je multifazni prostor, sa kritinim prebacivanjem njegovog poprišta iz jedne - kada je bila do kraja iscrpljena - u drugu fazu. Širei se put svemira, ratna sfera neizbežno bi zaraene strane suoila sa metodima borbe o kakvima nije bilo ni pomena u njihovoj istoriji. Jedini strateški valjan odgovor na sposobnost protivnika da presee svaku komunikaciju izmeu operativnih centara i njihovih baza i oružja na kopnu, moru i u vazduhu - i, dakako, u svemiru - bio bi da se vlastitim bazama i oružjima omogui vea samostalnost u borbenim akcijama. Ishod bi bio taj da bi se u svim operativnim centrima došlo do sazananja o beskorisnosti koordinisanja akcije iz jednog centralizovanog sedišta. Kao sledee, postavilo bi se pitanje: kako i dalje ostvarivati bilo ofanzivnu bilo defanzivnu strategiju, ukoliko ne postoji nikakav kontakt sa vlastitim snagama u svemiru? Pa ipak, niko se nije odrekao svojih vlastitih kanala za izvianje i komandovanje. Što je to postalo mogue, trebalo je zahvaliti takozvanom efektu ogledala. Strana A uinila je strani B upravo ono što se nikako ne bi moglo prihvatiti da strana B njoj samoj uini: sama je obustavila svaku komunikaciju, prinudivšii stranu B da to isto uini sa svojom. Posle nadmetanja u preciznosti i moi balistikih raketa, nametnulo se kao neophodno i nadmetanje u zaštiti vlastitih komunikacija. Isprava se nadmetanje ispoljavalo kroz gomilanje sredstava za uništenje i kroz pretnju da e ono biti upotrebljeno. Potom je usledio 'komunikacioni rat'. Bitke da se omete, odnosno ouva komunikacija bile su stvarne i žestoke, mada nisu dovele ni do razaranja ni do prolivanja krvi. Postupno punei radio-kanale šumovima, protivnici su konano izgubili svaki uvid ne samo u raspored i snagu neprijateljskog, ve i u razmeštaj vlastitog oružja. Da li je to znailo da je paralizovanost komandnih centara dovela do prenošenja bitke u svemir, gde su sada stalne napade i protivnapade vršila oružja u potpunosti prepuštena sebi samima? Da li je osnovni cilj takvih osamostaljenih oružja bio uništavanje neprijateljskih orbitera? Ne, ni u kom sluaju. Komunikacioni rat i dalje je imao punu prednost. Neprijatelja je, naprosto, trebalo do kraja oslepeti. Pre svega, i dalje je tu bio neprekoraiv prag eonog sudara snaga na samoj planeti: mo nagomilanih bojevih glava, balistika preciznost, i mogua posledica za obe strane - fatalna nuklearna zima - sve to je neizbežno znailo uzdržavanje od svih ratnih dejstava. Budui da nisu bili u stanju ništa drugo da urade, neprijatelji su jedni drugima uništili svako saznanje o njihovim sopstvenim arsenalima. Došlo je do ometanja radio-talasa na svim podrujima; sve je bilo ispunjeno bezoblinim šumovima. U veoma kratkom vremenskom razdoblju trka je, zapravo, poprimila oblik nadmetanja izmeu snaga koje su težile posvemašnjem ometanju i snaga koje su nastojale da radio-emisije održe u cilju prikupljanja podataka o neprijatelju i obezbeivanja vlastitih mogunosti izdavanja naloga. Nadmetanje je, još jednom, poprimilo oblik spirale: stvoreni su dovoljno snažni signali da bi se šumovi probili, što je, opet, izazvalo pojavu još snažnijih šumova koji e i takve signale prigušiti; konani ishod bio je, ponovo, orsokak. Maserska <Maser - Mikrotalasna Amplikacija putem Stimulisanih Emisija Radijacije (Microwave Amplification by Stimulated Emission of Radiation). Bilo koja od više naprava koja se koriste da bi se pojaali elektromagnetni talasi, korišenjem energije što se stvara stimulisanjem nekog namerno poremeenog molekularnog ili atomskog sistema. (Prim. prev.)> i laserska komunikacija
nastavila je, bar još neko vreme, da se razvija. Meutim, paradoksalno, usled poveanja emisione moi i u ovom elektronskom ratu došlo se u pat-položaj: laseri dovoljno snažni da razbiju odbrambeni štit nisu za posledicu imali dobijanje željene informacije - ve njihovo uništenje. Metaforiki reeno, bilo je to kao kada bi neki slep ovek, okružen maglom, poeo sve besomunije da vitla svojim belim štapom, sve dotle dok se ovaj, umesto da mu služi kao sredstvo za orijentaciju, ne preobrazi u najobiniju batinu. Predviajui mogue zapadanje u pat-položaj, obe su strane poele svesrdno raditi na tome da proizvedu oružja koja e raspolagati najpre taktikom, a potom i strateškom samostalnošu. Sredstva upotrebljena u bici zahtevala su da budu potpuno nezavisna kako od svojih tvoraca i rukovalaca, tako i od samih kontrolnih centara. Da je osnovni cilj ovih oružja, premeštenih na nove dužnosti u svemiru, zaista bio da unište slina neprijateljska oružja, zametnuti boj, do kojeg je moglo doi u bilo kojoj taki u sferi, veoma bi se brzo preobrazio u najžešu moguu bitku, proširivši se, poput šumskog požara, i na površinu same planete; to bi, opet, dovelo do sveopšte razmene udaraca meu najveim silama - to jest, do posvemašnjeg uništenja. Shodno tome, ova oružja nije ni trebalo da se upuštaju u meusobne sukobe. Trebalo je samo da jedna drugima zasednu za vrat, i ukoliko je baš neminovno moralo da doe do uništavanja, da to izvedu u potaji - na primer, kao nekom infekcijom, a ne granatama. Tako su mehaniki mozgovi jednih inili pokušaje da izigraju mehanike mozgove drugih, da ih ošamute, odnosno - uz pomo takozvanih reprogramirajuih mikrovirusa - da od tuih orbitera naine 'dezertere'. U zemaljskoj istoriji bilo bi, u tom pogledu, mogue pronai drevnu analogiju u vidu janiara: to su bila deca koju su Turci otimali od porobljenih naroda i vremenom ih pretvarali u najudarniji deo svoje armije. Ovaj model ratne sfere predstavlja, istovremeno, izraz kranjeg pojednostavljivanja. Svaka faza njenog izrastanja mogla je biti praena brojnim upadima, infiltracijama, teroristikim aktima i manevrima ija bi svrha bila, da kao ratne varke, obmanu neprijatelja i navedu ga da poini greške koje bi ga skupo stajale i možda ga, ak, skrenule na put samouništenja. I kablovska i elektronska komunikacija na planeti omoguila bi protivnicima da održe centralizovani sistem štabova, bar u izvesnim okvirima - koje nismo bili u stanju da procenimo, budui da bi u celosti zavisili od tehnoloških novina. U reniku koji bi tumaio naša shvatanja nema izraz kojim bi se mogla pobliže odrediti ratna sfera kvintanskog tipa; jer u pitanju nije bio ni rat ni mir, ve neka vrsta stalnog sukoba koji je neprijatelje meusobno povezivao vrstim sponama, isisavajui iz njih životnu energiju. Sledstveno tome, da li bi tu ratnu sferu bilo mogue odrediti kao neku kosmiku varijantu rata iznurivanja, u kojem e gubitnik biti ona strana koja raspolaže sa manje sirovina i energije, i koja e biti manje sposobna za nove pronalaske? Na ovo dobrim delom kovencionalno pitanje mogue je dati samo nekonvencionalan odgovor. Žitelji planete nisu raspolagali neogranienim rudnim rezervama, kao ni neiscrpnim izvorima energije. Premda je ta injenica postavljala izvesne granice trajanju sukoba - nije istovremeno, mogla obezbediti konanu pobedu nijednoj od zaraenih strana. Model poslednje faze, shodno tome, bila je zvezda. Kao što je svima poznato, zvezde svoje postojanje duguju termonuklearnoj fuziji - pretvaranju vodonika u helijum - do ega dolazi u njihovoj unutrašnjosti pri pritiscima i temperaturama što se izražavaju milionskim brojkama. Kada sav vodonik u središtu neke zvezde sagori, dolazi do njenog skupljanja. Poinje je pritiskati njena vlastita gravitacija, izazivajui ogromno poveavanje temperature u njenom središtu, usled ega postaju mogue nuklearne reakcije ugljenika. Istovremeno, oko unutrašnje helijumske sfere - 'pepela' sagorelog vodonika - ostaci vodonika nastavljaju sa svojom reakcijom, i taj sferini plameni front produžuje da se sve više širi u unutrašnjost zvezde. Konano, dinamika ravnoteža biva uništena, i zvezda sa nezamislivom silovitošu odbacuje svoj spoljašnji gasoviti omota. Baš kao i u sluaju stareeg sunca, ija se sfera širi zahvaljujui uzastopnom pretvaranju vodonika u helijum, helijum u ugljenik, i tako dalje,
tako je i meuplanetarna ratna sfera dobijala jedan sloj za drugim, u saglasnosti sa fazom u koju je u datom trenutku ušla trka u naoružanju. U središtu te sfere - to jest, na samoj Kvinti - minimum vojne komunikacije nastavljao je da opstaje na obema stranama. Meutim, izvan tog središta, držei jedan drugog pod stalnom prismotrom, delovali su samostalni operativni sistemi. Samostalnost im je, razume se, ipak bila ograniena; programeri u glavnim štabovima nastojali su, što su bolje mogli, da ih spree da ne zaponu lananu reakciju koja bi, na kraju, požar rata skrenula i na samu površinu planete. Programeri su se, meutim, sve više nalazili u situaciji da biraju izmeu zla i gorega. Što su prefinjenija postojala oružja koja su protivnici odašiljali u svemir, sve je više rasla neophodnost da im se omogui nezavisno odluivanje i o ofanzivnim i o defanzivnim akcijama. Ni digitalne ni analogone kompjuterske simulacije ratne sfere, projektovane najmanje stotinak godina u budunost, nisu ukazivale ni na kakvo svevredno rešenje. Uprkos tome, na temelju varijanti izvedenih kopjuterskom analizom tvorci modela utvrdili su položaj restrikcionog praga u programiranju samostalnih borbenih sistema; jer, ukoliko bi prešla taj prag, oružja koja su dotle bila samo samostalna mogla bi se lako preobratiti u oružja nad kojima više nije bilo nikakve kontrole. Polazei od modela jedne zvezde, ovakva se slika u prilinoj meri približila modelu prirodne evolucije. Samostalna oružja bila su poput nižih vrsta organizama: nosila su u sebi svojstva agresivnosti, ali ih je, istovremeno, na uzdi držao nagon za samoodržanjem. Oružja koja su se izmakla kontroli inila bi, prema ovoj shemi, primate, stvorenja sa stvaralakim svojstvima - od ne naroito lukavih i domišljatih, postajui stvorenja sposobna da zainju potpuno nove vrste delatnosti. Takva bi oružja uinila sebe slobodnim ak i od posrednog nadzora svojih tvoraca. Istiui da su graditelji oružja ušli u orsokak izmeu zla i gorega, tvorici izveštaja iznosili su, zapravo, mišljenje da su se pred izvesnošu poraza, podjednako, bili našli kako oni koji su ispoljili nameru da obuzdaju proces nastanka sve 'pametnijih' oružja, tako i oni koji su sve svoje snage usmerili upravo u tom pravcu. U svakom sluaju, širei se, ratna sfera gubila je svoju dinamiku ravnotežu, i mada njena sudbina nije bila podložna nikakvom jedinstvenom, svevrednom predvianju, ipak je prekoraila granice interesa strana koje su i zapoele sukob. Ali takvo stanje stvari još nije bilo na dohvatu. Svetlosni odsevi koje Euridika uoila možda su, u stvari, bile arke izmeu visokoopremljenih borbenih jedinica na periferiji Zetinog sistema. Njihovi sudari na udaljenosti od više milijardi milja od Kvinte mogli su znaiti da je i do ozbiljnijih bitaka moglo doi na frontovima astronomski udaljenim od planete. Na tim je prostorima rat mogao postati i nešto 'vruji'. S druge strane, opet, u bližoj ili daljoj budunosti, mogao je, potpuno nepredvieno, uskoiti i u samo središte ratne sfere... Niko ko je iole bio upuen u postklauzevicovsku strategiju nije realno mogao oekivati da e se sukob okonati neijom pobedom. Pa ipak, profesionalni stratezi našli su se u iznuenom položaju kockara koji više nije u stanju da napusti igru, budui da je u nju uložio sav svoj novac. Upravo su u tom pogledu protivnici postali sasvim nalik jedan drugom, poput odraza u ogledalu. Nekad važno pitanje ko je zapoeo trku u naoružanju u miroljubive ili agresivne namere više nije bilo mogue razdvojiti. Igra je slutila na zlo za sve njene uesnike, i jedina mogua pobeda bila bi, Pirova pobeda. Imajui sve ovo u vidu, kakvi su bili izgledi za uspostavljanje kontakta? Tvorci izveštaja nisu se o tome mogli pouzdano izjasniti. Do sada, na kosmikoj šahovskoj tabli crne i bele figure podjednake snage nisu se još upustile u odluujuu bitku; samo su se meusobno šahirale. S druge strane, potpuno nova i nepoznata oružja oglašavala su se - i bila proveravana u nizu malih, probnih okršaja... Nije se, opet, sasvim mogla iskljuiti ni mogunost da sama planeta - neka njena nacija, vlada ili vojni štab - nije snosila nikakvu odgovornost za napad na Hermesa, mogue je, naprosto, da je u pitanju bilo samostalno dejstv naprava za koje je Hermes predstavljao 'strano telo' - nepoznat, i samim tim, potencijalno opasan tehnološki artefakt. Hermes, posmatrano na ovaj nain, ne bi
liio na namernika koga je skolila banda razbojnika, ve pre, na infektivno žarište koje se odjednom, iznenada, našlo usred nekog organizma, i prema kojem se istog asa usmeravaju limfociti kao njegova osnovna odbrambena snaga. Što se, pak, tie ograniavajuih faktora trke u naoružanju, njih je odista bilo veoma malo. Izanale orbitere nije teško spustiti na planetu i 'obnoviti'. S druge strane, oružja virusoidnog tipa - mikrominijaturizovani paraziti, samovezujui molekuli koji su energiju crpli od sunca - jesu zahtevala izvanredno inženjersko umee, ali i veoma malo sirovina. Polasar, Rotmon i El Salam okonali su izveštaj sažetim pregledom svojih razmišljanja o Kvinti. Kao moni instrument dugoronih nastojanja za uspostavljanjem prevlasti, taj veštaki organizam - ratna sfera prenika sedam milijardi milja - mogao je biti shvaen i kao sistem ozbiljno nagrižen rakom. Njegovi kosmiki organi, u veoj ili manjoj meri, predstavljali su maligne metastaze sukoba. Upravo je u ovoj taki svaka dalja podudarnost sa nekim živim biem prestajala, budui da sfera, uzeta u celini, nikada nije ni bila 'zdrava': još prilikom nastanka bila je 'zaražena' antagonizovanim tehnologijama, ija je jedina težnja bila da jedna drugu nadvladaju. Bila je bez 'normalnog tkiva'; njena dinamika ravnoteža bila je omoguena, i opstajala, samo zahvaljujui uzajamnim poništavanjem meusobno suprotstavljenih 'tumora'. Kako bi, meutim, održali do te mere tananu ravnotežu, bilo je neophodno da ti 'tumori' budu u stanju da jedni druge prepoznaju. Kada god bi se nešto novo, bitno drugaije, pojavilo, bilo meu unutrašnjim bilo meu spoljašnjim planetama, smesta bi bilo neutralisano, podvrgnuto proveri i 'preobraeno' ('janiarski sindrom' na delu) uz pomo tehnoloških 'antitela', ija svrha, meutim, nije bila da lei - jer, nije bilo ni pacijenta ni lekara - ve da se održi dinamiki status quo ante fuit, to jest pat-pozicija. Ukoliko stvari jesu ovako stajale, to je znailo da je Hermes najpre nabasao na ostatke nekog davnašnjeg okršaja, a da je tek potom zašao u 'minsko polje', što je izazvalo iznenadan noni napad. Ukoliko bi se prihvatila ova teorija, bilo bi lako mogue objasniti zbog ega Ambasador nije dobio nikakav odgovor na svoje brojne poruke. Shodno tome, ukoliko nije dolazilo u obzir odustajanje od svih daljih pokušaja da se uspostavi kontakt, u tom je sluaju sve taktike razraene u okviru SETI-jevog programa trebalo prograsiti ništavim, i potražiti nove, izglednije pravce delovanja. Tvorci modela ratne sfere nisu, meutim, umeli da kažu da li neka uspešna taktika uopšte postoji. Ipak, bili su skloni napuštanju svih pripremljenih programa i nastojanju da se odredi potpuno nova strategija. Izveštaj su potpisali i Hariš i Kirsting. To je znailo - a što drugo? - potrebu za novim veanjem. Mada je Hermes ve odavno nadoknadio gubitak energije usled napada, Stirgard je procenio da su u perihelu bili najbezbedniji, te je izveo manevar kako bi i dalje ostali iznad Zete, koristei njenu toplotu za rad rashladnih ureaja na brodu. Budui da su se našli u iznuenoj orbiti (nije bila stacionarna ni u odnosu na Zetu ni u odnosu na Kvintu), snaga potiska obezbeivala im je i gravitaciju. Dolazei na sastanak u pratnji Haraša, Tempe primeti da se svemirska putovanja zapravo sastoje od katastrofa izbegnutih u poslednjem trenutku - dugih sednica. Nakamura prvi uputi kritike primedbe na raun modela ratne sfere, a pogotovo na raun njenog osamostaljivanja od vlastite planete. Na veoj udaljenosti od Kvinte vojne sprave zaista su mogle otkazati poslušnost svojim tvorcima, ali mu se inilo da su operativni štabovi i dalje bili delatni na bližim odstojanjima. U suprotnom, Gavrilo se sigurno ne bi našao izložen usklaenom napadu sa dve strana. Okean na Kvintinoj severnoj hemisferi, sa svojim belim prekrivaem polarnog leda, meusobno je odvajao dva kontinenta: zapadni, kome su nadenuli ime Nordstralija, i koji je bio dvaput vei od Afrike, i istoni, Hepariju, koja je to ime dobila zbog svog izgleda, budui da je bila nalik na spljoštenu jetru. Pozivajui se na snimke koje je nainio Gavrilo - koji je trebalo da se spusti kraj nekog zvezdolikog zdanja u Hepariji - Nakamuri je pošlo za rukom da ustanovi tana mesta odakle su krenule kvintanske letelice. Oba lansirna mesta nalazila su se na ekvatoru, ali na suprotnim kopnenim masama. Istina, ta su
mesta bila najveim delom zastrta oblacima, i rakete, prilikom poletanja, nisu svoj polazak objavile uobiajenim ognjenim vrtložjima; meutim, kako je objasnio, mogue je da su bile izbaene pomou katapulta, odnosno da im je termalna komponenta pogona bila veoma mala. Dakle, bez obzira na to da li su bile lansirane pomou tih mašina, odnosno pomou mašina koje su koristile hladni, koncentrisan pogonski snop, letelice su se zagrejale prilikom probijanja zvunog zida; na osnovu toga bilo je mogue uoiti termalni trag koji su ostavljale za sobom i pratiti ga sve do lansirnih rampi. injenica da su izronile iz oblaka sa gotovo savršenom usklaenošu, dve sa istoka a dve sa zapada, predstavljala je nesumnjiv dokaz prethodne proraunatosti itave akcije, i shodno tome, uspešne saradnje komandnih centara na oba kontinenta. Tvorci modela nisu bili spremni da se slože sa takvim tumaenjem naina na koji je napad izveden, i zaista, Nakamura nije bio u stanju da dokaže da se sve upravo tako zbilo, utoliko pre što je Kvintina atmosfera bila preplavljena telašcima za koje se smatralo da predstavljaju krhotine leda otpale od prstena što se lagano krunio, i koje su se pri ulasku u atmosferu gotovo trenutno zagrevale. Prema njihovom mišljenju Nakamura je, dosta nategnuto i odve slobodno, tragove što su ih te krhotine ostavljale za sobom proglasio putanjama lansiranih raketa. Kvalitet snimaka prispelih na brod nije baš bio naroit, budui da ih je Hermes nainio pomou elektronskih osmatrakih sondi dok se još krio iza Kvintinog meseca, u periselenijumu. Na hiljade satelita opasivalo je Kvintu, pri emu su se neki kretali u smeru njenog obrtanja a neki u suprotnom. Meutim, to baš ništa nije govorilo o njihovom poreklu: protivnici su svoje ratne mašine mogli lansirati u korotativnom, baš kao i u antirotativnom smeru. injenica da se sateliti nisu meusobno sudarali, kao ni da se nisu upuštali u meusobne okršaje, osnaživala je uverenje tvoraca 'otuene ratne sfere' da je bilo i zamišljeno da itava igra ostane 'hladna', i da joj je osnovno pravilo bilo: nadgledanje, ali ne i uništavanje, neprijateljskih ratnih sprava. Jer, onog trenutka kada bi sateliti zapoeli da napadaju jedni druge, hladni rat bi gotovo trenutno prešao u fazu opasne pregrejanosti. To je, upravo, bio razlog - prema mišljenju tvoraca izveštaja - što su protivniki orbiteri ostajali mirni, tek držei jedni druge na oku. Da bi se ouvala ravnoteža snaga, svemirski sistemi identifikacije obeju strana morali su biti osposobljeni za trenutno meusobno prepoznavanje. Gavrilo je, oito, bio uljez, i kao takav, morao je bez premišljanja biti podvrgnut napadu. Rotmon je to, ak, objasnio na jednom živopisnom primeru: dva psa stoje i reže jedan na drugog, kao da e se svakog trenutka poklati; ali neka se samo neki zec pojavi, eto ih gde, složno, kreu u trku za njim. Uprkos svemu, Polasar se svrstao uz Nakamuru. Tano, nije se moglo pouzdano tvrditi da je na Gavrila izvršen prepad raketama koje su bile odaslate samo sa jednog, odnosno, sa oba kontinenta. Meutim, napad je bio izvršen sa takvom preciznošu da gotovo nema sumnje da je bio svesno preduzet. Reklo bi se da ne može biti nikakvog dvoumljenja u pogledu toga da li su Ambasadorove poruke našle put do planete. Uskraivanje svakog odgovora, meutim, ne znai neminovno da tamo dole ništa nije bilo preduzeto. Stirgard se nije mešao u raspravu. Za njega je pitanje da li je napad na Gavrila planirala i izvela Kvinta, ili su ga, pak, preduzeli samostalni orbiteri, imalo tek uzgrednu važnost. U oba sluaja, a to je bilo bitno, planeta je odbijala kontakt. Stvarno pitanje bilo je da li se kontakt mogao iznuditi. "Ubeivanjem, ni u kom sluaju", odgovori Hariš. "Niti sprovoenjem probitnog programa. Što više lendera budemo slali, to emo više slinih susreta imati. Naše e izaslanike preobraati u samoodbrambene letelice, sve dok nam se nastojanja ne okonaju ili povlaenjem ili stupanjem u bitku. Budui, pak, da bitku ne želimo, a da povlaenje ne dolazi u obzir, trebalo bi, naprosto, dii ruke od tog sitnog ispipavanja i, za promenu, lupnuti pesnicom o sto. Ne možete se sprijateljiti sa gorilom, ili ga pripitomiti, tako što ete ga oprezno potezati za rep." "Gorile nemaju repove", primeti Kirsting.
"Pa, onda, krokodila. Jasno vam je na šta mislim. Jedino što nam je preostalo jeste da se bar malo isprsimo. Ukoliko neko ima bolju ideju, neka kaže." Niko se ne oglasi. "Imaš li nešto odreenije u vidu?" upita Stirgard. "Imam." "O emu je re?" "O kavitaciji Kvintinog meseca. Maksimum efekta, uz minimum štete. Moi e da vide sa planete, ali nee ništa osetiti. Ve neko vreme ta mi se pomisao vrzma po glavi. DEUS mi je maloas izveo potpunu raunicu. Mesec e se raspasti na takav nain da e mu delovi i dalje ostati na istoj orbiti. Središte mase nee mu biti pomereno." "Kako to?" upita dominikanac. "Tako što e delovi nastaviti da kruže oko Kvinte istom putanjom kao i Mesec. Planeta i njen mesec ine dvojni sistem, i budui da je planeta znatno teža, središte rotiranja smešteno je u njenoj blizini. Ne seam se više brojki. U svakom sluaju dinamika raspodela mase nee se izmeniti. "Ali gravitacione plime hoe", primeti Nakamura. "Jesi li to uzeo u obzir?" "DEUS jeste. Litosfera se nee pomeriti. U najgorem sluaju možda e se aktivirati neka plia seizmika žarišta. Plime i oseke e oslabiti. I to je sve." " I šta bi dobro trebalo da iz toga proizae?" upita Arago. "Bie to ne samo demonstracija moi, ve i poruka. Najpre emo ih upozoriti. Treba li da idem u pojedinosti?" "Budi samo kratak", saglasi se kapetan. "Ne bih voleo da iko u meni vidi udovište", zapoe prvi pilot sa proraunatom mirnoom. "U samom poetku uputili smo ih u logiku matematiku, i u uzajamne veze tipa 'Ako A, onda B', ili 'Ako ne A, onda C', i tako dalje. Sada emo im reI: "Ukoliko ne odgovorite na naše poruke, uništiemo vam Mesec, i to e biti samo prvo upozorenje. vrsto smo odluili: želimo kontakt sa vama." Potom, još jednom, sve ono što im je Ambasador ve ispriao - da dolazimo u miru, i da se neemo mešati u njihove eventualne unutrašnje sukobe. Neka otac Arago sve pažljivo išita. Sve naše poruke nalaze se u kontrolnoj sobi, a i svaki lan posade ima vlastiti primerak." "Išitao sam ih", ree Arago. "Ali, šta potom?" "To e zavisiti od njihovog odgovora." "Misliš li da bi trebalo da im damo neki rok?" upita Rotmon. "Bojim se da e izgledati kao ultimatum." "Nazovi to kako god hoeš... Ipak, mislim da nije neophodno da utvrujemo neki rok. Bie dovoljno da im napomenemo koliko se ve dugo uzdržavamo da ne stupimo u akciju." "S izuzetkom povlaenja, postoji li još neki predlog?" upita Stirgard. "Nema predloga? Pa, da vidimo: ko prihvata Harašov plan?" Polasar, Tempe, Haraš, El Salam i Rotmon digoše ruke. Nakamura za trenutak oklevaše, a onda i on, konano, diže ruku. "Da li vam je jasno da je vrlo mogue da nam odgovor stigne i pre no što ga oekujemo, i da u pitanju ne budu samo signali?" upita Stirgard. Deset ljudi nepomino je sedelo oko velike kružne ploe koja je, nalik na kakav jednonožni sto, bila uvršena na šupljikavom preseku stubova nosaa što su odvajali gornju, gravitacionu kontrolnu plou od donje, navigacione, koja je sada bila prazna. Jedino je treperenje monitora poreanih na konzolama duž zidova, as svetlije as prigušenije, ispunjavalo prostor ispod njih igrom svetlosti i senki. "Apsolutno", prihvati Tempe. "Moj latinski, bez sumnje, nije ni izdaleka tako dobar kao latinski oca Araga... Da sam ovamo dospeo samo iz vrue želje da se ovde naem, zasigurno ne bih glasao Za. Mi ovde nismo samo deset astronauta. Ako je Hermes, posle svih svojih napora da uspostavi kontakt, ipak bio napadnut, to znai da je napad izvršen i na samu Zemlju, jer nas je upravo ona ovamo poslala. Prema tome Zemlja bi, preko nas, imala pravo da kaže: Nemo me impune lacessit."
12. ZAOŠTRAVANJE Siderne operacije, iako pojava astronomskih razmera, i uprkos silnoj energiji koja se pri tom oslebaa, kod posmatraa ipak ne pobuuju tako duboka, gotovo ošamuujua oseanja kao kada su u pitanja poplava ili tajfun. ak i zemljotres, siušna pojava u zvezdanim razmerama, prevazilazi pojamne moi ljudskih ula. Istinsku užasnutost - ili istinsku opinjenost - u oveku pobuuju samo zbivanja koja niti su bezmerna, niti opet, jedva uoljiva. Prema nekoj zvezdi može se imati odnos baš kao i prema nekom kamenu, odnosno dijamantu. I najbeznaajnija zvezda, bezdan bezdana veitog ognja, ak se i na razdaljini od milion kilometara preobraa u puki toplotni zid što daleko nadmaša vlastita odzorja, dok se, na bližem odstojanju, rasplinjujui se u bezoblinu vrelu masu, cepa u bezbroj zapletenih vrtloga zaslepljujueg plamena. Samo na velikim razdaljinama, povremeni hladnjikavi levkovi u njenoj homosferi dobijaju izgled neprijatnih krasti na njenom licu - takozvane suneve pege. Isto ovo pravilo, onemoguavajui doživljaj bezmernosti, vlada i u ljudskim poslovima. ovek je u stanju da saosea s agonijom drugog ljudskog bia, ili i itave jedne porodice; ali propast stotina miliona ostaje za njega, po pravilu, numerika aplikacija iju pravu, sudbinsku sadržinu, naprosto nije u stanju da pojmi. Tako ni kavitaciono cepanje nekog nebeskog tela, bez obzira na to da li je re o planeti ili njenom pratiocu, nije, mimo svih oekivanja, predstavljalo nimalo dramatian prizor; ne samo što se itava stvar odvija sa snenom usporenošu, ve je lišena svakog zvuka, delovala kao ist privid; sve to utoliko pre što je ovek, ostavši na bezbednoj udaljenosti kako ga i samog bura ne bi pomela, mogao da itav dogaaj prati jedino putem teleskopa ili prako ekrana monitora. Siderni hirurzi pratili su narastanje eksplozije kroz niz filtera postavljenih na blende soiva, kako bi imali blizak i stalan uvid u sve faze raspada datog nebeskog tela. Neposredna posledica toga bila je da se prizor, iskazujui se u naizmeninim monohromatskim spektralnim linijama - as je prevladavala slamnatožuta, as cinoberno crvena boja - oima posmatraa prikazivalo pre kao deji kaleidoskop nego kao ljudska kataklizma. Kvinta nije od sebe pustila ni glasa sve do poslednjeg trenutka. Kavitacija njenog Meseca trebalo je da bude izvedena pomou osamnaest raketa, koje je trebalo da krenu od jednog udaljenog kruga i da potom, usmerene ka meseevom ekvatorskom pojasu, slede spiralne putanje. Na žalost, ispostavilo se da je DEUS bio sasvim u pravu kada je itavu tu operaciju smestio izvan podruja lakoostvarljivih, lakopredvidivih preduzea. Da su se sve bojeve glave pod istim uglom zarile u tu posvemašnju jalovinu; da su se sve sabrale oko meseeve tvrde kore, dubei sebi put kroz nju poput granata; da im je pošlo za rukom da, sa preciznošu proraunatom do u deli sekunde, to još užareno, žitko jezgro preobrate u gasovitu masu - krhotine raspuknutog meseca, u odnosu na koje bi Himalaji predstavljali tek mrvice, rasporedile bi se duž prethodne orbite, i udarni talas iznenada osloboene energije prouzrokovao bi tek manje potrese, potisnuvši okeanske vode preko kontinentalnih grebenova i stvorivši niz dugotrajnih cumanija. Ali, Kvinta se umešala. Tri Hermesove rakete, koje su put Meseca krenule s njegove unutrašnje, planeti okrenute strane, naleteše na masivne balistike rakete. Pretvorivši ih istog asa u zaslepljujue talase gasa, prerano su, meutim, aktivirale siderna punjenja koja su vukle sa sobom. Posledica je bila ta da nije došlo do usredsreenog udara po meseevoj kori, i do kavitacije je došlo izvan središta satelita. Deo južne kore i stenje iz meseeve utrobe stade se, poput lavine, kotrljati prema Kvinti, dok ostatak - itavih šest sedmina planetinog pratioca - bi odbaen u višu orbitu. Razlog je bio taj što je siderali trebalo da se do jezgra probiju kreui se spiralnim stazama; pri tom, zadatak cislunarnih raketa da delove razbijenog Meseca poguraju prema suncu, a translumarnih da ih usmere prema planeti. Na taj nain, ravnoteža bi bila održana, i krhotine, umesto celovitog tela, nastavile bi da kruže oko planete ne menjajui putanju... Meutim, kako su presretnute bile upravo one planete koje je trebalo da zaštite planetu od pravog potopa meteora, sledei bezbroj eleptinih putanja prema Kvinti se uputilo, otprilike stotinu biliona tona
kamenih gromada od kojih je dobar broj premašivao razmere najviših planina. Jedan njihov deo sagoreo je usput u atmosferi, ali ona najvea parad - bilioni tona - srušiše se u širokom pojasu u okean, dok oni sa ruba zasuše obale Nordstralije. Meseeve krhotine zariše se u telo planete kao da su, pod oštrim uglom, bile ispaljene iz kakve samarice. Za samo dvastota dela sekunde posle aktiviranja kvantacionih bojevih glava Mesec bi obvijen tako gustim žukastim dimom, da se inilo kao da se, zapravo, naduo. A onda, veoma lagano, kao u usporenom filmu, stade da se rastae, cepajui se u komade nepravilnog oblika, kao pomorandža koju eree neke nevidljive kandže; i iz pukotina na kori šiknuše dugaki mlazevi užarene mase, blistaviji i od samog sunca. Jedva da je prošlo osam sekundi kavitacije, a uzburkani, usplamteli udarni talasi uiniše da rasprsnuti Mesec postane nalik na požarom zahvaen svemirski estar. Od silnog blistavila pobledeše i najbliže zvezde. U kontrolnoj prostoriji, pred monitorima, svi su stajali kao skamenjeni. Jedini zvuk koji se mogao uti bili su otkucaji hronometara što su odbrojavali tokove selenoklizme. Iz nedara uzvitlanog ognja, obavijeni prašinom i rastaui se poput sitnozrnog kartea, izroniše Alpi, Kordiljeri, Vezuvi... A onda se taj udovišni oblak stade razlagati, i njihov se prvobitni kružni oblik izmeni, izdužujui se... Uopšte nije bilo potrebno obazreti se za instrumentima da bi se shvatilo da e kroz nekoliko asova itav Mesec poeti da se stropoštava put planete. Na sreu ili na nesreu, on udari daleko od ledenog prstena kojim je planeta bila ovenana, izazvavši, pri sudaru, blistavi vatromet tik iznad atmosfere. I tako ispoljavanje snage krenu naopako i okona se kataklizmom. 13. KOSMIKA ESHATOLOGIJA Popodne sledeeg dana, Stirgard pozva k sebi Nakamuru i obojicu pilota. Neposredno posle katastrofe Hermes se izdigao iznad ekliptike ravni, koristei punu snagu svojih manevarskih motora, kako bi izbegao bezbrojne krhotine razbijenog Meseca. Otisnuo se, pri tom, parabolinom putanjom u pravcu sunca, ali je za sobom ostavio radio-sonde i orbitere. Od njih uskoro prispeše izveštaji koji su pokazivali da je Kvinta ostatke nekadašnjeg Meseca privukla k sebi - budui da su se njene balistike rakete umešale u proces kavitacije na takav nain, da je usled pomeranja aktiviranja sidernih punjenja izvan središta satelita došlo do neželjenog usmeravanja otpadaka put planete. Mada je brod ve bio utrostruio svoju udaljenost od Kvinte, optiko osmatranje posledica razaranja i dalje je proishodilo odista užasavajuim prizorom. Iz okeanskih epicentara krenuše ogromni plimatski talasi. Mase vode stotinama puta više nego inae preplaviše obližnje istone obale Heparije, i na dužini od hiljadu milja potopiše velike ravnice ovog kontinenta. Okean, probivši se duboko unutar kopna, ne povue se sasvim; za sobom je ostavio jezera velika poput mora, jer se litosferski plato iznad Kvintinog prekrivaa ugnuo, te su vodene mase ispunile nova ulegnua stvorena na površini planete. Istovremeno, milijarde tona vode, izbaene u obliku vodene pare u stratosferu, prekriše lice planete neprozirnim oblanim velom. Samo je tanki ledeni prsten i dalje blistao pod zracima sunca, nalik na oštricu brijaa. Sirgard zatraži od Nakamure da mu podnese izveštaj o SG-u, kojim je sve vreme praena selenoklizma. Neposredno pošto ova beše zapoela, on je zatražio da se na orbitu oko Kvinte postave namasivniji magnetotronski aparati, i to sa suprotne strane planete. Bili su to pravi orijaši, sa sidernim napojnicama; svaki je raspolagao masom od sedam hiljada tona. U cilju zaštite od mogueg napada, Stirgard je naložio da se okruže gravitacionim topovima - jednokratnim graserima koji su, prema unapred razraenim SETI-jevim planovima, trebalo da unište svaki asteroid na koji je bilo mogue da Hermes naleti na svom putu ka Kvinti (budui da se kretao podsvetlosnom brzinom, brod nije bio u stanju da zaobie prepreke pred kojima je njegov zaštitni štit bio nemoan). Meutim, pre no što Nakamura zapoe sa svojim izveštajem, Stirgard se neoekivano okrenu drugom pilotu i upita ga gde je nauio staru latinsku izreku - Nemo me impune lacessit - kojom je zakljuio poslednji sastanak. Tempe, meutim, nije bio u stanju da se seti.
"Prosto mi je nezamislivo da ste nekad pohaali klasinu gimnaziju... Možda ste itali Poovu 'Bavu amontiljada'." Pilot žalosno odmahnu glavom. "Možda. Poa? Onog pisca fantastinih pria? Sumnjam. Ne seam se šta sam itao... pre Titana. Je li to nešto važno?" "To emo još videti. Ali ne sada. Najpre da saslušamo izveštaj." Nakamura taman zausti, kada ga Stirgard ponovo prekinu. "Je li bilo napada?" "Da. Dva. Graseri su uništili oko pedeset raketa. Usled Holenbahove krivulje došlo je do prekida u prijemu SG-a, ali bez štete po snimke." "Odakle su došle?" "Sa kontinenta na kome je došlo do razaranja; meutim, rakete su bile odaslate izvan podruja razaranja." "Možete li biti malo odreeniji?" "Sa etiri lansirališta u jednom planinskom lancu, petnaest stepeni ispod arktikog kruga. Lansirališta su smeštena ispod površine, a same lansirne rampe ojaane su neim što treba da ostvari privid okolnog stenja. Ima ih dosta tamo, u meridionalnom pojasu, i pružaju se sve do ekvatora. Sudei prema snimcima, ima ih preko hiljadu. Ima ih sigurno i više, ali je najlakše bilo otkriti one koje su stajale okomito u odnosu na polje udara. Planeta se obre, ali ne i polje. Usled stalnog obrtanja, na kraju dobijete potpuno bezvredne snimke - kao kada bi se ovek, s one strane rendgen-aparata, neprestano vrteo oko sebe. Iz tog razloga pribegli smo mikrosekundnoj tomografiji. Dosad smo, zahvaljujui tome, sakupili oko petnaest miliona snimaka. Želeo sam da saekam do kraja - to jest, dok planeta ne naini pun krug oko sebe - i da tek onda predam snimke DEUS-u..." "Shvatam", složi se Stirgard. "DEUS još nije pogledao snimke?" "Nije. Ali ja sam pogledao snimke, iako samo letimino." "Aha! Znai, ipak ste došli do neega. Pa, napred." "Voleo bih da sami pogledate najuspelije snimke. Bilo kako da vam ih opišem, utisak nee biti pravi. Gotovo sve što se na filnu može uoiti daje osnov za najrazliitija tumaenja - ali ne i za konaan sud." "U redu." Sva etvorica ustadoše. Nakamura ubaci disketu u MV i monitor se osvetli. Preko okeana stadoše da se kreu neke linije, uzdrhtale i donekle zamuene; nekoliko trenutaka fiziar je baratao oko tokia za fino podešavanje, i slika se zatamni; na ekranu se pojavi kružni spektar, sa crnom, okruglom mrljom u sredini, i sa neujednaeno osvetljenim rubovima. Nakamura stade da pomera sliku, sve dok se površina planete ne nae na dnu, otprilike po sredini ekrana. Iznad krivulje litosfere, koja je bila neprozirna i crna, u istom zakrivljenom podruju protezala se i beliasta izmaglica, zgušnjavajui se pri obzorju: atmosfera, sa mikroskopskim pahuljicama - oblacima. Fiziar promeni spektar, kreui se od lakših ka težim elementima. Atmosferski gasovi nestadoše, kao da ih je neko oduvao, i dotle neprobojna, tmina kontinentalnog platoa osvetli se. Tempe je stajao izmeu Haraša i kapetana, oiju prikovanih za ekran. Još na Euridici upoznao se sa planetarnom spinoskopijom, ali je još nikada nije video na delu. Putem tog instrumenta za nuklearna snimanja, u astronomskim razmerama, planeta je bila smeštena u neku vrstu inije ispunjenu magnetnim poljima ija je gustina, kada je pulsiranje dostizalo vrhunac, bila ravna magnetosferi jednog mikropulsara. Planeta je bila premetana sa svih strana, i snimci na taj nain dobijeni, zahvaljujui obrtnim vibracijama atoma, mogli su biti izdvajani u grupe - tomografisani - na taj nain što se magnetno polje, sve vreme, usmeravalo prema sledeem i sledeem sloju planete; zapoinjalo se od njene površine, a potom zalazilo sve dublje, prema sve toplijim i toplijim slojevima njene kore i, potom, jezgra. Kao što mikrotom iseca komadie zamrznutog tkiva da bi, sloj za slojem, bili podvrgnuti ispitivanju pod mikroskopom, tako je i nukleoskop pravio snimke koji su, sloj za slojem, otkrivali unutrašnje ustrojstvo nekog nebeskog tela; bio je to postupak sa ishodom koji nije bilo mogue postii niti putem radara, niti putem neutrinskog osluškivanja. Za radarske zrake planeta je ostajala savršeno neprobojna; neutrinski zraci, opet, prolazili su kroz nju kao kroz sir. Shodno tome, jedino je visokomagnetna, multipolna spinoskopija mogla omoguiti
da se zaviri u unutrašnjost nebeskih tela - razume se, samo onih koja su se ve ohladila, a to znai planeta i njihovih prirodnih saputnika. Tempe je o svemu tome dosta itao. Magnetni potencijali, usmeravani pomou daljinskih upravljaa, usmeravali su rotirajua atomska jezgra duž linija sila; kada bi polje bilo prekinuto, jezgra su vraala energiju koja im je bila data. Svaki element iz periodine tablice poeo bi da vibrira u skladu sa svojim vibracionim brojem. Snimak koji bi se tada javio na receptoru predstavljao je, u poprenom preseku, nuklearni portret datog tela, gde su kvintilioni atoma igrali ulogu takica od kojih je sainjena obina fotografija. Prednost ovog visokoenergetskog nuklearnog snimanja sastojala se u tome što u sebi nije nosilo nikakvu opasnost po objekte koji su bili snimani, ukljuujui i žive organizme; nedostatak se, pak, ogledao u okolnosti da se, korišenjem tog postupka, nikako nije mogao prikriti izvor energije nephodne da se dobije opipljiv rezultat. Sledei naloge fiziara DEUS je proitao snimke, svaki sloj i svaki segment, izdvajajui posebno, SG elemente koji su bili od naroite upotrebljivosti u tehnološke svrhe. Izbor mu se temeljio na pretpostavci koja baš nije bila preterano pouzdana - ali koja mu je bila jedino dostupna: o slinosti, barem deliminoj, izmeu kvintanske i zemaljske tehnosfere. I zaista, duboko u na ovaj nain razgolienoj Kvintinoj kori ukaza se, iako nejasna, mreža vanadijuma, hroma i platine, kao i osmijuma i iridijuma. Ispod površinske bakrene žice navodile su na pomisao o elektrinim vodovima. SG-i podruja zahvaenog selenoklizmom ukazivali su na haotina mikrožarišta razaranja, dok je popreni presek zvezdolikog zdanja, kojem je nadenuo ime Meduza, stvarao utisak o ruševinama, i to sa tragovima uranida. Bilo je uoeno i prisustvo kalcijuma, mada ga je, ukoliko su u pitanju bile ruševine nekog staništa, bilo u malim koliinama. S druge strane, nije bilo nikakvih tragova sedimentacije... Otuda se i došlo na pomisao da je, zapravo, bila re o preostacima miliona živih bia koja su, pre ili posle smrti, bila izložena radioaktivnom zagaenju, jer kod tako visokog postotka kalcijuma mogao je u pitanju biti samo izotop koji se iskljuivo nalazi u skeletima ozraenih kimenjaka... Uprkos svoj svojoj udovišnosti, ovo otkrie (mada, razume se, nije bilo i nekog neopozivog dokaza) otvorilo je i put nadi, ma koliko siušna ova bila. Za sada nije bilo nikakve mogunosti da se sa punom pouzdanošu ustanovi da li su stanovnike Kvinte inila živa bia, ili su, možda, u pitanju bili ne-biološki automati, naslednici jedne iskorenjene civilizacije. Nije, dakako, bilo mogue iskljuiti ni mranu pretpostavku da su trku u naoružanju, pošto je sav život davno bio zatrt (osim, možda, šaice preživelih, ubogih jadnika, u skloništima ili peinama), bezumno nastavljali mehaniki naslednici davnašnjih oblika života. Upravo to beše ono od ega je Stirgard, od samog poetka, najviše zazirao, mada svoje bojazni nikom nije otkrivao. Smatrao je, naime, sasvim moguim tok istorijskih zbivanja koji je, posle vekova zloudnih dela, uinio da ratne mašine zamene životorodna stvorenja - ne samo u svemiru, u šta su se ve uverili, ve i na samoj planeti. Ratne mašine, ne raspolažui nikakvim nagonom samoodržanja, i graene tako da ne prežu ni od samoubilakih preduzea, jedva bi bile spremne da ispolje i najmanju spremnost da uu u makar kakve pregovore sa kosmikim došljacima. ak i ukoliko su komandni centri, možda do kraja kompjuterizovani, zadržali još malo oseaja za samoodržanje. S druge strane, pak, ukoliko se jedini nalog koji je trebalo da sledi sastojao u tome da putem strateških operacija ostvare svoju punu prevlast, ni od njih se nije moglo oekivati da e na sebe preuzeti ulogu pregovaraa. Pri svemu tome, izgledi za meusobnu komunikaciju živih bia, ipak, nisu bili sasvim ništavni. Optimizam koji se javio posle prouavanja SG-a - zahvaljujui, izgleda, uoavanju neega što je bilo nalik na hekatombe, na gomile skeleta, te povezanosti kalcijuma sa njegovim izotopima - dosta je brzo splasnuo. S druge strane, teško bi bilo rei da su, kod njih, bile posredi usrdne želje. U svakom sluaju, kapetan i dvojica pilota pažljivo su pratili Nakamuru, koji je davao objašnjenje za pojedine kritine snimke - uz upozorenje da su to samo njegove pretpostavke... U tom trenutku zau se zujanje interkoma, i kapetan podiže slušalicu. "Stirgard ovde."
uli su neiji glas, ali nisu uspevali da razaberu rei. Pošto je onaj s druge strane završio, Stirgard nekoliko asaka prieka s odgovorom. "U redu. Odmah sada? Pa, doite." On spusti slušalicu, okrenu se prema njima i ree: "Arago" "Treba li da se udaljimo?" upita Tempe. "Ne. Ostanite." A onda dodade, gotovo nehajno: "Nee biti nikakve ispovesti." Dominikanac ue obuen u belo, mada u pitanju nije bila njegova redovnika odea: na sebi je imao dugaak, beli džemper. Da je ispod džempera nosio krst, moglo se naslutiti jedino po tamnoj vrpci oko njegovog vrata. Videvši da kapetan nije sam, on zastade na vratima. "Nisam znao da imate sastanak..." "Sedite, veleasni. Nije u pitanju nikakvo veanje. Vreme za demokratske rasprave i glasanja je isteklo." Pošto mu se verovatno uinilo da je zvuao osornije nego što je nameravao, on dodade: "Nisam želeo da do svega ovoga doe. Meutim, grube injenice nemaju nikakve veze sa mojim željama. Molim vas, sedite, svi." Svi sedoše, jer iako su kapetanove poslednje rei propraene smeškom, u pitanju je bilo nareenje. Redovnik je oigledno oekivao da e imati priliku da sa kapetanom razgovara nasamo. Ili je, možda, bio zateen zapovednikim tonom Stirgardovih rei. Nagaajui razloge Aragoovog oklevanja, kapetan ree: "C'est le ton qui fait la chanson. Ali nisam ja komponovao melodiju. Pokušao sam samo da je odsviram pianissimo." "Na kraju smo dobili jek jerihonskih truba", odvrati redovnik. "Da se manemo tih muzikih metafora?" "Naravno. Razgovarajmo otvoreno. Pre jednog sata Rotmon je bio ovde, i poznata mi je suština razgovora - tumaenja - ne, ostanimo, ipak, pri prethodnom izrazu - za koji je DEUS dao povod. Re je o... astrobiologiji." "Ne samo o tome", primeti dominikanac. "Znam. Voleo bih da ujem u kom svojstvu mi moj posetilac dolazi: kao lekar, ili kao papski izaslanik?" "Ja nisam nikakav izaslanik." "Jeste - sa blagoslovom ili bez blagoslova Svete Stolice. In partibus infidelium. Ili, možda, in partibus daemonis. Kažem to imajui u vidu nezaboravnu opasku koju ste jednom nainili, na Euridici, u Ter Horabovoj kabini - i to ne kao doktor astrobioloških nauka, ve kao otac Arago. Bio sam prisutan: uo sam i zapamtio. A sada - imate moju punu pažnju." "Vidim ovde iste snimke koje mi je Rotmom ve pokazao, uz odgovarajua objašnjenja. DEUS je, zaista, dao povod ovoj mojoj poseti." "Mislite na hipotezu vezanu za kalcijumom?" upita kapetan. "Da. Rotmon je nastojao da ustanovi da li jedna linija, uoena pri spektralnoj analizi izvesnih taaka, predstavlja izotop kalcijuma. DEUS nije bio spreman da sasvim odbaci takvu mogunost." "Poznate su mi pojedinosti. Ukoliko su u pitanju kosti, onda ih ima na milione. Prava planina od kostiju." "Kritino mesto predstavlja prilino velik kompleks zgrada, po svoj prilici nekog kvintanskog središta", ree redovnik. Izgledao je vidljivo blei nego inae. "Muzej, prenika pedeset milja? Malo verovatno. Znai, genocid. Groblje za itav jedan narod prizor je kome nije teško nai podudarni primer i u našoj vlastitoj istoriji. U svakom sluaju, sumnjam da su tvorci SETI projekta imali na umu uspostavljanje kontakta sa nekom razumnom rasom - na bojištu prekrivenom leševima njenih sinova." "Situacija je još gora nego što se vama ini", primeti Stirgard. "ekajte, pustite me da govorim. Ponavljam: dogodilo se i nešto gore nego što je katastrofa izazvana nizom sticaja okolnosti koje niko nije tražio. Napomenuo sam da je mogue da nam planeta odgovori pre isteka roka u kojem smo odgovor oekili, i to ne slanjem poruke. Podozrivi, kakvi verovatno jesu, mogue je da su se odluili za protivudar. Meutim, ni sanjati nisam mogao da e, smišljeno, uiniti da im se rasprsnuti Mesec srui na glavu. Postali smo masovne ubice, u
skladu sa izrekom onog italijanskog jeretika: "Usled viška vrline, snage pakla prevlauju." "Kako bi to trebalo da razumem?" upita Arago, zapanjen. "Poslužite se fizikim zakonom. Najavili smo im da emo razbiti njihov Mesec da bismo ih uverili u našu nadmo, dajui im, istovremeno, uveravanja da ta siderna operacija nee po njih imati nikakve posledice. Budui da i sami imaju strunjake za nebesku mehaniku, sigurno im je bilo poznato da je, ak i uz veoma mali uložak energije, mogue razneti itavu planetu poveavanjem gravitacionih sila u njenom jezgru. Isto tako, bilo im je poznato da samo eksplozija usmerena tano u središte meseeve mase nee promeniti orbitu delova na koje e se Mesec rasprsnuti. Da su naše siderale presreli sa suneve strane Meseca, ili eomice, okomito na orbitu, komadi nastali rasprskavanjem bili bi odbaeni na višu orbitu. Samo je presretanje naših raketa s one meseeve strane okrenute Kvinti moglo - odnosno, moralo je - okrenuti komade Meseca nastale nedovoljno preciznom kavitacijom dole prema planeti." "Kako da u to poverujem? Ono što kažete znai, u stvari, da su nas iskoristili da izvrše samoubistvo." "Ja ne kažem ništa - samo iznosim injenice. Ono što su uinili, priznajem, deluje kao in ludosti. Meutim, ako ponovo pogledamo kako je kataklizma tekla, njena e nam logika biti potpuno jasna... Sa selenoklizmom smo zapoeli u trenutku kada se sunce raalo nad Heparijem i zalazilo nad Nordstralijom. Balistike rakete usmerene prema našim sideralima bile su odaslate s onog dela Herapije koji se u tom tranutku još nalazio iza terminatora - dakle, u nonoj tmini. Bilo im je potrebno pet asova da dospeju u perilun i da se sukobe sa našim raketama. Da bi nam onemoguili da ih uništimo bez veeg gubitka u vremenu, Kvintanjani su ih postavili na eliptiku orbitu - na orbitu s koje su se kretale duž dela elipse koji se nalazi na najveoj udajenosti od Kvinte, a na najmanjoj udaljenosti od njenog Meseca. Sve su istovremeno napale naše siderale, koji nisu bili pod zaštitom štita budui da nismo ni pomislili da bi takav protivudar bio mogu. ak sam i ja sam, u prvom trenutku, pomislio da je do katastrofe došlo usled njihovih pogrešnih prorauna. Meutim, puniji uvid u sled stvari, nedvosmisleno iskljuuje i najmanji izgled da je re o grešci." "Ne... Zaista ne razumem", odgovori Arago. "Mada... trenutak... Da li to treba da znai da je, tamo dole, jedna strana pokušala da upravi udar na drugu?" "ak ni to ne bilo tako ravo", odgovori Stirgard. "Dokle god je, u nekom ratu, u pitanju samo glavni štab, svaki manevar koji remeti neprijatelja je i vredan i prihvatljiv. Meutim, budui da im nije bila poznata mo naših siderala, kao ni vreme kada je selenoklizma trebalo da zapone, niti, pak, inicijalna brzina razbijenih delova Meseca, morali su poi od pretpostavke da bi mreža rasturanja otpadaka mogla, bar jednim delom, zahvatiti i njihovu vlastitu teritoriju. Veleasni je iznenaen? Ne verujete mi? Physica de motibus coelestis je krunski svedok u ovom sluaju. Pogledajmo stvari sa stanovišta generala u tom stogodišnjem ratu. Iznenada, neki kosmiki uljez pojavljuje se nad bojištem, nosei maslinovu granicu u ruci. Došljaci žele da uspostave prijateljski odnos sa njihovom civilizacijom; umesto da na napad odgovore napadom, oni ispoljavaju izvanrednu uzdržanost, ostaju prožeti miroljubivim oseanjima. Ne nameravaju da krenu u napad? Pa, u tom sluaju, moramo ih izazvati! Da li obian svet na planeti uopšte zna šta se dešava? Ionako sve vreme izloženo masakrima, može li stanovništvo i za trenutak posumnjati u ono što mu kažu vladini ljudi: da je uljez bezobziran, beskrajno surov nasilnik? Nije li, najzad, uljez sravnio gradove? I bombardovao sve kontinente, i iz istih razloga razorio i sam Mesec? A gubici koje smo pri tom pretrpeli? I za njih valja kriviti uljeza. A ukoliko i do nas ima ikakve krivnje, ona proishodi iz naše bezazlenosti, jer nismo predvideli takav tok dogaaja. Povui se, posle svega što se dogodilo, znailo bi ostaviti planetu u uverenju da naša ekspedicija i nije predstavljala ništa drugo do pokušaj zloinake invazije. Imajui, dakle, to u vidu, veleasni, neemo se povui. Pre svega, ulog je bio odve visok. Oni su ga, sa svoje strane, još više podigli, prinudivši nas da nastavimo..." "Znai, kontakt po svaku cenu?" upita dominikanac, sav beo.
"Po najvišu koju smo u stanju da platimo. Budui, meutim, da sam našeg apostolskog izaslanika uznemirio svojom objavom da je vreme demokratije - glasanja, oklevanja - ve isteklo, smatram se dužnim da objasnim zbog ega - imajui u vidu okolnost da u ubudue sve odluke sam donositi, i na taj nain, preuzeti svu odgovornost kako za nas tako i za njih - imam nameru da ovu igru dovedem do kraja. Da objasnim?" "Da, molim vas." Stirgard se uputi do jednog od ormaria u zidu u svojoj kabini, otvori ga i ree, i dalje tražei nešto u pretincu: "Pomisao na mogunost šireg rata, koji se protegao i u svemir, došla mi je na um neposredno pošto smo ulovili onu olupinu iza Junone. I ne samo meni. Meutim, na osnovu naela primum non nocere, zadržao sam je za sebe, kako ne bih ostale zarazio defetizmom. Dobro je znano iz istorije davnašnjih putovanja ili poduhvata - uzmimo za primer, samo, Kolumba ili polarne ekspedicije - kako lako neka izdvojena grupa izvanrednih ljudi može, pod uticajem nekog pojedinca, ugroziti i sebe i svoje ciljeve; utoliko lakše ukoliko je u pitanju pojedinac na koga bi svi želeli da se oslone, kao da je nainjen od boljeg materijala nego oni sami. Imajui to u vidu, o toj najgoroj mogunosti razgovarao sam samo sa DEUS-om. Evo snimljene zabeleške o tom razgovoru. Iz male, obložene kutije nalik na juvelirski koveži za nakit, on izvue nekoliko memorijskih kristala i jedan od njih ubaci u prorez aparata za reprodukciju. DEUS-ov glas ispuni svu sobu. "Kako da uspostavimo kontakt sa Kvintom, ukoliko tamo postoje blokovi koji ve godinama meusobno ratuju?" "Dajte mi okvire potencijalnog rešenja. Bez polaznih parametara, u strateškom smislu nemogue je dati bilo kakav proraun." "Poi od dve, pa potom tri meusobno suprotstavljene sile približnih vojnih potencijala, i proraunaj stepen izvesnosti njihovog meusobnog zatiranja ukoliko bi sukobi poprimili dramatine razmere." "I dalje ne raspolažem sa dovoljno podataka." "Daj mi onda mini-maksimalnu procenu, sa ne-numerikim aproksimacijama." "Vrednost aproksimacija je, takoe, neodrediva." "Bez obzira, daj mi stohastike uzorke moguih alternativa." "To podrazumeva procene na osnovu pretpostavki. Procene e, stoga, neminovno, biti proizvoljne i neprecizne." "Znam. Kreni." "Ukoliko je re o dva protivnika na dva razliita kontinenta, trebalo bi uputiti dva transmitera - u atmosferski prozor infracrvenog - sa maksimalno izoštrenom kolimacijom. Oba treba da raspolažu antiradarskim maskama, i da budu sposobna da se samousmeravaju prema radio-stanicama na planeti. Ovakva taktika, meutim, uzima zdravo za gotovo i nešto što bi tek trebalo proveriti - naime, mogunost da se protivnici ne nalaze na dva razliita kontinenta, ve da dele isti prostor, i to i u horizontalnom i u vertikalnom smislu." "Kako to misliš?" "Mogue je, na primer, da su ve, gromoglasno zveckajui sabljama, ušli u atomsku fazu, i da je i jedna i druga strana uzela na nišan upravo stanovništvo - nainivši od njih zatoenike, uz pretnju ili prvog udara, ili protivudara. Do krajnjih granica, pri tom, obezbeuju i sredstva napada i sredstva odbrane, i, pošto su dosegli stupanj zasienosti, silaze pod zemlju. Njihove prave teritorije sada su ispod zemlje, nalik na meusobno povezana minska polja, na razliitim dubinama i razinama. Mogue je, dakako, da se isti postupak primeni i u atmosferi." "Da li takva vrsta rasprostrtosti ini kontakt nemoguim?" "Samo onemoguava predloženu taktiku, budui da se, pri takvom stanju stvari, predlozi za kontakt ne mogu uputiti na pojedinane adrese." "Pretpostavimo, ipak, da ne postoje takve podzemne kolonije, pri emu, još, svaka nastoji da potkopa onu drugu." "Gde bi trebalo povui granicu izmeu dve suprotstavljene sile?" "Uzmi meridijan koji napola preseca okean."
"Svejedno. Napred." "U redu. Pretpostavimo da odašiljanje sondi, emisije signala - predstavlja neku vrstu pismene poruke, pisma koje im stiže poštom. I da su, u meuvremenu, dobili i mehanizam za dešifrovanje i da su njime ovladali... Takva mi pretpostavka stavlja u ruke minimaksimalne rašlje. Mogue je, naime, obema stranama uputiti potpuno iste predloge za uspostavljanje kontakta - u jednom sluaju uz garancije o neutralnosti, koje su iskrene, a u drugom uz garancije o iskljuivoj podršci, koje su lažne." "Misliš, rei i jednoj i drugoj strani da se, istovremeno, obraamo i njihovom protivniku, odnosno, tvrditi i jednoj i drugoj strani da samo sa njom želimo da uspostavimo kontakt?" "Upravo tako." "Izloži mi rizike koje za sobom povlai i prvi i drugi pristup." "Pošten stav ima bolje izglede ukoliko poruka ode na pogrešnu adresu, i slabije izglede ukoliko poruka ode na pogrešnu adresu. Obmana pruža bolje izglede ukoliko je upuena na pravu adresu, i lošije izglede ukoliko je otišla na pravu adresu." "Ali, to je kontradikcija." "Tako je. Igru svemirskih razmera nije mogue minimaksimalno kvantifikovati." "Objasni mi razloge kontradikcije." "Jedna strana, kojoj bi bile date garancije da e iskljuivo sa njom biti uspostavljen kontakt, bila bi sklona da nam uputi povoljan odgovor - pod uslovom, razume se, da bude u stanju da proveri da e zaista biti jedina strana s kojom emo kontakt uspostaviti, i to nezavisno od naših uveravanja. Ukoliko, pak, doe do saznanja da je druga strana presrela našu poruku, odnosno - još gore - da zapravo sedimo na dve stolice, da smo, naime, i drugoj strani uputili istu ponudu, u tom bi sluaju izgledi za uspostavljanje kontakta bili ravni nuli. S druge strane, postoji i negativna mogunost kontakta." "Negativna?" "Odbijanje kontakta znai nulu. Bio bih sklon da pripišem negativnu vrednost odgovoru iji bi cilj bio da nas zavede." "Postavljanje zamke?" "Takva mogunost je sasvim realna. I tu se rašlje dalje ravaju... Zamku bi mogla postaviti samo jedna strana, ili obe, odvojeno jedna od druge, ili ak obe zajedno, zahvaljujui ogranienom, privremenom savezu - polazei od pretpostavke da e, ukoliko se slože o kratkom primirju i složno porade na tome da nas unište, ili bar da nas obeshrabre do te mere da sami dignemo ruke od kontakta, biti izloženi manjem riziku nego ako bi se meusobno nadmetali u postizanju iskljuivog kontakta sa Hermesom." "A kako stoji sa mogunošu njihovog pristanka da se ostvari uporedan, odvojen kontankt?" "Upravo u toj varijanti leži fundamentalna kontradikcija. Da biste ostvarili uporedne, meusobno nezavisne kontakte, morali biste, kao odašiljalac poruke, obema stranama garantovati našu potpunu neutralnost - i to što ubedljivije umete. Drugim reima, morali biste im dati re da ete održati svoju re. Meutim, obeanje koje proizilazi iz sebe samog ne može imati vrednost stvarnog obeanja. Tpina antinomija." "Šta ti služi kao osnov za procenu vrednosti pojednih odluka?" "Vaša vlastita pretpostavka - da na planeti postoje samo dva igraa, koji se meusobno drže u šahu. Isto tako, da se pridržavaju pravila minimaksimaliteta. Nagrada koja njima sledi jeste ouvanje status quo ante fuit, dok je naša - izlazak iz orsokaka, putem uspostavljanja kontakta." "Razloži to." "Vrlo jednostavno. Polazim od toga da postoje dva bloka, A i B. Optimalna varijantaza nas: A i B stupaju u kontakt s nama, verujui, pri tom, da poseduju monopol. Ukoliko bilo jedna bilo druga strana nije sigurna u svoj privilegovan status - u svoj ekskluzivitet - posumnjae u monopol. Shodno tome, sledei pravilo minimaksimaliteta, predložie onoj drugoj strani savez protiv nas - jer, naprosto, ne zna šta joj može doneti stupanje u savez sa nama. To je oigledno. Budui da poznaju svoju vlastitu istoriju, poznata su im i pravila pod kojima se
odvija njihov meusobni sukob. S druge strane, pravila kojima bi podlegao sukob sa nama njima ostaju nepoznata. Ukoliko, pak, ponudimo savez A, bilo B, to e izazvati podozrenje. Primo: da takvu ponudu uputimo obema stranama, predstavlja ist apsurd. Secundo: ukoliko se opredelimo za jednu stranu, moraemo je i podržati i na taj nain protiv sebe izazvati onu drugu stranu; sami ne bismo ništa dobili, a upleli bismo se u sukob kojem se ne vidi kraj. Takvu strategiju uspostavljanja kontakta mogla bi usvojiti samo neka civilizacija sastavljena od idiota. A to je neverovatno, ak i u galaktikim razmerama." "U pravu si. Privremeno, mogu se i udružiti protiv nas. A šta iz toga proizilazi?" "Nova igra, bez utvrenih pravila. Pravila bi se pojavljivala i menjala u skladu sa tokom kojim se sama igra kree. Sledstveno tome, ostaje krajnje neizvesno da li e njen ishod biti u funkciji ikakve pozitivne vrednosti. Po svoj prilici, igra bi se okonala bez ikakvog ishoda, budui da nijedna strana - ukljuujui tu i nas - ne bi izašla ni sa kakvim dobitkom. Ili bi svi izgubili." "Zar rizik ne može biti sveden na nulu. Gde vidiš minimum?" "Ne raspolažem sa dovoljno podataka." "Pokušaj, onda, bez njih." "Oslobaanje od oseanja osujeenosti suoavanjem sa nerešivim problemima ne ulazi u okvir mojih raunarskih sposobnosati. Ne tražite nemogue kapetane. Rascvalo drvo heristike nije isto što i Božje Drvo Saznanja. Tišinu koja nastupi posle ovih DEUS-ovih rei Stirgard iskoristi da u mehanizam za reprodukciju ubaci drugi kristal, objasnivši, pri tom, da je re o snimku razgovora sa DEUS-om nepsredno posle selenoklizme. Ponovo se zau glas mašine. "Prethodno, rizik je bio neizraunljiv. Ovog asa, dostigao je vrednost transfinalnog skupa; sada je neizbrojiv. Minimaksimalnitet i dalje važi, ali samo što se tie povlaenja." "Da li bi bilo mogue navesti ih da se predaju?" "Teoretski, da. Na primer, postepenim uklanjanjem njihove vojne tehnosfere." "Time što bismo uništili svaku ratnu spravu u postupku oko Zete?" "Tako je." "Uz takvu jednu operaciju, kakvi su nam izgledi za kontakt?" "Veoma mali, i to ak ako poemo od nejoptimistikijih pretpostavki: da e naše rasporeivanje siderala protei bez ikakvih smetnji; da e Kvintanjani ostati pasivni posmatrai dok im mi, sloj po sloj, gulimo njihovu samooružajuu sferu; i najzad, da e lišeni tih slojeva, zapasti u vojnu stagnaciju. Sa stanovišta teorije igara ovo bi bilo pravo udo - kao kada biste na nekoj lutriji dobili glavni zgoditak, a da prethodno ak niste ni kupili loz." "Daj mi varijante uklanjanja naoružanja iz njihove tehnosfere - bez uda." "Krivulja e imati bar dva sedla. Ili e nam se suprotstaviti ofanzivno ili defanzivno, ili e pacifikovanje, putem uništenja nežive ratne sfere, do krajnjih granica zaoštriti sukob koji zasad još samo tinja dole na planeti; shodno tome, gurnuemo ih u rat sveopštih razmera." "A da li bi bilo mogue razoriti njihovu kosmiku ratnu sferu samo delimino, bez narušavanja ravnoteže snaga na samoj planeti?" "Da, bilo bi. U tom cilju bilo bi neophodno uništiti svako orbitalno oružje, odmah pošto se utvrdi kojoj strani pripada. To bi, ravnomerno, smanjilo vojno-kosmiki potencijal svih protivnika, ime bi se ouvala dinamika ravnoteža izmeu zaraenih strana. Pri tome bismo, meutim, morali poi od dveju pretpostavki: prvo, da nam je poznat opseg njihove kontrole nad svojim oružjem u svemiru - to jest, domet njihove komandne operativnosti, i drugo, da smo u stanju da raspoznamo borbene sisteme izvan tog opsega i, naravno, da ih uništimo. Pretpostavka je, takoe, da posle uništenja te samonaoružavajue periferije, budemo u stanju da obe strane lišimo snaga što se nalaze smeštene unutar sfere, i shodno tome, pod njihovom kontrolom. In abstracto, bilo bi mogue, da tako kažem, razodenuti ih do gole kože. Meutim, ukoliko bismo, u svojim nastojanjima da ustanovimo ko šta kontroliše u unutrašnjoj sferi nainili
neku grešku, smesta bismo izazvali pregrejavanje sukoba na samoj planeti, budui da bismo, oslabivši jednu, omoguili sticanje prednosti drugoj strani. Na taj bismo nain protivnike, iz nepouzdane ravnoteže oružane trke, gurnuli u opšti, istrebljivaki rat. Ali kapetane, na ovaj nain i sebi i meni izvlaite vrsto tle pod nogama. Želite li da uspete?" "Naravno." "Šta bi za vas predstavljalo uspeh? Uspostavljanje kontakta? Vidite, u gore izloženom modelu ono što bi bilo uspeh nemogue je odrediti. On ne zavisi samo od toga hoe li Hermes, pored onih što ve postoje u ratnoj sferi, biti u stanju da savlada i sve druge ratne naprave koje bi tek mogle biti odaslate u svemir. Našli bismo se, drugim reima, u položaju da vodimo posredan rat - ne sa Kvintanjanima, ve sa njihovim oružjima. Kako da budemo sigurni da, uvodei nove tehnologije u bitku, nee ovladati i energetskim izvorima na koje se mi naslanjamo - sideralima?" "Pretpostavi da se to nee dogoditi." "U redu. Pored spoljašnjih injenica - dvoznanih tehnoloških skupova, minimaksimalnih rešenja i prorauna utemeljenih na optimalnoj logici - ponašanje Kvintanjana zavisie i od iracionalnih faktora, o kojima mi baš ništa ne znamo. Ipak, u najmanju ruku, veoma nam je dobro poznato od kolike su važnosti ti faktori bili u zemaljskoj istoriji." Na ovom mestu završavao se snimak razgovora. Posle krae stanke, zau se naredni Stirgardov dijalog sa mašinom. "Izvršio si simulaciju organizacionih struktura?" "Jesam." "Sa svim njihovim datim varijantama i meusobnim suprotnostima?" "Da." "Kolika je vrednost koeficijenta promenljivosti tih struktura, za našu igru uspostavljanja komunikacije? Daj mi okvire statistikih procena, ili uslovne rasprostranjenosti, uticaja razlika na naše izglede za uspostavljanje kontakta." "Vrednost koeficijenta iznosi jedan." "U svim simulacijama?" "Da." "Drugim reima, strukturne razlike izmeu protivnika nisu ni od kakvog znaaja?" "Tano. Tehnovojna evolucija, podsticana postojanošu sukoba, konano postaje varijabila u potpunosti nezavisna od tipa organizacije; jer ta je evolucija uslovljena strukturom sukoba, a ne strukturom sukobljenih društava. Da pojednostavim stvar: u ranim fazama sukoba organizacijske razlike ostavljaju svoj beleg na psihološkoj propagandi, u diplomatiji, u sabotažama i špijunaži, kao i u trci u naoružavanju. Podela budžeta na vojne i ne-vojne svrhe još zavisi od skupa vrednosti na kojem se temelji itavo društveno ustrojstvo. Meutim, sve izrazitija težnja za prevlašu u sukobu postepeno briše razlike u sistemima vrednosti na kojima se temelje dve meusobno suprotstavljene strane. Zavisnost od sistema vrednosti, konano, gotovo da se izjednaava sa uticajem koji oveji mišii imaju na ispaljivanje balistikih raketa... U paleolitu, u doba življenja u peinama, pa ak i u Srednjem veku, ovek nabreklih mišia uvek je imao prednost nad protivnikom ije su mišice bile zakržljale. Ali u atomsko doba, raketu je u stanju da lansira i dete, pukim stavljanjem prsta na odreeno dugme... Kvintanjani više ne vladaju strategijom koju su nekada odabrali; u stvari, ta strategija sada vlada njima. Ukoliko se i susretne sa organizacionim razlikama, podreivae ih sebi sve dok ih meusobno ne izjednai. Da se to ve nije dogodilo, sukob bi se ve odavno okonao pobedom jedne strane. injenica, meutim, da je ratna sfera još delatna, nedvosmisleno ukazuje da do toga nije došlo." "Imajui u vidu takvo stanje stvari, daj mi optimalna pravila za igru uspostavljanja kontakta." "Komandnim centrima na planeti poznato je da je do katastrofe došlo usled presretanja naših kavitatora. Niko drugi, osim njih, nije to mogao uiniti."
"Da li to znai da drže pod kontrolom ratnu sferu u radijusu koji povezuje orbitu Meseca sa Kvintom?" "Ne mora da znai. Granice njihovog operativnog dometa ne mora predstavljati sfera iji je površinski sloj jasno i oštro odvojen od otuene zone." "Možeš li izvesti bilo kakav zakljuak o personalu u komandnim centrima?" "Shvatam na šta ciljate. Zamisao na koju su došli neki od lanova naše posade - da ne-biološki komandni centri, ili ak itava mrtva planeta, posle nestanka Kvintanjana, nastavljaju da vode meusobni rat kompjuterima - apsurdna je. ak i kada bi bili osloboeni zahteva da deluju u smislu vlastitog samoouvanja, kompjuteri bi se ponašali razumno. U svojim najtamnijim i najdalekosežnijim proraunima nikada ne smeu s uma minimaksimalitet postojeih izgleda. Mogu, na primer, voditi boj, ali samo dotle dok postoji i najmanja mogunost da se postigne prednost. Ali ako je jedini ishod igre posvemašnje uništenje, minimaksimalitet postaje ravan nuli. Ja odbijam svaku pomisao o poludelim kompjuterima. Pored toga, spektralni i SG podaci ukazuju na postojanje živih bia na planeti." "Vrlo dobro. Nastavi." "U komandnim centrima se zaista nalaze raunske mašine; ali tamo su i Kvintanjani. Meutim, posledice selenoklizme nisu ih zahvatile: u sukobima ovakvog obima i trajanja, ništa nije dublje obezbeeno od štapskih komandi. Ve vam je, sigurno, poznato da žrtve koje trpi stanovništvo za vlade ne predstavljaju nepobitan razlog da se pristupi uspostavljanju kontakta." "Daj mi, onda, neki nepobitan razlog." "Pa, evo jednog. Vreme je da se stvari nazovu pravim imenima. Posredan pritisak je nedovoljan. Kapetane, morate neposredno delovati." "Uputiti pretnju komandnim centrima?" "Upravo to." "Sveopšteg napada?" "Tako je." "Zanimljivo. Zaista misliš da pomor razumnih bia koja se nerazumno ponašaju predstavlja najbolji nain da se sa njima uspostavi kontakt? Znai li to da bi posle toga trebalo da se na planetu spustimo kao arheolozi, koji e prouavati civilizaciju kojoj smo sami došli glave?" "Ne. Ali morate im zapretiti da ete sidernim udarom razoriti njihovu planetu. Videli su šta im se dogodilo sa Mesecom." "Odmah bi shvatili da ih obmanjujemo. Ukoliko obnovimo naš zahtev za uspostavljanje kontakta, ne možemo istovremeno pristupiti istrebljenju naših buduih sagovornika. Shvatie da pretimo praznom puškom - i bie potpuno u pravu." "Ipak, puška baš ne mora biti sasvim prazna." "Misliš, da udarimo po prstenu?" "Kapetane, zbog ega se, uopšte, upuštate u ponone razgovore sa jednom mašinom, umesto da lepo odete u krevet, budui da i sami znate šta se mora uiniti?" Ponovo zavlada tišina. Stirgart ponovo stavi kristal u prorez. "Strpite se još malo", ree on. "Ovo je naš poslednji razgovor." Plava lampica ponovo se upali. I ponovo se zau jednolian DEUS-ov glas. "Kapetane, imam nešto utešno za vas. Razmotrio sam postojanost ratne sfere i postavio je u neku dalju budunost, zalazei do samih granica realnih strana, kao i na promer prenika prostora u kojem se bitka odvijala, ova civilizacija mora propasti. Najjednostavniji model za to je kua od karata. Kuu od karata ne možete dizati do u beskraj. Svako takvo zdanje na kraju e se raspasti; to je oigledno samo po sebi, i tu nisu potrebne nikakve raunice." "Kua od karata? Budi izriitiji." "Holenbahova teorija. U procesu rasta saznanja, nema ljudi iji se nestanak ne može nadoknaditi. Da nije bilo Planka, Fermija, Majtnera, Ajnštajna ili Bora, otkria koja su dovela do atomske bombe nainili bi neki drugi ljudi. Monopol koji su stekli Amerikanci bio je kratkovean, i na njega je dat brz
odgovor. Tokom više decenija, suparnici, koji su raspolagli nuklearnim raketama, držali su jedan drugog u škripcu. Nadmetali su se meusobno kako u pogledu preciznosti, tako i u pogledu punjenja tih raketa... Sideralna fizika, meutim, ne ostavlja prostor za takva nadmetanja. Trebalo je da itav niz pojedinanih otkria dovede do saznanja o nuklearnim reakcijama, o kritinoj masi i o Beta ciklusu. S druge strane, do svega onoga što proishodi iz sideralogije došlo se, tako rei, preko noi... Pre otkria Holenbahovog intervala nije se znalo ništa; posle njega, sve. U razdoblju kada u trci u naoružanju još može doi do zaokreta, dok su pregovori i mir još mogui, onaj ko bi se dokopao nuklearne karte mogao se njome poslužiti kao najveim moguim ulogom; ali partiju s njom ne bi mogao dobiti. Meutim, u razdoblju kosmike ratne sfere, onaj kome bi, kao prvom, na raspolaganju stajale mogunosti siderne fizike, stekao bi nedostižnu prednost: i to stoga što prostor u kojem se vode ratne igre, u naelu simetrian kada su u pitanju konvencionalna i atomska oružja, uvoenjem sidernog faktora prestaje da bude stabilan. Nemogue je na nekoj planeti uspešno ucenjivati, služei se sideralima. 'Tihe' nuklearne reakcije dugo su izmicale svakoj kontroli, s obzirom na isticanje plazme i nepouzdanosti polja što su ih povezivale. Tokom nekoliko decenija, teškoe su se inile nesavladivim. Sline su i teškoe na koje se nailazi u kontrolisanju gravitacionih efekata, samo što se javljaju na astronomskoj ravni... Nije, naime, mogue zapoeti sa malim - najpre izdvojiti iz uranijumske rude izotop s atomskom težinom 235, zatim pokrenuti lananu reakciju i dovesti je iznad kritine mase, pa sintetizovati plutonijum i na taj nain dobiti detonator za vodonino-tritijumske bombe. Ovde je za opit na raspolaganju neophodno imati itavo jedno nebesko telo. Fazi siderala prethodni faza teatrona i anomalona. Imajui to u vidu, zaista mi nije jasna zadivljenost što je naši fiziari ispoljavaju u pogledu onoga što je uinio Gavrilo. Da su ga se Kvintanjani domogli, rastavili bi ga na delove, i po svoj prilici ušli u trag Holenbahu. Trebalo je da Gavrilo uništi svoj teratron. Koliko se seam, predložio sam da mu se na raspolaganje stavi i mehanizam za samouništenje." "Zbog ega nam to nisi tako i objasnio?" "Nisam ni ja sveznajui. Postupam, samo, u skladu s podacima koje mi vi stavite na raspolaganje. Vaši fiziari, kapetane, pošli su od toga da je zarobljavanje Gavrila nemogue, budui da nijedna od naprava uoenih u ratnoj sferi nije ispoljila ni desetinu pogonskih sposobnosti kojima je raspolagala naša letelica... Ja sam prema takvom gledištu bio rezervisan, ali na žalost nisam imao nikakvih dokaza. Oni su, meutim, to svoje gledište o nemogunosti zarobljavanja Gavrila izvukli kao zeca iz šešira... U svakom sluaju, zaista je teško rei da li je bilo dobro što je moj roak na Gavrilu ispoljio takvu munjevitu snalažljivost. Da je dopustio da ga se doepaju, svaki razgovor o uspostavljanju kontakta postao bi od tog trenutka bespredmetan: sada bi se razgovaralo o izboru izmeu povlaenja i zapoinjanju sidernog rata sa Kvintom, koja bi nam bila ravnopravan protivnik. A ukoliko bismo i iskljuili neposredan siderni napad na Hermesa, svejedno bismo se našli kako, punom brzinom, jurimo mimo ostataka razorene ratne sfere: jer, ono što bi, kroz pedeset ili stotinu godina, ionako razorilo sferu, samo bi u ovom sluaju ubrzalo stvari. Ona strana koja bi se, preko Gavrila, doepala sideralnog znanja, svakako nije bila spremna da eka da u posed tog istog znanja doe i njen neprijatelj; dakle, pribegla bi preventivnom udaru." "To su samo nagaanja." "Tako je - ali nisu izvuena iz šešira. Moja je pretpostavka da je neko želeo da mu Mesec posluži kao probni poligon, neko ko, meutim, nije znao da ne postoji plazmotron koji može obezbediti energiju neophodnu da bi se otvorio Holenbahov interval. I ko god da je poterao te pridošlice sa Meseca, kasnije oito nije imao dovoljno snage da ga zadrži za sebe. Neko je kralju dao šah - a ovaj, po svoj prilici, nije bio punoletan. Ali je i prethodna strana dala šah - samo, ne znam kojoj figuri. Ishod je bio orsokak. Na Mesecu. U podruju iza njega, meutim, igra se nastavljala." "Zbog ega nam nisi ranije predstavio stvari u ovoj svetlosti?"
"Ukoliko, ak i sada, moj nain razmišljanja nazivate pukim nagaanjem, pre selenoklizme biste, verovatno, rekli da DEUS bunca... Da li biste želeli da ujete kako ja vidim istoriju Kvinte?" "Samo izvoli." "Klju te istorije - njenu prekretnicu - ini prsten. Pri punom ubrzanju industrijalizacije, planeta je bila sposobna da prehrani mnoge narode; tu je bila i mona grupa nacija koje su ve daleko izmakle u razvoju. Ve su zakoraile u svemir; u svoju službu stavile su i atomsku energiju... Gotovo istovremeno, došlo je i do demografske eksplozije u zemljama koje su bile industrijski slabije - i jae jedino u broju. Grupa najrazvijenijih nacija odluila je, onda, da se snižavanjem razine okeana povea kopnena površina, kao i da se ona uini pogodnom za život. Jedini je nain bio da se ogromne mase vode izbace u svemir, iznad atmosfere. Nije mi poznato kakvu su tehnologiju koristili u te svrhe... Stotine kubnih milja vode nije mogue tek tako preseliti: niti pomou svemirskih brodova, niti neposredno, sistemom pumpi i odvodnih cevi. U prvom sluaju neophodne su ogromne koliine goriva i nebrojeno mnogo svemirskih tegljaa - a teško je i zamisliti da bi ih, oboje, bilo mogue iznai. Ni drugi postupak nije bio ostvarljiv: jer, pre no što bi vodene mase, potiskivane nagore, kao u nekoj vrsti naglavce okrenutog vodopada, uspele da postignu brzinu kojom bi nadvladale silu teže, isparile bi usled atmosferskog trenja i ostale u atmosferi. Uprkos tome, postoje naini. Dau vam jedan primer. Mogue je, naime, u atmosferi izdubiti kanale, putem elektrinih pražnjenja, i tragom tih munja - koje bi se protezale od obala do termosfere - poterati vodenu paru. Možda, ipak, suviše pojednostavljujem stvari... Izvodljivo je, takoe, postaviti u atmosferu neku vrstu elektromagnetnog topa - razume se, bez cevi - koji bi, kao tunel sa centrifugalnim vibracijama, potiskivao nagore jonizovanu vodenu paru. I dao vodi ne-termalna, bipolna svojstva. I na Zemlji se, jednom, neki Rahman, bavio takvom vrstom hidrogradnje... Pošlo mu je za rukom da dokaže kako je mogue poterati vodu uvis samo do prve kosmike brzine; pri tom bi ledeni prsten poeo da se uobliava oko planete, ali bez dugovene postojanosti. Sledstveno tome, sledei korak trebalo je da bude davanje novog ubrzanja prstenu - ve uoblinom u svemiru - kako bi se preobrazio u centrifugu i, nošen drugom kosmikom brzinom, razleteo na sve strane. Sve ovo - tokom razdoblja izmeu dvadeset i etrdeset godina. U suprotnom, ukoliko bi došlo do slabljenja ubrzanja u svemiru, ili prestanka gradnje prstena, više bi se vode, usled trenja sa gasovima u gornjim slojevima atmosfere, vratilo na planetu nego što je svojevremeno bilo sa nje odaslato. Nema nikakve potebe da zalazimo u pojedinosti. Dovoljno je podsetiti da je još sa Euridike bio uoen proces njegovog raspadanja - laganog krunjenja na strani okrenutoj ka planeti, i istezanja na njegovim spoljašnjim rubovima. Ni od kakve koristi to ne bi bilo ni za koga na planeti. Voda koja se vraa ne proishodi samo provalama oblaka; u tropima stvara prave potope, pri emu obim padavina zavisi od godišnjeg doba, budui da je rotaciona osa planete, baš kao što je i sluaj kod Zemlje, nagnuta u odnosu na ekliptiku. Prosena godišnja temperatura je usled toga umanjena za dva stepena kelvina. Ledeni štit baca svoju dugaku senku preko dnevne strane planete, odbijajui sunevu svetlost. Ukoliko je u pitanju bila tehnika greška - što je uvek mogue - posle izvesnog vremena mogla je biti ispravljena. Meutim, nema ni najmanjeg nagoveštaja da su ikad vršene neke popravke. Prema tome, teškoe u planetogradnji nisu mogle biti razlog za odustajanje od itavog preduzea. Razlog bi se morao potražiti negde drugde - po svoj prilici, u politikom razlazu na nivou itave civilizacije. Sve što o poetnom stanju stvari znamo jeste da se poduhvat mogao izvesti samo sveopštim objedinjavanjem snaga; po svemu sudei, došlo je do rascepa. Razdoblje saradnje, bar što se tie podruja tehnologije, potrajalo je otprilike stotinu godina. Promene do kojih je moglo doi tokom deset ili dvadeset godina nevažne su u ovoj kritinoj fazi. Šta je, onda, prouzrokovalo odustajanje od dalje saradnje? Lokalni ratovi? Ekonomske krize? Malo verovatno. Tok politikih zbivanja, koji je nemogue rekonstruisati iz sadašnje perspektive, mogue je prouavati jedino u obliku modela koji nazivamo Markovljevim lancem. Re je o stohastikom procesu, koji na
svakom sledeem stepeniku uklanja svoje prethodne tragove. Na osnovu onoga što bi svemirski posetioci mogli dokuiti o Zemlji, posetivši je u dvadestom veku, ništa ne bi mogli saznati - osim, dabome, ukoliko se ne bi poslužili istorijskim knjigama - o tome šta se dešavalo u doba krstaških ratova. Stoga i ja jednu takvu belu mrlju popunjavam sledeom mogunošu: rast pojedinih sila, lanica grupe najrazvijenijih, nije tekao ujednaeno. Seme meusobnih suprotnosti bilo je zasejano još u samom poetku uspostavljanja ortaštva. Oružani udar protiv najjae sile na planeti bio je neizvodljiv. Slabije nacije nastavljale su da uestvuju u ostvarivanju zajednikog projekta, ali njihova saradnja, u poetku iskrena, postajala je sve neiskrenija. Meusobne suprotnosti sve više su se ispoljavale - iako ne neposredno, ne nasilnim putem. Mogue je da je bilo više blokova, tri ili etiri, ali, kao ergodiki minimum, dovoljna su i dva - meusobno suprotstavljena. I tako je zapoela trka u naoružanju. Kao prvo, ova je trka prouzrokovala odustajanje od svih napora da se ledeni prsten razbije i raspe širom svemira. I sredstva i energija, predvieni u te svrhe, usmereni su u naoružavanje. Isto tako, razaranje ledenog prstena, uz korišenje metoda zahvaljujui kojem njegovi otpaci ne bi naneli štetu nikom na planeti, prestalo je da bude isplativo supersili koja je u projekat najviše uložila - budui da bi od pozitivnog ishoda takvih daljih napora podjednaku korist imao i njen protivnik. Suparnika strana, opet, razmišljala je i postupala na sasvim isti nain. I od tog trenutka, niko više nije ni pipnuo prsten, iako su se, povremeno, njegove krhotine sruivale poput ledene lavine na planetu. Zahvaene spiralom trke u naoružanju, nijedna od dveju suparnikih strana nije ni pokušala da za to nae neki lek. Dalja pogoršanja prenela su trku u kosmiki prostor. Takvi su, eto, mogli biti prolog i prvi in. Mi smo stigli usred sledeeg ina, i potpuno nesvesni svega što se oko nas zbiva, glavake se zagnjurili u ratnu sferu u ijem se središtu nalazilo potpuno nevino sunce." "Ponavljam svoje pitanje: zbog ega nam sve to nisi ranije izložio? Imao si priliku." "Razliite verzije ovog što sam upravo izložio kružile su brodom. Privatno ili javno, ali kružile su. Meutim, ni za jednu nije bilo dokaza. Granice domišljanja prostiru se daleko iza granice teoretisanja. Odvojeni delii slagalice, kao što su podaci, pristižu veoma sporo. Dok ih je još bilo tek nekoliko, postojala je mogunost da se stvori bezbroj potpuri-objašnjenja, i da se njima popune razne rupe i praznine, iako su, naješe, u pitanju bili potpuno neosnovani uzleti mašte. Ja sam, meutim, kao što znate, kombinatorna mašina. Da sam vas sve zasuo svim moguim varijantama do kojih sam došao u svojim analizama - nedeljama ne biste ništa drugo radili, ve samo pratili moja predavanja. Svaka bi mi reenica, pri tom, bila prepuna neodreenosti... Pored toga, dobio sam i jedan nalog koji je bio u potpunoj suprotnosti sa vašim nareenjima. Dr Rotmon je želeo od mene Kvintine SG-e. Pokušao sam da mu objasnim da se korišenje pune energetske moi brodskih sprava ne bi moglo prikriti, i da bi to moglo smanjiti izglede za uspostavljanje kontakta. Kako je i dalje navaljivao, odaslao sam dole svetlosni spinoskop sposoban da se samomaskira. Vidite i sami, kapetane. Rotmon se nadao da e moi da vidi ono što se primenom takvog metoda nipošto ne može videti. Dabome, ništa nije postigao; ali nisam ja taj koji ga je razoarao. Njegov sam zahtev prihvatio, procenjujui da ni za koga nee biti nikakve štete. Hipoteze koje se nee uzeti kao odskona daska za stvarnu akciju mogu biti pogrešne, ali nisu fatalne." Plava lampica utrnu. Piloti i Nakamura, iako su sedeli za istim stolom za kojim i Stirgard i Arago, delovali su samo kao posmatrai, ali ne i kao neko kome je dozvoljeno da uestvuje u sceni koja se upravo odigravala. Kao da nisu bili ni uraunavani meu prisutne. "Ovo je trebalo da posluži kao bjašnjenje", konano se oglasi Stirgard. "Jednom ste prilikom, veleasni, bili spremni da izrazite mišljenje da se itava stvar nalazi u dobrim rukama. Nisam vam tada ništa odgovorio - ne iz skromnosti, zbog pohvale koja mi beše upuena, ve zbog toga što mi je bilo jasno do koje se mere razlikujemo u svom poimanju dobra i zla. Tada sam ve bio doneo odluku o tome kakav e biti naš sledei korak. Niko od nas, ukljuujui, dabome, mene, nije u mogunosti da utie na ono što e se dogoditi. Ne želim da uvredim nikoga
od prisutnih. Meutim, trenutak kada se neizbežno mora delati, ujedno je i trenutak za potpunu otvorenost. Uzmimo, na primer, našeg drugog pilota - ono što je on rekao bila je ista glupost. Mi nismo došli ovamo da nekome bacimo rukavicu, ili da se upuštamo u dvoboje kako bismo branili ast Zemlje. Da je to bilo u pitanju, nipošto ne bih prihvatio komandni položaj; u pitanju je bilo samo izvianje. ovek je, u jednom trenutku, u stanju da samo toliko drži u glavi. Stoga, kada je neki izuzetan poduhvat u pitanju, on je prinuen da ga, u svojoj glavi, razloži na delove. Upravo iz tog razloga, dešava se da sredstva lako zamagle ciljeve kojima treba da posluže, i da sama po sebi postanu cilj. Kada sam preuzeo komndu, prvo što sam zatražio bilo je malo vremena da o svemu razmislim: da se povuem i itav poduhvat doživim kao jednu ogromnu celinu. Hiljadu podviga CETI-ja i SETI-ja, milioni asova rada brodograditelja, letovi na Titan, sastanci u svetskim metropolama, sredstva prikupljena u bankama, timovi strunjaka koji su do u beskraj razmišljali o svim moguim varijantama kontakta, kako bi pronašli onu koja nee izneveriti, ili, bar, onu koja bi imala najviše izgleda da uspe - sve je to bilo izraz nade, nade koja je bila nešto mnogo dublje no što se to moglo shvatiti na osnovu jeftinog senzacionalizma štampe. Shvatio sam da sam, bez obzira gde se nalazio, na Euridici ili na Hermesu, samo jedan mrav u ljudskom mravinjaku, mravinjaku izgubljenom u beskrajima Veseljene, i da, sledstveno tome, prihvatam jednu dužnost koja me premašuje - koja, možda, premašuje moi bilo kog oveka. Bilo bi neuporedivo lakše da sam se povukao. Meutim, prihvatio sam, i prihvativši, pojma nisam imao šta nas eka. Sve što sam znao bilo je da u vršiti svoju dužnost, i initi sve što se mora uiniti. A to što sam sazivao sastanke... Pa, razlog nije bio taj što sam verovao da u nai neko bolje rešenje, ve da sebi olakšam teret koji nosim na svojim pleima. A onda sam shvatio da na to nemam prava. I tako sam odluku doneo potpuno sam. Niko više ne može uticati na ono što e se dogoditi, ali svako i dalje ima prava na svoje mišljenje, kao i pravo da svoje mišljenje iskaže. A naroito vi, veleasni." "Nameravate li da razorite prsten?" "Da. Sva potrebna oprema ve je prebaena u krmeni deo broda." "Ne. Bilioni tona zasue planetu. Komadi e biti suviše veliki da bi se mogli usput istopiti. Nee biti pošteena ak ni najbolje zaštiena mesta... Pored toga, bie razneti i gornji slojevi atmosfere. To e smanjiti pritisak na površinu mora za nekih stotinu bara. Bie to pravo upozorenje." "Bie to pokolj." "Van svake sumnje." "Da bi se kontakt iznudio po svaku cenu?" "Ne... Uspostavljanje kontakta u meuvremenu je postala stvar od drugorazredne važnosti. Ovo je, zapravo, pokušaj da ih spasemo... Ukoliko ih prepustimo njima samima, nee proi mnogo vremena i ui e u trag Holenbahovom intervalu. Ali, veleasni, koliko ste upoznati sa tajnama siderne fizike?" "Koliko i svaki laik. Kapetane... Nameravate li, zaista da taj genocif izvedete samo na temelju jedne pretpostavke? I to ne svoje sopstvene, ve pretpostavke jedne mašine?" "Pretpostavke su sve ime raspolažemo. A ova mašina mi je pomogla... Odista. Poznata mi je i hiperosetljivost Crkve kada je u pitanju animus in machina." "Ali ja ne delim takvo njeno oseanje. Dozvolite mi, kapetane, da vam na vaše objašnjenje uzvratim svojim. esto se dešava da ovek nije u stanju da uoi ak i ono što se ljudima sa strane ini potpuno jasnim. DEUS je govorio o tome kako su sredstva rata kojima se služe protivnici na Kvinti postala istovetna. Upravo to odnosi se i na vas." "Ne razumem." "Odustali ste od naših uobiajenih ponašanja, ubeeni da parlamentarizam treba da bude zamenjen autokratskom vlašu. Nijednog trenutka ne dovodim u pitanje plemenitost vaših namera. Želite da preuzmete na sebe punu odgovornost. Meutim, postupajui tako, potpuno ste se izjednaili sa Kvintanjanima - efekat ogledala, znate. Hou da kažem - u pogledu brutalnosti odluke koju ste doneli. Na njihove udarce želite da odgovorite svojim. Budui da su dvostruko obezbedili svoje komandne centre, želite da po njima udarite dvostruko jaim udarcem.